Naslov originala

Yukio Mishima
KINKAKUJI
© Orion Press, Tokyo
 PREDGOVOR

Mišima Jukio (1925—1970) spada među

najtalentovanije i najznačajnije japanske pisce posle rata.
Bio je predložen i za dobitnika Nobelove nagrade za
književnost.
Rođen u Tokiju, istakao se kao odličan student
prava na Tokijskom carskom univerzitetu, ali se od rane
mladosti posvetio književnosti. U početku je pripadao
takozvanoj »posleratnoj grupi« japanskih književnika,
isticao se kao predstavnik buntovne, intelektualne
omladine, koja se suprotstavlja tradiciji, ali još ne nalazi
nove duhovne vrednosti i živi, tako reći, izgubljena u
posleratnom psihičkom vakuumu. Mišima se, međutim,
ubrzo odvaja od grupe i nalazi svoj individualni,
originalni put, razvijajući se u jednog od izvrsnih stilista i
neobično plodnog pisca. U svojoj trideset drugoj godini,
u vreme štampanja romana Zlatni paviljon (1956), on već
ima iza sebe pedesetak knjiga, od kojih su najpoznatije:
Šum talasa, Ispovest maske i Pet modernih No darama.
Sva tri dela su prevedena na evropske jezike (prevod
romana Šum talasa pojavio se i u nas), kao i mnoga
njegova docnija dela, od kojih su na srpskohrvatskom
jeziku najpoznatiji prevodi Posle banketa i Mornar koji je
izneverio more.
Mišima se, dakle, proslavio ne samo u Japanu već i
širom sveta kao izvanredan poznavalac i japanske
tradicije i zapadnjačke kulture, koji u svojim delima
uspešno spaja oba ova uticaja. Ipak, u suštini ostaje više
naklonjen japanskim vrednostima, ističući se kao izvrstan
tumač japanskog mentaliteta i japanskog života. Konačno,
odabrao je sepuku ili harakiri, kako glasi popularni termin
na Zapadu, da bi završio svoj život, odnosno izvršio je
samoubistvo paranjem utrobe na tradicionalni samurajski
način, uz ustaljeni propratni ceremonijal, zahtevajući da
se njegova odsečena glava preda japanskom caru. Taj
događaj je odjeknuo u Japanu i u celom svetu, ali je, na
žalost, prekinuo stvaralački put jednog od najplodnijih
japanskih pisaca današnjice.
Roman Zlatni paviljon, jedno od najznačajnijih
Mišiminih dela, osvojio je važnu nagradu za književnost
u Japanu, a docnije je uspešno dramatizovan. Zasnovan na
stvarnom događaju iz 1950, roman prikazuje složeno
patološko ponašanje i konačan zločin iz očaja, koji je
izvršio jedan mladić, student zen-budizma, za vreme
priprema za sveštenički poziv u hramu u Kjotu.
Na užas i žalost svih patriotski raspoloženih
Japanaca i ljubitelja umetnosti, u julu 1950. dvadeset
jednogodišnji mladi pripravnik za sveštenika, Hajaši
Šoken (u romanu Mizogući), student Odseka za kineski
jezik na Otanskom univerzitetu, namerno je spalio
zenistički hram Zlatni paviljon u Kjotu. Taj hram, remek-
delo budističke arhitekture vrtova, bio je stariji od pet
stotina godina. Podigao ga je veliki šogun, Ašikaga
Jošimicu (1358 —1408), vojskovođa, esteta i verni
poklonik zenističkog kulta, u kome je nalazio duhovni mir
posle burnih i napornih ratnih pohoda. Uz muziku i
poeziju, on se u hramu odmarao od opšteg nemira u
srednjovekovnom Japanu. Ovaj istorijski spomenik, i
budističko svetilište, bio je toliko cenjen da je stekao
status japanskog nacionalnog blaga.
 Novinski izveštaji sa suđenja o ovom slučaju
zabeležili su kako je taj mladi manastirski đak — ružnog
lica i od detinjstva opterećen mucanjem — patio,
opsednut zavišću zbog lepote Zlatnog paviljona.
Ispoljavajući tipično neurotično ponašanje, kao što su
krađa, kockanje, izostajanje sa predavanja, posećivanje
javnih kuća, konačno je odlučio da umre spektakularnom
smrću, odnosno da zapali Zlatni paviljon i završi zajedno
s njim u plamenu. Međutim, kad je stvarno uspeo da
zapali taj sveti hram, izgubio je hrabrost i, pobegavši iz
zapaljenog zdanja na jedno brdo blizu Kjota, pokušao je
da tamo izvrši samoubistvo.
Ne uspevši ni u tome, predao se vlastima. Na
suđenju je rekao: »Mrzim sebe, svoju zloću, rugobu, svoje
mucanje.« Ipak je dodao da se ni najmanje ne kaje što je
zapalio Zlatni paviljon. U jednom od novinskih izveštaja
sa suđenja navedeno je, kao objašnjenje njegovog
ponašanja, da je zbog svoje »mržnje i prezira prema sebi
mrzeo sve što je lepo. Nije mogao da obuzda jaku želju za
uništavanjem i vređanjem svega što je lepo«. Dijagnoza
psihijatra, pozvanog da analizuje slučaj i pregleda ovoga
mladića, glasila je: »psihopata šizoidnog tipa«.
Na ovom stvarnom događaju Mišima je izgradio
svoj zanimljivi roman. Međutim, njegov postupak u
romanu nije naturalistički, zasnovan na objektivnoj
analizi stvarnih činjenica, već više romantički i
simbolistički. Iako je pisac iskoristio pojedinosti iz
novinskih izveštaja o bolesnoj i očajničkoj životnoj
istoriji stvarnog krivca, koja se najzad završila namernim
podmetanjem požara, on ih je upotrebio samo kao kostur
na kojem će izgraditi uzbudljivu i napetu priču o mladiću
opsednutom lepotom koju sam ne može da dostigne. U
romanu je izvanredno prikazano kako ta bolesna mašta
mladića vodi, polako ali sigurno, do samouništenja
očajničkog čina podmetanja požara.
Pošto je scena na kojoj se odigrava ova priča
zenistički hram i pošto se u romanu često pominju
zenističke vežbe, budistička predavanja, svakodnevni
ritual u zenističkoj sredini, a posebno različite upotrebe i
zloupotrebe čuvenih zenističkih koana — zagonetnih
razgovora čije rešenje dovodi do ličnog prosvećenja —
roman Zlatni paviljon postavlja nekoliko ključnih pitanja
o suštinskom cilju romanopisca. Naime, postavlja se
pitanje da li je spaljivanje drevnog zenističkog hrama
simboličan čin koji nagoveštava revolt novog pokolenja,
mladih Japanaca, protiv zen-budističkog stava prema
životu. Kao što je poznato, zen je vekovima uticao na
čitav spektar nacionalnog ponašanja i kulture, od
društvene etikecije do veštine mačevanja i drugih
sportova kao što su džudo, karate, aikido itd., od raznih
tehnika u pozorišnoj umetnosti do umetnosti aranžiranja
cveća ikebane, od uređenja i strukture vrtova do
streličarstva, od formalističkog rituala čajne ceremonije
do književnih stilova i konvencija — ponajviše
stilizovanih, konciznih, evokativnih formi japanske
poezije, odnosno žanrova tanka ili vaka i haiku. Ili ovaj
roman treba shvatiti, u nešto opštijem smislu, kao izraz
posleratnog društvenog previranja, čak i nihilizma mladih
Japanaca, što je sve posledica poraza u ratu i posleratne
okupacije? Ili ga, najzad, treba tumačiti u jednostavnijem,
psihološkom smislu, odnosno samo kao podrobnu,
dramatičnu studiju patološke ličnosti? U svakom slučaju,
odgovore na ova pitanja. mora dati svaki pojedinačni
čitalac, zavisno od toga koliko poznaje Japan i japanski
način života.
Međutim, ne može se zanemariti činjenica da je
Zlatni paviljon, na čijoj se »opsesivnoj moći« i konačnom
uništenju zasniva ceo roman, kultni budistički spomenik
koji predstavlja religiozni simbol. Značajno je i to što
Mišima u romanu povremeno izlaže zenističku
dijalektiku, prikazujući njenu dobronamernu upotrebu,
kao i zloupotrebu. , Stoga se neizbežno nameće zaključak
da Mišima, u neku ruku, izlaže zenističku tradiciju
izvesnoj kritici, ili bar želi da je osvetli i sa stanovišta
savremenog Japanca. I junak romana, Mizogući, kaže o
zenu da je bio drukčiji »u ranijim vremenima kada još nije
postao konvencionalan i kada je duhovno buđenje
pojedinca cenjeno iznad svega...« U tom smislu, roman
Zlatni paviljon je veoma interesantan za čitaoce na
Zapadu, gde se zen često tumači površno ili idealizovano,
jer nam on otkriva i drugu stranu zenističke filozofije;
naime, prateći svakodnevne pojedinosti života u
zenističkom hramu, upoznajući se intimnije sa različitim
likovima poklonika zenističkog kulta, čitalac uvida da ni
taj kult ne vodi neminovno ka uzvišenom životu, već da i
zen, kao i sve druge religije i različiti »izmi«, zavisi od
toga kako ga pojedinac shvata i praktično primenjuje u
svom životu.
Ipak, autor Zlatnog paviljona ne ostavlja utisak da
on u bilo kojem smislu želi da oštricu svoje kritike uperi
protiv zen budizma. Mišima je uglavnom zainteresovan
da maštovito dočara opsesiju psihotičnog manastirskog
daka i da potanko prikaže proces koji je doveo do
njegovog konačnog očajničkog, rušilačkog čina.
Naglasak je, dakle, na pojedincu, a ne na apstraktnom
raspravljanju o tome kako na pojedinca utiču kult, religija,
filozofija ili način života. Čak su i sociološki faktori
podređeni patologiji mladog junaka. Mišima, dakle,
odbija da pojednostavi analizu svog junaka samo
genetskim, sociološkim, fiziološkim i psihološkim
faktorima, već njima dodaje i složene uticaje kulturne
baštine i prošlosti, kao i tajanstvene sudbinske veze
svakog pojedinačnog života.
Kad je reč o uticaju ratne i posleratne psihoze,
zanimljivo je da je junak romana uveren da će Amerikanci
zapaljivim bombama uništiti hram, čiji starešina treba da
postane on, kako su se nadali njegov pokojni otac i
njegova preosetljiva, siromašna majka. Ta pomisao služi
mu kao ispusni ventil. On se privremeno oslobađa
paralizujuće lepote zlatnog svetilišta koja ga je opsedala
još iz detinjstva. Oslobađa se hrama čiji mu se lik uvek
nameće i sprečava ga da vodi život normalnog čoveka,
koči ga u prijateljstvu, u seksu i uopšte u odnosu prema
ženi, čak i u najobičnijim poslovima svakodnevnog
života. Najzad mu se čini da on i ta prelepa građevina,
koju on identifikuje sa celokupnom lepotom ovoga. sveta,
imaju nešto zajedničko: izloženi su istoj opasnosti, dele
istu moguću sudbinu:
»Bio sam ohrabren činjenicom da Zlatni paviljon i
ja podležemo zajedničkoj opasnosti na ovom svetu. U toj
opasnosti bio sam pronašao posrednika koji može da me
poveže sa lepotom. Činilo mi se da je premošćen jaz
između mene i svega onog što kao da me je dotad
nipodaštavalo, i nekako držalo na odstojanju.
» Bio sam gotovo van sebe pri pomisli: da bi požar
koji bi mene uništio verovatno uništio i Zlatni paviljon.
Pod istom anatemom, osuđeni na istu propast u požaru,
Zlatni paviljon i ja smo sada živeli u svetu istih dimenzija.
Kao i moje slabašno, ružno telo, i telo Zlatnog paviljona,
ma koliko bilo čvrsto, sastojalo se od lako zapaljivog
ugljenika. Na tu pomisao ponekad mi se činilo da bih
mogao pobeći, poneti Zlatni paviljon skriven u svojoj
puti, u svom telu — poput lopova koji je u bekstvu
progutao dragi kamen.« Ali nije bilo suđeno da se glavni
junak na taj način »oslobodi« opsesivne moći Zlatnog
paviljona. Rat se završio, a Zlatni paviljon nije bio
uništen. O završetku rata junak romana kaže:
»Poraz Japana u ratu bio je za mene iskustvo
neuporedivog očaja. Još i sad mi pred očima iskrsava ona
plamena sunčeva svetlost na dan kapitulacije, 15. avgusta.
Ljudi su govorili da su sve vrednosti porušene; ali u meni
se, naprotiv, probudila večnost, ona je oživela, i zahtevala
svoja prava. Večnost koja mi je govorila da će Zlatni
paviljon ostati zauvek.
Ta večnost je sišla s neba, prilepila nam se uz
obraze, ruke, stomake, i najzad nas pokopala. Kakva je to
prokleta stvar bila!... Da, u zrikanju zrikavaca, koje je
odzvanjalo po okolnim brdima, mogao sam da čujem
večnost, koja mi je stajala nad glavom poput kletve, koja
me je zatvorila u zlatni kavez.«
Docnije u romanu Mizogući kaže:
»Moram objasniti šta je, u stvari, za mene značio
poraz u ratu.
On za mene nije značio oslobođenje. Ne, ni u kom
slučaju to nije bilo oslobođenje. U stvari, sve se svodilo
na povratak svega nepromenljivog i večnog u budističkim
ustaljenim pravilima, koja su prožimala naš svakodnevni
život. Ta pravila su sada bila ponovo čvrsto uspostavljena,
i nepromenjivo se nastavljala od dana kapitulacije:
,početak režima’, jutarnje dužnosti, obrok pirinčane kaše,
meditacija, ,lek’ ili večera, kupanje, ,molitva pre
spavanja’...«
Prema tome, umobolnom mladiću Mizogućiju
preostalo je samo da sledi svoju patološku životnu putanju
kroz niz nihilističkih postupaka samouništenja, koje je
njegov starešina uvek prihvatao bez ikakve primedbe ili
ukora. I upravo takvo starešinino ponašanje postalo je
neizdržljivo za mladog manastirskog đaka — jer je bilo
neshvatljivo.
Konačno, u romanu, kao što je bilo i u stvarnom
životu, napaćeni mladić spaljuje taj slavni nacionalni
kulturni spomenik i, uspevši da u poslednjem trenutku
pobegne iz rasplamsale vatre (pošto mu se specijalna
zlatna sobica, u kojoj je želeo da umre, nije otvorila), on
beži na obližnje krilo i, posmatrajući razbuktali požar,
vadi cigaretu i puši. Roman se završava njegovim rečima:
»Osećao sam se kao čovek koji želi da odahne uz
cigaretu pošto je završio posao... rekao sam sebi: ,Hoću
da živim’.«
Roman Zlatni paviljon obiluje opisima, događajima
i epizodama, koji, mada razvijeni do najmanjih
pojedinosti, često ostavljaju čitaoca u neizvesnosti u
pogledu njihovog značaja za glavnu nit priče. U tome se i
sastoji sličnost romana sa samim životom, u kojem niti
međusobnih veza nikada nisu utkane u jasnu i utvrđenu
strukturu. Stoga će odziv čitaoca na takve sporedne teme
i komentare zavisiti od njegovog ličnog književnog ukusa.
On ih može smatrati obogaćenjem osnovne teme ili
jednostavnom književnom egzibicijom.
 U romanu ćemo često naići na poznate odlike
japanskog karaktera: prefinjen ukus, tananost i delikatnost
osećanja; nasuprot tome, nailazimo i na sasvim suprotne
crte ponašanja: hladnoću, grubost, svirepost. Kao primer
možemo navesti scenu u kojoj Mizogućijev sakati prijatelj
Kašivagi umetnički aranžira cveće u Kansui stilu ikebane
prema tradicionalnim trojnim linijama: neba, čoveka i
zemlje. Buket se sastoji od perunika i sasa koje je
Mizogući po nagovoru Kašivagija ukrao iz bašte koja
okružuje hram. Dok Kašivagi vešto i sa nežnošću aranžira
cveće, Mizogući svira na fruli. U isto vreme Kašivagi se
upušta u svoja duhovita, ali izopačena tumačenja čuvenih
zagonetnih zenističkih razgovora.
Ta mirna scena prekinuta je trenutnim neobično
svirepim ponašanjem bogalja Kašivagija prema ženi koja
ga je, u toku njihove ljubavne veze, poučavala finoj
umetnosti aranžiranja cveća. Žena iskreno hvali
Kašivagija, naglašavajući da lepota aranžiranog cveća
svedoči o njegovoj veštini. Bogalj na tu pohvalu hladno
odgovara da je zadovoljan što čuje takve reči, ali od sada,
pošto je naučio sve što je ona mogla da ga nauči, više mu
nije potrebna i ne želi više da je vidi. Na tu svirepu izjavu,
ne napuštajući svoj ceremonijalni manir, žena na
kolenima prelazi preko sobe i, bez reči, obara i uništava
njegovo delo. Kašivagi je, u gnevu, zgrabi za kosu i udara
po licu.
Zagonetnost i suprotnost u ponašanju nekih ličnosti,
kao i samog junaka, pisac nikada ne objašnjava
eksplicitno. U stvari, on je potpuno oslobođen
konvencionalnih moralnih vrednosti i nikada se ne upušta
u izricanje presuda ili komentarisanje ponašanja svojih
likova. Dualizmi crnog i belog, tela i duha, dobra i zla, na
koje smo mi toliko navikli, ne postoje u ovom romanu.
Umesto toga, često nalazimo nagoveštaje da je
čovekova priroda, poput zemaljskih sila i čitavog svemira
oko nas, puna tajanstvenosti, zagonetki i neizvesnosti.
Karakteristična je u tom pogledu scena kada junak beži iz
hrama u prirodu i stiže na obalu Japanskog mora. Evo
kako on opisuje to svoje doživljavanje nedokučivosti
mora:
»...ovo je zaista bila obala Japanskog mora! Tu je
bio izvor sve moje zle sreće, svih mojih sumornih misli,
poreklo moje rugobe i moje snage. Bilo je to divlje more.
Talasi su navaljivali u neprekidnoj masi, jedva
dopuštajući da čovek ugleda glatke, sive kolovrate u
udubljenjima između jednog i drugog talasa. Nagomilani
nad pučinom, veliki kišni oblaci delovali su teško i,
istovremeno, čarobno. Jer ta teška, neodređena gomila
oblaka imala je na ivici laku i hladnu liniju poput obrisa
najfinijeg perja, a u centru je obavijala nejasno plavetnilo
neba, tako da čovek nije mogao biti siguran da ono stvarno
postoji. Iza vode boje cinka dizale su se purpurno-crne
planine rta. Sve je bilo prožeto nekim pokretom i nekom
nepomičnošću, nekom mračnom snagom u večnom
kretanju, nekim osećanjem metalne tvrdoće.«
U drugoj sceni, kada se junak romana dobrovoljno
javio da bude na straži u hramu noću za vreme naleta
tajfuna, nalazimo još jedan primer iskonske borbe
suprotnosti u čovekovoj prirodi:
»Kada me je snažan vetar prvi put udario po obrazu,
kroz telo mi je prostrujao gotovo čulni drhtaj. Vetar se sve
više pojačavao, dok nije postao prava, strašna oluja. Sada
mi se već učinio kao nekakav predznak da ću biti uništen
zajedno sa Zlatnim paviljonom. Moje srce je bilo u tom
hramu, a istovremeno je počivalo na tom vetru. Zlatni
paviljon, koji je određivao strukturu moga sveta, nije imao
zavesa koje bi lepršale na vetru, već je stajao mirno,
obasjan mesečinom. Ipak, nije bilo sumnje da će oluja, ta
moja zla namera, na kraju potresti hram, probuditi ga i, u
trenutku uništenja, lišiti ga njegove dostojanstvenosti.
I tako je to bilo. Bio sam tada obavijen lepotom,
počivao sam odista u toj lepoti; ali sumnjam da sam bio
toliko obavijen lepotom da ne bih mogao osetiti podršku
tog divljeg vetra, koji se beskrajno pojačavao. Kao što mi
je Kašivagi onda naredio: ,Mucaj! Mucaj’ tako sam sada
nastojao da podstaknem vetar, uzvikujući reči kojima
čovek podbada konja u galopu: ,Jače, jače!’ vikao sam.
,Brže! Sa još više snage!’«
Ipak, uprkos izvanrednoj psihološkoj analizi junaka
romana, čitalac na kraju zatvara knjigu sa osećanjem da je
Zlatni paviljon, taj sveti arhitektonski spomenik iz doba
bogate, paradoksalne i burne japanske prošlosti, kao što i
naslov nagoveštava, u stvari, pravi protagonista romana.
Dva odlomka govore posebno o tome, oba, u
izvesnom smislu, duboko istočnjačka i budistička, mada
ne isključivo zenističkog tona. Jedan se javlja već na
početku romana, prilikom Mizogućijeve prve posete
hramu, sa ocem koji je bio na umoru. Ugledavši umetnički
izrađenu maketu Zlatnog paviljona u staklenoj vitrini u
jednoj od dvorana hrama, on razmišlja:
»Taj model mi se svideo. Štaviše, on je bio bliži
onakvom paviljonu kakav sam ja zamišljao u svojim
snovima. Posmatrajući tu savršenu figuru Zlatnog
paviljona, postavljenu u samom velikom hramu, podsetio
sam se na beskrajne veze koje se odnose na činjenicu da
se u velikom kosmosu uvek nalazi njegova kopija u
malom. Sada sam prvi put opet mogao da sanjarim. Da
maštam o malom, savršenom Zlatnom paviljonu, još
manjem od ovog modela, kao i o Zlatnom paviljonu
beskrajno većem od pravog, toliko velikom da bi u njega
mogao stati gotovo ceo svet.«
Drugi odlomak je pri kraju romana. U stvari, to je
deo razmišljanja glavnog junaka, koji posmatra Zlatni
paviljon u noći, trenutak pre podmetanja požara i
spaljivanja hrama:
»Prefinjen eksterijer Zlatnog paviljona prisno se
izmešao sa njegovim enterijerom. I dok su mi oči upijale
ceo taj prizor, razabirao sam strukturu hrama i jasne
konture njegovih motiva, shvatio sam mukotrpno
ponavljanje ukrasnih detalja pomoću kojih se ti motivi
ostvaruju, video sam efekte kontrasta i simetrije... Tako je
jednom potvrđena stvarnost narušena, povezujući se s
uzvišenim filozofskim idealima, i potisnuta onim
mračnim dobom iz kojeg potiču ti ideali, da bi mu
konačno služili. Na vrhu drvenog krova pozlaćeni bakarni
feniks stremio je u dugu noć bez svetlosti.
Međutim, arhitekta se nije zadovoljio ni time. Na
zapadnoj strani Hosui-ina dodao je mali Sosei, koji se
isticao kao odvojen od hrama poput nadvisujućeg
paviljona. Činilo se kao da se svom snagom svoje estetske
moći založio da naruši simetriju zgrade. Uloga Soseija u
celokupnoj arhitekturi ove građevine sastojala se, u stvari,
u odupiranju u metafizici. Iako se on ni u kom slučaju nije
pružio daleko iznad ribnjaka, odavao je utisak kao da beži
unedogled iz okvira Zlatnog paviljona. Sosei je bio kao
ptica što uzleće, udaljavajući se od glavne strukture
zgrade, kao ptica što je trenutak ranije raširila krila leteći
prema površini ribnjaka — ka svemu što je ovozemaljsko.
Značaj Soseija je u tome što on služi kao most između
reda koji upravlja ovim svetom do onoga što je — poput
čulnosti — u krajnjem neredu. Da, to je posredi. Duh
Zlatnog paviljona počinjao je s tim Soseijem, koji je
podsećao na most prekinut na sredini da bi se, potom,
podigao u trospratnu kulu, pa ponovo bežao od mosta. Jer
ogromna moć čulnosti što svetluca na površini ribnjaka
predstavlja izvor skrivene snage iz koje je sazdan Zlatni
paviljon; ali, kada je ta snaga dovedena u savršeni red i
kada je oblikovana predivna trospratna kula, ona više nije
mogla da se obuzdava, pa joj je preostalo samo da
pobegne preko Soseija natrag na površinu ribnjaka, natrag
ka beskrajnom svetlucanju nagonskih želja — natrag ka
svom zavičaju.
...Kad je Zlatni paviljon odražavao odbleske
večernjeg sunca ili sjaj mesečine, svetla površina vode
odavala je utisak kao da cela struktura tajanstveno lebdi i
plovi lepršajući krilima. Čvrsta povezanost svih oblika
hrama bila je razbijena odblescima lelujanja vode, i u
takvim trenucima činilo mi se da je Zlatni paviljon sazdan
od materija kakve su vetar, voda i vatra, koji su u večnom
pokretu.«
Čitajući stranice ovog romana, čoveku se nameće
pomisao da je u njemu sadržan suštinski konflikt
savremenog Japana: kako se otrgnuti od tradicije, sa svim
njenim estetskim, filozofskim, religioznim, etičkim i
drugim idealima, i kročiti u novi život. Znači li to potpuno
raskinuti sa stegama tradicije i okrenuti novi list?
Umobolni manastirski đak Mizogući odabire ovaj put i
spaljuje Zlatni paviljon.
Japanci su Zlatni paviljon ubrzo rekonstruisali.
Verno simbolu večnog feniksa na vrhu Zlatnog paviljona,
koji se ponovo rađa iz pepela, ovaj drevni spomenik
japanske kulture opet stoji na čuvenom manastirskom
posedu u Kjotu. Neki kažu da je čak »još lepši i zlatniji
nego ranije.«
Isto tako, današnji Japan, uprkos neprestanom
konfliktu između tradicija i savremenosti, a možda upravo
i zbog te nezadržive borbe i razvoja, postaje sve
kompleksniji i lepši.

Februar, 1982.
Dejan Razić
ZLATNI PAVILJON
 PRVA GLAVA

Još u detinjstvu otac mi je često govorio o Zlatnom

paviljonu.
Moje rodno mesto je jedan zabačen, usamljen rt,
isturen u Japansko more severoistočno od Maizurua. Očev
zavičaj, međutim, nije bio onde, nego u Siraku, istočnom
predgrađu Maizurua. Popustivši nagovaranju da se
zamonaši, otac je postao sveštenik u jednom hramu na
tom zabačenom rtu, gde se oženio i dobio dete; to sam bio
ja.
U blizini hrama na rtu Nairu nije bilo odgovarajuće
srednje škole. Tako sam se ja, najzad, odvojio od roditelja;
poslali su me da živim kod strica, u očevom rodnom
mestu, odakle sam pešice odlazio u Istočni Maizuru, gde
sam pohađao srednju školu.
Očevo rodno mesto bilo je suncem obasjana
varošica. Ali svake godine u novembru ili decembru, čak
i za vedrih dana, kada se činilo da neće biti nijednog
oblačka, s neba bi se sručilo četiri-pet iznenadnih
pljuskova. Možda bi se moglo reći da je i uzrok mome
promenljivom raspoloženju bilo to što sam odrastao u
takvom kraju.
Za majskih večeri, po povratku iz škole, sedeo bih u
svojoj radnoj sobi na spratu stričeve kuće i zurio daleko u
obrise brda. Mlado lišće na padini brda, pod zracima
zalazećeg sunca, ostavljalo je utisak zlatnog paravana
podignutog usred polja. Taj prizor uvek bi u mojoj mašti
izazivao sliku Zlatnog paviljona.
Iako sam često vidao stvarni Zlatni paviljon na
fotografijama i u udžbenicima, duša mi je bila opsednuta
vizijom Zlatnog paviljona, onakvog kakav mi je dočarao
otac u svojim pričama. On mi zaista nikad nije pričao o
tome da stvarni Zlatni paviljon sav blista od zlata; ali,
prema očevom mišljenju, na Zemljinoj kugli ništa nije
bilo tako lepo kao Zlatni paviljon. Štaviše, već i oblik
kineskih karaktera1 kojima se ispisuje ime tog hrama, pa i
sam zvuk njegovog imena — »Kinkaku«, izaziva u mojoj
duši pomisao na neke neobjašnjive, neobične odlike.
Kada bih se zagledao u površinu dalekih polja dok
su blistala na suncu, činilo mi se kao da su to zlatni
odblesci nevidljivog Zlatnog paviljona. Prevoj Jošizake,
na granici između prefekture Fukui i oblasti Kjoto, u kojoj
smo živeli, ležao je u neposrednoj blizini prema istoku.
Sunce je izlazilo negde baš iznad tog prevoja. Mada grad
Kjoto leži upravo u suprotnom pravcu, meni se priviđalo
kako se Zlatni paviljon uzdiže u jutarnje nebo, pod
zracima sunca koje se rada, iz onih uvala između planina
na istoku.
Tako se Zlatni paviljon pojavljivao svuda kud bih
se okrenuo; ali pošto ga nikada u stvarnosti nisam video,
mnogo me je podsećao na more u ovom kraju. Jer, iako
do zaliva Maizuru ima svega pet-šest kilometara na zapad
od sela Širaku, u kome sam ja živeo, more su zaklanjale
planine pa se nije videlo. Ali i pored toga, u ovom predelu
uvek je lebdelo u vazduhu nešto što je podsećalo na to
more. I vetar je ponekad donosio miris mora, a kada bi
dunula bura, jato galebova spuštalo se klizeći na okolna
polja, kao da traži utočište od stihije.
Slabašna tela, uvek sam doživljavao poraze u
odnosu na druge dečake, i u trčanju i u vežbanju na
trapezu. Uz to sam od rođenja zamuckivao, zbog čega sam
bivao sve povučeniji u ophođenju s ljudima. A svako je
znao i da sam dete iz hrama. Neki neobuzdaniji dečaci su
me ismevali, podražavajući monaha kako, zamuckujući,
čita budističke sutre. U našoj lektiri bila je jedna priča u
kojoj se pojavljivao detektiv koji zamuckuje, pa su mi
dečaci namerno čitali delove iz te priče, i to naročito
glasno, primoravajući me da ih slušam.
Moje mucanje, razume se, stvaralo je prepreku
između mene i spoljnjeg sveta. Uvek sam pri izgovoru
prvog glasa zastajao, teško mi je izlazio iz usta. Taj prvi
glas bio je neka vrsta ključa za vrata koja su odvajala moj
unutrašnji svet od spoljnjeg sveta, ali taj ključ nikako da
se glatko okrene u bravi. Većina ljudi, zahvaljujući svom
tečnom govoru, ostavljaju širom otvorena vrata između
unutrašnjeg i spoljnjeg sveta, tako da vazduh slobodno
struji između njih; međutim ja tu mogućnost nisam imao.
Ključ mi je bio potpuno zarđao.
Dok se žestoko napreže da izusti onaj prvi glas,
mucavac podseća na ptičicu koja se koprca, lepetajući
krilima, u pokušaju da se iščupa iz gustog lepka. A kada
se na jedvite jade konačno oslobodi, onda je već prekasno.
Naravno, bilo je prilika kada mi se činilo da spoljni svet
strpljivo čeka, ne mrdnuvši ni prstom, dok se ja borim da
se iščupam. Ali stvarnost koja čeka na mene više nije ona
sveža stvarnost. Dok naposletku stignem do spoljnjeg
sveta, posle dužeg koprcanja, uvek se nađem u takvom
položaju kao da je stvarnost trenutno promenila boju i
ispala iz žiže... i uvek mi se ispreči ona stvarnost koja je
izgubila svu svežinu kakva je, činilo mi se, upravo meni
odgovarala, i tada mc zapahne zadah već natrule
stvarnosti.
Kao što se lako može zamisliti, mladića kakav sam
bio ja, spopadaju dve oprečne želje za isticanjem. U
pričama sam voleo opise silnika. Uobražavao bih da sam
mucav, ćutljiv tiranin, čiji podanici žive u večitom strahu,
dršćući na svaki mig mojeg oka i pažljivo motreći da
uhvate svaku promenu na gospodarevu licu. Nije bilo
nikakve potrebe da svoju surovost opravdavam jasnim,
glatko izgovorenim rečima. Već sama moja ćutljivost
opravdavala je svaku svirepost. I tako sam, s jedne strane,
uživao u tome da u mislima kažnjavam jednog po jednog
učitelja i školskog druga, koji su me kinjili iz dana u dan,
dok sam, s druge strane, zamišljao sebe kao velikog
umetnika, obdarenog najčistijom vizijom, i potpunog
gospodara svoga unutrašnjeg sveta. Moj spoljni izgled bio
je zaista bedan, ali zbog toga je moj unutrašnji svet bio
bogatiji od sveta ostalih. Zar nije bilo prirodno da mladić
sa nepopravljivom govornom manom zamišlja sebe kao
potajno obdarenu ličnost? Osećao sam se kao da me negde
u ovom svetu očekuje velika misija, o kojoj još nisam
ništa znao.
U sećanju mi je ostao ovaj događaj.
Škola u Istočnom Maizuruu imala je prostrano
dvorište; okružena blagim padinama, sastojala se od novih
svetlih zgrada.
Jednoga dana u maju, bivši učenik naše škole, koji
je tada već bio student Pomorske mašinske škole u
Maizuruu, imao je raspust i došao je da poseti svoju bivšu
srednju školu.
Bio je lepo pocrneo od sunca; ispod njegove
vojničke kape, duboko natučene na oči, štrčao je
impozantan nos — bio je oličenje pravog junaka, od glave
do pete. Šepureći se pred mlađim učenicima, pričao je o
teškoćama svog sadašnjeg života pod strogom vojničkom
disciplinom. Ali o tom oskudnom i skučenom životu
pričao je takvim tonom kao da govori o nekakvoj raskoši
i ekstravagantnosti. Svaki njegov pokret ruke i svaki
korak bili su puni drske oholosti, mada je, iako mlad, bio
potpuno svestan koliko je važno da istovremeno zauzme i
određenu pozu skromnosti. Prsio se pod bluzom sa rubom
koji je bio ukrašen širitima, poput pramčane figure što
seče morski povetarac.
Sedeo je na kamenim stepenicama kojima se silazilo
u školsko dvorište. Oko njega se okupilo nekoliko mladih
učenika, koji su predano upijali sve što bi on rekao, dok je
u stepenastim baštenskim lejama na padini cvetalo majsko
cveće — lale, španska grahorica, bele i žute berberine,
krasuljak… Nad njihovim glavama magnolija je širila
svoje grane sa bujnim belim pupoljcima.
I govornik i njegovi slušaoci bili su nepomični,
poput spomenika. A ja sam sedeo sam na klupi u dvorištu,
na udaljenosti od oko dva metra. To je bilo iz učtivosti.
Tako učtivo sam se ophodio i prema majskom cveću, i
prema toj uniformi punoj oholosti, i prema svim tim
zvonkim glasovima i veselom smehu.
Ali mladi junak je obraćao više pažnje meni nego
svojim obožavaocima. Jedini ja, po svoj prilici, nisam pao
ničice pred njegovim dostojanstvom, i pomisao na to
pogodila je njegovu sujetu. Upitao je ostale kako mi je
ime, a zatim me pozvao:
»Hej, Mizogući!«
Prvi put je upravio pogled na mene. Zurio sam u
njega netremice, bez reči. U njegovom osmehu,
upućenom meni, bilo je nečega nalik na laskanje uticajnog
čoveka.
 »Pa, hajde, odgovori mi nešto. Jesi li mutav?«
»Ja sam, ovaj, mu-mu-mu-mucav«, odvratio je
jedan od njegovih obožavalaca umesto mene, dok su svi
pucali od smeha. Kako je bleštavo delovao taj podrugljivi
kikot! Činilo mi se da u tom svirepom smehu mojih
školskih drugova tako karakterističnom za dečake
njihovog uzrasta, ima nečega blistavog poput odbleska
svetlosti na bokoru mladog lišća.
»Šta, ti mucaš? Zašto se ne upišeš u Pomorsku
mašinsku školu? To mucanje bi tamo batinama isterali iz
tebe za jedan dan!«
Ni sam ne znam kako, najednom mi glatko izlete
jasan odgovor. Reči mi tečno potekoše dok sam trepnuo,
bez i najmanjeg napora.
»Neću da se upišem u tu školu. Ja ću biti sveštenik.«
Svi su zaćutali. Mladi junak se sagnuo, iščupao vlat
trave pored svoje noge i stavio je u usta.
»Hm, u tom slučaju, za izvestan broj godina doći će
red i na mene da te uposlim oko svog pogreba.«
Te godine bio je već počeo rat na Pacifiku.
...U tom trenutku se, nesumnjivo, u meni javila iskra
vidovitosti, neko saznanje da u mračnom svetu ja stojim,
raširenih ruku, i čekam. A na kraju tog čekanja, i majsko
cveće, i uniforme, i školski drugovi koji su me ismevali
— svi će doći u moje raširene ruke. Bilo je to kao neka
spoznaja da sam obgrlio ceo svet, i da ga, naprosto, cedim
sve do korena... Ali takva spoznaja bila je suviše teška da
posluži kao izvor ponosa za dečaka mojih godina.
Ponos mora biti nešto lakše, veselije, očiglednije,
blistavije. Hteo sam nešto opipljivo. Hteo sam da izvor
moga ponosa bude nešto što bi svi mogli da vide. Na
primer, kratki mač isturen na njegovom boku bio je upravo
tako nešto.
Taj kratki mač, kome su se divili svi srednjoškolci,
bio je odista predivan ukras. Pričalo se da pitomci
Pomorske akademije imaju običaj da njim u potaji oštre
svoje olovke. To mi se činilo tako kicoški — da se mač,
kao simbol nečega toliko svečanog, namerno upotrebi za
jednu tako običnu sitnicu iz svakodnevnog života.
Pitomac je skinuo svoju pomorsku uniformu i
okačio je, sa pantalonama i belom košuljom, na belo
obojenu ogradu... Usred sveg onog cveća, odeća je
odavala snažan miris mladićeve znojave puti. Jedna pčela
se prevarila i sletela na blistavu belinu košulje. Vojnička
kapa, ukrašena zlatnim širitima, našla se na. stubu ograde;
kao da je na njegovoj glavi, bila je postavljena baš kako
treba, kao da je natučena duboko na oči. Pitomac je otišao
na teren za rvanje u zadnjem dvorištu, izazvan od mladih
učenika, da odmere snagu u japanskom sumo-rvanju2.
Taj prizor skinute i odbačene odeće naveo me je na
pomisao da se nalazim pred grobom nekog velikana.
Bujno majsko cveće samo je još pojačavalo to osećanje.
Vojnička kapa, čiji je crni štitnik bleskao na suncu, kao i
kratki mač i kožni pojas, okačeni pored njega — sve je to
bilo sada odvojeno od njegovog tela, ali je odisalo nekom
posebnom, lirskom lepotom. Sve je to bilo savršeno kao i
moje sećanje na njegov lik... I zaista, sve mi se učinilo kao
zaostavština mladog junaka koji je otišao na borbeni
položaj.
Osvrnuo sam se kako bih se uverio da unaokolo
nema nikoga. Čuo sam povike sa terena za sumo-rvanje.
Iz džepa sam izvadio zarđali perorez kojim sam zarezivao
olovke, privukao se ogradi, i na površini prekrasnih crnih
korica mača napravio nekoliko ružnih zarezotina...
...Iz ovakvog opisa neko će, verovatno, izvesti
zaključak da sam bio pesnički nastrojen dečak. Ali do
dana današnjeg ne samo da nisam sastavio ni jednu jedinu
pesmu nego nisam zapisao nijednu belešku. Nedostajao
mi je podsticaj da nadmašim druge razvijajući neku
sposobnost kojom bih nadoknadio sve ono u čemu sam
zaostajao.
Drugim rečima, bio sam previše ponosan da bih
postao umetnik. Moj san da postanem tiranin ili veliki
umetnik ostao je samo san, i nije me obuzimala ni
najmanja želja da postignem nešto prihvatajući se toga
ozbiljno.
Pošto mi je jedini izvor ponosa bilo to što me drugi
nisu razumeli, nisam nikada bio pobuđen da se izražavam
tako da bi me mogli razumeti. Smatrao sam da ono što
drugi mogu da vide nije suđeno meni. Moja usamljenost
je narastala poput svinje koja se tovi.
Odjednom mi je pao na pamet jedan tragičan
događaj u našem selu. Iako, u stvari, ni na koji način
nisam bio upleten u taj slučaj, još ne mogu da se
oslobodim osećanja da sam učestvovao u njemu.
Zbog tog događaja odjednom sam se našao suočen
sa mnogim pojavama: sa životom, telesnom požudom,
podvalom, mržnjom, ljubavlju — sa svim mogućim na
ovom svetu. Ali moje sećanje je radije poricalo ili
zanemarivalo elemente uzvišenog, koji su se skrivali u
svemu tome.
 Dve kuće dalje od doma moga strica živela je lepa
devojka; zvala se Uiko. Imala je krupne, blistave oči.
Možda zato što je bila iz bogate porodice držala se oholo.
lako su je svi saletali, bila je usamljena, i niko nije mogao
da zna šta joj je na umu. Mada je Uiko, verovatno,
bila još nevina, ljubomorne žene su širile razne glasine o
njoj, tvrdeći, čak, da građa njenog tela pokazuje da će biti
neplodna žena.
Čim je završila devojačku srednju školu, Uiko se
dobrovoljno prijavila da bude bolničarka u Pomorskoj
bolnici u Maizuru. Bolnica je bila toliko udaljena da je na
dužnost mogla odlaziti biciklom. Ali, kako joj je posao
počinjao rano izjutra, polazila je od kuće u svitanje dana,
u sam cik zore, više od dva sata pre mog polaska u školu.
Jedne večeri bio sam se predao mračnom sanjarenju
o Uikinom telu, i nikako nisam mogao da zaspim; izvukao
sam se iz kreveta dok je još bio mrak, obuo sportske patike
i uputio se u polutamu letnjeg praskozorja.
Nisam prvi put te noći sanjario o Uikinom telu.
Vizije što su mi povremeno navirale u glavu postepeno su
se ustalile i, poput zgusnutog fluida tih mojih misli,
utopile bi se u belu, rastegljivu, mračnu senku, da bi,
konačno, dobile oblike mirišljave puti. Zamišljao sam
toplinu koju bi moji prsti osetili pri dodiru te puti. Osećao
sam onu gipkost, pod pritiskom mojih prstiju, i onaj cvetni
miris poput polenovog praha.
Trčao sam pravo napred u tami praskozorja. Nisam
se spoticao na kamenčiće dok se u mraku preda mnom
otvarao slobodan put.
Došao sam do mesta gde se put širio, vodeći ka
malom zaseoku Jasuoka. Tu je raslo veliko japansko drvo
kejaki. Stablo kejakija bilo je vlažno od rose. Sakrivši se
iza stabla, čekao sam da iz zaselka naiđe Uiko na biciklu.
Nisam bio svestan šta treba da uradim kad je
dočekam. Dotrčao sam bez daha; ali sada, dok sam se
odmarao u senci kejaki-drveta, nisam ni sam znao šta
nameravam da učinim. Pošto sam živeo gotovo bez
ikakvog dodira sa spoljnim svetom, kada bih jednom
uleteo u njega, zamišljao bih da će sve biti lako i da je sve
mogućno.
Komarci su me peckali po nogama. Čuo sam kako
ponegde kukuriču petli. Žurio sam duž puta. U daljini sam
ugledao nešto belo i nejasno. Učinilo mi se da su to obrisi
i boja svitanja, ali to je bila Uiko.
Nazreo sam da je na biciklu, čija je prednja lampa
bila upaljena. Bicikl je bešumno klizio. Istrčao sam iz
senke kejaki-drveta i stao pred bicikl. Uiko je jedva uspela
da naglo zakoči.
U tom trenutku osetih da sam se skamenio. Moja
volja, moje želje — sve se pretvorilo u kamen. Prekinula
se veza izmedu spoljnjeg sveta i moje unutrašnjosti, pa me
je spoljni svet opet neodoljivo obgrlio i bio neopozivo
prisutan. »Ja« koje se iskralo iz stričeve kuće, obuvši bele
sportske patike, i u tami praskozorja, ovim putem,
dotrčalo u senku kejaki-drveta, to »ja« naprosto je
primoralo moje unutrašnje biće da savlada tu razdaljinu u
punom trku. Obrisi seoskih krovova, koji su se jedva
nazirali u osvitu zore, tamno drveće, crni vrhovi planine
Aoba, čak i sama Uiko, tu, pred mojim očima, izgledali su
mi strašni i potpuno nestvarni. Ne čekajući da se ja
osvestim, neko je svemu tome nametnuo stvarni lik; i ta
besmislena, ogromna, potpuno mračna stvarnost bila mi
je naturena i pritiskivala me takvom težinom kakvu još
nikada do tog trenutka nisam iskusio.
Kao i obično, pomislio sam da me, sigurno, samo
reči mogu spasti iz te situacije. To je bila meni svojstvena
zabluda. Kad god je bila potrebna akcija, ja sam se
zamajavao rečima. Pošto su mi reči s velikom mukom
izlazile iz usta, toliko bih se usredsredio na njih da bih
zaboravio na svaku akciju. Činilo mi se da akcija, ta
blistava šarolikost, mora uvek biti propraćena isto tako
blistavim i šarolikim rečima.
Nisam gledao ni u šta, dok je Uiko, koliko se sećam,
u početku uplašena, jedva shvativši da sam to ja, gledala
samo u moja usta. Gledala je u tu glupu i mračnu rupu,
besmisleno iskrivljenu, u polutami svanuća, u tu bezličnu
malu rupu, prljavu poput jazbine neke životinjice u polju
gledala je samo u moja usta. A kad se uverila da iz njih ne
može da izađe ni mrvica snage koja bi učvrstila moju vezu
sa spoljnim svetom, kao da joj je laknulo.
»Za ime boga! Šta ti pada na pamet? I to tebi,
mucavče!« rekla je Uiko, glasom punim čednosti i svežine
kao jutarnji povetarac. Zazvonila je zvoncem na biciklu i
ponovo stala na pedala. Provezla se na biciklu mimo
mene, kao da zaobilazi kamen na putu. Iako na putu nije
bilo ni traga od živog stvora, još dugo je kroz udaljena
polja odzvanjalo podrugljivo zvonce, koje je Uiko
neprekidno pritiskala.
Te večeri, pošto se Uiko požalila na mene, njena
majka je došla mome stricu. A on, obično tako blag,
okomio se na mene žestokim prekorima. Proklinjao sam
Uiko, poželevši čak i njenu smrt; a nekoliko meseci
kasnije moja kletva se obistinila. Otada čvrsto verujem u
moć ljudskog uroka.
I u snu i na javi priželjkivao sam Uikinu smrt. Želeo
sam da nestane taj svedok moje sramote. Samo kad bi
iščezao svedok, izgubio bi se i svaki trag moje sramote sa
lica zemlje. Svi ljudi su svedoci. Stoga, da nije drugih
ljudi, ne bi bilo ni sramote na ovom svetu. Uikin lik, iza
onih njenih očiju što su svetlucale kao voda u tami
praskozorja, dok je zurila u moja usta, za mene je
predstavljao svet ostalih ljudi — svet drugih, koji nas
nikada ne ostavljaju same, već su uvek spremni da budu
saučesnici ili svedoci naših zločina. Svi ljudi treba da
budu uništeni. Da bih mogao okrenuti lice suncu, ceo svet
mora biti uništen...
Dva meseca posle dana kada se žalila na mene Uiko
je prestala da radi u Pomorskoj bolnici, ostala je kod kuće.
U selu su se širile razne glasine. A onda, krajem jeseni,
izbio je skandal.
...Niko od nas nije ni sanjao da se u našem selu
skriva odbegli vojnik, dezerter iz mornarice. Iznebuha,
jednoga dana oko podne, došao je član vojne policije u
ured naše seoske uprave. Ali kako nije bio redak slučaj da
se u selu pojavi vojna policija, niko nije obratio posebnu
pažnju na tu posetu.
Bio je vedar dan krajem oktobra. Kao i obično,
vratio sam se iz škole, uveče završio domaći zadatak i
spremao se da legnem. Baš sam hteo da ugasim svetlo kad
sam, bacivši pogled kroz prozor, čuo gomilu ljudi kako
trči seoskim putem, dašćući kao čopor pasa. Sišao sam niz
stepenice. I stric i strina su ustali iz kreveta, a jedan moj
školski drug stajao je na ulazu i dovikivao nam širom
otvorenih očiju:
»Eno, tamo, vojna policija je uhvatila Uiko!
Hajdemo da vidimo!«
Uskočivši geta-klompe3, potrčao sam. Po
prekrasnoj mesečini, krstine pirinčanih snopova bacale su
ovde-onde, na požnjevenim poljima, jasne senke po
zemlji.
Iza gusto zbijenog drvoreda video sam kako
promiču senke okupljenih ljudi. Uiko, u crnoj haljini,
sedela je na zemlji. Lice joj je bilo sasvim belo. Oko nje
su stajali četvorica-petorica vojnika iz vojne policije i
njeni roditelji. Jedan vojnik je držao u ruci nekakav
zavežljaj, možda upakovani ručak, i nešto gnevno vikao.
Uikin otac se okretao, bacajući pogled čas ovamo čas
onamo, izvinjavao se vojniku, a onda grdio kćer. Majka
je, zgrčivši se, čučala na zemlji i plakala.
Posmatrali smo taj prizor preko pirinčanog polja
koje nas je razdvajalo od njih. Broj posmatrača se
postepeno povećavao, tako da su im se već ramena
dodirivala u mukloj tišini. Iznad naših glava video se
mesec, majušan kao da je isceđen.
Moj školski drug mi je, šapćući na uho, objašnjavao.
Uiko se, navodno, iskrala iz kuće, noseći upakovani
ručak, i pošla u susedno selo, kada ju je uhvatio jedan
vojni policajac koji je čekao u zasedi. Ona je očigledno
imala nameru da taj ručak odnese mornaru dezerteru.
Uiko i mornar zbližili su se dok je ona radila u Pomorskoj
bolnici. Ali, pošto je Uiko zatrudnela, bila je otpuštena sa
posla. Pripadnik vojne policije sada ju je ispitivao gde se
skriva dezerter, ali je Uiko samo sedela nemo, ne
pomaknuvši se s mesta, tvrdoglava kao mazga...
A ja, ja sam samo netremice zurio u Uikino lice.
Ličila je na uhvaćenu ženu pomućene svesti. Pod
mesečinom, lice joj je izgledalo nepomično.
Još nikada nisam video lice tako puno odbojnosti.
Smatrao sam da je moje lice neprihvatljivo za svet. Ali
Uikino lice je odbijalo svakoga. Mesečina joj je
nemilosrdno obasjavala čelo, oči, krivinu nosa, obraze, ali
njeno nepomično lice bilo je kao isprano svetlošću. Da je
pomerila oči ili usta samo za santimetar, svet, koji se
trudila da odbije — kao da je samo čekao na taj znak —
jurnuo bi na nju da je osvoji.
Posmatrao sam taj prizor, zadržavajući dah. Tu se
istorija prekidala, i to lice više ništa nije govorilo ni o
budućnosti ni o prošlosti. Ponekad viđamo takvo lice
poput panja koji je ostao posle tek sasečenog drveta. Iako
je presek stabla mlad, svež, pun soka i boje, njegov rast je
tu prekinut; na tom delu, koji nikako nije trebalo da bude
ogoljen, drvo je izloženo vetru i suncu; i na tom grubom
preseku drvo je odjednom otvoreno za svet koji prvobitno
nije bio njegov, pa zato njegova površina, sa divno
izvajanim vlaknima, pokazuje svoje čudesno lice. Lice
okrenuto ovom svetu ne da bi ga privuklo, nego samo da
bi ga moglo odbiti...
Nisam mogao odoleti pomisli da li će ikada više,
dok god Uiko bude u životu, ili dok ja budem živeo, ja
koji sam je posmatrao, doći trenutak kada će njeno lice
biti tako divno kao što je bilo u ovom času. Ali taj trenutak
nije trajao onako dugo kao što sam ja zamišljao. Prekrasni
izraz toga lica odjednom se izmenio.
 Uiko je ustala. Učinilo mi se da sam u tom trenutku
video kako se smeje. Učinilo mi se da sam ugledao kako
su njeni prednji, beli zubi blesnuli na mesečini. Više ništa
ne mogu da kažem o tom preobražaju njenog lica. Jer, kad
je Uiko ustala, lice joj se pomerilo sa mesečine i utonulo
u senku drveća.
Šteta što nisam mogao da vidim taj preobražaj na
Uikinom licu u trenutku kad se opredelila za izdaju. Da
sam taj preobražaj mogao videti do najintimnijih
pojedinosti, možda bi se u mojoj duši rodila klica
spremnosti da opraštam ljudima, da opraštam svaku vrstu
ljudske rugobe.
Uiko je pokazala prstom na brdovite uvale Kavara
u susednom selu.
»A, znači, on je u hramu Kongo!« uzviknuo je onaj
iz vojne policije.
Tada je i mene obuzela neka detinjasta radost poput
prazničkog raspoloženja. Pripadnici vojne policije su se
podelili u grupe, odlučivši da opkole hram Kongo sa sve
četiri strane. Pozvali su i seljane da im pruže pomoć. Iz
zlurade radoznalosti i ja sam se, sa pet-šest dečaka,
pridružio prvoj grupi, kojoj je Uiko bila vodič. Zapanjila
me je samopouzdanost njenog čvrstog koraka dok je,
okružena vojnicima, išla ispred nas putem obasjanim
mesečinom.
Hram Kongo bio je veoma čuveno mesto. Nalazio
se u brdovitoj uvali na oko petnaest minuta hoda od
zaseoka Jasuoka, i bio je poznat po svom kaja-drveću,
koje je zasadio princ Takaoka, i po prelepoj trospratnoj
pagodi koju je, navodno, podigao Hidari Đingoro. Leti
smo često dolazili tu da se brčkamo pod vodopadom koji
se obrušavao sa brda iza hrama.
Zid glavnog hrama dizao se uz obalu reke. Na
porušenim zidovima koje je prekrila zemlja bila je
izđikala pampasova trava, i njeno belo klasje presijavalo
se u noći. Pored kapije glavnog hrama cvetale su sazanke4.
Približavali smo se u mukloj tišini, idući duž reke.
Trebalo je popeti se još do glavnog hrama Hongo.
Kada se pređe preko mostića napravljenog od balvana, na
desnoj strani vidi se trospratna pagoda, na levoj se pruža
šumarak boje jesenjeg lišća, a iz dubine šume diže se
stotinu kamenih stepenika obraslih u mahovinu.
Stepenici, od mermera, bili su veoma klizavi.
Pre nego što smo stigli na drveni mostić, pripadnici
vojne policije se okrenuše dajući našoj grupi znak da se
zaustavi. Priča se da je u drevno vreme tu bila Kapija
Đeve, koju su podigli čuveni vajari Unkei i Tankei. Odatle
se pružala brdovita dolina Cuzura, koja je pripadala
hramu Kongo.
...Dah nam je zastao.
Vojnici su požurivali Uiko. Najpre je ona prešla
preko mostića od balvana, a malo zatim i mi smo ga prešli
za njom. Donji stepenici ležali su u dubokoj senci, ali oni
na sredini i na vrhu bili su obasjani mesečinom. Pritajili
smo se negde pri dnu stepenica. Lišće, koje je počinjalo
da se kiti bogatim jesenjim bojama, izgledalo je crno na
mesečini.
Navrh stepenica nalazio se glavni hram Hongo, a
odatle, ukoso levo, išlo se uzdignutom terasom do prazne
dvorane, koja je izgledala kao pozornica za održavanje
svetih igara kagura5. Ta prazna dvorana bila je sagrađena
po uzoru na pozornicu hrama Kijomizu: bila je isturena
prema brdu i poduprta odozdo mnogim ukrštenim
stubovima i poprečnim gredama ukopanim u brdo. Glavni
hram, uzdignuta terasa, i drveni okvir koji ju je podupirao
bili su isprani od kiše i vetra, pa su blistali čistom belinom
kostura. Kada se lišće preliva od jesenjih boja, njihove
crvene nijanse divno se slažu s tim belim kosturom
građevine; ali noću taj izbledeli drveni okvir, zahvaćen
senkama i mesečinom, izgleda tajanstveno i čarobno.
Dezerter se, po svoj prilici, krio u dvorani iznad
terase. Vojnici su hteli da ga uhvate tako što će im Uiko
poslužiti kao mamac.
Mi, svedoci tog hapšenja, bili smo skriveni, bez
daha. Mada me je obgrlio hladan vazduh pozne
oktobarske noći, obrazi su mi goreli.
Uiko se sama popela uza stotinu pet mermernih
stepenika, s likujućim izgledom ludakinje... Između crne
haljine i crne joj kose belasao se samo njen prekrasni
profil.
Pri sjaju meseca i zvezda, i u noćnoj izmaglici,
usred obrisa brda koji su se graničili sa nebeskim svodom,
dotičući ga veličanstvenim siluetama svojih šiljastih
kedrova, usred prosenjenog šarenila mesečine i senki,
usred ruševina hrama, koje su se belasale, štrčeći iz okolne
tame — usred svega toga mene je opijala prozračna lepota
Uikinog izdajstva. Ta devojka bila je kadra da se penje
sama uz te bele, kamene stepenice, isturivši ponosno
grudi. Njena izdaja je bila kao i zvezde i mesec i šiljasti
kedrovi. Drugim rečima, ona je živela u ovom svetu,
zajedno s nama, svedocima, upijajući prirodu koja nas je
sve okružavala. Penjala se uz te stepenice kao naš
predstavnik.
Pritajivši dah, nesvesno sam razmišljao: »Ovim
izdajstvom ona je, konačno, prihvatila i mene. I sada ona
pripada meni!«
...U izvesnim trenucima događaji se brišu iz našeg
sećanja. Još i sada mi je pred očima lik Uike, koja se penje
uz onih stotinu pet kamenih stepenika obraslih
mahovinom. Čini mi se da će se ona tako večno penjati uz
te stepenice.
Ali od tog trenutka ona se preobrazila u sasvim
drugo stvorenje. Možda je Uiko, uspevši se uz kamene
stepenice, još jednom prevarila i mene, izdala nas sve
zajedno. Od tog trenutka ona više nije sasvim odbacivala
ceo svet. A nije ga ni prihvatala u potpunosti. Podala se
nagonu čiste strasti, spustila se na nivo žene koja se
predaje jednom jedinom muškarcu.
I zato mogu da se setim svega što se dalje zbilo
samo kao prizora urezanog u nekom starom kamenu...
Uiko je prešla preko uzdignute terase i nešto viknula u
tamu glavnog hrama. Pojavila se silueta čoveka. Uiko mu
je nešto govorila. Pošto je u ruci držao pištolj, čovek ga je
uperio prema kamenim stepenicama i opalio. Vojnici su
odgovorili paljbom iz žbunja pored stepenica. Čovek se
baš spremao da još jednom opali kada se Uiko okrenula i
počela da beži prema uzdignutoj terasi. Čovek je ispalio
nekoliko metaka u njena leđa. Uiko se srušila. Čovek je
prineo cev pištolja svojoj slepoočnici i opalio još
jednom...
Najpre vojnici, a zatim i svi ostali, iskočili su iz
zaklona i pojurili uz stepenice, tiskajući se oko dva mrtva
tela. A ja sam ostao nepomičan, skriven u senci jesenjeg
lišća. Iznad glave mi je štrčao beli drveni kostur hrama,
čije su konstrukcije bile nagomilane jedna preko druge.
Bat ljudskih koraka, dok je gomila prelazila preko
uzdignute drvene terase iznad moje glave, lelujavo mi je
dopirao do ušiju. Izukrštani snopovi svetlosti koje su
bacale ručne lampe klizili su preko ograde terase i dopirali
sve do krošnji sa crvenim jesenjim lišćem.
Osećao sam kao da se sve to događalo negde u
dalekoj prošlosti. Oguglali, ljudi se uznemire tek kad
ugledaju prolivenu krv. U stvari, kada krv poteče,
tragedija je već okončana. Ni sam ne znam kad sam se
obeznanio. A kada sam se osvestio, svi su se već bili
razišli, zaboravivši potpuno na mene. Oko mene je sve
odzvanjalo od cvrkuta ptičica, a jutarnje sunce prodiralo
je duboko u bokore jesenjeg lišća. Beli kostur građevine
iznad mene kao da je oživeo, presijavajući se na sunčevoj
svetlosti. Smireno i gordo, hram se uzdizao svojim
praznim dvoranama u dolini prepunoj jesenjih boja.
Ustao sam, pipajući se po telu da se razbudim. Samo
je neka jeza ostala u meni. Ostala je samo ta jeza.

*
* *

Za vreme prolećnog raspusta sledeće godine otac je

došao u posetu stricu, obukavši svoju svešteničku mantiju
preko vojničke uniforme. Rekao je da će me povesti na
dva-tri dana u Kjoto. Tuberkuloza pluća bila se još
pogoršala, tako da sam se zapanjio videvši koliko je otac
oronuo. Mada smo ga nagovarali da odustane od puta u
Kjoto, ne samo ja nego i stric i strina, otac nas nije slušao.
Kada sam docnije o tome razmišljao, shvatio sam da je
želeo, dok je još živ, da me predstavi prvosvešteniku u
hramu Zlatnog paviljona.
Poseta hramu Zlatnog paviljona, naravno, bila je
moj san već mnogo godina, ali sada se nisam radovao
pomisli na taj put s ocem, koji bi, i pored svoje živahnosti,
na svakoga ostavio utisak teškog bolesnika. Kako se
približavao trenutak kada ću se, konačno, prvi put suočiti
sa Zlatnim paviljonom, za kojim sam toliko žudeo, u duši
mi je raslo izvesno kolebanje. Ma šta se desilo, Zlatni
paviljon je morao biti prelep. Zato sam uložio svu svoju
snagu i moć da zamislim lepotu Zlatnog paviljona, bez
obzira na njegovu stvarnu lepotu.
Znao sam o Zlatnom paviljonu onoliko koliko je to
mogao da shvati dečak mojih godina. U jednoj
stereotipnoj knjizi o umetnosti pročitao sam ovakvu
zabelešku o istoriji Zlatnog paviljona:
»Ašikaga Jošimicu (1358 —1408) preuzeo je palatu
Kitajama od porodice Sajonđi i pretvorio je u velelepnu
građevinu. Glavne zgrade su budističke strukture —
Riznica relikvija, Dvorana svete vatre, Dvorana za
ispovedanje i hram Hosui; zatim stambene prostorije, kao
što su Šinden, Dvorana gospodara, Dvorana za skupove,
kula Tenkjo, tornjić Kohoku, Dvorana Izumi i paviljon
Kansecu. Riznica relikvija izvedena je najprefinjenije od
svih tih građevina, i docnije je prozvana Zlatnim
paviljonom. Teško je utvrditi kada je, u stvari, dobila
naziv Zlatni paviljon, ali čini mi se da je to bilo posle
nereda za vreme ođinskog rata (1467—1477). U periodu
Bunmei (1469— 1487) taj naziv bio je već ušao u
svakodnevnu upotrebu.
 Zlatni paviljon je trospratna građevina sa tornjem,
koja se uzdiže iznad svega i gleda na ribnjak u bašti
(ribnjak Kjoko). Verovatno je završena oko pete godine
perioda od (1398). Prva dva sprata su građena u stilu
šinden domaće arhitekture i opremljena prozorskim
vratnicama na spuštanje, dok se treći sprat sastoji od
četvrtaste stambene prostorije od osamnaest kvadratnih
stopa, izgrađene u čistom zen-stilu. U sredini su pomična
vrata, a s leve i desne strane prozorska okna u obliku
cvetova. Krov, pokriven čempresovom korom, izgrađen
je u Hokei stilu, sa bakarno-zlatnim feniksom na vrhu.
Dvorana Curi, u Sosei stilu, opet, sa kalkanskim krovom,
okrenuta je prema ribnjaku, prekidajući monotoniju
okolne arhitekture. Krov Zlatnog paviljona se blago
spušta, sa strehama za slivanje vode, a napravljen je od
prekrasnog drveta finih vlakana, tako da deluje i lako i
elegantno. To je remek-delo baštenske arhitekture, u
kome se stil stambene građevine skladno uklapa u
budistički stil. Na taj način, hram odražava ukus Ašikage
Jošimicua, koji se s oduševljenjem ugledao na arhitekturu
carskog dvora, a, isto tako, hram savršeno dočarava
atmosferu toga perioda.
Posle Jošimicuove smrti, prema njegovoj posmrtnoj
želji, Dvorana Kitajama pretvorena je u zen-budistički
hram, koji je ostao poznat kao hram Rokuon. Docnije su
ove građevine preseljene na druga mesta ili su prepuštene
zubu vremena. Na sreću, preostao je još samo Zlatni
paviljon...«
Poput meseca na noćnom nebu, Zlatni paviljon je
sagrađen kao simbol mračnih vremena. Stoga je bilo
neophodno da Zlatni paviljon mojih snova bude okružen
i sa svih strana pritisnut tamom. U toj tami, predivni, vitki
stubovi građevine odmarali su se spokojno i postojano,
zračeći iznutra nekom pritajenom svetlošću. I kakve god
mu epitete ljudi pridavali, predivni Zlatni paviljon mora i
dalje ćutljivo stajati onde, izlažući očima sveta svoju
tananu strukturu i podnoseći tamu koja ga okružuje.
Razmišljao sam, opet, i o bakarno-zlatnom feniksu
na vrhu krova, koji je iz godine u godinu stajao izložen
vetru i kiši. Ova tajanstvena ptica zlatne boje nikada nije
oglašavala zoru svojim kricima, niti je zamahivala krilima
— zaista, činilo se da je, nesumnjivo, potpuno zaboravila
da je ptica. Ipak, bilo bi pogrešno steći utisak da ona ne
izgleda kao da leti. Druge ptice lete kroz vazduh, dok je
ovaj zlatni feniks večno leteo kroz vreme na svojim
blistavim krilima. Vreme je udaralo u ta krila. Udaralo i
proticalo. A da bi leteo, feniks je ostajao nepomičan, s
bleskom gneva u očima, podigavši visoko krila, dok mu
je perje u repu lepršalo, i smelo ispruživši svoje zlatne
noge.
Kada sam tako razmišljao, činilo mi se kao da je
Zlatni paviljon neki prekrasan brod što morem vremena
plovi prema meni.
Ona knjiga o umetnosti opisivala je njegove »zgrade
pune promaje, izbušenih zidova«, što me je opet
podsećalo na kostur broda. A ribnjak, nad koji se nadvio
taj trospratni, izletnički brod, izgledao mi je kao simbol
mora. Zlatni paviljon se probijao kroz beskrajnu noć.
Plovio je morem unedogled, nepredvidljivim putanjama.
Po danu, taj čudesni brod je spuštao sidro, nevina izgleda,
prepuštajući se mnoštvu posetilaca da ga razgledaju, a kad
bi se spustila noć, okolna tama bi mu dala novu snagu, i
on bi otplovio sa krovom poput velikog, napetog jedra.
 Ne bi bilo preterano ako kažem da je prvi stvarni
problem s kojim sam se suočio u životu bila lepota. Moj
otac je bio samo običan seoski sveštenik, čovek oskudnog
rečnika, koji mi je jedino rekao da »na ovom svetu nema
ništa lepše od Zlatnog paviljona«. Na pomisao da je lepota
već nastala i postojala na tom meni nepoznatom mestu,
nisam se mogao osloboditi izvesnog nezadovoljstva i
osećanja nelagodnosti. Ako lepota odista tamo postoji,
onda to znači da je moj život nešto po strani lepote.
Ali za mene Zlatni paviljon nikada nije bio samo
ideja ili pojam. Iako su mi ga zaklanjale planine na vidiku,
Paviljon je bio nešto stvarno i u svako doba, samo ako
poželim, mogao sam otići i videti ga. Tako je lepota bila
određeni objekat koji sam mogao dotaći prstima i jasno
sagledati sopstvenim očima. Znao sam i verovao da, u
opštem metežu i promenama na ovom svetu,
nepromenljivi Zlatni paviljon sigurno ostaje tamo.
Ponekad sam zamišljao Zlatni paviljon kao malu,
delikatnu rukotvorinu, koju bih mogao uzeti u ruku; drugi
put bih ga, opet, zamišljao kao ogromnu, čudovišnu
katedralu koja se uzdiže u beskraj nebeskog svoda. Za
mene, dečaka, pojam lepote nije bilo nešto prikladno, ni
malo, ni veliko. I zato, kada bih ugledao majušan letnji
cvet kako zrači nestvarnim sjajem, okupan jutarnjom
rosom, činilo bi mi se da je lep kao Zlatni paviljon. Isto
tako, kada bih ugledao tmurne, munjama nabijene oblake
kako smelo nadvisuju brda s one strane, dok im se samo
krajevi presijavaju zlatnom bojom, i njihova
veličanstvenost me je podsećala na Zlatni paviljon.
Konačno, došlo je dotle da čak, kad bih zapazio neko lepo
lice, na um bi mi padala metafora: »lepo kao Zlatni
paviljon«.
 Bilo je to tužno putovanje. Voz na liniji Maizuru
išao je od Zapadnog Maizurua do Kjota, preko Ajabe,
zaustavljajući se na svim malim stanicama kao što su
Makura i Uesugi. Vagon je bio prljav, a kada smo stigli u
dolinu Hozu, ulazeći iz tunela u tunel, u vagon je
nemilosrdno prodirao dim, posle čijeg naleta bi se otac
mučno zakašljao.
Većina putnika je na neki način bila povezana sa
mornaricom. Vagoni treće klase bili su puni ljudi koji su
se vraćali iz posete svojim rođacima — podoficira,
mornara, mašinaca i mornaričkih pitomaca.
Kroz prozor sam bacio pogled na oblačno, olovno-
teško prolećno nebo. Gledao sam mantiju koju je otac bio
obukao preko vojničke uniforme, pa grudi jedrih i
rumenih podoficira, koje kao da su poskakivale ispod
redova pozlaćene dugmadi. Osećao sam se kao uklješten
između njih. Uskoro, kad napunim određene godine, i ja
ću biti pozvan u vojsku. Ali nije bilo sigurno da ću, ako i
postanem vojnik, moći da živim ispunjavajući savesno
svoje dužnosti kao ovi podoficiri ispred mene. U svakom
slučaju, za sada sam sedeo na dve stolice, razapet između
dva sveta. Iako sam bio još tako mlad, u glavi, iza moga
ružnog, tvrdoglavog čela, bio sam svestan da su se svet
smrti, kojim je vladao moj otac, i svet života, koji su
predstavljali ovi mladi ljudi, posredstvom rata neumitno
međusobno približili. A ja ću, verovatno, postati
posrednik između ta dva sveta. A kada bih poginuo, bilo
bi sasvim jasno — ma koji put da izaberem od dva koja
mi se pružaju, ishod bi bio isti.
Moje dečaštvo je bilo zamućeno turobnim bojama.
 Senka potpunog mraka stravično mi je pretila, dok
ni ovaj život, jasan kao dan, nije više bio moj.
Pazeći na oca kad god bi se zakašljao, povremeno
bih bacio pogled kroz prozor vagona na predeo oko reke I
lozu. Reka je bila tamnoplava, boje nekako teške poput
bakarnog sulfata što se upotrebljava u hemijskim opitima.
Kad god bi voz izašao iz tunela, dolina reke Hozu pojavila
bi se znatno udaljena od pruge, ili neočekivano blizu,
nadomak ruke. Okružen golim stenama, tamnoplavi tok
reke vijugao je unaokolo.
Otac je imao nekoliko uvaljanih loptica od čisto
belog, kuvanog pirinča u svom zavežljaju, ali se stideo da
ih izvadi pred drugima.
»To nije pirinač kupljen ispod ruke«, govorio je
naglas da bi ga svi čuli, »dobio sam ga od svojih
parohijana. Mogu da ga jedem sa uživanjem i
zahvalnošću.«
Ali kada je, u stvari, počeo da jede, bio je u stanju
da proguta jedva jednu od ionako malih uvaljanih loptica.
Činilo mi se kao da taj stari, zadimljeni voz ne ide u
pravcu grada. Imao sam utisak kao da se uputio ka stanici
smrti. A kada sam to pomislio, dim koji bi pokuljao u naš
vagon kad god bismo ušli u tunel mirisao mi je na
krematorijum.
... Uprkos svemu tome, kada sam konačno stao pred
kapiju Šomon hrama Rokuon, srce mi je zatreperilo u
grudima. Sada ću videti jednu od najlepših stvari na ovom
svetu.
Sunce je već počelo da zalazi, i brda je obavijala
izmaglica. Nekoliko posetilaca prošlo je kroz kapiju u isto
vreme kad i ja s ocem. Levo od kapije dizao se toranj,
okružen gustim spletom rascvetalih šljiva.
Ispred glavnog hrama rastao je veliki hrast. Otac je
stupio na ulaz u glavni hram i zamolio da ga prijave.
Starešina manastira je poslao poruku da je zauzet s jednim
posetiocem i zamolio nas da malo sačekamo.
»Dok čekamo, hajde da razgledamo Zlatni
paviljon«, rekao je otac.
On je, po svoj prilici, želeo da meni, svome sinu,
pokaže kako je ovde uticajna ličnost, pa je kroz ulaz za
posetioce krenuo bez ulaznice. Ali čovek koji je izdavao
ulaznice, i onaj koji je vernicima prodavao hamajlije, pa i
sakupljač ulaznica na kapiji — sve su to bili novi ljudi,
odavno su se izmenili, i nije bilo onih od pre desetak
godina, kada je otac često dolazio u hram.
»Kada sledeći put dođem, sigurno će se opet svi
izmeniti«, progunđao je otac mrzovoljna izraza.
Ali ja sam osetio da otac više nije verovao u taj
»sledeći put«.
Ipak, požurio sam ispred oca, gotovo trčeći.
Namerno sam se tako ponašao da bih ostavio utisak
veselog dečaka. (Samo u takvim prilikama — kada sam
namerno izigravao nešto — odavao sam utisak nečega
dečačkog.) A tada se Zlatni paviljon, o kome sam toliko
sanjario, ukazao preda mnom u svom pravom liku, koji
me je razočarao.
Stajao sam s ove strane ribnjaka Kjoko, a na drugoj
obali Zlatni paviljon je pokazivao svoju fasadu pod
zracima sunca na zalasku. Hram Sosei bio je upola
skriven, a malo dalje, s leve strane, Zlatni paviljon je
bacao savršeni odraz na površinu ribnjaka, po kome je
plivalo lišće vodenih biljaka i sočivica. Odraz Zlatnog
paviljona bio je savršeniji i od samog paviljona. Pri
zracima sunca na zalasku on se prelivao u vodi i titravo
odbleskivao ispod streha na sva tri sprata zdanja. U
poređenju sa okolnom svetlošću, odblesci unutrašnje
strane streha bili su suviše bleštavi i jasni; učinilo mi se
da se Zlatni paviljon gordo naginje unazad, što me je
podsetilo na karikature enkin stila.
»Šta veliš, je li lep?« upitao je otac. »Prvi sprat se
zove Hosuiin, drugi Coondo, a treći Kukjoćo.« Svoju
bolesnu, mršavu ruku spustio mi je na rame.
Menjao sam ugao posmatranja nekoliko puta,
izvijajući vrat u raznim pravcima. Ali hram u meni nije
pobudio nikakva naročita osećanja. Bila je to,
jednostavno, stara, pocrnela, nekako malena trospratna
građevina. Čak i feniks na krovu ličio je na vranu koja se
tu spustila da se odmori. Ne samo da mi se nije činila lepa,
nego sam čak osetio nekakav nesklad i nemir. Pitao sam
se zar lepota može da bude nešto ovakvo, nimalo
privlačno.
Da sam bio skroman dečak, marljiv u učenju, ja bih,
pre nego što se ovako obeshrabrim, sebi zamerio što mi
nedostaje smisla za lepo i ukusa. Ali bol koji sam osetio
zbog toga što me je razočaralo ono od čega sam toliko
očekivao lišio me je sposobnosti da drugačije razmišljam.
Palo mi je na pamet da se Zlatni paviljon, možda,
prerušio u nešto drugo kako bi sakrio svoju pravu lepotu.
Sasvim je mogućno da lepota, da bi se zaštitila od
posmatrača, nastoji da prevari one koji je posmatraju.
Trebalo je da priđem bliže Zlatnom paviljonu, da
otklonim prepreke koje su mi izgledale ružne, pa da sve
ispitam, pojedinost po pojedinost, i da sopstvenim očima
sagledam suštinu njegove lepote. Ovakav stav je bio
sasvim prirodan, pošto sam ja verovao samo u lepotu koju
čovek može da vidi očima.
Sa izrazom pobožnog poštovanja otac me je poveo
kroz otvoreni hodnik hrama Hosuiin. Prvo sam pogledao
vešto izrađen model Zlatnog paviljona, zatvoren u
staklenoj vitrini. Taj model mi se svideo. Štaviše, on je
bio bliži onakvom Zlatnom paviljonu kakav sam ja
zamišljao u svojim snovima. Posmatrajući tu savršenu
figuru Zlatnog paviljona, postavljenu u samom velikom
hramu, podsetio sam se na beskrajne veze koje se odnose
na činjenicu da se u velikom kosmosu uvek nalazi njegova
kopija u malom. Sada sam prvi put opet mogao da
sanjarim. Da maštam o malom, savršenom Zlatnom
paviljonu, još manjem od ovog modela, kao i o Zlatnom
paviljonu beskrajno većem od pravog, toliko velikom da
bi u njega mogao stati gotovo ceo svet.
Ipak nisam ostao kao prikovan ispred tog modela.
Otac me je, zatim, odveo pred drvenu statuu Jošimicua,
poznatu kao izuzetno nacionalno blago. Statua se nazivala
Rokuoninden-Mićijoši, prema imenu koje je Jošimicu
uzeo pošto je obrijao glavu i postao sveštenik.
“ I ova statua učinila mi se samo kao neka čudna,
prašnjava figura, u kojoj nisam mogao da vidim nikakvu
lepotu. Zatim smo se popeli na sprat u Ćoondo, razgledali
smo slike na tavanici, pripisane Kano Masanobuu, na
kojima su bili prikazani anđeli kako sviraju. Na najvišem
spratu, zvanom Kukjoćo, video sam jadne ostatke zlatnih
listića kojima je nekada bila prekrivena cela unutrašnjost
hrama. Nisam uopšte nalazio ničega lepog u svemu tome.
 Naslanjajući se na krhku ogradu, zagledao sam se,
odsutan duhom, u površinu ribnjaka obasjanog večernjim
suncem. Voda je izgledala kao zrcalo, kao starinsko,
bakarno ogledalo prošarano patinom rđe, na koje je
neposredno padala senka Zlatnog paviljona. Večernje
nebo se odražavalo u vodi, duboko ispod vodenih biljaka
i sočivice. To nebo se razlikovalo od večernjeg neba iznad
naših glava. Bilo je prozirno i puno jasne svetlosti, tako
da je iznutra i odozdo sasvim upijalo ovaj zemaljski svet,
dok je Zlatni paviljon tonuo u njega poput velikog sidra
od čistog zlata, potpuno pocrnelog od rđe...
Starešina Tajama Dosen, vrhovni sveštenik u
hramu, bio je očev prijatelj još iz vremena kada su zajedno
studirali u nekom zen-budističkom hramu. Obojica su
proveli tri godine u hramu, živeći sve vreme u istoj sobi,
pa su se zbližili. Oba mladića su zajedno pohađala još i
specijalni seminar u hramu Sokoku (koji je takođe bio
sagrađen za vladavine šoguna Jošimicua) i, pošto su
izdržali izvesne starinske procedure zen-sekte, bili su
primljeni u svešteničke redove. Štaviše, kako mi je,
mnogo docnije, pričao starešina Dosen jednoga dana kada
je bio dobro raspoložen, on i moj otac ne samo što su
provodili zajedno mukotrpne, asketske dane, učeći da bi
postali sveštenici, nego su, ponekad uveče, u vreme kada
je trebalo da pođu na spavanje, preskakali zid hrama i
odlazili da za novac potraže žene i da se u društvu zabave.
Nas dvojica, otac i ja, pošto smo razgledali Zlatni
paviljon, vratili smo se na ulaz u glavni hram. Uveli su nas
i dugačkim prostranim hodnikom sproveli do starešine,
koji je bio u velikoj čitaonici, što je gledala na baštu sa
čuvenim starim borovima.
 Sedeo sam uspravno i ukrućeno u đačkoj uniformi,
podavijenih nogu, dok se otac, ušavši u starešininu sobu,
odjednom opustio kao da je kod kuće. Međutim, otac i
starešina, iako vaspitani u istoj zen-budističkoj školi, nisu
mogli biti različitiji po izgledu. Otac, oronuo od bolesti,
izgledao je bedno, koža mu je bila sasušena i sva rošava.
Nasuprot tome, starešina Dosen ličio je na ružičasti pečeni
kolač. Na njegovom stolu stajala je gomila neotvorenih
paketa, časopisa, knjiga i pisama poslatih iz svih krajeva
zemlje, što je davalo utisak blagostanja koje vlada u ovom
hramu. Podigavši makaze debelim prstima, vešto je
otvorio jedan od paketa.
»To je kolač koji je neko poslao iz Tokija«, objasnio
je. »Takvi se kolači danas retko viđaju. Više se, navodno,
ne prodaju u radnjama, nego se šalju samo za armiju i
državne službe.«
Bili smo posluženi najfinijim japanskim čajem i
nekakvim evropskim kolačima koje još nikada nisam jeo.
I kako sam bio sve nervozniji, sve više mrvica
mojeg kolača padalo mi je na izglačane pantalone od crne
lake tkanine.
Otac i starešina izražavali su negodovanje zbog
vojske i administracije koje daju podršku samo
šintoističkim svetilištima, dok budističke hramove
zapostavljaju; i to ne samo da ih zapostavljaju nego ih, u
stvari, podvrgavaju pritisku; zatim su raspravljali o tome
kako bi bilo najbolje da se ubuduće vode hramovi.
Starešina je bio gojazan čovek i, mada mu je lice,
naravno, bilo izborano, činilo se kao da mu je svaka bora
do samog dna lepo isprana. Lice mu je bilo okruglo, a nos
dugačak, što je ostavljalo utisak da se mast, koja mu se
slivala niz lice, tu nekako stvrdnula. Iako mu je lice
izgledalo dosta blago, obrijana glava davala mu je oštar
izgled; činilo se kao da mu je sva putena energija
sakupljena u glavi, pa je delovala užasno životinjski.
Razgovor dvojice sveštenika prešao je sada na dane
seminarskih studija u zen-budističkoj školi. Ja sam
posmatrao jedriličasto borovo drvo u bašti. Bilo je
oblikovano tako da su velike borove grane, naročitim
savijanjem, davale drvetu oblik jedrilice, a grane na
»pramcu« bile su sve usmerene tako da budu više od
ostalih. Jedna grupa posetilaca je očigledno stigla upravo
pred zatvaranje hrama i do nas je dopirao žagor ljudi iz
Zlatnog paviljona, s druge strane zida. Bat njihovih nogu
i njihovi glasovi tonuli su u vazduh prolećne večeri:
šumovi koji su dolazili od njih bili su meki i zaobljeni, bez
trunke oštrine. Zatim se bat nogu povukao poput senke,
pa mi se učinilo da to zvuči zaista kao bat nogu ljudskih
bića koja prelaze preko ove planete. Zagledao sam se u
feniksa na vrhu Zlatnog paviljona, koji je upijao svu
preostalu svetlost sutona.
»Nego, ovo dete, znaš...« Čuvši očev glas, okrenuo
sam se prema njemu. U gotovo mračnoj sobi, moj otac se
spremao da moju budućnost poveri ocu Dosenu.
»Mislim da neću još dugo živeti«, reče otac, »pa bih
te zamolio da se postaraš za ovo dete kad tome dođe
vreme.«
Otac Dosen, mada naviknut da u takvim prilikama
kaže poneku utešnu reč, sada nije rekao ništa u tom
smislu, nego je odgovorio jednostavno:
»Dobro, ja ću se već pobrinuti za njega.«
 - Na moje iznenađenje, njih dvojica se zatim
upustiše u veselo ćaskanje i pričanje anegdota o smrti
raznih čuvenih sveštenika. Jedan od njih je umro rekavši:
»Ah, ne umire mi se!« Drugi je završio svoj život sa
Geteovim rečima: »Još svetlosti!« Neki čuveni sveštenik,
navodno, do poslednjeg daha prebrojavao je novac koji je
pripadao hramu.
Za večeru su nas poslužili jelom koje budisti
nazivaju »lekom«, a onda smo se dogovorili da te noći
prenoćimo u hramu. Posle večere sam nagovorio oca da
još jednom pođemo i razgledamo Zlatni paviljon, jer se
mesec beše pojavio na nebu.
Uzbuđen zbog ponovnog susreta sa starešinom
posle toliko godina, otac je bio prilično iscrpen; ali kada
je čuo da sam pomenuo Zlatni paviljon, izišao je za
mnom, teško dišući i oslanjajući se na moje rame.
Mesec se digao iznad ivice planine Fudo. Zlatni
paviljon je bio obasjan mesečinom sa zadnje strane.
Činilo se kao da građevina prikuplja svoju tamnu, složenu
senku i da se predaje tišini; samo okviri prozora Kato stila
u Kukjoćou propuštali su u zgradu glatke senke od
mesečine. Kukjoćo nije imao sve zidove, pa se činilo kao
da je u njemu nastanjena sama bleda mesečina.
Sa ostrva Ašivara dopirali su krici noćnih ptica koje
su poletale, tamo u daljini. Osećao sam težinu očeve
mršave i tanke ruke na svom ramenu. Bacivši pogled na
to rame, ugledao sam kako se očeva ruka na mesečini
pretvorila u ruku kostura.

*
* *
 Posle mog povratka u Jasuoku, Zlatni paviljon, koji
me je onoliko razočarao kada sam ga prvi put ugledao,
počeo je u mojoj duši da oživljava svoju lepotu iz dana u
dan, dok na kraju nije postao još lepši od onog Zlatnog
paviljona kakav je bio pre nego što sam ga video. Ne bih
mogao reći odakle je poticala ta lepota. Čini mi se da se
ono što sam gajio u snovima pretvorilo u stvarnost, i da je
sada služilo kao podsticaj za dalje snove.
Više nisam tražio iluziju Zlatnog paviljona u
predelima i stvarima oko sebe. Postepeno, Zlatni paviljon
je počeo da živi dublje i čvršće u mome biću. Svaki njegov
stub, prozori Kato stila, krov, feniks na njegovom vrhu,
lebdeli su mi jasno pred očima, kao da bih mogao da ih
dodirnem rukama. I najmanji delić strukture savršeno se
slagao sa celokupnom, složenom gradnjom. Bilo je to kao
kad čovek čuje nekoliko nota određene muzike pa mu
kroz dušu zabruji čitava kompozicija: koji god delić
Zlatnog paviljona da sam zamislio, celokupna građevina
bi odjekivala u meni.
»Istina je, oče, što ste mi rekli — Zlatni paviljon je
nešto najlepše na ovom svetu«, napisao sam prvi put u
pismu ocu. Čim me je doveo u stričevu kuću, otac se
vratio u svoj hram na samotnom, zabačenom rtu.
Kao odgovor na moje pismo, stigao je telegram od
majke sa vešću da je otac pretrpeo težak izliv krvi u mozak
i da je umro.
 DRUGA GLAVA

Sa očevom smrću došao je kraj mom pravom

detinjstvu, i uvek sam se čudio što je to moje detinjstvo
prošlo bez ikakvog saosećanja za ljude. A kada sam
shvatio da nisam nimalo ožalošćen zbog očeve smrti, to
čuđenje se pretvorilo u nekakvo osećanje nemoći koje se
više ne bi moglo ni nazvati čuđenjem.
Pohitao sam u selo; ali kada sam stigao, otac je već
ležao u mrtvačkom sanduku. U stvari, pešice sam odjurio
do Ućuire, a odatle se brodom odvezao duž zaliva do
Nairiu, i to je potrajalo ceo dan. Bilo je to baš u periodu
toplog vremena pred kišnu sezonu, i sunce je pržilo iz
dana u dan. Pošto sam, najzad, i ja video očevo telo,
kovčeg su odneli u krematorijum na pustom rtu, a leš
spalili na morskoj obali.
Smrt seoskog sveštenika je veliki događaj, veliki
zato što je od posebnog značaja. Sveštenik je, tako reći,
stožer duhovnog života u svom kraju, čuvar života svojih
parohijana, čovek kome je poverena njihova sudbina i
posle smrti. A sada je upravo taj čovek umro u hramu. To
je dokazivalo da je on do kraja života ostao veran svojoj
dužnosti; kao da je taj čovek koji je druge učio kako da
umru, izvodeći javnu demonstraciju čina umiranja,
nekakvom greškom i sam umro: sve je to delovalo kao
nepredviđena slučajnost.
Očev kovčeg je, u stvari, položen na najpogodnije
mesto, kao da su već bile izvršene sve moguće pripreme
za njegovo odnošenje. Moja mati, mladi sveštenik i
parohijani plakali su stojeći ispred kovčega. Mladi
sveštenik je čitao sutre6 nevešto i zbunjeno, kao da još i
sada očekuje uputstva od oca, mada je on ležao pred njim
u kovčegu.
Očevo lice bilo je utonulo u prvo letnje cveće. A
cveće, još sveže, delovalo je nekako opojno i neprijatno.
Činilo se kao da se ono naginje i viri u dubinu bunara. Jer
lice mrtvaca tone beskrajno duboko ispod površine na
kojoj je živelo, ostavljajući na nas preživele samo utisak
maske okrenute prema nama; u stvari, ono tone tako
duboko da se više nikada neće moći da izvuče na
površinu. Lice mrtvaca nam govori, bolje od ičega drugog
na svetu, koliko smo svi daleko od fizičke supstancije, i
koliko je nemogućno da je dodirnemo rukom ili, bar, da
shvatimo njeno postojanje. Bilo je to prvi put što sam se
našao u situaciji u kojoj se duh, suočen sa smrću, pretvorio
u običnu fizičku supstanciju; i tada sam osetio da,
konačno, počinjem postepeno da shvatam zašto mi
majsko cveće, sunce, moj radni sto, školska zgrada,
olovke — sve fizičke supstancije — zašto mi sve to
izgleda toliko hladno kao da postoji negde veoma daleko
od mene.
Majka i parohijani posmatrali su me pri tom
poslednjem susretu s ocem. Ali moje tvrdoglavo srce nije
prihvatalo tu analogiju sa svetom živih koju podrazumeva
reč »susret«. Jer to nije bio susret, nego sam ja,
jednostavno, gledao u očevo mrtvo lice.
Leš samo posmatramo. I ja sam samo gledao. Svest
da je posmatranje, to jest čin gledanja u nekoga bez ikakve
naročite misli, kao što čovek obično gleda, u tolikoj meri
dokaz privilegije živih bića, ali da to isto posmatranje
može da bude i izraz svireposti — sve je to za mene tada
bilo jedno upečatljivo i novo iskustvo. I tako sam kao
dečak, koji nikada nije glasno pevao, niti jurio unaokolo
vičući na sav glas, uspeo da shvatim činjenicu da sam živ
i da postojim.
Mada mi je umnogome nedostajalo moralne
hrabrosti, nisam bio nimalo postiđen kad sam
ožalošćenima okrenuo svoje vedro i neuplakano lice.
Hram je bio na jednom grebenu iznad morske obale,
okrenut moru. Ispred pogrebne povorke, nad pučinom
Japanskog mora, komešali su se letnji oblaci zatvarajući
mi vidik.
Sveštenik je počeo da izgovara posebnu zen-sutru
koja se peva prilikom nestajanja tela umrlog, i ja sam mu
se pridružio. Glavna prostorija u hramu bila je mračna.
zastava obešena između stubova, cveće što je ukrašavalo
glavni oltar, nepomična kadionica i vaze sa cvećem — sve
je bilo blistavo, prelivalo se u odblescima svetlosti koju
su širile svečane, tanke voštane svećice. Povremeno bi se
javio dašak vetra s mora, nadimajući rukave moje
svešteničke mantije. I dok sam izgovarao sutre,
neprekidno sam bio svestan izgleda letnjih oblaka koji su
usecali oštre odbleske u uglove mojih očiju.
Jaka svetlost koja je dolazila spolja, izvan hrama,
obasjavala mi je jednu stranu lica. Kako je samo sijala —
prava sablazan!
Kada je pogrebna povorka bila na svega nekoliko
stotina metara od krematorijuma, iznenada je naišao
pljusak. Na sreću, našli smo se baš ispred kuće nekog
blagonaklonog parohijana, pa smo mogli da se sklonimo
od kiše i mi i kovčeg. Kiša nije prestajala, niti je bilo i
najmanjeg znaka da će uskoro prestati. Povorka je ipak
morala da produži svojim putem. Pre toga je svakome
dato ponešto da se zaštiti od kiše, kovčeg smo pokrili
ceradom, i nastavili da ga nosimo do krematorijuma.
Krematorijum se nalazio na maloj, kamenitoj plaži,
na rtu isturenom u more jugoistočno od sela. Pošto se pri
spaljivanju dim odatle nije širio do sela, odvajkada je, čini
mi se, to mesto bilo upotrebljavano za spaljivanje mrtvih.
More je bilo naročito burno sa te strane. Dok su
veliki talasi nadolazili, dižući se i obrušavajući, kišne kapi
su se neprekidno zabadale u uzburkanu površinu vode.
Sumorna kiša je tiho i bez prestanka probijala površinu
mora. Ovde-onde nalet vetra bi odjednom naneo kišu na
golo stenje. Tada bi bele stene pocrnele kao da su polivene
crnim tušem.
Prošavši kroz tunel, stigli smo do mesta gde se
spaljuju mrtvi. Dok su radnici pripremali drva za lomaču,
mi smo ostali u tunelu da se zaklonimo od kiše.
Nisam mogao da vidim kako izgleda samo more.
Videli su se samo talasi, crno stenje i kiša. Dok su radnici
prelivali uljem kovčeg od lakog drveta, kiša ga je zasipala
tako da je izgledao kao ovlažena kora nekog stabla.
Tada su ga zapalili. Ulje se delilo u ograničenim
količinama, ali pošto je ovo bio pogreb sveštenika, uspeli
su da dobiju dovoljnu količinu. Boreći se s kišom,
plameni jezičci su se dizali, parajući vazduh kao da neko
pucketa bičem. Čak i na dnevnoj svetlosti prozračni obrisi
plamenih jezičaka jasno su se ocrtavali u gustom dimu.
Dim je kuljao u debelim i tmurnim oblacima koji su,
nošeni vetrom, malo-pomalo odmicali ka strmim
grebenima na morskoj obali; posle izvesnog vremena
plamen je sam od sebe liznuo uvis i gipko se izvio, uprkos
kiši.
 Odjednom se začuo strašan prasak kao da se nešto
lomi. Poklopac kovčega je odskočio i otvorio se.
Pogledao sam majku, koja je stajala pokraj mene,
držeći u rukama brojanice. Lice joj je bilo strašno
ukrućeno; izgledalo je tako sitno i zgrčeno da se čoveku
činilo kao da bi mu moglo stati u šaku.

*
* *

Prema očevim željama, otišao sam u Kjoto i postao

manastirski đak u hramu Zlatnog paviljona. Bio sam
primljen u svešteničke redove po preporuci starešine
hrama. On je za mene plaćao školarinu, a ja sam mu,
zauzvrat, bio pomoćnik, posluživao ga i obavljao kućne
poslove. Drugim rečima, bio sam u položaju učenika koji
kod nekoga stanuje i hrani se, uz obavezu da svršava sve
poslove u kući.
Ubrzo posle stupanja u službu, pošto je i strogi redar
iz naše spavaonice pozvan u vojsku, shvatio sam da su u
hramu ostali samo starci i veoma mladi ljudi. Iz više
razloga uveliko mi je laknulo kada sam došao u hram.
Više mi se niko nije rugao što sam sveštenikov sin, kao
nekada školski drugovi dok sam živeo kod kuće, jer su
ovde svi bili u istom položaju... Jedina razlika bila je u
tome što sam ja mucao i što sam bio ružniji od ostalih.
Prekinuvši školovanje u srednjoj školi u Istočnom
Maizuruu, na intervenciju oca Tajame Dosena, prešao
sam u srednju školu akademije Rinzai da nastavim
školovanje do mature. Trebalo je da pođem u novu školu
u jesenjem semestru, za nepunih mesec dana. Ali znao
sam da ću, čim počnem pohađati novu školu, biti
mobilisan za prinudni rad u nekoj fabrici. Sada sam bio
suočen s novim životnim okolnostima, dok mi je
preostajalo još nekoliko nedelja letnjeg raspusta. Letnji
raspust u vreme moje žalosti, neobično tužan letnji raspust
u poslednjoj fazi rata 1944. godine... Moj život
manastirskog daka tekao je glatko i, kada se osvrnem
unazad i prisetim svega, čini mi se da mi je to bio
poslednji pravi raspust u životu. Još mi u ušima jasno
odzvanja pesma letnjih cvrčaka.
... Zlatni paviljon, koji sam opet posmatrao posle
nekoliko meseci, spokojno se odmarao u svetlosti poznog
leta.
Kako sam tek bio stupio u sveštenstvo, glava mi je
bila sveže obrijana. Činilo mi se kao da mi vazduh čvrsto
obuima glavu; imao sam čudno osećanje opasnosti, kao
da su misli u mojoj glavi u dodiru sa pojavama spoljnog
sveta preko njihove jedne jedine osetljive i nežne
membrane.
Kada bih pogledao naviše, prema Zlatnom
paviljonu, s tom svojom novom glavom, činilo mi se da
on prodire u mene, ne samo kroz moje oči već i kroz moju
glavu. Osećao sam se kao kad mi se glava na suncu
zagreje, a na večernjem povetarcu odjednom rashladi.
»Zlatni paviljone! Došao sam napokon da živim
pored tebe!« šaptao sam u sebi, prestajući za časak da
čistim lišće. »Ne mora to da bude odmah, ali jednoga dana
postani mi prijatelj i otkrij mi svoje tajne. Tvoja lepota
kao da mi za dlaku izmiče: na pragu sam da je jasno
sagledam, ali opet ne mogu da je vidim. Molim te dopusti
mi da uvidim pravu lepotu Zlatnog paviljona još pre nego
što vidim njegovu sliku u svojoj mašti. Štaviše, ako si
zaista toliko lep da se ništa na svetu ne može porediti s
tobom, molim te reci mi zašto si tako lep i zašto moraš da
budeš lep.«
Toga leta činilo se da se Zlatni paviljon koristi lošim
ratnim vestima, koje su nam pristizale iz dana u dan, kao
nekom vrstom prevlake na poleđini ogledala, u kome se
on ogledao blistaviji nego ikad. U junu se američka vojska
već iskrcala u Sajpanu, dok su savezničke trupe nadirale
preko ravnica Normandije. Broj pristalica drastično se
smanjio, a Zlatni paviljon kao da je uživao u toj
usamljenosti i tišini.
Bilo je sasvim prirodno što rat i pometnja, gomile
leševa i obilje prolivene krvi samo još više ističu lepotu
Zlatnog paviljona. Jer, u prvom redu, taj hram je i bio
podignut na pometnjama, sagradili su ga mnogi vlasnici
nečiste savesti, medu kojima je bio i jedan vojskovođa.
Nesklad koji pokazuju tri sprata te građevine, a u čemu
istoričari umetnosti vide samo stapanje raznih stilova,
nesumnjivo je prirodan, nastao iz traganja za stilom koji
bi iskristalisao sav okolni nemir. Da je, umesto toga,
sagrađen u jednom određenom stilu, Zlatni paviljon ne bi
bio u stanju da savlada i izdrži sve nemire, nego bi se,
svakako, već odavno srušio.
... U svakom slučaju, kad god bih zastao u čišćenju,
sa metlom u ruci, pogleda upravljena naviše, posmatrajući
Zlatni paviljon, činilo mi se da je najveće čudo to što ta
građevina zaista postoji, tu preda mnom. Zlatni paviljon
koji sam video kada sam proveo samo jednu noć ovde,
tokom one prve posete s ocem, nije na mene ostavio takav
utisak. A sada mi je bilo teško da poverujem da će mi
Zlatni paviljon, još mnogo godina, stalno biti pred očima.
Kada sam razmišljao o njemu, dok sam još bio u
Maizuruu, činilo mi se da hram neprekidno stoji u jednom
uglu Kjota; ali sada, kad sam došao da živim ovde,
pojavljivao bi mi se pred očima samo kada sam ga stvarno
gledao; a dok sam spavao u glavnoj dvorani, prestajao bi
da postoji. Zbog toga sam više puta na dan odlazio da
bacim pogled na Zlatni paviljon; čemu su se moji drugovi,
manastirski đaci, samo smejali. I ma koliko puta ga
pogledao, uvek bih osetio zaprepašćenje što je on stvarno
tu; a kada bih se posle dužeg posmatranja vratio u glavnu
dvoranu i kada bih se, zatim, iznenada okrenuo i ponovo
pogledao, učinilo bi mi se da je njegovo obličje nestalo
poput Euridike.
Kada sam završio čišćenje oko Zlatnog paviljona,
otišao sam na brdašce iza hrama da izbegnem zrake
jutarnjeg sunca, koje je postepeno sve jače grejalo, i popeo
se stazom prema Jukateiju. Bilo je to vreme pre otvaranja
kapije hrama, pa još nigde nije bilo ni žive duše.
Formacija lovačkih aviona, verovatno iz vazduhoplovne
eskadrile u Maizuruu, preletela mi je iznad glave,
spuštajući se sasvim nisko nad Zlatni paviljon, i nestala u
daljini, ostavljajući za sobom potmuli zvuk motora.
U brdima iza hrama ležao je usamljen ribnjak
prekriven sočivicom, koji se zvao Jasutamizava. Usred
ribnjaka uzdizalo se ostrvce, na kome je stajala
Širahebizuka — kamena kula od pet spratova. Jutarnji
vazduh bio je pun cvrkutavog čavrljanja ptičica, koje se
nisu videle iako je ceo šumarak odzvanjao od njihovih
glasova.
 Zemljište oko ribnjaka bilo je obraslo gustom
letnjom travom. Niska ograda odvajala je stazu od trave,
a pored ograde ležao je dečak u beloj košulji. U blizini, uz
nisko javorovo drvo, bile su prislonjene grabulje od
bambusa.
Dečak se digao tako naglo da mi se učinilo kao da
je probio rupu u mekom letnjem vazduhu što je lebdeo
oko nas; kad me je video, samo je izustio:
»A, to si ti?«
Baš prethodne večeri upoznao sam se s tim
dečakom, koji se zvao Curukava. Dolazio je iz bogatog i
poznatog hrama u tokijskom predgrađu. Porodica je za
njegovo školovanje plaćala priličnu svotu novca, slala mu
izdašan džeparac i snabdevala ga namirnicama; on je,
jednostavno, u Zlatni paviljon bio primljen preko izvesne
veze sa starešinom, kako bi iskusio manastirski režim
kojem podležu svi obični manastirski đaci. Za letnji
raspust bio je otišao kući, a vratio se ponovo u Kjoto
prethodne večeri.
Tečno je govorio savršenim tokijskim narečjem.
Trebalo je da se te jeseni upiše u srednju školu akademije
Rinzai, u isti razred kao i ja, i već prošle noći zbunio me
je svojim brzim i veselim govorom.
Pa i sada, kad me je presreo rečima: »A, to si ti?«
izgubio sam moć da išta izustim. Međutim, on je, čini se,
moje ćutanje protumačio kao neku vrstu njemu upućene
kritike.
»U redu je to, ne brini. Ne moramo baš tako
revnosno da čistimo. Ionako će se sve isprljati kad dođu
posetioci, a i njih je u poslednje vreme sve manje.«
 Glasno se zasmejah. Taj moj bezazleni smeh, koji
bi mi se katkad nesvesno oteo, kao da bi odobrovoljio
moje sagovornike i izazvao njihovo prijateljsko
raspoloženje prema meni. Na taj način nisam baš uvek
mogao biti odgovoran za opšti utisak koji sam ostavljao
na druge ljude.
Prekoračivši ogradu, seo sam pored Curukave. On
se opet prućio na leda, ruke je podmetnuo pod glavu, te
sam primetio kako mu je spoljna strana ruke prilično
opaljena suncem, dok je unutrašnji deo toliko beo da mu
se kroz kožu naziru vene. Zraci jutarnjeg sunca prodirali
su kroz drveće, rasipajući svetlozelene senke po travi.
Nagonski sam osetio da ovaj dečak svakako ne voli Zlatni
paviljon koliko ja. Jer moje oduševljenje za hram poticalo
je, pre svega, od moje ružnoće.
»Čujem da ti je otac umro«, rekao je Curukava.
»Da.«
Curukava je brzo skrenuo pogled u stranu i, ne
trudeći se nimalo da prikrije koliko je obuzet svojim
dečačkim razmišljanjem, nastavio:
»Biće da ti toliko voliš Zlatni paviljon zato što te on
podseća na oca, ha? Mislim, na primer, kada ga gledaš,
podseća te na to koliko ga je tvoj otac voleo.«
Godilo mi je što ta njegova donekle tačna
pretpostavka nije izazvala nikakve promene na mom
ravnodušnom licu. Očigledno, Curukava se zabavljao
preciznim razvrstavanjem ljudskih osećanja u male,
sređene fiočice koje je držao u svojoj sobi, poput dečaka
koji uživa u sređivanju raznih primeraka insekata, da bi ih
povremeno sa uživanjem vadio, upuštajući se u još
praktičnije eksperimentisanje.
 »Sigurno si bio veoma tužan kad ti je otac umro, zar
ne? Zato izgledaš tako usamljen. Razmišljao sam o tome
od sinoć, kada smo se prvi put sreli.«
Njegove primedbe nisu u meni izazvale ni najmanju
odbojnost. Naprotiv, njegov utisak da izgledam usamljen
dao mi je izvesnu slobodu i spokojnost, tako da su mi reči
same navrle na usta:
»Nema tu ničega tužnog, da znaš.«
Nabravši obrve, koje su bile toliko dugačke da su
mu prosto smetale, Curukava me je pogledao.
»Šta?... Znači, ti si mrzeo oca? Ili ga, u najmanju
ruku, nisi voleo?«
»Nisam se ni zbog čega na njega ljutio, a nisam ga
ni mrzeo.«
»Pa zašto, onda, nisi tužan?«
»Ni sam ne znam zašto, ali eto...«
»Ne shvatam.«
Suočen s ovom ozbiljnom dilemom, Curukava se
uspravio i seo na travu.
»Da ti se, slučajno, nije desilo nešto još tužnije?«
»Zaista ne znam«, odgovorio sam.
Čim sam to rekao, pomislio sam— zašto toliko
uživam da izazivam nedoumicu u dušama drugih? Što se
mene tiče, tu nije bilo ni trunke sumnje. Stvar je bila
sasvim očigledna: patio sam zbog svog mucanja. Moja
osećanja se nikada nisu ispoljavala na vreme. Stoga mi se
činilo kao da su smrt moga oca i moja tuga dve odvojene
stvari, koje nemaju nikakve veze i nimalo ne utiču jedna
na drugu. I najmanja razlika u vremenu, malo zakašnjenje
u doživljavanju, nepobitno su vraćali osećanja i događaje
koje sam doživeo u njihova nepovezana stanja, a ona su,
što se mene tiče, verovatno bila njihova osnovna stanja.
Kada sam bivao tužan, tuga bi me iznenada obuzimala,
verovatno bez veze s nekim događajem i bez ikakvog
razloga; nije bilo nekakvog uzroka ili motiva...
... I opet, na kraju, nisam bio u stanju da objasnim
sve to svom novom prijatelju, koji je sedeo naspram mene.
Najzad se Curukava nasmejao.
»Pa ti si, bogami, pravi čudak!«
Pod belom košuljom, stomak mu se tresao od
smeha. Zraci sunca koji su prodirali kroz zanjihano granje
ispunili su me srećom. Moj život je bio izbrazdan poput
nabora na košulji ovog dečaka. No, mada naborana, kako
je ta njegova košulja od beline sijala na suncu! Možda je
tako bilo i sa mnom?
Zanemarujući spoljni svet, ovaj zen-budistički hram
je nastavio da živi prema ustaljenoj tradiciji zen-budizma.
Pošto je bilo leto, uvek smo ustajali najkasnije u pet sati.
Ustajanje iz postelje bilo je poznato kao »početak
režima«. Čim bismo ustali, počele bi »jutarnje vežbe«, u
izgovaranju sutri. To se nazivalo »trostrukim
ponavljanjem«, i mi smo ih recitovali tri puta. Posle toga
čistili smo unutrašnjost hrama i prali pod. Zatim bi došao
doručak, takozvani »obrok pirinčane kaše«. Jeli smo
pirinčanu kašu i slušali čitanje specijalne sutre za obrok
pirinčane kaše:

Deset šačica kaše

služimo dobro ljudima,
izvršavamo dužnosti i ne skrećemo s Puta,
 uživamo u pročišćavanju svesti.

Izgovorivši tu sutru za obrok pirinčane kaše, pojeli

bismo kašu. Posle doručka plevili smo korov, čistili baštu
i sekli drva. Zatim bi došlo vreme za početak nastave, i mi
smo odlazili u školu. Po povratku iz škole uzimali smo
svoje »lekove«, odnosno večerali. Posle večere nam je
starešina, povremeno, držao predavanja o svetim spisima.
U devet sati čitali smo molitvu »nameštanje postelje«, to
jest odlazili na spavanje.
Takav je bio moj dnevni red; i svakog dana znak za
ustajanje bio je zvuk zvona, kojim bi zazvonio sveštenik
odgovoran za kuhinju i ceremonije u vezi s obrokom.
U Zlatnom paviljonu, odnosno u hramu Rokuon,
bilo je, po pravilu, dvanaest-trinaest ljudi. Međutim, zbog
regrutovanja u vojsku i na prinudni rad jedini žitelji
hrama, sem vodiča (u sedamdesetim godinama), kuvara (u
šezdesetim godinama), đakona i njegovog pomoćnika, bili
smo samo mi — manastirski đaci. Stariji ljudi su se već
zaparložili i umrtvili, kao da su zarasli u mahovinu, dok
smo mi mlađi bili, tako reći, deca. Đakon je imao pune
ruke posla oko izdržavanja hrama; to se nazivalo
njegovim »sporednim zaduženjem«.
Nekoliko dana po mom dolasku dodeljena mi je
dužnost da nosim novine u sobu starešine hrama (koga
smo zvali »stari učitelj«). Novine su stizale svakog dana,
otprilike u vreme kada bismo izvršili jutarnje obaveze,
uključujući i čišćenje hrama. Za nas nekolicinu
manastirskih daka bio je pozamašan posao da, za kratko
vreme koje nam je bilo određeno, počistimo i prebrišemo
svaki hodnik u hramu, gde je bilo tridesetak soba. Čim bih
završio čišćenje, otišao bih do ulaza u hram da podignem
novine, prošao kroz prednji hodnik, gde se nalazila
dvorana izaslanika, zavio pored dvorane posetilaca, i
uputio se kroz prolaze do velike čitaonice u kojoj je čekao
moj stari učitelj. Hodnici su još bili vlažni od pranja, a u
rupama između podnih dasaka barice su svetlucale na
jutarnjem suncu, vlažeći mi noge do članaka. Pošto je bilo
leto, za mene je to bilo pravo uživanje. Kleknuo bih kraj
vrata, ispred sobe starog učitelja, i uzviknuo:
»Mogu li da uđem?«
»Hm!« glasio je odgovor. Pre nego što bih kročio u
sobu, obrisao bih vlažna stopala krajem svoje svešteničke
odeće — taj trik sam naučio od drugova.
Udišući jak, svež miris spoljnjeg sveta, koji bi me
zapahnuo iz novinske štampe, krišom bih na brzinu
osmotrio pokoji naslov iz novina i pročitao; »Hoće li
carska prestonica doživeti vazdušne napade?«
Iako se to možda čini čudnovato, ja do tada još
nisam povezivao Zlatni paviljon sa vazdušnim napadima.
Otkad je pao Sajpan, vazdušni napadi na glavna japanska
ostrva postali su neizbežni, i vlasti su požurivale planove
za evakuaciju jednog dela Kjota; ipak, u mojim očima kao
da nije bilo nikakve veze između dugovečnosti Zlatnog
paviljona i strahota koje su bile posledice vazdušnih
napada. Činilo mi se da suštinski neuništiv hram i naučno
objašnjiva snaga vatre moraju biti sasvim svesni svojih
različitih osobina, i da će se, stoga, pri uzajamnom susretu
automatski mimoići... Međutim, postojala je stvarna
opasnost da i Zlatni paviljon uskoro postane predmet
vazdušnih napada i da, zahvaćen požarom, bude uništen.
I zaista, u ovakvoj situaciji bilo je gotovo izvesno da će
Zlatni paviljon biti pretvoren u prah i pepeo.
... Kada mi se ta pomisao uvrtela u glavu, Zlatni
paviljon je za mene postao još čarobniji u svojoj tragičnoj
lepoti.
Desilo se to jednog letnjeg popodneva, dan pre nego
što će početi nastava. Starešina, u pratnji đakonovog
pomoćnika, bio je otišao nekuda da održi posmrtni
pomen. Mene je Curukava pozvao u bioskop. Ali kako ja
nisam bio baš naročito zainteresovan, odmah je i on
izgubio volju da ide: takav je bio po prirodi.
Pošto smo dobili nekoliko slobodnih časova, izišli
smo iz glavne dvorane, sa natučenim školskim kapama
akademije Rinzai i sa uvijačima preko pantalona kaki
boje. Pošto je pržilo najjače letnje sunce, u hramu nije bilo
nijednog posetioca.
»Kuda ćemo?« upitao je Curukava.
Odgovorio sam kako bih želeo da, pre nego što
ikuda pođemo, dobro razgledam Zlatni paviljon, jer od
prekosutra više nećemo imati prilike da ga vidimo u ovo
doba dana; a dok mi budemo na prinudnom radu u fabrici,
Zlatni paviljon može biti uništen požarom usled
vazdušnih napada. Dok sam ja mucao i zastajkivao pri
tom objašnjavanju, Curukava me je slušao sa izrazom
iznenađenja i nestrpljenja.
Kada sam završio čak i taj kratki govor, na licu su
mi izbile graške znoja, kao da sam rekao nešto čega se
stidim. Curukava je bio jedina osoba kojoj sam otkrio
svoju neobičnu vezanost za Zlatni paviljon. Ali u
njegovom izrazu video sam samo uobičajenu zbunjenost
na koju sam se već bio navikao u ljudi koji pokušavaju da
shvate šta hoću da kažem svojim zamuckivanjem.
Sa takvim izrazima lica stalno sam se suočavao.
Kad god sam nekom poveravao svoje važne tajne, kad
sam ljudima objašnjavao ushićena osećanja što me
obuzimaju pred prizorom lepote, kad sam pokušavao da
izrazim srž svojih razmišljanja — uvek bih se suočavao s
takvim licima. Ljudi, obično, ne pokazuju takvo lice jedni
drugima. Ono neizrecivo verno odražava upravo moju
uznemirenost; drugim rečima, ono je moje strašno
ogledalo. U takvim trenucima, i najlepše lice se u mojim
očima preobražava u rugobu, baš onakvu kakvu pokazuje
moje lice. A onog časa kad toga postanem svestan, sve
ono važno što želim da izrazim raspline se i postane nešto
sasvim beznačajno, poput crepova na kućnom krovu...
Između Curukave i mene sve je bleštalo od jarke
svetlosti letnjeg sunca. Dok je čekao da izgovorim svaku
reč, Curukavino mlado lice presijavalo se od masnog
znoja. Obrve su mu se prelivale kao zlato, a nozdrve bile
raširene od udisanja sparnog vazduha.
Izrekao sam što sam hteo. I čim sam završio, obuzeo
me je pravi bes. Jer, otkako smo se prvi put sreli,
Curukava još nijednom do tada nije pokušao da mi se
naruga zbog zamuckivanja.
»Zašto?« nasrtljivo sam ga upitao za objašnjenje.
Kao što sam već više puta istakao, podsmevanje i uvrede
su mi se mnogo više sviđali nego saosećanja.
Neopisivo nežan osmeh pređe preko njegovih usana
i Curukava reče:
»Pa ja sam čovek kome tako nešto nikada ne bi ni
na pamet palo!«
 Bio sam zapanjen. Odrastao u surovoj sredini na
selu, nisam bio naviknut na takvu vrstu nežnosti.
Curukavina nežnost me je naučila da shvatim kako mogu
postojati kao sopstvena ličnost, izdvajajući iz svog života
mucanje. Veoma sam uživao u tome da me ljudi razgolite.
Curukavine oči, uokvirene dugim trepavicama,
zanemarivale su moje mucanje i prihvatale me onakvog
kakav jesam. A do tada sam bio u čudnoj zabludi da bih,
ako prenebregnem svoje mucanje, samim tim poništio i
sopstveno postojanje.
...Doživeo sam neki sklad osećanja i sreću. Nije
nimalo čudno što više nikada nisam mogao zaboraviti
izgled Zlatnog paviljona kakav sam tada ugledao.
Projurivši ispred starog baštovana, koji je dremuckao, nas
dvojica smo se uputili pustom stazom pored zida, izbivši
sa prednje strane Zlatnog paviljona.
...Još i sad se živo sećam tog prizora. Nas dvojica
dečaka stajali smo rame uz rame tamo, kraj ribnjaka
Kjoko, u belim košuljama i sa uvijačima. A ispred te dve
prilike, ničim nerazdvojen od njih, dizao se Zlatni
paviljon.
Bilo je to na kraju leta, poslednjeg letnjeg raspusta i
poslednjeg dana tog raspusta... Naša mladost se pijano
lelujala na samoj ivici tog vremena. I Zlatni paviljon je i
stajao na toj istoj ivici, okrenut nama, i pričao nam. Toliko
nas je iščekivanje vazdušnih napada zbližilo sa Zlatnim
paviljonom.
Blaga svetlost sunčevih zraka pozne jeseni krasila
je krov Kukjoćoa zlatnom prevlakom, dok je svetlost,
padajući pravo nadole, ispunjavala unutrašnjost Zlatnog
paviljona mrakom poput noćne tame. Do tada me je
opčinjavala neuništivost ove građevine i razdvajala me od
nje; ali njena neumitna sudbina, činjenica da bi zapaljiva
bomba mogla izazvati požar i uništiti je, približila ju je
našoj sudbini. Možda će Zlatni paviljon biti uništen još i
pre nas. Na tu pomisao činilo mi se da Zlatni paviljon živi
istim životom kao i mi.
Okolna brda, obrasla crvenom borovinom, bila su
preplavljena cvrčanjem cvrčaka, što je ličilo na pesmu
bezbroj sveštenika koji se mole za izbavljenje od požara:
»Gja gja, gjaki gjaki, un nun, šifura šifura, harašifura
harašifura!«
Ova predivna građevina biće uskoro pretvorena u
pepeo, razmišljao sam. Pri tome se slika Zlatnog paviljona
iz moje mašte postepeno, u svim svojim pojedinostima,
prenosila na ovaj stvarni hram kao što nastaje kopija
preslikavanjem originalne slike na svili: krov iz moje
mašte poklapao se sa stvarnim krovom hrama, Sosei sa
pravim Soseijem, koji se pružao s druge strane ribnjaka,
okviri i prozori sa okvirima i prozorima Kukjoćoa. Zlatni
paviljon više nije bio nepomična građevina. On se, tako
reći, pretvorio u simbol prolaznosti ovozemaljskog sveta.
I zbog takvog načina razmišljanja, stvarni hram sada nije
bio ništa manje lep od Zlatnog paviljona iz moje mašte.
Možda će se već sutra s neba sunovratiti oganj, a
onda će ti vitki stubovi, elegantni prevoji tog krova, biti
pretvoreni u pepeo, tako da ih više nikada nećemo videti.
Ali za sada on je dostojanstveno stajao pred nama, sa svim
svojim tananim detaljima, kupajući se u svetlosti jarkoj
poput letnjih požara.
Veličanstveni oblaci gomilali su se na obzorju,
iznad brda, slični onima koje sam ugledao krajičkom oka
dok su izgovarane sutre na očevom grobu. Ovi su, puni
neke ustajale svetlosti, gledali dole na čarobno zdanje
hrama. Pod tom jakom sunčevom svetlošću poznog leta
činilo mi se da Zlatni paviljon gubi razne pojedinosti
svoga oblika; u svojoj unutrašnjosti bio se uvio u
sumornu, ledenu tamu, i svojim tajanstvenim obrisima
jednostavno prezirao bleštavi svet koji ga okružuje. Samo
se feniks na krovu čvrsto držao svojim oštrim kandžama
za postolje, nastojeći da se ne zaljulja pod usijanim
suncem.
Curukavi je dosadilo moje beskrajno piljenje u
hram, pa je podigao kamičak i, gipko poput bacača u
bezbolu, zavitlao ga u samo središte senke Zlatnog
paviljona koji se odražavao u ribnjaku Kjoko.
Talasići se raširiše kroz sočivicu, i prelepa, tanana
struktura trenutno se razbi u bezbroj komadića.

*
**

Tokom te godine dana do kraja rata osećao sam

najveću prisnost sa Zlatnim paviljonom, stalno brinući za
njegovu bezbednost i potpuno očaran njegovom lepotom.
U svakom slučaju, bio je to period kada sam nekako
nastojao da Zlatni paviljon privučem na razinu svog
postojanja i, verujući da mogu to učiniti, bio sam u stanju
da ga volim ne osećajući nikakav strah. Do tada Zlatni
paviljon još nije uticao na mene nikakvim zlim silama niti
svojim otrovom.
 Bio sam ohrabren činjenicom što Zlatni paviljon i ja
podležemo zajedničkoj opasnosti na ovom svetu. U toj
opasnosti bio sam pronašao posrednika koji može da me
poveže sa lepotom. Činilo mi se da je premošćen jaz
između mene i svega onog što kao da me je dotad
nipodaštavalo, i nekako držalo na odstojanju.
Bio sam gotovo van sebe pri pomisli: da bi požar
koji bi mene uništio verovatno uništio i Zlatni paviljon.
Pod istom anatemom, osuđeni na istu propast u požaru,
Zlatni paviljon i ja smo sada živeli u svetu istih dimenzija.
Kao i moje slabašno, ružno telo, i telo Zlatnog paviljona,
ma koliko bilo čvrsto, sastojalo se od lako zapaljivog
ugljenika. Na tu pomisao ponekad mi se činilo da bih
mogao pobeći, poneti Zlatni paviljon skriven u svojoj
puti, u svom telu - poput lopova koji je u bekstvu progutao
dragi kamenn.
Tokom cele te godine nisam naučio napamet
nijednu sutru, niti sam pročitao ijednu knjigu; iz dana u
dan, od jutra do mraka, bio sam obuzet duševnim i
telesnim vežbama, učenjem ratničkih veština, radom u
fabrikama i pripremama za pružanje pomoći u slučaju
prinudnog evakuisanja. Po prirodi sanjalica, bio sam sve
skloniji da sanjarim, a zahvaljujući ratu, običan život se
sve više udaljavao od mene. Nama, dečacima, rat se
pričinjavao kao neka vrsta sna bez stvarne suštine, kao
nekakav karantin u kome je čovek odsečen od pravog
smisla života.
Kada su bombarderi B-29 prvi put napali Tokio, u
novembru 1944, očekivalo se da će svakog trenutka doći
do vazdušnog napada i na Kjoto. Potajno sam sanjao o
tome kako će ceo Kjoto biti zahvaćen požarom. Ovaj grad
se suviše brinuo o tome da sačuva svoje starine onakvim
kakve su nekada bile; mnogobrojna šintoistička svetilišta
i budstički hramovi zaboravili su crveni pepeo koji se
rađao iz njih u vreme ratnih strahota. Kada bih zamislio
kako je velika bitka za Ođin sravnila taj grad sa zemljom,
činilo mi se da je Kjoto izgubio deo svoje lepote pošto je
već isuviše davno zaboravio na užase ratnog razaranja.
Već sutra će Zlatni paviljon, svakako, biti spaljen.
Nestaće onog oblika koji je ispunjavao prostor... I tada će
feniks na vrhu krova, poput besmrtne ptice, oživeti i
odleteti A.Zlatni paviljon, dotle sputavan svojim oblikom,
biće oslobođen svih pravila i lagano će zaploviti,
prosipajući bledu svetlost na jezero i tamne vode mora.
Mada sam čekao i čekao, na Kjoto nikako da naiđe
vazdušni napad. Čak i kad sam 9. marta sledeće godine
pročitao izveštaj da je ceo jedan trgovački deo Tokija
pretvoren u pravo more požara, i da se katastrofa širi na
sve strane, nad Kjotom je i dalje stajalo samo prozračno
nebo ranog proleća.
Gotovo gubeći nadu u svom iščekivanju, pokušavao
sam da ubedim sebe kako to rano proletnje nebo skriva u
sebi sve moguće strahote požara i uništenja, kao što
blistava prozorska stakla sakrivaju ono što je iza njih. Već
sam rekao da je u meni bilo malo ljudskih osećanja. Očeva
smrt majčino siromaštvo jedva su se doticali mog
unutrašnjeg života. Sanjao sam o nečem nalik na ogroman
nebeski kompresor, koji bi doneo nesreću, kataklizmu i
nadljudske tragedije, koji bi pod sobom smrvio sva
ljudska bića i sve stvari, bez obzira na njihovu rugobu ili
lepotu. Ponekad bi mi se neobičan sjaj prolećnog neba
pričinjavao kao odsjaj hladne oštrice neke ogromne
sekire, dovoljno velike da razori celu zemlju. I tada bih
samo čekao da sekira padne — da padne takvom brzinom
koja čoveku ne bi dala vremena da išta pomisli.
Ima nešto što mi se još i sada čini čudnovatim. Ja, u
stvari, nisam bio obuzet sumornim mislima. Suočavao
sam Se samo sa lepotom, koja me je jedino zanimala i koja
je bila moj stvarni problem. Ne bih mogao reći da je rat
uticao na mene tako što bi me ispunio sumornim mislima.
Kada se čovek usredsredi samo na pojam lepote, i
nesvesno se suočava sa najmračnijim mislima koje
postoje na ovom svetu. Tako su, čini mi se, sazdana
ljudska bića.
Sećam se jedne epizode koja se dogodila u Kjotu
pred kraj rata. Bilo je to nešto sasvim neverovatno, ali ja
nisam bio jedini svedok. Pored mene je bio Curukava.
Jednoga dana, kada je bila ukinuta električna struja,
otišao sam sa Curukavom da posetimo hram Nanzen.
Prešli smo široki auto-put i uputili se preko drvenog mosta
duž izgrađenog nagiba niz koji su se spuštali čamci.
Bio je vedar majski dan. Nagib se više nije
upotrebljavao, a šine što su silazile niz padinu bile su
zarđale i gotovo sasvim zarasle u korov. Usred korova,
sitni, nežni beli i cvetići u obliku krstića drhturili su na
vetru. Sve do linije gde e počinjao nagib voda je bila
prljava i ustajala, a senke koje su bacali redovi trešanja
zasađenih s ove strane vode potpuno su se gubile u njoj.
Stojeći na tom mostiću, odsutno smo posmatrali
površinu vode. Od svih mojih uspomena iz rata, takvi
kratki, nesvesni trenuci ostavili su na mene najživlji
utisak. Ti kratki časovi potpunog spokoja i opuštenosti
ostali su mi ponegde u sećanju, poput pramičaka plavog
neba što proviruje kroz oblake. Čudno je to što su mi takvi
trenuci ostali jasno u sećanju, kao da su bili slučajevi
iznenadne radosti.
»Prijatno, zar ne?« rekao sam smešeći se zaneseno.
»Hm«, odvratio je Curukava pogledavši takođe sa
smeškom. Obojica smo bili obuzeti osećanjem da tih
nekoliko časova pripada nama.
Pored široke staze posute šljunkom tekla je kroz
jarak bistra voda, u kojoj su se pojavljivale prekrasne
vodene bilke. Uskoro nam se pred očima ukazala čuvena
kapija Samon.
U ograđenom prostoru oko hrama nije bilo žive
duše. Crepovi na krovu raskošno su blistali medu svežim
zelenilom, kao da je na njemu rastvorena neka ogromna
prozračno-srebrnasta knjiga. Kakvog bi smisla mogao
imati rat u ovom trenutku. Činilo mi se da je rat samo
stravičan duševni doživljaj negde na nekom mestu i u
izvesno vreme, koji ne postoji van ljudske uobrazilje.
Možda je baš na ovoj kapiji poznati razbojnik
Išikava Goćmon jednom zakoračio preko ograde i zastao
da uživa u prizoru rascvetalog cveća. Obojica smo bili
detinjasto raspoloženi i, mada je već bila sezona kada
pupoljci opadaju, i drveće prolistava, hteli smo da
uživamo u prizoru iz istog položaja kao i Goćmon.
Plativši nešto malo za ulznicu, popeli smo se uz strme, već
pocrnele drvene stepenice. U dvorani na spratu, gde su se
izvodile religiozne igre, Curukava je udario glavom o
nisku tavanicu. Samo što sam se zakikotao, i ja udarih
glavom. Penjući se dalje vijugavim stepenicama, izbili
smo na vrh kule.
Posle uspinjanja uskim stepeništem, mračnim poput
podruma, osetili smo prijatno popuštanje napetosti kada
se pred nama odjednom otvorio prizor prostranog
spoljnog sveta. Za trenutak smo zastali, zadivljeni,
gledajući trešnje i borove, šumu oko šintoističkog
svetilišta Heian, koja je krivudala u daljini iza redova
kuća, obrise planinskih venaca — planine Araši,
Kitanokata, Kifune, Minoura, Kompira — koje su se sve
nejasno ocrtavale na periferiji Kjota. A kada smo se
zadovoljili posmatranjem, kao dobri manastirski đaci,
izuli smo cipele i s poštovanjem ušli u dvoranu. Po podu
mračne dvorane bile su prostrte dvadeset i četiri slamne
hasure. U sredini je stajala statua Šakamunija7, a zlatne
oči šesnaest budističkih apostola sijale su u mraku.
To je bila Kula pet feniksa ili Gohoro.
Hram Nanzen pripadao je istoj budističkoj sekti
Rinzai kao i Zlatni paviljon, ali Zlatni paviljon je pripadao
školi Sokokuđi, dok je hram Nanzen bio centar škole
Nanzendi. Tako smo mi, u stvari, sada bili u hramu iste
sekte kao što je naša, ali različite škole. Stajali smo tamo
kao dva obična srednjoškolca, sa vodičima u ruci,
razgledajući slike živopisnih boja na tavanici; one su,
navodno, bile delo Tanjua Morinobua, koji pripada školi
Kano, i Hogana Tokusecua, iz škole Tosa.
Na jednoj strani tavanice bili su naslikani anđeli
kako lete nebom svirajući u flaute i starinske instrumente
bive8. Na drugoj strani lepršala je kalavinka, sa belim
božurom u kljunu. To je ptica melodičnog glasa opisana u
sutrama, a živi na planini Sesan. Gornji deo njenog tela
prikazan je u obliku punačke devojke, a donji u obliku
ptice. Na sredini tavanice bila je naslikana legendarna
ptica, navodno par onome feniksu na vrhu Zlatnog
paviljona; ali ova je ličila na šaroliku dugu, i sasvim se
razlikovala od one dostojanstvene zlatne ptice koja mi je
bila tako dobro poznata.
Kleknuvši pred statuom Šakamunija, sklopili smo
ruke u molitvi. Zatim smo izišli iz dvorane. Ali nikako se
nismo odvajali od kule, i nije nam se silazilo sa nje. Tu,
na vrhu stepeništa, naslonili smo se na ogradu okrenutu
jugu.
Činilo mi se kao da negde vidim malu, prekrasno
obojenu spiralu. Verovatno je to bilo pod utiskom
veličanstvenih boja sa slika koje sam maločas gledao na
tavanici. Usled te zgusnutosti i bogatstva boja činilo mi se
kao da se ptica kalavinka skriva negde u mladom lišću ili
u granama zelenih borova što su se pod našim pogledom
širile na sve strane, i kao da mi dozvoljava da vidim
krajičak njenih predivnih krila.
Ali nije to bilo posredi. Preko puta, ispod nas,
nalazila se isposnička ćelija Tendu. Staza, popločana
četvrtastim kamenjem koje se samo uglovima dodirivalo,
vijugala je kroz baštu, zasađenu niskim, stamenim
drvećem u jednostavnom stilu, i vodila u prostranu sobu
širom otvorenih vrata. Videla se svaka pojedinost u
ukrasnom udubljenju i pretrpane police u sobi.
Jarkocrveni tepih bio je prostrt po podu: očigledno je ta
soba bila često upotrebljavana za održavanje čajnih
ceremonija. U njoj je sedela jedna mlada žena. U stvari,
nju je uhvatio moj pogled.
Za vreme rata nigde se nije mogla videti žena
obučena u tako sjajan kimono dugih rukava kakav je bio
njen. Jer da je bilo koja žena izišla iz kuće u takvom
kimonu, sigurno bi joj prebacili da joj nedostaje patriotske
svesti, pa bi bila primorana da se vrati kući i promeni
kimono. Toliko je raskošan i prekrasan bio njen kimono.
Nisam mogao da vidim sve pojedinosti dezena, ali sam
zapazio da je raznobojno cveće izvezeno na svetloplavoj
podlozi, i da kroz skerletnu boju njenog pojasa svetlucaju
žice od zlata: činilo se, gotovo, da se u okolnom vazduhu
odražava sjaj njene odeće. Prelepa mlada žena sedela je
na podu, savršeno elegantna; njen bledi profil se reljefno
isticao, kao izvajan, pa me je obuzela sumnja da li je to
stvarno živo biće. Strašno zamuckujući, jedva izgovorih:
»Za ime boga, je li ona stvarno živa?«
»To sam baš i ja pomislio. Liči na pravu lutku, zar
ne?« odazvao se Curukava, naslonivši se čvrsto na ogradu
i ne skidajući pogled sa žene.
U tom trenutku iz unutrašnjosti sobe pojavio se
mlad oficir u ratnoj uniformi. Seo je, ceremonijalno
ukrućen, nekoliko stopa dalje, naspram žene. Izvesno
vreme su oboje mirno sedeli okrenuti jedno drugom.
Onda je žena ustala i bez reči iščezla u tami hodnika.
Posle izvesnog vremena se vratila noseći šolju čaja, dok
su joj se dugački rukavi njihali od povetarca. Sela je pred
čoveka i ponudila mu čaj. Pošto mu je pružila šolju sa
čajem uz ceremonijalni naklon, vratila se na svoje mesto.
Čovek je nešto rekao, ali uopšte nije pio čaj. Sledeći
trenutak učinio mi se neobično dug i napet. Žena je klečala
duboko pognute glave...
A tada se dogodilo nešto neverovatno. Klečeći i
dalje, onako sasvim uspravna, žena je odjednom olabavila
okovratnik svoga kimona. Gotovo da mi je do ušiju doprlo
šuštanje svile dok je izvlačila kimono ispod krutog pojasa.
A onda su se ukazale bele dojke. Zastao mi je dah. Žena
je uzela u ruke jednu od svojih nabreklih belih dojki.
Oficir je pružio duboku šolju sa tamnim čajem i kleknuo
pred ženu. Ona je pritisnula dojku obema rukama.
Ne mogu reći da sam sve to baš video, ali sam jasno
osećao, kao da se cela ta scena odigrala neposredno pred
mojim očima: kako je belo, toplo mleko šiknulo iz njene
dojke u tamnozeleni čaj koji se penušio u šolji, kako se
taložilo u tečnosti, ostavljajući bele kapljice na površini,
kako je to belo mleko uzmutilo i zapenušalo površinu
čaja.
Prinoseći šolju sa čajem ustima, čovek je iskapio tu
tajanstvenu tečnost do poslednje kapljice. Žena je sakrila
nabreklu dojku pod nabore kimona.
Nas dvojica smo napeto posmatrali tu scenu. Kada
smo docnije sve po redu ispitali, zaključili smo da je to,
nesumnjivo, bila oproštajna ceremonija između oficira
koji odlazi na borbeni položaj i žene koja je rodila njegovo
dete. Ali naše uzbuđenje u tom trenutku onemogućilo nam
je da dođemo do nekakvog logičnog objašnjenja. Dok
smo tako napeto zurill, nismo imali vremena da
primetimo kako su čovek i žena izišli iz sobe, u kojoj je
ostao samo veliki crveni tepih.
Pred očima mi je bio samo reljef njenog belog
profila i njene veličanstvene bele dojke. A kada je žena
otišla, neprestano mi je na umu bila jedna stvar — tokom
celoga tog dana, pa još i sutra i prekosutra. Zamišljao sam
da je ta žena bila niko drugi do Uiko, koja se ponovo
rodila i vratila u život.
 TREĆA GLAVA

Navršila se godišnjica očeve smrti. Majci je pala na

um čudna ideja. Pošto nisam mogao da odlazim kući zbog
prinudnih radnih obaveza, ona je naumila da sama dođe u
Kjoto i donese posmrtnu ploču za očev grob, kako bi
sveštenik Dosen, makar nekoliko minuta, mogao čitati
neke sutre pred njom, obeležavajući tako godišnjicu smrti
svoga prijatelja. Naravno, nije imala dovoljno novca da
plati posmrtno bogosluženje, pa je napisala pismo
starešini, računajući na njegovu samilost. Sveštenik
Dosen je pristao i obavestio me o njenom zahtevu.
Ta vest me nije obradovala. Postoji određen razlog
što sam do sada izbegavao da pišem o svojoj majci. U
stvari, ne osećam nikakvu potrebu da pominjem išta što se
odnosi na nju.
Nikada majci nisam prebacio ni jednom jedinom
rečju taj kobni događaj. Nikada to nisam ni pomenuo. Čini
mi se čak da majka, verovatno, nije ni bila svesna da je
meni bio poznat taj događaj. Ali posle toga slučaja u
mome srcu više nije bilo milosti za nju.
Sve se desilo za vreme letnjeg raspusta, kada sam se
prvi put vratio kući posle upisa u srednju školu u Istočnom
Maizuru i pošto sam bio stavljen pod stričevo
starateljstvo. U to vreme majčin rođak, po imenu Kurai,
vratio se u Nariu iz Osake, pošto nije imao uspeha u
trgovačkom poslovanju. Njegova žena, kojoj je pripalo
bogato nasledstvo kao kćeri imućnih roditelja, nije više
htela da ga primi u kuću, pa je Kurai bio primoran da se
smesti u očevom hramu dok se cela ta afera ne stiša.
 U našem hramu nije bilo dovoljno mreža protiv
komaraca. Pravo je čudo što majka i ja nismo dobili
tuberkulozu od oca pošto smo svi spavali pod istom
mrežom; a sada nam se pridružio i taj rođak Kurai. Sećam
se kako je zrikavac jedne letnje noći sleteo na drveće u
bašti, zričući kratkim, piskavim glasom. Verovatno me je
to zrikanje i probudilo. Šum talasa odjekivao je glasnije,
dok su krajevi svetlozelene mreže protiv komaraca
lepršali na povetarcu s mora. Ipak, mreža za komarce se
njihala na neki čudan, neuobičajen način.
Nadimala se od vetra, a zatim bi postepeno
podrhtavala propuštajući ga kroz svoje rupice. Način na
koji se mreža nadimala i opet skupljala u nabore nije,
dakle, u potpunosti odgovarao duvanju vetra; umesto
toga, činilo se kao da mreža obuzdava vetar i lišava ga
snage. Čuo se i šum, poput šuštanja bambusovog lišća,
prouzrokovan povlačenjem krajeva mreže po slamnim
hasurama na podu. U stvari, neki pokreti koji nisu dolazili
od vetra prenosili su se na mrežu protiv komaraca.
Pokreti, nežniji od duvanja, širili su se duž cele mreže
poput talasastog podrhtavanja, tako da se grubo pletivo
mreže trzalo kao u grčevima, a njena prostrana
unutrašnjost izgledala kao uznemirena, ustalasana
površina jezera. Je li to bio vrh nekog talasa što ga je
uzdigao brod dok je plovio daleko preko jezera, ili je to
bio iz daljine viđen trag talasa što ostaje iza broda koji je
već prošao kroz ovo mesto?...
Plašljivo sam upravio pogled ka izvoru tih pokreta.
I tada, dok sam zurio u mrak razrogačenih očiju, osećao
sam kao da mi svrdlo buši zenice.
Mreža protiv komaraca bila je premalena za četiri
osobe, a kako sam ja ležao pored oca, mora biti da sam se
u snu okrenuo i saterao ga u jedan ugao. I tako je između
mene i onoga što sam tada video bila prostrana belina
zgužvanog čaršava, a iza mojih leđa ležao je otac skupljen
u klupko, dišući mi pravo u vrat.
Primetio sam da je on, u stvari budan, zato što mi je
u leda dahtao neravnomerno, isprekidano, očigledno
obuzdavajući se da se ne zakašlje. U tom trenutku,
odjednom, pred mojim širom otvorenim očima — očima
tridesetogodišnjaka — isprečilo se nešto veliko i toplo,
tako da više ništa nisam mogao da vidim. Odmah sam
shvatio. Otac mi je pred lice pružio šake, da mi zakloni
pogled.
Još i danas se živo sećam tih šaka, tih nezamislivo
ogromnih šaka, raširenih pred mojim očima, da bi mi
trenutno zaklonile prizor iz pakla koji sam ugledao. Šaka
iz nekog drugog sveta. Da li iz ljubavi, saosećanja ili stida,
nije mi jasno — ali te su šake trenutno zaklonile stravičan
svet s kojim sam se suočio i prekrile ga tamom.
Malo sam pognuo glavu, u zaklonu iza tih šaka. I po
tom pokretu moje male glave ocu je odmah bilo jasno da
sam shvatio i da sam bio spreman da se pomirim s tim, pa
je sklonio šake... A posle toga, kao što su mi te šake
naredile, odlučno sam držao zatvorene oči, ležeći tako bez
sna sve dok nije došlo jutro i dok mi se bleštava spoljna
svetlost nije probila kroz trepavice.
Treba da imate u vidu, molim vas, da sam godinama
docnije, kada su iznosili očev kovčeg iz kuće, bio toliko
obuzet gledanjem u njegovo mrtvo lice da nisam pustio ni
suze. Upamtite da sam, sa očevom smrću, bio oslobođen
stega njegovih ruku, a da sam, unoseći se u njegovo lice,
bio u stanju da posvedočim svoje postojanje. Na svaki
način, nastojao sam da iskalim svoju smišljenu osvetu nad
tim rukama, to jest nad onim što se među ljudima na ovom
svetu naziva ljubavlju; što se majke tiče, izuzev što joj
nisam mogao oprostiti tu uspomenu, nikada nisam ni
pomislio da joj se osvetim.
...Bilo je dogovoreno da majka dođe u Zlatni
paviljon jedan dan pre pomena na godišnjicu očeve smrti,
pa joj je dozvoljeno da provede noć u hramu. Starešina je
napisao pismo mojoj školi, tražeći da mi dozvole da
budem odsutan na dan te godišnjice. Oni koji su išli na
prinudni rad odlazili su ujutro i vraćali se u naše
prebivalište na spavanje. Onoga dana uoči godišnjice bilo
mi je teško da se vratim u hram Rokuon.
Curukava, dečak čista i nevina srca, radovao se
umesto mene što ću opet videti majku posle tako dugog
vremena, dok su ostali drugovi, manastirski đaci,
radoznalo čekali da je vide. A ja sam se stideo što imam
tako siromašnu i neuglednu majku. Imao sam muke da
dobroćudnom Curukavi objasnim zašto ne žudim da je
vidim. A da stvar bude još gora, čim smo završili rad u
fabrici, on me je uhvatio za ruku i rekao:
»Hajde, trkom nazad!«
Bilo bi preterano kad bih rekao da uopšte nisam
želeo da vidim majku. Nije tačno da nisam ništa osećao za
nju. Posredi je, verovatno, bilo to što nisam podnosio
otvoreno izražavanje ljubavi pri susretu sa srodnicima, i
što sam jednostavno pokušavao da opravdam to
neprijatno osećanje na razne načine. To je bila loša crta
moga karaktera. Donekle je u redu što sam raznim
objašnjenjima nastojao da opravdam svoja poštena
osećanja. Ali, ponekad, bezbroj motiva koje bih ispredao
u svojoj glavi nametali su mi osećanja koja bi me i samog
zapanjila; a takva osećanja prvobitno nisu bila lično moja.
Samo je u mojoj mržnji bilo nečeg autentičnog. Jer,
ja sam bio osoba podložna osećanju mržnje.
»Nema nikakve svrhe da trčimo«, odgovorio sam.
»Samo bismo se zamorili. Možemo se mirne duše vratiti
šećući!«
»A tako«, rekao je Curukava. »Hoćeš da izazoveš
majčino sažaljenje pretvarajući se da si suviše iscrpen
kako bi te malo pomazila.«
Tako je Curukava uvek tumačio moje postupke, i
uvek ih je pogrešno shvatao. Ali to mi nije ni najmanje
smetalo, i on mi je čak postao neophodan, jer je zaista bio
moj dobronamerni tumač — nezamenjivi prijatelj koji je
umeo da prevede moje reči na jezik stvarnog sveta.
Da, ponekad me je Curukava podsećao na
alhemičara koji može da kalaj pretvori u zlato. Ja sam bio
fotografski negativ, dok je on predstavljao pozitiv
razvijenog snimka. Koliko sam puta bio zapanjen videći
kako moja mračna, nejasna osećanja postaju jasna i
prozračna kad prođu kroz filter Curukavinog srca! Dok
sam se ja kolebao i mucao, on bi moja osećanja uzeo u
svoje ruke, obrnuo ih i preneo spoljnom svetu. Iz tog
zapanjujućeg procesa naučio sam da, što se tiče osećanja,
ne postoje razlike između najuzvišenijih i najnižih
osećanja na ovom svetu, da se njihove posledice svode na
jedno isto, i da ne postoji nikakva vidljiva razlika između
ubilačke namere i osećanja duboke samilosti. Curukava
nikada ne bi mogao poverovati u tako nešto, čak i da sam
bio u stanju da mu to rečima objasnim, ali za mene je to
bilo stravično otkriće. Kad bi se sada ispostavilo da ja ne
bih mario ako bi me Curukava smatrao za licemera, to je
jednostavno bilo zbog toga što je licemerstvo, po mom
shvatanju, mana od relativnog značaja.
U Kjotu nikada nisam doživeo vazdušni napad, ali
jednom kada su me poslali u glavnu fabriku u Osaki, sa
nalogom za isporuku rezervnih delova za avione, došlo je
do vazdušnog napada. Bio sam tada očevidac kada su na
nosilima izneli jednog fabričkog radnika kome su ispala
creva.
Zašto je tako jezivo videti rasuta ljudska creva?
Zašto moramo da zaklonimo oči od užasa kad ugledamo
ljudsku utrobu? Zašto ljudi dožive šok kad vide kako curi
krv? Zašto su nam ljudska creva ružna?... Kakvo bi samo
lice napravio Curukava kad bih mu rekao da sam se od
njega naučio takvom razmišljanju, pomoću kojega sam
poništavao sopstvenu ružnoću? Zašto smatramo da je
neljudski kada na ljudska bića gledamo, na primer, kao na
ruže, ne razlikujući njihovu unutrašnjost od njihove
spoljašnosti? Kada bi ljudi samo mogli da izvrnu svoju
dušu i telo, da ih ljupko posuvrate kao što ruže
unutrašnjost svojih latica okrenu napolje, i da celu svoju
utrobu izlože proletnjem povetarcu i sunčevoj svetlosti...
Majka je bila već stigla i razgovarala je sa
starešinom u njegovoj sobi. Curukava i ja smo kleknuli
pred vrata u hodniku, u sumrak rane letnje večeri, i
najavili svoj povratak.
Starešina je pozvao samo mene u sobu. Pred
majkom me je pohvalio da dobro obavljam svoje dužnosti
u hramu. Glavu sam držao oborenu, gotovo i ne gledajući
u majku. Ispod oka mogao sam da vidim izbledelo plavo
platno njenih ratnih pantalona širokih nogavica, i na njima
položene ruke prljavih prstiju.
Otac Dosen nam je rekao da se možemo povući u
svoje odaje. Poklonivši mu se učtivo nekoliko puta, izašli
smo iz njegove sobe. Živeo sam u sobici od pet đoa9,
južno od male čitaonice, koja je gledala na dvorište. Kada
smo ostali nasamo u toj sobici, majka je briznula u plač.
Pošto sam to očekivao, bio sam u stanju da ostanem
sasvim ravnodušan.
»O meni se sada brinu u hramu Rokuon«, rekao sam
joj, »pa bih te zamolio da me ne posećuješ dok ne
postanem pravi sveštenik.«
»Razumem, razumem«, odgovorila je majka.
Godilo mi je što sam uspeo da je presečem tako
okrutnim rečima. Ali me je razdražilo to što ona, kao i
ranije, ne pokazuje nikakav znak osećanja, niti otpora.
Istovremeno, na pomisao da bi mogla prekoračiti prag i
prodreti u moju dušu obuzimao me je strah.
Na majčinom suncem opaljenom licu isticale su se
sitne, lukave, upale oči. Samo su joj usne bile crvene i
sjajne, kao da žive posebnim životom; imala je jake,
krupne zube seljanke. Bila je u godinama kada neka
gradska žena ne bi bila nimalo neobična ako je upadljivo
našminkana. Majka je svoje lice zapustila, kao da se
trudila da ga unakazi, ali sam ja instinktivno bio svestan
nečega putenog na tom licu, što je ostalo kao talog, i to mi
je bilo mrsko.
Pošto smo se rastali od oca Dosena i pošto se dobro
isplakala, majka je izvadila ubrus, koji je donela iz našeg
sela, i počela da briše svoje gole, suncem opaljene grudi.
Ubrus je bio od obične tkanine kakvu smo primali kao deo
obaveznog snabdevanja, obezbeđenog za svakog žitelja u
ovo ratno vreme. Tkanina je imala neki životinjski sjaj, a
kada je bila vlažna od znoja, još više se presijavala.
Posle toga je majka iz ranca izvadila nešto pirinča,
rekavši da će ga dati starešini, ocu Dosenu. Na to nisam
ništa odgovorio. Zatim je izvadila očevu nadgrobnu
pločicu, pažljivo umotanu u komad stare sive tkanine, i
stavila je na moju policu za knjige.
»Tako sam srećna zbog svega ovoga«, rekla je.
»Ocu će sigurno biti milo što će mu starešina očitati sutre
za pomen.«
»Majko, hoćeš li se vratiti u Nariu danas, kad se sve
završi?« upitao sam.
Majčin odgovor bio je neočekivan. Ispostavilo se da
je ona upravu hrama Nariu već predala nekom drugom i
da je prodala našu malu okućnicu. Platila je sve troškove
za očevo lečenje i spremila se da živi sama u kući nekog
svog ujaka u selu Kasugun, blizu Kjota.
Znači, hram u koji je trebalo da se vratim nije više
bio naš! Više ništa me nije čekalo da me pozdravi pri
povratku u ono selo na zabačenom rtu.
Ne znam kako je majka protumačila izraz olakšanja
koji mi je zaigrao na licu, ali ona se umiljato privila uz
mene govoreći:
»Znaš, milo moje, ti više nemaš svoj hram. Sada ti
ne preostaje ništa drugo nego da postaneš starešina hrama
Zlatnog paviljona. Moraš se potruditi da te starešina
Dosen zaista zavoli, kako bi ga jednog dana mogao
naslediti. Razumeš li, dete moje? Majka ti sada živi samo
s tom nadom u srcu.«
 Bio sam zapanjen takvim preokretom i zabezeknuto
sam je posmatrao. Ali od straha nisam mogao da joj
gledam pravo u oči.
Sobica u pozadini bila je već mračna. Moja »nežna
majka« govorila mi je sve to na samo uho, tako da me je
miris njenog znoja prosto obavijao. Sećam se da se tada
smešila. Daleke uspomene na to kako me je dojila, sećanje
na njene tamnopute dojke — sve takve uzbudljive slike
promicale su mi kroz glavu. U plamenu niskih poljskih
požara postojala je neka vrsta fizičke snage, koja kao da
mi je ulivala strah. Dok su mi majčine kovrdže dodirivale
obraz, primetio sam vilinskog konjica kako se odmara
skupljenih krila na kamenoj posudi, obrasloj mahovinom,
što je stajala u mračnom dvorištu. Večernje nebo blistavo
se odražavalo na površini barice u okrugloj posudi. Nije
se čuo nikakav šum; u tom trenutku činilo se da je hram
Kokuon napušten.
»Najzad sam uspeo da pogledam majku pravo u
lice.U uglovima njenih sjajnih usana titrao je osmeh,
otkrivajući blistave, zlatne zube.
»Da«, odgovorio sam, mucajući neobuzdano, »ali
mene će kad-tad pozvati u vojsku i poginuću na bojnom
polju«.
»Budalo!« rekla je majka. »Kad bi u vojsku počeli
da uzimaju takve mucavce, to bi bio kraj Japana!«
Sedeo sam, ukrućen, pun mržnje prema majci. Ali
reči koje sam uspeo da promucam bile su popustljive:
»A možda će i Zlatni paviljon biti spaljen u
vazdušnom napadu...«
 »Kako trenutno stvari stoje«, rekla je majka, »nema
nimalo izgleda da će doći do vazdušnog napada na Kjoto.
Amerikanci će ga, po svoj prilici, poštedeti.«
...Nisam odgovorio. U sumraku, unutrašnja bašta
hrama dobila je boju morskog dna. Turobno utonuli u
tamu, obrisi stena odavali su utisak kao da se one žestoko
bore jedne s drugima. Ne obraćajući pažnju na moje
ćutanje, majka se podigla i bez ustručavanja se zagledala
u drvena vrata moje sobice.
»Zar već nije vreme za večeru?« rekla je.
Kada sam se docnije svega toga sećao, shvatio sam
da je taj susret sa majkom znatno uticao na moju dušu.
Ne samo što sam tom prilikom uvideo da majka živi
u jednom svetu potpuno različitom od moga nego su i
njena shvatanja tada prvi put počela da utiču na mene.
Majka je po prirodi bila potpuno nezainteresovana
za lepotu Zlatnog paviljona; naprotiv, imala je osećanje za
realnost, meni sasvim strano. Rekla je da nema bojazni od
vazdušnog napada na Kjoto, a to je, uprkos. svem mojem
maštanju, verovatno bilo istina. Pošto nije pretila opasnost
da Zlatni paviljon bude bombardovan, ja sam za izvesno
vreme bio izgubio svrhu svog života, i svet u kome sam
opstojao morao je da se rasprši u komadiće.
S druge strane, ambicija koju je majka u meni tako
neočekivano probudila zanela me je sasvim, iako mi je
bila mrska. Otac nikada nije rekao ni reči o tome, ali
možda je bio podstaknut istom ambicijom kao i majka kad
me je poslao u ovaj hram. Otac Tajama Dosen bio je
neženja. Pretpostavljam da je i on nasledio hram Rokuon
od nekog prethodnika koji je polagao nade u njega, pa nije
bilo razloga da i ja, ako se samo dovoljno potrudim, ne
postanem, na kraju, naslednik oca Dosena. Ukoliko dođe
do toga, onda će Zlatni paviljon postati moj!
Misli su mi postale zbrkane. Kad mi je ova druga
ambicija postala teret, vratio sam se svojim prvobitnim
snovima (da će Zlatni paviljon biti bombardovan), a kada
mi je majka te snove razbila svojom otvorenom i realnom
procenom, ponovo sam se okrenuo drugoj ambiciji, dok
se, najzad, nisam sasvim zamorio lutajući u mislima od
jedne opsesije do druge, pa mi se, usled toga, na vratu
ispod potiljka pojavila velika crvena oteklina.
Nisam je dirao. Oteklina se čvrsto ukorenila i počela
da me pritiska iza vrata kao teško i vruće željezo. U
dubokom snu sanjao bih kako čista, zlatna svetlost raste
na mome vratu, obuhvatajući mi glavu otpozadi nekom
vrstom eliptičnog oreola i šireći se postepeno. Ali kad bih
se probudio, ispostavilo bi se da je to samo bol od one
opake otekline.
Konačno sam dobio temperaturu i morao da legnem
u postelju. Starešina me je poslao hirurgu. A hirurg, u
nacionalnoj uniformi i dokolenicama, dao je dijagnozu
moje otekline nazivajući je jednostavno »furunkul«. Pošto
nije hteo da troši alkohol, dezinfikovao je skalpel držeći
ga na plamenu i zasekao njime u moj vrat. Zaječao sam.
Vruća, gusta oteklina ispod mog potiljka prsnula je i ja
sam osetio kako se smanjila i splasnula.

*
* *
 Rat se završio. Dok sam u fabrici slušao Carevu
naredbu kojom se proglašava kraj rata, mislio sam samo
na Zlatni paviljon.
Nije nimalo čudno što sam pohitao da se nađem
ispred Zlatnog paviljona čim sam se iz fabrike vratio u
hram. Na stazi kojom su prolazili posetioci hrama kamičci
su se pekli na žarkom letnjem suncu, lepeći se, jedan po
jedan, za grube gumene đonove mojih sportskih patika.
U Tokiju, kada su čuli Carevu naredbu o završetku
rata, ljudi su verovatno otišli pred Carsku palatu, dok su
ovde u masama dolazili da se isplaču pred kapijom
opustele palate Kjoto. U Kjotu ima mnogo šintoističkih
svetilišta i budističkih hramova u koje ljudi, u ovakvim
prilikama, mogu da odu i da se isplaču. Sveštenicima u
svim hramovima i svetilištima sigurno se dobro isplatio
taj dan. No, začudo, niko nije došao u Zlatni paviljon.
Tako se na užarenim kamičcima videla samo moja
senka. Bolje reći, ja sam stajao na jednoj strani, dok je
Zlatni paviljon bio na drugoj. Istog trenutka kad sam
ugledao Zlatni paviljon toga dana, osetio sam da se »naš«
odnos promenio.
Kad je reč o potresu koji izaziva poraz u ratu ili o
nacionalnoj žalosti, Zlatni paviljon je nenadmašiv; u
takvim prilikama on je transcendentalan, ili bar zauzima
transcendentalnu pozu. Do toga dana nije bio takav. Bez
ikakve sumnje, činjenica što je dokraja izbegao sudbinu
da bude spaljen prilikom vazdušnog napada doprinela je
da povrati svoj raniji izraz, kao da kaže: »Ja sam ovde od
drevnih vremena, i ostaću ovde zauvek«.
Stajao je tu, potpuno miran, kao neki elegantan ali
nepotreban deo nameštaja, dok su mu antički, zlatni listići
enterijera bili zaštićeni lakom letnjeg sunca što mu je
prekrivao spoljne zidove. Ličio je na ogromne, prazne
izložbene police postavljene ispod plamenog zelenila
šume. Razmere tih polica bile su takve da bi se na njih
moglo staviti samo nešto kao fantastično velika
nepokretna kadionica, ili jedno potpuno, ogromno ništa.
Ali Zlatni paviljon je sasvim izgubio sve te osobine; kao
da je odjednom sprao suštinu, pokazujući sada samo svoj
neobično prazan oblik. A najčudnije bilo je to što mi je on
sada izgledao najlepši, lepši nego u bilo kojoj prilici ranije
kad mi je pokazivao svoju lepotu.
Nikada do sada nije Zlatni paviljon pokazao tako
čvrstu lepotu — lepotu koja je prevazilazila i njegov lik u
mojoj mašti, koja je nadmašila ceo svet stvarnosti, lepotu
koja nije imala veze ni sa kakvim prolaznim oblikom!
Nikada do sada lepota mu nije ovako blistala, odbacujući
svaki smisao.
Nije preterano reći da su mi, dok sam posmatrao
hram, noge podrhtavale, a čelo orosile hladne graške
znoja. U ranijim prilikama, kad bih se vratio na selo pošto
sam video hram, razni njegovi delovi i cela struktura
odzvanjali su mi u ušima poput skladne muzike. Ali ovoga
puta čuo sam potpunu tišinu, savršenu bešumnost. U njoj
ništa nije strujalo, ništa se nije menjalo. Zlatni paviljon je
stajao preda mnom, dizao se uvis ispred mene, poput neke
stravične pauze u muzičkoj kompoziciji, poput zvonke
tišine.
»Veza između Zlatnog paviljona i mene se
prekinula«, pomislio sam. »Srušila se moja vizija da
Zlatni paviljon i ja živimo u istom svetu. Sada se moramo
vratiti svom prvobitnom stanju, ali to će biti stanje još
beznadežnije od ranijeg. Stanje u kojem ja živim na jednoj
strani, dok lepota postoji na drugoj. Stanje koje se nikada
neće promeniti, dokle god ovaj svet bude trajao.«
Poraz Japana u ratu bio je za mene iskustvo
neuporedivog očaja. Još i sad mi pred očima iskrsava ona
plamena sunčeva svetlost na dan kapitulacije, 15. avgusta.
Ljudi su govorili da su sve vrednosti porušene; ali u meni
se, naprotiv, probudila večnost, ona je oživela, i zahtevala
svoja prava. Večnost koja mi je govorila da će Zlatni
paviljon ostati tu zauvek.
Ta večnost je sišla s neba, prilepila nam se uz
obraze, ruke, stomake, i najzad nas pokopala. Kakva je to
prokleta stvar bila!... Da, u zrikanju zrikavaca, koje je
odzvanjalo po okolnim brdima, mogao sam da čujem
večnost, koja mi je bila nad glavom poput kletve, koja me
je zatvorila u zlatni kavez.
Za vreme čitanja sutri, te večeri pred spavanje,
otpevali smo izuzetno duge molitve za zdravlje Njegovog
veličanstva Cara i za pokoj duša onih koji su poginuli u
ratu. Otkako je rat počeo, postalo je uobičajeno u raznim
sektama da se nosi jednostavna odeća; ali večeras je
starešina nosio skerletnu svešteničku mantiju, koju je bio
zapakovao i sklonio pre više godina. To njegovo punačko,
besprekorno lice, koje je izgledalo kao da su mu sve bore
isprane, toga dana bilo je rumeno i krepko, kao da sija od
nekog zadovoljstva. U vreloj noći, prijatno šuštanje
njegove mantije jasno se čulo u hramu.
Posle čitanja sutri starešina je pozvao sve u hramu
u svoju sobu da im održi predavanje.
Koan10 koji nam je učitelj Dosen izabrao bio je
»Nansen ubija mačku« iz Četrnaestog slučaja
Mumonkana.
 »Nansen ubija mačku« (koji se javlja u Šezdeset i
trećem slučaju Hekiganrokua, pod naslovom »Nansen
ubija mače«, kao i u Šezdeset i četvrtom slučaju pod
naslovom »Đošu nosi par sandala na glavi«) poznat je od
davnina kao jedan od najtežih zenističkih problema.
Negde u periodu Tang živeo je poznati kineski
sveštenik zena11 Pu Juan, na planini Nan Ćuan, koji se
zvao Nan Ćuan12 prema imenu planine.
Jednoga dana, kada su svi monasi izišli da kose
travu, u tom smirenom planinskom hramu pojavilo se
jedno mače. Sve je obuzela radoznalost, pa su jurili mače
na sve strane dok ga nisu uhvatili. I tako je oko njega
nastala svađa između monaha Istočne dvorane i monaha
Zapadne dvorane hrama. Dve grupe su se prepirale oko
toga čije će mezimče biti mače.
Videvši to, otac Nansen je uhvatio mače za kožu na
vratu i, prislonivši mu srp na vrat, rekao:
»Ako iko od vas nađe rešenje, mače će biti spaseno;
ako ne nađete rešenje, biće ubijeno.«
Niko nije umeo da odgovori. Stoga je monah
Nansen ubio mače i bacio ga.
Kad se spustilo veče, u hram se vratio najbolji
učenik Đošu. Nansen mu je ispričao šta se dogodilo i
upitao ga za mišljenje.
Đošu je odmah skinuo obuću, stavio je na glavu i
izašao iz sobe. Na to je monah Nansen, uzdahnuvši sa
žaljenjem, rekao:
»Ah, da si samo ti bio danas ovde, život mačeta bio
bi pošteđen.«
 To je otprilike sadržaj priče. A onaj deo kada Đošu
stavlja obuću na glavu poznat je kao teško rešivi problem
u priči.
Međutim, prema objašnjenju učitelja Dosena, to i
nije bio tako težak problem.
Monah Nansen je ubio mače zato što je hteo da
uništi sve iluzije o sebi i da izbaci iz glave svako nebitno
razmišljanje i maštanje. Praktično ispoljavajući svoju
neosetljivost, odsekao je glavu mačetu, čime je presekao
sve suprotnosti, sve razmirice i nesklad između sebe i
ostalih. Takav postupak je poznat kao »ubistveni mač«,
dok je Đošuov postupak poznat kao »mač koji daje život«.
Usvojivši čin tako beskrajne velikodušnosti kao što je
stavljanje na glavu prljavih i prezrenih predmeta — obuće
koju svi gaze, on je praktično prikazao Put Bodisatve13.
Pošto je tako objasnio problem, učitelj Dosen je
završio predavanje ne dotakavši se nijednom rečju poraza
japana u ratu. Osećali smo se kao da nas je začara lisica.
Nismo imali pojma zašto je on odabrao baš taj koan na
dan kapitulacije naše zemlje.
Dok smo prolazili hodnikom, vraćajući se u sobe,
izrazio sam svoju sumnju Curukavi. Ali i on je odmahnuo
glavom, u nedoumici.
»Ne shvatam«, rekao je. »Mislim da niko ko nije
živeo životom sveštenika ne bi to ni mogao shvatiti. Ali
smatram da je glavna tačka večerašnjeg predavanja u
tome što na sam dan našeg poraza on nijednom rečju nije
pomenuo kapitulaciju, nego je pričao o ubijanju mačke.«
Lično se, takođe, nisam osećao ni najmanje
nesrećnim zbog poraza u ratu, ali me je ipak učiteljev izraz
prekomernog zadovoljstva i ushićenja doveo u nelagodnu
situaciju.
U jednom hramu, neizostavno, poštovanjem prema
starešini održava se red. Ipak, za poslednju godinu dana
otkad sam bio pod nadzorom u ovom hramu nikako nisam
mogao da osetim ni ljubav ni poštovanje prema našem
starešini. To još, samo po sebi, ne bi ni bilo toliko bitno.
Ali otkako je majka u meni zapalila iskru ambicije, počeo
sam, ponekad, da posmatram učitelja Dosena sa
najoštrijeg kritičkog stanovišta jednog
sedamnaestogodišnjaka.
Učitelj Dosen je bio pravičan i nepristrastan. Ali
tako pravičan i nepristrastan sasvim lako bih mogao i ja
da budem da sam bio starešina. Njemu je nedostajao onaj
smisao za humor svojstven zenističkim sveštenicima. To
je bilo neobično, jer humor je gotovo neizostavna osobina
punačkih ljudi kakav je bio Dosen.
Slušao sam od drugih da je učitelj Dosen čovek koji
se do mile volje prepušta zabavljanju sa ženama. A kada
bih ga zamišljao kako se odaje takvim zadovoljstvima,
bilo bi mi smešno, ali, istovremeno, i nelagodno. Šta bi
žena stvarno osećala u dodiru sa takvim telom poput
ružičastog kolača sa kašom od pasulja? Verovatno bi joj
se činilo da se to meko, ružičasto meso proteže do nakraj
sveta, da je zakopana u grobu od mesa.
Zbunjivalo me je to što i zenistički sveštenik oseća
putenu strast. Možda se učitelj Dosen toliko odavao
sladostrašću da bi pokazao prezir prema telesnom na taj
način što bi ga olako odbacivao. Ali ukoliko je bilo tako,
činilo mi se čudno što je njegovo telo, koje je on toliko
prezirao, tako dobro uhranjeno i što tako prijatno obavija
njegov duh. Bilo je to pitomo, ponizno telo, kao u dobro
izdresirane domaće životinje. Telo koje bi se moglo
smatrati upravo milosnicom starešininog duha...
Moram objasniti šta je, u stvari, za mene značio
poraz u tatu.
On za mene nije značio oslobođenje. Ne, ni u kom
slučaju to nije bilo oslobođenje. U stvari, sve se svodilo
na povratak svega nepromenljivog i večnog u budističkim
ustaljenim pravilima, koja su prožimala naš svakodnevni
život. Ta pravila su sada bila ponovo čvrsto uspostavljena,
i nepromenjivo se nastavljala od dana kapitulacije:
»početak režima«, jutarnje dužnosti, obrok pirinčane
kaše, meditacija, »lek« ili večera, kupanje, »molitva pre
spavanja«... Štaviše, pošto je starešina strogo zabranjivao
da se u hramu upotrebljava pirinač kupljen na crnoj berzi,
jedini pirinač koji bismo mi, manastirski đaci, našli da
pliva u našim zdelama posne pirinčane kaše bio je onaj što
su nam ga poklanjali parohijani, ili neke manje količine
koje bi đakon kupio na crnoj berzi. On je za nas nabavljao
pirinač uzimajući u obzir to što smo mi, manastirski đaci,
bili tada upravo u uzrastu najbržeg razvoja i hrana nam je
bila neophodna; ali uvek se pretvarao kao da je taj pirinač,
nabavljen na crnoj berzi, u stvari, deo poklona hramu.
Ponekad smo i sami izlazili i kupovali slatki krompir.
Pirinčanu kašu nismo dobijali samo za doručak nego su
nam se i ručak i večera sastojali od pirinčane kaše i slatkog
krompira, pa smo uvek bili gladni.
Curukava je od svojih roditelja tražio slatkiše, i oni
bi mu povremeno slali pakete. Kad bi noć poodmakla, on
bi doneo svoje zalihe slatkiša do mog uzglavlja, pa bismo
zajedno jeli. S vremena na vreme, munja bi sevnula na
mračnom nebu.
 Upitao sam Curukavu zašto se ne vrati kući kad je
iz tako imućne porodice i kad su mu roditelji tako nežni.
»Sve je ovo za mene neka vrsta asketskog
vaspitanja«, objasnio je on. »U svakom slučaju, kad dođe
vreme, ja ću od oca naslediti njegov hram.«
Curukavu kao da ništa nije uznemiravalo. Savršeno
se uklapao u stil ovoga života, kao štapići za jelo u svoju
kutiju. Nastavio sam razgovor napominjući Curukavi
kako se može dogoditi da našu zemlju zadesi neki nov,
sasvim neočekivani period. Setio sam se priče koju sam
čuo i o kojoj su svi raspravljali nekoliko dana posle
kapitulacije. Reč je bila o jednom službeniku odgovornom
za neku fabriku, koji je, neposredno po završetku rata,
natovario pun kamion stvari i odvezao ih svojoj kući,
objasnivši to sasvim otvoreno: »Od sada ću da se bavim
crnom berzom.«
Zamišljao sam tog smelog, surovog čoveka, oštra
pogleda, kako stoji spreman da se bezglavo otisne na put
zla. Put kojim je nameravao da krene u svojim
poluvisokim vojničkim cokulama imao je isto ono
svojstvo koje ima i smrt na bojnom polju; bilo je u tome
nekakve uzbune, što mc je podsećalo na skrletni sjaj zore.
Kad je krenuo, beli svileni šal mu je, verovatno, lepršao
na vratu, dok su mu obrazi bili izloženi hladnom noćnom
vetru koji je postepeno jenjavao u ranom jutru. Sigurno se
natovario i iščezao neočekivanom brzinom, leđa
povijenih pod teretom ukradenih stvari. Ali negde u
daljini, jedva čujno, do ušiju mi je doprlo zvono koje je sa
kule zvonilo na uzbunu.
Ja sam bio odvojen od svih takvih stvari. Nisam
imao ni novaca, ni slobode, niti sam bio emancipovan. Ali
bilo je izvesno da je za mene, kao sedamnaestogodišnjaka,
izraz »novo doba« podrazumevao čvrstu odluku da
pođem u novom pravcu, iako ta odluka još nije dobila
stvaran oblik.
»Ako će ljudi na ovom svetu da okuse zlo u životu
i čine zlo svojim delima«, razmišljao sam, »onda ću i ja
da se bacim, što je mogućno dublje, u unutrašnji svet zla.«
Ali vrsta zla koju sam izabrao za sebe nije išla dalje
od plana da osvojim starešininu naklonost lukavstvom i
da se tako dočepam Zlatnog paviljona, ili se, čak, svodila
na besmisleno sanjarenje o tome kako da otrujem
starešinu i da ga nasledim. Ti moji planovi poslužili su mi
da olakšam svoju savest kad sam se uverio da Curukava
nema sličnih ambicija.
»Zar ti nemaš nikakvih briga ili planova za
budućnost?« upitao sam ga.
»Nemam, ama baš nikakvih. A šta bi mi vredelo i
da ih imam?«
U tonu njegovog odgovora nije bilo ničeg tmurnog,
niti je to rekao nasumce. U tom trenutku je svetlost munje
obasjala njegove tanke, blago povijene obrve, koje su bile
jedini tanani deo njegovog lika. Curukava je očigledno
puštao berberinu na volju da mu brije vrh i koren obrva;
stoga su mu po prirodi tanke obrve postale veštački još
tanje, i na njihovim krajičcima zapažale su se blede,
plavičaste senke traga od brijanja.
Kako sam bacio pogled na te plavičaste tragove,
obuzela me je neka nelagodnost. Ovaj dečak, za razliku
od mene, plamteo je na čistoj krajnosti života. Koliko
dugo, bila je to tajna budućnosti. Fitilj njegovog života bio
je potopljen u sveže i prozračno ulje. Ko je još na ovom
svetu bio primoran da predvidi sopstvenu nevinost i
čistotu? Ukoliko je za čoveka uopšte i ostajalo neke
nevinosti i čistote za budućnost.
...Te večeri, pošto se Curukava vratio u svoju sobu,
nisam mogao da zaspim zbog sparnog vazduha poznog
leta. Osim temperature, moja rešenost da se oduprem
navici masturbiranja nije mi dala da zaspim.
Dešavalo mi se ponekad da u snu poluciram. Ali ni
u snu mi se nisu javljale nikakve konkretne erotske slike.
Na primer, sanjao bih crnog psa kako juri mračnom
ulicom: priviđalo mi se kako mu dahtanje izlazi iz usta
poput plamena, i moje uzbuđenje bi raslo sa sve jačim
zveckanjem zvonca koje mu je visilo o vratu; najzad, kad
bi zvonce zazvonilo najjače, doživljavao bih ejakulaciju.
Ali, kad bih masturbirao, pred očima bi mi se
javljale demonske slike; priviđale su mi se Uikine grudi,
pa njena bedra, dok bih se ja, u međuvremenu, pretvorio
u neuporedivo sitnog, ružnog insekta.
Skočio sam iz postelje i iskrao se iz zgrade na zadnja
vrata, kroz malu čitaonicu. Iza hrama Rokuon i istočno od
Jukateija diže se brdo po imenu Fudosan. To brdo je
prekriveno gustom crvenom borovinom, a mestimično, u
dubokoj bambusovoj travi koja je rasla između drveća,
cvetale su dojcije, azaleje i druge biljke. Toliko sam dobro
poznavao to brdo da sam se mogao popeti na njega i noću,
ne spotičući se uz put. Sa vrha brda videli su se gornji grad
i centar Kjota, a u daljini planine Ei i Daimonđi.
Pošao sam uz padinu. Penjao sam se uz cvrkut ptica
koje bi, uznemirene mojim prisustvom, zalepršale
krilima; i ne gledajući sa strane, uspevao sam da
mimoiđem svaki panj i svako drvo. Osećao sam se kao da
se trenutno lečim dok se penjem tako, bez ijedne misli u
glavi. Kad sam stigao na vrh, zapahnuo me je svež noćni
vetar po znojavom telu.
Zapanjio me je prizor preda mnom. Zamračenje
zbog vazdušnih napada već davno je bilo ukinuto, i grad
Kjoto se u moru svetlosti pružao unedogled. To me je
uzbudilo gotovo kao neko čudo, pošto se od kapitulacije
nisam još nijednom popeo ovamo.
Svetla su obrazovala jedinstvenu sliku. Bila su
raštrkana po celoj ravnici, te se gubilo svako osećanje da
li su daleko ili blizu; preda mnom se u noći dizala samo
jedna ogromna, prozirna struktura, sačinjena potpuno od
svetlosti, koja kao da je širila krila svog tornja i kao da su
joj izrasli rogovi. Ovde je, zaista, bio grad. Jedino šuma
oko Carske palate nije bila osvetljena, pa je ličila na
veliku, crnu pećinu.
S vremena na vreme na mračnom nebu bi sevnula
munja u pravcu planine Ei.
»Takav je taj obični svet«, pomislio' sam. »Sada,
kad je rat završen, ljudi pod tom svetlošću obuzeti su
ružnim mislima. Bezbrojni parovi muškaraca i žena zure
jedno u drugo pod tom svetlošću, dok im je u nozdrvama
miris čina smrti, koji ih već neumitno pritiska. Na
pomisao da su te bezbrojne svetlosti, u stvari, zaštitne
svetlosti, osećam se lakše u duši. Kad bi samo bilo
mogućno da se zlo u mojoj duši povećava i beskrajno
razmnožava, tako da se u najmanjim pojedinostima
podudara sa ogromnim prostranstvom svetlosti pred
mojim očima! Neka mrak moje duše, u kome je to zlo
zatvoreno, bude ravan mraku ove noći, koja obavija te
bezbrojne svetlosti!«
 *
* *

Broj posetilaca Zlatnog paviljona umnogome se

povećao. Starešina je podneo molbu opštinskoj upravi i
dobio dozvolu da povisi cenu ulaznica, kako bismo mogli
da izađemo nakraj sa inflacijom.
Povremeni posetioci koje sam do tada vidao bili su
uglavnom obični, skromni ljudi u uniformama, radnim
odelima ili pantalonama širokih nogavica iz doba rata. Ali
sada su pristizali vojnici okupacionih snaga, i uskoro je
razvratno ponašanje modernog sveta počelo da se širi oko
Zlatnog paviljona. Međutim, nisu sve promene išle
nagore; obnovljen je i običaj tradicionalne čajne
ceremonije, a mnoge žene posetioci dolazile su da
razgledaju hram u svetlim, šarolikim kimonima koji su
tokom ratnih godina bili složeni i sklonjeni. A mi,
sveštenici, u tamnim mantijama, sada smo, naprotiv,
odudarajući, upadali u oči; kao da smo igrali ulogu
sveštenstva radi zabave, ili kao da smo bili žitelji neke
oblasti u kojoj se naročita pažnja posvećivala očuvanju
čudnih starih običaja radi turista koji su dolazili da ih
posmatraju... Američki vojnici su nam se naročito
iščuđavali, vukući nas za rukave, bez ikakvog
ustručavanja, i smejući nam se. Ponekad bi nam ponudili
nekoliko novčića da im dozvolimo da obuku naše
svešteničke mantije kako bi se, tako obučeni, slikali za
uspomenu. Takve su se stvari dešavale kada bi Curukavu
ili mene poslali da se nađemo kao tumači stranim
posetiocima, sa našim oskudnim znanjem engleskog
jezika, umesto redovnih vodiča, koji nisu znali ni reči
engleskog.
Bilo je to prve zime po završetku rata. Sneg je počeo
da pada u petak uveče, a padao je i u subotu. Dok sam pre
podne bio u školi, sa nestrpljenjem sam iščekivao da se u
podne vratim u hram kako bih video Zlatni paviljon pod
snegom.
I posle podne je sneg nastavio da pada. Sišao sam sa
staze za posetioce i, onako u gumenim čizmama i sa
školskom torbom prebačenom preko ramena, odšetao do
ivice ribnjaka Kjoto. Sneg je padao brzinom nezadrživog
vodopada. Kada sam bio dete, često sam širom otvorenih
usta okretao glavu ka snegu, pa sam i sada tako gledao u
nebo. Snežne pahuljice su mi dodirivale zube, uz zvuk kao
da udaraju o veoma tanke limene folije. Činilo mi se da se
sneg raspršava po celoj toploj duplji mojih usta i da se topi
čim dođe do crvene površine mesa. U tom trenutku
pomislio sam na usta feniksa na vrhu Kukjoćoa — na ona
vrela, glatka usta te tajanstvene ptice zlatne boje.
Sneg u svima nama pobuđuje mladalačka osećanja.
I možda ne bih ni slagao kad bih rekao da sam ja, koji još
nisam bio napunio ni osamnaestu, osećao kako se u meni
budi neki mladalački žar.
Lepota Zlatnog paviljona tako obavijenog snegom
nije se mogla ni sa čim uporediti. Bilo je nečeg
osvežavajućeg u goloj koži te promajne zgrade, sa tankim
stubovima koji se uzdižu, gusto zbijeni, dok sneg
slobodno provejava kroz njenu unutrašnjost.
»Zašto sneg ne muca?« pitao sam se. Ponekad, kad
bi se sneg očešao o lišće jacude, padao bi na zemlju kao
da, u stvari, muca. Ali kad bih osetio kako se kupam u
snegu, dok se on blago i bez prekida spušta s neba,
zaboravio bih sve te rane svoga srca, i učinilo bi mi se da
se vraćam nekom prijatnijem duhovnom ritmu kao da se
kupam u muzici.
Zahvaljujući snegu, trodimenzionalni Zlatni
paviljon odista se pretvorio u ravan oblik, kao na slici, i
više nije prkosio svemu što postoji van njega. Gole grane
javorovog drveća što se širilo s obe strane ribnjaka jedva
su bile u stanju da ponesu i najmanju količinu snega, pa je
šumarak izgledao još ogoljeniji nego obično. Ovde-onde
borovi su ležali pod veličanstvenim belim pokrovom. Isto
tako dubok sneg prekrivao je zaleđenu površinu ribnjaka;
ali, začudo, bilo je i površina na koje sneg uopšte nije
napadao, kao i mesta na ribnjaku sa visokim, belim
nametima koji su ličili na oblake sa neke umetničke slike.
I stena Kjusanhakai i ostrvo Avađi stapali su se sa snegom
na zaleđenoj površini ribnjaka, a borići koji su na njima
rasli izgledali su baš kao da su se slučajno našli tu, usred
ravnice od leda i snega.
Tri dela Zlatnog paviljona upadljivo su se belela —
krovovi Kukjoćoa i Coandoa i mali krov palate Sosei.
Ostali nenastanjeni deo bio je mračan, i crna, složena,
drvena konstrukcija, koja se oštro isticala na pozadini od
snega, delovala je nekako sveže. Baš kao da čovek gleda
zamak uklešten među brdima na nekoj slici Južne škole
slikarstva, pa prinosi lice bliže platnu kako bi ispitao da li
neko ne živi iza tih zidina; tako sam i ja, očaran tim
drevnim, crnim drvetom pred mojim očima, osetio neku
potrebu da utvrdim je li kula toga hrama, možda,
nastanjena. Ali čak i kad bih prineo lice Zlatnom
paviljonu, samo bih se sudario sa hladnim, svilenim
zastorom od snega; dalje od toga nisam se mogao ni
približiti.
I toga dana vrata Kukjoćoa bila su otvorena za
snežno nebo. Čim sam pogledao gore u sneg, mogao sam
lepo posmatrati kako razvejane pahuljice lete u malom
prostoru van dodira sa Kukjoćoom, i kako se, zatim,
smeštaju na staru, potamnelu zlatnu foliju njegovih
zidova, taložeći se tamo sve dok se ne oblikuju gomilice
zlatnog inja.
...Sutradan je bila nedelja. Ujutru je stari vodič
došao po mene. Ispostavilo se da je još pre uobičajenog
vremena kad se otvara hram došao neki stran vojnik da
razgleda Zlatni paviljon. Vodič mu je pokretima nekako
objasnio da sačeka, pa je došao po mene jer, kako je rekao,
ja znam engleski. I, za divno čudo, engleski sam znao
bolje od Curukave i nikada nisam mucao kad govorim.
Pred ulazom je stajao džip. Mrtav pijan, američki
vojnik se oslonio na jedan stub. Kad sam se pojavio,
pogledao me nadmeno i podrugljivo se nasmejao.
Prednja bašta je blistala od svežeg snega. Na toj
bleštavoj pozadini, od masna, naborana lica mladog
vojnika udarali su u moje lice beli pramenovi pare,
pomešane sa zadahom viskija. Kao i obično, bilo mi je
nelagodno dok sam pokušavao da zamislim šta oseća
osoba koja se po veličini toliko razlikuje od mene.
Pošto sam se obično trudio da se ne suprotstavljam
ljudima, pristao sam da ga povedem u razgledanje hrama,
iako kapija još nije bila otvorena. Zatražio sam da plati
ulaznicu i usluge vodiča. Na moje iznenađenje, pijana
grdosija nije se ni najmanje opirala da plati. Zatim je
pogledao u džip i viknuo nešto u smislu: »Izlazi!«
 Zbog bleštavila snega, do tog trenutka nisam mogao
da sagledam mračnu unutrašnjost džipa. Sada sam
primetio da se nešto belo miče iza prozora u platnenoj
navlaci na džipu. Učinilo mi se kao da je tamo nekakav
zec.
Na stepenicu džipa spustila se noga u lakoj sandalici
sa visokom petom. Iznenadio sam se što noga nije u čarapi
uprkos velikoj hladnoći. Na prvi pogled, shvatio sam da
je ta devojka prostitutka koja se prodaje stranim
vojnicima, po tome što je imala plamenocrveni ogrtač i
što su joj nokti na rukama i nogama bili namazani isto
takvom plamenom bojom. Kada se donji deo njenog
ogrtača raširio, primetio sam da ispod njega ima prljavu
spavaćicu od običnog platna. I devojka je bila mrtva
pijana, očiju duboko upalih. Čovek je izgledao pristojno u
svojoj uniformi; ali ona je ogrtač i šal prebacila preko
spavaćice, dolazeći, očigledno, neposredno iz kreveta.
Na odblesku od snega devojčino lice bilo je strašno
bledo. Na beloj koži, bez i najmanjeg traga rumenila, jarka
boja karmina upadljivo se isticala. Čim je koraknula na
sneg, devojka je kinula; koža joj se sitno naborala u
uglovima tankog nosa, a umorne, pijane oči bludele su za
trenutak u daljinu, pa su opet dobile onaj duboko odsutan,
olovno težak izraz. Onda je čovekovo englesko ime
izgovorila svojim japanskim naglaskom:
»Điaaku! Điaaku! Cuu koorudo, cuu koorudo!«14
Devojčin glas se tužno izgubio u snegu pošto je izjavila
da joj je hladno. Čovek nije odgovorio.
To je bilo prvi put što mi se jedna profesionalka
učinila, u stvari, lepom. I to ne zato što je ličila na Uiko.
Bila je kao portret naslikan sa najvećom pažnjom, ali ni u
jednoj pojedinosti nije ličila na Uiko. Ta devojka bila je
obdarena svežom, prkosnom lepotom, koja kao da je
stvorena iz reakcije na moje uspomene o Uiki. U tom
opiranju senzualnim osećanjima, proisteklom iz mog
prvog iskustva lepote, bilo je nečeg dvoličnog.
Devojka je imala samo jedno zajedničko sa Uiko. A
to je da me gotovo nije ni pogledala dok sam tamo stajao.
Bio sam bez svoje svešteničke mantije, obučen u prljavi
džemper i gumene čizme.
Svi su od ranog jutra izišli iz hrama sa lopatama da
razgrću sneg, ali uspeli su tek da raščiste stazu za
posetioce. Ipak, još bi teško mogla da prođe cela grupa
posetilaca, mada je bilo dovoljno mesta za nekoliko ljudi
koji bi išli jedan za drugim. Išao sam ispred američkog
vojnika i devojke.
Kad je Amerikanac stigao do ribnjaka i kad je pred
njim pukao vidik, podigao je ruke i uzviknuo nešto što
nisam mogao da razumem. Zatim je žestoko prodrmao
devojku. Namrštivši se, ona je samo ponavljala: »O,
Diaaku, cuu koorudo!«
Amerikanac me je upitao za sjajne, crvene bobice
drveta aoki koje su se nazirale ispod teškog snežnog
pokrivača, ali ja sam uspeo da odgovorim samo: »Aoki«.
Možda se u tom njegovom ogromnom telu krila lirska
priroda, iako sam ja osećao neku surovost u njegovim
jasnim, plavim očima. U engleskoj dečjoj pesmici Mother
goose govori se o crnim očima kao svirepim i zlobnim; u
stvari, kad ljudi zamišljaju svirepost, oni joj jednostavno
pripišu neke čudne osobine na koje nisu naviknuti.
Počeo sam da mu objašnjavam Zlatni paviljon
prema standardnom programu vodiča. Vojnik je još bio
strašno pijan i teturao se, batrgajući se i krivudajući tamo-
amo. Utrnutih prstiju, iz džepa sam izvukao vodič o
Zlatnom paviljonu na engleskom, koji sam obično čitao u
ovakvim prilikama. Ali Amerikanac mi je istrgao knjižicu
iz ruku i počeo da je čita komično izveštačenim glasom.
Uvideo sam da moja objašnjenja više nisu potrebna.
Oslonivši se na ogradu hrama Hosui, posmatrao
sam fantastično svetlucanje na površini ribnjaka. Još
nikada unutrašnjost Zlatnog paviljona nije bila izložena
tolikoj svetlosti — tako je sve bleštalo da se čovek, prosto,
osećao nelagodno.
Kada sam podigao pogled, primetio sam da su
čovek i žena počeli da se svađaju dok su išli prema
Soseiju. Svađa je postajala sve žešća, mada nisam mogao
razabrati nijednu reč. Devojka je govorila nešto oštrim
tonom; nisam imao pojma da li je to bilo na engleskom ili
na japanskom. Sada su se vraćali prema hramu Hosui, još
u svađi. Činilo se da su zaboravili na moje prisustvo.
Amerikanac se uneo u lice devojci i počeo da je
zlostavlja. Ona ga je, naprečac, ošamarila iz sve snage.
Zatim se okrenula i otrčala, na visokim potpeticama, ka
ulazu za posetioce. Iako nisam razumeo šta se, u stvari,
događa, i ja sam napustio Zlatni paviljon i potrčao ivicom
ribnjaka. Kad sam stigao devojku, dugonogi Amerikanac
je već bio pored nje, zgrabio ju je za revere crvenog
ogrtača.
Dok je tako stajao, stežući je, mladić je pogledao u
mene. Onda je stisak popustio, on je naglo ispustio
devojčin plamenocrveni rever. Mora da je bilo silne snage
u toj njegovoj ruci, jer, kad ju je pustio, devojka je
odjednom poleđuške pala na sneg. Krajevi njenog
crvenog ogrtača rastvorili su se, a gole bele butine raširile
se na snegu.
Nije ni pokušavala da ustane. Iz ležećeg položaja
zurila je u tog džina, koji je stajao visoko iznad nje.
Nesvesno, nisam mogao odoleti da se ne spustim na
kolena kako bih joj pomogao da ustane. No baš kad sam
krenuo da to učinim, Amerikanac se prodera: »Hej!«
Osvrnuo sam se.
Stajao je iznad mene, široko raskrečenih nogu.
Prstom mi je davao znak. A zatim, potpuno izmenjenim
glasom — toplim, sladunjavim — rekao mi je na
engleskom: »Hajde, stani na nju! Pokušaj da staneš na
nju!«
Nisam mogao da shvatim šta hoće. Ali izraz
njegovih plavih očiju dok me je gledao odozgo, sa svoje
visine, značio je zapovest. Iza njegovih širokih ramena
video sam snegom pokriven Zlatni paviljon, kako svetluca
pod tmurnim, plavim, ispranim zimskim nebom. U
vodnjikavim plavim očima nije bilo ni trunke svireposti.
Ne znam zašto mi se u tom trenutku učinilo da je u njima
bilo nečega krajnje lirskog.
Ogromna ruka se spustila, zgrabila me za kožu na
vratu i povukla da ustanem. Ali ton kojim mi je naređivao
još je bio topao i blag.
»Stani na nju!« rekao je. »Moraš da staneš na nju!«
Pošto nisam mogao da mu se suprotstavim, podigao
sam nogu u čizmi. Amerikanac me je lupio po ramenu.
Noga mi se spustila i ja sam nagazio na nešto meko poput
proletnjeg blata. Bio je to devojčin stomak. Ona je
zatvorila oči i zaječala.
»Nastavi da je gaziš! Samo nastavi!«
 Spustio sam nogu na devojku. Nemir koji sam
osetio kada sam je prvi put nagazio sada je ustupio mesto
osećanju neke naviruće radosti. »Ovo je ženski stomak«,
pomislio sam. »Ovo su ženske grudi.« Nikada nisam
mogao ni zamisliti da se nečije meso odziva ovako
podatnom gipkošću.
»Dosta«, rekao je Amerikanac odsečno. A zatim je
učtivo podigao devojku na noge, otresao joj blato i sneg
sa odeće, pridržavajući je da dođe do džipa. Pošao je
ispred mene, ne okrećući se; ni devojka me nije nijednom
pogledala. Kad su došli do džipa, pomogao joj je da se
prva popne u kola. Dejstvo viskija kao da je već popustilo;
Amerikanac mi se okrenuo i sa dostojanstvenim izrazom
rekao: »Hvala«. Hteo je da mi da nešto novaca, ali ja sam
odbio. Onda je sa sedišta dohvatio dva pakla američkih
cigareta i poklonio mi ih.
Užarenih obraza, stajao sam na ulazu u jarkom
odblesku od snega. Džip se ravnomerno truckao u daljini,
dižući snežni oblak, i nestao sa vidika. Telo mi je drhtalo
od uzbuđenja.
...Kada je uzbuđenje konačno popustilo, sa
ushićenjem mi je pala na um misao kako bih mogao da
iskoristim svoje licemerje. Starešina je obožavao cigarete.
Kako će se obradovati kad bude primio ovaj poklon! A
ništa neće znati o njegovom poreklu.
Otišao sam u starešininu sobu u velikoj čitaonici.
Đakon mu je upravo brijao glavu, a on je u tome bio
veoma vešt. Čekao sam na kraju verande, gde je jutarnje
sunce sijalo svom snagom. U bašti je sneg prekrio borove-
jedrilice i bleštavo svetlucao; drveće je sada zaista bilo
nalik na potpuno nova, sklopljena jedra.
 Dok mu je glava brijana, starešina je sedeo
zatvorenih očiju. Držao je u ruci hartiju na koju je hvatao
kosu što mu je padala s glave. Kako je đakon nastavljao
da ga brije, sirovi, životinjski obris starešinine glave
pojavljivao se sve jasnije. Kada je završio, đakon mu je
uvio glavu u vruć ubrus. Posle izvesnog vremena, kad ga
je skinuo, pojavila se blistava novorođena glava, koja je
izgledala kao kuvana.
Uspeo sam da izreknem svoju poruku i uz naklon
mu predam dva pakla »česterfilda«.
»Ha!« reče starešina. »Hvala ti na trudu«.
Nasmešio se kao da se smeje samo krajevima lica.
To je bilo sve. Onda je, sasvim poslovno, uzeo oba pakla
i odmah ih stavio na svoj pisaći sto, prepun raznovrsnih
spisa i pisama. Čim je đakon počeo da mu masira ramena,
učitelj Dosen je ponovo zatvorio oči.
Nisam imao drugog izbora nego da se povučem. U
meni je sve kiptelo od nezadovoljstva. Prepreden, gadan
čin koji sam izveo, cigarete koje sam primio kao nagradu,
starešina koji ih je uzeo ne znajući zašto sam ih dobio —
sve je to trebalo da dovede do nečeg dramatičnijeg i
žešćeg. A da čovek starešinine pameti ostane potpuno
nesvestan onoga što se dogodilo — to je bio još jedan
važan razlog da ga prezirem.
Baš kad sam se spremao da napustim sobu, starešina
me je zaustavio.
»Slušaj!« rekao je. »Planiram da te pošaljem na
univerzitet u Otani čim završiš školu. Sada moraš vredno
učiti, dečko moj, kako bi postigao dobar uspeh kad dođeš
do mature. To je bila i želja tvog pokojnog oca. On bi bio
zadovoljan ako postigneš dobar uspeh u školi«.
 Tu novost je đakon odmah razglasio po hramu. Ako
manastirskog daka njegov starešina preporuči za
univerzitetske studije, to znači da je taj veoma obdaren
mladić i velika nada za budućnost. Ranije se često
dešavalo da poneki manastirski đak odlazi svake noći u
starešininu sobu da mu masira ramena, sve u nadi da će ga
ovaj preporučiti za univerzitetsko obrazovanje, a u
mnogim slučajevima takve su ambicije bile i ostvarivane.
Curukava, za koga se očekivalo da se upiše na Otanski
univerzitet o trošku svojih roditelja, oduševljeno me je
lupio po ramenu kad je čuo za novost. Međutim, jedan
drugi manastirski đak, kome starešina nije ništa pominjao
o upisu na univerzitet, posle toga više nije hteo da govori
sa mnom.
 ČETVRTA GLAVA

Kada je na proleće 1947. došlo vreme da pohađam

pripremni tečaj za upis na Otanski univerzitet, taj događaj
nije bio nikakav moj trijumf: pratila me je samo
nepokolebljiva ljubav starešine hrama i uz to zavist mojih
drugova iz hrama. Posmatračima sa strane činilo se,
možda, da sam ja naročito srećan zbog te časti koja me je
dopala. Ali, u stvari, moje stupanje na Univerzitet bilo je
pomućeno okolnostima kojih se još i sada sa
nelagodnošću sećam.
Jednom, vrativši se iz škole, možda nedelju dana
posle onog snežnog jutra kad mi je starešina hrama
odobrio da se upišem na Univerzitet, sreo sam onog đaka
koji nije dobio nikakav odgovor na svoju molbu da ide na
univerzitetske studije. Gledao me je sa nekim izrazom
neobičnog ushićenja. Do tada taj mladić nije bio sa mnom
progovorio ni reči. Učinilo mi se da su i crkvenjak i đakon
izmenili svoje držanje prema meni. Međutim, osećao sam
da se u ophođenju prema meni pretvaraju kao da se ništa
nije izmenilo i kao da je sve isto kao ranije.
Te večeri sam otišao Curukavi, u njegovu sobu, i
požalio se da osećam kako su ljudi u hramu promenili stav
prema meni. U početku je on, izbegavajući moj pogled,
pokušavao da me ubedi kako je sve u redu. Ipak, nije
umeo da sakrije svoja osećanja i ubrzo se zagledao u mene
sa izrazom krivice u očima.
»Pa i ja sam to čuo od njega«, rekao je pomenuvši
ime toga drugoga đaka, »a on je sve saznao iz
prepričavanja, jer je bio u školi kad se to dogodilo. U
svakom slučaju, čini mi se da se nešto čudno desilo dok si
ti bio odsutan.«
Srce mi se stegnulo od sumnje i bojazni, pa sam
druga saleteo pitanjima, tražeći da mi sve objasni malo
pobliže. Zahtevajući od mene obećanje da ću celu stvar
držati u tajnosti i gledajući me pravo u oči, počeo je svoju
priču.
Dogodilo se to jednog popodneva, kad je u hram
došla neka devojka u crvenom ogrtaču, očigledno
prostitutka koja radi sa strancima, i zatražila da razgovara
sa starešinom hrama. Umesto starešine, pred nju je izišao
đakon, sve do ulaza. Devojka je vikala na njega,
zahtevajući da po svaku cenu razgovara sa starešinom
hrama. Da bi sve ispalo još gore, tog trenutka se starešina
pojavio u hodniku. Primetivši devojku, došao je do ulaza.
Devojka mu je ispričala kako je pre desetak dana, jednog
snežnog jutra, bila ovde s nekim stranim vojnikom, da
razgledaju hram. Vojnik ju je tom prilikom oborio na
zemlju, a jedan manastirski đak, da bi mu se dodvorio,
počeo je da je gazi po stomaku. Te večeri je imala pobačaj.
Zato je došla da traži nešto novca kao naknadu. Ukoliko
joj ne iziđu u susret, ona će izneti pred javnost zlodelo
koje se odigralo u hramu Rokuon, i zatražiti odštetu.
Ne rekavši ni reči, starešina joj je dao nešto novaca
i poslao je kući. Svi su znali da vodič onoga dana nije bio
niko drugi do ja. Međutim, pošto u hramu nije bilo
očevidaca koji bi svedočili o tom ružnom postupku,
starešina je naredio da tu stvar niko više ne pomene. Sam
je imao nameru da mi progleda kroz prste i da ćutke pređe
preko svega.
 Ali, čim su čuli tu priču od đakona, svi su u hramu
posumnjali da sam ja krivac.
Gotovo u suzama, Curukava me je uzeo za ruku.
Upravivši svoje bistre oči u mene, molećivo mi se obratio
svojim čednim, dečačkim glasom:
»Jesi li zaista uradio tako nešto?«
...Bio sam suočen sa sopstvenim, mračnim
osećanjima. Pritisnuvši me ovim pitanjem, Curukava me
je naterao da se s njim suočim. Zašto me je to upitao? Da
li iz prijateljstva? Zar nije shvatao da postavljanjem
ovakvog pitanja izbegava svoju pravu dužnost? Zar nije
znao da je takvo pitanje izdaja svega što je najdublje u
mojem biću?
Mislim da sam to već više puta ponovio: Curukava
je bio moja pozitivna slika. Da je ostao veran svojoj
obavezi, ne bi me proganjao tim pitanjem, ne bi me uopšte
ništa ni pitao, nego bi, umesto toga, prihvatio moja
mračna osećanja onakva kakva su i protumačio ih kao
vedra. Tako bi laž postala istina, a istina laž. Da je
Curukava postupio na svoj uobičajeni način — koji se
ogledao u pretvaranju svih senki u svetlost, svih noći u
dane, mesečine u sunčevu svetlost, svake vlažnosti noćne
mahovine u danje šuštanje blistavog mladog lišća —
možda bih onda i ja mucajući izrekao svoju ispovest. Ali
baš ovom prilikom on to nije učinio. I zato su moja
mračna osećanja postala još mračnija, dobivši u snazi.
Neodređeno sam se nasmejao. Duboka noć u hramu
bez ognja. Hladna kolena. Ogromni starinski stubovi
uzdizali su se oko nas dvojice, koji smo sedeli tu, stisnuti
i zgureni u tajnom razgovoru.
 Bio sam samo u pidžami, i možda sam drhtao od
hladnoće. Ali i radost što prvi put otvoreno lažem svoga
prijatelja bila je sasvim dovoljna da mi od nje kolena
zadrhte.
»Ništa ja nisam uradio«, rekao sam.
»Zaista?« upitao je Curukava. »Znači, ta devojka je
lagala. Đavo je odneo! Zamisli, čak joj je i đakon
poverovao!«
Curukavino uzbuđenje zbog povrede moje časti sve
više je raslo, i najzad je izjavio da će, svakako, idućeg
dana otići starešini hrama da porazgovara s njim u moje
ime i da mu objasni šta se dogodilo. Tog trenutka
odjednom mi je pred očima iskrsla slika starešinine
obrijane glave, nalik na neko bareno povrće. Onda su mi
se ukazali njegovi ružičasti obrazi bez nagoveštaja i
najmanjeg otpora. Iz nekog neobjašnjivog razloga,
odjednom osetih krajnju odvratnost prema tom liku. Bitno
je bilo da to Curukavino osećanje povređene časti ukopam
u zemlju pre nego što ga on obelodani.
»Misliš li zaista da je starešina poverovao da sam to
ja učinio?« upitao sam.
»Pa...«, odgovorio je Curukava, koga je ta nova
ideja odmah pokolebala.
»Svi ostali mogu, koliko god hoće, da govore o
meni loše iza mojih leđa. Ubeđen sam da će starešina
prozreti njihovu priču, i osećam se sasvim spokojno. Eto
šta je mislim o svemu tome.«
Tako sam uspeo da ubedim Curukavu da bi,
pokušavajući da me opravda, u stvari samo doprineo da
ljudi budu još podozriviji. Rekao sam mu da je starešina
odlučio da ništa ne preduzima i da celoj aferi ne pridaje
značaja upravo zato što je verovao u moju nevinost. I dok
sam tako govorio, radost mi se uselila u srce, radost koja
je počela postepeno da me celog prožima. Bila je to radost
koja mi je govorila: »Nije bilo očevidaca. Niko ne može
biti pozvan da svedoči protiv tebe«.
U stvari, ja nisam ni za trenutak pomislio da samo
starešina hrama veruje u moju nevinost. Naprotiv,
situacija je bila sasvim obrnuta: jedino je on mogao biti
potpuno siguran u moju krivicu. Činjenica što se
opredelio da ne pridaje toj stvari nikakvog značaja već
sama po sebi govori u prilog toj pretpostavci. Verovatno
me je prozreo onog trenutka kad sam mu predao dve kutije
»česterfilda«. Možda je prećutno prešao preko toga
događaja samo da bi mirno i iz daljine čekao da sam
dođem i od srca mu se ispovedim. Ne samo to. Možda je,
čak, i njegova preporuka da se upišem na Univerzitet bila
samo mamac da iz mene izvuče ispovest: ako mu se ne
ispovedim, možda će povući preporuku da bi kaznio moje
nepoštenje; ako mu se, pak, ispovedim, i ako ga uverim
da sam se odista pokajao, možda će ipak, u znak posebne
naklonosti, biti voljan da ostane pri toj preporuci.
Međutim, najveća zamka u svemu tome bilo je to
što je starešina hrama rekao đakonu da mi ne pominje tu
aferu. Ako sam zaista nevin, onda ću spokojno provoditi
dane, nesvestan ičega i ne osećajući da se nešto posebno
dogodilo. Ako sam, pak, izvršio taj zločin, onda bi trebalo
(ukoliko sam u stanju da se iole priberem) da smognem
snage i da se pretvaram kako živim u stanju smirenosti
koja znači nevinost — drugim rečima, kao čovek koji
nema zbog čega da se ispoveda. Dakle, sada sam morao
da se pretvaram. To je bila najbolja odluka, bio je to jedini
način da dokažem svoju nevinost. Sve je to starešina
nagovestio svojim postupkom. I to je bila zamka koju mi
je pripremio. Na tu pomisao obuzeo me je bes. Jer, ne
može se reći da nije bilo izvinjenja za ono što sam učinio.
Da nisam nagazio na tu devojku, Amerikanac bi, možda,
potegao pištolj i njime mi zapretio. Konačno, niko se ne
sme opirati okupacionim snagama. Bio sam primoran da
učinim ono što sam učinio.
Ali ono uživanje u dodiru devojčinog stomaka sa
đonovima mojih gumenih čizama; u osećanju njenog tela
koje kao da je prianjalo uz mene svojom gipkošću; u
ječanju toga tela; u utisku koji sam imao kao da je to
zgnječeni cvet, pupoljak koji je upravo procvetao; u
nekakvom zanošenju ili pometenosti moje svesti; u
osećanju koje se tog trenutka iz devojčinog tela prenelo u
moje, ošinuvši me poput kakve tajanstvene munje — ne
mogu se pretvarati da sam bio primoran da uživam u
svemu tome. Još ne mogu da zaboravim slast koju sam
osetio toga trenutka. Starešina je znao šta sam osećao u
duši, znao je za tu slast koja me je prožela do srži!
Tokom sledeće godine osećao sam se kao ptica
zatvorena u kavez. Kavez mi je stalno bio pred očima.
Kako sam bio rešen da se ne ispovedim, nisam osećao
nikakvo olakšanje u svakodnevnom životu. Bilo je to vrlo
čudno. Taj moj postupak, koji u trenutku izvršenja nije
izazvao u meni nikakvo osećanje krivice, to gaženje po
devojčinom stomaku, postepeno je počelo da mi blista u
sećanju. I to ne samo zato što sam znao da je zbog toga
devojka pretrpela pobačaj. Jer taj postupak se slegao u
mom sećanju, poput zlatne prašine, i počeo je da presijava
nekom svetlošću koja mi je stalno prodirala u oči. Bio je
to odsjaj zla. Da, to je to. Možda je to bilo i veoma
neznatno zlo, ali sada sam bio obuzet živom svešću da
sam, u stvari, počinio zlo. Ta svest je visila poput nekog
ukrasa u mojim grudima.
...Što se tiče praktičnih mera, sada više nisam
mogao ništa da preduzmem, sve dok ne položim prijemni
ispit za upis na Otanski univerzitet; morao sam da živim
u stanju neizvesnosti, nastojeći, koliko god je to moguće,
da naslutim kakve su bile stvarne namere starešine hrama
prema meni. Ni jednom jedinom rečju on nije opovrgao
svoje obećanje da će mi pomoći da odem na studije. S
druge strane, nije pominjao ni da li je šta preduzeo u vezi
sa pripremama za taj prijemni ispit. Kako sam žudno
iščekivao da mi starešina kaže nešto, ma šta! Ali on je
pakosno i dalje ćutao, podvrgavajući me neprekidnom
mučenju. Sa svoje strane — valjda iz straha ili, možda, iz
nagonskog opiranja — ja sam oklevao da ga upitam šta
namerava da preduzme. Ranije sam prema ocu Dosenu
osećao uobičajeno poštovanje, a ponekad sam bio i
kritičan prema njemu. Sada je on, međutim, u mojim
očima postepeno dobijao čudovišne razmere, sve dok
nisam došao u nedoumicu da li se u njegovoj ličnosti
uopšte krije obično ljudsko srce. Koliko god sam često
nastojao da skrenem pogled sa njega, taj njegov lik je
iskrsavao preda mnom poput nekog čarobnog zamka.
Desilo se to u poznu jesen. Starešinu hrama su
pozvali na pogreb nekog starog parohijana, a pošto mu je
trebalo dva sata da vozom stigne do tog mesta, najavio je
prethodne večeri da će krenuti iz hrama u pola šest ujutru.
Trebalo je da đakon pođe s njim. Da bismo bili spremni
za starešinin odlazak, morali smo ustati u četiri časa,
završiti čišćenje i pripremiti doručak. Čim smo ustali,
pristupili smo svojoj prvoj »jutarnjoj dužnosti« —
izgovaranju sutri, dok je đakon pomagao starešini da se
spremi za put. Iz mračnog i hladnog dvorišta dopirala je
neprekidna škripa bunara pri izvlačenju kofe s vodom.
Užurbano smo se umivali. Kukurikanje petla u dvorištu
prodiralo je kroz mračnu jesenju zoru; taj zvuk je imao
nekakvu svežinu i belinu. Skupivši rukave mantija,
pohitali smo da se okupimo pred oltarom u dvorani za
posetioce.
U studeni rane zore, slamne prostirke u velikoj
dvorani, na kojima nikada niko nije spavao, izazivale su
posebno osećanje, kao da odbijaju bilo čiji dodir. Sveće
na oltaru su treperile. Pobožno smo se poklonili, najpre
stojeći; zatim smo kleknuli na prostirke i klanjali se na
zvuk gonga. Ponovili smo tu proceduru tri puta.
Uvek sam bio svestan svežine muških glasova dok
su složno izgovarali sutre za vreme jutarnje službe. Zvuk
tih jutarnjih sutri ostao je najjači tokom čitavog dana. Ti
snažni glasovi kao da su razbijali sve zle misli koje bi se
nakupile preko noći; činilo mi se kao da neke crne kapljice
lete iz glasnih žica svih pevača i raspršavaju se unaokolo.
Ne znam kako sam ja izgledao. To ne znam, ali me je
zanosila i neobično razgaljivala pomisao da moj glas
rasteruje iste one snažne, zle misli kao i glasovi ostalih.
Pre nego što smo završili svoj »obrok pirinčane
kaše«, starešina je bio spreman za put. Prema običaju, svi
stanovnici hrama poređali su se na ulazu da bi ga ispratili.
Dan još nije bio svanuo. Pod zvezdanim nebom
kameni put pružao se, nejasno, u daljinu sve do kapije
Samon, dok su se senke ogromnih hrastova, šljiva i borova
širile po zemlji tako da se jedna senka pretapala u drugu,
pokrivajući čitav prostor. Džemper mi je bio pun rupa i
hladan vazduh praskozorja ujedao me za laktove.
 Sve je obavljeno u tišini. Poklonili smo se starešini
bez reči, dok je on načinio gotovo neprimetan pokret kao
otpozdrav. Onda su starešinine i đakonove drvene sandale
zakloparale, i to kloparanje postajalo je sve tiše što su se
oni više udaljavali idući kaldrmom. Običaj zenističke
sekte je da se sačeka dok osoba koju ispraćate potpuno ne
nestane u daljini.
Dok smo ispraćali pogledom dve prilike koje su
nam se gubile iz vida, nismo ih mogli sagledati u celini.
Samo smo zapažali bele rubove njihovih mantija i njihove
bele čarape. Na izvesnoj razdaljini učinilo nam se da su
sasvim nestale. Ali to je bilo samo prividno, zato što ih je
drveće sakrivalo. Posle izvesnog vremena bele mantije i
bele čarape opet su se pojavile, a iz nekog razloga odjek
njihovih koraka činio se još glasniji nego ranije. Stojali
smo tamo, prateći ih netremice pogledom dok su odlazili,
pa nam se učinilo da je prošla čitava večnost dok te dve
prilike nisu izišle kroz glavnu kapiju i konačno nestale.
U tom trenutku se u meni začeo neodoljiv nagon.
Kao kad se neke važne reči otimaju da bi se oslobodile iz
mojih usta, ali su sprečene mucanjem; taj nagon mi je
zastao kao užaren u grlu. Bila je to iznenadna želja za
oduškom. U tom trenutku moje prethodne ambicije —
moja želja da odem na studije i, štaviše, nada koju je
majka u meni podstakla da ću, možda, naslediti položaj
starešine hrama — prestale su da postoje. Hteo sam da
pobegnem od neke skrivene snage koja me je kontrolisala
i nametala mi se.
Ne mogu reći da mi je u tom trenutku nedostajalo
hrabrosti. Poznata je hrabrost onih koji se ispovedaju! Za
nekoga kao što sam bio ja, koji sam živeo u ćutanju već
dvadeset godina, vrednost ispovesti bila je beznačajna.
Možda ćete pomisliti da preterujem. Ali činjenica da sam
se suprotstavio starešininom ćutanju i odbio da se
ispovedim, značila je da sam dotad bio obuzet jednim
jedinim pitanjem: »Da li je zlo mogućno?« Kad bih
istrajao do kraja da se ne ispovedim, dokazao bih da je
zlo, makar i ništavno, zaista mogućno.
Ali dok sam pratio pogledom starešininu belu
mantiju i bele čarape kako nestaju između drveća u tami
praskozorja, snaga koja mi je gorela u grlu postala je
gotovo neizdržljiva, i obuzela me je neodoljiva želja da se
ispovedim. Hteo sam da pojurim za starešinom, da ga
uhvatim za rukav i da mu glasno ispričam sve što se
dogodilo onog snežnog jutra. Ali, sigurno, ovu moju želju
nije izazvalo samo poštovanje prema starešini kao
čoveku. Njegova moć imala je neku fizičku snagu.
... Ipak, pomisao da bi, ako se ispovedim, to prvo
beznačajno zlodelo u mom životu bilo uništeno
sprečavala me je da to učinim; osećao sam kao da mi neko
stoji iza leđa i snažno me vuče natrag. Onda je starešinina
prilika prošla kroz glavnu kapiju i nestala pod mračnim
nebom.
... Svi su odjednom osetili olakšanje i uz galamu
otrčali do prednje kapije hrama. Dok sam tako stajao,
odsutan u mislima, Curukava me je lupio po ramenu.
Rame mi se probudilo. To moje mršavo, neugledno rame
povratilo je svoj ponos.

*
* *
 ... Kao što sam već napomenuo, na kraju sam se ipak
upisao na Otanski univerzitet, uprkos svim ovim
komplikacijama. Nisam uopšte morao da se ispovedim.
Posle nekoliko dana starešina je pozvao Curukavu i mene
i rekao nam ukratko da treba da se pripremamo za
prijemni ispit i da smo oslobođeni dužnosti u hramu sve
dok budemo zauzeti učenjem.
Tako sam uspeo da se upišem na Univerzitet, ali to
nije doprinelo rešenju svih problema. Starešinino držanje,
u stvari, nije mi nagovestilo kakav je stav on zauzeo u vezi
sa događajem onog snežnog jutra, niti sam mogao da
nazrem kakve su mu bile namere u pogledu njegovog
naslednika.
Otanski univerzitet značio je prekretnicu u mom
životu. Na njemu sam se prvi put upoznao sa idejama,
idejama koje sam ja lično odabrao.
Otanski univerzitet poticao je iz perioda od pre tri
stotine godina, kada je 1663. godine univerzitetski
internat hrama Cikuši Kanzeon premešten u palatu
Kikoku u Kjotu. Odonda je služio kao manastir za
sledbenike sekte Otani hrama Hongan. U vreme
petnaestog vrhovnog sveštenika hrama Hongan jedan
njegov pripadnik, po imenu Soken Takagi, koji je živeo u
Nanivi, priložio je veliku sumu novaca. Odlučeno je da se
osnuje univerzitet i smesti na sadašnjoj lokaciji u
Karasumaru-gašira, u severnom delu prestonice.
Zemljište je zauzimalo svega deset ari, što je bilo malo za
univerzitetsko zdanje. Ipak su tu mnogi mladići, ne samo
otanske sekte već i pripadnici svake druge budističke
sekte, studirali i dobijali znanja o svim bitnim načelima
budističke filozofije.
 Stara ciglena kapija odvajala je univerzitetsko
zdanje od ulice i uličnih kolovoza. Kapija je bila okrenuta
ka zapadu, prema planini Hiei. Od kapije vodila je
pošljunčana staza do ulaza u glavnu zgradu — mračnu,
sumornu dvospratnicu. Na ulaznoj kapiji u vazduh se
dizala velika bakarna kula. Nije to bio ni toranj sa satom
ni zvonik; pod tankim gromobranom beskoristan
kvadratni prozor isticao je komadić neba.
Pored ulaza rasla je stara lipa, čije je prekrasno lišće
blistalo poput crvenog bakra na suncu. Univerzitet, koji se
prvobitno sastojao samo od glavne zgrade, proširivan je
više puta, i razni delovi pripajani su bez naročitog reda.
Bila je to, većim delom, stara, drvena, jednospratna
građevina. Kako nije bilo dozvoljeno da se u zgradu ulazi
u cipelama, njena različita i mnogobrojna krila bila su
povezana beskrajnim hodnicima sa podom od
bambusovih dasaka. Pod je već počinjao da propada od
starosti. Povremeno su dotrajali delovi popravljani, te
kada bi čovek prelazio iz jednog krila u drugo, stopala bi
mu gazila po pravom mozaiku od tamnijeg i svetlijeg
drveta, pošto su se sa veoma starim daskama poda mešale
i sasvim nove.
Kad čovek pođe u neku novu školu ili na univerzitet,
uvek je sve isto: mada dolazi svakog dana sa svežim
osećanjima, svestan je izvesnog nejasnog, nepovezanog
svojstva stvari. Tako je bilo i sa mnom tokom prvih dana
na Otanskom univerzitetu. Pošto je Curukava bio jedina
osoba koju sam znao, našao sam se u situaciji da silom
prilika razgovaram samo s njim i ni s kim drugim. Ali
posle nekoliko dana uvideo sam da nema nikakve svrhe
što smo se sa toliko muke probili u ovaj novi svet ako
nastavimo da viđamo samo jedan drugoga. Curukava je
očigledno osećao isto, te smo se trudili da ne ostajemo
zajedno u slobodnim časovima, i svaki od nas posebno
pokušao je da sklopi nova prijateljstva. Međutim, meni je
zbog mucanja nedostajalo hrabrosti koju je pokazao
Curukava, i dok se broj njegovih prijatelja povećavao, ja
sam postajao sve usamljeniji.
Na pripremnoj godini na Univerzitetu učilo se deset
predmeta: etika, japanski, kinesko-japanski, kineski i
engleski jezik, istorija, budistički spisi, logika,
matematika i fiskultura. Predavanja iz logike zadavala su
mi najviše teškoća, već od početka. Jednoga dana odlučio
sam da se jednom studentu obratim s nekim pitanjima.
Već duže vremena sam priželjkivao da se upoznam
s tim mladićem. Imao je običaj da uvek sedi sam i da svoj
ručak iz zamotuljka pojede pored nasada cveća, u bašti iza
zgrade. Taj njegov običaj činio se gotovo kao nekakav
ritual, i niko od studenata nije mu prilazio, pogotovu zato
što je odavao utisak krajnjeg nezadovoljstva i nekakvog
gađenja na hranu koju je jeo. Ni on, sa svoje strane, nikada
se nije obraćao nijednom od svojih drugova, i kao da nije
ni pomišljao na to da s nekim sklopi prijateljstvo.
Znao sam da se zove Kašivagi. Njegovo veoma
upadljivo obeležje bila su, na izgled prilično snažna,
zgrčena stopala. Hodao je veoma čudnovato. Činilo se kao
da uvek gaca po blatu: kada bi najzad s mukom uspeo da
jednu nogu izvuče iz blata, druga noga kao da mu je
ostajala zaglibljena. Istovremeno, njegovo telo je
ostavljalo utisak živahne pokretljivosti. Hod mu je bio kao
nekakav naročiti, potpuno neuobičajen ples.
Bilo je sasvim razumljivo što sam zapazio
Kašivagija već prvog dana kada sam stigao na
Univerzitet. Osetio sam olakšanje ugledavši njegovu
deformisanost. Već od početka njegova zgrčena stopala
bila su u skladu sa stanjem u kojem sam se i ja nalazio.
Kašivagi je razmotao svoj ručak u bašti, na
travnjaku zasađenom detelinom. Bašta se nalazila pored
jedne oronule zgrade, sa prostorijama u kojima smo
vežbali karate, radi samoodbrane, i igrali stoni tenis; tu
gotovo da nije ostalo nijedno nerazbijeno prozorsko okno.
Nekoliko kržljavih borova raslo je u bašti, a nekoliko
malih drvenih okvira pokrivalo je prazno zemljište
rasadnika. Plava boja okvira počela je da se ljušti; bila je
gruba i smežurana poput olinjalog veštačkog cveća. Pored
rasadnika nalazio se stalak sa nekoliko polica na kojima
je bilo poređano patuljasto drveće u saksijama, gomila
crepova i kamenčića, i jedna leja jagorčevine i zumbula.
Bilo je prijatno sedeti na detelini. Njeno nežno lišće
upijalo je svetlost, a površina je bila puna malih senki,
tako da se činilo kao da ceo travnjak lebdi malo iznad
zemlje. Kašivagi se nije razlikovao od ostalih studenata
dok je tu sedeo; samo u hodu se primećivala njegova
sakatost. Bledo lice mu je odavalo izvesnu strogu lepotu.
Telesno je bio bogalj, ali je u njemu bilo neke neustrašive
lepote, kao u prelepe žene. I bogaljima i lepim ženama
dosadi što ih svako gleda, umorni su od života koji
podrazumeva da ih neko stalno posmatra, osećaju se u
škripcu; zato nastoje da odvrate tuđe poglede svojim
načinom života. Pobednik je onaj ko nametne svoj pogled
drugome. Kašivagi je gledao u zemlju dok je ručao, ali ja
sam osećao da njegove oči strogo odmeravaju svet oko
sebe.
Bio je dovoljan sam sebi dok je sedeo ovde na
suncu. To je ostavilo snažan utisak na mene. Gledajući ga
u prolećnoj svetlosti tu, među cvećem, mogao sam
zaključiti da nimalo ne pati od one stidljivosti, od potajne
krivice koja je mučila mene. Bio je senka koja se sama po
sebi ističe, ili, bolje reći, bio je ta senka što postoji. Sasvim
je bilo izvesno da sunce nikada neće uspeti da prodre kroz
njegovu tvrdu kožu.
Ručak, koji je tako usredsređeno i sa tako
očiglednim gađenjem jeo, bio je oskudan, ali nimalo lošiji
od onoga koji sam ja, obično, izjutra pripremao od
ostataka doručka u hramu. Bilo je to 1947. godine i,
ukoliko čovek nije imao mogućnosti da hranu kupuje na
crnoj berzi, nije se ni mogao pristojno hraniti.
Stao sam pored njega, držeći svesku i svoj umotani
ručak. Moja senka pala je na njegovo jelo i on je podigao
glavu. Bacivši pogled na mene, opet ga je skrenuo nadole
i nastavio da ujednačeno žvaće, poput svilene bube koja
gricka dudovo lišće.
»Izvini«, rekao sam, užasno mucajući, »hteo sam da
te upitam za neke stvari koje nisam shvatio na prošlom
predavanju.« Govorio sam standardnim tokijskim
naglaskom, pošto sam, otkako sam stupio na Univerzitet,
odlučio da više ne upotrebljavam dijalekt Kjota.
»Ništa ne razumem šta govoriš«, reče Kašivagi
odsečno. »Čujem samo neko nerazumljivo mucanje.«
Osetio sam kako mi je lice pocrvenelo. Liznuvši vrh
svojih štapića za jelo, nastavio je u jednom dahu:
»Znam vrlo dobro zašto si počeo razgovor sa mnom.
Zoveš se Mizogući, zar ne? E pa, ako smatraš da si mi
potreban da se sprijateljimo samo zato što smo obojica
bogalji, nemam ništa protiv. Ali misliš li da je, u
poređenju s mojim nedostatkom, tvoje mucanje zaista
nešto tako strašno? Ti pridaješ sebi i suviše važnosti, zar
ne? Zato i svoje mucanje, kao i samoga sebe, uzimaš
previše ozbiljno.«
Docnije, kada sam saznao da je Kašivagi iz
zenističke porodice, koja pripada istoj sekti Rinzai,
shvatio sam da je on u tim svojim uvodnim pitanjima
zauzeo manje-više karakterističan stav zenističkog
sveštenika; ali ne bi se moglo reći da su njegove primedbe
u tom trenutku ostavile na mene snažan utisak.
»Mucaj!« rekao je. »Hajde, samo ti mucaj!«
Zapanjen nisam stigao ni da progovorim, dok je on,
okrenut meni, nastavio tim neobičnim tonom:
»Najzad si naišao na nekoga pred kim možeš da
mucaš do mile volje. Tako je, zar ne? Svi su ljudi takvi,
da znaš. Svi traže sapatnike. Nego, da te ja priupitam, jesi
li još nevin ?«
Klimnuo sam glavom, čak se nisam ni osmehnuo.
Način na koji je Kašivagi postavio to pitanje podsećao je
na stav lekara, što je bilo uzrok da osetim kako bi bilo
bolje za mene da ne lažem.
»Tako sam i mislio«, nastavio je on. »Ti si još nevin.
Ali, u stvari, nisi baš pravo nevinašce. Nemaš uspeha kod
žena, a nemaš ni hrabrosti da odeš i platiš prostitutku.
Tako stoji stvar. Ali ako si mislio, kad si mi se obratio, da
ćeš se sprijateljiti sa još jednim nevinim, uveliko si
pogrešio. Hoćeš li da d ispričam kako sam izgubio
nevinost?«
I ne čekajući da mu odgovorim, počeo je da priča.
…………………………..
…………………………..
 »Ja sam sin zenističkog sveštenika u Sanomiji i
rođen sam iskrivljenih stopala... E pa, kad ovako počinjem
da ti se ispovedam, verovatno ćeš pomisliti da sam neki
jadan bolesnik, koji ne mari kome se obraća, samo ako
može da izlije dušu pričajući o sebi. Ali, da vidiš, nisam
takav. Ne bih ovako pričao baš bilo kome. Malo mi je
neprijatno da to kažem, ali ja sam te već od početka
odabrao kao slušaoca za svoju priču o sebi. Znaš, palo mi
je na um da bi tebi, verovatno, koristilo više nego svima
drugima da saznaš šta sam ja učinio. Možda bi za tebe
najbolje bilo da postupiš upravo onako kako sam ja
postupio. Kao što i sam znaš, upravo tako vernici namirišu
ljude iste vere, a apstinenti svoje sapatnike.
Dakle, nekada sam se stideo svojih životnih
okolnosti. Smatrao sam da ću priznati svoj poraz ako se
pomirim s tim okolnostima, odnosno ako živim pomiren s
njima. A da sam hteo nekome da prebacujem zbog toga,
povoda je, naravno, bilo napretek. Trebalo je da se moji
roditelji postaraju da mi stopala budu operisana još dok
sam bio mali. Sada je već prekasno. Ali meni baš nimalo
nije stalo do roditelja, pa mi je već i sama pomisao na to
da im prebacujem ogavna.
Nekada sam verovao da žene nikada ne bi mogle da
me zavole. Kao što, verovatno, i sam znaš, takvo uverenje
je pogodnije i spokojnije nego što većina ljudi može i da
zamisli. Nije neminovno postojala protivrečnost između
takvog uverenja i moga odbijanja da se pomirim sa
uslovima svoga života. Znaš, da sam mogao verovati da
bi me žene volele onakvog kakav sam izgledao, to će reći,
s mojim stvarnim nedostacima, onda bih se već i pomirio
s takvim životnim uslovima, onoliko koliko sam u to
verovao. Shvatio sam da te dve vrste hrabrosti — hrabrost
da se stvarnost proceni upravo onakvom kakva je i
hrabrost da se čovek bori protiv takvog vrednovanja —
mogu veoma lako da se dovedu u sklad. Bez i najmanjeg
naprezanja, mogao sam se sasvim lako osećati kao da se
borim.
Pošto sam bio u takvom duhovnom stanju, moram
reći da je bilo sasvim prirodno što nisam pokušavao da
izgubim nevinost u odnosu sa prostitutkama, kao što su to
uradili mnogi moji prijatelji. Jer prostitutke, naravno, ne
spavaju sa svojim klijentima iz ljubavi. One su spremne
da prihvate svakog: izlapele starce, prosjake, ljude bez
oka, lepotane, čak i gubavce, samo ako ne znaju da su
gubavci. Takav ravnopravan pristup verovatno ohrabri
svakog običnog mladića, pa se on vrlo lako odluči da kupi
prvu prostitutku na koju naiđe. Ali mene takav
ravnopravni pristup uopšte nije zadovoljavao. Nisam
mogao podneti pomisao da žena može da se jednako
odnosi prema sasvim normalnom čoveku i prema nekome
kao ja. To bi za mene bilo nekakvo užasno skrnavljenje
sopstvene ličnosti. Znaš, uvek sam se bojao da bih, ako se
previdi ili zanemari okolnost da su mi stopala iskrivljena,
u neku ruku, prestao da postojim. Bila je to ista vrsta
straha od koga ti sada patiš, zar ne? A da bi moje stanje
postalo priznato i prihvaćeno, bilo mi je neophodno da sve
bude bezbroj puta nastranije nego što to obični ljudi
zahtevaju. Bilo šta da se desi, smatrao sam, život je po
svaku cenu morao da mi pruži takvo uživanje.
Verovatno je bilo mogućno da prevaziđem to
stravično nezadovoljstvo — to negodovanje što smo svet
i ja bili dovedeni u neprijateljski odnos. To bi bilo
mogućno pod uslovom — ili da se ja izmenim, ili da se
svet promeni. Meni je, međutim, bilo mrsko da sanjarim
o takvim promenama. Mrzeo sam uopšte izopačene
sanjarije. Nakon dugog i temeljnog razmišljanja došao
sam do zaključka da više ne bih mogao postojati kad bi se
svet promenio; isto tako, ako bih se ja izmenio, svet ne bi
mogao da postoji; i, za divno čudo, takav zaključak je
predstavljao neku vrstu našeg pomirenja, nekakav
kompromis. Jer, znaš, bilo mi je prihvatljivo da svet
koegzistira sa idejom da ja, onakav kakav sam, nikada
neću moći biti voljen. Zamka u koju svaka sakata osoba
neminovno upada ne sastoji se u tome što ona prevaziđe
stanje antagonizma između sebe i sveta, nego što ona,
naprotiv, potpuno odobrava taj antagonizam. I zato sakata
osoba nikada zapravo i ne može biti izlečena...
E, u tom dobu života, kada sam bio u cvetu mladosti
(upotrebljavam ovu reč veoma ozbiljno), dogodilo mi se
nešto neverovatno. Bila je jedna devojka iz imućne
porodice — porodice parohijana našeg hrama. Završila je
višu devojačku školu u gradu Kobe, a bila je na glasu kao
lepotica. Jednoga dana iznebuha mi se poverila da je
zaljubljena u mene. Izvesno vreme nisam mogao da
verujem sopstvenim ušima.
Usled mog nesrećnog stanja bio sam vidra da
prokljuvim psihologiju drugih osoba. Stoga nisam
nesmotreno otpisao celu tu stvar, kao što bi mnogi učinili,
pripisujući njenu ljubav jednostavno dopadanju. Umesto
toga, nazirao sam da je uzrok ljubavi sasvim izuzetno
osećanje ponosa te devojke. Bila je potpuno svesna svoje
lepote i svoje vrednosti kao žene, i nije podnosila nijednog
udvarača koji bi pokazao i najmanji znak samopouzdanja.
Teško joj je padala i sama pomisao da svoj ponos stavi na
terazije zajedno sa uobraženošću nekog samouverenog
mladića. Na kraju je probirljivo odbijala svaku ljubav koja
bi podrazumevala neku vrstu ravnoteže — u tom pogledu
ostala je potpuno dosledna... i namerila se na mene.
Već sam unapred znao kakav ću joj odgovor dati.
Možda ćeš mi se smejati, ali ja sam joj sasvim
jednostavno odgovorio da je ne volim. Šta sam drugo
mogao da joj kažem? Taj odgovor je bio pošten i sasvim
neizveštačen. Da sam, umesto toga, odlučio da ne
propustim tako dobru priliku i da na njenu izjavu ljubavi
odgovorim da i ja nju volim, izgledao bih više nego
smešan — izgledao bih gotovo tragičan. Osobe komičnog
izgleda kao što sam ja veoma vešto izbegavaju opasnost
da nekom greškom ispadnu tragične. Vrlo dobro sam znao
da mi onoga trenutka kad se prikažem u tragičnoj svetlosti
ljudi više neće prilaziti sa lakoćom. Za osetljive duše bilo
je naročito važno da ja ne ispadnem nekakvo bedno
stvorenje. Zato sam celu stvar glatko prelomio rekavši da
je ne volim.
Devojka nije ustuknula na moj odgovor. Bez
kolebanja mi je rekla da lažem. Zatim je došlo do prave
predstave dok je ona pokušavala da me osvoji, obraćajući
istovremeno mnogo pažnje na to da ne povredi moj ponos.
Ta devojka uopšte nije mogla ni zamisliti da postoji
muškarac na ovom svetu koji je ne bi zavoleo, naročito
kad bi mu se pružila prilika za to. Ukoliko bi se takav
čovek pojavio, bila je ubeđena da on samo sebe zavarava.
I tako je nastojala da me podrobno analizuje, došavši na
kraju do zaključka da sam ja nju, u stvari, već odavno
voleo. Pretpostavljajući da me je zaista volela, morala je
biti svesna da je volela osobu do koje je veoma teško
dopreti. Da se pretvarala da sam lepotan, iako uopšte
nisam lep, naljutila bi me; da je rekla da su moje bangave
noge lepe, još više bih se naljutio; a da je pomenula nešto
slično tome kao da me ne voli zbog mog spoljnjeg izgleda,
nego zbog onoga što oseća da je u meni, to bi me zaista
razbesnelo. Uzimajući sve to u obzir, ona je prosto i dalje
tvrdila da me voli. Prema svojoj analizi, naravno, otkrila
je u meni osećanja koja su odgovarala toj njenoj ljubavi.
Nisam mogao da prihvatim takvu nelogičnost.
Istovremeno, postepeno me je obuzimala žestoka strast
prema njoj, ali nisam mislio da će nas ta strast ikada
zbližiti. Palo mi je na um — ukoliko zaista voli mene i
nikoga drugog, to bi značilo da ja imam neku posebnu
osobinu po kojoj se razlikujem od ostalih ljudi. A šta bi to
moglo biti drugo do moja sakatost? I tako se sve svelo na
činjenicu — iako ona to nikada nije izjavila — da ona voli
moje sakate noge. Ali takva ljubav je bila sasvim
neprihvatljiva sa moga gledišta. Da to nešto svojstveno
meni, u stvari, nisu bile moje nesrećne noge, možda bi
takva ljubav bila i prihvatljiva. Ali kada bih morao da
utvrdim neke svoje posebne kvalitete — svoj razlog što
postojim, ili nešto izvan činjenice da sam sakat — to bi
značilo neku vrstu dopunskog vrednovanja. Onda bih
neizbežno morao da prihvatim i razloge za postojanje
drugih ljudi na taj isti dopunski način, što bi, pak, samo
po sebi, dovelo do toga da prihvatim sebe kao osobu
potpuno obuhvaćenu u ovom svetu. Eto zato ljubav nije
bila mogućna. I njeno ubeđenje da je zaljubljena u mene
bilo je samo zabluda, a ja nju ni u kom slučaju nisam
mogao voleti. Stoga sam uporno ponavljao da je ne volim.
Za divno čudo, što sam joj više govorio da je ne
volim, ona je sve dublje padala u zabludu da je zaljubljena
u mene.
 I tako mi se, najzad, jedne večeri bacila pred noge.
Ponudila mi je svoje telo, koje je moram priznati bilo
zasenjujuće lepo. Ali ja sam se pokazao potpuno
impotentan.
Takav moj užasan poraz rešio je sve probleme
sasvim jednostavno. Najzad je, čini se, imala ubedljivi
dokaz da je zaista nisam voleo.
Stideo sam se zbog svoje impotencije, ali u
poređenju sa stidom zbog svoje sakatosti svaki drugi stid
nije vredelo ni pominjati. Mene je, u stvari, mučilo nešto
sasvim drugo. Znao sam razlog zašto sam se pokazao
polno nesposoban. Kad je došlo do odlučujućeg trenutka,
nametnula mi se pomisao da će moje bangave noge
dodirnuti njene prelepe noge, i tog trenutka sam postao
impotentan. To otkriće potpuno je uništilo moje
unutrašnje spokojstvo, nerazdvojno od uverenja da me
nikada nijedna žena neće moći da zavoli.
Znači, u tom trenutku osetio sam neku neiskrenu
radost na pomisao da ću svojom žudnjom —
zadovoljenjem svoje strasti — dokazati nemogućnost
ljubavi. Ali moje telo me je izneverilo. Ono što sam hteo
da učinim svojim duhom izvršilo je, umesto duha, moje
telo. I tako sam bio suočen sa još jednom suprotnošću. Da
se izrazim banalno, utonuo sam u snove o ljubavi u
čvrstom uverenju da ne mogu biti voljen, ali u završnici
sam zamenio ljubav strašću i osetio neku vrstu olakšanja.
Na kraju sam shvatio da je i radi zadovoljenja strasti
potrebno da zaboravim na uslove u kojima sam živeo i da
moram napustiti ono što je za mene predstavljalo jedinu
prepreku u ljubavi — naime, uverenje da neću moći da
budem voljen. Uvek sam strast zamišljao kao nešto
mnogo jasnije nego što u stvarnosti jeste, i nisam shvatio
da i strast zahteva da ljudi sagledaju sebe na pomalo
sanjalački, nestvaran način.
Od toga vremena moje telo je počelo da privlači
moju pažnju više nego moj duh. Ali nisam mogao da
postanem oličenje čiste strasti. Mogao sam samo da
sanjam o njoj. Postao sam kao vetar. Postao sam nešto što
drugi ne mogu da vide, ali što, sa svoje strane, sve vidi,
što se sa lakoćom približava svome cilju, miluje ga sa svih
strana i konačno prodire u njegov najintimniji deo... Kad
govorim o samosvesti puti, verovatno ćeš zamisliti
samosvest u odnosu na neki čvrst, grub, mračan predmet.
Za mene je samosvest o jedinstvenom telu, jedinstvenoj
strasti, značila da postajem prozračan, nevidljiv —
drugim rečima, kao vetar.
Ali moje sakate noge odjednom su se pokazale kao
velika prepreka. Samo one nikada neće moći da postanu
prozirne. Ličile su manje na noge, a više na par
tvrdoglavih duhova. Bile su tu — mnogo čvršće nego i
samo moje telo.
Ljudi verovatno misle da sebe ne mogu videti ako
nemaju ogledalo. Ali biti bogalj znači imati ogledalo
stalno pred očima. Svakog časa, svakog trena, celo moje
telo se odražavalo u tom ogledalu. Zaborav nije dolazio u
obzir. Usled toga, ono što ljudi podrazumevaju pod
pojmom nelagodnosti čini mi se samo kao dečja igra. U
mom slučaju nije moglo biti nelagodnosti. Da postojim u
ovom obliku bila je neosporna činjenica, isto tako
konačna kao i činjenica da Sunce i Zemlja postoje, ili da
postoje prelepe ptice i ružni krokodili. Svet je bio
nepokretan poput nadgrobnog spomenika.
 Ni najmanja nelagodnost, ni najmanji ustupak — u
tome se sastojala osnova mog osobenog načina života.
Zašto ja živim? Pri takvoj pomisli ljudima postaje
nelagodno, neki se čak i ubijaju. Ali mene to nije
uznemiravalo. Da imam par bangavih nogu — takav je bio
uslov moga života, takav je bio razlog moga življenja,
njegov cilj, njegov ideal, takav je bio sam život — Samo
da postojim — bilo je više nego dovoljno da me zadovolji.
Pre svega zar nemir zbog sopstvenog postojanja ne potiče
upravo iz nekog luksuznog nezadovoljstva na pomisao da
čovek možda - ne živi pravim životom?!
Počeo sam da primećujem jednu staru udovicu koja
je živela sama u našem selu. Pričalo se da ima šezdeset, a
prema nekima i više godina. Na godišnjicu smrti njenog
muža poslali su mene, umesto mog oca, da za pomen
očitam sutre u njenoj kući. Niko od njene rodbine nije
došao, pa smo pred budističkim oltarom bili samo ona i
ja. Kad sam izgovorio sutre, žena me je poslužila čajem u
drugoj sobi. Pošto je bio vruć letnji dan, zamolio sam je
da mi dozvoli da se okupam. Skinuo sam odelo, i starica
me je polivala vodom po leđima. Primetio sam da
sažaljivo gleda na moja stopala, i tog trenutka se u meni
rodio jedan plan.
Okupavši se, vratio sam se u sobu u kojoj smo
prethodno sedeli. Dok sam se brisao i sušio, rekao sam joj
ozbiljnim glasom da se prilikom mog rođenja Buda javio
mojoj majci u snu, rekavši da će, kada to njeno dete
odraste u zrelog čoveka, žena koja bude iskreno obožavala
njegove noge dospeti u raj. Dok sam govorio, pobožna
starica mi je predano piljila u oči, prebirajući prstima
brojanice. Legao sam go na leđa kao leš; ruke su mi bile
sklopljene na grudima, držao sam brojanice i tobože
mrmljao neku sutru. Zatvorio sam oči. Usne su mi se i
dalje micale kao da čitam sutru.
Možeš misliti kako sam se gušio od jedva
zadržavanog smeha! U sebi sam se kikotao. Uopšte nisam
ništa uobražavao. Bio sam svestan da se starica
najpredanije udubila u obožavanje mojih stopala dok je
izgovarala sutre. Moj um bio je obuzet mojim nogama i
grcao sam uživajući u toj smešnoj situaciji. Bangave noge,
bangave noge — to je sve što sam mogao da mislim, to je
sve što sam mogao da vidim u duši. Taj čudovišni oblik
mojih stopala. To stanje krajnje rugobe u kojem sam se
nalazio. Ta divlja farsa! A da bi stvar bila još smešnija,
opušteni pramenovi staričine kose milovali su mi stopala
sve češće dok se ona klanjala u molitvi i golicali su mi
tabane.
Čini mi se da sam bio u zabludi o svojim osećanjima
požude od trenutka kad sam dodirnuo prelepe noge one
devojke i postao impotentan. Jer, usred ovog ružnog čina
shvatio sam da sam telesno uzbuđen. Da, i to u takvim
nepodnošljivim okolnostima.
Uspravio sam se i naglo povalio staricu. Nisam
imao vremena čak ni da se začudim što se ona nije
iznenadila zbog mog postupka. Ležala je na mestu gde
sam je povalio, sklopljenih očiju, još čitajući sutre. Čudno
je to, ali živo se sećam da je govorila sutru iz poglavlja o
Velikoj samilosti Daranija. ,Iki iki. Šino šino. Orasan.
Furaširi. Haza haza furašaja.’ Naravno, poznato ti je kako
je taj odlomak objašnjen u komentarima: ,Molimo Ti se,
molimo Ti se. Za pravu srž besprekorne čistote u kojoj su
uništena sva Tri zla: lakomost, gnev i glupost’.
 Pred mojim očima, lice šezdesetogodišnje starice —
suncem opaljeno i bez ikakve šminke — kao da me je
dozivalo. Moje uzbuđenje nije nimalo splasnulo. U tome
se i sastojala krajnja apsurdnost čitave te farse, ali sasvim
nesvesno, ona me je privlačila i zanosila. Bolje reći, nisam
bio nesvestan — sve sam video. Posebno svojstvo pakla
je da se sve jasno vidi, sve do najmanje pojedinosti. I da
se sve to vidi u potpunom mraku.
Staričino smežurano lice nije odavalo ni najmanju
lepotu niti ikakvu svetost. Ali njena ružnoća i njena starost
kao da su stalno potvrđivale ono moje unutrašnje stanje u
kojem nije - bilo snova. Ko može reći da ako čovek bez
mašte gleda neku ženu, ma koliko ona bila lepa, njeno lice
ne bi moglo da se preobrazi u lice ove starice? Moje
bangave noge i to lice. Da, to je ono. Gledajući u suštu
stvarnost, održavao sam svoje stanje telesnog uzbuđenja.
Sada sam prvi put bio u stanju da sa prijateljskom
naklonošću verujem u sopstvenu požudu. I shvatio sam —
problem nije u tome da pokušam da smanjim rastojanje
između sebe i svog objekta, nego da održim to rastojanje,
tako da objekt može da ostane objekt.
Dobro je gledati u svoj objekt. U tom trenutku
otkrio sam logiku svoje erotike, koja potiče iz logičnog
razmišljanja bogalja da je on, dok je u stanju mirovanja,
već i stigao na cilj — iz logičnog shvatanja da njega
nikada ne može obuzeti nemir. Otkrio sam da se ljudi
pretvaraju u onome što obično nazivaju zaljubljenošću.
Telesna strast je kao vetar, ili kao neki čarobni plašt što
skriva onoga ko ga nosi. A jedinstvo koje se rađa iz takve
strasti samo je običan san. Dok ja gledam, moram
istovremeno dozvoliti da i onaj koga gledam mene
podrobno posmatra. I tada, u takvoj situaciji, odbacujem
svoje sakate noge i žene koje mi se podaju. Moje sakate
noge i moje žene na istom rastojanju od mene. Stvarnost
mi se tu pokazuje; a strast je samo privid. I dok sam tako
gledao, osetio sam kako se prevrćem i survavam u taj
beskrajni privid i kako istovremeno ejakuliram na
površinu stvarnosti koju sam posmatrao. Moje sakate
noge i moje žene više nikada se neće dodirnuti, nikada se
neće spojiti; ipak, zajedno će biti izbačene iz ovog sveta...
Neobuzdana strast je usplamtela u meni. Jer, moje sakate
noge i te prelepe žene nikada, u celoj toj večnosti, neće
morati da se dodirnu.
Verovatno ti je teško da me shvatiš. Možda je
potrebno da svoje reči pobliže objasnim? Ali siguran sam
da ti je jasno zašto sam posle toga bio u stanju da verujem,
u duši potpuno spokojan, da je ,ljubav nemoguća’. Bio
sam oslobođen tog nemira. Oslobođen ljubavi. Svet se
zauvek zaustavio, a istovremeno mi se i predstavio.
Moram li naglasiti da je to bio ,naš svet’? I tako, jednom
jedinom rečenicom mogu da definišem veliku zabludu u
vezi sa ,ljubavlju’ na ovom svetu. To je nastojanje da se
stvarnost spoji sa prividom. — Naposletku sam shvatio da
je moje ubeđenje — da nikada neću moći biti voljen —
samo po sebi osnovno stanje ljudskog postojanja. I tako
sam izgubio svoju nevinost.«

……………..

Kašivagi je završio svoju priču.

Slušao sam ga predano, i najzad sam mogao da
uzdahnem. Njegova priča ostavila je dubok utisak na
mene: nisam mogao da se oslobodim bolnog osećanja da
me se dojmio način mišljenja kakav mi nikada do tada nije
padao na pamet. Nekoliko trenutaka po završetku njegove
priče prolećno sunce je razbudilo sve oko nas, i svetla
detelina je zablistala. Graja i povici na košarkaškom
igralištu iza zgrade opet su živnuli. Mada je još bilo isto
podne istog prolećnog dana, činilo mi se da se smisao
svega toga potpuno izmenio.
Nisam mogao da ostanem bez reči, nego sam osećao
potrebu da se nekako uklopim, da i ja dodam nešto
njegovim rečima. Uspeo sam da promucam neumesnu
primedbu:
»Mora da si bio veoma usamljen posle toga.«
Opet se Kašivagi drsko pretvarao da me ne razume
i tražio da ponovim šta sam rekao. Ali u odgovoru mi je
već pokazao izvesne male znake prijateljstva:
»Kažeš, usamljen? Zašto bih bio usamljen?
Postepeno ćeš saznati kako sam se dalje razvijao, kad se
budeš družio sa mnom.«
Zazvonilo je zvono za popodnevno predavanje. Baš
sam se spremao da ustanem kad me je Kašivagi, sedeći i
dalje, snažno povukao za rukav. Nosio sam na
Univerzitetu istu uniformu koju sam nekada oblačio u
zenističkoj školi. Samo što su joj dugmad bila nova, a bila
je sva iznošena i iskrpljena. Sem toga, bila mi je pretesna,
tako da je moje mršavo telo izgledalo još sitnije u njoj.
»Sledeći čas je kinesko-japanski, zar ne? To je
užasno dosadno. Hajde da se malo prošetamo umesto da
odemo na čas.«
S tim rečima Kašivagi se digao, za šta mu je bio
potreban stravičan napor: najpre se činilo da će mu se
razglaviti celo telo, i da će onda morati da sastavlja sve
njegove delove. To me je podsetilo na kamilu, koju sam u
jednom filmu video kako se diže.
Do tada još nikada nisam izostao ni sa jednog časa,
ali nisam hteo da propustim ovu priliku da čujem još nešto
više o Kašivagiju. Uputili smo se u pravcu glavne kapije.
Kad smo prošli kroz glavnu kapiju, odjednom sam
postao svestan njegovog zaista neobičnog hoda, i obuzelo
me je osećanje slično zbunjenosti. Čudno je što sam tako
prećutno odobravao uobičajena osećanja ljudi i što me je
bilo stid da hodam sa Kašivagijem.
Ali on mi je, u stvari, sasvim razjasnio odakle potiče
moj stid. Istovremeno, bio je taj koji me je podsticao ka
ljudskom životu. Sva ona ružna strana moje prirode i sva
zloća moga srca bile su izlečene njegovim rečima i
preobrazile se u nešto sveže. I možda zbog toga, dok sam
išao šljunkovitom stazom kroz glavnu kapiju, planina
Hiei, koju sam ugledao pred sobom u daljini, maglovita
pod prolećnim suncem, učinila mi se kao da je gledam
prvi put. Učinilo mi se, takođe, da se ona pojavila tu, preda
mnom, pošto je ponovo dobila svoj smisao, na isti način
kao što su mnoge stvari u meni, ranije uspavane, sada
dobile nov smisao. Vrh planine bio je šiljast, ali podnožje
joj se širilo u beskraj, poput muzičkog motiva što
odzvanja u vazduhu. Dok sam zurio u planinu Hiei preko
niskih krovova, samo nabori na njenim padinama jasno su
se isticali, ostavljajući utisak da su veoma blizu; prolećne
senke ostalih delova ogromne planine bile su utonule u
gusto, tamno plavetnilo.
Napolju, izvan glavne univerzitetske kapije, nije
bilo mnogo ljudi, a vozila još manje. Povremeno bi se čulo
kloparanje tramvaja duž linije koja ide sa stanice Kjoto do
ispred tramvajskog depoa. Sa druge strane ulice, stari
stubovi univerzitetske kapije stajali su okrenuti glavnoj
kapiji sa naše strane, a levo se pružao red gingko drveća,
sa svežim prolećnim lišćem.
»Hajde da neko vreme šetamo u krugu
univerzitetskog zdanja!« rekao je Kašivagi.
Pošao sam napred, preko tramvajskih tračnica, na
drugu stranu ulice. Kašivagi je posrtao i jako se teturao
gotovo pustom ulicom, a celo telo mu se grčilo od tih
žestokih trzaja. Univerzitetski posed bio je zamašan. U
daljini je nekoliko grupica studenata koji nisu imali
časove, ili su bili odlučili da propuste predavanja, igralo
lopte; nešto bliže, nekoliko dečaka je treniralo za
maratonsku trku. Rat se završio tek pre koju godinu, ali
omladina je već smišljala načine da utroši svoju energiju.
Setio sam se oskudne hrane koju su nam davali u hramu.
Seli smo na upola istrulelu ljuljašku i gledali rasejano
svoje drugove, dok su trčali prema nama, a zatim u
suprotnom pravcu preko elipsastog igrališta, vežbajući se
u maratonskom trčanju. Propuštanje časa na taj način
izazvalo je u nama osećanje slično dodiru nove košulje na
koži; sunčeva svetlost i laki povetarac utisnuli su to
osećanje u mene. Grupa trkača polako se kretala prema
nama, teško dišući; kad su se umorili, prestali su da trče
ritmično ukorak; onda su se opet izgubili u daljini, dižući
oblak prašine.
»Budale«, reče Kašivagi. »To su budale!« Njegove
reči uopšte nisu imale prizvuk ozlojeđenosti. »Čemu,
pobogu, sva ta predstava? Kažu da je to radi zdravlja,
pretpostavljam. Ali čemu to služi — da se tako javno
razmeću svojim zdravljem? Svugde se održavaju sportske
priredbe, zar ne? To je zaista znak da smo dostigli stupanj
dekadencije. Javno bi trebalo pokazivati ono što se nikada
ne pokazuje. Javnost bi, u stvari, trebalo da vidi —
pogubljenja! Zašto se pogubljenja ne izvode javno?«
Kašivagi je zastao za trenutak, a zatim nastavio
sanjalačkim glasom:
»Šta misliš, kako su uspeli da održe mir za vreme
rata ako ne javnim prikazivanjem svireposti smrti? Razlog
što su prestali da izvode javna pogubljenja, koliko ja
vidim, u tome je što su se plašili da bi to podstaklo narod
na krvoločnost. To je neverovatno, ako se ja pitam! Ljudi
koji su sakupljali mrtva tela posle vazdušnih napada, svi
su imali nežan, veseo izraz lica. Ljudi postaju potišteni
kad vide ljudska bića u agoniji, kad ih vide iskrvavljena i
čuju njihovo samrtno roptanje. Tada se u duši razneže,
postaju vedri, smireni. Nikada u takvim trenucima ne
postaju svirepi i krvoločni. Ne, ljudi odjednom postaju
surovi upravo jednog ovakvog prelepog prolećnog
popodneva. To se dešava u ovakvim trenucima, slažeš li
se, dok čovek rasejano posmatra sunce što proviruje kroz
lišće iznad lepo pokošene livade. Svaki poznati užas u
svetu, svaka mogućna muka u istoriji, nastali su upravo
tako. Dok čovek sedi ovako u jasnoj dnevnoj svetlosti,
pomisao na okrvavljena lica, na ljude koji padaju u
nesvest, u agoniji, daje jasne obrise užasa i pomaže da se
snovi ostvare. Užas više nije naša lična agonija, već
žestoka fizička patnja drugih ljudi. A mi nismo primorani
da osećamo bol drugih. Ah, kakvo je to olakšanje!«
Taj Kašivagijev okrutni dogmatizam za mene je
imao draži, ali sada sam želeo da čujem o njegovom
daljem hodočašću pošto je izgubio nevinost. Jer, kao što
sam već napomenuo, ja sam u Kašivagiju najozbiljnije
tražio svoje životne odgovore. Uspeo sam da ga prekinem
i da nagovestim ono što me je zanimalo.
»Misliš na žene?« rekao je. »Hm. Došao sam do
toga da sada, po intuiciji, tačno mogu reći da li je neka
žena tip koji može da voli čoveka bangavih nogu. Ima
takvih tipova, da znaš! Moguće je da takva žena celog
života prikriva svoju naklonost za ljude kljakavih nogu.
Ona može čak i bez kolebanja da ponese tu tajnu sa sobom
u grob. To može da bude i jedina greška u ukusu takvih
žena, to može da bude njihov jedini san... E pa, da vidimo.
Kako se razaznaje tip žene koja voli čoveka sakatih nogu?
Po pravilu, ona je lepotica prvog reda. Ima nadmen i
šiljast nos. Ali ima nečega pomalo nepravilnog oko njenih
usta...«
Upravo u tom trenutku prema nama je išla jedna
devojka.
 PETA GLAVA

Devojka nije bila u granicama univerzitetskog

poseda. Izvan Univerziteta prolazio je put koji je vodio
pored bloka stambenih kuća. Put je bio oko dve stope
ispod nivoa našeg zemljišta. Ona je naišla tim putem.
Izišla je iz kapije jedne prelepe kuće u španskom
stilu. Kuća je odavala utisak kao da će se svakog trenutka
srušiti, sa svoja dva dimnjaka, prozorima sa ukošenim
roletnama i staklenim krovom, koji je pokrivao njenu
veliku zimsku baštu; ali opšti utisak bio je znatno narušen
visokom žičanom ogradom koja je odvajala
univerzitetsko zdanje od kuća s druge strane ulice, i koja
je, nesumnjivo, bila podignuta na zahtev njenog vlasnika.
Kašivagi i ja sedeli smo na ljuljašci izvan ograde.
Pogledavši u devojčino lice, ostao sam zapanjen. Njene
plemenite crte bile su baš onakve kakve je Kašivagi
opisao kad je govorio o tipu žene koja »voli čoveka
bangavih nogu«. Kad sam docnije razmišljao o
iznenađenju koje sam tog trenutka doživeo, ispao sam
sam sebi glup, i pitao se da li je Kašivagi već odavno
prisno poznavao to lice i da li je o njemu sanjario.
Sedeli smo tako, čekajući da devojka naiđe. Pod
jarkim punim zracima prolećnog sunca u daljini se
uzdizao tamnoplavi vrh planine Hiei, a blizu nas devojka
se polako primicala. Još nisam došao k sebi od uzbuđenja
koje je izazvalo Kašivagijevo malopređašnje pričanje —
one izjave da su njegove sakate noge i žene pojedinačno
rasute u svetu stvarnosti, poput zvezda na nebu, a da se
nikada ne dodiruju, kao i onih čudnih reči o tome kako je
kadar da ostvari svoje putene želje dok sam ostaje stalno
zakopan u svetu privida. Upravo u tom trenutku sunce je
zakrililo oblak: Kašivagi i ja bili smo obavijeni tankom
senkom, i kao da je naš svet odjednom ispoljio onaj svoj
oblik koji se sastoji od privida. Sve je bilo nejasno i sivo,
a sopstveni život mi je, takođe, izgledao nejasan. Činilo
mi se kao da samo purpurni vrh planine Hiei i ta ljupka
devojka što ide prema nama blistaju u stvarnom svetu, i
da samo oni stvarno postoje.
Devojka je zaista išla prema nama. Ali kako su
trenuci prolazili, vreme se pretvorilo u pravo mučenje, i
što nam se ona više približavala, sve jasnije se ukazivalo
jedno drugo lice — lice nekoga ko nema nikakve veze s
njom.
Kašivagi je ustao i, isprekidano, kao da ga neko
guši, prosiktao mi na uho:
»Hodaj! Hodaj, kad ti kažem!«
Bio sam primoran da pođem. Obojica smo išli pored
kamene ograde, oko dve stope iznad nivoa ulice, uporedo
i u istom pravcu sa devojkom.
»A sada, skači dole!« rekao je Kašivagi bodući me
u leđa svojim oštrim prstima. Zakoračivši preko niskog
kamenog zida, skočio sam na put. Uopšte mi nije bilo
teško da skočim sa visine od dve stope. Ali, odmah za
mnom, kljakavi Kašivagi srušio se kraj mene uz strašan
tresak. Pokušavši da skoči dole na svoje bangave noge, on
se, naravno, preturio i pao.
Pogledavši na zemlju, ugledao sam njegova leđa u
crnoj uniformi kako se previjaju na tlu. Dok je tako ležao
ničice, s licem prema zemlji, nije ličio na ljudsko biće; za
trenutak mi se učinio kao nekakva ogromna, bezoblična
crna mrlja, kao neka mutna bara što ostaje na putu posle
kiše.
Kašivagi se srušio tačno pred devojku koja je išla
prema nama. Ona je zastala, kao prikovana. Kad sam
brže-bolje kleknuo da pomognem Kašivagiju da se digne
i bacio pogled na devojku, ugledao sam njen nadmeni,
visoko uzdignuti nos, usta koja su nagoveštavala neku
nepravilnost oko usana, njene zamagljene oči — kad sam,
u magnovenju, sagledao sve te njene crte, preda mnom se
pojavio lik koji sam opazio na mesečini, lik Uike.
Iluzije nestade u trenu, i sada sam video devojku,
koja nije mogla imati ni dvadeset godina, kako me
podrugljivo gleda sa visine, i mogao sam oceniti da
namerava da prođe pored nas.
Kašivagi je to predosetio još neposrednije od mene.
Kriknuo je. Njegov stravičan vrisak odjeknuo je pustom
ulicom ovog stambenog bloka usred podneva.
»Bezdušnice jedna! Hoćeš li da me ostaviš ovde
ovakvog? Zbog tebe sam sada u ovakvom stanju!«
Okrenuvši se, devojka je zadrhtala. Tankim,
mršavim prstima kao da je zaklanjala prebledele obraze.
Na kraju mi se obratila sa pitanjem:
»Šta mogu da uradim?«
Kašivagi je podigao oči, uperivši čvrst pogled u nju,
i obratio joj se odsečno, razgovetno naglašavajući svaku
reč:
»Hoćeš da kažeš kako u tvojoj kući nema nikakvih
lekova ?«
Za trenutak je ostala bez reči. Zatim se okrenula i
pošla u pravcu odakle je i došla. Pomogao sam Kašivagiju
da se uspravi. Dok nije stao na noge, bio je užasno težak,
i bolno je ječao. Ali kad sam mu ponudio svoje rame da
se osloni u hodu, primetio sam da se kreće s neobičnom
lakoćom...
Otrčao sam do stanice ispred tramvajske kućice
Karasumaru i uskočio u tramvaj. Tek kada je tramvaj
krenuo u pravcu Zlatnog paviljona, jedva sam došao do
daha i počeo slobodno da dišem. Ruke su mi bile oblivene
znojem.
Čim sam pre toga otpratio Kašivagija do one kuće u
španskom stilu i pomogao mu da uđe na kapiju, obuzeo
me je neobuzdani strah. Ostavivši ga tamo ispred devojke,
i ne čekajući da uđe u kuću, otrčao sam ne osvrćući se.
Nisam imao vremena ni da svratim na Univerzitet. Trčao
sam pustim ulicama. Kraj mene su promicale apoteke,
poslastičarnice, električarske radnje. Sećam se da sam
krajičkom oka video nešto purpurno kako leluja na vetru.
Verovatno sam, kada sam prolazio ispred crkve Kotoku u
Tenrikjou, primetio lampione sa grbom u obliku šljivinog
cveta, koji odudaraju od crnog zida i purpurnih zavesa što
vise na kapiji sa istim grbom u obliku šljivinog cveta.
Nisam imao pojma kuda to jurim. Kad se tramvaj
približio Murasakinu, polako sam shvatio da me moje
usplahireno srce nosi natrag Zlatnom paviljonu.
Bilo je to usred turističke sezone i, mada je bio
običan dan u nedelji, gomile posetilaca opsedale su Zlatni
paviljon. Stari vodič je sumnjičavo gledao kako se
probijam kroz gomilu i guram prema Zlatnom paviljonu.
Najzad sam stao ispred Zlatnog paviljona,
okruženog, tog prolećnog dana, uskovitlanom prašinom i
ogromnom gomilom ljudi. I pored buke vodičevog
povišenog glasa, činilo se kao da Zlatni paviljon uvek
napola sakriva svoju lepotu i pretvara se da tupo i odsutno
zuri u nebo. Svetlucale su samo senke na ribnjaku. Ali,
ako se pogledaju iz izvesnog ugla, oblaci prašine
podsećaju na zlatne oblake što obavijaju Bodisatve na
kompoziciji silaska svetaca, koja prikazuje Amidu Budu
kako silazi na zemlju okružen Bodisatvama; na isti način
je i Zlatni paviljon, stojeći tamo zamagljen od prašine,
odavao utisak ostarele boje i oronulog oblika. Nije bilo
nimalo čudno što okolna graja i gungula ulaze u te prelepo
oblikovane stubove hrama i što se oni stapaju sa
beličastim nebom kojemu streme maleni Kukjoćo i feniks
navrh krova, izdižući se u vazduhu i postepeno uranjajući
u njega. Ovaj hram, već svojim prisustvom, bio je
kontrolna snaga, sila koja sve to uređuje. Što se galama
više pojačavala, Zlatni paviljon — ta simetrična, čarobna
građevina, sa Soseijem na zapadnoj strani, i Kukjoćoom
iznad njega, koji se naglo sužavao sve do šiljastog vrha —
sve više se ponašao kao filter što blatnjavu vodu pretvara
u čistu. Zlatni paviljon nije odbijao veselo čavrljanje
posetilaca, nego je, naprotiv, filtrirao te zvuke, tako da su
oni prolazili između propustljivih stubova i konačno
postajali deo smirenosti i vedrine. Tako je hram postizao
na tlu upravo ono što su senke nepokretnog ribnjaka
ostvarivale na vodi.
Moje srce se smirilo i najzad je i moj strah popustio.
Lepota za mene mora biti ovakve prirode. Ovakva lepota
me odvaja od života i štiti me od njega.
»Ako moj život mora biti kao i Kašivagijev, molim
te, zaštiti me nekako. Jer mislim da takav život nikada ne
bih mogao podneti.« Gotovo da sam izustio takvu molitvu
upućenu Zlatnom paviljonu.
 Ono što je Kašivagi nagovestio u svojoj priči, i što
je neposredno preda mnom izveo, moglo je samo značiti
da se život i uništavanje svode na jedno isto. Takvom
životu je nedostajala svaka prirodnost, a bio je lišen i
lepote neke građevine u stilu Zlatnog paviljona; bolje reći,
takav život se bezmalo svodio na neku vrstu bolnog
roptanja. Istina, mene je takav život ipak snažno privlačio,
i ja sam u njemu razaznavao svoj put; ipak mi je bila
strašna pomisao da čovek mora najpre iskrvaviti ruke na
trnovitim fragmentima života) Kašivagi je podjednako
prezirao nagon i inteligenciju. Poput kakve lopte čudnog
oblika, njegovo sušto postojanje kotrljalo se tamo-amo,
nastojeći da probije zid stvarnosti. Takvo postojanje nije
podrazumevalo čak ni jedan jedini čin. Naime, život koji
mi je on predlagao bio je, ukratko, opasna parodija kojom
čovek pokušava da razbije stvarnost što ga je prevarila
nekim nepoznatim prerušavanjem, i kojom čovek
iskristališe svet kako on nikada više ne bi sadržao ništa
nepoznato.
Sve mi je to sada jasno, pošto sam docnije video
jedan plakat u sobi gde je Kašivagi stanovao.
Bila je to predivna litografija turističke štampe sa
slikom japanskih Alpa. Preko belih vrhova planina, koji
su se dizali u plavetnilo neba, bile su odštampane reči:
»Pozivamo te u neznani svet!« Kašivagi je kao krv
crvenim mastilom precrtao tu poruku potezima četkice, a
pored nje je svojim karakterističnim, poigravajućim
rukopisom što podseća na bangavi hod njegovih nogu
nažvrljao: »Ne podnosim neznani svet«.
Sledećeg dana, zabrinut zbog Kašivagijevog stanja,
otišao sam na Univerzitet. Prisećajući se onog događaja,
nije mi se činilo da sam se sasvim prijateljski poneo kad
sam ga ostavio i pobegao. Mada nisam osećao neku
posebnu odgovornost, bilo mi je nelagodno na pomisao da
se on, možda, neće pojaviti na predavanju toga jutra.
Međutim, upravo kad je predavanje već trebalo da počne,
ugledao sam Kašivagija kako se gega, ulazeći u učionicu
na svoj uobičajeni, neprirodni način.
Za vreme pauze posle časa žurno sam mu prišao,
uhvativši ga za ruku. Već i sam taj nehajni gest bio je
neuobičajen za mene. Kašivagi se nasmešio uglovima
usana i pridružio mi se do hodnika.
»Kako ti je povreda?« upitao sam.
»Povreda?« odgovorio je Kašivagi gledajući me uz
sažaljivi osmeh. »Kako sam se mogao povrediti? A,
otkuda ti je, pobogu, moglo pasti na pamet da sam se
povredio ?«
Ostao sam zapanjen posle njegovih reči. Pošto je
silno raspalio moju radoznalost, Kašivagi mi je objasnio
svoju tajnu.
»Sve je to bila gluma. Uvežbavao sam ti ja padanje
na tom putu već ko zna koliko puta. Izveštio sam se tako
da sada to mogu ubedljivo izvesti oponašajući težak pad,
kako bi svako pomislio da sam polomio kosti. Moram
priznati da nisam očekivao da će devojka proći mimo nas
sa izrazom potpune ravnodušnosti na licu. Ali trebalo je
da vidiš šta se dogodilo posle svega. Devojka je već
gotova da se zaljubi u mene. Ili, bolje da kažem, sve je
zaljubljenija u moje bangave noge. Da vidiš, sama mi je
namazala noge jodom.«
Povukao je nogavice i pokazao mi listove nogu
namazane jodom.
 Tada sam prozreo njegovo ratno lukavstvo.
Naravno, bilo je sasvim razumljivo što je namerno pao na
ulicu kako bi privukao devojčinu pažnju; ali zar nije
istovremeno pokušao da sakrije svoje bangave noge
pretvarajući se da se povredio? No ta sumnja me uopšte
nije nagonila da ga prezirem; naprotiv, ona je samo bila
razlog da osetim još prisnije prijateljstvo prema njemu.
Sem toga, mislio sam — naravno, sasvim mladalački —
što je više prepredenjaštva u njegovoj filozofiji, tim više
to dokazuje njegovu iskrenost prema životu.
Curukava nije blagonaklono gledao na moje
drugovanje sa Kašivagijem. Davao mi je prijateljske
savete u vezi s tim, ali to me je samo još više ozlojeđivalo.
Dozvolio sam sebi čak da se suprotstavim njegovom
prebacivanju, tako da sam mu odbrusio kako je za nekoga
kao što je on, sasvim lako da nađe dobre prijatelje, ali da
je u mom slučaju Kašivagi najpodobniji drug. Kako sam
se žestoko docnije kajao, prisećajući se neopisivo tužnog
izraza u Curukavinim očima kada sam mu to rekao!

*
* *

U maju je Kašivagi smišljao plan da odemo na izlet

na planinu Araši, u predgrađu Kjota. Kako bi izbegao
gužvu u vreme odmora krajem nedelje, odlučio je da
izostanemo sa predavanja jednog radnog dana. Izjavio je,
što je karakteristično za njega, da neće ići bude li vreme
lepo, nego samo ako dan bude oblačan i sumoran.
Nameravao je da povede i devojku iz kuće u španskom
stilu, a za mene je obezbedio da pođe jedna devojka iz
kuće u kojoj je stanovao.
Dogovorili smo se da se sastanemo na stanici
Kitano na liniji električne železnice Keifuku, koju smo
obično nazivali »dizel za Araši«. Na sreću po Kašivagija,
osvanuo je oblačan i sumoran dan, sasvim neuobičajen za
majsko doba godine.
Kao poručeno, Curukava je upravo imao neke
probleme u porodici, pa je otišao u Tokio, uzevši sedam-
osam dana odmora. To je meni baš odgovaralo. Iako
Curukava ni u kom slučaju nije bio tip čoveka koji bi me
potkazao u hramu, ipak, kad smo izjutra zajedno pošli na
Univerzitet, više sam voleo da mu ne nagovestim ništa o
nameravanom izostanku sa predavanja i izletu.
E pa, moje uspomene na taj izlet su gorke. Iako smo
nas četvorica izletnika bili mladi, ipak ceo taj dan kao da
je bio preterano sumoran i prepun razdražljivosti,
nelagodnosti i nihilizma svojstvenih mladosti. Kašivagi
je, nesumnjivo, sve to i očekivao, zato je namerno i
izabrao tako sumoran dan.
Duvao je jugozapadni vetar; baš kad je čovek
očekivao da će zafijukati svom žestinom, odjednom bi se
stišao, a zatim bi opet usledili neobuzdani naleti. Nebo je
bilo oblačno, ali se povremeno kroz oblake probijalo vrelo
sunce. Jedan deo oblaka se belasao poput belih dojki što
se nejasno naziru ispod više slojeva odeće; ali, dublje u
pozadini, ta belina se gubila u nejasnim obrisima i, mada
se ipak moglo naslutiti gde se nalazi sunce, ona se utapala
u jednoličnu, mračnu boju neba.
 Kašivagi nije lagao kad mi je predložio izlet. On se
zaista na stanici, na šalteru za karte, pojavio u pratnji dve
devojke.
Jedna od devojaka je odista bila ona njegova
lepotica. Bila je prelepa, gordo uzdignuta nosa i
nepravilnih usana; preko ramena je obesila bocu s vodom,
a haljina koju je obukla, kako sam mogao da ocenim, bila
je od uvoznog materijala. Ona punačka devojka iz kuće u
kojoj je Kašivagi stanovao bila je pored nje beznačajna, i
po odeći i po liku. Samo njena bradica i usne, koje kao da
su bile zakopčane, delovale su devojački.
Praznično raspoloženje, koje je trebalo da bude
prijatno, pokvareno je već u vozu. Nisam mogao da jasno
razaberem o čemu su razgovarali Kašivagi i njegova
lepotica, ali su se, očigledno, sve vreme svađali. Devojka
bi se povremeno ugrizla za usnu, kao da se uzdržava da ne
zaplače. Devojka iz Kašivagijeve kuće ostavljala je utisak
savršene ravnodušnosti prema svemu i mirno je sedela,
pevušeći tiho neku popularnu melodiju. Iznenada se
okrenula meni i počela da mi kazuje ovu priču:
»U našem susedstvu živi jedna veoma lepa žena
koja podučava ikebanu15. Pre neki dan ispričala mi je
zaista tužnu, romantičnu priču. Imala je mladića za vreme
rata. On je bio oficir u pešadiji. Konačno je došao dan kad
je morao da ode na front. Imali su vremena samo za kratak
oproštajni sastanak u hramu Nanzen. Roditelji nisu
odobravali njihovu vezu, ali to ih nije sprečilo, i devojka
je ostala u drugom stanju. Neposredno pre tog rastanka
nesrećnica je rodila mrtvo dete! Oficir je bio strašno
nesrećan zbog toga, ali kad su se sastali poslednjeg dana
pred rastanak, zatražio je — ako već ne mogu imati dete
— da se bar napije mleka iz njenih dojki. Nije bilo
vremena da odu nekuda, pa mu je ona, tu, na licu mesta,
nacedila mleka iz svoje dojke u šolju čaja i dala mu da
popije. Nije prošlo ni mesec dana, a čovek je poginuo na
ratištu. Odonda ona živi sama, nije imala ni jedan jedini
ljubavni doživljaj. A zaista je veoma privlačna, i još tako
mlada.«
Nisam mogao verovati svojim ušima. U sećanju mi
je oživeo onaj neverovatni prizor kome sam prisustvovao,
sa Curukavom, sa vrha kule na kapiji hrama Nanzen pred
svršetak rata. Namerno devojci nisam ništa pomenuo o
tome. Činilo mi se, ako joj sada to ispričam, osećanja koja
su me obuzela dok sam slušao njenu priču izneverila bi
osećanje tajanstvenosti koje me je obuzelo onog dana u
hramu. Ne kazujući joj ništa, imao sam utisak kao da
njena priča ne samo što neće odgonetnuti zagonetku te
tajanstvenosti nego će je još više učvrstiti i produbiti.
U tom trenutku električni voz je prolazio pored
ogromne bambusove šume u blizni ribnjaka Narutaki.
Pošto je bio maj, bambusovo lišće je imalo žućkastu boju.
Vetar je šumorio kroz granje, raznoseći suvo lišće, koje je
u debelom sloju prekrivalo tlo šume; ali donji delovi
bambusovih stabljika kao da nisu imali nikakve veze s
tim: stajali su mirno, utonuli sami u sebe, sa smešnom
zbrkom isprepletenih čvornovatih članaka. Samo kada bi
voz projurio mimo njih, najbliži bambusi bi se teatralno
povijali i lelujali. Jedan sjajan mladi bambus upadljivo se
isticao medu ostalima. Bolan način na koji se povijao
utisnuo mi se u sećanje kao neki čudesan i čaroban pokret;
u letu sam ga uhvatio pogledom, a onda se on brzo udaljio
i iščezao.
 Kad smo stigli na planinu Araši, odšetali smo prema
mostu Togecu i došli do groba dvorske dame Kogo, koji
nijedno od nas nikada ranije nije ni primetilo.
U prošlosti, pre više stotina godina, ova dvorjanka
sakrila se u Saganu iz straha da ne izazove gnev svoga
gospodara Taira no Kijomorija. Po carevoj naredbi,
Minamoto no Nakakuni, pošavši u potragu za njom, otkrio
je njeno skrovište, razabravši jedva čujne zvuke
instrumenta koto16 u mesečinom obasjanoj jesenjoj noći.
Svirala je melodiju »Misleći s ljubavlju na muža«. U no17
drami Kogo zapisano je: »Kad se on pojavio u noći, pun
čežnje za mesečinom, stigavši u Horin, doprli su mu do
ušiju zvuci koto harfe. Nije znao da li to šumi bura, lomeći
se preko planinskih vrhova, ili huji vetar kroz borove, ili
neki posetilac svira u koto. Kada je upitao koju to
melodiju dama svira, rekli su mu da je to pesma ,Misleći
s ljubavlju na muža’. On se neizmerno obradovao; jer to
je svedočilo da žena koja svira sa ljubavlju misli na
muža«.
Dvorska dama Kogo provela je poslednje godine
života u toj usamljenoj kućici u Saganu, moleći se za
buduće spasenje duše cara Takakure.
Grob je bio na kraju uske staze, samo mali kameni
stub uglavljen između ogromnog javorovog drveta i
osušene stare šljive. Ja i Kašivagi očitali smo kratku sutru,
kao pobožno sećanje na dušu mrtve dvorske dame. Bilo je
nečeg krajnje bezočnog u svečanom načinu na koji je
Kašivagi izgovarao svete reči sutre. Njegovo izveštačeno
recitovanje prešlo je i na mene, pa sam ubrzo i sam
recitovao sutru isto onako uobraženo kao kad studenti
pevuše kroz nos. To malo skrnavljenje poslužilo je da se
moj duh toliko oslobodi da sam se sav razgalio i živnuo.
 »Ovaj plemeniti grob izgleda mi nekako sasvim
neugledan, zar ne?« primetio je Kašivagi. »Politički
autoritet i moć novca ostavljaju za sobom veličanstvene
grobove. Zaista upečatljive grobove, zar ne?' Takva
stvorenja nemaju uopšte mašte za života, pa je sasvim
prirodno što ni na grobovima koje sebi grade nema nimalo
mesta za snagu mašte. Dok plemeniti i prefinjeni ljudi
žive tražeći uvek oslonac samo u snazi sopstvene i tuđe
mašte. Oni ostavljaju grobove kao što je ovaj, koji
neminovno pobuđuju maštu prisutnih. A to je za mene još
žalosnija činjenica. Jer su takvi ljudi, da znate, primorani
i posle svoje smrti da moljakaju druge, kao prosjaci, ne bi
li se ovi koristili snagom svoje mašte.«
»Misliš li reći da se plemenito vaspitanje sastoji
samo u sposobnosti mašte?« upitao sam, upuštajući se
razdragano u razgovor. »Ti često govoriš o stvarnosti. Šta
bi za tebe bila plemenita stvarnost?«
»Pa ovo!« rekao je Kašivagi i rukom pljesnuo po
kamenom nadgrobnom stubu obraslom mahovinom. »To
ti je kamen ili kost — neorganski ostatak koji ljudi
ostavljaju posle svoje smrti.«
»To je shvatanje zatucanog budiste, zar ne?« rekao
sam.
»Kakav budizam, kakvi bakrači!« odsekao je
Kašivagi. »Plemenitost, kultura, ono što ljudi smatraju
estetskim — realnost svega toga jalova je neorganska
materija. To što ti vidiš nije hram Rjuan, već jednostavno
hrpa kamenja. Filozofija, umetnost — sve je to gomila
kamenja. Jedina i osnovna briga ljudi — to ti je politika.
Bedno, zar ne?
 Moglo bi se reći, čak, da ljudska bića nisu ništa
drugo do stvorenja koja sama sebe skrnave.«
»A u šta se uklapa seksualni nagon?«
»Seksualni nagon? Pa to ti je negde na pola puta
između ostalog. Sve ti je to jedan zatvoren krug, od
ljudskih bića do kamena, pa opet od kamena natrag do
ljudskih bića: kao ona igra u kojoj vezanih očiju tražiš
saigrača.«
Za trenutak sam hteo da prigovorim nešto, kako bih
porekao lepotu kojom sam se u mislima zanosio; ali
devojke su već bile site našeg raspravljanja, pa su se
počele vraćati uskom stazom. Okrenuli smo se i pošli za
njima. Sa staze se videla reka Hozu. Nalazili smo se baš
pokraj brane severno od mosta Togecu. Obronci planine
Araši, na suprotnoj obali reke, delovali su kao otežali od
tamnog zelenila; ali samo na tom mestu pružala se
živopisna traka bele pene nad rekom, i žubor je ispunjavao
okolni vazduh.
Mnoštvo čamaca plovilo je rekom. Ali mi smo u
koloni išli duž reke sve dok nismo stigli do parka
Kamejama, na kraju puta. Ušavši kroz kapiju parka,
ustanovili smo da se tu na sve strane nalaze samo
razbacani otpaci i hartija: bilo je jasno da je toga dana park
posetio veoma mali broj ljudi.
Na kapiji smo se još jednom osvrnuli, da bacimo
poslednji pogled na reku Hozu i na prizor koji je pružalo
sveže zelenilo lišća na planini Araši. Na drugoj obali se
video mali vodopad.
»Divan predeo je pakao, zar ne?« opet je dobacio
Kašivagi.
 Imao sam utisak da Kašivagi, kad ovako govori,
nasumce nešto nabacuje. Ipak sam pokušao da vidim taj
predeo njegovim očima i da se ubedim da je to, kao što on
reče, pakao. I trud mi nije ostao uzaludan. Jer sada sam
zaista nazirao da pakao podrhtava u tom mirnom,
blaženom predelu pred mojim očima, obavijenom svežim
zelenilom. Čini mi se da se pakao može pojaviti bilo u
koje doba dana ili noći, bilo na kom mestu, jednostavno
odazivajući se na čovekove misli ili želje. Čini mi se da
ga možemo dozvati iz puke želje, na šta se pakao trenutno
pojavi pred nama.
Čuvene trešnje na planini Araši, koje su, navodno,
presađene sa planine Jošino još u XIII veku, već su
potpuno bile izgubile cvet, a njihovo svetlozeleno lišće je
propupilo. Kad prođe sezona trešnjevog cveta u ovom
kraju, ta trešnjeva stabla mogla bi se nazvati samo
imenima koja se daju mrtvim lepoticama.
U parku Kamejama bilo je najviše borovine, tako da
se boje tu nisu menjale sa smenjivanjem godišnjih doba.
Bio je to veliki prostrani park, talasastog tla. Borovi su bili
visoki, dizali su se ogoljeni do prilične visine, pa je
čoveka obuzimao neki nemir zbog izgleda tog parka sa
bezbrojnim, golim stablima, koja su se nepravilno
ukrštala.
Oko parka vodila je široka staza, puna neravnina i
strmina, pa samo što bi čovek pomislio da se penje,
iznenada bi se opet spuštao. Ovde-onde primećivao sam
panjeve, grmlje i mlade boriće. U ispupčenjima ogromnih
belih stena koje su štrčale iz zemlje, upola sakrivene,
cvetale su azaleje, raskošno purpurne boje. Pod oblačnim
nebom njihova boja delovala je kao da skriva neke tajne
zle namere.
 Popeli smo se malom uzbrdicom i seli da se
odmorimo na vrhu, pod krovom venjaka u obliku
suncobrana. Na padini ispod nas nalazila se ljuljaška, na
kojoj su sedeli mladić i devojka. Odatle se prema istoku
video gotovo ceo park, a na zapadu smo kroz krošnje
drveća nazirali reku Hozu. Neprekidna škripa ljuljaške
dopirala je do našeg venjaka, poput škrgutanja zuba.
Kašivagijeva mlada lepotica otvorila je boščicu
koju je nosila. Kašivagi me nije obmanuo kad je rekao da
ne treba da ponesem upakovan ručak. U boščici je bilo
sendviča za četvoro, raznih uvoznih biskvita, koji se teško
mogu nabaviti, čak i boca viskija »santori«, koja se u to
vreme mogla kupiti samo na crnoj berzi, pošto su
zvanično sve zalihe bile određene za okupacione snage.
Tada je Kjoto, navodno, bio centar crne berze u oblasti
Osaka-Kjoto-Kobe.
Ja nisam mogao da popijem gotovo nimalo alkohola
a da se ne opijem; ipak, kad nas je devojka ponudila, i ja i
Kašivagi, uz učtiv naklon i sklopljene ruke, prihvatili smo
ponuđenu čašicu. Devojke su pile indijski čaj iz kantine.
Još sam gledao sa nevericom na tako prisne odnose
Kašivagija i njegove lepotice. Nisam mogao da shvatim
kako to da se ta devojka, koju očigledno nije bilo lako
zadovoljiti, sprijateljila sa jednim siromašnim studentom
bangavih nogu kao što je bio Kašivagi. Pošto je popio
nekoliko čašica viskija, kao da odgovara na pitanje koje
mi je bilo na umu, on je počeo:
»Malopre smo se prepirali u vozu, jesi li primetio?
To je zato što je njena porodica uporno nagovara da se uda
za čoveka koga uopšte ne voli. Ona je vrlo popustljiva i
sklona da se povede za njihovim mišljenjem u svakom
trenutku. Zato sam je i tešio i pretio joj u isto vreme,
govoreći da ću učiniti sve da sprečim taj brak.«
Nije bilo nimalo lepo što je to rekao u devojčinom
prisustvu, ali Kašivagi je govorio sasvim nehajno, kao da
ona uopšte nije tu. A u izrazu lica devojke, koja je to
slušala, nije se pokazala ni najmanja promena. Imala je
ogrlicu od plavih porculanskih perli oko vrata i, na
pozadini oblačnog neba, njen lik se izrazito i suviše jasno
isticao, donekle ublažen njenom bujnom crnom kosom.
Oči su joj bile duboko usađene, i već te njene oči stvarale
su utisak nečeg svežeg i iskrenog. Kao i obično, njene
pomalo nepravilne usne bile su malčice otvorene. U tom
uskom procepu između usana, tanki, oštri zubi izgledali
su sveži, suvi i beli. Delovali su poput zuba neke
životinjice.
»Uh, boli, boli!« odjednom je jauknuo Kašivagi,
previjajući se i hvatajući se za noge. Hitro sam se našao
kraj njega i pokušao da mu pomognem, ali me on
odgurnu, istovremeno iskezivši se podrugljivo. Povukao
sam ruku.
»Uh, kako me boli!« ječao je zaista ubedljivo. I
nesvesno sam bacio pogled na njegovu lepoticu pored
mene. Izraz njenog lica se sasvim promenio. Oči su joj
izgubile onaj odsjaj prisebnosti, dok su joj usne plahovito
podrhtavale. Jedino njen gordi, uzdignuti nos delovao je
kao da ne haje za sve što se događa, a to je bilo u čudnoj
suprotnosti sa ostalim crtama; sklad i ravnoteža njenog
lica bili su potpuno poremećeni.
»Oh, kako mi je žao!« rekla je. »Jadniče moj! Ali ja
ću ti ublažiti bol! Odmah će ti laknuti!« Sada sam je prvi
put čuo kako mu se obraća tako slobodno, maznim
glasom, kao da je sama s njim. Podigavši svoj dugi,
graciozni vrat, činilo se kao da je za trenutak bacila pogled
unaokolo, ali je odmah kleknula na kamen u venjaku i
obgrlila Kašivagijeve noge. Prislonila mu je lice na
stopala i na kraju počela da ih ljubi.
Sada sam opet bio užasnut, kao i onoga puta kad me
je obuzeo strah. Okrenuo sam se devojci iz kuće u kojoj
je Kašivagi stanovao. Ona je gledala u drugom pravcu,
pevušeći tiho neku melodiju.
...U tom trenutku učinilo mi se kao da se sunce
probija kroz oblake; ali možda mi se to samo priviđalo.
Međutim, stvorio se nekakav nesklad u čitavoj
kompoziciji mirnog parka, i imao sam utisak kao da se
stvaraju sićušne pukotine na celoj površini slike koja je i
nas obuhvatala — te prozirne slike sa borovom šumom,
svetlucavim prelivima reke, belim stenama, jarko crvenim
azalejama rasutim ovde-onde...
Očigledno se očekivano čudo ostvarilo, jer Kašivagi
je postepeno prestao da jauče. Podigao je glavu, a pri tom
pokretu opet se podsmešljivo iskezio na mene.
»Bolje mi je!« rekao je. »Izlečila si me! Čudno zar
ne? Kad god počne da me boli, a ti me tako pomiluješ,
bolovi mi prestanu.«
Obema rukama je dohvatio devojčinu kosu i
podigao joj lice. S njegovim prstima u kosi, pogledala ga
je umiljato poput odanog kučeta i nasmešila mu se. U tom
trenutku, osenčeno zracima beličasto-oblačnog neba, lice
te prelepe devojke učinilo mi se isto kao lice one starice
šezdesetih godina o kojoj mi je Kašivagi jednom pričao.
Pošto je izveo to svoje čudo, Kašivagi se osećao
blaženo. Odista, toliko se uzbudio da je gotovo šenuo.
Glasno se smejao, podigao devojku sebi na kolena i počeo
da je ljubi. Smeh mu je odjekivao kroz borovo granje u
podnožju brda.
»Što je ne ljubiš?« obratio mi se dok sam sedeo
ćuteći. »Doveo sam je naročito za tebe. Ili se možda stidiš,
misleći da će se smejati tvome mucanju? Samo ti mucaj!
Hajde, mucaj! Ša znaš, može ona još i da se zaljubi u
mucavca.«
»Šta, zar ti mucaš?« upitala je devojka, kao da je sad
prvi put to shvatila. »Gle, pa mi ovde imamo gotovo sve
deformitete!«
Njene reči su me žestoko pogodile, tako da više
gotovo nisam mogao da se skrasim na mestu. Ali, začudo,
mržnja koju sam osetio prema njoj odjednom se pretvorila
u iznenadnu požudu i obuzela me neka vrsta vrtoglavice.
»Što se ne bismo podelili?« rekao je Kašivagi,
bacivši pogled dole na mladi par, koji je još bio na
ljuljašci. »Svaki neka povede svoju partnerku na neko
zaklonjeno mesto, pa ćemo se ponovo naći ovde za dva
sata.«
Ostavivši Kašivagija s njegovom saputnicom, pošao
sam uzbrdo u pratnji devojke iz njegove kuće, a zatim smo
se uputili blagom padinom ka istoku.
»On je toj devojci zavrteo glavu i naveo je da sebe
smatra sveticom. Uvek on tako radi.«
»Otkud ti to znaš?« upitao sam, strašno mucajući.
»Pa i ja sam vodila ljubav sa Kašivagijem.«
»Sada je sve svršeno među vama, je li?« upitao sam.
»Zato si tako ravnodušna.«
 »Da, sasvim sam ravnodušna. Šta se tu može, sa
takvim bogaljem.«
Ovoga puta, umesto da me naljute, njene reči me
ohrabriše, pa sam je sasvim neposredno upitao:
»A volela si njegove bangave noge, zar ne?«
»Prekini!« ljutnula se ona. »Neću ni da se setim tih
žabljih nogu. Ipak, mislim da ima zaista lepe oči.«
Na to sam opet izgubio samopouzdanje. Kako god
Kašivagi mislio, ova devojka je volela neku njegovu
dobru osobinu koje ni sam nije bio svestan. Sad mi je
postalo jasno da moje oholo uverenje kako u meni nema
ničega čega nisam svestan potiče otuda što sam sebe
izuzeo kao osobu koja nema baš nikakvih dobrih osobina.
Kad smo se popeli na vrh planine, izbili smo na
malu, mirnu poljanu. U daljini, kroz borove i kedrove,
nejasno su se nazirali obrisi planina Daimonđi,
Nijoigatake i drugih brda. Bambusov lug pružao se sa
brda na kojem smo se nalazili, niz padinu, sve do grada.
Na ivici šumarka stajala je jedna jedina trešnja, koja je
kasno procvetala i sa koje cvetne latice još nisu bile opale.
To je odista bilo pozno cvetanje, pa mi je palo na pamet
pitanje da nisu pupoljci, možda, zadocnili zato što su
neprekidno mucali dok su se otvarali.
Osećao sam neki pritisak u grudima i u stomaku mi
je bilo teško. Ali to nije bilo zbog alkohola koji sam popio.
Sada, kad se približavao kritičan trenutak, požuda me je
mučila, postala je neka apstraktna struktura, odvojena od
mog tela, i pritiskala mi je ramena. Delovala je na mene
kao neki težak, crn komad gvožđa.
Kao što sam već više puta napomenuo, cenio sam to
što me je Kašivagi podsticao na život, mada ne znam da li
je to činio iz ljubaznosti ili zlonamerno. Već odavno sam
shvatio da ja, koji sam u srednjoj školi namerno unakazio
zarezima korice noža svoga školskog druga, nisam bio
kvalifikovan da uđem u život sa svetle strane. Kašivagi mi
je bio prvi prijatelj što me je naučio mračnim
stranputicama kojima sam mogao na zadnja vrata da
doprem do života. Na prvi pogled činilo se da je to metod
koji može da vodi samo razaranju; ali on je obilovao
neočekivanim strategijama, pretvarao podmuklost u
lirabrost, pa bi se taj njegov metod mogao nazvati čak i
nekom vrstom alhemije, pomoću koje se ono što je
poznato kao besmrtno prevodi u svoje prvobitno stanje
čiste energije. I to je odista bio život svoje vrste. Bio je to
život pun napretka, čari, promena, gubitaka. Teško bi se
mogao nazvati tipičnim životom, mada je imao sve
funkcije života. Pod pretpostavkom da se mi na nekoj
nevidljivoj tački suočavamo sa postavkom da je svaki vid
života besmislen, ovaj život koji mi je Kašivagi pokazao
mora sve više dobijati u vrednosti podjednako sa
uobičajenijim vidovima života.
Ne bi se moglo reći, razmišljao sam dalje, da ni sam
Kašivagi nije podložan opijenosti. Odavno sam shvatio da
se u svakoj formi znanja, u svakoj zaveri krije opijenost
samim znanjem. Ali, konačno, alkohol služi za opijanje
ljudi.
...Devojka i ja seli smo pored nekih uvelih perunika,
koje su crvi već bili načeli. Nije mi bilo jasno zašto ona
hoće da se ovako druži sa mnom. Nisam mogao da
shvatim kakav ju je nagon — namerno upotrebljavam
ovaj surovi izraz — naveo na želju da se ovako kalja. U
ovom našem svetu trebalo bi da postoji nekakav stav u
kome nema otpora, ali ima mnogo sramežljivosti i
nežnosti; međutim, ova devojka je jednostavno dopustila
da moje šake obuhvate njene male, punačke ruke, poput
muva što se skupljaju na nekome ko je zadremao. Ipak,
dug poljubac i dodir devojčine meke brade pobudili su u
meni osećanje požude. To je ono o čemu sam sanjario već
tako dugo, ali osećanje bilo mi je plitko i površno. Moja
požuda kao da nije navirala neposredno, već je trčala
unaokolo kružnom putanjom. Oblačno beličasto nebo,
šuštanje bambusovog lišća u šumarku, mučenje i napor
bubamare dok mili uz list perunike — sve to ostalo je isto
kakvo je bilo i ranije, raštrkano i bez ikakvog reda.
Pokušao sam da nađem izlaz iz te situacije
uzimajući devojku ispred sebe kao predmet svoje požude.
Moram smatrati ovo pravim životom. Moram misliti o
njoj kao o prepreci na putu mojeg navaljivanja i osvajanja.
Jer, ako propustim ovu priliku, život mi se neće večito
nuditi. Kroz glavu mi je promicalo stotinu uspomena o
tome kako su mi reči bezbroj puta bile blokirane
mucanjem i nisu mogle da izađu iz usta. U tom trenutku
trebalo je odlučno otvoriti usta i kazati nešto, pa makar to
bilo i mucanje, jer tako bi život postao moj. Kašivagijev
okrutni izraz, onaj njegov grubi uzvik: »Mucaj! Mucaj!«
odjekivao mi je u ušima i podsticao me da dam sve od
sebe... Konačno sam zavukao ruku devojci pod suknju.
Tada mi se pred očima pojavio Zlatni paviljon.
Prelepo i graciozno zdanje, sumorno, i puno
dostojanstva. Građevina s koje se zlatni premaz
mestimično oljuštio i koja liči na olupinu nekadašnjeg
bogatstva i sjaja. Da, Zlatni paviljon se pojavio preda
mnom — ta čudesna građevina koja, kad čovek misli da
je blizu, nestaje u daljini, ta zgrada što uvek izrazito lebdi
u nekoj neshvatljivoj tački prostora, prisna s onim ko se
zagleda u nju, no ipak sasvim daleka. I to zdanje je sada
stalo između mene i života kojem sam težio. Najpre je bilo
malo poput minijaturne slike, ali se za tren oka povećalo,
dok nije potpuno preplavilo svet koji me je okružavao,
ispunjavajući svaki njegov kutak, kao što sam u onom
prefinjenom modelu Zlatnog paviljona, koji sam jednom
video, sagledao ogromnu građevinu koja je obuhvatala
sve ostalo. Ispunjavala je svet kao veličanstvena muzika,
i sama ta muzika bila je dovoljna da postane smisao celog
sveta. Zlatni paviljon, koji mi se ponekad činio toliko
ravnodušan kao da se diže u vazduh potpuno izvan mene,
sada me je sasvim preplavio i dozvolio mi da se nalazim
u okviru njegovog zdanja.
Devojka iz kuće Kašivagijevih stanodavaca odletela
je u daljinu poput sićušnog zrnca prašine. Koliko je Zlatni
paviljon uspeo da istisne devojku, toliko je potisnuo i
moje napore da nađem život. Kako sam mogao ispružiti
ruke prema životu kad sam bio tako obavijen lepotom?
Možda je lepota cak imala prava da od mene zahteva da
se odreknem svog ranijeg cilja. Jer sasvim je jasno da je
nemogućno dodirivati večnost jednom rukom, a život
grabiti drugom. Ako je smisao postupaka koji se odnose
na život ta zakletva odanosti izvesnom trenutku i
nastojanje da taj trenutak ne bude poremećen, onda je,
možda, Zlatni paviljon u potpunosti svestan toga, tako da
za izvesno vreme prestaje da bude uobičajeno ravnodušan
prema nama. Čini mi se da je hram uzeo oblik jednog
jedinog trenutka i da me je posetio ovde u parku, kako bih
uvideo koliko je isprazna moja žudnja za životom. U
životu se opijamo jednim trenutkom što dobija oblik
večnosti; ali Zlatni paviljon je bio potpuno svestan da je
takav trenutak beznačajan u poređenju s onim što se
dešava kada večnost uzme oblik jednog trenutka, kao što
je bio ovaj slučaj sa hramom. Upravo u takvim trenucima,
činjenica o večnosti-lepote moje zaista da blokira naš
život i zatruje naše postojanje. Trenutna lepota koju nam
život dozvoljava da ugledamo, bespomoćna je protiv
takvog otrova. Taj otrov je potpuno skrši i uništi,
obnaživši, najzad, sam život pod svetlosmeđim bleskom
ruševina.
...Nije me dugo obuzimala vizija Zlatnog paviljona.
Kada sam došao k sebi, hram se već bio sakrio. Postao je
opet samo građevina koja još stoji na severoistoku u
Kinugasi, i koju ni u kom slučaju nisam mogao videti
odavde. Trenutak iluzije, u kojem sam sebe zamislio
prihvaćenog i obuhvaćenog Zlatnim paviljonom, prošao
je. Sada sam opet ležao na vrhu brda u parku Kamejama.
Blizu mene nije bilo nikoga osim devojke, koja je tu ležala
zadovoljno opružena u travi i cveću, i tihog šuma krila
insekata.
Na tu moju iznenadnu plašljivost devojka se
uspravila i pogledala me ne trepnuvši. Video sam njena
bedra u pokretu kad mi je okrenula leđa i uzela ogledalce
iz torbice. Nije rekla ni reči, ali njen prezir me je probijao
skroz-naskroz, poput čička što se u jesen zakači za odeću.
Nebo se nisko nadvilo nad nas. Sitne kapljice kiše
počele su da udaraju po travi i lišću perunike. Hitro smo
ustali i vratili se stazom do venjaka.

*
* *
 Taj dan je ostavio na mene izuzetno sumoran utisak
ne samo zato što se izlet završio tako jadno. Te večeri, pre
službe »odlaženja na spavanje«, starešina hrama je dobio
telegram iz Tokija. Poruka iz telegrama odmah je
objavljena svima u hramu.
Curukava je bio mrtav. Poruka je jednostavno
glasila da je poginuo u nesreći, a docnije smo saznali
pojedinosti. Prethodne večeri Curukava je otišao da poseti
ujaka u Asakusi, gde je popio poprilično sakea18. Kako
nije navikao na piće, alkohol mu je, očigledno, udario u
glavu. Na povratku kući oborio ga je kamion koji je
iznenada izjurio iz jedne pobočne ulice blizu stanice.
Zadobivši prelom lobanje, u trenutku je bio mrtav.
Porodica, sasvim van sebe, tek sledećeg popodneva se
dosetila da treba telegramom da obavesti sve u hramu.
Iako nisam plakao prilikom očeve smrti, ovoga puta
sam zaplakao. Jer Curukavin život bio je nekako čvršće
povezan sa problemima koji su me opsedali negoli život
moga oca. Ja sam dosta zapostavljao Curukavu otkako
sam upoznao Kašivagija; ali sada, pošto sam ga izgubio,
shvatio sam da je njegova smrt prekinula jedinu nit koja
me je još vezivala za svet danje svetlosti. Plakao sam zbog
te izgubljene' svetlosti, izgubljene vedrine, izgubljenog
leta.
Hteo sam da odjurim u Tokio, u posetu Curukavinoj
porodici, da im izjavim saučešće, ali nisam imao novaca.
Dobijao sam svega petsto jena džeparca od starešine
hrama. Majka mi je, naravno, bila siromašna. U najboljem
slučaju mogla je da mi pošalje dve-tri stotine jena
nekoliko puta godišnje. Pošto je sredila sve u vezi sa
očevim hramom, bila je primorana da se preseli ujaku u
Kasagunu, jer nije mogla da opstane sa petsto jena
mesečno od priloga parohijana i od sasvim male penzije
koju joj je dodelila provincijska uprava.
Kako sam, u duši, mogao biti siguran da je
Curukava umro ako ne vidim njegov leš i ne prisustvujem
njegovom pogrebu? Taj problem me je mučio. Onaj
njegov stomak u beloj košulji, koji sam jednom ugledao
kako se presijava pod sunčevim zracima što su se probijali
kroz drveće, sada je pretvoren u pepeo. Ko bi mogao
zamisliti telo i dušu tog dečaka, pune vedrine i pogodne
samo za svetlost, kako leže zatrpani u grobu? On ni
najmanjim znakom nije bio obeležen da je predodređen za
preranu smrt; bio je po prirodi oslobođen svakog
neraspoloženja i tuge, i u njemu nije bilo nikakvih
elemenata koji bi i najmanje podsećali na smrt. Možda je
upravo zbog toga i umro tako iznenada. Možda je
Curukavu bilo nemogućno spasti od smrti baš zato što je
bio stvoren samo od čistih sastojaka života, i što je bio
krhak poput čistokrvne životinje. U tom slučaju, čini mi
se da sam ja, naprotiv, sudbinom predodređen da živim do
proklete duboke starosti.
Providna struktura sveta u kojem je on živeo uvek
je predstavljala duboku tajnu za mene; ali sada, sa
njegovom smrću, ta misterija postala je još strašnija. Taj
kamion je smrvio njegov providni svet, kao da je naleteo
na staklenu ploču koja je nevidljiva zato što je providna.
Činjenica da Curukava nije umro od bolesti savršeno se
uklapala u sliku. Bilo je prikladno da on, čiji je život bio
jedna tako neuporedivo čista struktura, doživi i čistu smrt
u udesu. U tom sudaru, koji nije trajao duže od sekunde,
došlo je do iznenadnog dodira, i njegov život se stopio sa
smrću. Brza hemijska reakcija. Nema sumnje, jedino na
tako drastičan način taj čudni mladić bez senke mogao je
da se spoji i sa svojom senkom i sa smrću.
Svet u kome je Curukava živeo bio je prepun vedrih
osećanja i dobrih namera. Ipak, konačno mogu potvrditi
da je on živeo u njemu zahvaljujući svojim
nesporazumima ili svojim blagim, naivnim procenama.
Njegovo vedro srce, koje nije pripadalo ovom svetu, bilo
je podržavano snagom i silovitom izdržljivošću, i te
osobine upravljale su njegovim delima. Bilo je nečega
izvanredno preciznog u načinu na koji je on bio kadar da
svako moje mračno osećanje protumači kao da je vedro.
Ponekad sam pomišljao da je Curukava, u stvari, sasvim
tačno proživljavao moja osećanja, samo zato što se
njegova vedrina tako tačno poklapala s mojom
turobnošću, zato što je suprotnost između naših osećanja
bila tako savršena. Ali ne, nije bilo tako! Vedrina
njegovog sveta bila je i čista i jednostrana. Imala je
sopstveni izvor napajanja, a išla je do takvih pojedinosti
da bi se mogla čak približiti i preciznosti zla. Da vedar i
providan svet tog mladića nije bio neprekidno podržavan
njegovom neumornom telesnom snagom, on bi se, možda,
trenutno srušio. Curukava je jurio napred svom snagom.
A kamion je pregazio to njegovo leteće telo.
Curukavin veseli izgled i bezbrižni lik, koji su bili
izvor povoljnog utiska što ga je ostavljao na druge, naveli
su me, sada kad su bili izgubljeni za ovaj svet, da se
upustim u tajanstvena razmišljanja u vezi sa vidljivom
stranom ljudskih bića. Razmišljao sam o tome kako je
čudno da nešto, samo jednostavnim postojanjem i
dopirući do naših očiju, može da deluje tako vedro i
snažno. Razmišljao sam o tome koliko mnogo treba učiti
od tela da bi duh mogao imati tako jednostavan smisao za
sopstveno postojanje. Kaže se da je suština zena odsustvo
svih osobenosti, i da je prava moć viđenja u saznanju da
sopstveno srce nema ni oblika ni odlika. Pa ipak, moć
viđenja, sposobnost da se ispravno sagleda odsustvo
odlika, mora biti krajnje izoštrena u opiranju dražima
spoljnih pojava. Kako osoba koja nije u stanju da vidi
oblike i odlike može sa tako nesebičnom intuicijom, tako
živo, da sagleda i shvati stanje bez oblika i odlika? Stoga
bi jasni oblik osobe kao što je Curukava, koji je odisao
vedrinom već i samim svojim postojanjem, osobe do koje
se može dopreti obema rukama i sa oba oka, osobe koja bi
se, u stvari, mogla nazvati životom radi samog života, taj
oblik bi mogao, sada kad je ta osoba mrtva, poslužiti kao
najčistija mogućna metafora za opisivanje nejasnog stanja
bez oblika; a njegovo osećanje za sopstveni život moglo
bi da postane najstvarniji, postojeći model bezobličnog
ništavila. Činilo se, zaista, kao da i on sam, možda, nije
sada postao ništa više do jedna takva metafora. Na primer,
prikladnost i podobnost poređenja između Curukave i
majskog cveća bile su upravo prikladnost i podobnost
cveća koje je, usled njegove iznenadne smrti u maju, bilo
položeno na njegov odar.
Moj život nije imao tako određenu simboliku kao
Curukavin. Zbog toga mi je on bio potreban. A najviše
sam mu zavideo na tome što je uspeo da dostigne kraj
svoga života, a da nije bio svestan opterećenja posebnom
individualnošću ili osećanjem za posebnu misiju, čega
sam ja bio svestan. To osećanje individualnosti lišilo je
moj život simbolizma, to jest njegove moći da, kao
Curukavin, posluži kao metafora za nešto izvan sebe;
prema tome, lišilo me je osećanja širine i solidarnosti
života, i postalo izvor onog osećanja usamljenosti koje me
je beskrajno proganjalo. Bilo je to čudno. Nisam imao čak
nikakvog osećanja solidarnosti sa ništavilom.

*
* *

Opet je počela moja usamljenost. Više se nisam

viđao sa devojkom iz kuće Kašivagijevih stanodavaca, a i
moji odnosi s njim postali su manje prijateljski nego
ranije. Kašivagijevim načinom života još sam bio silno
opčinjen, ali sam smatrao da bi moja jedina dužnost prema
Curukavi bila kad bih se potrudio da se oduprem toj
opčinjenosti i pokušao, makar i protiv svoje volje, da se
držim na odstojanju. Majci sam otvoreno napisao da me
više ne posećuje dok ne stanem na svoje noge i ne
postanem nezavisan. To sam joj i ranije usmeno rekao, ali
mi se činilo da se neću moći smiriti ako joj to i ne napišem
sasvim otvoreno i grubo. Njen odgovor je bio uvijen u
nezgrapne rečenice. Pisala mi je o tome kako teško radi
na ujakovom imanju, i to je dopunila sa nekoliko rečenica
u tonu nekakvog uopštenog prekora. Zatim je dodala:
»Moći ću da sklopim oči tek kad te svojim očima vidim
kao sveštenika u hramu Rokuon«. Mrzeo sam tu rečenicu,
i ona je unela u mene nemir koji je trajao više dana.
Čak i za vreme leta nisam nijednom otišao da
posetim majku u mestu gde se nastanila. Usled oskudne
hrane u hramu letnja žega me je prilično iscrpla. Sredinom
septembra stigao je izveštaj o mogućem tajfunu. Neko je
morao da bude noćni čuvar Zlatnog paviljona, i ja sam se
dobrovoljno prijavio.
 Mislim da je otprilike u to vreme došlo do izuzetne
promene u mojim osećanjima prema Zlatnom paviljonu.
To nije bila mržnja, već predosećanje da će u izvesnom
trenutku neizbežno doći do toga da ono što je polako
klijalo u meni postane potpuno nespojivo za Zlatnim
paviljonom. To osećanje mi se javljalo još od onog
nesrećnog događaja u parku Kamejama, ali plašio sam se
da mu dam ime. Ipak sam bio srećan saznavši da će tokom
te jedne noći bdenja hram biti poveren meni, i nisam
prikrivao radost.
Dali su mi ključ od Kukjoćoa. Taj treći sprat hrama
smatran je naročito dragocenim. Nekoliko stopa iznad
poda visila je o jednoj gredi impozantna pločica sa
natpisom cara Go-Komacu.
Radio je izveštavao da će do nas tajfun stići svakog
trenutka, ali još nije bilo znaka od njega. Posle podne
padala je kiša, sa prekidima, ali sada se razvedrilo i na
noćnom nebu se pojavio svetao mesec. Neki drugovi iz
hrama išetali su u baštu, pogledajući u nebo da izvide
situaciju. Čuo sam da je neko rekao kako je ovo zatišje
pred buru.
Hram je spavao. Sada sam bio sam u Zlatnom
paviljonu. Kada sam odšetao u deo zgrade u koji mesečina
nije mogla da prodre, bio sam ushićen na pomisao da me
obavija teška i raskošna tama, isto kao i hram. Polako i
duboko tonuo sam u to veoma stvarno osećanje, sve dok
nije preraslo u neku vrstu halucinacije. Odjednom sam
shvatio da sam se sada, u stvari, predao istoj viziji koja me
je odvojila od života onog popodneva u parku Kamejama.
Bio sam tu sam, a Zlatni paviljon — apsolutno i
sigurno Zlatni paviljon — obavijao me je. Jesam li ja
posedovao hram ili je hram posedovao mene? Ili bi,
možda, bilo bolje reći da je tog trenutka došlo do čudne
ravnoteže, ravnoteže koja bi meni omogućila da ja budem
Zlatni paviljon, a Zlatnom paviljonu da bude ja?
Nešto pre ponoći vetar je postao jači. Upalio sam
ručnu svetiljku i popeo se uz stepenice hrama. Kada sam
stigao do vrha, stavio sam ključ u bravu Kukjoćoa.
Stajao sam oslonjen na ogradu Kukjoćoa. Vetar je
dolazio sa jugoistoka. Ipak, nebo je ostalo nepromenjeno.
Mesec se presijavao na vodi u prazninama između
sočivice. Vazduh je bio ispunjen cvrčanjem insekata i
kreketanjem žaba.
Kada me je snažan vetar prvi put udario po obrazu,
kroz telo mi je prostrujao gotovo čulni drhtaj. Vetar se sve
više pojačavao, dok nije postao prava, strašna oluja. Sada
mi se već učinio kao nekakav predznak da ću biti uništen
zajedno sa Zlatnim paviljonom. Moje srce je bilo u tom
hramu, a istovremeno je počivalo na tom vetru. Zlatni
paviljon, koji je određivao strukturu moga sveta, nije imao
zavesa koje bi lepršale na vetru, već je stajao mirno,
obasjan mesečinom. Ipak, nije bilo sumnje da će oluja, ta
moja zla namera, na kraju potresti hram, probuditi ga i, u
trenutku uništenja, lišiti ga njegove dostojanstvenosti.
I tako je to bilo. Bio sam tada obavijen lepotom,
počivao sam odista u toj lepoti; ali sumnjam da sam bio
toliko obavijen lepotom da ne bih mogao osetiti podršku
tog divljeg vetra, koji se beskrajno pojačavao. Kao što mi
je Kašivagi onda naredio: »Mucaj! Mucaj!« tako sam sada
nastojao da podstaknem vetar, uzvikujući reči kojima
čovek podbada galopirajućeg konja: »Jače, jače!« vikao
sam. »Brže! Sa još više snage!«
 Šuma je počela da huji. Grane drveća oko ribnjaka
češale su se jedna o drugu. Noćno nebo je izgubilo svoju
uobičajenu indigo-boju i osulo se mutnim prelivima
purpurnosive boje. Cvrčanje insekata se nije stišalo i
davalo je prizvuk živahnosti okolnoj sceni. Iz daljine se
približavao tajanstven fijuk vetra poput zvuka flaute;
činilo mi se da je gubio nešto od svoje ranije jarosti.
Posmatrao sam mnoštvo oblaka kako preleću preko
meseca. Jedan za drugim, dizali su se iza brda na jugu i
jurišali ka severu poput velikih bataljona. Bilo je gustih
oblaka. Bilo ih je i tankih. Bilo je ogromnih, razgranatih
oblaka. A bilo je i bezbroj malih oblaka u pramenovima.
Svi su se pojavljivali s juga, prekrivali površinu meseca,
preletali iznad Zlatnog paviljona, i jurili ka severu kao da
hitaju za nekim važnim poslom. Činilo mi se kao da čujem
škripu Zlatnog feniksa iznad svoje glave.
Odjednom se vetar stišao; a onda se opet pojačao.
Suma se osetljivo odzivala na te promene: smirivala se, pa
je opet divljački hujala. Odblesak meseca na ribnjaku
takođe se menjao, naizmenično; sad je bio tamniji, sad
svetliji; ponekad bi sakupljao rasute zrake svetlosti koji su
brzo brisali preko vode. Veliki kumulusi rastezali su se
vijugavo preko brda, i pružali poput ogromne ruke preko
neba. Bilo je stravično gledati kako se komešaju i sudaraju
dok su se približavali. Povremeno bi se kroz oblake
pojavila malena čista površina, koja bi istog časa bila
ponovo prekrivena. Ovde-onde, kada bi naišao veoma
tanak oblak, za trenutak bih mogao da kroz njega ugledam
mesec okružen bledim oreolom.
Takvo komešanje moglo se videti na nebu tokom
cele noći. Nije bilo znaka da će se vetar još pojačati.
Zaspao sam uz ogradu. Rano sledećeg jutra, jasnog i
vedrog, crkvenjak je došao da me obavesti da je tajfun
napustio naš kraj — mimoišavši, srećom, Kjoto.
 ŠESTA GLAVA

Već godinu dana sam bio u žalosti zbog Curukavine

smrti. Odjednom, kada je počela moja usamljenost,
shvatio sam da mi je bilo lako navići se na to stanje i da
je, u stvari, za mene život najmanje napet kada nisam
primoran da s nekim razgovaram. Oslobodio sam se svog
zlovoljnog stava prema životu. Svaki miran dan za mene
je imao draži.
Univerzitetska biblioteka postala je jedini izvor
moga zadovoljstva. Nisam čitao zenističke knjige, nego
sve one prevode romana i filozofskih dela koji bi mi došli
do ruke. Kolebam se da pomenem imena pisaca i filozofa
koje sam čitao. Svestan sam uticaja koji su oni imali na
mene, kao i činjenice da su me inspirisali da uradim ono
što sam uradio; s druge strane volim da ostanem u
uverenju da je sam taj čin bio moje originalno
stvaralaštvo; a naročito ne bih želeo da se shvati kako je
taj stav podstakla neka poznata filozofija.
Kao što sam već objasnio, činjenica da me drugi ne
razumeju, bila je jedini izvor moga ponosa od rane
mladosti, i nisam osećao ni najmanju potrebu da se
izražavam tako da bi me drugi mogli razumeti. Kada sam
pokušavao da razjasnim svoje misli i osećanja, činio sam
to bez ikakve zadnje namere. Ne znam da li je to bilo zato
što sam hteo sam sebe da shvatim. Jer takav motiv mi se
slaže sa čovekovim pravim karakterom i automatski
stvara most između sebe i drugih. Opijenost koju sam
osetio pri pomisli na Zlatni paviljon bila je razlog da deo
moje ličnosti bude nerazumljiv; pošto zbog te opijenosti i
nije postojalo ništa drugo što bi me opijalo, bio sam
prinuđen da joj se smišljeno opirem, kako bih sačuvao
izvesne delove svoje ličnosti. Ne znam kako je sa
drugima, ali u mojem slučaju sama jasnoća predstavljala
je mene, ali, naprotiv, ja nisam bio njen vlasnik.
Desilo se to u vreme prolećnog raspusta 1948, kada
sam bio student druge godine Univerziteta. Starešina
hrama je jedne večeri nekuda otišao. Pošto nisam imao
prijatelja, jedini način na koji sam mogao da iskoristim
njegovo odsustvo bilo je da sam prošetam. Izišavši iz
hrama, prošao sam kroz kapiju Samon. Spolja je kapija
bila obezbeđena jarkom, pored kojeg je stojala oglasna
tabla. Već dugo sam gledao tu staru tablu, ali sam sada
zastao pred njom i u dokolici počeo da čitam kineske
karaktere ispisane na njoj i obasjane mesečinom:

OBJAVA
1. U ovim prostorijama ne sme se ništa menjati
bez posebne dozvole.
2. Ne sme se učiniti ništa što bi na bilo koji način
došlo u suprotnost sa čuvanjem ovih prostorija.
Upozoravaju se posetioci da obrate pažnju na ove
odredbe. Svako nepridržavanje ovih odredaba biće
kažnjeno prema zakonu.
31. marta 1928. Ministarstvo unutrašnjih
Poslova

Jasno je da se objava odnosila na Zlatni paviljon.

Bilo je, međutim, nemoguće izvući ikakav određeni
zaključak iz tih apstraktnih reči. Zato mi se neminovno
činilo da takva oglasna tabla postoji u nekom svetu sasvim
drukčijem od onoga u kome stoji taj nepromenljivi,
neuništivi hram. Sama objava je pretpostavljala neki
nepojmljiv, nemogućan postupak. Čovek koji je sastavio
ovu objavu, i koji je na taj način dao kratak opis takvog
postupka, morao je biti beznadežno zbunjen, jer to je bio
postupak koji bi samo ludak mogao smisliti. Ali kako
čovek može unapred zaplašiti ludaka pretnjom da će biti
kažnjen zbog svog postupka? Verovatno je bio potreban
poseban stil u takvom pisanju koji bi samo ludaci mogli
razumeti.
Bio sam zanesen ovim ispraznim razmišljanjem
kada sam primetio senku čoveka koji se približava idući
širokom stazom ispred kapije. U tom času nije bilo
nijedne žive duše od onolikih posetilaca koji su posećivali
hram preko dana; noć su ispunjavali samo borovi pod
mesečinom i bleštanje farova automobila koji su prolazili
tamo-ovamo glavnim drumom, podalje od mesta gde sam
ja stajao.
Odjednom sam prepoznao da je to Kašivagijeva
senka. Naslutio sam da je to on po načinu njegovog hoda.
Tog trenutka sam na licu mesta odlučio da okončam naše
nedruženje, za koje sam se bio opredelio tokom cele
prethodne godine. Jer on me je zaista izlečio u to vreme.
Od prvog dana kad sam ga sreo on je lečio moje bogaljaste
misli pomoću svojih nezgrapnih i ružnih bangavih nogu,
pomoću svojih neobuzdanih i uvredljivih reči, uz pomoć
svoje otvorene ispovesti. U svakom slučaju, trebalo je da
shvatim koliko mi je radosti pričinilo to što sam prvi put
mogao da s nekim razgovaram ravnopravno. Trebalo je da
uživam u toj radosti (sličnoj izvršenju nekog besmrtnog
dela) uranjanja u najveće dubine čvrstog saznanja da sam
i sveštenik i mucavac. Međutim, sve je to bilo isključivo
zbog mog odnosa sa Curukavom.
Sreo sam Kašivagija sa osmehom. Odeven u
studentsku uniformu, nosio je dugačak, uski zavežljaj.
»Jesi li pošao nekuda?« upitao je.
»Ne.«
»Baš fino što smo se sreli«, rekao je, seo na kamene
stepenice i odmotao zavežljaj.
»U stvari«, počeo je, pokazujući mi dve tamne,
sjajne cevi koje su sastavljene predstavljale frulu
Šakubaći19, »jedan od mojih ujaka iz mog rodnog mesta
nedavno je umro i ostavio mi je ovo za uspomenu. Ja,
međutim, imam još i onu koju mi je odavno dao kad me
je učio da sviram u nju. Ovo je, čini mi se, mnogo
prefinjeniji instrument, ali ja više volim onaj na koji sam
se navikao, a nema svrhe da imam dva primerka. I zato
sam ovaj doneo da ga dam tebi.«
Za nekoga kao što sam ja, koji nikada nije primio
nikakav poklon ni od koga, velika je radost da mu neko
nešto pokloni, ma šta to bilo. Podigao sam frulu,
razgledajući je. Imala je četiri rupice s prednje i jednu sa
stražnje strane.
»Ja pripadam Kinko školi frulaša«, nastavio je
Kašivagi. »Pošto je noćas mesečina tako divna kao retko
kada, poželeo sam da izađem i zasviram kraj Zlatnog
paviljona. A istovremeno bih mogao i da te malo
podučim, ako hoćeš...«
»Izabrao si pogodan trenutak«, odgovorio sam.
»Starešina hrama je izišao, kao što znaš. Sem toga, ona
stara lenština, domar, još nije završio čišćenje. Kapija
hrama se ne zatvara dok se staze ne počiste.«
Njegova pojava na kapiji bila je iznenadna, a ne
manje iznenadan bio je i njegov predlog da sviramo u
frule u hramu zato što je mesečina te noći bila tako sjajna.
Sve je to odudaralo od meni poznatog lika Kašivagija.
Osim toga, u mom jednoličnom životu već i samo
doživljavanje iznenađenja predstavljalo je zadovoljstvo. S
novom frulom u ruci, poveo sam Kašivagija ka Zlatnom
paviljonu.
Ne sećam se jasno o čemu smo te noći razgovarali.
Ali mi se čini da nismo pričali ni o čemu značajnom.
Kašivagi se nije pokazao sklon da se upusti u svoje
uobičajeno ekscentrično filozofiranje i svoje jetke
paradokse. Možda je namerno došao da mi otkrije onu
svoju stranu o kojoj ni sanjao nisam da postoji. I, odista,
te noći mi je ovaj mladić peckava jezika, koji je obično
izgledao zainteresovan za lepotu samo ukoliko je mogao
da je oskrnavi, otkrio zaista delikatnu stranu svoje prirode.
On je imao mnogo, mnogo precizniju teoriju o lepoti nego
ja. On mi to nije iskazao rečima, već gestovima i očima,
muzikom koju je izvodio na fruli, i onim svojim čelom
isturenim na mesečini.
Naslonili smo se na ogradu na drugom spratu
Zlatnog paviljona, u delu Coondo. Hodnik pod blago
povijenom strehom podupiralo je osam konsola u stilu
Tenđiku, što je delovalo kao da se on diže sa površine
ribnjaka, gde se baškario mesec. Najpre je Kašivagi
odsvirao kratku melodiju nazvanu »Carske kočije«.
Zapanjila me njegova veština u sviranju. Pokušao sam da
ga imitiram stavivši usne na pisak, ali nisam umeo da
proizvedem nijedan zvuk. Onda me je pažljivo učio kako
da držim frulu levom rukom odozgo i kako da stavljam
prste na odgovarajuće otvore; takođe mi je pokazao
trikove kako da otvorim usta da bih držao pisak i kako da
duvam vazduh na široku metalnu prevlaku. Međutim,
iako sam pokušao ponovo i opet ponovo, nije izlazio
nikakav zvuk. Oči su mi bile iskolačene, obrazi naduveni,
i, mada nije bilo vetra, imao sam utisak da se mesečina na
ribnjaku razbija u hiljadu komadića.
Posle izvesnog vremena sam se umorio, i za
trenutak posumnjao da mi Kašivagi možda namerno
nameće tu kaznu kako bi mi se podsmehnuo zbog mog
mucanja. Međutim, telesni napor u nastojanju da istisnem
zvuke, koji nisu izlazili, kao da je razbistrio onu moju
uobičajenu duševnu energiju s kojom sam iz sve snage
pokušavao da izbegnem mucanje tako što bih glatko
istisnuo iz usta prve reči. Činilo mi se kao da ti zvuci, koji
nikako da izađu, u stvari već postoje negde u ovom
smirenom svetu obasjanom mesečinom. Bio bih sasvim
zadovoljan kad bih samo uspeo da doprem do tih zvukova
i da ih razbudim posle podužeg nastojanja na svaki
mogućni način.
Kako bih mogao da ostvarim te zvuke — te
tajanstvene zvuke kakve je Kašivagi izmamio iz frule? To
je omogućavala samo veština. Lepota je veština. Pala mi
je na pamet pomisao koja me je ispunila hrabrošću: kao
što je Kašivagi uspeo da ostvari tako divne, čiste zvuke,
uprkos svojim bangavim nogama, tako sam i ja mogao da
dosegnem lepotu uz pomoć veštine. Ali sam, takođe, bio
svestan još nečega: Kašivagijevo izvođenje melodije
»Carske kočije« zvučalo je tako savršeno ne samo zbog
prekrasne, mesečinom osvetljene, pozadine nego i zbog
njegovih užasnih kljastih nogu.
Docnije, kad sam još prisnije upoznao Kašivagija,
shvatio sam da mu je trajna lepota mrska. Za njega se
lepota ograničavala na takve stvari kao što je muzika, koja
trenutno nestaje, ili na aranžiranje cveća, koje uvene za
nekoliko dana; mrzeo je arhitekturu i književnost. Sasvim
je jasno da mu nikada ne bi ni palo na pamet da poseti
Zlatni paviljon, izuzev po ovakvoj noći obasjanoj
mesečinom.
Međutim, kako je čudna lepota muzike!
Kratkotrajna lepota koju svirač ostvaruje pretvara
određeno vreme u čist kontinuitet; izvesno je da on nikada
neće biti ponovljen; poput postojanja mušica koje žive
jedan dan i drugih bića tako kratkog veka, lepota je
savršena apstrakcija i kreacija samog života. Ništa nije
tako slično životu kao muzika; međutim, iako je Zlatni
paviljon istog tipa lepote, ništa ne bi moglo biti udaljenije
od sveta i prkosnije prema svetu nego lepota ove zgrade.
Čim je Kašivagi završio melodiju »Carske kočije«,
muzika — taj imaginarni život — nestala je, i onda nije
ostalo ništa osim njegovog ružnog tela sa sumornim
mislima, savršeno netaknutog i neizmenjenog.
Kašivagi, u svakom slučaju, nije tražio utehu u
lepoti! Toliko sam razumeo bez ikakve diskusije. On je
više voleo to što bi, posle nekoliko trenutaka pošto je
svojim dahom, preko usana i frule šakuhaći, izveo živu
lepotu i pustio je u vazduh, njegove bangave noge i
sumorne misli ostale nepromenjene, samo još jasnije i
slikovitije nego ranije. Beskorisnost lepote, činjenicu što
lepota koja prođe kroz njegovo telo ne ostavlja nikakav
trag u njemu, ne menja apsolutno ništa — to je ono što je
Kašivagi voleo. Kad bi lepota mogla da bude nešto tako i
za mene, koliko bi mi život postao lakši!
...Nastavio sam da vežbam stalno i neprekidno
prema Kašivagijevim uputstvima. Lice mi se zacrvenelo,
dah mi je zastajao. A onda, kao da sam se odjednom
pretvorio u pticu, kao da mi je iz grla izleteo ptičji krik,
frula je proizvela jednu jedinu smelu notu.
»E, tako!« uzviknuo je Kašivagi smejući se. To,
svakako, nije bila lepa nota, ali isti zvuk je izišao ponovo
i opet se ponovio. Tada mi se pričinilo da je taj tajanstveni
zvuk, koji kao da nisam ja proizveo, glas zlatno-bakarnog
feniksa nad našim glavama.

*
* *

Posle toga sam uporno vežbao svake večeri uz

pomoć priručnika za samostalno učenje, koji mi je
Kašivagi dao, kako bih usavršio svoje sviranje. S
vremenom sam naučio da sviram melodije, na primer,
»Izlazeće sunce crveni se na beloj pozadini«, i moja ranija
prijateljska osećanja prema Kašivagiju su oživela.
U maju sam se dosetio kako bi trebalo da Kašivagiju
poklonim nešto u znak zahvalnosti za frulu šakuhaći. Ali
nisam imao novca da mu kupim poklon. Otvoreno sam mu
se izjadao zbog svog položaja. On mi je rekao da mu ne
treba ništa što se kupuje za novac. A zatim je, čudno
iskrivivši usta, rekao:
»Pa, pošto već navaljuješ, u stvari, ima nešto što bih
ja voleo. U poslednje vreme stalno želim da aranžiram
cveće, ali ono je previše skupo za mene. Čini mi se da je
sada upravo vreme kada u Zlatnom paviljonu cvetaju
perunike i sase. Šta misliš, da li bi ti, možda, mogao da mi
doneseš nekoliko perunika — jednu-dve što su tek
napupile, poneku osutu pupoljcima, i ostale u cvatu?
Mogao bi mi doneti i nekoliko travki pahulje. Noćas bi
mogao da ih uzbereš. Kako bi bilo da ih večeras doneseš
u moj stan?«
Tek pošto sam olako pristao na njegov predlog,
shvatio sam da me on, u stvari, nagovara na krađu. Da se
ne bih osramotio, trebalo je, u stvari, da postanem
kradljivac cveća.
Te večeri nismo za večeru imali pirinač, nego samo
kuvano povrće i tvrd crni hleb. Srećom, bila je subota, pa
je dosta ljudi iz hrama već popodne izišlo. Subotu smo
zvali »otvaranje zavese iznutra«: mogli smo rano da
odemo iz hrama i da se ne vratimo do jedanaest sati;
štaviše, sledeće jutro smo zvali »zaborav u snu«, pošto
nam je bilo dozvoljeno da tog jutra duže spavamo.
Starešina hrama već je otišao nekuda.
Sunce je konačno zašlo u pola sedam. Počeo je da
duva vetar. Čekao sam na prvi zvuk zvona koji najavljuje
noć. U osam sati visok i jasan zvuk zvona Ođikićo, levo
od središnje kapije, najavio je prvi čas noći; zvono se
oglasilo osamnaest puta, a njegov odjek dugo je lebdeo u
vazduhu.
Blizu Soseija, mali vodopad, upola okružen
branom, prenosio je vodu iz Lotosovog ribnjaka u veliki
ribnjak Kjoko. Tu su rasle perunike u izobilju. Bile su
izuzetno lepe u to vreme. Kada sam im se približio, čuo
sam šušanj njihovih cvetova na noćnom vetru.
Veličanstvene purpurne latice podrhtavale su u mirnom
žuboru vode. Bilo je veoma mračno u tom delu bašte:
purpurna boja cveća i tamno zelenilo lišća izgledalo je
podjednako crno. Pokušao sam da uzberem nekoliko
perunika; ali ha vetru mi je cveće i lišće nekako izmicalo
iz ruku, a na jedan list sam posekao prst.
Kad sam konačno stigao u Kašivagijev stan sa
rukama punim perunika i sasa, zatekao sam ga kako leži i
čita neku knjigu. Plašio sam se da ne naletim na onu
devojku koja je tu stanovala i koja je onda išla s nama na
izlet, ali, na sreću, čini mi se da je nekuda izišla.
Moja mala krađa me je razveselila. Kad god bih se
zbližio sa Kašivagijem, iz tog našeg odnosa proizašao bi
nekakav nemoralan čin, malo skrnavljenje, sitno zlodelo,
što me je uvek razveseljavalo; ali nisam bio siguran da li
će postepeno povećavanje broja takvih zlodela uticati i na
odgovarajuće povećanje moje veselosti.
Kašivagi je primio moj poklon sa velikim
ushićenjem. Otišao je do svog stanodavca da pozajmi
činiju i razne druge posude potrebne za aranžiranje cveća.
Kuća u kojoj je stanovao, bila je jednospratna; Kašivagi
je živeo u jednom odvojenom sobičku od četiri i po đoa.
Uzevši frulu, koja je ležala u udubljenju u zidu,
prineo sam usne pisku i pokušao da sviram jednu kratku
melodiju iz vežbanke. Kašivagi, koji se upravo vratio u
sobu, bio je silno iznenađen jer sam je izvanredno lepo
odsvirao. Ali te večeri on nije bio onaj isti Kašivagi koji
je došao da poseti Zlatni paviljon.
»Kad sviraš u frulu, uopšte ne zamuckuješ, zar ne?
Kad sam te učio da sviraš, verovao sam da ću čuti nekakvu
zamuckujuću muziku!«
 S tom primedbom, vratio nas je u položaj u kojem
smo bili prilikom našeg prvog susreta. Na to sam ja uspeo
da ga kao nenamerno upitam šta je bilo sa njegovom
lepoticom iz kuće u španskom stilu.
»A, ta devojka? Ona se već odavno udala.«
Odgovorio je jednostavno. »Učinio sam sve da je naučim
kako da sakrije činjenicu da više nije nevina. Međutim,
njen muž je zdrav i naivan tip, i sve je, čini mi se, prošlo
bez problema.«
Dok je govorio, vadio je jednu po jednu peruniku iz
činije u kojoj su stajale, zagledajući ih pažljivo. Zatim je
uzeo makaze, prineo ih činiji i sasekao im stabljike dok su
još bile u vodi. Kad god bi rukom podigao koju peruniku,
velika senka njenog cveta zatitrala bi na bambusovom
podu. Iznenada mi se opet obratio:
»Jesu li ti poznate one čuvene reči iz poglavlja o
popularnom načinu prosvećenja u delu Rinsairoku? ,Kad
sretneš Budu, ubij ga! Kad sretneš svoje pretke, ubij ih!’...
’Kad sretneš Budinog učenika, ubij ga! Kad sretneš
svog oca i majku, ubij svog oca i majku! Kad sretneš svog
rođaka, ubij ga! Jedino tako ćeš se osloboditi
ovozemaljske zavisnosti!’
Tako je. Upravo takva je bila situacija. Ta devojka
je bila odana Budi.«
»I tako si se ti oslobodio?«
»Hm«, rekao je Kašivagi, nameštajući nekoliko
perunika koje je podsekao i zagledajući ih. »Za to ubijanje
treba malo više, da znaš.«
Činija za cveće bila je puna bistre vode; iznutra je
bila obojena srebrnom bojom. Pregledajući kenzan20,
Kašivagi je pažljivo ispravio jedan šiljak koji je bio malo
iskrivljen. Osećao sam se nelagodno i pokušao sam da
prekinem tajac čavrljajući neodređeno.
»Sigurno znaš onaj koan ,Nansen ubija mače’, zar
ne? Neposredno po završetku rata, starešina hrama nas je
sve sazvao i održao nam litaniju o tome...«
»Oh, ,Nansen ubija mače?’« odvratio je Kašivagi,
određujući dužinu jedne sase i stavljajući je pored činije
za cveće. »To ti je problem koji iskrsava više puta u
čovekovom životu, uvek u nešto izmenjenom obliku. To
je prilično neprijatan i složen problem, da znaš. Svaki put
kad se suočiš s njim na nekakvoj prekretnici u svom
životu, promene mu se i oblik i smisao, iako je to uvek isti
problem. Pre svega, dozvolićeš, mače koje je otac Nansen
ubio pravi je đavolski stvor! Bilo je prekrasno, da znaš,
neuporedivo lepo. Imalo je zlatne oči i sjajnu dlaku. Svaki
užitak i lepota ovoga sveta gibali su se nabijeno kao
opruga u tom njegovom malenom, mekom telu. Većina
komentatora ovog koana zaboravlja da napomene
činjenicu da je mače bilo pravo klupko lepote. Izuzev
mene, naravno. Mače je iznenada iskočilo iz busena trave.
Njegove nežne, lukave oči sijale su, a uhvatio ga je jedan
od sveštenika — baš kao da je ono to i želelo. To je bio
uzrok svađe između dve grupe sveštenika u tome hramu.
Jer, iako se lepota može podati svakome, ona, u stvari, ne
pripada nikome. Ovaj, kako da ti to objasnim... Lepota —
pa da, lepota ti je kao pokvaren zub. Dodiruješ ga jezikom,
visi tu, boli te, nastojeći na sopstvenom postojanju. Na
kraju dolazi do stanja kada više ne možeš da izdržiš bol,
pa odlaziš kod zubara da ti izvadi taj zub. A onda, kad u
svojoj ruci pogledaš taj mali, prljavi, potamneli zub,
umrljan krvlju, misli ti teku otprilike ovako: ,Je li to ono?
Je li to sve? To što mi je zadalo toliko bola, što me je
izazivalo da stalno brinem o njegovom postojanju, što je
bilo tvrdoglavo ukorenjeno u meni, sada je samo mrtav
predmet. Ali zar je ova stvar zaista ista kao i ona? Ako je
ovo prvobitno pripadalo mom spoljnom životu, zašto —
kakvim proviđenjem — zašto je to priraslo za moj
unutrašnji život i uspelo da mi zada tako mnogo bola? Šta
je osnova života ove stvari? Je li ta osnova u meni? Ili je
u samoj toj stvari? A opet, ova stvar iščupana iz mojih
usta, koja mi sada leži u ruci, nešto je sasvim različito.
Ona sigurno ne može biti to! ?’«
»Vidiš li«, nastavio je Kašivagi, »takva ti je lepota.
Ubiti mače, dakle, svodi se, tako reći, na isto kao izvaditi
balon, pokvaren zub, kao iskoreniti lepotu. Ipak,
neizvesno je da li je to bilo zaista krajnje rešenje ili nije.
Koren lepote nije bio presečen, i, mada je mače bilo
mrtvo, njegova lepota je, možda, još živela. I zato, vidiš,
da bi se podsmehnuo nesigurnosti tog rešenja, Đošu je
stavio one cipele na glavu. On je znao, da tako kažemo,
da nema nikakvog drugog rešenja nego da se izdrži bol
pokvarenog zuba.«
Ovo Kašivagijevo tumačenje bilo je sasvim
originalno, ali sam se ja i nehotice upitao da li se i on,
proniknuvši u dubinu moje duše, na ovaj način meni ruga.
Prvi put sam se zaista uplašio od njega. Bojeći se da i dalje
ćutim, požurio sam da ga upitam:
»Pa onda, koji si ti? Otac Nansen ili Đošu?«
»Pa, da vidimo. Kako stvari sada stoje, ja sam
Nansen, a ti si Đošu. Ali jednoga dana ti ćeš, možda,
postati Nansen, a ja ću možda postati Đošu. Jer ovaj koan
može da se menja — kao mačije oči.«
 Dok je Kašivagi govorio, njegove ruke su se
pažljivo pokretale, najpre nameštajući mali, zarđali
kenzan u činiju za cveće, zatim umećući sase, koje su se
pružale prema nebu, u njegovom stilu ikebane, zatim
dodajući perunike, koje je rasporedio u obliku tri lista.
Postepeno je formirao aranžman ikebane u stilu Kansui
škole. Gomila sitnih, dobro ispranih kamenčića, nekoliko
belih i nekoliko smeđih, ležala je pored činije, čekajući da
budu upotrebljeni za završne poteze.
Pokreti njegovih ruku mogli bi se opisati samo kao
izvanredni. Svaki i najmanji potez uklapao se u prethodni,
a sa nepogrešivom umešnošću stapali su se efekti
kontrasta i simetrije. Prirodne biljke su slikovito
podvrgavane zakonima veštačkog reda i primoravane da
se uklapaju u ustaljenu melodiju. Cveće i lišće, koje je
ranije postojalo onakvo kakvo jeste, sada se pretvorilo u
cveće i lišće kakvo treba da bude. Sase i perunike više
nisu bile pojedinačne, bezimene biljke koje pripadaju
određenim vrstama, već su postale sažete, neposredne
manifestacije onoga što bi se moglo nazvati suštinom
perunika i sasa.
Međutim, bilo je nečega surovog u pokretima
njegovih ruku. Ponašale su se kao da imaju neku
neprijatnu, tajnu privilegiju u odnosu na biljke. I možda
baš zbog toga, kad god bih čuo zvuk makaza i video kako
on podseca jednu po jednu stabljiku cveta, imao sam
utisak kao da vidim kako kaplje krv.
Završio je ikebanu u Kansui stilu. Na desnoj strani
činije, gde su se prave linije sasa lepo uklapale sa krivim
linijama lišća perunike, jedan cvet je upravo cvetao, a još
dva su bili pupoljci koji tek što se nisu otvorili. Kašivagi
je stavio činiju u udubljenje; ona je ispunila gotovo ceo taj
prostor u zidu. Ubrzo se voda u činiji smirila. Kamičci su
skrivali kenzan, a ujedno su davali gotovo proziran utisak
površini vode.
»Savršeno!« uzviknuo sam. »Gde si to naučio?«
»Ovde u blizini živi jedna žena koja daje časove
ikebane. Mislim da će doći ovamo, samo što nije stigla.
Sprijateljio sam se s tom ženom, i ona me istovremeno
podučava u aranžiranju cveća. Ali sada, kad već i sam
umem da ga ovako aranžiram, sve mi je to postalo pomalo
dosadno. Ona je još sasvim mlada, ta učiteljica, i veoma
lepa. Koliko sam čuo, za vreme rata je vodila ljubav s
jednim oficirom i zatrudnela. Dete je rođeno mrtvo, a
ljubavnik je poginuo u ratu. Odonda stalno juri za
muškarcima. Ima pristojnu sumu novca i, očigledno, daje
časove ikebane samo iz ličnog zadovoljstva. U svakom
slučaju, ako želiš, možeš nekuda i da je izvedeš večeras.
Ona bi pošla bilo kuda.«
...Čim sam to čuo, osetio sam se krajnje zbunjenim.
Kad sam je onda ugledao sa vrha kapije Samon u hramu
Nanzen, kraj mene je bio Curukava. A sada, posle tri
godine, trebalo je da se ona pojavi preda mnom i ja,
umesto svega, da je gledam Kašivagijevim očima. Do
sada sam gledao na tragediju te žene u svetlosti misterije;
ali od sada ću je posmatrati sa mračnog gledišta nekoga
ko ni u šta ne veruje. Jer gola realnost je sada da su njenu
dojku, koju sam u daljini video kao beli mesec na dnevnoj
svetlosti, odonda dodirivale Kašivagijeve ruke, i da su
njene noge, onom prilikom pokrivene prelepim i skladnim
kimonom, odonda dodirivale Kašivagijeve bangave noge.
Stvarnost je u tome što je nju već oskrnavio
Kašivagi, đrugim rečima, iskustvo ju je iskvarilo.
 Ta pomisao me uveliko mučila i dovela me u stanje
da više nisam mogao izdržati da ostanem na tom mestu.
Ipak, radoznalost me zadržavala da ne odem. U stvari,
jedva sam čekao da stigne ta žena, koju sam prvobitno
gledao kao reinkarnaciju Uike, ali koja sada treba da se
pojavi kao odbačena ljubavnica jednog studenta, i to
bogalja. Jer, postavši Kašivagijev saučesnik, bio sam
spreman da se upustim u iluzorno zadovoljstvo prljanja
svojih dragocenih uspomena sopstvenim rukama.
...Kad je žena konačno stigla, nisam osetio ni
najmanji drhtaj srca zbog uzbuđenja. Još se živo sećam
tog trenutka. Onog njenog pomalo baršunastog glasa,
njenih ceremonijalnih manira i učtivog govora, koji je bio
tako upadljivo suprotan onom divljem izrazu njenih
bleštavih očiju, onoj tuzi u njenom glasu kada se obraćala
Kašivagiju, uprkos očigledne zbunjenosti zbog moga
prisustva sve sam to video, i sada mi je prvi put bilo jasno
zašto mc je Kašivagi pozvao te večeri u svoju sobu: hteo
je da me upotrebi kao barijeru.
Nije bilo nikakve veze između ove žene i junakinje
mojih vizija. Imao sam utisak da gledam sasvim drugu
osobu, koju sam sada prvi put video. Iako se njeno učtivo
držanje nije izmenilo dok je govorila, primetio sam da je
postepeno postajala rastrojena. Nije obraćala ni najmanje
pažnje na mene.
Naposletku je njena ozlojeđenost postala gotovo
neizdržljiva i imao sam utisak kako je odlučila da za
izvesno vreme odustane od napora da Kašivagija prisili da
promeni stav. Pretvarala se da se odjednom smirila i
bacila je pogled unaokolo po sobi. Mada je već bila tu pola
sata, sada je očigledno prvi put primetila ikebanu tako
upadljivo stavljenu u udubljenju zida.
 »To je prekrasna ikebana u Kansui stilu«, rekla je.
»Zaista si je lepo aranžirao, da znaš.«
Kašivagi, koji je samo čekao da ona to kaže, sada je
doneo konačan zaključak.
»Nije loše, zar ne?« rekao je. »A sada, kad sam
dostigao taj stepen, više zaista nemaš čemu da me učiš.
Više mi nisi potrebna. Da, ne šalim se!«
Kašivagi je govorio sa učtivim naglašavanjem reči.
Primetio sam kako je žena prebledela i okrenula se.
Učinilo mi se kao da se malo nasmejala; pa ipak, još nije
napustila svoj ceremonijalni način ponašanja, primičući
se na kolenima udubljenju. Zatim sam čuo kako kaže:
»Šta? Kakva je ovo vrsta cveća? Je li, šta je ovo?« Za tren
oka, sva voda je bila izlivena na pod, sase su popadale,
pupoljci rascvetanih perunika bili su iskidani na
komadiće: sve cveće, koje sam ja krađom nabavio, ležalo
je u potpunom neredu. Klečeći na podu, sada sam
automatski skočio. Ne znajući šta da uradim, oslonio sam
se na prozor. Video sam kako je Kašivagi zgrabio ženu za
tanke članke na rukama. Onda ju je dohvatio za kosu i
ošamario. Taj rafal grubog ponašanja otkrio je upravo onu
istu hladnokrvnu surovost koja mi je pala u oči maločas
dok je podsecao listove i stabljike cveća; ovo
zlostavljanje, uistinu, kao da je bilo prirodan produžetak
njegovih ranijih pokreta.
Pokrivši lice obema rukama, žena je istrčala iz sobe.
A Kašivagi me je pogledao dok sam tu stajao s izrazom
preneraženosti na licu. Nasmešio mi se čudnim
detinjastim osmehom i rekao:
»Evo ti prilike. Trči za njom! Pokušaj da je utešiš.
Hajde, brzo!«
 Ne znam da li zato što me je nagnala Kašivagijeva
autoritativna naredba ili što sam u srcu osetio neko
sažaljenje prema ženi, tek moje se noge nagonski
pokrenuše i ja potrčah za ženom. Sustigao sam je nekoliko
kuća dalje od Kašivagijevog stana. Bilo je to na uglu
kvarta Itakura iza tramvajskog depoa Karasumaru. Pod
oblačnim noćnim nebom čulo se kloparanje tramvaja dok
je ulazio pod krov depoa i dok su se svetle, purpurne
varnice utapale u tami. Žena je žurno išla iz kvarta Itakura
ka istoku i uputila se jednom sporednom ulicom. Bez reči
hodao sam pored nje. Plakala je. Ubrzo je primetila da
sam tu i primakla mi se. A onda, glasom punim suza, još
promuklijim nego obično, počela je da mi se nadugačko
žali na Kašivagijevo zlostavljanje.
Kako smo dugo ona i ja zajedno hodali ulicama te
noći! Dok mi je punila uši pričama o Kašivagijevoj
grubosti i iznosila sve odvratne gadosti njegovog
ponašanja prema njoj, jedna jedina reč koju sam čuo kako
odzvanja u noći bila je — »život«. Kašivagijeva svirepost,
njegove sitne zavere, izdaje, njegova bezosećajnost,
njegovi trikovi u izvlačenju novca od žena — sve je to
služilo samo da objasni njegov suptilni šarm. Jedino u šta
je meni lično bilo potrebno da verujem — to je
Kašivagijeva iskrenost u pogledu njegovih bangavih
nogu.
Posle Curukavine iznenadne smrti dugo sam živeo
ne dotičući se samog života. A onda me je konačno
podstaklo to što sam se dotakao novog vida života —
mračnijeg, ali manje nesrećnog, života koji je
podrazumevao stalno vređanje drugih ljudi dokle god
čovek živi. Ponovo su za mene oživele Kašivagijeve reči:
»Ubijanje zahteva nešto više od toga!« i one su me
privlačile. U tom trenutku setio sam se još i molitve koju
sam izrekao kad sam se popeo na brdo iza hrama krajem
rata, i kada sam odozgo pogledao na bezbrojna gradska
svetla: »Neka mrak u mojem srcu postane isti kao i tama
noći što okružuje ta bezbrojna svetla!«
Žena nije išla u pravcu svoje kuće. Umesto toga,
lutala je besciljno kroz bočne ulice, gde je bilo malo
prolaznika i gde je mogla slobodno da priča. Kad smo,
najzad, stigli do kuće u kojoj je ona živela, nisam imao
pojma u kome delu grada se nalazimo.
Bilo je već pola jedanaest. Hteo sam da se vratim u
hram, ali žena me je molila da je ne ostavljam i tako sam
s njom ušao u kuću. Uvela me je unutra i upalila svetlo.
»Jesi li ikada nekog proklinjao i poželeo njegovu
smrt?« naglo me je upitala.
»Jesam«, odgovorio sam smesta. Čudno je da o
tome nisam razmišljao do tog trenutka, ali sada mi je bilo
jasno da sam priželjkivao smrt devojke iz kuće u kojoj je
Kašivagi stanovao, koja je bila svedok moje sramote.
»To je strašna stvar«, rekla je, srušivši se na
bambusov pod i okrenuvši se na bok. »I ja sam.«
Njena soba je bila osvetljena jakom svetlošću, što je
bilo neobično u tim danima restrikcije struje. Sijalica je tri
puta jača od one u Kašivagijevoj sobi, morala je imati oko
sto vati. Prvi put sam tada ugledao jasno osvetljeno
žensko telo. Njen pojas u Nagoja stilu bio je sjajan i beo,
ističući jasno purpurnu zamršenost dezena u spletu
visterija na njenom Juzen kimonu.
Vrh kapije u hramu Nanzen bio je toliko udaljen od
sale za goste Tenđuan da bi taj prostor samo ptica mogla
da preleti. Međutim, meni se sada činilo da sam tokom
svih tih godina postepeno prelazio tu razdaljinu i da sam
se sada konačno približavao cilju. Od onog popodneva na
kapiji ja sam seckao vreme na deliće minuta, i sada sam
se zaista približavao smislu one tajanstvene scene u
Tenđuanu. Moralo je da ispadne ovako, razmišljao sam.
Bilo je neminovno što se ova žena izmenila, kao što se i
reljef ove zemlje s vremenom menja dok je svetlost sa
neke udaljene zvezde konačno ne stigne. Ako smo nas
dvoje bili povezani iščekivanjem današnjeg susreta od
trenutka kada sam je ugledao sa kapije hrama Nanzen,
promene koje su odonda u njoj nastale mogle bi se
izbrisati; samo sa nekoliko manjih izmena, stvari bi se
mogle vratiti u prethodno stanje, i ono bivše ja moglo bi
se suočiti sa onom bivšom ženom.
Tada sam joj ispričao šta se desilo. Govorio sam joj
bez daha i stalno mucajući. Dok sam govorio, zeleno lišće
je opet zasvetlelo, a anđeli i prekrasna ptica Hoo, naslikani
na tavanici, ponovo su oživeli. Sveža boja oblila je ženine
obraze, a prethodna divlja svetlost u njenim očima
preobrazila se u neizvestan i zbunjen izraz.
»Znači, to se dogodilo?« rekla je. »Gospode bože!
To se, dakle, zaista dogodilo, je li? Kakva čudna karma!
21
Da, to ti je smisao čudne karme.«
Dok je govorila, oči su joj ispunile suze ponosne
radosti. Zaboravila je na svoje nedavno poniženje i
predala se uspomenama iz prošlosti. Iz jednog uzbuđenja
prelazila je pravo u drugo uzbuđenje, dok nije gotovo
pomahnitala. Donji deo njenog kimona sa dezenom
vistirije bio je u potpunom neredu.
»Sada više nemam mleka«, rekla je. »Oh, jadna
moja bebice! Nemam više mleka, ali ću ti svejedno učiniti
ono što sam i onda učinila. Pošto si me odonda voleo, ja
ću zamisliti da si ti onaj čovek. Samo ako tako mislim,
nemam se čega stideti. Da, zaista ću uraditi isto što sam
onog puta učinila.«
Govorila je kao da izgovara neku veliku zakletvu.
Njene sledeće radnje kao da su dolazile od preterane
ekstaze ili, pak, od prevelikog očaja. Pretpostavljam da ju
je, svesno, ekstaza navela na taj strastan čin, ali da je prava
snaga koja ju je primoravala na to, očaj u koji ju je bacio
Kašivagi, ili, bar, trajan, zaostali ukus tog očaja.
I tako je ona pred mojim očima razvezala čvor na
pojasu, drešeći različite vrpce. Onda je uz šuškanje svile
skinula pojas i dekolte njenog kimona, oslobođen stege,
otvorio se. Nejasno sam nazirao ženine bele grudi.
Zavlačeći ruku u kimono, izvadila je levu dojku i ponudila
je meni. Slagao bih ako kažem da mi se nije zavrtelo u
glavi. Gledao sam u njene dojke. Posmatrao sam ih sa
najvećom pažnjom. Ali sam ostao u ulozi svedoka. Ona
tajanstvena belina koju sam ugledao u daljini, sa vrha
kapije Samon, nije bila ovakav materijalni grumen mesa.
Onaj utisak je tinjao u meni već tako dugo da su mi dojke
koje sam sada gledao izgledale samo kao meso, ništa
drugo do običan konkretni predmet. To meso samo po
sebi nije imalo onu moć da privlači ili izaziva. Obnaženo
tu, preda mnom, i potpuno odsečeno od života, samo je
služilo kao dokaz turobnosti i dosade života.
Ipak, neću da kažem ono što nije istina. Nema
sumnje da mi se pred prizorom njenih belih dojki, zavrtelo
u glavi. Problem je u tome što sam ih ja zagledao sa
prevelikom pažnjom i u svim pojedinostima, tako da je
ono što sam video prevazilazilo ženske dojke i postepeno
prerastalo u neki besmisleni fragment.
 ...A zatim se dogodilo ono čudo. Pošto sam prošao
kroz taj mučan proces, ženine dojke me, najzad, pogodiše
svojom lepotom. Dobile su one jalove i hladne osobine
lepote i, dok su dojke ostale pred mojim očima, polako su
se zatvarale u principima sopstvene suštine. Baš kao što
se ruža zatvara u bitne principe ruže.
Lepota mi se ukazivala sa zakašnjenjem. Drugi ljudi
je sagledaju vrlo brzo, otkrivajući lepotu i seksualni nagon
istovremeno, dok se u meni svest o lepoti uvek budi
mnogo docnije. Sada su za tren oka ženine dojke zadobile
svoju povezanost sa celinom... prevazišle stanje u kojem
su bile samo meso... i postale neka neopipljiva, besmrtna
supstancija povezana sa večnošću.
Želeo bih da shvatite šta hoću da kažem. Opet se
preda mnom pojavio Zlatni paviljon. Ili, bolje reći, dojke
su se pretvorile u Zlatni paviljon.
Setio sam se one noći s naletom tajfuna početkom
jeseni, koju sam proveo na straži čuvajući hram. Ma
koliko da je zgrada bila izložena mesečevoj svetlosti,
pritisla ju je neka teška, raskošna tama, koja je u noći
prodrla u hram, kroz roletne na prozorima, kroz drvena
vrata, ispod krova sa kojega se ljuštio zlatni premaz. A to
je bilo prirodno. Jer i Zlatni paviljon je bio samo ništavilo
savršeno komponovano i građeno sa najvećom pažnjom.
I upravo tako, mada je spoljašnjost ovih dojki odisala
svetlim sjajem puti, unutrašnjost im je bila ispunjena
tamom. Njihova prava supstancija sastojala se od iste,
teške raskošne tame.
Izvesno je da nisam bio opijen ovim saznanjem. To
moje saznanje bilo je zgaženo i ismejano; a, prirodno,
život i seksualni nagon prolazili su kroz isti proces... Ali
moje duboko osećanje ekstaze nije me napustilo, i dugo
sam ostao sedeći naspram ženinih obnaženih grudi, kao
paralizovan.

*
* *

Sedeo sam tako, kad me je presreo ženin hladan i

podrugljiv pogled. Ona je dojku opet prekrila kimonom.
Rekao sam joj da moram da idem. Kad sam izišao, sa
treskom je zalupila ulazna vrata iza mojih leđa.
Ostao sam u stanju ekstaze sve dok se nisam vratio
u hram. U duši sam video kako se Zlatni paviljon i ženine
dojke približavaju jedno drugom, presreću se i prepliću.
Obuzelo me nemoćno osećanje radosti.
Međutim, kad su obrisi glavne kapije hrama
Rokuon počeli da se naziru kroz tamnu borovu šumu, koja
je uzdisala na vetru, moj duh se postepeno smirio,
preovladalo je u meni osećanje nemoći, a opijenost mi se
pretvorila u mržnju — mržnju prema nečemu čega ni sam
nisam bio svestan.
»I tako sam opet odvojen od života!« razmišljao
sam. »Od čega to Zlatni paviljon pokušava da me zaštiti?
Zašto nastoji da me sačuva od života iako ja to nisam
tražio? Naravno, možda me spasava da ne padnem u
pakao. Ali čineći tako, Zlatni paviljon napraviće od mene
još grešniju osobu od onih koji stvarno padaju u pakao, on
me pretvara u, ,čoveka koji poznaje pakao bolje od
ikoga’.«
 Glavna kapija hrama bila je mračna i utonula u
tišinu. Na bočnoj kapiji nejasno je odsijavala svetlost,
koja se nije gasila sve dok se jutarnje zvono ne oglasi.
Gurnuo sam vratnice bočne kapije. Iznutra se začuo
zveket starog, zarđalog lanca na pritisak teških vratnica,
koje su se otvarale.
Vratar je već otišao da spava. Sa unutrašnje strane
kapije postojao je natpis sa napomenom da je dužnost
onoga ko se poslednji vrati posle deset časova uveče da
zaključa kapiju. Dve drvene pločice pokazivale su da se
njihovi vlasnici još nisu vratili. Jedna pločica je pripadala
starešini hrama, a druga je bila starog baštovana.
Dok sam koračao prema hramu, primetio sam hrpu
dasaka, dužine oko pet metara, koje se upotrebljavaju za
neke popravke. Čak i noću se jasno videla svetla patina
drveta. Kad sam prišao bliže, ugledao sam strugotinu
rasutu svud unaokolo poput sitnog žutog cveća; opojni
miris drveta lebdeo je u tami. Prošavši mimo ulaza za
vozila, pokraj mesta gde su izvođeni radovi zbog
rekonstrukcije hrama, krenuo sam u svešteničke
prostorije, ali zastadoh.
Pre nego što kročim u njih moram baciti još jedan
pogled na Zlatni paviljon. Spustio sam se stazom ka
Zlatnom paviljonu ostavivši za leđima tihu usnulu glavnu
dvoranu hrama Rokuon i prošavši ispred kapije u
kineskom stilu.
Zlatni paviljon mi se postepeno ukazao pred očima.
Bio je obavijen šuštanjem lišća i stajao je tu potpuno
nepomičan, ali sasvim budan, usred noći. Kao da je bio
čuvar same noći... Jeste! Iako je stambeni deo hrama
Rokuon noću blaženo spavao, ja još nikada nisam video
Zlatni paviljon da spava. To nenastanjeno zdanje bilo je
kadro da zaboravi na san. Tama nastanjena u njemu bila
je potpuno oslobođena ljudskih zakona.
Tada sam se obratio Zlatnom paviljonu grubim
tonom, gotovo nalik na kletvu, prvi put u svom životu:
»Jednoga dana ću svakako ovladati tobom. Da,
jednoga dana ću bezuslovno ovladati tobom, tako da
nikada više nećeš moći da mi se isprečiš na putu.«
Glas mi je naprslo odjekivao u noćnim senkama na
ribnjaku Kjoko.
 SEDMA GLAVA

Moja opšta životna iskustva kao da su nastajala po

nekoj šifri: kao da sam prolazio kroz hodnik sa
ogledalima, u kojima se jedna jedina slika umnoženo
odražavala u beskrajnoj dubini. Stvari koje sam viđao u
prošlosti jasno su se odražavale na stvarima koje sam sada
prvi put sreo i činilo mi se da me te sličnosti vode u
najdublje dubine hodnika, u neku unutrašnju odaju. Mi se
ne sudaramo iznenada sa našom sudbinom. Čovek koji je
osuđen da docnije u životu bude pogubljen, neprestano —
kad god ugleda telegrafski stub odlazeći na posao, kad
god prelazi preko železničke raskrsnice — u glavi vidi
sliku gubilišta i ta slika mu postaje sve bliskija.
U mojim iskustvima, dakle, nije dolazilo ni do čega
nalik na gomilanje. Nije u njima bilo one čvrstine koja bi
mogla da naraste u planinu gomilanjem slojeva jednog
preko drugog. Nisam osećao nikakvu prisnost prema
ičemu na svetu izuzev prema Zlatnom paviljonu; uistinu,
nisu mi bila bliska čak ni sopstvena iskustva iz prošlosti.
Međutim, bio sam svestan da će izvesni mali elementi
svih tih iskustava — elementi koje nije gutalo burno more
vremena, elementi koji se nisu utapali u besmisleno i
beskrajno ponavljanje — da će se ti elementi povezati i da
će stvoriti neku stravičnu i neprijatnu sliku.
Pa koji su, onda, bili ti pojedinačni elementi? S
vremena na vreme razmišljao sam o tome. Ali tim svetlim,
raspršenim delićima iskustva nedostajalo je reda i smisla
još više negoli svetlucavim komadićima razbijene pivske
boce koju čovek ugleda na putu. Nisam mogao da verujem
da su ti delići iskustva bili razbijeni komadići nečega što
je u prošlosti imalo oblik savršeno lepog predmeta jer, u
njihovoj besmislenosti, u tome što im je u potpunosti
nedostajalo ikakvog reda, naročito u njihovoj ružnoći,
svaki od tih odbačenih delića kao da je još sanjao o
budućnosti. Da, ti najobičniji delići, svaki je tu ležao
neustrašivo, čudesno, mirno, sanjajući o budućnosti. O
budućnosti koja nikada neće biti isceljena, niti
ispravljena, koje se nikada neću dotaći, o zaista
nepredvidljivoj budućnosti!
Ovakva nejasna razmišljanja ponekad su u meni
probuđivala nekakvo lirsko uzbuđenje koje mi uopšte nije
odgovaralo. U ovakvim prilikama, ako bi se to, na sreću,
desilo u noći na mesečini, izvadio bih frulu šakubaći i
zasvirao u nju ispred Zlatnog paviljona. Sada sam se već
toliko izvežbao da sam bio u stanju da odsviram
Kašivagijevu omiljenu melodiju »Carske kočije« i ne
gledajući u note.
Muzika je kao san. Istovremeno ona je, uz to, još
jasniji oblik svesti od našeg normalnog budnog stanja.
Često sam se pitao koji je od ta dva oblika zapravo
muzika? Ona je imala moć da ponekad pobrka ta dva
suprotna pojma. A ja sam ponekad bio u stanju da, tako
reći, otelotvorim melodiju »Carske kočije« koju sam
svirao. Moj duh je znao za radost otelotvorenja muzike.
Jer u mom slučaju, za razliku od Kašivagijevog, muzika
mi je zaista bila uteha.
...Kad god bih završio sviranje, uvek sam se pitao:
»Zašto Zlatni paviljon ćutke prelazi preko ovog mog
sviranja? Zašto me ne osudi ili me ne omete kada ovako
otelotvorim muziku? S druge strane, Zlatni paviljon ni
jedan jedini put nije prevideo kada sam pokušao da
otelotvorim sreću i životna zadovoljstva. U svakoj
ovakvoj prilici Zlatni paviljon je neizostavno, kao po
pravilu, istog trenutka blokirao moje napore i prisilio me
da se povratim. Zašto on dozvoljava opijenost i zaborav
samo u muzici?«
.. .Pri takvim mislima draž muzike bi izbledela zbog
same činjenice što mi je Zlatni paviljon dopuštao upravo
užitak. Jer, pošto mi je hram davao svoje prećutno
odobrenje, muzika — ma koliko verno podsećala na život
— muzika je postajala samo imaginarni, lažni oblik
života; i koliko god ja pokušavao da se otelotvorim u njoj,
to otelotvorenje moglo je da bude samo nešto privremeno.
Ne bih želeo da stvorim utisak da sam se pomirio sa
sudbinom i povukao zbog ona dva nesrećna poraza u
odnosu na žene i na život. Do kraja 1948. imao sam još
nekoliko takvih prilika, a i Kašivagi me je upućivao; ne
prezajući ni od čega, upuštao sam se u te pokušaje. Ali
rezultat je uvek bio isti.
Između žena i mene, između života i mene, uvek se
neizostavno pojavljivao Zlatni paviljon. A pri tom bi se
ono što sam pokušavao da dohvatim, ono čega sam se
doticao, u trenutku prometnulo u pepeo, a perspektive
preda mnom pretvorile bi se u pustinju.
Jednom dok sam se odmarao od nekog posla na
poljani iza kuhinje, slučajno sam primetio kako pčela
obleće oko male, žute letnje krizanteme. Doletela je kroz
sveprožimajuću svetlost na svojim zlatastim krilima, pa je
od svih mnogobrojnih krizantema odabrala jedan cvet i
počela da obleće oko njega. Pokušao sam da na cvet
gledam pčelinim očima. Krizantema je stajala tu, raširivši
svoje pravilne latice, žuta i besprekorna. Bila je lepa poput
nekog malog Zlatnog paviljona i isto toliko savršena; ali
se nije pretvorila u hram i ostala je u stanju jedne obične
letnje krizanteme. Da, nastavila je da bude krizantema,
postojana, jedan jedini cvet, bez ikakvih metafizičkih
primesa. Pridržavajući se tako pravila sopstvenog
postojanja, zračila je silnom privlačnošću i postala
odgovarajući objekt pčeline želje. Kako je to tajanstveno
biti tako u iščekivanju, dišući, kao objekt te bezoblične,
leteće, obične, pokretne želje! Postepeno, taj oblik postaje
nerazgovetniji, čini se kao da će se raspršiti, podrhtava i
leluja se. To je sasvim prirodno, jer taj pravi oblik
krizanteme i stvoren je zato da bi utažio pčelinu želju, pa
i sama njegova lepota procvetala je u iščekivanju te želje.
Sada je došao trenutak kada će oblik cveta postići svoj
smisao i zablistati u samom životu. Sam taj oblik oblikuje
život, koji neprestano teče i koji nema oblika; u isto
vreme, tok bezobličnog života je oblikovanje svih oblika
na ovom svetu... Tako je pčela prodrla duboko u cvet i,
prekrivena cvetnim prahom, prepustila se opijenosti. A
krizantema, primivši dragovoljno pčelu u svoje telo, i
sama je postala kao neka raskošna, žuta pčela sa oklopom.
Ja sam je posmatrao kako se divlje trese kao da će svakog
trenutka odleteti sa peteljke.
Gotovo me je uhvatila vrtoglavica od svetlosti i
ovoga čina što se odigrao u toj svetlosti. Tada, prestavši
da gledam pčelinim očima, opet sam se vratio svojima:
odjednom sam shvatio da su moje oči, dok su posmatrale
ovaj prizor, bile upravo u ulozi očiju Zlatnog paviljona.
Da, baš tako. Na isti način kao što sam sada prestao da
gledam pčelinim očima, vrativši se svojima, tako sam u
onim trenucima, kada mi se život nudio, prestao da
gledam svojim očima i preuzeo oči Zlatnog paviljona.
Upravo u takvim trenucima hram bi se isprečio između
mene i života.
Vratio sam se svojim očima. U ovom ogromnom,
neodređenom svetu stvari, pčela i letnja krizantema su,
tako reći, samo ostale »na svom mestu«. Let pčele i drhtaji
cveta nimalo se nisu razlikovali od šuma vetra. Na
statičnom, zaustavljenom svetu sve je ravnopravno, a onaj
oblik što je zračio tako silovitom privlačnošću iščezao je.
Krizantema više nije bila lepa zbog svog oblika, nego
zbog tog neodređenog imena »krizantema«, koji joj
dajemo, i zbog obećanja sadržanog u tom imenu. A pošto
ja nisam pčela, krizantema me nije mamila i, pošto nisam
krizantema, nijedna pčela nije žudela za mnom.
Poistovetio sam se sa tokom života i sa svim njegovim
oblicima, ali sada je to osećanje iščilelo. Svet je postao
relativnost i samo vreme se kretalo. Ne želim da
razglabam o tome. Želim samo da kažem ovo: kada se
večni i apsolutni Zlatni paviljon pojavi i moje oči se
pretvore u njegove, onda se svet oko mene preobrazi kao
što sam opisao, i u tom preobraženom svetu jedino Zlatni
paviljon zadržava svoj oblik i lepotu, pretvarajući sve
ostalo u prašinu. Od onoga dana kad sam gazio po telu one
prostitutke u bašti hrama, a naročito posle Curukavine
smrti, neprestano sam u sebi ponavljao pitanje: »Da li je
zlo ipak moguće?«

*
* *

Jedne subote u januaru 1948. iskoristio sam priliku

kad smo imali slobodno popodne da odem u trećerazredni
bioskop. Posle filmske predstave, prvi put posle dužeg
vremena, sam sam prošetao kroz četvrt Šinkjogoku. U
gomili ljudi odjednom sam naišao na veoma poznato lice,
ali pre nego što sam se mogao dosetiti ko je to, lice je
utonulo u more pešaka i nestalo iza mene.
Čovek je imao šešir od filca, elegantan ogrtač i šal,
i šetao je s devojkom, čiji je kaput bio jarkoskerletne boje,
očigledno gejšom22. Čovekovo ružičasto, punačko lice,
njegova kosa čista kao u deteta, toliko različita od kose
većine sredovečnih ljudi, njegov dugačak nos — pa da,
sve su to bile izrazite osobine starešine hrama, oca
Dosena, i samo ih je šešir za trenutak pokrio.
Iako nisam imao čega da se stidim, moja neposredna
reakcija bila je strah da me je, možda, spazio. Jer, istog
trenutka, osetio sam da moram izbegavati situaciju u kojoj
bih bio svedok starešininih potajnih izlazaka, čime bih,
bez svoje volje, bio upleten u njegov stav poverenja ili
nepoverenja prema meni.
U tom trenutku jedan crni pas se umešao u gomilu
prolaznika što su se veselili u jednoj od noći posle Nove
godine. Bio je to veliki rundov, očigledno naviknut da
lunja kroz gomilu ljudi, jer se vešto provlačio između
nogu žena u šarolikim kaputima i ljudi u vojničkim
uniformama, zastajući povremeno pred nekom radnjom.
Primetio sam da se zaustavio da nešto onjuši ispred jedne
prodavnice suvenira, koja se nije izmenila još od vremena
Šogoina Jacuhašija. Tako sam prvi put uspeo da sagledam
njušku psa pri svetlosti prodavnice. Jedno mu je oko bilo
povređeno, a krv i stvrdnuta skrama u uglu oka ličili su na
rubin. Povređeno oko gledalo je pravo dole u zemlju.
Dlake na njegovim leđima bile su upadljivo nakostrešene
i izgledale kao okorelo klupko.
 Nije mi sasvim jasno zašto je taj pas privukao moju
pažnju. Možda zato što je, lunjajući unaokolo, tvrdoglavo
nosio u sebi svet koji je potpuno odudarao od ove vesele,
bučne ulice. Pas je išao kroz mračni svet u kome je
dominirao miris. Taj svet se nametnuo preko ulica koje su
za ljude, u stvari, preko svetlosti grada, preko pesama sa
gramofonskih ploča i graje od ljudskog smeha — svemu
tome pretili su brojni i mračni mirisi. Jer zakoni mirisa bili
su određeniji, tako da je miris mokraće kojim odišu vlažne
noge psa savršeno povezan sa jedva osetnim, ali
neprijatnim mirisom kojim odišu unutrašnji organi
ljudskih bića.
Bilo je užasno hladno. Grupa mladića, koji su ličili
na mafiju crnoberzijanaca, silazila je niz ulicu, kidajući
novogodišnje dekoracije sa jelki, koje su još stajale ispred
nekih kuća, mada su praznični dani već prošli. Pokazivali
su šake u kožnim rukavicama da vide ko je pokidao
najviše borovine. Nekima se u šaci zadržalo samo
nekoliko iglica; drugi su otkinuli čitavu granu sa jelke.
Jedan od mladića, koji je imao najviše uspeha, nasmejao
se i nestao mi iz vidokruga.
Našao sam se u situaciji da pratim psa. Za trenutak
mi se učinilo da sam ga izgubio iz vida, ali se pas u
sledećem trenu opet pojavio. Skrenuo je u ulicu što vodi
u četvrt Kavaramaći. Išao sam za njim i izbio na put kojim
prolaze tramvaji. Ovde je bilo mnogo mračnije nego u
Šinkjogoku. Pas je nestao. Zastao sam tražeći ga u svim
pravcima. Produžio sam do ugla ulice tragajući i dalje za
psom.
Upravo tada se preda mnom zaustavila iznajmljena
sjajna limuzina sa vozačem. Vozač je otvorio vrata i prva
je u kola ušla devojka. Blenuo sam u nju. Čovek je bio
spreman da uđe za devojkom, ali, spazivši me, ostao je
kao prikovan za mesto.
Bio je to starešina hrama. Ne znam kakvim je to
proviđenjem starešina, koji je ranije prošao mimo mene
na ulici, dolazeći sada zaobilaznim putem sa devojkom,
ovako naleteo na mene. U svakom slučaju, sada je bio tu,
a kaput devojke koja je ušla u kola bio je jarkoskerletne
boje, koje sam se dobro sećao.
Ovoga puta ga nisam mogao izbeći. Ali bio sam
toliko zaprepašćen zbog tog susreta da nisam mogao
izustiti ni reči. Pre nego što sam uspeo išta reći, na usta mi
navreše neki zvuci zbunjenog mucanja. Na kraju mi se na
licu pojavio izraz podsmeha i protiv moje volje. U stvari,
učinio sam nešto sasvim nepristojno u takvoj prilici: stao
sam da se smejem starešini.
Ne mogu da objasnim taj svoj smeh. Činilo mi se
kao da je došao spolja i odjednom mi se zalepio za usta.
Kad je starešina video da se ja smejem, izraz njegovog
lica se promenio.
»Ti, glupane mali!« dobacio mi je. »Zar nameravaš
da me pratiš?«
Zatim je ušao u kola i zalupio mi vrata pred nosom.
Kada su se kola odvezla, shvatio sam da me je, svakako,
primetio i prvi put, kad smo se mimoišli u Šinkjogokuu.

*
* *

Sledećeg dana sam čekao da me starešina pozove i

izgrdi. To bi mi pružilo priliku da mu objasnim šta je
posredi. Ali, baš kao i u prethodnom slučaju, kada sam
gazio po onoj prostitutki, starešina me je i sada mučio
prelazeći ćutke preko svega.
Kao za inat, tada mi je opet stiglo pismo od majke.
Pismo je završila svojom uobičajenom napomenom kako
živi samo u nadi da će jednoga dana dočekati da budem
starešina Zlatnog paviljona.
»Ti, glupane mali! Zar nameravaš da me pratiš?« —
razmišljajući o rečima s kojima se starešina obrecnuo na
mene, sve više su mi se činile neprikladne. Da je on bio
pravi zenistički sveštenik, otvoreniji i sa više smisla za
humor, on se nikada ne bi obratio svome učeniku sa tako
prostačkim prekorom. Dobacio bi kakvu sažetiju,
ubedljiviju primedbu. Ali sada, naravno, više nije mogao
poreći ono što je rekao; ipak, bio sam siguran da je u tom
trenutku bio pogrešno uveren da sam ga ja namerno pratio
i podsmehnuo mu se kao da sam ga uhvatio u nekom
naročitom prekršaju; stoga se razbesneo i automatski, u
afektu, ispao prost.
Kako bilo da bilo, njegovo ćutanje je opet postalo
razlog za nemir koji me je iz dana u dan sve više pritiskao.
Najzad se pretvorilo u ogromnu silu, dosađivalo mi kao
moljac što mi nasrtljivo leprša pred očima. Kad bi
starešina bio pozivan da održi službu van hrama, obično
bi poveo jednog ili dva đaka. Nekada ranije i đakon je
neizostavno bio prisutan u takvim prilikama. Međutim, u
poslednje vreme, kao deo takozvanog procesa
demokratizacije, ušlo je u praksu da neko od nas petorice
— đakon, crkvenjak, ja i još dvojica daka — naizmenično,
prati starešinu. Nadzornik internata, čija strogost je među
nama postala poslovična, bio je mobilisan i poginuo je u
ratu. Njegove dužnosti je sada preuzeo sredovečni
crkvenjak. Posle Curukavine smrti na njegovo mesto u
hram je došao noi đak.
Baš u to vreme umro je starešina jednog hrama (koji
je pripadao sekti Sokokuđi i koji je imao isto istorijsko
poreklo kao i hram Rokuon). Naš starešina je bio pozvan
da prisustvuje postavljenju njegovog naslednika. Desilo
se da je došao red na mene da ga pratim. Pošto starešina
nije ništa učinio kako bi izbegao moj odlazak s njim,
očekivao sam da će mi se pružiti prilika da se objasnimo
na putu za hram ili na povratku. Međutim, u noći pre
ceremonije ustoličenja odlučeno je da s nama ide i novi
đak i ja sam se u svom nadanju prevario.
Čitaoci upoznati sa literaturom Gosan verovatno će
se setiti ceremonije održane kada je Išimuro Zenju stupio
u hram Manđu u Kjotu prve godine Koan ere (1361).
Predanje koje je stiglo do nas govori o lepim rečima koje
je novi sveštenik izrekao kada je stigao u hram i kada je
išao od glavne kapije do Dvorane zemlje, zatim do
Dvorane predaka i, konačno, do prostorija za starešinu
manastira.
Pokazujući na glavnu kapiju Samon, sa ponosom je
govorio o svojoj radosti što mu je povereno odgovorno
novo mesto u njihovoj verskoj zajednici.
»U Tenđo Kjuću, pred kapijom Teiđo Manđu.
Praznoruk otvaram bravu, bosonog se penjem uz svetu
planinu Konron.«
Počela je ceremonija kađenja. Najpre je sveštenik
izgovorio litaniju Šikoku u čast velikog verskog vođe
Šihoa. Ranije, dok zenističkom religijom još nisu
zavladale konvencije i dok je duhovno buđenje pojedinca
cenjeno iznad svega drugog, bilo je uobičajeno da učenik
izabere učitelja, a ne obrnuto. U to vreme učenik je
dobijao religiozno obrazovanje ne samo od sveštenika
koji ga je prvi podučavao nego i od raznih drugih učitelja;
za vreme ceremonije kađenja u toku njegovih litanija
Sikoku, učenik bi javno oglasio ime učitelja čiju je misiju
od sveg srca želeo da nastavi.
Dok sam posmatrao tu impresivnu ceremoniju
kađenja, pitao sam se da li bih se ja, kada na mene dođe
red da me ustoliče kao starešinu Zlatnog paviljona, pri
ceremoniji izjasnio za pravog naslednika oca Dosena,
našeg starešine, kao što je običaj zahtevao. Možda bih ja
prekršio uobičajeno pravilo koje potiče od pre sedam
stotina godina i izjasnio se za nekog drugog. Tog ranog
prolećnog popodneva prožela me je hladnoća
manastirskih prostorija u kojima obitava starešina
manastira, zapahnuo me otužni miris pet vrsta tamjana,
iza Tri posude sijala je dijadema, a blistavi oreol
okruživao je glavnu statuu Bude, svetlele su bele mantije
na sveštenicima koji su učestvovali u litanijama... a šta bi
bilo ako se jednoga dana ja nađem ovde u ulozi sveštenika
zbog koga je pripremljena ovakva ceremonija
postavljenja?
...Nadahnut teskobnom atmosferom ranog proleća,
trebalo bi da laka srca izneverim stari običaj. Starešina bi
bio prisutan; kada bi čuo moje reči, zanemeo bi od čuda i
prebledeo od besa. Jer ja bih izrekao neko drugo ime, a ne
njegovo... Neko drugo ime? Ali ko je taj drugi učitelj koji
me je upućivao na pravi put prosvećenja? U nedoumici
sam kako da izreknem to ime. To ime mi zastaje u grlu
zbog mucanja i neće da izađe iz usta. Mucam i, dok
mucam, to drugo ime postepeno izgovaram —
»LEPOTA«, i »NIŠTAVILO«. A onda svi prisutni prasnu
u smeh, dok se ja osećam nelagodno i tamo stojim
prikovan na mestu usred njihovog smeha...
Odjednom sam se probudio iz svog sanjarenja.
Trebalo je da starešina činodejstvuje, a ja, kao njegov
pomoćnik, morao sam da mu pomognem. Svaki đak bio
bi ponosan da učestvuje u ovakvim svečanim prilikama, a
za mene je to bila naročita čast, pošto je starešina hrama
Zlatnog paviljona bio počasni gost među zvaničnim
učesnicima u ovoj ceremoniji. Kada je starešina završio
kađenje, udario je drvenim čekićem koji smo nazivali
»beli čekić«, potvrđujući time da sveštenik koji je danas
ustoličen kao starešina ovog hrama, nije »ganfuto«, što će
reći da nije duhovni varalica. Starešina je recitovao
tradicionalnu formulu:

Hoen rjušo šu
Tokan daići gi.

Zatim je bučno udario belim čekićem. Tada sam

iznova osetio i shvatio čudesnu moć koju je naš starešina
posedovao.
Nisam mogao da podnesem način na koji je
starešina prećutno prešao preko onog nedavnog nesrećnog
susreta, pogotovu zato što nisam imao pojma koliko će
dugo trajati to ćutanje. Ako sam i ja obdaren nekim
ljudskim osećanjima, zašto ne bih mogao da očekujem
odgovarajuća ljudska osećanja i od ostalih ljudi, kao što
je starešina, sa kojima sam dolazio u dodir, pa bila to
osećanja ljubavi ili mržnje.
 Sada sam imao prokletu naviku da ispitujem
starešinin izraz lica u svakoj prilici, ali nikada nisam
uspeo da nazrem nikakvo posebno osećanje. Ne može se
čak reći ni da se odsustvo svakog izraza na njegovom licu
svodilo na hladnoću. Možda je značilo prezir, ali, ako je
tako, to nije bio prezir prema meni kao pojedincu, već pre
nešto opšte, nešto, na primer, što je bilo upućeno svim
ljudskim bićima, čak i različitim apstraktnim idejama.
Otprilike od tog vremena prisiljavao sam sebe da
zamislim sliku njegove životinjske glave i nepristojnih
telesnih pokreta. Zamišljao sam ga kako vrši veliku
nuždu, a takođe predočavao sam sebi sliku kako leži s
onom devojkom u jarkoskerletnom kaputu. Video sam
kako se opuštaju one njegove bezizrazne crte lica, i kako
mu se na licu, omlitavelom od fizičkog zadovoljstva,
pojavljuje izraz koji bi mogao da odražava i smeh i bol.
Stalno mi se nametala pojava njegovog mekog,
glatkog tela kako se utapa u isto tako meko i glatko telo
devojke dok se oba tela ne bi toliko stopila da se,
praktično, više nisu mogla ni razlikovati. Video sam kako
se njegov debeli stomak pripija uz devojčin naduti
stomak. Ali, začudo, ma kako mi se mašta snažno
razigrala, njegove bezizrazne crte lica uvek su mi se u
glavi trenutno povezivale sa životinjskim izrazom
prilikom pražnjenja creva i seksualnog snošaja, i nikada
se ništa drugo nije javilo što bi popunilo prazninu između
ta dva stanja. Jedna krajnost je neposredno prelazila u
suprotnu krajnost, bez ikakvih postepenih duginih
senčenja iz svakodnevnog života, koja bi ih povezala.
Jedina stvar koja bi mogla poslužiti kao i najmanja veza
bio je onaj prilično prostački prekor koji mi je starešina
uputio onog popodneva: »Ti, glupane mali! Zar
nameravaš da me pratiš?«
Kada me je razmišljanje i iščekivanje iscrplo,
konačno me obuzela tvrdoglava želja: neprekidno sam
nastojao da uhvatim vidan izraz mržnje na starešininom
licu. Plan koji sam u tu svrhu iskonstruisao bio je
sumanut, detinjast, i bilo je sasvim jasno da mi nije išao u
prilog; ali više nisam mogao da se obuzdam. Nisam čak
uzeo u obzir ni činjenicu da će taj moj nestašluk samo još
učvrstiti raniju zabludu starešine kada je pomislio da sam
ga namerno pratio.
Sreo sam Kašivagija na Univerzitetu i upitao ga za
ime i adresu one radnje o kojoj mi je govorio. Odmah mi
je dao to obaveštenje, ne pitajući me čak ni zašto mi je
potrebno. Smesta sam otišao u radnju i pregledao
mnogobrojne fotografije, u veličini dopisnice, koje su
prikazivale čuvene gejše iz četvrti Gion. U početku su mi
lica svih devojaka, jako napuderisana, izgledala ista, ali
posle malo dubljeg posmatranja počeo sam da jasno
razabirem razne tonove u slikama. Ispod istovetne maske
od pudera i ruža sada sam uspeo da naslutim delikatne
senke njihove naravi — turobnost ili vedrinu, pronicljivu
bistrinu ili prijatnu tupavost, loše raspoloženje ili
neobuzdanu veselost, nesreću ili sreću. Najzad sam
pronašao sliku koju sam tražio. Zbog jakog električnog
osvetljenja u radnji i usled svetlucanja sjajne hartije lik je
bio nejasan i nije se mogao tačno razaznati, ali kada se
fotografija umirila u mojim rukama i odrazi nestali, uspeo
sam da zaključim da je to zaista lice one devojke u kaputu
jarkoskerletne boje.
»Molim vas ovu«, rekao sam vlasniku radnje.
 Moja čudna smelost u tom trenutku odgovarala je
upravo činjenici što sam se potpuno izmenio otkako sam
skovao plan, osećajući se lak i pun neobjašnjive radosti.
Moja prvobitna ideja bila je da podesim vreme kada je
starešina odsutan kako bih od njega sakrio ko je to učinio;
ali moje novo ushićenje navelo me da smelo izvršim delo
upravo tako da bude nesumnjivo da sam ja za to
odgovoran.
Dužnost mi je bila i da donosim jutarnje novine
starešini u sobu. Jednog martovskog jutra, dok se još
osećala studen u vazduhu, otišao sam, kao i obično, na
ulaz hrama da uzmem novine. Srce mi je lupalo kad sam
iz džepa izvadio fotografiju one gejše iz Giona i ubacio je
u novine.
Jutarnje sunce je obasjalo sogo palmu što je rasla
usred dvorišta oivičenog živicom. Gruba kora palminog
stabla bila je živopisno osenčena sunčevom svetlošću. Na
levoj strani se nalazila mala lipa. Nekoliko zakasnelih
zeba blago je cvrkutalo na granama, što je zvučalo poput
trenja kuglica na brojanicama. Bilo je čudno što još ima
zeba u to doba godine, ali ona sićušna raskoš žutih pruga,
koje sam mogao da nazrem u svetlosti sunca što je
prodiralo kroz granje, nije mogla pripadati nijednoj drugoj
ptici. Beli kamičci mirno su ležali na dvorištu.
Pažljivo sam išao hodnikom da ne bih ovlažio
stopala u baricama koje su ponegde zaostale na podu posle
jutrošnjeg pranja. Vrata starešinine radne sobe u velikoj
čitaonici bila su sasvim zatvorena. Bilo je pravo rano
ujutro pa je belina papirnih vrata sijala na svetlosti.
Kleknuvši pred vrata na hodniku, rekao sam po
običaju: »Mogu li da uđem, oče?« Na starešinin odziv,
gurnuo sam pomična vrata, otvorio ih, ušao i stavio
presavijene novine na ugao stola. Starešina se udubio u
neku knjigu i nije me pogledao u oči. Povukao sam se iz
njegove radne sobe, zatvorio vrata i polako odšetao
hodnikom u svoju sobu, trudeći se na svaki način da
ostanem miran.
Kada sam stigao u svoju sobu, seo sam i, teško
dišući od uzbuđenja, čekao sve dok nije došlo vreme da
krenem na Univerzitet. Još nikada ništa u životu nisam
očekivao sa toliko nadanja. Iako sam svoj plan sačinio sa
željom da izazovem starešinin gnev, prizor koji sam sada
zamišljao bio je pun samo dramatičnih osećanja u
trenutku kada se dva ljudska bića budu razumela.
Možda će starešina iznenada upasti u moju sobu i
oprostiti mi. Ako mi oprosti, možda ću ja prvi put u životu
doživeti ono čisto, vedro osećanje u kojem je Curukava
uvek živeo. Starešina će mene, verovatno, zagrliti, a zatim
će nam preostati samo da žalimo što i ranije nismo uspeli
da jedan drugog shvatimo.
Ovo sanjarenje nije dugo trajalo, ali mi je sasvim
neobjašnjivo zašto sam se i za to kratko vreme odao
takvom idiotskom maštanju. Kad sam o tome smirenije
razmislio, shvatio sam da, izazvavši starešinin gnev ovim
krajnje sumanutim postupkom i izbrisavši tako svoje ime
sa liste mogućih kandidata za njegovog naslednika u
hramu, ja sam sebe dovodim u situaciju u kojoj se ni u
kom slučaju ne bih mogao nadati da ću postati starešina u
hramu Zlatnog paviljona — shvatio sam da sam sve to
vreme bio toliko obuzet neposrednim ciljem da sam, u
stvari, zaboravio svoju doživotnu odanost Zlatnom
paviljonu.
 Svu pažnju sam usredsredio na osluškivanje bilo
kakvog zvuka koji bi mogao dopreti iz njegove radne sobe
u velikoj čitaonici. Ali ništa nisam mogao čuti.
Sada sam počeo da iščekujem starešinin divlji napad
gneva, onaj gromoglasan krik kojim bi se on proderao.
Osećao sam da se neću pokajati čak ako me i napadne,
obori na pod, pretuče i raskrvavi.
Oko velike čitaonice vladao je, međutim, potpuni
tajac; do mene nije dopirao ni najmanji zvuk.
Kada je, konačno, došlo vreme da izađem iz hrama
Rokuon i krenem na Univerzitet, srce mi je bilo krajnje
iscrpeno i očajno. Na predavanju nisam mogao da se
koncentrišem i ništa nije dopiralo do mojih ušiju. Kada mi
je predavač postavio pitanje, dao sam potpuno neumestan
odgovor. Svi su mi se smejali. Bacivši pogled na
Kašivagija, primetio sam da je jedino on sasvim
ravnodušan prema svemu i da rasejano gleda kroz prozor.
Nesumnjivo je bio svestan drame koja se odigravala u
meni.
Ni kada sam se vratio u hram, nije se ništa izmenilo.
Vekovima turoban i ustajao život u hramu toliko je bio
ustaljen da se nikada nijedan dan nije razlikovao od
prethodnog.
Predavanja o kanonima zenističke religije
održavana su dva puta mesečno, i upravo je bio jedan od
tih dana. Svi koji su boravili u hramu nagrnuli su u
starešinine odaje da čuju njegovo predavanje. Palo mi je
na pamet da će, možda, upotrebiti svoje izlaganje o
spisima Mumonkan kao izgovor da me ukori pred svima.
Postojao je poseban razlog za to moje ubeđenje.
Pošto sam sedeo neposredno naspram starešine za vreme
predavanja te večeri, osećao sam se kao da sam nadahnut
izuzetno besmislenom vrstom muževne hrabrosti. Činilo
mi se da će se i starešina tome odazvati, pa će i sam
pokazati neku dostojanstvenu srčanost: prevazići će svaku
hipokriziju, ispovedivši svoj greh pred svima u hramu i,
pošto tako uradi, ukoriće me zbog mog podlog postupka.
...Pod slabim svetlom električnih sijalica svi
stanovnici hrama iskupili su se noseći svoje primerke
Mumonkan teksta. Noć je bila hladna i jedini izvor toplote
bio je mali kamin kraj kojega je stajao starešina. Čulo se
šmrkanje i izduvavanje noseva. Svi su tu sedeli, mladi i
stari, dok su senke od svetlosti poigravale na pognutim im
licima, a u izrazu njihovih očiju bilo je nečega neizrecivo
bespomoćnog. Novi đak, koji je danju radio kao učitelj u
osnovnoj školi, bio je kratkovid mladić, a naočare su mu
neprestano spadale sa mršavog i neuglednog nosa.
Jedino sam ja osećao neku snagu u telu, bar tako mi
se činilo. Starešina je uzeo tekst i sve nas obuhvatio
jednim pogledom. Pratio sam ga očima. Hteo sam da vidi
da ni u kom slučaju neću spustiti pogled pred njim. Ali
kada su njegove oči, uokvirene dubokim borama, stigle do
mene, nisu pokazale ni najmanjeg interesovanja, već su
odmah prešle na sledećeg.
Počelo je predavanje. Samo sam čekao trenutak kad
će odjednom skrenuti na moj problem. Pažljivo sam
slušao. Starešina je i dalje monotono govorio svojim
piskavim glasom. Nije mu se oteo nijedan ton koji bi
podsećao na njegova unutrašnja osećanja.
Te noći nisam mogao da spavam. Ležeći budan, bio
sam pun prezira prema starešini i želje da ga ismevam
zbog takvog pretvaranja. Međutim, postepeno se u meni
budilo osećanje kajanja, koje je počelo da ublažava moju
nadmenost. Moj prezir prema starešini zbog njegovog
pretvaranja bio je na čudan način povezan sa postepenim
slabljenjem moga duha, i konačno sam došao do spoznaje
da, baš zato što sam shvatio kakav je on, u stvari, nula,
moja molba za oproštaj ne bi ni u kom slučaju
predstavljala poraz. Moje srce, uspevši se do vrha strme
padine, sada je brzo trčalo nizbrdo.
Odlučio sam da sledećeg jutra odem i da se izvinim.
A kada je došlo jutro, odlučio sam da se izvinim docnije
tokom dana. Primećivao sam da se izraz starešininog lica
nije ni najmanje izmenio.
Bio je vetrovit dan. Na povratku sa Univerziteta,
slučajno sam otvorio fioku svoga stola. Ugledao sam
nešto umotano u belu hartiju. Bila je to ona fotografija.
Očigledno je starešina rešio da na ovaj način zabašuri celu
stvar. Nije imao nameru da prenebregne moj postupak,
već da mi samo stavi do znanja koliko je on uzaludan.
Međutim, ovaj čudan način na koji mi je fotografiju vratio
izazvao je u mojoj duši bezbroj misli i nagađanja.
»Znači, i starešina je patio!« razmišljao sam. »Mora
da je prošao kroz najgore muke pre nego što se opredelio
za ovakav postupak. A sada me sigurno mrzi. I to,
verovatno, ne mrzi me zbog fotografije, već zato što sam
ga naterao na tako ponižavajući postupak. Zbog te jedne
jedine fotografije on je doveden u situaciju da u
sopstvenom hramu mora pritajeno da se ponaša. Morao je
kradimice da prođe hodnikom u vreme kada tu nikoga nije
bilo, pa da uđe u sobu jednog od svojih đaka, u koju
nikada ranije nije ni kročio, i da otvori fioku baš kao da se
sprema na zločin. Da, sada ima dovoljno razloga da me
mrzi.«
 Na tu pomisao telom mi je prostrujala neka
neopisiva radost. Zatim sam sebi odredio jedan prijatan
zadatak.
Uzeo sam makaze i isekao fotografiju na sitne
komadiće. Zatim sam ih čvrsto umotao u list jake hartije
iz svoje sveske, sve zajedno snažno zgužvao rukom i
otišao do jednog mesta Zlatnog paviljona. Hram, prepun
svoje uobičajene sumorne ravnoteže, štrčao je u vetrovito,
mesečinom obasjano nebo. Veliki stubovi bili su mu
prisno zbijeni i dok ih je mesec obasjavao, izgledali su kao
žice na harfi, a sam hram je bio nalik na neki ogroman,
čudan muzički instrument. Ovaj neobični utisak zavisio je
od visine meseca. Noćas je zaista bio ovakav. No vetar je
uzaludno duvao između tih bezvučnih žica na harfi.
Podigavši kamičak ispod nogu, zavio sam ga u
hartiju i ceo zamotuljak čvrsto stegnuo. A onda su sićušni
odlomci devojčinog lica, povučeni nadole kamenom,
potonuli usred ribnjaka Kjoko. Talasići su se slobodno
raširili i ubrzo su doprli do obale na kojoj sam ja stajao.

*
* *

Moje iznenadno bekstvo iz hrama u novembru iste

godine došlo je kao kulmunacija svih tih događaja.
Kada sam docnije o tome razmišljao, shvatio sam da
je tom bekstvu, koje je izgledalo tako iznenadno,
prethodilo, u stvari, mnogo razmišljanja i kolebanja. Ali
više sam voleo da verujem kako me je na to naveo
iznenadni impuls. Pošto mi je, u suštini, nedostajalo bilo
kakvog impulsa, bio sam sklon ka izvesnoj lažnoj
impulsivnosti. Kada je reč o čoveku koji je, na primer,
planirao da sledećeg dana obiđe očev grob, ali kad taj dan
dođe i kad se nađe ispred stanice, on odjednom promeni
odluku i reši da ode u posetu drugu s kojim je obično pio,
zar se može reći da je to pravi impuls? Zar iznenadna
promena odluke nije neka vrsta osvete nad sopstvenom
voljom? Zar to nije, u stvari, nešto svesnije od njegove
duge pripreme da obiđe grob?
Neposredan povod za moje bekstvo bilo je to što mi
je starešina prethodnog dana otkrio sledeće:
»Nekada sam se nosio mišlju da tebe odredim za
svog naslednika ovde. Ali sada ti mogu otvoreno reći da
više nemam tu nameru«.
Ovo je bilo prvi put da sam od njega čuo nešto
slično, mada se podrazumeva da sam to mogao i očekivati
i pripremiti se na sve. Ne mogu se pretvarati da je to došlo
kao grom iz vedra neba, niti da sam bio zapanjen ili da me
je obuzela panika. Ipak, sklon sam da verujem da su
starešinine reči delovale kao detonator za moje bekstvo, i
da me je na to naveo iznenadni impuls.
Pošto sam, zasigurno, izazvao starešinin gnev onim
trikom sa fotografijom, počeo sam da zapostavljam
studije na Univerzitetu. To je bilo sasvim očigledno. Na
pripremnom kursu imao sam najbolji uspeh iz kineskog
jezika i istorije, sakupio osamdeset četiri poena iz ta dva
predmeta i ukupno sedam stotina četrdeset osam poena,
čime sam po uspehu u razredu od osamdeset četiri
studenta zauzeo dvadeset četvrto mesto. Od četiri stotine
šezdeset četiri časa odsustvovao sam svega četrnaest
časova. U drugoj godini sam nakupio svega šest stotina
devedeset tri poena i pao na trideset peto mesto između
sedamdeset sedam studenata. Međutim, u trećoj godini,
počeo sam zaista da zanemarujem studije — ne zato što
sam imao novaca da traćim vreme, nego jednostavno zato
što sam uživao u dokoličenju. Desilo se da je prvi
semestar na trećoj godini počeo upravo posle incidenta sa
fotografijom.
Kada se završio prvi semestar, sa Univerziteta je
poslat izveštaj u hram i starešina me ukorio. Razlog za
ukor bile su moje slabe ocene i veliki broj izostanaka sa
časova; ali starešinu je naročito naljutilo to što sam izostao
sa specijalnih časova zenističkih vežbi, koje su održavane
samo tri dana u toku meseca. Ti časovi zenističih vežbi
održavani su po tri dana pre letnjeg, zimskog i prolećnog
raspusta — ukupno devet dana tokom cele godine — i
održavani su na isti način kao razni specijalizovani
seminari.
Prilikom ukora starešina me pozvao u svoju
privatnu sobu, što je, već samo po sebi, bio redak događaj.
Stajao sam tamo bez reči, pognute glave. Od srca sam
želeo da on u razgovoru prede na onaj događaj; ali ni
jednom jedinom rečju nije se dotakao incidenta sa
fotografijom, niti se osvrnuo unatrag da bi pomenuo onu
prostitutku i njenu ucenu.
Od toga vremena starešina se prema meni odnosio
prilično hladno. To je, da tako kažem, bio rezultat koji
sam upravo i priželjkivao, pravi dokaz koji sam žudno
očekivao; i to je značilo neku vrstu pobede za mene. Ono
što mi je bilo potrebno da bih postigao to svodilo se na
moje dokoličenje. U prvom semestru na trećoj godini
imao sam šezdeset časova neopravdanih izostanaka —
oko pet puta više od ukupnih izostanaka tokom cele prve
godine. Za vreme svih tih časova nisam pročitao nijednu
knjigu niti sam imao novca da ih potrošim na zabavu.
Ponekad sam razgovarao sa Kašivagijem, ali većinom
sam ostajao sam, ne radeći ništa. Da, bio sam trom i sam,
besposlen, i moje uspomene na Otanski univerzitet sasvim
su izmešane sa sećanjem na nerad. Takav nerad je, možda,
bio za mene poseban vid zenističkih vežbi i, dok sam bio
zaokupljen time, ni za trenutak nisam bio svestan ikakve
dosade.
Jednom sam satima sedeo na travi, posmatrajući
kolonu mrava kako prenose sićušna zrnca crvene zemlje.
Ali moje zanimanje nisu podstakli mravi. Drugom
prilikom stajao sam čitavu večnost izvan univerzitetskog
zdanja, zabuljen kao budala u tanki pramen dima što se
izvijao iz fabričkog dimnjaka iza Univerziteta. U stvari, ni
taj dim mi nije zagolicao maštu. U takvim trenucima
osećao sam se utonulim do guše u sopstveno biće.
Spoljašnji svet je za mene delimično zahladneo, pa se
ponovo zagrejao. Kako da to izrazim? Činilo mi se kao da
je spoljašnji svet tačkast, a opet i trakast. Moje unutrašnje
biće i spoljašnji svet polako i neredovno su menjali mesta.
Besmislena scena oko mene sijala mi je pred očima; i
kako je sijala, tako se silom probijala u mene, a samo oni
delovi scene koji nisu ušli u mene i dalje su živo svetlucali
negde izvan mene. Ti svetlucavi delovi bili su, na primer,
zastava na fabrici, ili neka beznačajna tačka na zidu, ili
neka stara, odbačena drvena sandala što je ležala na travi.
Iz trenutka u trenutak sve bi živnulo u meni — te i
svakojake druge stvari — a onda bi nestalo. Ili, bolje da
kažem, isto bi se dešavalo i sa svakom drugom
bezobličnom misli. Važne stvari su se povezivale sa
beznačajnima, i politički razvoj u Evropi, o kojem sam
čitao u jutarnjim novinama, nerazdvojno bi se povezao sa
starom drvenom sandalom što mi se našla kraj nogu.
Proveo sam mnogo vremena razmišljajući o oštrom
vrhu neke vrhu trave. Možda reč »razmišljanje« baš i nije
sasvim prikladna za to stanje. Te moje čudne, bezvezne
ideje nisu predstavljale jedan tok, već su se uporno
ponavljale, poput nekog refrena. Zašto je taj oštri vrh
travke morao da bude tako oštar? Da je, umesto toga, bio
tup, da li bi klasifikacija »trave« bila promašena, zar bi
priroda neminovno bila uništena zbog tog jednog vrha iz
njene celine? Kad bi se jedan jedini majušni točkić
uklonio iz prirode, zar bi priroda bila potpuno uništena?
I tako bi moj um besciljno razmatrao problem sad sa
jednog, sad sa drugog gledišta.
Za ukor koji sam dobio od starešine ubrzo su saznali
svi u hramu, i njihov stav prema meni postao je odjednom
neprijateljski. Onaj drugi đak koji im je toliko zavideo što
sam izabran da se pripremim za Univerzitet sada se
pobedonosno cerio kad god bi me ugledao.
Nastavio sam da živim u hramu tokom leta i jeseni,
jedva progovorivši s kim. Ujutro, jedan dan pre moga
bekstva, starešina me pozvao u svoju sobu. Bio je deveti
novembar. Pošto sam se baš spremao da pođem na
Univerzitet, bio sam u studentskoj uniformi.
Starešinino punačko lice bilo je, kao i obično,
veselo, ali u nameri da mi kaže nešto neprijatno nekako je
čudno otvrdlo. Međutim, za mene samog bilo je veliko
zadovoljstvo što vidim starešinu kako me gleda kao da
posmatra gubavca. To je upravo bio izraz koji sam
priželjkivao da vidim u njega — izraz ljudskog osećanja.
 Starešina se okrenuo od mene. Dok je govorio,
trljao je ruke ispružene iznad kamina. Mekano meso
njegovih dlanova proizvodilo je samo neznatan šum, ali i
on mi je parao uši i kao da je kvario čistotu vazduha toga
zimskog jutra. Dodir sveštenikove puti sa njegovim
sopstvenim mesom proizveo je nepotrebno intimno
osećanje.
»Kako bi bio tužan tvoj pokojni otac kad bi saznao
za ovo!« rekao je. »Pogledaj ovo pismo! Opet su mi pisali
sa Univerziteta i ton pima je izuzetno strog. Bolje bi bilo
da razmisliš malo šta će se desiti ako nastaviš ovako.«
Onda je prešao neposredno na onu svoju drugu priču:
»Nekada sam planirao da od tebe stvorim svog
naslednika. Ali sada ti mogu reći sasvim otvoreno da više
nemam takvu nameru.«
Ostao sam dugo bez reči. A onda sam upitao:
»Znači nećete me više podržavati?«
»Zar si mogao i očekivati da te i dalje podržavam
posle svega?« upitao je starešina posle kratke stanke.
Nisam odgovorio na njegovo pitanje, ali sam
odjednom čuo samog sebe kako mucam nešto o sasvim
drugoj temi:
»Vi me poznajete do najmanje sitnice, oče. Mislim
da i ja znam sve o vama«.
»Pa šta ako i znaš?« rekao je starešina, dok mu se
pogled zamračio. »Sve ti se to svodi na ništa. Sve je to
sasvim beskorisno.«
Nikada ranije nisam video lice nekog ljudskog bića
koje se tako potpuno odriče sadašnjeg sveta. Nikada
nisam video čoveka koji, mada je prljao ruke novcem i
ženama i svim ostalim stvarima materijalnog života, tako
duboko prezire sadašnji svet... Bio sam prepun mržnje,
kao da sam dodirnuo još topao leš, ružičast od još prisutne
krvi.
U tom trenutku me obuzela divlja želja da nekuda
pobegnem od svega što me je okruživalo, pa makar to bilo
samo za kratko vreme. Pošto sam se povukao iz
starešinine sobe, neprestano sam o tome razmišljao, a
želja da nekuda pobegnem postajala je sve jača.
Uzeo sam furošiki23 maramu i stavio u nju svoj
budistički rečnik i šakuhaći frulu, koju mi je dao Kašivagi.
Kad sam pošao na Univerzitet, noseći tu bošču i školsku
torbu, bio sam obuzet samo mislima o polasku.
Ušavši na univerzitetsku kapiju, prijatno sam se
iznenadio kad sam video da baš ispred mene ide Kašivagi.
Povukao sam ga za ruku i poveo na stranu, izvan puta.
Zamolio sam ga da mi pozajmi 3.000 jena, da uzme rečnik
i frulu i da raspolaže njima po svom nahodenju.
Na Kašivagijevom licu sada nije bilo ni traga od
onog njegovog poznatog izraza koji je imao kad je davao
neočekivano nastrane primedbe — onog izraza koji bi se
mogao opisati kao stanje filozofskog zanosa. Pogledao me
suženim očima i zamagljenim pogledom.
»Sećaš li se saveta koji Laert daje svome sinu u
Šekspirovom Hamletu? ,Ne budi ni pozajmljivač ni
zajmodavac. Jer zajam se često izgubi, a izgubi se i
prijatelj.’«
»Ja više nemam oca«, odgovorio sam. »Ali ako ne
možeš da mi pozajmiš, ne mari ništa.«
 »Još nisam rekao da ne mogu«, rekao je Kašivagi.
»Daj da o svemu polako porazgovaramo. Pitanje je da li
bih i mogao sada od svog novca sastaviti 3.000 jena.«
Hteo sam da mu u oči kažem sve ono što sam čuo o
njemu od žene koja je davala časove ikebane — kako on
ume da iskamči novac od žena — ali sam ipak uspeo da
se uzdržim.
»Pre svega da razmislimo kako da unovčimo taj
rečnik i frulu.«
S tim rečima, Kašivagi se naglo okrenuo i pošao
nazad prema kapiji. I ja sam se okrenuo, prateći ga i
usporavajući korake prema njegovim. Počeo je da mi
govori o našem kolegi studentu, predsedniku društva za
davanje kredita, koje smo nazvali klub Hikari, koji je bio
zatvoren pod sumnjom da se bavio nekim finansijskim,
crnoberzijanskim transakcijama. Bio je pušten iz zatvora
u septembru, a odonda je očevidno imao neprilika, pošto
je bio na tako lošem glasu. Otprilike od ovog proleća
Kašivagi se veoma zainteresovao za tog predsednika
kluba Hikari, o kome smo često razgovarali. Obojica smo
čvrsto verovali da je on društveno uticajna ličnost, i nismo
uopšte očekivali da će samo dve nedelje docnije izvršiti
samoubistvo.
»A šta će ti taj novac?« naglo me je upitao Kašivagi,
što mi se učinilo da nimalo nije nalik na njega.
»Hoću da otputujem... Ali još ne znam kuda.«
»Hoćeš li se vratiti?«
»Verovatno.«
»Od čega želiš da pobegneš?«
 »Hoću da pobegnem od svega što me okružuje. Od
onog smrada bespomoćnosti kojim svi oko mene tako
snažno odišu. Starešina hrama je bespomoćan. Užasno
bespomoćan. I to sam shvatio.«
»Hoćeš li da pobegneš i od Zlatnog paviljona?«
»Svakako! I od Zlatnog paviljona.«
»Zar je i Zlatni paviljon bespomoćan?«
»Ne, Zlatni paviljon nije bespomoćan. Uopšte nije
bespomoćan!. Ali u njemu je koren bespomoćnosti svih
ostalih.«
»Da, takvo razmišljanje baš liči na tebe«, rekao je
Kašivagi i, pošavši dalje, svojim upadljivo poigravajućim
korakom, ushićeno je mljacnuo jezikom.
Poveo me u jednu malu zabitu starinarnicu, gde smo
prodali frulu. Dobili smo svega 400 jena za nju. Zatim
smo svratili u prodavnicu starih knjiga i jedva uspeli da
prodamo rečnik za 100 jena. Da bi mi pozajmio preostalih
2.500 jena, Kašivagi me je odveo kući, u svoj stan.
Pošto mi je pozajmio novac, iznenadio me čudnim
predlogom. Frula je, kako mi je objasnio, pozajmljeni
predmet koji sam mu vratio, a rečnik se može smatrati kao
poklon. Prema tome, ja sam mu samo dao ono što je već
ionako pripadalo njemu, tako da je 500 jena od prodaje ta
dva predmeta bio, u stvari, njegov novac. Kad se tome
doda 2.500 jena, zajam, naravno, iznosi 3.000 jena. Na
3.000 jena zahtevao je kamatu od 10% mesečno, sve dok
mu se dug ne vrati. U poređenju sa kamatom od 34%, koju
je naplaćivao klub Hikari, ovo je, prema Košivagiju, bila
tako niska kamata da mi tom transakcijom čini veliku
uslugu... Izvadio je debelu japansku hartiju i mastiljavi
kineski kamen pa je svečano ispisao uslove zajma. Zatim
me je naterao da taj dokument overim otiskom svoga
palca. Pošto nisam voleo da mislim na budućnost, istog
trenutka sam stavio palac na mastiljavi kamen i stavio
otisak na tu obavezu o vraćanju duga.
Srce mi je poskakivalo od nestrpljenja. Napuštajući
Kašivagijev stan sa tri hiljade jena u džepu, uskočio sam
u električni voz i otišao do parka Funaoka. Potrčao sam
uz kamene stepenice koje su zaobilazno vodile do
svetilišta Kenkun. Hteo sam da izvučem srećku svetog
predskazanja Mikuđi, kako bih dobio izvesne nagoveštaje
o sreći koja me očekuje na putu.
Sa podnožja kamenih stepenica videla se glavna
zgrada svetilišta Jošiteru Inari, obojena drečećom
skerletnom bojom, kao i par lisica u kamenu, okruženih
žičanom mrežom. Svaka lisica je u čeljustima imala svitak
ispisane hartije; čak je i unutrašnja strana njihovih
šiljastih, načuljenih ušiju bila obojena jarkom crvenom
bojom.
Bio je to svež i hladan dan. Vetar bi na mahove
zaduvao kroz retke zrake sunca. Slabo sunce se probijalo
kroz drveće, stvarajući utisak kao da su kamene stepenice
posute pepelom. I to, na izgled, prljavim pepelom, jer je
svetlost bila tako slaba.
Ustrčao sam uza stepenice bez zastoja da
predahnem i, kad sam stigao do prostranog, otvorenog
dvorišta ispred svetilišta Kenkun, bio sam obliven
znojem. Ispred mene su se dizale još jedne stepenice, koje
su vodile do samog svetilišta. Sa obe strane prilaza
svetilištu krivudavo se pružao niz borića pod zimskim
nebom. Stara drvena zgrada uprave svetilišta bila je
desno, a na vratima je visio natpis sa rečima: »Istraživački
institut za proučavanje ljudske sudbine.« Između uprave
svetilišta i glavne dvorane za molitve pružao se beli silaz,
a iza njega je raslo nekoliko raštrkanih kedrova pod
hladnim oblacima koji su se prelivali i komešali se nad
mojom glavom, puni pogrebno tužne svetlosti. Odatle se
ukazivao pogled na planine zapadno od Kjota.
Glavno božanstvo kome je bilo posvećeno svetilište
Kenkun bio je veliki ratnik iz feudalnog doba Nobunaga.
Njegov najstariji sin Nobutada takođe je imao oltar kao
srodno božanstvo. Bilo je to jednostavno svetilište i jedini
trag boje bila je skerletna ograda oko glavne dvorane sa
oltarom. .
Popevši se uz kamene stepenice, poklonio sam se
božanstvima, zatim sam uzeo staru šestostranu kutiju koja
je stajala na polici pored postolja za priloge. Protresao
sam kutiju. Fino izvajani bambusov štapić izišao je kroz
otvor na poklopcu kutije. Na njemu je indijskim mastilom
bio napisan broj »14«. Okrenuo sam se.
»Četrnaest, četrnaest«, mrmljao sam u sebi dok sam
silazio niz kamene stepenice. Zvuk slogova ovoga broja
kao da se lepio za moj jezik dobijajući postepeno neki
smisao.
Otišao sam do ulaza u upravu svetilišta i najavio
svoje prisustvo. Pojavila se jedna sredovečna žena.
Očigledno je upravo prala rublje, pošto je sad užurbano
brisala vlažne ruke o kecelju. Bez ikakvog izraza na licu
primila je standardnu tarifu od deset jena koje sam joj
pružio.
»Koji broj ?« upitala je.
»Broj četrnaest.«
»Sačekajte, molim vas, tu pored ograde.«
 Seo sam na otvorenu terasu i čekao. Pri tom sam
razmišljao kako je besmisleno što moju sudbinu određuju
vlažne, hrapave ruke te žene. Sa druge strane pomičnih
papirnih vrata čuo se zveket metalnog prstena na staroj
fioci dok je žena, očigledno, pokušavala da je, sa velikom
mukom, izvuče. Zatim sam čuo kako neko cepa hartiju, a
trenutak kasnije vrata su se odškrinula.
»Evo, izvolite«, rekla je žena pružajući mi tanak
listić hartije, pa je opet zatvorila vrata. Na listiću je ostao
trag ženinih vlažnih prstiju.
Pročitao sam šta piše na listiću. »Broj četrnaest —
nesrećan«, pisalo je. »Ako ostaneš ovde, bezbroj bogova
će te uništiti.« A zatim sitnijim slovima:
»Odolevši vrelom kamenju, pljuštanju strela i svim
ostalim mukama princ Okuni je napustio ovu provinciju
prema nagovoru svojih božanskih predaka. To za tebe ima
značenje tajnog bekstva.«
Ispod toga je bila odštampana napomena sa opisima
svih mogućih muka i neizvesnosti koje su me očekivale.
Ali to me nije uplašilo. Preleteo sam pogledom preko
onog što je pisalo na donjem delu listića i pronašao stavku
o putovanju:
»Putovanje — nesrećno. Naročito izbegavajte
putovanje na severozapad.«
Pročitavši to, odlučio sam da baš otputujem na
severozapad.

*
* *
 Voz za Curugu polazio je sa stanice u Kjotu u pet
minuta pre sedam časova ujutru. U hramu se ustajalo u
pola šest. Desetoga ujutru, kad sam ustao i obukao svoju
studentsku uniformu, niko nije pokazao ni najmanju
sumnju. Ionako su se uvek svi pravili da me ne primećuju.
Za vreme praskozorja u hramu je obično nastajao
haotični metež. Jedni su žurili da počiste dvorište, dok su
drugi brisali pod u hramu. Vreme do pola sedam bilo je
posvećeno čišćenju.
Ja sam čistio prednje dvorište hrama. Nameravao
sam da krenem na put neposredno iz hrama, ne ponevši
ništa, kao da sam to odjednom smislio. Metlom sam
prelazio preko šljunkovite staze, koja se nejasno belasala
u svetlosti praskozorja. Odjednom će mi metla ispasti iz
ruke, ja ću nestati, a na bledoj svetlosti ostaće samo belo
kamenje staze: tako sam ja smislio svoj odlazak.
Stoga se nisam oprostio ni sa Zlatnim paviljonom.
Bilo mi je bitno da se naglo otrgnem od svega što me je
okružavalo — uključivši i Zlatni paviljon. Čisteći,
postepeno sam se približavao glavnoj kapiji hrama. Kroz
borovo granje videle su se jutarnje zvezde.
Srce mi je snažno lupalo. Sad moram da odem. Ta
reč gotovo da je lebdela u vazduhu. Šta god se desilo, ja
moram otići — napustiti svoju okolinu, ostaviti svoju
ideju lepote, koja me je toliko sputavala, pobeći od osame
i okolnosti u kojoj sam živeo, napustiti svoje mucanje i
sve druge uslove svoga života.
Iz ruku mi je metla ispala u tamu trave poput zrelog
ploda što otpada sa drveta. Pritajeno sam se uputio ka
glavnoj kapiji, sklanjajući se iza drveća. Čim sam prošao
kroz kapiju, pojurio sam koliko me noge nose. Protutnjao
je prvi jutarnji tramvaj. Uskočio sam u njega. U tramvaju
se vozilo samo nekoliko ljudi; izgledali su kao radnici.
Električno osvetljenje obasjavalo me punim pogotkom.
Činilo mi se kao da još nikada nisam bio na tako
osvetljenom mestu.
Još i sad se živo sećam svih pojedinosti svoga
putovanja. Nisam krenuo bez ikakvog cilja. Odlučio sam
da otputujem u kraj koji sam jednom posetio sa školskom
ekskurzijom još dok sam bio u srednjoj školi. Ipak, dok
sam se polako približavao tom mestu, moje osećanje
odlaska i oslobođenja bilo je toliko jako da mi se činilo
kao da se krećem ka sasvim nepoznatom cilju.
Putovao sam poznatom železničkom linijom koja je
vodila u moje rodno mesto, ali mi taj stari, nadimljeni
vagon nikada nije izgledao tako čudan kao sada i nikada
mi se još nije prikazao u tako svežim bojama. Stanica,
zvižduk voza, čak i prodoran glas preko mikrofona što je
odjekivao u ranom jutarnjem vazduhu, sve je to podsticalo
jedno isto osećanje, pojačavalo ga i širilo neki bleštavi,
lirski vidik pred mojim očima. Jutarnje sunce je presecalo
veliki peron na delove. Bat cipela koje su trčale peronom,
učestani i monotoni zvuk staničnog zvona, topot drvenih
sandala, boja tandžerinki koje je jedan od peronskih
prodavaca vadio iz korpe i nudio — sve se to javljalo kao
nagoveštaj ili predznak onoga ogromnog čemu sam se
sada predavao i što je trebalo da usledi.
Svaki pojedini deo stanice, ma koliko sićušan, bio
je u žiži moga osnovnog osećanja rastajanja i odlaska.
Postepeno i krajnje oprezno, peron je počeo da se udaljava
od mene. Mogao sam to da osetim. Da, mogao sam da
osetim kako ta bezizrazna, konkretna površina postaje
osvetljena predmetima koji se udaljavaju od nje, koji se
odvajaju, odlaze.
Imao sam poverenja u voz. To je čudan način
izražavanja, ali ne postoji drugi kojim bih iskazao svoju
neverovatnu pomisao da se moj položaj postepeno kreće i
udaljuje od stanice Kjota. Iz noći u noć, dok sam ležao u
hramu, slušao sam zvižduke teretnjaka kad su prolazili
pored Zlatnog paviljona, a sada nisam mogao odoleti
osećanju da je to čudno što, evo, i ja sedim u jednom od
tih vozova koji su danonoćno i neizostavno jurili mimo
nas u daljinu.
A sada smo prolazili pored reke Hozu, koju sam
odavno video još kad sam putovao ovim vozom sa
bolesnim ocem. Oblast koja se pruža odavde do Sonobe,
zapadno od planinskog venca Atago i planine Araši, imala
je klimu sasvim drukčiju od Kjota. To je, verovatno, bilo
usled vazdušnih struja. U oktobru, novembru i decembru,
od jedanaest sati noću do oko deset časova ujutro, sa reke
Hozu neizostavno se dizala magla, koja je obavijala čitav
ovaj kraj. Magla, koja je lebdela šireći se sa reke, gotovo
nikad se nije potpuno razilazila.
S obe strane pruge nejasno su se nazirala obrađena
polja, od kojih su ona požnjevena imala boju zelene
plesni. Nekoliko raštrkanih drveta, svako različite veličine
i visine, raslo je na razmeđima pirinčanih polja. Sve niže
grane i lišće bili su sasečeni, a oko velikih stabala su
umotane slamne prostirke (koje se u ovom kraju nazivaju
»parni kavezi«), tako da je drveće, pomaljajući se jedno
za drugim iz magle, ličilo na duhove. Jednom se upadljivo
jasno pojavila ogromna vrba sasvim uz prozore voza. U
daljini se pružalo sivo, gotovo nevidljivo prostranstvo
pirinčanih polja; vlažno lišće vrbe tužno je visilo i celo
drvo se jedva primetno ljuljalo u magli.
Moje raspoloženje, tako veselo kad sam napuštao
Kjoto, sada je bilo zasenčeno sećanjem na mrtve. Sećajući
se Uike, svog oca i Curukave, obuzela me neizreciva
nežnost, i pitao sam se da li su jedina ljudska bića koja
sam kadar da volim, u stvari, mrtve osobe. Kako bilo da
bilo, ipak je lakše voleti mrtve od onih koji još žive!
U vagonu trećeg razreda nije bilo mnogo ljudi.
Sedeli su tu — živi ljudi koje je tako teško voleti —
preokupirani pućkanjem cigara ili ljuštenjem tandžerinki.
Pored mene je sedeo jedan stari službenik koji je bio član
neke organizacije. Glasno je razgovarao sa još jednim
čovekom. Obojica su bili u starim odelima lošeg kroja
koja su izgubila oblik; primetio sam i kako komadić
pocepane postave viri iz jednog rukava. Još jednom me je
zapanjila činjenica da se mediokriteti poznaju i kad ostare.
Moglo bi se reći da ta naborana, suncem opaljena seljačka
lica, ti njihovi glasovi promukli od pića, predstavljaju
suštinu izvesnog tipa mediokriteta.
Sada su raspravljali kome da se obrate za priloge
njihovoj organizaciji. Jedan ćelavi starac je sedeo
samosvesna izraza. On se nije upuštao u razgovor, već je
stalno brisao ruke u pamučnu maramicu, koja je prvobitno
bila bela, ali sada je već sasvim požutela od bezbrojnog
pranja.
»Pogledajte kako su mi ruke crne!« mrmljao je.
»Isprljaju se od gara dok sedim ovde. Užasno!«
»Vi ste jednom pisali u novinama o gareži, zar ne?«
rekao je drugi čovek, upuštajući se u razgovor s njim.
 »Nisam«, rekao je ćelavi čovek. »Ali mi zaista ide
na živce — sva ova garež.«
Iako nisam slušao, i nesvesno sam sve čuo. Čuo sam
da u razgovoru stalno pominju Zlatni paviljon i Srebrni
paviljon.
Svi su se složili kako bi trebalo da dobiju znatan
prilog od ta dva hrama. Prihodi Srebrnog paviljona bili su
upola manji od prihoda Zlatnog paviljona, a ipak su
predstavljali pozamašnu sumu. Godišnji prihod Zlatnog
paviljona, naveo je jedan sagovornik kao primer, iznosio
je verovatno više od pet miliona jena. Tekući troškovi za
održavanje hrama, prema uobičajenim pravilima
zenističke ustanove, uključujući i troškove za električnu
struju i vodu, nisu mogli prelaziti 200.000 jena. E, pa kuda
je odlazio preostali novac? Sasvim jednostavno! Starešina
hrama je svešteničke pomoćnike i đake hranio hladnim
pirinčom, dok je sam izlazio svake noći i trošio novac na
gejše iz četvrti Gion. Uza sve to, hram je bio oslobođen
poreza, kao da su imali ekstra teritorijalna prava. Da, od
tih hramova treba nemilosrdno zahtevati priloge! Tako se
kretao njihov razgovor.
Kad su završili raspravu, ćelavi čovek, koji je brisao
ruke maramicom, reče: »To je zaista užasno!« i ovo je za
sve zvučalo kao završna reč. Nije bilo ni traga gareži na
njegovim rukama, koje su bile pomno brisane i uglačane
tako da su sijale poput ukrasnih gravura necuke24. Te
njegove gotovo veštačke šake bile su, uistinu, više nalik
na rukavice negoli na ruke.
Možda ćete se začuditi, ali sada mi je prvi put do
ušiju doprla javna kritika. U Zlatnom paviljonu svi mi
pripadamo sveštenstvu, a i Univerzitet je bio deo tog
sveta. Nikada se nije dešavalo da mi iznesemo kritičko
mišljenje o hramu. Međutim, ovaj razgovor službenika
nije me ni najmanje iznenadio. Sve što su rekli zvučalo je
kao neosporna činjenica! Jeli smo hladan pirinač.
Starešina hrama je obilazio četvrt Gion. . . Sve je to
apsolutno bilo tako. Ali sam osetio neizrecivi gnev što su
ti stari ljudi u svom gledanju na stvari podrazumevali i
mene. Bilo mi je nepodnošljivo da i mene ocenjuju svojim
rečima. Jer moje reči su bile drukčije prirode. Želeo bih
da se setite, mene nije obuzeo ni najmanji stepen
moralnog negodovanja čak i kad sam ugledao starešinu
kako šeta sa gejšom iz četvrti Gion.
Iz tih razloga razgovor starih službenika iščileo je iz
moje glave, ostavljajući samo nejasnu mržnju i zadah
mediokriteta. Nisam imao nameru da tražim javnu
podršku društva za svoje misli. Niti sam smišljao da
svojim idejama dam neki okvir koji bi ih možda učinio
razumljivijim za svet. Kao što sam već više puta ponovio,
činjenica da me niko ne razume, bila je pravi razlog mog
postojanja.
Odjednom su se otvorila vrata kupea i pojavio se
prodavac sa velikom korpom koja mu je visila o vratu.
Promuklim glasom uzvikivao je šta prodaje. Tada sam
osetio da sam ogladneo i kupio sam jedan od njegovih
pakovanih ručkova. Obrok se sastojao od zelenih
rezanaca, koji su očigledno bili napravljeni od morskih
algi umesto pirinča. Magla se razišla, ali nebo je bilo bez
svetlosti. U podnožju planine Tamba rasli su dudovi na
jalovom tlu, a ukazivale su se i kuće u kojima su ljudi
radili na proizvodnji hartije.
Zaliv Maizuru. To me je ime dirnulo istom snagom
kao nekada. Nije mi sasvim jasno zašto. Ali još iz
detinjstva, koje sam proveo u obližnjem selu Širaku,
»Maizuru« je postalo neka vrsta opšteg izraza za more
koje se nije moglo videti, dok, naposletku, nije počelo da
predstavlja, u stvari, nagoveštaj mora.
To nevidljivo more moglo se dobro videti sa vrha
planine Aoba, koja se dizala iza sela Širaku. Dva puta sam
se penjao na tu planinu. Prilikom drugog penjanja video
sam kombinovanu eskadru, koja se baš bila usidrila u
pomorskoj luci Maizuru.
Ratni brodovi, usidreni u bleštavom zalivu,
verovatno su bili deo udarnih snaga sa tajnom misijom.
Sve oko te eskadre odisalo je tajanstvenošću, pa se čovek
i nesvesno pitao da li ta flota zaista postoji. Stoga je
kombinovana eskadra, koju sam video u daljini, izgledala
kao jato velelepnih, crnih vodenih ptica, koje su čoveku
poznate po imenu, ali koje je dotle vidao samo na
fotografijama. Delovale su kao da uživaju u potajnom
plivanju u zalivu, pod budnim pogledom jedne stare
opasne ptice, i kao da su blažene i nesvesne da ih iko
posmatra.
. . . U stvarnost me je povratio glas konduktera, koji
je naišao i najavio sledeću stanicu, »Zapadni Maizuru«.
Među putnicima sada nije bilo nijednog od onih momara
koji su nekada užurbano nameštali rance na ramena. Osim
mene samo još nekolicina ljudi, po svoj prilici,
crnoberzijanci, spremala se da izađe iz voza.
Sve se izmenilo. To je postala strana luka. Natpisi
na engleskom jeziku preteći su iskrsavali na raskrsnicama,
a svuda se šetkao veliki broj američkih vojnika.
Pod oblačnim nebom rane zime hladan povetarac
pun soli duvao je niz ulicu, koja je bila naročito široka i
izgrađena u vojne svrhe. Povetarac je imao neorganski
miris zarđalog gvožđa pre nego dah mora. Uska traka
mora koja je, poput kanala, zadirala duboko u centar
grada, mrtva površina vode, mali američki ratni brod što
je bio privezan uz obalu — sve je to, zaista, odavalo utisak
mira, ali preterana higijena lišila je luku njene ranije
haotične, fizičke snage i doprinela da ceo grad izgleda kao
neka vrsta bolnice.
Nisam očekivao da ću ovde imati prisan susret sa
morem, mada bi se, naravno, moglo desiti da mi s leđa
naiđe džip i iz zabave me gurne u more. Kad o tome sada
razmišljam, jasno mi je da me je na putovanje naveo
nagon u kome se osećao nagoveštaj mora; ali to nije bilo
veštačko, lučko more, kao ono u Maizuru, već burno more
što je još zadržalo svoju iskonsku snagu, kao ono more sa
kojim sam bio u dodiru tokom svog detinjstva, u našoj
kući na rtu Nariu. Da, bilo je to razdražljivo, grubo more,
uvek puno gneva, koje čovek nalazi duž obale Japanskog
mora.
Zato sam odlučio da odem u Juru. Leti je ta plaža
bila prepuna kupača, ali u ovo doba sigurno je pusta, bez
ičega sem mora i kopna koji se svojom mračnom snagom
hvataju ukoštac. Od Zapadnog Maizura do Jure bilo je
nešto više od tri kilometra. Noge su mi se nejasno sećale
toga puta.
Put je išao nižim delom zaliva zapadno od varošice
Maizuru, presecajući železničku liniju Mijaza pod pravim
uglom, prelazeći preko prevoja Takađiri i izbijajući na
reku Juru. Zatim, prelazeći preko mosta Okava, sledio je
nizvodno reku Juru na sever, duž zapadne obale. Posle
toga jednostavno se spuštao niz reku sve do ušća u more.
 Napustivši varošicu, počeo sam da hodam tim
putem...
Kad su mi se noge umorile od hodanja, postavio
sam sebi ovakvo pitanje:
»A šta ću naći u Juri? Kakav dokaz očekujem da
zateknem tamo da bi mi se isplatio ovaj mukotrpni hod?
Sasvim je sigurno da tamo nema ničega drugog do žala
Japanskog mora i puste plaže!«
Ali moje noge nisu bile sklone da uspore. Nastojao
sam da dođem do cilja, gde bilo da bilo. Ni ime mesta u
koje sam se uputio nije imalo nikakvog značaja. Bio sam
nadahnut hrabrošću — gotovo nemoralnom — da se
suočim sa svojim ciljem, ma kakav on bio.
S vremena na vreme sunce bi prijatno zablistalo i
njegovi nežni zraci su primamljivo sijali kroz krošnje
velikog drveća kejaki, zasađenog uz put. Ali, iz nekog
razloga, imao sam osećanje da se ne smem zadržavati. Za
mene nije bilo vremena da se odmaram.
Umesto da izbijem na blagu padinu koja je vodila u
prostranu rečnu dolinu, odjednom sam ugledao reku Juru
sa uskog brdskog prevoja. Voda je bila plava i, mada je
reka bila široka, tromo je tekla pod oblačnim nebom i
činilo se kao da kolebljivo klizi ka moru.
Kad sam izbio na zapadnu obalu reke, na putu više
nije bilo ni kola ni pešaka. Povremeno bih primetio gaj
narandži kraj puta, ali nije bilo ni žive duše. Kad sam
prolazio kraj malog zaseoka koji se zove Kazve, čuo sam
šušanj grmlja koje neko razmiče. Bio je to pas, i samo
njegova glava provirila je iz trave. Dlaka navrh njegove
njuške bila je crna.
 Znao sam da je ovaj kraj čuven (prema prilično
nepouzdanom predanju) po tome što je u njemu živeo onaj
drevni gospodar, Sanšo Daju, ali ja nisam imao nameru da
zastanem na tom mestu i mimoišao sam ga čak i ne
primetivši da postoji. Gledao sam samo u reku. Usred reke
se nalazilo veliko ostrvo okruženo bambusom. Iako na
putu nije duvao ni najmanji povetarac, bambusi na ostrvu
su, prosto, bili polegli od vetra. Na ostrvu je bilo četiri-pet
ari pirinčanih polja, navodnjavanih kišnicom, ali nisam
mogao videti nijednog poljoprivrednika. Jedini čovek na
vidiku bio je jedan pecaroš koji je tu stajao, okrenut mi
leđima, sa pecaljkom u ruci. Već duže vremena nikoga
nisam video, pa sam osetio izvesno prijateljstvo prema
njemu. »Po svoj prilici, peca sivu brkatu trlju. U tom
slučaju«, pomislio sam, »mora da već nisam tako daleko
od ušća reke.«
A onda je jako hučanje bambusa, koji je polegao na
vetru, prigušilo žubor reke. Nad ostrvom se diglo nešto
nalik na maglu: mora da je to bila kiša, koja je počela da
pada. Kišne kapi su ovlažile isušenu obalu ostrva i pre
nego što sam se i prenuo počele su da padaju na mene.
Dok sam stajao zagledan u ostrvo i postepeno kisnuo,
primetio sam da nad ostrvom sada više nije bilo ni traga
od kiše. Čovek koji je pecao nije nimalo promenio položaj
od trenutka kada sam ga prvi put ugledao. Ubrzo je
pljusak minuo i tu gde sam ja stajao.
Na svakoj okuci vidik su mi zaklanjale trska i
jesenje cveće. Tek što nisam stigao do mesta gde će se
ušće reke otvoriti pred mojim očima, jer me je po nosu
opalio strašno hladan vetar.
Bližeći se ušću, reka Jura je stvarala prizor sa više
pustih ostrva. Rečna voda se zaista približavala moru, jer
je u nju već nadirala slana voda, dok je površina vode
postajala sve mirnija, ne dajući nikakvog znaka o onome
što sledi — baš kao i onesvešćena osoba koja umire ne
došavši k svesti.
Ušće reke bilo je neočekivano usko. More je tu
ležalo nejasno izmešano sa mračnim kišnim oblacima,
utapajući se u reku i napadajući je. Da bih dobio opipljivo
osećanje ovog mora, još sam morao da prevalim znatnu
razdaljinu, dok me je vetar sa livada i pirinčanih polja
žestoko šibao. Vetar je iscrtavao svoje šare po celoj
površini mora. U stvari, vetar je zbog mora ovako trošio
silnu energiju na tim pustim poljima. More je bilo kao
para koja je ispunjavala ovaj vetroviti kraj, neumoljivo,
dominantno, nevidljivo more.
Iza ušća reke talasi su se valjali jedan preko drugog,
sloj po sloj, postepeno otkrivajući produžetak sive
površine mora. Na reci je lebdelo ostrvo u obliku derbi-
šešira. To je bilo ostrvo Kamuri, koje je sačuvano kao
naselje retkih ptica omizunagi.
Zakoračio sam u jedno od polja. Bacio sam pogled
unaokolo. Bilo je to napušteno zemljište.
U tom trenutku u glavi mi je sinula neka misao. Ali
taj blesak misli nestao je i izgubio smisao još pre nego što
sam ga postao svestan. Stajao sam tu u nedoumici za
trenutak, ali ledeni vetar što me je produvao do kosti lišio
me svake misli. Počeo sam da koračam uz vetar.
Neplodna polja utapala su se u kamenito, jalovo
zemljište. Trava na poljani bila je napola uvela; jedino
zelenilo bio je neki korov kao mahovina, koji je prianjao
uz tle, a i taj korov je izgledao zgnječen i izgažen.
Zemljište je već bilo pomešano sa peskom.
 Čuo sam tup, treperav zvuk. Zatim sam razabrao
ljudske glasove, i to kad sam okrenuo leđa žestokom vetru
i zagledao se u vrhove Jurugatake.
Pogledao sam unaokolo da potražim gde su ti ljudi.
Mala staza vodila je dole na plažu duž niskih litica. Znao
sam da se postepeno izvode radovi kako bi se te litice
zaštitile od silne erozije. Betonski stubovi su ležali
razbacani ovde-onde poput belih kostura i boja novog
betona naspram peska delovala je nekako neobično sveže.
Tupi, treperavi zvuk dolazio je od mešalice za malter, koja
je mešala cement sipan u njen otvor. Četiri-pet radnika
sjajnih crvenih noseva začuđeno su me pogledali dok sam
prolazio u svojoj studentskoj uniformi.
I ja sam bacio pogled na njih. To je sve što smo
izmenili u ime ljudskog pozdrava.
More se kupolasto i naglo spuštalo sa plaže. Dok
sam gazio granitni pesak idući ka vodi, obuzela me radost
na pomisao da sam se, nesumnjivo, korak po korak, kretao
ka onom jednom jedinom smislu što mi je, trenutak ranije,
pao na pamet. Vetar je bio rezak i hladan a, pošto nisam
nosio rukavice, ruke su mi bile gotovo smrznute, na šta ja
nisam obraćao ni najmanju pažnju.
Međutim, ovo je zaista bila obala Japanskog mora!
Tu je bio izvor sve moje zle sreće, svih mojih sumornih
misli, poreklo moje rugobe i moje snage. Bilo je to divlje
more. Talasi su navaljivali u neprekidnoj masi, jedva
dopuštajući da čovek ugleda glatke, sive kolovrate u
udubljenjima između jednog i drugog talasa. Nagomilani
nad pučinom, veliki kišni oblaci delovali su teško i,
istovremeno, čarobno. Jer ta teška, neodređena gomila
oblaka, imala je na ivici laku i hladnu liniju poput obrisa
najfinijeg perja, a u centru je obavijala nejasno plavetnilo
neba, tako da čovek nije mogao biti siguran da ono stvarno
postoji. Iza vode boje cinka dizale su se purpurno-crne
planine rta. Sve je bilo prožeto nekim pokretom i nekom
nepomičnošću, nekom mračnom snagom u večnom
kretanju, nekom metalnom tvrdoćom.
Odjednom sam se setio reči koje mi je Kašivagi
uputio kad smo se prvi put sreli. To jest, upravo kad
sedimo na lepo pokošenom travnjaku nekog divnog
prolećnog popodneva, rasejano gledajući sunce koje
prosijava kroz lišće praveći šare na travi — upravo tada
se u nama odjednom probudi svirepost.
Sada sam stajao licem u lice s morem, okrenut
burnom severcu. Ovde nije bilo divnog prolećnog
popodneva niti lepo pokošenog travnjaka. Ipak je ova
pusta, divlja priroda preda mnom više prijala mom duhu i
bila prisnije vezana za moj život negoli ikakav travnjak u
popodnevu ranog proleća. Ovde sam mogao da budem
dovoljan samom sebi. Ovde mi ništa nije pretilo.
Da li je misao koja mi je sada pala na pamet bila
surova ideja u Kašivagijevom smislu reči? To ne bih
mogao reći. Ali, u svakom slučaju, ta ideja, koja se
odjednom rodila u meni, otkrila je pomisao koja mi je u
magnovenju prošla kroz glavu malo ranije, i sada me sveg
obasjavala iznutra. Još nisam pokušavao da o njoj duboko
razmišljam, ali me je ta ideja jednostavno obuzela, kao da
me je pogodila munja. Međutim, ta ideja, koja mi do tada
nikada nije bila pala na um, počela je da jača i raste čim
se rodila. Ne da je ona bila u meni, nego me je prosto celog
osvojila. Bio sam, dakle, zaokupljen ovom idejom:
»Moram zapaliti Zlatni paviljon«.
 OSMA GLAVA

U međuvremenu sam nastavio da hodam, izbivši

pred stanicu Tango-Jura na železničkoj liniji Mijazu. Kad
sam ovde bio na školskoj ekskurziji dolazeći iz Istočnog
Maizurua, išli smo istim putem i nastavili dalje vozom od
te stanice. Na peronu ispred stanice nije bilo gotovo ni
žive duše, što je bio očigledan dokaz da je ovo mesto u
kojem ljudi žive od kratke letnje sezone, kada ovamo
dolazi veliki broj posetilaca.
Odlučio sam da odsednem u malom hotelu
japanskog stila ispred stanice, na kojem sam video natpis:
»Hotel Jura — palata za kupače«. Otvorivši stakleni
pomični prozor na ulazu, najavio sam svoje prisustvo, ali
se niko nije odazvao. Na stepenicama se nagomilala
prašina, roletne protiv kiše bile su spuštene i unutra je bilo
mračno. Nigde nije bilo ni žive duše.
Ušao sam na zadnja vrata. Tamo je bila jednostavna
baštica sa uvelim krizantemama. Na visokoj polici stajala
je kofa s vodom. Leti, vraćajući se s plivanja, posetioci su
vodu iz kofe upotrebljavali da bi sprali pesak koji im se
zadržao na telu.
Nedaleko od glavne zgrade bila je kućica, u kojoj je,
očigledno, živeo vlasnik hotela sa porodicom. Kroz
zatvorena staklena vrata čuo se radio. Nepotrebno glasan
zvuk radija razlegao se nekako naprazno, što me je navelo
na pomisao da u kući, verovatno, nema nikoga. Nekoliko
pari drvenih sandala bilo je razbacano pred ulazom u
kuću. Zastavši pred vratima, oglasio sam se svaki put kad
je nastala pauza u bučnom sviranju koje se čulo s radija.
Međutim, kao što sam i očekivao, nije bilo odgovora ni iz
ove kuće.
U dubini se pojavila nečija senka. Sunce je jedva
primetno obasjavalo oblačno nebo. Primetio sam to tek
kad sam video kako sanduk za drvene sandale na ulazu
postaje svetliji.
Izišla je jedna žena i pogledala me. Bila je toliko
debela da mi se činilo kako se obrisi njenog belog tela
postepeno nadimaju, dok su joj oči bile uske kao kakvi
zarezi, pa se jedva moglo nazreti da ih uopšte ima.
Zatražio sam sobu. I ne uputivši mi poziv da je sledim,
žena se bez reči okrenula na petama i pošla prema ulazu u
hotel.
Dala mi je neki sobičak u ćošku, na spratu, okrenut
prema moru. Kako je ta sobica već duže bila zatvorena,
slabašna vatra koju je žena potpalila u kaminu, donevši
nešto drva, brzo je vazduh ispunila dimom, tako da je u
sobi postalo neizdržljivo zagušljivo. Otvorio sam prozor i
izložio se severcu. U pravcu mora oblaci su nastavljali
svoju bezbrižnu, složenu igru, koja nije bila namenjena
posmatračima. Ti oblaci kao da su bili odraz nekog
besciljnog nagona prirode. Između njih, na pojedinim
mestima, videli su se delići neba — mali, plavi kristali,
čisti i jasni. Samo je more bilo nevidljivo.
... Stojeći kraj prozora, počeo sam da razrađujem
svoju odskorašnju ideju. Pitao sam se kako nisam došao
na misao da radije ubijem starešinu hrama negoli da
zapalim hram. Pomisao na mogućnost da ubijem
starešinu, u stvari, odjednom mi je sinula u glavi, ali sam
istog trenutka shvatio koliko bi to bilo beskorisno. Čak i
kad bih uspeo da ubijem starešinu, njegova obrijana
sveštenička glava i ta njegova zloća, zasnovana na
nemoći, javljale bi mi se neprekidno i beskonačno sa
mračnog horizonta. Uglavnom, stvari obdarene životom,
kao Zlatni paviljon, imaju neuništivi kvalitet postojanja
jednom i zauvek. Ljudskim bićima je, naprosto, dodeljen
jedan deo raznih oblika prirode i, pogodnim metodom
supstitucije, ljudi ih raščlanjuju i umnožavaju. Ako je
svrha ubistva da se uništi to žrtvino svojstvo jednom
zauvek datog bića, onda je to ubistvo zasnovano na trajno
pogrešnom proračunu. I tako, razmišljajući, došao sam do
konačne spoznaje da se pokazala totalna razlika između
postojanja Zlatnog paviljona i postojanja ljudi. S jedne
strane, uobraženje o besmrtnosti zasnivalo se na
očiglednoj uništivosti ljudskih bića; s druge strane, na
izgled neuništiva lepota Zlatnog paviljona navodila je na
pomisao o mogućnosti njegovog uništenja. Smrtna bića,
kao što su ljudska stvorenja, ne mogu se iskoreniti; a
neuništive stvari, kao što je Zlatni paviljon, mogu da se
unište. Zašto to još niko nije shvatio? Moj zaključak je,
nesumnjivo, bio originalan. Kad bih ja zapalio Zlatni
paviljon, koji je 1897. godine proglašen za nacionalno
blago, onda bih izvršio delo čistog razaranja, konačnog
uništenja, delo kojim bih zaista upropastio jedan deo
lepote koju su ljudska bića stvorila na ovom svetu.
Dok sam i nadalje razmišljao na taj način, obuzelo
me čak i nekakvo komično raspoloženje. »Ako zapalim
Zlatni paviljon«, govorio sam samome sebi, »učiniću
nešto što će biti od velike vaspitne vrednosti. Jer to će
naučiti ljude da je besmisleno nekakvom analogijom
izvoditi zaključak o neuništivosti. Naučiće ih da sama
činjenica što je Zlatni paviljon do sada postojao, što je
neprekidno, već petsto pedeset godina stajao ovde, kraj
ribnjaka Kjoko, nije nikakva garancija o njegovoj
neuništivosti. Obuzeće ih nemir kad shvate da
samoobjašnjiva aksioma koju je naše održanje pripisalo
hramu može da se sruši od dana do dana.«
Kontinuitet našeg života održava se time što je
okružen čvrstim stanjem supstancije vremena, koje je
trajalo izvestan period. Uzmimo, na primer, malu fioku
koju je stolar napravio za potrebe nekog domaćinstva.
Posle izvesnog vremena stvarni oblik te fioke biva
prevaziđen i, pošto decenije i vekovi prođu, čini nam se
kao da je vreme otvrdnulo i zauzelo taj oblik. Jedan
određeni mali prostor, koji je u početku zauzimao
određeni predmet, sada zauzima otvrdnulo vreme. U
stvari, on je postao inkarnacija izvesnog vida duha.
Na početku Cukumogami-ki, srednjovekovne knjige
bajki, zapisano je sledeće:
»U kineskim spisima o kosmičkim silama jin i jang
piše da, posle stotina godina, kada se predmeti preobraze
u stanje duha, ljudska srca se varaju; a to se naziva
,Cukumogami’, odnosno godina ožalošćenog duha. Ljudi
su uobičajili da svake godine, pre nego što nastupi
proleće, pokupe različito posuđe iz svog domaćinstva i
sve izbace na ulicu; to se naziva čišćenjem kuće. Na isti
način, svakih sto godina i ljudi doživljavaju strahote
takvog čišćenja sličnog ,Cukumogami’.«
Tako bi moj postupak ljudima otvorio oči da mogu
sagledati strahote »Cukumogami« i spasao bi ih od tih
strahota. Svojim delom svet u kojem je postojao Zlatni
paviljon pretvoriću u svet u kojem on nije postojao.
Smisao sveta time će se sigurno izmeniti.
 ... Što sam više razmišljao o tome, osećao sam se
sve veselijim. Kraj i slom sveta — tog sveta koji me je
okruživao i ležao mi pred očima — bio je sve bliži. Zraci
zalazećeg sunca pružili su se preko tla. Zlatni paviljon je
blistao u njihovoj svetlosti, a svet u kome je postojao
Zlatni paviljon zasigurno je nestajao iz trenutka u
trenutak, poput peska što klizi između prstiju...

*
* *

Moj boravak u hotelu Jura okončao se posle tri dana.

Posumnjavši u mene zato što ta tri dana nisam ni kročio iz
hotela, gazdarica je pozvala policajca. Kad sam ga video
kako u uniformi ulazi u moju sobu, uplašio sam se da će
prozreti moj plan, ali sam odmah shvatio da nema osnove
za takav strah. Odgovarajući na njegovo pitanje, rekao
sam upravo sve što se desilo — da sam želeo da za kratko
vreme napustim život u hramu pa sam pobegao. Zatim
sam mu pokazao svoj studentski indeks, a docnije sam
namerno, pred njegovim očima, u potpunosti podmirio
svoj hotelski račun. Policajac je, stoga, zauzeo zaštitnički
stav. Odmah je telefonirao u hram da proveri je li moja
priča istinita, a zatim me je izvestio da će me on lično
odvesti natrag. Da bi izbegao sve moguće loše posledice
po »moju budućnost«, kako se izrazio, potrudio se da se
za put presvuče kako ne bi bio u policijskoj uniformi.
Dok smo čekali na voz na stanici Tango Jura, naišao
je pljusak; pošto je čekaonica bila bez krova, odmah je
postala vlažna. Policajac, sada u civilnom odelu, otpratio
me je u kancelariju šefa stanice, gde mi je, sa naročitim
ponosom, pokazao da su šef stanice i ostali službenici
njegovi lični prijatelji. Ali nije ostao samo na tome, već
me je svima predstavio kao svog sestrića koji je iz Kjota
došao da ga poseti.
Shvatio sam psihologiju revolucionara. Ovi
provincijski službenici, šef stanice i policajac, koji su sada
sedeli čavrljajući oko užarene gvozdene peći, nisu imali
pojma o velikim promenama u svetu, koje su se
odigravale upravo pred njihovim očima, o razaranju
njihovog reda i novom načinu života koji im je bio
nadohvat ruke.
»Kad Zlatni paviljon bude spaljen... da, kad Zlatni
paviljon bude spaljen, svet ovih drugara će se preobraziti,
zlatno pravilo njihovog života biće izopačeno, u njihovom
redu vožnje zavladaće totalni haos, njihovi zakoni ostaće
bez efekta.«
Radovao sam se pomisli kako d ljudi uopšte nisu
svesni da je mladić koji sedi pored njih i greje ruke iznad
peći, sasvim bezbrižnog izraza, u stvari, budući
kriminalac.
Jedan živahan mladi železnički službenik svima je
glasno pričao o filmu koji je naumio da gleda kada idući
put bude imao slobodan dan. Bio je to izvanredan film,
koji neminovno izaziva suze i koji je istovremeno pun
akcije. Da, idućeg slobodnog dana otići će u bioskop! Taj
mladoliki čovek, mnogo čvršći od mene, mnogo puniji
života, otići će u bioskop idućeg slobodnog dana; sedeće
tamo zagrljen s nekom devojkom, a zatim će otići da
spava. On je stalno zadirkivao šefa stanice, šaleći se na
njegov račun i primajući blage prekore od svojih
nadređenih, dok se istovremeno muvao unaokolo
stavljajući ugalj, u peć i ispisujući brojke na tabli. Za
trenutak mi se učinilo kako treba sasvim malo pa da
ponovo osetim draži života i da opet dobijem volju da
živim. Još je bilo vremena da odustanem od spaljivanja
Zlatnog paviljona; mogao bih da zauvek napustim hram,
da se odreknem svešteničkog poziva i da se utopim u
običan svakodnevni život .kao ovaj mladić. Ali istog trena
kad sam to pomislio mračne sile su me vratile sebi i otrgle
od tih misli. Da, moram, konačno, zapaliti Zlatni paviljon.
Samo tada bih mogao početi novi život, koji će mi
odgovarati kao da je poručen za mene.
Šef stanice se javio na zvuk telefona. Zatim je otišao
pred ogledalo i pažljivo namestio svoju zlatom obrubljenu
kapu. Pročistivši grlo i isturivši grudi, izišao je na peron
šepureći se, kao da ulazi u salu za održavanje neke
ceremonije. Kiša je prestala da pada. Ubrzo se začuo
jasan, vlažan tutanj voza koji je nailazio prugom
prosečenom kroz stene, i trenutak docnije već je kao
klizeći ušao u stanicu.

*
* *

Stigli smo u Kjoto uveče, deset minuta pre osam

časova, i policajac u civilu uveo me je na glavnu kapiju
hrama. Veče je bilo prohladno. Kad sam izišao iz aleje
tamnih borova i približio se stamenoj glavnoj kapiji,
ugledao sam majku koja je tamo stajala.
Sasvim slučajno, majka je stajala kraj table na kojoj
je bilo upozorenje: »Svaki prekršaj propisa biće kažnjen
prema zakonu«. Pri svetlosti lampe na kapiji pričinjavalo
mi se da svaka pojedinačna bela vlas njene razbarušene
kose štrči sama za sebe. Iako njena kosa nije bila baš
toliko seda, odsjaj svetlosti lampe stvarao je utisak da je
sasvim bela. Uokvireno tom raščupanom belom gužvom
kose, lice joj je bilo nepomično.
Njeno sitno telo, niskog rasta, izgledalo je avetinjski
naduveno i ogromno. Iza nje se u dvorištu zgusnuo mrak
koji sam nazirao kroz otvorenu kapiju. Ispred tog mraka
majčina figura mi se učinila ogromna; bila je jadno
obučena u svoj iznošeni kimono, koji je zbog silne
upotrebe izgledao još neuglednije, pa se preko tog kimona
opasala svojim najboljim pojasom, zlatom izvezenim, koji
je sada bio već sasvim pohaban. Stojeći tu, izgledala je
kao mrtvac.
Kolebao sam se da li da joj priđem. U tom trenutku
nisam mogao da shvatim odakle ona tu, ali sam docnije
saznao da se starešina, otkrivši da me nema, raspitivao
najpre kod moje majke; ona se toliko uznemirila da se
uputila u hram, gde se zadržala sve do mog povratka.
Policajac me je gurnuo u leđa. Začudo, što sam se
više približavao majci, telo joj se postepeno smanjivalo.
Njeno lice nije mi doseglo ni do očiju i, kad me je
pogledala odozdo, izgledalo je ružno i iskrivljeno.
Moj instinkt nije me gotovo nikada varao, i sada,
ugledavši njene male, lukave, upale oči, shvatio sam
koliko je opravdana moja mržnja prema majci. Mržnja
koja je dugo tinjala već zbog same činjenice što me je
uopšte i rodila, zbog sećanja na onu tešku uvredu kojoj me
je izložila... uvredu koja mi, kao što sam već objasnio, nije
ostavljala nimalo prostora da planiram svoju osvetu, već
me je, umesto toga, jednostavno odvojila od majke. Te
uzročne veze teško su se mogle prekinuti.
... Ali sada, osetivši da je majku obuzelo pravo
materinsko očajanje, odjednom sam postao svestan da
sam oslobođen. Ne znam zašto, ali osetio sam da više
nikada neću strahovati zbog majčine pretnje.
Začulo se divlje jecanje kao kad nekoga dave. U
sledećem trenutku majka je ispružila ruku, šamarajući me
ovlaš po obrazu.
»Nezahvalni sine! Zar ne osećaš nikakvu obavezu
prema roditeljima?«
Policajac je bez reči posmatrao dok me je majka
šamarala. Majčini prsti Su olabavili, i kao da joj je ruka
izgubila svu snagu, pa su samo vrhovi njenih nokata
zveckali po mom obrazu kao da pljušti grad. Primetio
sam, čak i dok me je šamarala, majka nije izgubila onaj
svoj molećivi izraz, pa sam skrenuo pogled. Posle
nekoliko trenutaka, promenila je ton:
»Tako si ... tako si daleko otišao. Odakle ti novac?«
»Novac? Pozajmio sam ga od prijatelja, ako već
hoćeš da znaš.«
»Zaista?« rekla je majka. »Nisi ga ukrao?«
»Ne, nisam ga ukrao.«
Majka je sa olakšanjem odahnula, kao da je to bilo
jedino što ju je zabrinjavalo.
»Zaista?... Znači nisi počinio nikakvo zlo?«
»Ne, nisam.«
»Zaista? Pa, onda je to ipak dobro. Naravno,
moraćeš najponiznije da se izviniš starešini. I ja sam mu
se već izvinila, ali sada ćeš i ti morati da ga od sveg srca
zamoliš da ti oprosti. Starešina je širokogrud čovek, i
mislim da će preći preko svega. Ali ovoga puta treba da
okreneš novi list, ili ćeš svoju jadnu staru majku oterati u
smrt! To je istina, sine! Ako se ne promeniš, oteraćeš me
u smrt. Moraćeš da se popraviš i da postaneš veliki
sveštenik... Ali, pre svega, moraš što pre otići da se
izviniš.«
Policajac i ja pošli smo bez reči za majkom. Ona je
bila toliko uzbuđena da je zaboravila čak i na
konvencionalnost, pa nije ni pozdravila policajca.
Koračala je žurnim, kratkim koracima. Zagledavši
se u njen bedni pojas, koji joj je visio pozadi, pitao sam se
šta to majku čini tako posebno ružnom. I tada sam shvatio.
Ono što ju je činilo ružnom ...to je nada. Neizlečiva nada,
poput prišteva, vlažnih i crvenkastih, što su uhvatili maha
u zaraženoj koži, izazivajući neprekidni svrab i
odolevajući svakoj spoljnoj sili.

*
* *

Došla je zima. Moja odluka bila je sve čvršća. Opet

i opet morao sam da odlažem svoj plan, ali se nisam
umorio od tog stalnog produžavanja.
Zabrinjavalo me je nešto sasvim drugo tokom tog
perioda od pola godine. Na kraju svakog meseca Kašivagi
je zahtevao da mu isplatim novac koji mi je pozajmio.
Obaveštavao me o ukupnoj sumi duga, računajući i
kamatu, a onda me je kinjio svakojakim gadnim
uvredama. Međutim, ja više uopšte nisam imao nameru da
mu vratim taj dug. Da se ne bih sretao sa Kašivagijem,
morao sam da izostajem sa časova.
Možda vam je čudno što ne pričam o tome kako sam
se, donevši jednom odluku, ubrzo uznemirio i počeo da se
kolebam. Ipak, ostaje činjenica da je to kolebanje sada
stvar prošlosti. U tom periodu od pola godine moje oči su
bile tvrdokorno upravljene samo na jednu tačku u
budućnosti. Moglo bi se čak reći da sam u to vreme prvi
put spoznao osećanje sreće.
Na prvom mestu, život u hramu postao mi je
prijatniji. Kada bih samo pomislio da će Zlatni paviljon,
ma šta se desilo, biti spaljen, nepodnošljive stvari su mi
postale sasvim podnošljive. Kao neko ko očekuje svoju
smrt, sada sam prema svima u hramu postao uljudan. Sa
svima sam se ophodio prijazno, nastojeći da se pomirim
sa svim i svačim. Čak sam se zbližio i sa prirodom.
Svakog jutra, kad su ptice dolazile da kljucaju preostalu
zeleniku, zagledao sam njihovo smeđe perje na grudima
sa osećanjem stvarnog prijateljstva.
Zaboravio sam čak i svoju mržnju prema starešini!
Postao sam slobodan — slobodan u odnosu na majku, na
drugove, slobodan od svega. Međutim, nisam bio toliko
naivan da poverujem da je ovo novostečeno zadovoljstvo
u mom svakodnevnom životu rezultat toga što sam
preobrazio svet a da ga se nisam čak ni rukom dotakao.
Sve se može oprostiti kada se posmatra sa stanovišta cilja.
U tome je i bila osnova moga osećanja slobode — što sam
naterao sebe da posmatram stvari sa stanovišta
postignutog rezultata, što sam osećao da je odluka da
dođem do tog rezultata u mojim rukama.
 Iako se moja odluka da zapalim Zlatni paviljon
javila tako iznenadno, ona mi je savršeno odgovarala
poput odela skrojenog pažljivo i po meri. Činilo mi se da
sam tu odluku planirao od samog rođenja. Ili, u najmanju
ruku, kao da je ta ideja rasla u meni od trenutka kada sam
prvi put s ocem posetio Zlatni paviljon, i kao da je samo
čekala dan i čas kada će u potpunosti dozreti. Samo to što
je hram zadivio dečaka kao neuporediva lepota sadržalo
je razne motive koji su ga, konačno, naveli na zločin da
izazove požar.
Na dan 17. marta 1950. godine završio sam
pripremni tečaj na Otanskom univerzitetu. Dva dana
docnije bio je moj dvadeset prvi rođendan. Moj uspeh
tokom trogodišnjeg pripremnog tečaja bio je nepojmljivo
loš. Od nas sedamdeset devet studenata uspeo sam da
budem na sedamdeset devetom mestu po postignutom
uspehu. Imao sam najlošije ocene iz japanskog jezika, iz
koga sam uspeo da sakupim neverovatan rezultat od svega
četrdeset dva poena. Imao sam 218 neopravdanih časova
od ukupno 616 časova nastave — u stvari, više od jedne
trećine obavezne nastave. Pa ipak, pošto je sve na ovom
Univerzitetu bilo zasnovano na budističkom načelu
samilosti, niko nikada nije bio oboren na kraju tečaja, tako
da je i meni dopušteno da postanem redovan student
Univerziteta. Starešina je prećutno odobrio ovaj moj
korak.
Nastavio sam da zanemarujem studije, i divne dane
od poznog proleća do ranog leta provodio sam posećujući
razna šintoistička svetilišta i budističke hramove u koje se
moglo ući bez plaćanja ulaznice. Uobičajio sam da šetam
koliko god su mi noge mogle da izdrže. Sećam se jednog
takvog dana.
 Išao sam putem ispred hrama Mjošin kad sam
slučajno primetio jednog studenta kako korača ispred
mene istim korakom kao ja. Zastao je kraj male
prodavnice duvana, smeštene u nekoj zgradi sa
starinskom nadstrešnicom, i pao mi je u oči njegov profil
dok je stajao tu sa studentskom kapom na glavi, kupujući
cigarete.
Bio je to oštar, beo profil uskih obrva. Po kapi sam
zaključio da je on sa Univerziteta u Kjotu. Bacio je pogled
na mene ispod oka. Imao sam utisak kao da se neke
mračne senke skupljaju u žiži njegovih očiju. Nagonski
sam osetio da je to piroman.
Bilo je tri sata po podne — vreme nimalo pogodno
za izazivanje požara. Jedan leptir je zalepršao preko
asfaltnog kolovoza kojim su prolazili autobusi, i spustio
se na opuštenu kameliju koja je stajala u vazi ispred
duvandžinice. Uveli delovi belog cveta bili su smeđi i kao
oprljeni vatrom. Tek posle dužeg vremena naišao je
autobus. Kazaljke na satu koji je visio iznad kolovoza bile
su nepokretne.
Ne znam zašto, ali bio sam uveren da je taj student,
korak po korak, sve bliže zločinu podmetanja požara.
Verovatno zato što me je neizrecivo podsećao na
piromana. On je odlučio da zločin izvrši u po bela dana,
vreme najnezgodnije za izazivanje požara, i sada je polako
korake usmerio prema cilju za koji se čvrsto opredelio.
Pred njim su bili vatra i razaranje; iza njega — red koji je
on napustio. Bilo je nečega strogog u izgledu njegovih
leda u uniformi, što me je navelo na ovakve misli. Možda
sam već duže zamišljao da tako treba da izgledaju leđa
mladog piromana. Njegova leđa u crnom seržu, pod
sunčevim zracima, bila su puna nesreće i gneva.
 Usporivši korak, odlučio sam da pratim tog
studenta. Dok sam išao iza njega, zapazivši da mu je jedno
rame malo niže od drugoga, imao sam osećanje kao da su
njegova leđa, u stvari, moja. On je bio mnogo lepši od
mene, ali ja sam bio uveren da je i on prisiljen da počini
isti zločin kao i ja zbog iste usamljenosti, istog očajanja,
istih konfuznih misli o lepoti. I tako, prateći ga, počeo sam
da se osećam kao očevidac sopstvenog čina u iščekivanju
njegovog izvršenja.
Tako nešto se može lako dogoditi u pozno prolećno
popodne, zbog okolne svetlosti i mlakog vazduha. Postao
sam dubler, i moje drugo ja unapred je oponašalo moje
buduće postupke, pokazujući mi jasno moje »ja«, koje
neću biti u stanju da sagledam kad dođe vreme da svoj
plan izvršim.
Autobus još nije došao. Na ulici nije bilo nikoga.
Postepeno se pojavljivala velika Južna kapija hrama
Mjošin. Kapija je bila širom otvorena kao da su kroz tu
kapiju prošle sve moguće pojave. U tom veličanstvenom
okviru, kao što sam zapažao iz svog posebnog ugla,
stapali su se i preplitali stubovi Kapije carskog izaslanika
i dvospratne kapije Samon, crepovi na krovu Budističke
dvorane, mnogobrojni borovi, delić plavog neba, koji je
bio vidljivo odsečen od ostalog, i mnogobrojni pramenovi
bledih oblaka. Dok sam se približavao kapiji, vidik se
neprekidno širio i sve više pojedinosti ulazilo je u njega
— kamene staze pružale su se uzduž i popreko u
prostranom dvorištu oko hrama, zidovi pagode i beskrajan
niz drugih stvari. A kada čovek prođe kroz kapiju, on
shvati da ova tajanstvena struktura sadrži svekolika plava
nebesa i svaki pojedinačan oblak na njima. Takvu osobinu
ima glavni hram.
 Student je prošao kroz kapiju. Zaobišavši spoljnu
stranu Kapije carskog izaslanika, zaustavio se kraj
Lotosovog ribnjaka ispred kapije Samon. Onda je stao na
kameni most u kineskom stilu koji vodi preko ribnjaka i
upravio pogled nagore, prema kapiji Samon, koja se
dizala iznad njega. Ta kapija, razmišljao sam, mora da je
predmet njegove zločinačke namere da podmetne požar.
Izvanredna kapija Samon zaista je bila kao stvorena
da bude progutana u plamenu. U jako vedro popodne
plamen će, verovatno, biti nevidljiv. Dim će se uvijati oko
kapije i dizati u vazduh; ali jedini znak po kome bi čovek
mogao razaznati da nevidljivi plameni jezičci sežu do
neba, bilo bi podrhtavanje iskrivljenih plavih nebesa.
Kada se student približio kapiji Samon, ja sam se
sklonio u stranu, tako da me nije mogao videti, i pažljivo
sam ga posmatrao izbliza. Bilo je to vreme kada se
sveštenici-prosjaci vraćaju u hram, te sam primetio
grupicu od njih trojice kako se približavaju stazom.
Hodali su rame uz rame po kamenitoj stazi, u slamnim
sandalama, noseći u rukama šešire pletene od vrbovog
pruća. Kad su prošli mimo mene, okrenuli su desno. Išli
su u potpunoj tišini, pridržavajući se pravila sveštenika-
prosjaka prema kojima oni ne smeju gledati dalje od tri
stope ispred sebe, sve dok se ne vrate u svoje ćelije.
Student je još kolebljivo obilazio oko kapije Samon.
Najzad se naslonio na jedan od stubova i iz džepa izvadio
cigarete koje je maločas kupio. Nervozno se osvrtao oko
sebe. Sinula mi je ideja da će, nesumnjivo, zapaliti kapiju
pod izgovorom da je samo pušio. Kao što sam i zamislio,
on je cigaretu stavio u usta, primakao lice rukama i
kresnuo šibicu.
 Za trenutak je šibica zasjala malim, jasnim
plamičkom. Činilo mi se kao da je boja plamena
nevidljiva i za samog studenta. To je bilo zbog toga što je
u tom času popodnevno sunce obasjalo kapiju sa tri strane,
ostavljajući jedino moju stranu u senci. Samo zakratko, u
trenutku je šibica proizvela nešto nalik na plamsanje
plamena, koji je blesnuo uz studentovo lice, dok je on
stajao tu, naslonjen na stub kapije kraj Lotosovog
ribnjaka. Zatim je snažno zamahnuo rukom i ugasio
plamen.
Student kao da se nije zadovoljio time što se šibica
ugasila. Bacio ju je na jedan od kamenova udno kapije i
revnosno je zgazio petom. A onda, pućkajući veselo,
prešao je preko mosta i odšetao prema Kapiji carskog
izaslanika, sasvim nesvestan razočaranja koje sam ja
osetio, stojeći tu sam i napušten. Konačno je nestao iza
Južne kapije, kroz koju se video glavni put i nazirao red
kuća, pružajući se u daljinu.
To nije bio piroman, već, jednostavno, student koji
je izišao u šetnju. Po svoj prilici, bio je to siromašan, jadan
mladić koji se dosađivao.
Stajao sam podrobno posmatrajući svaki njegov
pokret, i mogu reći da me je sve na njemu razočaralo —
njegov kukavičluk, koji ga je silio da se tako nervozno
osvrće — ne zato što se spremao da podmetne požar, već,
jednostavno, zato što je hteo da prekrši propise i zapali
cigaretu; ono njegovo škrto zadovoljstvo, tako tipično za
sve studente, koje je očigledno osetio kršeći propise;
način na koji je tako pažljivo petom uništio šibicu, iako je
već bila ugašena; a iznad svega, njegova »civilizovana
kultura«. Upravo zahvaljujući toj tričavoj vrsti kulture,
njegov plamičak je bezbedno stavljen pod kontrolu. On
se, verovatno, uveliko ponosio time što je kontrolor svoje
šibice, savršen, budan kontrolor koji brani društvo od
opasnosti.
Jedna blagodat te kulture je činjenica što u starim
hramovima u Kjotu i oko njega, od Meiđi restauracije
naovamo, gotovo nikada nije dolazilo do požara. Čak i u
retkim prilikama kada bi požar slučajno izbio, vatra bi
smesta bila obuzdana, lokalizovana i stavljena pod
kontrolu. U prošlosti nikada nije bilo tako. Hram Ćion je
spaljen 1431. godine, a odonda su ga više puta uništavali
požari. Glavnu zgradu hrama Nanzen zahvatio je požar
1393. godine, kada su uništene Budina dvorana, Dvorana
ceremonija, Dijamantska dvorana, isposnička ćelija
Veliki oblak i druge građevine. Hram Enrjaku je
pretvoren u pepeo 1571. Hram Kenđin sravnio je sa
zemljom požar za vreme rata 1552. godine. Dvorana
Sanđusangen spaljena je 1249. Hram Hono je uništen
požarom u vreme bitaka 1582. godine.
U tim danima požari kao da su bili u intimnim
odnosima. Nisu bili pojedinačni i ništavni, kao danas, već
su mogli da se uhvate za ruke i bezbrojne odvojene vatrice
sjedinjavale su se u jedan jedinstven, veličanstven požar.
Verovatno su i ljudi u to doba bili takvi. Gde god da izbije
vatra, mogla je da pozove neku drugu vatru, i glas bi joj
se odmah čuo. Požari u hramovima, pominjani u starim
zapisima, nisu pripisivani zlonamernom podmetanju
požara, već su uvek opisivani kao slučajni, kao posledica
širenja vatre ili kao posledica ratnog stanja; bilo je to tako
zato što čak da je u staro vreme postojao neko poput mene,
dovoljno bi bilo da on samo zadrži dah i sačeka negde u
zaklonu. Svaki hram je morao da bude spaljen, kad-tad.
Požara je bilo u izobilju, i to neobuzdanih. Da je takav
čovek sam sačekao, požar, koji je samo čekao zgodnu
priliku, izbio bi neizostavno, jedan požar bi se sjedinio s
drugim, i zajedno bi učinili ono što je moralo da bude
učinjeno. Zaista je bila prava sreća što je Zlatni paviljon
izbegao uništenje od požara. Jer budistička načela i zakoni
strogo su vladali svetom: požari su prirodni, uništenja i
negacije predstavljali su normalno stanje stvari, a veliki,
građeni hramovi neminovno bi izgoreli do temelja; čak i
da je bilo piromana, oni bi se sigurno tako prirodno sakrili
iza snaga vatre da nijedan istoričar ne bi mogao ni
pomisliti da je do uništenja došlo zbog zločinačkog
podmetanja požara.
U svetu je bilo puno nemira u to doba. Pa i sada, u
1950. godini, u svetu nema ništa manje nemira.
Pretpostavljajući da su hramovi izgoreli usled takvih
nemira, kakav bi to bio razlog da Zlatni paviljon danas ne
bude spaljen?

*
* *

Iako sam izostajao sa predavanja, u biblioteku sam

odlazio često, i jednog dana u maju naleteo sam na
Kašivagija, koga sam pažljivo izbegavao. Kada je video
da pokušavam da ga izbegnem, pošao je za mnom, sa
izrazom kao da ga to zabavlja. Znao sam, ako počnem da
bežim, on me uopšte neće stići na svojim kljastim
nogama, i to me je sprečilo da se pokrenem.
Kašivagi me je uhvatio za rame, sav zadihan.
Predavanja su bila završena za taj dan i, po mojoj proceni,
bilo je oko sedamnaest i trideset. Da se ne bih susreo sa
Kašivagijem, pošto sam izišao iz biblioteke, pošao sam
zaobilaznim putem iza univerzitetskog zdanja, stazom
između visokog kamenog zida i baraka u kojima su bile
učionice. Na zapuštenom zemljištu bilo je u izobilju
divljih krizantema, izmešanih sa otpacima hartije i
praznim bocama koje su ljudi odbacili. Neka deca su se
uvukla u posed i igrala se lopte. Njihovi glasovi, promukli
od vikanja, odzvanjali su u praznim učionicama, koje su
se videle kroz razbijene prozore. Svi studenti su već otišli,
i samo su redovi prašnjavih klupa stajali u tišini.
Prošavši pored baraka, izbio sam s druge strane
glavne univerzitetske zgrade. Zastao sam ispred male
kolibe na koju je odsek za aranžiranje cveća stavio tablu
sa natpisom »Atelje«. Sunce je obasjavalo red
kamforovog drveća izraslog pored zida, a fine senke
njegovog lišća prelazile su preko krova kolibe i pružale se
sve do ciglenog zida glavne zgrade. Crvene cigle veselo
su izgledale na večernjem suncu.
Kašivagi se telom oslonio na zid. Teško je disao.
Senke kamforovog lišća osvetljavale su mu lice, koje je,
kao uvek, izgledalo iscrpeno, i davali mu izgled naročite
živahnosti i pokretljivosti. Možda je taj utisak stvarao
odblesak zida od crvene cigle, koji je toliko odudarao od
Kašivagijeva lica.
»Sada je već pet hiljada i sto jena, da znaš!« rekao
je. »Pet hiljada i sto jena na kraju ovog meseca. Biće ti sve
teže i teže da mi otplatiš dug.«
Izvukavši moju priznanicu o primljenom novcu i
priznanju duga iz džepa na grudima, gde ju je uvek nosio,
on je raširi preda mnom. A onda, očigledno iz bojazni da
bih ja mogao da dograbim taj dokument i da ga iscepam
na komadiće, brže-bolje ga je ponovo savio i vratio u
džep. Pred očima mi je ostala samo slika onog otrovnog,
crvenog otiska moga palca. Taj otisak moga palca učinio
mi se izuzetno grub.
»Vrati mi novac što pre!« rekao je Kašivagi. »To i
tebi ide u prilog. Zašto ne iskoristiš svoju školarinu ili
nešto slično da mi isplatiš dug?«
Nisam mu odgovorio. Zar čovek mora da vraća
svoje dugove kada je na pomolu propast sveta? Bio sam u
iskušenju da bar nagovestim Kašivagiju šta mi je na umu,
ali sam se uzdržao.
»Ne mogu da te razumem ako mi ništa ne kažeš«,
rekao je Kašivagi. »Šta ti je? Stidiš li se svog mucanja?
Ma to si već, verovatno, preboleo. Svi znaju da si mucavac
— čak i ovaj zid. Da, čak i ovaj zid!« Lupio je pesnicom
po zidu od crvene cigle, koji se presijavao na večernjem
suncu. Pesnicu mu je obojio žućkastosmeđi prah.
»Čak i ova dvorana to zna. Nema ni jednog jedinog
čoveka na univerzitetu koji to ne zna!«
Bez obzira na tu izjavu, ja sam još stajao gledajući
ga bez reči. U tom trenutku jedno od dece je promašilo
loptu i ona je pala između nas dvojice. Kašivagi je pošao
da se sagne, da podigne loptu i vrati je natrag. Videvši to,
obuzela me perverzna želja da posmatram hoće li
Kašivagiju poći za rukom da svojim stopalima pokrene
loptu, koja je ležala jednu stopu dalje od njega, kako bi je
mogao dohvatiti rukom. Svoj pogled sam nesvesno
prikovao za njegova stopala. Kašivagi je to zapazio
gotovo neverovatnom brzinom. I moglo bi se reći, pre
nego što je zaista pokušao da se sagne on se uspravio i
uperio u mene pogled pun stravične mržnje, što uopšte
nije ličilo na njega. Jedno od dece prišlo nam je bojažljivo,
podiglo loptu koja je ležala između nas i otrčalo. Na kraju
je Kašivagi rekao:
»E pa, lepo! Ako je to tvoj stav, ja znam šta ću da
uradim. Pre nego što odem kući idućeg meseca, pobrinuću
se da dobijem od tebe što više svog novca. Videćeš ti već!
Bolje da budeš spreman na sve šta te čeka!«

*
* *

U junu su važna predavanja bila sve ređa, i studenti

su počeli da se pripremaju za povratak kući. Deseti jun bio
je dan koji nikada neću zaboraviti.
Kiša je neprekidno padala od ranog jutra, a pred
veče je počela da pljušti. Posle večere sam čitao neku
knjigu u svojoj sobi. Oko osam časova čuo sam bat koraka
koji su se približavali hodnikom između gostinske
dvorane i velike čitaonice. Bilo je to jedno od retkih večeri
kada starešina nije izišao iz hrama. Očigledno je očekivao
neku posetu. Ali bat tih koraka zvučao je nekako čudno.
Koraci su odzvanjali kao retke kapi kiše što udaraju u
drvena vrata. Koraci onoga novog đaka koji je vodio gosta
do starešinine odaje bili su meki i ravnomerni, i gotovo
prigušeni razvučenim koracima gosta, od kojih su stare
daske poda u hodniku škripale na jedan poseban način.
Hram je bio opsednut šumorenjem kiše. Te noći je
kiša pljuštala na veliki drveni hram i beskrajne, prazne,
ubuđale sobe bile su pune tog šumorenja. U kuhinji, u
đakonovim odajama, u crkvenjakovoj sobi u gostinskoj
dvorani, čulo se samo pljuštanje kiše. Sada sam razmišljao
o toj kiši što je osvojila Zlatni paviljon. Malo sam
odškrinuo pomična vrata na svojoj sobi. Malo centralno
dvorište, koje se sastojalo samo od kamenja, preplavila je
kiša, i u oči mi je pala crna, sjajna površina vode koja se
slivala sa kamena na kamen.
Novajlija se vratio iz starešininih odaja i proturio
glavu u moju sobu.
»Tamo je onaj student, po imenu Kašivagi, koji je
došao da se vidi sa starešinom. Zar on nije tvoj prijatelj ?«
Obuzeo me neki nemir. Novajlija, koji je nosio
naočare i danju radio kao učitelj u osnovnoj školi, baš se
spremao da ode, ali sam ga zadržao i pozvao da ude u
sobu. Zamišljao sam o čemu se sve mogao voditi razgovor
u čitaonici nisam mogao podneti da ostanem sam.
Prošlo je nekoliko minuta. Odjednom se razlegao
zvuk starešininog zvonca. Ta zvonjava sa prizvukom
naređenja nadjačala je romorenje kiše; zatim je odjednom
prestala. Novi đak i ja se pogledasmo.
»To je za tebe«, rekao je. Prisilio sam se da ustanem.
Kad sam stigao do starešinine sobe, kleknuo sam
pred razmaknuta vrata. Ugledao sam onaj dokument sa
otiskom moga palca, ležao je na njegovom stolu.
Uhvativši tu hartiju za jedan kraj, starešina ju je podigao i
pokazao je meni. Ostavio me je da klečim pred vratima.
»Je li ovo zaista otisak tvog palca?« upitao je.
»Jeste.«
»E pa, lepo si to uradio, zar ne! Ako mi još neku
sličnu neprijatnost prirediš, više neću moći da te zadržim
ovde. Bolje da se osvestiš i da ti to bude jasno. Ovo ti nije
ni prvi put ...« Možda zbog toga što je Kašivagi bio u sobi,
starešina je tu zastao. »Ja ću lično otplatiti tvoj dug«,
nastavio je, »a sada možeš da ideš.«
Na te reči sam prvi put uspeo da bacim pogled na
Kašivagija. On je sedeo na podu sa izrazom lica kao da je
učinio nešto što je za najveću pohvalu. Međutim, ipak je
skrenuo pogled. Kad bi Kašivagi učinio nešto gadno, uvek
bi napravio nevino lice, kao da to, bez ikakve njegove
namere, izlazi na videlo suština njegove prirode. Samo
sam ja znao kakav je on.
Kad sam se vratio u svoju sobu, bio sam svestan da
sam noćas, pri žestokom pljuštanju kiše, u svojoj
usamljenosti, konačno oslobođen.
»Više neću moći da te zadržim ovde« — prvi put
sam čuo starešinu da mi ovako nešto kaže, prvi put mi se
on na to zarekao. Odjednom je sve postalo jasno. Starešina
već razmišlja o tome kako će me izbaciti iz hrama. Moram
požuriti da sprovedem svoju odluku.
Da Kašivagi te večeri nije uradio to što je uradio, ja,
verovatno, ne bih imao prilike da čujem te reči od
starešine, i moj plan bi bio odložen do daljnjeg. Na
pomisao da mi je Kašivagi dao snage da se oslobodim
svoje inertnosti obuzelo me je čudno osećanje zahvalnosti
prema njemu.
Kiša nije pokazivala znake da će prestati. Bilo je
sveže za mesec jun, i moja sobica u pozadini, ograđena
drvenim daskama, izgledala je pusta pri slaboj svetlosti
električne sijalice. To je bilo moje prebivalište, iz kojega
ću verovatno uskoro biti isteran. U sobi nije bilo ni jednog
jedinog ukrasa. Crna ivica izbledele slamne prostirke na
podu bila je iskrzana i iskrivljena tako da su se jasno videli
crni konci. Često, kada sam ulazio u svoju mračnu sobu i
palio osvetljenje, spoticao bih se o pohabanu ivicu
prostirke, ali se nikada nisam potrudio da je zakrpim.
Moja žeđ za životom nije mi ostavljala vremena da se
brinem o slamnim prostirkama.
Kako se leto već približavalo, sobica je odisala
oporim mirisom moga tela. Izgledalo je smešno što, iako
sam sveštenik, moje telo ima miris običnog mladog
čoveka. Taj miris se uvukao u drevne, sjajne i crne
stubove u sva četiri ugla sobe, čak i u drvene zidove. Sada
me je neprijatan miris mladog čoveka zapahnjivao iz
drveta, koje je od starosti dobilo izvesnu patinu. Stubovi i
zidovi pretvorili su se u živa bića — nepokretna, ali koja
odišu nekim sirovim, ribljim mirisom.
Onda su se oni neobični koraci, koje sam maločas
čuo, približavali hodnikom. Ustao sam i izišao u hodnik.
Kašivagi je tamo stajao, poput neke mehaničke naprave
koja se naglo zaustavila. Iza njega je svetlost iz
starešininih odaja padala na bor nazvan »Jedrenjak«, koji
je rastao u bašti, i mogao sam da sagledam crnkasto zeleni
pramac drveta kako se, mokar, uzdiže visoko u mrak.
Na licu mi se pojavio osmeh i, na svoje veliko
zadovoljstvo, shvatio sam da je Kašivagi, ugledavši taj
osmeh, prvi put pokazao da oseća nešto slično strahu.
»Što ne svratiš malo?« rekao sam.
»Gle, gle! Ne pokušavaj da me zastrašiš! Čudan si
ti drugar, zar ne?«
Kašivagi je ušao u moju sobu i s onim uobičajenim
pokretima koji su ostavljali utisak kao da hoće da čučne,
s naporom je uspeo da se s boka spusti na pod. Podigavši
glavu, pogledao je po sobi. Spolja se čulo pljuštanje kiše,
koje nas je odvajalo poput debele zavese. Usred
dobovanja kiše na otvorenoj verandi moglo se čuti kako
se kišne kapi odbijaju od papirnih pomičnih vrata u
različitim delovima zgrade.
»Pa«, rekao je Kašivagi, »ne smeš mi zameriti, da
znaš. Konačno, tvoja je greška što sam morao da postupim
na ovaj način. Eto, toliko o tome!« Iz džepa je izvukao
koverat na kojem se video pečat hrama, i prebrojao
novčanice koje su bile u njemu. Bile su samo tri novčanice
po hiljadu jena — potpuno nove, izdate očigledno posle
januara ove godine.
»Novčanice u ovom hramu su lepe i čiste, zar ne?«
rekao sam. »Naš starešina je takav sitničar da tera đakona
svaka tri dana u banku kako bi našu sitninu zamenio za
čiste i nove novčanice.«
»Pogledaj, molim te ovo!« rekao je Kašivagi.
»Samo tri novčanice. Vi imate zaista škrtog starešinu
hrama, zar ne? On kaže da ne priznaje kamatu na zajam
između drugova studenata. Mada je on i sam ućario od
takvog poslovanja koliko mu srce zaželi.«
Videvši Kašivagija obuzetog ovim neočekivanim
razočaranjem, nešto me je zagolicalo oko srca. Nasmejao
sam se bez uzdržavanja i Kašivagi mi se pridružio. Za
trenutak je došlo do slaganja među nama, ali je Kašivagi
gotovo namah prestao da se smeje i, uperivši pogled
negde prema mojem čelu, izjavio je kao da me poliva
hladnom vodom:
»Ja znam da ti ovih dana imaš neki rušilački plan na
umu, zar ne?«
S mnogo muke sam izdržao težinu njegovog
pogleda. Onda sam shvatio da pod »rušilačkim« on
podrazumeva nešto sasvim drugo od onoga što sam ja
planirao, pa sam se pribrao. U mojem odgovoru nije bilo
ni traga mucanja.
»Ne, ništa«, rekao sam.
»Zaista? Ti si pravi čudak. Ti si najneobičnija osoba
koju sam ikada sreo.«
Znao sam da je tu primedbu izazvao prijateljski
osmeh koji se još nije povukao sa mojih usana. Sasvim je
izvesno da Kašivagi neće nikada shvatiti kakvo me je
osećanje zahvalnosti obuzelo prema njemu i ta pomisao
me navela da se još više nesvesno nasmešim.
»Hoćeš li se sada vratiti u svoje rodno mesto?«
upitao sam tonom kojim bi razgovarali dobri prijatelji
obraćajući se jedan drugom.
»Da, sutra idem kući. Leto u Sanomiji. Mada je i
tamo prilično dosadno.«
»E pa, onda se duže nećemo viđati na Univerzitetu.«
»Šta? Pa ti ionako nikada nisi tamo.«
Dok je to govorio, Kašivagi je na brzinu otkopčavao
bluzu uniforme i zavukao ruku u unutrašnji džep.
»Odlučio sam da ti ovo donesem pre nego što odem
kući«, rekao je. »Mislio sam da će te obradovati. Ti si
imao tako apsurdno visoko mišljenje o njemu, zar ne?«
Bacio je gomilicu pisama na moj sto. Zapanjio sam
se pročitavši na koverti ime pošiljaoca.
»Molim te pročitaj ih«, rekao je Kašivagi
pobedonosnim tonom. »Ta pisma su uspomena od
Curukave.«
»Jesi li ti bio prijatelj sa Curukavom?« upitao sam.
 »Pa, kako se uzme. Da, mislim da sam mu bio
prijatelj na svoj način. Međutim, Curukavi je, po svemu
sudeći, bilo mrsko da ga ljudi smatraju mojim prijateljem.
Istovremeno, ja sam bio jedina osoba kojoj se on ikada
poverio. Sada je mrtav, evo, već tri godine, pa mislim da
je sasvim u redu da ta pisma pokažem i drugima. Ti i on
bili ste tako dobri prijatelji da sam smatrao kako bi trebalo
da ih pokažem samo tebi i nikome drugom. Već duže
vremena sam nameravao da ti ih dam da ih pročitaš.«
Sva pisma bila su datirana u maju 1947, neposredno
pred njegovu smrt. Slata su iz Tokija, gotovo svakog dana,
i adresovana na Kašivagija. Meni nije poslao ni jedno
jedino pismo, a Kašivagiju je redovno pisao od onog dana
kada se vratio u Tokio. Pisma su, zaista, bila Curukavina
— svako bi mogao prepoznati njegov četvrtasti, dečji
rukopis. Osetio sam da me je pecnuo žalac ljubomore.
Curukava, koji nikada nije ni pokušao da učini i najmanji
napor da od mene prikrije svoja providna osećanja, koji je
ponekad govorio loše o Kašivagiju i pokušao da me
odvrati od tog prijateljstva, tajio je ovaj svoj odnos s njim.
Počeo sam da čitam pisma redom, po datumima.
Bila su pisana sitnim slovima na tankim listovima iz
sveske. Stil im je bio posebno nezgrapan. Njegova misao
kao da se stalno saplitala i teško ju je bilo pratiti. Ali iz tih
konfuznih rečenica ubrzo je izbila neka nejasna patnja, a
kada sam stigao do poslednjih pisama, agonija koju je
doživljavao Curukava, pojavila se preda mnom u svoj
svojoj jasnoći. Dok sam čitao dalje suze su mi navrle na
oči, ali me je istovremeno zaprepastila i banalna priroda
Curukavine nesreće.
Bila je posredi jedna obična, sitna ljubavna afera —
nesrećna ljubav neiskusnog mladića prema svojoj
izabranici, koju njegovi roditelji nisu odobravali. Zatim
me je jedan odeljak u pismu doveo u potpunu nedoumicu.
Možda bi se to moglo pripisati Curukavinom nesvesnom
preterivanju, ali efekat toga bio je ipak poražavajući.
»Kad o tome sada razmišljam«, napisao je, »ova
moja nesrećna ljubav možda je bila neposredna posledica
moje nesrećne prirode. Rođen sam sa sumornom
prirodom. Mislim da nikada nisam znao šta znači biti
veseo i opušten.«
Poslednje pismo bilo je napisano u očajničkom
tonu, i kada sam ga pročitao, obuzela me sumnja koja mi
nikada do tada nije pala na pamet.
»Da nije on možda...« počeo sam.
Klimnuvši glavom, Kašivagi me je prekinuo:
»Da, zaista. Bilo je to samoubistvo. Sasvim sam
siguran da je moralo biti samoubistvo. Njegova porodica,
verovatno, da bi zagladila tu stvar zbog drugih, izmislila
je onu priču o kamionu i svemu ostalom.«
»Odgovorio si mu na pismo, zar ne?« Mucao sam
od očajanja, uputivši ovo pitanje Kašivagiju.
»Da, ali, koliko sam saznao, pismo je stiglo tek
pošto je on već bio mrtav.«
»Šta si mu napisao?«
»Napisao sam da ne sme da umre. To je sve.«
Moje duboko ubeđenje da me sopstvena osećanja
nikada ne bi mogla da iznevere, pokazalo se pogrešno.
Kašivagi je dao razrešenje te moje iluzije.
»No, kako se sada osećaš?« upitao je. »Jesu li ova
pisma izmenila tvoj pogled na život? Sada su ti svi planovi
porušeni, zar ne?«
 Bilo mi je jasno zašto mi je Kašivagi pokazao ta
pisma sada, pošto su prošle tri godine. Ipak, uprkos
teškom šoku, u meni je još ostala izvesna uspomena —
uspomena na jutarnje sunce što zrači kroz drveće i
obasjava belu košulju mladića koji je ležao u dubokoj
letnjoj travi. Curukava je umro, a nakon tri godine sada je
ovako preobražen. Moglo bi se pomisliti da je ono u
njemu u što sam verovao iščezlo sa njegovom smrću, ali,
naprotiv, upravo u tom trenutku bilo je preporođeno u
sasvim novom tipu stvarnosti. Ispostavilo se da ja verujem
u samu suštinu uspomene, a ne u njen stvarni smisao.
Uslovi moga verovanja bili su takvi da, kada bih sada
prestao da verujem u tu uspomenu, i sam život bi se
automatski srušio. Međutim, stojeći tu i gledajući me s
visine, Kašivagi je bio potpuno zadovoljan što je tako
smelo iskasapio moja osećanja.
»Šta veliš?« rekao je. »Nešto se prelomilo u tebi
upravo sada, zar ne? Ne podnosim da gledam prijatelja
dok u njemu živi nešto što se tako lako slomi. Moja
ljubaznost sastoji se u uništavanju takvih stvari.«
»A šta ako se još nije slomilo?« upitao sam.
»Dosta tog lažnog ponosa!« rekao je Kašivagi sa
podrugljivim osmehom. »Samo sam hteo da ti pomognem
da shvatiš. Ono što preobražava ovaj svet to je — znanje.
Shvataš li šta hoću da ti kažem? Nema ničeg drugog što
može da promeni ovaj svet. Samo znanje je u stanju da ga
preobrazi, ostavljajući ga istovremeno upravo onakvim
kakav jest. Kad posmatraš svet sa znanjem, onda shvataš
da su stvari nepromenjive, a da se istovremeno stalno
menjaju. Možda ćeš se upitati čemu nam sve to služi.
Dozvoli da ti objasnim na ovaj način — ljudska bića
poseduju oružje znanja kako bi život učinila
podnošljivim. Životinjama to nije potrebno. Životinjama
nije potrebno znanje niti išta slično tome da bi im život
bio snošljiviji. Ali ljudskim bićima je potrebno nešto i
pomoću znanja ona od same nepodnošljivosti života
mogu da naprave oružje, iako ta njegova nepodnošljivost,
istovremeno, nije ništa manja. Eto, u tome je stvar.«
»Zar ne misliš da postoji neki drugi način da se život
lakše podnese?«
»Ne, ne mislim. Osim toga, postoji još samo ludilo
ili smrt.«
»Znanje nikada ne može da preobrazi svet«,
dobacio sam, našavši se na samoj ivici ispovesti. »Svet
preobražavaju dela. Ne postoji ništa drugo.«
Kao što sam i očekivao, Kašivagi je odgovorio na
moju izjavu ledenim osmehom, koji je njegovom licu dao
izgled kao da je od gipsa.
»Eto ti ga sad!« rekao je. »Kažeš, dela. Zar ne vidiš
da lepota na ovom svetu, koja ti toliko znači, žudi za
snom, a da bi mogla spavati, mora biti zaštićena znanjem.
Sećaš li se one priče, Nansen ubija mače, o kojoj sam ti
jednom pričao. Mače iz te priče bilo je neuporedivo lepo.
Sveštenici iz dva hrama svađali su se oko mačeta zato što
su i jedni i drugi hteli da ga zaštite, da se brinu o njemu,
da ga puste da udobno drema pod njihovom paskom
punom određenog znanja. Međutim, otac Nansen je bio
čovek od akcije, pa je uzeo srp i ubio mače, tako je svršio
s njim. Ali kad je docnije došao Đošu, on je skinuo svoje
cipele i stavio ih na sopstvenu glavu. Evo šta je Đošu hteo
time da kaže: On je bio potpuno svestan da je lepota stvar
koja mora da spava i koja u snu mora da bude zaštićena
znanjem. Ali ne postoji pojedinačno znanje, neko
posebno znanje koje pripada nekoj posebnoj osobi ili
grupi. Znanje je okean čovečanstva, oblast čovečanstva,
opšti uslov ljudskog postojanja. Mislim da je to ono što je
on hteo da kaže. E, sada, ti hoćeš da igraš ulogu Đošua,
zar ne? E pa, lepota — lepota koju ti toliko voliš — to je
iluzija preostalog dela, suvišnog dela, koji je dodat
znanju. To je iluzija, drugi način podnošenja života —
koju si ti pomenuo. Moglo bi se reći da, u stvari, lepota i
ne postoji. Upravo znanje je ono što čini tu iluziju tako
jakom i što joj daje snagu stvarnosti. Sa stanovišta znanja,
lepota nikada nije uteha. Ali kad se blisko sjedine te dve
stvari, lepota, koja nikada nije uteha, s jedne strane, i
znanje, s druge strane, rađa se nešto drugo. A to drugo je
prolazno i kratkovečno poput mehura, i krajnje
beznadežno. Ipak, nešto se rađa. A to nešto ljudi nazivaju
umetnost.«.
»Lepota...«, rekao sam i zagrcnuo se od napada
mucanja. Bila je to bezgranična misao. Upravo mi je kroz
glavu prošla sumnja da je, možda, već i sama moja
koncepcija lepote bila uzrok mog mucanja. »Lepota, lepe
stvari«, nastavio sam, »to su sada moji najgori, smrtni
neprijatelji.«
»Lepota je tvoj smrtni neprijatelj?« upitao je
Kašivagi razrogačivši oči. A onda mu se lice zacrvenelo
od uobičajenog, filozofskog zanosa. »Kakva je to
promena, da čujem tako nešto od tebe! Zaista moram da
podesim fokus lenzi svoga shvatanja.«
Nastavili smo još dugo da razgovaramo. Bilo je to
prvi put posle dužeg vremena da smo svoja mišljenja
razmenili na tako prisan način. Kiša još nije prestala. Kad
je odlazio, Kašivagi mi je rekao nešto o Sanomiji i luci
Kobe. Nikada nisam bio ni u jednom od ovih mesta, a on
je sada opisao velike brodove što leti napuštaju luku. Taj
prizor mi se živo ukazao pred očima, jer sam se setio
Maizurua. Ovo je bio jedan jedini put da su se naša
mišljenja poklapala. Nas dvojica siromašnih studenata
predavali smo se istom sanjarenju i složili smo se da ništa,
ni razumevanje ni dela, nije ravno radosti koju čovek
oseća kad otplovi u daljinu.
 DEVETA GLAVA

Verovatno nije bila puka slučajnost što me je

starešina, umesto da me ukori kao obično, ovom prilikom,
kada je zaista trebalo da me ukori, naprotiv, posebno
nagradio. Nekoliko dana posle toga kako je Kašivagi
došao da mu vratim dug, starešina me poveo u svoju radnu
sobu i dao mi na ruke 3.400 jena na ime školarine za prvi
semestar na Univerzitetu, 350 jena za troškove prevoza i
500 jena za sveske i drugi školski pribor. Na Univerzitetu
je bilo pravilo da se školarina plati pre letnjeg raspusta, ali
posle svega što se desilo nisam ni sanjao da će mi starešina
lično taj novac dati na ruke. Ako se čak i odlučio da mi
plati školarinu, mislio sam, pošto je sada saznao koliko
sam ja nepouzdan, verovatno će novac poslati direktno
Univerzitetu.
Mada mi je ovoga puta dao novac u ruke, znao sam
bolje nego on da je njegovo poverenje u mene bilo lažno.
Na izvestan način, ova usluga, koju mi je starešina učinio
bez ijedne reči, podsećala me je na njegovo meko,
ružičasto meso. To meso puno laži, meso što veruje u ono
što zaslužuje da bude iznevereno, a izneverava ono u šta
je vredno verovati, meso koje nije podložno kvarežu,
toplo, svetloružičasto meso što buja u tišini.
Kao što sam pretrnuo kad sam ugledao policajca u
hotelu u Juri, uplašivši se da nisu otkriven: moji potajni
planovi, tako me je i sada obuzeo strah, prava panika, jer
sam posumnjao da je starešina prozreo moje planove i da
time što će mi dati novac pokušava da me navede da
propustim priliku za odlučnu akciju. Činilo mi se da
nikako neću skupiti hrabrosti da izvršim ono što sam
naumio dokle god me u srcu bude tištala ta suma novca
koju mi je dao. Morao sam što pre naći načina da ga
potrošim. Međutim, baš siromasima nikada ne pada na
pamet dobar način da potroše novac. Morao sam ga
potrošiti na takav način da starešina, kad otkrije šta sam
učinio, neće uopšte moći da se uzdrži a da ga ne obuzme
bes i da me smesta ne otera iz hrama.
Toga dana je došao red na mene da radim u kuhinji.
Dok sam prao sudove posle večere, slučajno sam bacio
pogled u pravcu trpezarije u kojoj je već zavladala tišina.
Na ulazu je bio stub pocrneo od dima, koji se sav
presijavao u svom crnilu. Na stubu je visila tabla, čija je
boja bila gotovo sasvim izmenjena od dima, sa natpisom

A-TA-KO — SVETI ZNAK

PAZI NA VATRU

... U sebi sam video bledi obris ukroćene vatre,

uhvaćene u zamku ovog amajlijskog natpisa. Nešto, što je
nekada bilo veselo, sada je lebdelo iza tog natpisa, usahlo
i nemoćno. Možda mi nećete verovati ako kažem da me je
tih dana vatra nadahnjivala gotovo senzualnom požudom.
Ali zar nije prirodno što se i moja požuda usmerila u tom
pravcu, kad je moja volja za životom u potpunosti zavisila
od vatre? Moja požuda je oblikovala suptilnu konturu
vatre; a plameni jezici, svesni da ih posmatram kroz sjajni
crni stub, graciozno su se nameštali da mi se prikažu što
kitnjastijim. Bili su krhki — te ruke, udovi i grudi vatre.
Uveče, 18. juna, iskrao sam se iz hrama, sa novcem
u džepu, i uputio u četvrt Severni Šinći, koji je, obično,
poznat kao Gobanćo. Načuo sam da je tamo jevtino i da
su prijateljski raspoloženi prema novajlijama iz hramova
i sličnim gostima. Gobanćo je bio udaljen oko tridesetak-
četrdesetak minuta hoda od hrama Rokuon.
Veče je bilo veoma vlažno. Bleda mesečina
probijala se kroz tanke oblake koji su prekrivali nebo. Bio
sam u džemperu, pantalonama kaki-boje i nekakvim
drvenim sandalama. Po svoj prilici, posle nekoliko časova
vratiću se u toj istoj odeći. Kako sam, onda, mogao sebe
ubediti da ću »ja«, u tom istom odelu, odjednom postati
sasvim drugačija osoba?
U svakom slučaju, da bih mogao da živim, planirao
sam da zapalim Zlatni paviljon, ali ono što sam sada činio
ličilo je više na pripremanje za smrt. Kao što mlad čovek,
rešen da izvrši samoubistvo, pre svega, možda, poseti
javnu kuću da bi izgubio nevinost, tako sam se i ja sada
uputio u kraj poznat po prostituciji. Ali budite uvereni u
sledeće: kada se takav mladić nađe kod prostitutke, to se
svodi samo na stavljanje svog potpisa na unapred
pripremljeni formular i, mada on može da izgubi nevinost,
to ni u kom slučaju ne znači da će postati »drugačija
osoba«.
Ovoga puta više nisam morao da se plašim one
zapreke — kočenja, koje sam tako često iskusio u
odlučujućem trenutku kada bi se Zlatni paviljon isprečio
između mene i žene. Jer sada više nisam ni sanjao o tome,
niti sam imao ikakvu nameru da učestvujem u životu
posredstvom žene. Moj život je sada bio čvrsto usmeren
na ono drugo; sve moje dosadašnje radnje predstavljale su
samo jedan surov i turoban proces koji me je doveo do
sadašnjeg stanja.
 ... Tako sam ja sebi govorio dok sam išao prema
Gobanćou. Onda su mi odjednom na um pale
Kašivagijeve reči:
»Profesionalne ljubavnice ne ležu sa svojim
klijentima zato što ih vole. One prihvataju bilo koga:
izlapele starce, prosjake, ljude bez jednog oka, lepotane
— čak i gubavce, ukoliko ne znaju da su gubavi. Taj
ravnopravni pristup čini da se većina ljudi opusti i sasvim
mirne duše uzima prvu ženu na koju naiđe. Ali takva vrsta
ravnopravnosti meni uopšte ne odgovara. Ne bih mogao
podneti pomisao da jedna žena postupa sa mnom jednako
kao s nekim normalnim čovekom. To mi se činilo kao
strašno skrnavljenje samoga sebe.«
Sada mi je bilo neprijatno da se sećam tih reči. Ali
moj slučaj se razlikovao od Kašivagijevog. Izuzev
mucanja, ja nisam patio od kakve druge mane, i imao sam
svih pet zdravih udova. Prema tome, nije bilo razloga da
svoju neprivlačnost ne smatram jednostavno kao
najobičniju ružnoću. Pa ipak, pitao sam se: »... Zar ne bi
svaka žena instinktivno prepoznala na mojem ružnom
čelu znake urođenog zločinca?«
Ta suluda pomisao bi me namah ispunila nemirom.
Usporio sam korak. Konačno mi je i to razmišljanje
dojadilo, ja više zaista nisam bio siguran da li sam naumio
da izgubim nevinost da bih mogao zapaliti Zlatni paviljon
ili sam smerao da zapalim Zlatni paviljon kako bih
izgubio nevinost. A tada, bez ikakvog povoda i razloga,
pale su mi na pamet plemenite reči »TEMPO KANNAN«.
(»neprilike koje očekuju svet«); i dok sam nastavio dalje,
u sebi sam mrmljao reči »TEMPO KANNAN, TEMPO
KANNAN«.
 Uto sam se približio mestu gde se završava niz
drečavo osvetljenih, bučnih »paćinko« dućana, gde se u
igri kuglicama očekuje dobitak, i egzotičnih krčmica;
odjednom se preda mnom pružila tiha tama, povremeno
osvetljena neonskim svetiljkama i slabom svetlošću belih
papirnih lampiona.
Od trenutka kad sam izišao iz hrama uobrazio sam
da je Uiko još živa i da se skriva negde u ovom kraju. To
maštanje davalo mi je snage.
Otkako sam odlučio da zapalim Zlatni paviljon,
vratio sam se u čisto, neokaljano stanje svoje prve
mladosti, i činilo mi se da bi to bilo sasvim na mestu da
opet sretnem osobe i stvari koje sam sreo na početku svog
života.
Od tada je trebalo da živim. Ali, začudo, iz dana u
dan su me opsedale sve moguće ’kobne misli, osećao sam
se kao da svakog trenutka može da me zadesi smrt. Jedino
sam se molio da me smrt poštedi dok ne zapalim Zlatni
paviljon. Gotovo nikada nisam bio bolestan, a i sada
nisam pokazivao nikakvog znaka bolesti. Samo, svakim
danom sam sve jače osećao da kontrola nad raznim
uslovima koji su me održavali u životu leži upravo na
mojim plećima; jedino sam ja morao da snosim teret te
odgovornosti ako hoću da nastavim da živim.
Prethodnog dana, dok sam čistio dvorište, posekao
sam prst na bambusovu metlicu. Čak i ta mala povreda
bila je dovoljna da me uznemiri. Setio sam se pesnika koji
je umro jer se u prst ubo na trn ruže. Obični ljudi oko mene
nikada ne bi umrli od toga. Ali ja sam postao izuzetna
ličnost, i nije se moglo predvideti kakva me sudbonosna
smrt, možda, čeka. Na sreću, prst mi se nije zagnojio, i
danas, kad sam ga pritisnuo, osetio sam samo mali bol.
Nije potrebno da naglašavam da sam preduzeo sve
higijenske mere pre svoje posete Gobanćou. Prethodnog
dana sam otišao u apoteku u nekom prilično udaljenom
kraju, gde me niko nije poznavao, i kupio paketić
prezervativa. Praškaste membrane tih predmeta bile su
zaista neugledne, nezdrave boje. Uveče sam izvadio jedan
primerak i isprobao ga. I kada se moj nabrekli ud pojavio
tu, isturen između ostalih predmeta u mojoj sobi —
budističke slike na kojoj sam nešto nažvrljao crvenom
olovkom, kalendara turističkog udruženja u Kjotu,
budističkog teksta za upotrebu u zenističkim hramovima,
koji je slučajno bio otvoren baš na stranici za bajanje
Bućo-Sonšo, mojih prljavih čarapa, pocepane slamne
prostirke — izgledao je kao neki zlokobni lik Bude,
gladak, siv, i bez očiju i bez nosa. Njegov nepriličan oblik
podsećao me na onaj svirepi i gnusni religiozni čin, poznat
pod nazivom »odsecanje uda«, koji je danas ostao samo
zapisan u izvesnim spisima što se iz prošlosti prenose s
pokolenja na pokolenje.
... Najzad sam ušao u jednu poprečnu ulicu
osvetljenu nizom papirnih lampiona.
Oko stotinak kuća duž ulice bilo je izgrađeno u
istom stilu. Kružile su priče da svako ko beži od zakona,
ako zatraži zaštitu od gazde koji upravlja ovim krajem,
može brzo i lako da nađe sigurno skrovište. Navodno, kad
bi gazda pritisnuo dugme, zvonce bi zvonilo u svakoj
javnoj kući, i zločinac bi bio upozoren da policija dolazi.
Svaka kuća je imala pored ulaza prozor zamračen
roletnama i svaka je imala po jedan sprat. Teški, starinski
krovovi, sa crepom, svi iste visine, pružali su se u daljinu
pod vlažnom svetlošću meseca. Na svakom ulazu visile su
tamnoplave zavese sa natpisom od belo obojenih slova:
»Nišiđin«, a iza njih su se nalazile gazdarice tih
javnih kuća, u belim keceljama, koje su se naginjale,
proturivši glavu kroz zavese, da bi osmatrale ko prolazi
ulicom.
Nije mi na umu bilo nikakvo zadovoljstvo. Osećao
sam samo kao da sam ispao iz normalnog koloseka, kao
da sam potpuno sam, odvojen od redovnog toka života, i
sada sam, evo, jedva vukao umorne noge kroz neku
beskonačnu pustoš. Požuda, usađena u meni, čučala je
obujmivši kolena, pokazujući mi svoja mrzovoljna leđa.
»U svakom slučaju«, nastavio sam da razmišljam,
»moja je dužnost da ovde potrošim novac. Treba samo da
utrošim sav novac koji mi je starešina dao za školarinu.
Samo u tom slučaju ću starešini pružiti savršeno opravdan
razlog da me izbaci iz hrama.«
Nije mi ni palo na pamet da u toj zamisli postoji
čitava kontradikcija; ali ako je to bio pravi razlog, onda to
neminovno znači da ja volim starešinu.
Verovatno je bilo još prilično rano, jer je za sada u
ovom kraju bilo neverovatno malo prolaznika. Kloparanje
mojih drvenih sandala odzvanjalo je kroz noćni vazduh.
Jednolični glasovi gazdarica koje su pozivale povremene
prolaznike kao da su puzili kroz vlažan vazduh što je
pritisnuo zemlju ove kišne sezone. Prstima nogu sam
čvrsto pridržavao razlabavljene drvene sandale da mi ne
spadnu s nogu. Ovako sam razmišljao: U mnoštvu onih
svetala koja sam one noći kad se rat završio posmatrao sa
planine Fudo, mora da sam video i svetla ovog kraja.
 Baš na tom mestu kuda su me noge sada nosile mora
da je bila Uiko. Na uglu jedne od raskrsnica primetio sam
javnu kuću sa natpisom »Otaki«. Opredelivši se nasumce
za ovu kuću, prošao sam kroz plave zavese. Odjednom
sam se našao u popločanoj sobi od oko šest đoa. Na
suprotnom kraju sobe sedele su tri devojke, a izgledale su
kao da tu sede umorne od čekanja voza. Jedna je bila u
kimonu i imala zavoj oko vrata. Druge dve su bile u
zapadnjačkim haljinama. Jedna od njih se sagnula,
svukavši čarapu, i, zadubljena, češkala se po butini. UIKO
NIJE BILA TU. Videvši da je ona odsutna, osetio sam
olakšanje.
Devojka koja se češkala po butini pogledala me je
odozdo kao pozvani pas. Debeo sloj belog pudera i ruža
prekrivao je okruglo, podbulo lice, ocrtavajući ga grubo i
jasno kao na dečjem crtežu. Ipak, mada je to, možda,
čudno što kažem, pogled i izraz lica bio joj je odista
dobronameran. Bio je to upravo izraz što ga čovek,
možda, uputi nekom poznaniku koga je slučajno sreo na
uglu ulice. Njene oči nisu pokazale ni najmanji znak da je
uočila požudu u meni.
Pošto Uiko nije bila tu, svejedno mi je bilo koju ću
devojku uzeti. Još sam bio pod utiskom sujevernog
ubeđenja da bi svaki moj izbor i svako očekivanje
neizbežno doveli do neuspeha. Kao što ni devojke nisu
mogle da biraju svoje klijente, bolje je da ni ja ne biram
sebi devojku. Moram se obezbediti da se stravičan pojam
lepote, koji ljude čini nemoćnim da išta učine, ne ispreči
između mene i moje namere.
»Koju devojku želiš?« upitala je gazdarica. Pokazao
sam prstom na devojku koja se češkala po butini. Mali
svrbež na nozi te devojke — svrbež koji je, verovatno,
ostao od ujeda komarca što je leteo iznad popločanog
poda — postao je spona koja me je vezala za nju...
Zahvaljujući tom svrbežu, ona će docnije steći pravo da
bude svedok prilikom zvaničnog ispitivanja mog zločina.
Devojka je ustala i prišla mi. Primetio sam, kad mi
je olako dodirnula džemper, da je usne napućila u osmeh.
Dok sam se penjao starim, mračnim stepenicama na
sprat, opet sam razmišljao o Uiki. Razmišljao sam o tome
kako je ona iščezla iz ovog vremena, iz sveta koji je
postojao u ovom času. I pošto je otišla iz ovog mesta,
svakako je ne bih mogao pronaći ma gde je tražio. Činilo
mi se kao da je za trenutak izišla iz ovog našeg sveta samo
da se okupa ili radi nečeg sasvim običnog.
Još dok je Uiko bila živa, imao sam utisak da je ona
u stanju da slobodno ulazi i izlazi iz ove vrste dvojnog
sveta. Čak i u vreme onog tragičnog događaja, upravo
kada se činilo da odbacuje ovaj svet, ona ga je još jednom
prihvatila. Možda je za Uiku i smrt bila samo privremeni
udes. Možda je i krv koju je prolila na terasi hrama Kongo
bila nešto poput praha sa leptirovih krila, koji ostaje kad
ujutru otvorimo prozor i kad leptir za tren odleti.
U sredini na spratu, otvorena, kružna balustrada
opasivala je izvestan prostor kroz koji je strujala promaja
iz dvorišta; s jednog kraja nadstrešnice do drugog pružio
se konopac za sušenje rublja, na kojem su visili crveni
kombinezoni, nekoliko ženskih gaćica i jedna spavaćica.
Ona je bila sasvim tamna i njena nejasna kontura
podsećala je na ljudsku siluetu.
U jednoj od soba neka devojka je pevala. Njena
pesma je jasno odzvanjala, dok joj se povremeno
pridruživao falš glas nekog muškarca. Pesma se završila i
za trenutak je nastao tajac. Onda je devojka počela da se
smeje, što je delovalo kao da se njen smeh otkinuo sa
konopca.
»To je Haruko«, rekla je devojka što je bila sa
mnom, okrenuvši se gazdarici.
»Uvek je ona tako bučna«, rekla je gazdarica,
»uvek.« I ona prkosno okrenu četvrtasta leđa prema sobi
iz koje je dopirao smeh. Devojka me je uvela u jednu
neukusnu sobicu. Umesto uobičajenog udubljenja za oltar
u zidu, bilo je tu nekakvo postolje, na koje je neko
nasumce stavio lik boga sreće Hoteija i figuru mačke koja
kao da se umiljava. Na zidu je bila prilepljena hartija sa
kućnim redom, a tu je visio i kalendar. Soba je bila
osvetljena jednom jedinom, slabom sijalicom. Kroz
otvoreni prozor čuli su se koraci prolaznika koji su lutali
ulicama u lovu za uživanjem.
Gazdarica me je upitala da li želim da ostanem samo
kratko ili da prenoćim. Cena za kratku posetu iznosila je
400 jena. Zatražio sam malo sakea i nekoliko pirinčanih
kolačića.
Gazdarica je sišla da donese sve što sam naručio, ali
devojka mi još nije prišla. Tek kada se gazdarica vratila
sa sakeom i rekla devojci da sedne pored mene, ova mi se
pridružila na slamnoj prostirci. Sada, kad sam je mogao
posmatrati izbliza, primetio sam da joj se gornja usna
zacrvenila od trljanja. Očigledno je imala naviku da ubija
vreme trljajući se i češući se ne samo po nogama već i po
celom telu. Tada mi je palo na pamet da je to malo
crvenila možda samo razmazana mrlja od debelog sloja
ruža.
 Bila mi je to u životu prva poseta javnoj kući, pa nije
ni čudno što sam sve pojedinosti tako zapažao. Konačno,
tražio sam dokaze užitka u svim pojedinostima koje su mi
promicale pred očima. Sve sam video jasno kao da je
izrezbareno u bakru; svaki detalj bio je otisnut sa
najvećom jasnoćom i na određenom rastojanju pred
mojim očima.
»Ja sam vas već ranije negde videla, gospodine, zar
ne?« rekla je devojka, predstavivši se kao Mariko.
»Ovo mi je prvi put, da znaš.«
»Zaista? Ovo vam je prvi put da ste na ovakvom
mestu ?«
»Da, baš prvi put.«
»Pa, biće da je tako. Zato ti i ruka drhti.«
Tek pošto mi je to rekla, primetio sam da mi se ruka
u kojoj sam držao čašicu sakea jako trese.
»Ako je to istina, Mariko«, rekla je gazdarica, »onda
večeras imaš sreće, zar ne?«
»Pa, ubrzo ću videti da li je to istina ili nije«, rekla
je Mariko nehajno. U njenom načinu govora nije bilo
ničega ni najmanje senzualnog, te sam zapazio da se
Mariko nalazi na nekom mestu što nije imalo nikakve
veze sa mojim ili njenim telom, jer se ponašala kao dete
odvojeno od društva u kojem se igrala. Imala je
svetlozelenu bluzu i žutu suknju. Osmotrivši joj prste,
primetio sam da su joj samo nokti na palcima namazani
crvenom bojom. Možda je lak pozajmila od neke
prijateljice i samo palce namazala iz zabave.
Ubrzo smo ušli u spavaću sobu od osam đoa.
Mariko je jednom nogom stala na jorgan prostrt po
bambusovom podu i povukla dugačak gajtan što je visio
ispod zaslona na lampi. Svetle boje jorgana od
presovanog pamuka jasno su se ocrtavale pod električnim
osvetljenjem. U elegantnom udubljenju u zidu bila je
postavljena ukrasna francuska lutka.
Nezgrapno sam se svukao. Mariko je preko ramena
prebacila ogrtač od svetloružičastog materijala, ispod
kojega se vešto svukla. Kraj kreveta je stajao bokal s
vodom i ja sam iskapio dve čaše. Okrenuta na drugu
stranu, čuvši moje grgotanje dok sam halapljivo pio,
Mariko je rekla, nasmejavši se:
»Ala si ti ožedneo!«
Kad smo legli u postelju, okrenuti licem jedno
drugome, Mariko mi je koketno dotakla prstom vrh nosa
i rekla kikoćući se:
»Je li ti ovo zaista prvi put?«
Čak i pod slabom svetlošću lampe pored postelje
nisam propustio da osmotrim svaki detalj. Jer čin gledanja
bio je dokaz da ja postojim. Sem toga, ovo je bilo prvi put
da su nečije oči bile tako blizu mojih. Zakon rastojanja,
koji je vladao mojim životom, sada je bio narušen. Stranac
se neustrašivo nametnuo mom postojanju. Toplota
stranog tela i jevtin parfem sa njegove kože postepeno su
me obujmljivali, sve dok nisam sasvim utonuo u njih. Prvi
put sam video da se život neke druge osobe može ovako
istopiti.
Postupala je sa mnom kao da sam najobičniji čovek,
jedna obična životna jedinka. Nikada nisam ni pomišljao
da će iko moći tako rukovati mnome. Pošto sam ja skinuo
odelo, ona je skinula s mene još mnogo slojeva —
oslobodila me mucanja, moje rugobe i siromaštva. Te
večeri sam odista doživeo telesno zadovoljstvo, mada
nisam mogao da poverujem da to ja uživam u fizičkom
zadovoljenju. Negde u daljini, neko osećanje koje mi je
do tada izmicalo, uzavrelo je i splasnulo... Trenutno sam
odvojio svoje telo od devojčinog i položio bradu na jastuk.
Jedan deo glave mi je utrnuo od hladnoće, pa sam ga olako
lupkao pesnicom. Onda me je obuzelo osećanje kao da
sam od svega i svačega ostavljen na cedilu, ali ni to nije
bilo dovoljno da me natera da zaplačem.
Kad je sve bilo završeno, ležali smo jedno kraj
drugog i pospanim glasom razgovarali. Sećam se, kao
kroz san, da sam slušao kako mi devojka priča o svom
potucanju dok iz Nagoje nije stigla na ovo mesto. Ali sve
moje misli bile su usmerene ka Zlatnom paviljonu. Bile
su to, uistinu, apstraktne misli o hramu, sasvim drukčije
od mojih uobičajenih, tromih i teških senzualnih misli.
»Opet ćeš nam doći, zar ne?« rekla je Mariko, a po
njenom govoru mi se učinilo da je, verovatno, koju godinu
starija od mene. Da, svakako je starija od mene. Grudi su
joj bile neposredno ispred mene, vlažne od znoja. Bile su
obično meso, te njene grudi, i nikada neće proći kroz onaj
čudni proces da se preobraze u Zlatni paviljon. Bojažljivo
sam ih doticao vrhovima prstiju.
»Ove moje ti, sigurno, izgledaju neobične«, rekla je
Mariko uspravivši se na postelji. Zatim se, u sedećem
položaju, zagledala u jednu od svojih dojki, pa ju je lagano
prodrmala kao da se igra s nekom životinjicom. Nežno
nadimanje njene puti podsetilo me na večernje sunce nad
zalivom Maizuru. Način na koji se to sunce brzo menjalo,
kao da se u mojoj glavi pretopio u to brzo i promenljivo
podrhtavanje devojčine puti. Tešila me pomisao da će ta
drhtava put pred mojim očima ubrzo utonuti duboko u
mračni grob noći, poput večernjeg sunca što uranja u
višeslojne oblake.

*
* *

Idućeg dana sam posetio istu javnu kuću i zatražio

istu devojku. I to ne samo zato što mi je preostalo još dosta
novca. Kada sam ga prvi put doživeo, taj snošaj mi se
učinio užasno bedan u poređenju sa ekstazom koju sam
zamišljao, pa mi je bilo neophodno da ga oprobam još
jednom i da ga bar malo približim svojoj sanjanoj ekstazi.
Jedna od mnogih karakteristika po kojima sam se
razlikovao od drugih bila je u tome što su moji postupci u
stvarnom životu, po običaju, na kraju ispali kao verne
kopije onoga što je bilo u mojoj mašti. Ili, bolje reći, ne
onoga što je bilo u mojoj mašti, već sećanja na sopstvene
životne izvore. Nikada nisam mogao da prevaziđem
osećanje da sam svako pojedinačno iskustvo, u kojem bih
mogao da uživam u životu, već prethodno doživeo u
mnogo sjajnijem obliku. Čak i u slučaju fizičkog čina kao
što je snošaj, činilo mi se da sam u nekom trenutku i na
izvesnom mestu, kojeg više nisam mogao da se setim
(možda sa Uikom), doživeo mnogo žešći vid čulnog
užitka, takvu slast snošaja od koje me je bridelo celo telo.
To mi je služilo kao izvor svih mojih docnijih užitaka, koji
su se uistinu svodili samo na zahvatanje šakom vode
preostale iz prošlosti.
Odista sam imao osećanje kao da sam, u nekom
trenutku daleke prošlosti, negde bio očevidac sjajnog
zalaska sunca i njegove neuporedive veličanstvenosti. Pa
zar je greška do mene što su mi se zalasci sunca koje sam
docnije gledao, svi činili manje ili više izbledeli.
Pošto je devojka prethodnog dana postupala prema
meni isuviše kao da sam običan klijent, za današnju
posetu sam poneo u džepu jednu knjigu. Bila je to knjiga
iz neke zbirke koju sam pre nekoliko dana kupio u
antikvarnici. Knjiga je imala naslov Zločin i kazna od
Bequarie. Ovo delo jednog italijanskog pravnika
krivičnog prava iz XVIII veka postalo je kao neka vrsta
hotelskog jelovnika sa standardnim porcijama
prosvećenja i racionalizma, i ja sam ga odbacio, pročitavši
samo nekoliko stranica. Međutim, palo mi je na pamet da
bi devojku, možda, zainteresovao naslov.
Mariko me je dočekala sa istim osmehom kao i juče.
Osmeh je bio isti, ali od »juče« nije ostalo ni najmanjeg
traga. Njeno prijateljsko ophođenje prema meni bilo je
isto onakvo kakvo ljudi pokazuju strancu koga slučajno
sretnu na uglu ulice. Možda zbog toga što je devojčino
telo slično uglu neke ulice.
Sedeći u malom predsoblju sa Marikom i
gazdaricom, već sam se izveštio da izvedem ceremonijal
razmene čašica sakea prema tradicionalnom običaju.
»Ti pravilno okreneš čašicu kada je vraćaš partneru,
zar ne?« rekla je gazdarica. »Iako si mlad, vidim da se
sasvim lepo ponašaš, prema bontonu!«
»Ali ako budeš dolazio svaki dan«, dobacila je
Mariko, »zar nećeš dobiti ukor od starešine hrama?«
Znači, prozrele su me, pomislio sam; znale su da
sam iz hrama.
»Mislio si da se neću dosetiti?« rekla je Mariko
primetivši na mojem licu izraz iznenađenja. »Svi mladići
danas nose dugačke kose. Kad vidiš nekoga kratko
podšišane kose, kao što je tvoja, možeš biti siguran da je
taj mladić iz nekog hrama. U ovakvim kućama kao što je
naša mi ih dobro poznajemo. Jer u ovakve kuće su nekada,
kad su bili mladi, dolazili i oni koji su kasnije postali
čuveni sveštenici... E pa, šta kažeš, da zapevamo pesmu?«
I Mariko je naglo počela da peva neku popularnu pesmu
o raznim doživljajima neke žene iz pomorske luke.
Najzad smo ušli u spavaću sobu i ovaj drugi
sastanak bio je sasvim uspešan, jer mi je snošaj pošao za
rukom u tom sada već poznatom mi ambijentu. Ovoga
puta sam čak osetio tračak i zadovoljstva; ali to nije bilo
onakvo zadovoljstvo kakvo sam zamišljao, već
jednostavno neko traljavo zadovoljstvo zbog osećanja da
se privikavam i na senzualne užitke.
Kada smo završili, Mariko mi je održala
sentimentalnu pridiku, iz koje se pojavila činjenica da je
ona starija od mene. Za trenutak sam imao utisak kao da
me je polila hladnom vodom.
»Mislim da bi bolje bilo da ne dolaziš previše često
u ovu kuću«, rekla je Mariko. »Ti si ozbiljan čovek, kako
mi se čini, pa ne smeš dozvoliti da ti ovo dolaženje ovamo
postane navika. Trebalo bi da svu svoju energiju uložiš u
svoj posao. To je najbolje za tebe. Naravno, ja volim da
mi ti dođeš, ali moraš shvatiti zašto ti ovako govorim.
Konačno, osećanja prema tebi su ista kao da si mi mlađi
brat, znaš?«
Mariko je verovatno učila ovu vrstu razgovora iz
nekog petparačkog romana u časopisu za devojke. Reči je
izgovarala bez nekog dubljeg osećanja. Jednostavno je
sklapala svoju malu priču služeći se mnome kao svojim
objektom i očekujući da ću se ja uklopiti u takva osećanja
kakva je ona zamislila. Najidealnije, sa njenog gledišta,
bilo bi kad bih ja u ovom slučaju pustio neku suzu.
Ali ja nisam zaplakao. Umesto toga, iznenada sam
izvukao ispod jastuka knjigu Zločin i kazna i gurnuo je
njoj pod nos.
Mariko je poslušno počela da prevrće stranice te
knjige. Zatim ju je bez reči bacila na mesto gde je
prvobitno stajala. Knjiga je brzo iščezla iz njenog
pamćenja.
Želeo sam samo da Mariko doživi nešto kao
predosećanje na osnovu toga što nas je sudbina sastavila.
Želeo sam da ona oseti nešto slično saznanju da je postala
saučesnica u uništenju sveta. Jer, konačno, to baš ne bi
trebalo da bude svejedno ni ovoj devojci. Postao sam
nestrpljiv i najzad sam se izvukao, kazavši ono što nije
trebalo da kažem:
»Za mesec dana... da, otprilike za mesec dana, u
novinama će pisati mnogo o meni, da znaš. Molim te da
me se onda setiš.«
Srce mi je divlje kucalo kad sam to izrekao.
Medutim, Mariko je samo prasnula u smeh. Toliko se
smejala da su joj se grudi tresle; onda me je pogledala i
pokušala da se obuzda, ugrizavši se za rukav, ali ju je opet
spopao napad smeha, tako da joj se celo telo treslo. Bio
sam siguran da ni sama ne bi bila u stanju da objasni šta
joj je toliko smešno. Primetivši moj izraz, prestala je da se
smeje.
»Šta je tu tako smešno?« izbacio sam glupo pitanje.
»Pa ti si pravi lažov, zar ne? Ah, to je zaista da
čovek umre od smeha! Kako ti samo umeš da slažeš!«
 »Ja uopšte ne lažem.«
»Oh, prekini!« rekla je Mariko prsnuvši ponovo u
smeh. »Umreću od smeha. Dotući ćeš me! Tako me lažeš,
a sve vreme uspevaš da zadržiš najozbiljniji izraz lica.«
Pogledao sam je kako se smeje. Možda ju je, sasvim
prosto, zasmejalo to moje čudno mucanje dok sam tako
naglašeno izgovarao svoju primedbu o tome šta će se
dogoditi u budućnosti. Ali, u svakom slučaju, Mariko mi
nije poverovala ni reči.
Mariko mi nije poverovala. Sigurno ne bi
poverovala ni da se sada pred njenim očima dogodio i
zemljotres. Kad bi se ceo svet srušio, samo ova devojka
bi, verovatno, bila pošteđena. Jer Mariko je verovala samo
u ono što se dešavalo po njenoj prirodnoj logici. Ta njena
logika nije dopuštala nikakvo rušenje sveta, prema tome,
ništa joj ni u kom slučaju ne bi moglo pružiti priliku da
razmišlja o nečem takvom. U tom pogledu je podsećala na
Kašivagija. Mariko je bila Kašivagi u ženskom obliku,
Kašivagi koji nije razmišljao.
Pošto se razgovor završio, Mariko se uspravila na
postelji, još obnaženih grudi, i počela da nešto pevuši kroz
nos. Njeno pevušenje se stapalo sa zujanjem muve koja
joj je letela oko glave. Posle izvesnog trenutka muva joj
je sletela na dojku.
»Oh, golica!« rekla je, ne potrudivši se nimalo da je
otera.
Čim je muva sletela na njenu dojku, čvrsto se uz nju
pripila. Na moje iznenađenje, Mariki kao da uopšte nije
bilo ni najmanje neprijatno što je tako miluje jedan insekt.
Čulo se pljuštanje kiše po nadstrešnici. Zvučalo je
kao da kiša pada samo na to određeno mesto. U mojim
ušima pljusak je odzvanjao kao da je kiša prestrašena, kao
da je zalutala baš u ovaj deo grada i potpuno se izgubila.
Zvuk kiše bio je odsečen od ogromne noći, kao i ja sam;
bio je to zvuk koji pripada nekom užem svetu-, kakav je
bio taj mali svet osvetljen malom lampom pored postelje.
Pošto muve vole trulež, možda je Mariko počela da
truli? Da nije devojčino potpuno gubljenje vere
podrazumevalo truljenje? Da li ju je muva napala zato što
je Mariko živela u nekom apsolutnom, njenom svetu. Nije
mi bilo lako da to shvatim.
Tada sam primetio da je Mariko odjednom zaspala.
Ležala je tu poput leša, a na oblini njenih grudi,
osvetljenih noćnom lampom i muva je ostala nepokretna
— očigledno je zadremala.

*
* *

Više nikada nisam navratio u javnu kuću Otaki.

Uradio sam ono što sam morao da uradim. Preostalo je još
samo to da starešina dozna u šta sam utrošio novac od
svoje školarine i da me otera iz hrama.
Ipak, ja starešini nisam pružio ni najmanji
nagoveštaj o tome šta sam uradio s novcem. Nije bilo
potrebno da mu se ispovedim; starešina je morao da
dokuči šta sam učinio i bez moga ispovedanja.
Teško mi je da sam sebi objasnim zašto mi je bilo
potrebno da se tako dovijam da bih se, u neku ruku,
oslanjao na starešininu snagu. Zašto sam morao da
pozajmljujem tu njegovu snagu? Zašto sam dozvoljavao
da moja konačna odluka zavisi od toga što će me starešina
izbaciti iz hrama? Jer, kao što sam rekao, već duže vreme
sam bio svestan da je starešina u suštini nemoćan.
Nekoliko dana posle moje druge posete javnoj kući
imao sam priliku da vidim baš tu stranu njegove prirode.
Rano toga jutra, pre nego što je hram bio otvoren za
posetioce, starešina je izišao da se prošeta oko Zlatnog
paviljona, što uopšte nije bio njegov običaj. Prišavši meni
i ostalim mladim sveštenicima dok smo čistili dvorište
hrama, dobacio nam je neku konvencionalnu primedbu o
tome kako nam je zahvalan na trudu. Zatim se, u svojoj
beloj mantiji, sa hladnim izrazom lica, uputio uz kamene
stepenice koje su vodile u Jukatei. Očevidno je hteo da
tamo malo posedi sam, pripremajući čaj i nastojeći da
razbistri um.
Na nebu su ostali tragovi jarkog svitanja. Ovde-
onde promicali su oblaci preko plave pozadine, još puni
odbleska od crvenog sjaja zore. Činilo se kao da oblaci još
nisu bili u stanju da se oslobode svoga stida.
Kad smo završili čišćenje, svi iz moje grupe vratili
su se u glavnu dvoranu. Samo sam ja pošao stazom koja
je prolazila pored Jukateija i zavijala iza velike čitaonice.
Bilo je to moje zaduženje da počistim dvorište iza
čitaonice. Ponevši metlu, popeo sam se kamenim
stepenicama oivičenim bambusovom ogradom. Stepenice
su vodile do mesta pored dvorane za čaj — Jukatei.
Drveće je još bilo vlažno od kiše koja je padala sve do
prethodne večeri. Od jutarnje svetlosti presijavale su
kapljice rose obilno prosute po okolnom šiblju, pa se
činilo kao da su to crvene ribizle nikle tu pre njihove
sezone. Paučina, što se pružila od jedne kapljice do druge,
takođe se pomalo crvenela, a primetio sam i kako
podrhtava.
Dok sam sve to posmatrao, zadivila me pomisao da
predmeti na ovoj zemlji mogu tako osetljivo da
odražavaju boje nebeskih visina. Čak i vlažni sjaj od kiše
koji je prekrio celokupno zdanje hrama dobijao je u
potpunosti karakteristične osobine odozgo, s nebesa. Sve
je kapalo od vlažnosti, kao da prima izdašan blagoslov s
neba, i odisalo mirisom u kojem se trulež stapala sa
svežinom. Jer predmeti na ovoj zemlji nisu imali načina
da išta od toga odbace.
Pored paviljona Jukatei dizala se čuvena kula
Severna zvezda, čije ime je poticalo iz sledećeg pasusa:
»Severna zvezda obitava na ovom mestu i bezbroj svih
drugih zvezda njoj služi.« Međutim, sadašnja kula
Severna zvezda nije više bila ona ista koja je tu stajala
kada je Jošimicu imao vlast u svojim rukama. Bila je
rekonstruisana pre stotinak godina u kružnom obliku
kakav je poželjan za čajne dvorane. Pošto starešine nije
bilo u Jukateiju, mora da je ušao u kulu Severna zvezda. .
Nisam hteo da se sam suočim sa starešinom. Tiho
sam prošao pored žive ograde pognuvši se da ne budem
primećen s druge strane.
Kula Severna zvezda bila je otvorena. U udubljenju
u zidu stajao je uobičajeni svitak Marujame Okjoa, kao i
mali, delikatno izrezbareni budistički oltar, napravljen od
sandalovine, ali koji je sasvim pocrneo tokom vekova
otkako je donesen iz Indije. Na levoj strani sam ugledao
policu od dudovine napravljenu u stilu Rikju; primetio
sam i sliku na pomičnim vratima. Sve je bilo tu kao što
sam i očekivao, izuzev starešininog lika. Instinktivno sam
podigao glavu i pogledao unaokolo preko živice.
U mračnom delu sobe, pored stuba, ugledao sam
nešto nalik na veliki, beli paket. Kad sam se pažljivo
zagledao, video sam da je to starešina. Njegova figura,
odevena u belo, bila je sasvim pognuta, i on je čučao tu,
sa glavom među kolenima, i lica pokrivena dugim
rukavima.
Starešina je ostao u istom položaju. Bio je potpuno
nepokretan. Ali u mene, koji sam tu stajao posmatrajući
ga, nadirala su uzavrela osećanja.
Prva mi je pomisao bila da se starešina razboleo i da
je doživeo iznenadni napad bolesti. Trebalo je da mu
odmah priđem i ponudim pomoć. Međutim, istog trenutka
kad mi je to palo na pamet, nešto me je zadržalo. Nisam
osećao ni najmanju ljubav prema starešini, i sada je već
bilo samo pitanje dana kada ću izvršiti svoju nameru da
zapalim Zlatni paviljon. Da mu pod tim uslovima
ponudim pomoć, bilo bi krajnje licemerstvo. Štaviše,
postojala je opasnost da će me on, ukoliko mu pomognem,
verovatno obasuti zahvalnošću i ljubavlju, usled čega bi
moja rešenost, možda, splasnula.
A kada sam pažljivo pogledao starešinu, video sam
da nije bolestan. Bilo šta da mu se desilo, njegov skrušen
lik, dok je čučao tu, u maloj čajnoj dvorani, bio je potpuno
lišen svake gordosti i dostojanstva. Bilo je u njemu nečega
ogavnog, kao u figuri zaspale životinje. Primetio sam da
su mu rukavi malo podrhtavali, što je izgledalo kao da mu
neki nevidljivi teret pritiska leđa.
 Šta bi to moglo biti — taj nevidljivi teret? Je li to
bila patnja? Ili, pak, da nije to bilo njegovo nepodnošljivo
saznanje o sopstvenoj nemoći?
Kad sam se privikao na tišinu, shvatio sam da
starešina nešto mrmlja sasvim prigušenim glasom.
Zvučalo je to kao sutra, ali ga nisam mogao razumeti.
Odjednom mi je sinula pomisao koja je uzdrmala moj
ponos — pomisao da je naš starešina imao mračan
duhovni život, o kojem mi ništa nismo znali i da su, u
poređenju s tim životom, ona sitna zlodela, gresi i nehat,
na kojima sam ja toliko nastojao, bili neopisivo ništavni.
Tada sam shvatio. Ovo starešinino čučanje bilo je
isto kao i ono »čekanje u bašti«, to jest položaj lutajućeg
sveštenika, čija je molba da ga puste u hram, odbijena, i
koji ceo dan sedi na svojoj torbi pred ulazom, pognute
glave. Ako se verski velikodostojnik tako visokog ranga
kao što je naš starešina zaista podvrgava verskoj disciplini
koju pokazuju pridošlice — putujući sveštenici, mora da
je on obdaren istinskom poniznošću. Ali čemu služi ta
njegova poniznost? Kao poniznost vlati trave, vrhova
lišća na drveću, rose uhvaćene na paučini koja stremi
jutarnjem sjaju nebesa, tako je, možda, starešina
pokazivao poniznost zbog prvobitnih zlodela i prestupa
ovoga sveta, koje nije on počinio; možda je dopuštao da
se te stvari prirodno odražavaju u njegovoj osobi dok je
sedeo tu šćućuren poput životinje.
Ali, ne, njegova poniznost nije bila namenjena
nikakvoj univerzalnoj sili. On je taj ponizni stav, shvatio
sam odjednom, zauzeo baš zbog mene. O tome ne može
biti nikakve sumnje. On je znao da ću ja ovuda proći, i
zbog mene je zauzeo taj stav. Starešina je bio potpuno
svestan svoje nemoći, i najzad mu je pao na pamet ovaj
neobično ironičan metod da me ukori, da mi bez reči
iskida srce na komadiće, da u meni probudi sažaljenje, da
me prisili da kleknem i da se pomolim.
Dok sam posmatrao starešinu kako tu čuči zguren,
u položaju koji sam ja shvatio kao stav poniznosti, samo
za dlaku sam izbegao da me ne pobede osećanja. Mada
sam svom snagom nastojao da ih se oslobodim, činjenica
je da sam bio na ivici da podlegnem osećanju ljubavi
prema njemu. Ali pomisao da je on zauzeo taj stav
posebno radi mene, obrnula je sve u suprotnom pravcu i
učinila da moje srce postane još tvrđe nego ranije.
I baš u tom trenutku sam odlučio da isteram do kraja
svoje planove, ne zaviseći ni od kakvih prethodnih uslova,
kao što je jedan da me starešina istera iz hrama. Starešina
i ja smo postali stanovnici dva različita sveta i više nismo
imali nikakvog uticaja jedan na drugog. Bio sam
oslobođen od svih stega. Sada sam mogao da izvršim ono
na šta sam se odlučio, onako kako se meni sviđa i onda
kada ja to budem hteo, ne očekujući ništa od nekakve
spoljnje sile.
Jutarnji sjaj neba je izbledeo; istovremeno su se
navukli oblaci i sjajni sunčevi zraci su nestali sa kule
Severna zvezda. Starešina je i dalje ostao tu u svom
zgurenom, čučećem položaju. Hitro sam otišao odatle.

*
* *
 Dvadeset i petog juna izbio je korejski rat.
Obistinilo se moje predosećanje da se bliži kraj i propast
sveta. Morao sam da požurim.
 DESETA GLAVA

Dan posle moje posete u četvrti Gobanćo već sam

napravio jedan eksperiment. Iz drvenih vrata na zadnjem
delu Zlatnog paviljona izvadio sam dva klina, dugačka
oko dva cola.
Na prizemlju Zlatnog paviljona postoje dva ulaza u
Hosui-in. Oba imaju vrata na sklapanje, jedna prema
istoku, a druga prema zapadu. Stari vodič bi svake večeri
obišao Zlatni paviljon. Najpre bi iznutra zatvorio zapadna
vrata, onda bi spolja zatvorio i zaključao istočna vrata.
Međutim, ja sam znao kako da i bez ključa uđem u Zlatni
paviljon. Postojala su jedna stara drvena vrata na zadnjoj
strani hrama, koja se više nisu upotrebljavala. Ta vrata su
se lako mogla skinuti, ako se samo izvadi pet-šest klinova
pri vrhu i pri dnu. Svi klinovi su bili labavi i mogli su se
sasvim jednostavno izvaditi prstima. Tako sam ja i
pokušao, izvadivši dva klina. Umotao sam ih u parče
hartije i pažljivo gurnuo duboko u svoju fioku. Prošlo je
nekoliko dana. Koliko sam mogao videti, niko nije ništa
primetio. Prošla je nedelja dana: Još nije bilo nikakvog
znaka da je iko zapazio nedostatak klinova. Uveče,
dvadeset osmog, potajno sam ušao u hram i vratio klinove
na prvobitno mesto.
Onog dana kada sam video starešinu šćućurenog u
čajnoj dvorani i kada sam konačno odlučio da se neću
oslanjati ni na čiju snagu, otišao sam u apoteku blizu
policijske stanice Nišiđin, u Cimoto Imaidegavi, i kupio
arsenika. Najpre su mi dali malu bočicu u kojoj nije moglo
biti više od trideset pilula. Zatražio sam veću bočicu, i
najzad sam platio stotinu jena za bočicu od sto pilula.
Zatim sam otišao u gvožđarsku trgovinu južno od
policijske stanice i kupio džepni nožić sa oštricom
dugačkom oko četiri cola. Zajedno sa koricama stajao je
90 jena.
Šetkao sam se tamo-amo ispred policijske stanice
Nišidin. Bilo je veče i nekoliko prozora je bilo jako
osvetljeno. Primetio sam jednog detektiva kako žurno
ulazi u zgradu. Imao je košulju raskopčanu na vratu i
nosio torbu. Niko na mene nije obratio ni najmanje pažnje.
Već dvadeset godina niko na mene nije obraćao nimalo
pažnje, pa ni u sadašnjim uslovima, i tako će, verovatno,
i dalje biti. U sadašnjim uslovima ja sam još uvek bio
beznačajna osoba. U ovoj zemlji, Japanu, bilo je milion,
desetine miliona ljudi odgurnutih na stranu, u ćošak, na
koje niko nije obraćao pažnju. Ja sam još spadao među
njih. Svet se uopšte nije brinuo da li su ti ljudi živi ili
mrtvi, i zato su oni delovali nekako umirujuće i
ohrabrujuće. Detektiv, dakle, nije sumnjao pa se nije ni
potrudio da me malo bolje pogleda. Crvena, zamućena
svetlost lampe osvetljavala je kameni znak za policijsku
stanicu Nišiđin; kineski karakter za »đin« je ispao, i niko
se nije potrudio da ga zameni.
Pri povratku u hram razmišljao sam o stvarima koje
sam te večeri kupio. Bile su to uzbudljive stvari.
Iako sam kupio otrov i nož zbog eventualne
mogućnosti da ću morati da umrem, toliko sam im se
radovao da sam se, prosto, pitao oseća li se tako čovek
koji je kupio kuću i koji pravi planove za svoj budući
život. Čak i kada sam se vratio u hram, nije mi dosadilo
da razgledam te upravo kupljene predmete. Izvadio sam
džepni nožić iz korica i liznuo oštricu. Čelik se odmah
zamaglio, a izrazitu studen koju je ostavio na mom jeziku
pratio je daleki nagoveštaj neke slasti. Ta slast se nejasno
prenela na moj jezik sa tankog čelika, iz njegove
nedokučive suštine. Jasnoća oblika, sjaj metala poput
indigo boje dubokog mora — u tome je bila sadržana ta
nejasna slast koja mi je prijatno nadražila vrh jezika
zajedno sa pljuvačkom u mojim ustima. Konačno je slast
nestala. Sav srećan zamišljao sam dan kada će mi telo biti
opijeno silnim izlivom te slasti. Nebo smrti bilo je vedro i
činilo mi se kao nebo života. Sve moje sumorne misli su
iščezle. Sada u ovom svetu nije bilo agonije.
Posle rata u Zlatnom paviljonu je instaliran
najsavremeniji aparat za alarm u slučaju požara. Bio je
programiran tako da, kad bi temperatura u hramu dostigla
izvesnu visinu, zvonce za uzbunu bi zazvonilo u hodniku
zgrade u kojoj smo živeli. Uveče, dvadeset devetog juna,
nešto se na tom uređaju za uzbunu pokvarilo. Kvar je
otkrio stari vodič. Ja sam tada baš bio u kuhinji i čuo sam
kako starac prijavljuje kvar u đakonovoj kancelariji. Imao
sam osećanje da čujem ohrabrenje sa nebesa.
Međutim, sledećeg jutra, đakon je telefonirao u
fabriku koja je uređaj instalirala i zamolio da pošalju
majstora da popravi kvar. Dobroćudni vodič se sav
polomio da bi me obavestio o razvoju događaja. Ugrizao
sam se za usnu. Prošle noći je bila izuzetna prilika da
izvršim ono što sam naumio, a ja sam je propustio.
Majstor je došao uveče. Svi smo se okupili oko
njega, ljubopitljivo posmatrajući kako radi. Trebalo mu je
mnogo vremena da popravi kvar. Nagnuvši glavu, čovek
nas je gledao ispod oka, nekako obeshrabrujuće, tako da
su se posmatrači, jedan po jedan, razišli. Najzad sam i ja
otišao. Sad sam morao da čekam da opravka bude gotova
i da odjekne onaj signal očajanja kad se zvono za uzbunu
u sav glas razlegne kroz hram dok ga majstor isprobava.
Čekao sam. Noć je nadirala u Zlatni paviljon poput plime,
i mogao sam da vidim titravu svetlost majstorove lampice
u mračnoj zgradi. Nije se čuo nikakav zvuk alarma.
Majstor je digao ruke od opravke i rekao da će doći idućeg
dana da završi posao.
Međutim, nije održao reč i nije došao prvog jula.
Uprava hrama nije imala na umu nikakav posebni razlog
da požuruje opravku.
Tridesetog juna sam još jednom otišao u Ćimoto
Imaidegavu i kupio slatkog hleba i nekoliko kolača sa
džemom od slatkog pasulja. Pošto nam u hramu nikada
ništa nisu davali da jedemo između obroka, ponekad sam
dolazio ovamo i kupovao slatkiše od svog oskudnog
džeparca.
Ali toga dana me na kupovinu nije podstakla glad.
Niti sam kupio hleb da bih lakše progutao arsenik. Ako
baš moram da nađem razlog za to, rekao bih da me je
nemir naterao da kupim tu hranu.
Odnos između mene i te pune papirne kese koju sam
nosio u ruci. Odnos između onog savršenog, ali očajnog
čina koji sam se spremao da izvršim i tog bednog hleba u
kesi. Sunce je prosijavalo kroz oblačno nebo i obavijalo
stare kuće duž ulice poput magličastog isparenja. Znoj je
počeo lagano da mi curi niz leđa, što sam osećao kao da
mi niz kičmu odjednom klizi hladan konopac. Bio sam
strašno umoran.
Odnos između mene i slatkog hleba. Šta bi to moglo
biti? Zamišljao sam, kada dođe trenutak i kad se suočim
sa izvršenjem svoga dela, duh će mi se pokolebati od
napetosti i koncentracije tog trenutka, dok će mi stomak,
koji će i dalje ostati prepušten svojoj uobičajenoj osami,
zahtevati još neku kompenzaciju za tu izolovanost. Činilo
mi se da su moji unutrašnji organi poput nekog olinjalog
psa koji se nikako nije dao valjano dresirati. Znao sam.
Znao sam, ma koliko moj duh bio živ i uzbuđen, moj
stomak i moja utroba — ti tupavi, glupi organi, smešteni
u mom telu — nastojaće na tome da bude onako kako oni
hoće i počeće da sanjaju neki banalni san o svakodnevnom
životu.
Znao sam da će mi stomak sanjati. Sanjaće o
slatkom hlebu i kolačima sa džemom od slatkog pasulja.
Dok je moj duh sanjao o dragom kamenju, stomak mi je
tvrdoglavo sanjao o slatkom hlebu i kolačima sa džemom
od slatkog pasulja. U svakom slučaju, ta moja hrana biće
odgovarajući ključ za ljude kad počnu da se domišljaju o
razlozima moga zločina. »Siromah čovek, bio je gladan«,
reći će ljudi. »Pa to je sasvim ljudski i razumljivo!«

*
* *

Došao je taj dan. Prvi jul 1950. Kao što sam već
napomenuo, nije bilo nade da će alarm u slučaju požara
biti opravljen u toku toga dana. To je potvrđeno u šest
časova uveče. Stari vodič je ponovo telefonirao fabrici i
molio ih da dovrše opravku. Mehaničar je odgovorio da je
on, na žalost, prezauzet te večeri, ali da će idućeg dana
neizostavno sve završiti.
Bilo je oko stotinu posetilaca u hramu tokom dana,
ali pošto se kapija zatvarala u pola sedam, plima ljudi već
je počela da se povlači. Pošto je stari vodič telefonirao u
fabriku, stao je na ulaz u kuhinju, gledajući odsutno
napolje na malu poljanu. Za danas je završio svoj posao.
Sipila je sitna kiša. Od jutra je bilo pljuskova u
nekoliko naleta. Duvao je laki povetarac i nije bilo suviše
sparno za ovo doba godine. Primećivao sam cvetove
bundeva razbacane ovde-onde na poljani pod kišom. Soja,
posađena prethodnog meseca, počela je da klija duž crnih,
sjajnih brazda na drugoj strani polja.
Kad bi se vodič udubio u misli, škljocao je svojim
loše napravljenim protezama uz jasno zveckanje. Mada je
svakog dana posetiocima hrama pružao uvek ista
obaveštenja, zbog njegovih veštačkih zuba povremeno bi
ga bilo sve teže razumeti. Uopšte nije obraćao pažnju na
stalne predloge da bi trebalo da ih popravi.
Starac je mrmljao sam za sebe, zagledan u poljanu.
Zastao je za trenutak pa sam mogao da čujem kako mu
čegrtaju proteze. Onda je opet počeo da mrmlja.
Verovatno je gunđao zbog kašnjenja sa opravkom
protivpožarnog alarma. I dok sam slušao njegovo
nerazumljivo mrmljanje, činilo mi se kao da kaže kako je
sada već prekasno za ikakvu opravku, bilo njegovih zuba,
bilo protivpožarnog alarma.
Starešina je te večeri imao jednog nesvakidašnjeg
posetioca. Bio je to otac Kuvai Zenkai, starešina hrama
Rjuho u pokrajini Fukui, koji mu je bio prijatelj iz
vremena pohađanja bogoslovije. Pošto je otac Zenkai bio
starešinin prijatelj, bio je prijatelj i s mojim ocem.
Starešina je bio izišao nekuda kad je otac Zenkai
stigao. Neko je starešini telefonski javio da ima posetioca;
rekao je da će se vratiti po prilici za jedan sat. Otac Zenkai
je došao u Kjoto da provede dan-dva u našem hramu.
 Sećam se da je otac Dosen uvek sa zadovoljstvom
govorio o tom svešteniku i da je imao veoma visoko
mišljenje o njemu. Bio je to veoma muževan čovek, i po
pojavi i po karakteru — pravi tip grubo tesanog
zenističkog sveštenika. Bio je visok gotovo šest stopa, a
imao je tamnu put i bujne, čupave obrve. Glas mu je bio
poput groma.
Kada je jedan od mojih drugova manastirskih đaka
došao da mi kaže kako otac Zenkai hoće da porazgovara
sa mnom dok se starešina ne vrati, počeo sam osetno da
se kolebam. Plašio sam se da sveštenikove jasne i bistre
oči ne prozru moj plan, koji se sada tako približio trenutku
svog izvršenja.
Zatekao sam ga gde sedi prekrštenih nogu u velikoj
dvorani za posetioce, u glavnoj zgradi. Pio je sake, kojim
ga je počastio đakon, i grickao turšiju i nekakve japanske
specijalitete od začinjenog povrća. Moj drug bogoslov
posluživao ga je dok ja nisam došao, a onda sam ga ja
odmenio i, sedeći formalno prekrštenih nogu ispred
sveštenika, počeo sam da mu nalivam sake. Sedeo sam
leđima okrenut mraku i tihoj kiši. Prema tome, otac
Zenkai je imao dva sumorna prizora pred svojim očima —
mračnu baštu, svu raskvašenu ove kišovite sezone, i moje
lice. Ali on nije bio čovek koga bi zbunilo to ili bilo šta
drugo. Iako je to bio naš prvi susret, on je govorio veselo
i bez kolebanja. Jedna primedba sledila je za drugom.
»Izgledaš baš kao i tvoj otac.« »Zaista si porastao, zar
ne?« »Kako je to tužno što ti je otac umro!«
Otac Zenkai je posedovao jednostavnost, koja nije
bila svojstvena starešinama, i snagu koju moj otac nikada
nije imao. Lice mu je bilo opaljeno od sunca, nozdrve
izuzetno široke, bore oko teških obrva nad njegovim
očima skupljale su se jedna prema drugoj, tako da mu je
lice izgledalo kao da je pravljeno prema modelu maske
Obešimi, koju su nosili vilenjaci u pozorišnim komadima
No drame.
U svakom slučaju, on nije imao pravilne crte. Bilo
je previše unutrašnje snage u ocu Zenkaiju. Ta snaga se
otkrivala u njegovoj ćudljivoj volji, što je potpuno uništilo
svaku pravilnost crta koja se još mogla nazreti. Njegove
ispupčene jagodice na obrazima bile su strme poput
stenovitih planina na slikama kineskih slikara Južne škole.
Međutim, bilo je neke nežnosti u sveštenikovom
gromoglasnom glasu, što je nalazilo odjeka u mom srcu.
To nije bila uobičajena vrsta nežnosti, već nežnost grubih
korena nekog ogromnog drveta što raste nakraj sela i
predstavlja sklonište za putnika i namernika. Njegova
nežnost je delovala grubo. Dok smo razgovarali, morao
sam dobro da se pričuvam da ne bi baš sada, u ovoj
odlučujućoj noći, moja rešenost splasnula od dodira s tom
nežnošću. Posumnjao sam da je starešina, možda, pozvao
oca Zenkaija naročito zbog mene, ali sam shvatio da bi se
teško moglo zamisliti da bi ga on zvao da dođe ovamo čak
iz provincije Fukui samo zbog mene. Ne, ovaj sveštenik
je samo jedan neobičan gost, koji će pukim slučajem biti
svedok najveće kataklizme.
Bela zemljana boca za sake mogla je da sadrži više
od pola litre, ali otac Zenkai ju je već ispraznio. Izvinio
sam se uz učtiv naklon i otišao u kuhinju da donesem još
jednu bocu. Kad sam se vratio sa zagrejanim sakeom,
obuzelo me je osećanje koje do tada još nisam iskusio.
Dotad nikada nisam osetio želju da me drugi razumeju, ali
sada sam poželeo da me bar otac Zenkai shvati. Kad sam
ponovo kleknuo pred njega nalivajući mu sake, mora da
je primetio kako su mi oči zasijale iskrenošću koju nisu
odražavale nekoliko trenutaka ranije.
»Šta mislite o meni, oče?« upitao sam.
»Hm, rekao bih, i tako izgledaš, da si dobar i
ozbiljan student. Naravno, ja ne znam kakvom se
razvratnom uživanju ti krišom odaješ. Ali, čekaj, već sam
i zaboravio. Stvari više nisu onakve kao nekada, zar ne?
Pretpostavljam da vi mladići danas nemate dovoljno
novca za razvratna uživanja. Kad smo tvoj otac, ja i
starešina bili mladi, mi smo se odavali raznoraznim
nepriličnim stvarima.«
»Da li ja izgledam kao običan student?« upitao sam.
»Da«, odgovorio je otac Zenkai, »a tako je i najbolje
da čovek izgleda. Od svega je najbolje da izgledaš obično.
Onda ljudi ne mogu posumnjati u tebe, znaš.«
Otac Zenkai uopšte nije bio sujetan. Verski veliki
dostojanstvenici, od kojih ljudi stalno traže njihovo
mišljenje, od procene ljudskog karaktera do slika i
antikviteta, skloni su da greše tako što nikada ništa ne
ocene pozitivno, iz straha da im se ljudi kasnije ne bi
smejali zato što su dali pogrešnu procenu. Naravno,
postoje i zenistički sveštenici takvog tipa koji u trenutku
izreknu iznuđeno mišljenje o svemu o čemu razgovaraju,
ali oni paze da svoj odgovor sroče tako da se može shvatiti
dvosmisleno, da znači dve sasvim suprotne stvari. Ali otac
Zenkai nije bio takav. Bio sam sasvim siguran da govori
baš onako kako misli i upravo onako kako oseća. Nije se
nepotrebno trudio da u onome što je video svojim oštrim,
bistrim očima traži neko posebno značenje. Njemu je bilo
sasvim svejedno da li u tome postoji neko značenje ili ne
postoji. Ali ono što je više od svega doprinelo da mi se
otac Zenkai učini tako velikim bilo je u tome što on, kada
je nešto gledao — na primer, kad je gledao u mene — nije
nastojao na nekakvoj svojoj individualnosti, tj. da primeti
nešto što samo on i niko drugi ne može da vidi, nego je
video taj predmet upravo onako kako bi ga video i svako
drugi. Sam objektivni svet nije imao nikakvog značaja za
ovog sveštenika. Shvatio sam šta je hteo da mi kaže i
postepeno sam počeo da se osećam spokojnim. Samo ako
ja drugim ljudima izgledam običan, onda sam ja zaista
običan i, na ma kakve čudne postupke ja sebe naterao, ta
običnost će ostati onakva kakva je, poput prečišćenog
pirinča.
Bez ikakvog svesnog napora počeo sam da
zamišljam sebe kao da sam neko tiho, malo žbunasto drvo,
posađeno ispred oca Zenkaija.
»Znači, u redu je, oče«, rekao sam, »da se čovek
ponaša onako kako to od njega ljudi očekuju?«
»Pa to baš nije uvek tako lako. Ali ako počneš da se
ponašaš drukčije, ljudi to ubrzo prihvate kao da je to tvoje
normalno ponašanje. Ljudi su vrlo zaboravni, da znaš.«
»Koja ličnost je, u stvari, stalna?« upitao sam. »Ona
koju ja sebi pripisujem ili ona za koju drugi ljudi veruju
da je ja posedujem?«
»Obe ubrzo skončavaju. Ma koliko ti sebe ubeđivao
da ti je ličnost stalna, njoj mora doći kraj pre ili kasnije.
Dok voz putuje, putnici miruju. Ali kad voz stane, tog
trenutka putnici počinju da hodaju. Putovanju dolazi kraj,
a i mirovanju dolazi kraj. Smrt nam se čini kao krajnje
mirovanje, ali se ne može reći čak ni koliko to traje.«
 »Molim vas pogledajte me, oče«, rekao sam
konačno. »Ja nisam osoba kakvu vi zamišljate. Molim
vas, zagledajte u moje srce.«
Sveštenik je prineo čašicu sakea ustima i pažljivo se
zagledao u mene. Tišina me je pritisla kao što veliki, crni,
pokisli krov pritiskuje hram. Zadrhtao sam. Onda je otac
Zenkai odjednom, smejući se, progovorio, neobično
jasnim glasom: »Nema potrebe da te čovek sagledava
dublje. Sve ti se može videti na licu.«
Osetio sam da sam potpuno shvaćen sve do najvećih
dubina moga bića. Prvi put u svome životu postao sam
potpuno prazan. I poput vode koja se upija u tu prazninu,
u mene je ponovo navrla hrabrost da izvršim svoje delo.
Starešina se vratio u hram. Bilo je devet časova
uveče. Po običaju, grupa od njih četvoro pošla je u
konačan obilazak da sve pregledaju pre nego što zavlada
noć. Nisu našli ništa neobično. Starešina je sedeo i
pijuckao sake sa ocem Zenkaijem. Oko pola jedan posle
ponoći jedan od mojih drugova manastirskih đaka došao
je da odvede posetioca u njegovu sobu. Onda se starešina
okupao — ili »ušao u vodu«, kako smo mi to govorili u
hramu — i u jedan čas ujutro, 2. jula, kada je noćni
pregled završen, u hramu je zavladala potpuna tišina.
Napolju je nastavila da tiho pada kiša.
Moj dušek je bio prostrt na pod. Sedeo sam na
njemu sam samcit u mraku, razmišljajući o toj noći koja
se spustila na hram. Postepeno, noć je postajala sve gušća
i teža. Veliki stubovi i drvena vrata sobice u kojoj sam
sedeo učinili su mi se strogo dostojanstveni, jer su nosili
teret ove drevne noći.
 Ćutke sam mucao u sebi. Kao i obično, jedna jedina
reč mi se otrgla sa usana, što me je samo razdraživalo; jer
bilo je to kao kad čovek uzalud traži nešto u torbi, ali,
umesto tražene stvari, stalno nalazi sve neke druge
predmete koji mu nisu potrebni. Težina i zgusnutost mog
unutrašnjeg sveta bili su sasvim slični težini i gustini ove
noći, i moje reči su škripale izlazeći na površinu poput
teškog kabla što se izvlači iz dubokog bunara usred noći.
»Još samo malo. Samo još malo da izdržim«,
razmišljao sam. »Onaj zarđali ključ što otvara vrata
između spoljnjeg sveta i mog unutrašnjeg sveta glatko će
se okrenuti u bravi. Moj svet će biti provetren kad
povetarac slobodno prostruji između njega i spoljnog
sveta. Kofa iz bunara će se podići, ljuljajući se lagano na
vetru, i sve će se otvoriti preda mnom u obliku prostrane
poljane, a tajna soba biće uništena... Sada je to već pred
mojim očima i moje ruke samo što se nisu pružile da ga
dosegnem...
Dok sam tako sedeo u mraku oko jedan sat, bio sam
prepun neke sreće. Činilo mi se da nikada nisam bio tako
srećan u celom svom životu. Odjednom sam se digao iz
tame.
Tiho sam se uputio iza čitaonice i obuo slamne
sandale koje sam tamo namerno ostavio ranije. Onda sam,
po kiši koja je sipila, pošao kroz jarak iza hrama u pravcu
radionice. U radionici nije bilo tesane građe, ali je svuda
po podu bilo rasute piljevine, i njen miris, natopljen
kišom, strujao je bespomoćno unaokolo. U radionici je
ostavljana i slama. Obično se u hramu kupovalo po
četrdeset snopova slame, ali te noći su ostala još samo tri
snopa od poslednje zalihe.
 Ponevši tri snopa, vratio sam se ivicom poljane. U
kuhinji je vladao tajac. Zaobišao sam ugao zgrade, izbivši
iza đakonovih odaja. Odjednom je zasvetleo prozor na
klozetu. Zgurio sam se i čučnuo.
Čuo sam kako se neko iskašljava u klozetu. Po
zvuku bi se moglo reći da je bio đakon. Zatim sam ga čuo
kako mokri. Činilo mi se kao da nikada neće prestati.
Plašeći se da slama ne pokisne, zaklonio sam je
grudima i pribio se uz zgradu. Smrad iz klozeta kiša je
samo pojačala, i sada se, otežao, spustio na žbunje paprati.
Šum vode u klozetskoj šolji je prestao, a onda sam čuo
udar tela o drveni zid. Očigledno đakon nije bio sasvim
budan i još je bio nesiguran na nogama. Svetlosti je na
prozoru nestalo. Podigao sam tri snopa slame i uputio se
iza čitaonice.
Sva moja imovina sastojala se od pletene korpe u
kojoj sam držao lične stvari i malog, starog sanduka.
Nameravao sam da sve to spalim. Ranije, još tokom
večeri, spakovao sam sve svoje knjige, odela, rublje i
različite druge sitnice u ta dva paketa. Nadam se da će
ljudi shvatiti kako sam sve pažljivo pripremio. Stvari koje
bi mogle da prave buku dok ih nosim, kao što je moj štap
za mrežu protiv komaraca, i sve nezapaljive predmete, na
primer, moju pepeljaru, čašu i bocu za mastilo — stvari
koje bi ostale kao dokaz moga dela — sve sam to
spakovao između nekih jastučića i uvio u parče tkanine.
Te stvari sam odvojio od ostale imovine. Osim toga,
morao sam da spalim i jedan dušek i dva jorgana. Preneo
sam sav taj kabasti prtljag, komad po komad, iza čitaonice
i sve nabacao na zemlju. Onda sam otišao u Zlatni
paviljon da skinem ona vrata na zadnjoj strani hrama o
kojima sam već ranije govorio.
 Klinove sam izvadio jedan za drugim, lako kao da
su zabodeni u parče meke zemlje. Celim telom sam
podupro nagnuta vrata, a vlažna površina trulog drveta se
izbočila, češući me meko po obrazu. Vrata nisu bila tako
teška kao što sam očekivao. Kad sam ih skinuo, položio
sam vrata na zemlju pored zgrade. Sada sam mogao da
pogledam u unutrašnjost Zlatnog paviljona. Bio je
ispunjen tamom.
Vrata su bila taman dovoljno široka da čovek može
bočno da uđe u hram. Telo mi se natopilo tamom Zlatnog
paviljona. Tada se preda mnom pojavilo čudno lice od
kojeg sam pretrnuo od straha. Dok sam držao upaljenu
šibicu, moje lice se odrazilo na staklenoj vitrini u kojoj je
čuvan model hrama.
Mada ovo uopšte nije bio pogodan trenutak za ovo
što sam učinio, ja sam sada zastao i pažljivo se zagledao
u minijaturni Zlatni paviljon u vitrini. Taj mali Zlatni
paviljon bio je osvetljen mojom šibicom kao mesečevom
svetlošću, njegova senka se lelujala i njegov fini drveni
okvir kao da se šćućurio obuzet nemirom. Gotovo
trenutno ga je progutala tama. Šibica mi se ugasila.
Za divno čudo, postao sam nervozan zbog crvenog
sjaja tačkaste žeravice na kraju šibice, pa sam ga pažljivo
zgazio nogom, baš kao i onaj student koga sam jednom
video u hramu Mjošin. Zatim sam upalio još jednu šibicu.
Prošao sam pored dvorane za sutre i pored statua tri Bude
i došao do mesta gde je stajala kutija za priloge. Kutija je
imala mnogo drvenih prečagica, između kojih su bili
ubačeni novčići, a sada, kad je svetlost moje šibice
treperila u mraku, senke tih prečagica poigravale su poput
talasića. U vitrini za priloge bila je drvena statua Ašikage
Jošimicua, koja je klasifikovana kao narodno blago. Bila
je to figura sveštenika koji sedi; rukavi njegove mantije
širili su se na oba kraja; skiptar mu je bio u rukama. Oči
na njegovoj maloj, obrijanoj glavi bile su široko otvorene,
a vrat mu je utonuo u široke rukave mantije. Oči statue
svetlucale su od plamička moje šibice, ali se ja nisam
plašio. Bila je, u stvari, grozna, ta mala statua Jošimicua.
Iako je stajala na oltaru u kutu zgrade koju je sam podigao,
činilo se kao da se on već davno odrekao svakog
vlasništva i kontrole.
Otvorio sam zapadna vrata koja su vodila u Sosei.
Kao što sam već napomenuo, to su bila vrata sa šarkama,
koja su se otvarala iznutra. Kišovito noćno nebo bilo je
lakše od unutrašnjosti Zlatnog paviljona. Uz prigušenu
škripu, vlažna vrata su propuštala tamnoplavi noćni
vazduh koji je bio pun povetarca.
Jošimicuove oči, razmišljao sam dok sam promakao
kroz vrata i otrčao natrag iza čitaonice. Te Jošimicuove
oči. Sve ću izvesti pred tim očima. Pred tim očima mrtvog
svedoka, koje ne vide.
Dok sam trčao, primetio sam da nešto zvecka u
džepu mojih pantalona. Bilo je to zveckanje kutije šibica.
Zastao sam da uguram papirnu maramicu pod poklopac
kutije. To je zaustavilo zveckanje šibica. Nikakav zvuk
nije dolazio iz drugog džepa, u kojem su bočica sa
arsenikom i nožić bili čvrsto uvijeni u maramicu. Niti je,
naravno, ikakav zvuk dolazio od slatkog hleba, kolača sa
džemom od slatkog pasulja i cigareta, što se sve našlo u
džepu moga džempera.
Onda sam se prihvatio izvesnog mehaničkog posla.
Trebalo mi je da četiri puta odem i da se vratim kako bih
sve stvari koje sam nagomilao pored čitaonice preneo na
određeno mesto ispred statue Jošimicua, u Zlatni paviljon.
Najpre sam preneo dušek i mrežu protiv komaraca, iz koje
je drveni okvir bio izvađen. Onda sam preneo dva jorgana.
Zatim sanduk i pletenu korpu, i posle svega tri snopa
slame. Nabacao sam sve te stvari bez reda, na gomilu,
stavivši slamu između mreže i posteljine. Činilo mi se da
će se mreža protiv komaraca, između svih ostalih
predmeta, najlakše zapaliti, stoga sam je delimično
rastegao preko ostalog prtljaga.
Konačno sam se opet vratio iza čitaonice po
zavežljaj u kojem su bile razne teško zapaljive stvari.
Ovoga puta sam prtljag odneo do ivice ribnjaka na
istočnoj strani Zlatnog paviljona. Odatle sam, neposredno
pred sobom mogao da vidim stenu Johaku. Stojeći pod
krošnjama borova, jedva sam uspevao da se zaklonim od
kiše.
Odraz noćnog neba stvarao je magličastu belinu na
površini ribnjaka. Gusta sočivica davala joj je izgled
čvrstog tla, i samo po prazninama ponegde na ovom
debelom pokrivaču moglo bi se reći da je ispod njega
voda. Na mestu gde sam ja stajao, kiša nije dovoljno jako
padala da bi iole ustalasala površinu vode. Ribnjak se
dimio od pare na kiši pa se činilo kao da se pruža u
beskraj. Vazduh je bio pun vlage.
Podigao sam jedan kamen i bacio ga u vodu.
Pljusnuo je tako snažno da mi se učinilo kao da se vazduh
raspuknuo. Izvesno vreme sam čučao tu, u mraku, bez i
najmanjeg šuma, nadajući se da ću svojim ćutanjem
izbrisati buku koju sam nehotice proizveo.
Stavio sam ruku u vodu i mlaka sočivica lepila mi
se za prste. Najpre sam drveni okvir mreže protiv
komaraca pustio da klizne u vodu iz mojih vlažnih prstiju.
Onda sam spustio i pepeljaru u ribnjak, kao da je perem.
Na isti način sam postupio sa čašom i bočicom za mastilo.
Tako sam završio sa svim stvarima koje je trebalo baciti u
vodu. Pored mene su ostali samo jastučić i krpa u koju su
bili umotani svi ti predmeti. Sada mi je još preostalo samo
to da ove dve stvari odnesem pred Jošimicuovu statuu i da
konačno zapalim hram.
Činjenica što me je tog trenutka odjednom obuzela
glad, čak se i previše poklapala s onim što sam očekivao,
i zbog toga ne samo da nisam bio zadovoljan nego sam,
naprotiv, osetio kao da sam izneveren. Još sam u džepu
imao slatkog hleba i kolača sa džemom od slatkog pasulja,
koje sam počeo da jedem prethodnog dana. Obrisavši
vlažne ruke o krajeve džempera, počeo sam halapljivo da
gutam. Nisam bio ni svestan ukusa. Stomak mi je vapio
za hranom i nisam uopšte mario za nekakav ukus, već mi
je bilo dovoljno i to što sam pribrano trpao sladak hleb u
usta. Srce mi je ubrzano kucalo. Pošto sam, naposletku,
progutao svu hranu, šakama sam zahvatio malo vode iz
ribnjaka i napio se.
...Bio sam još samo jedan korak udaljen od svoga
dela. Konačno sam završio sve te duge pripreme koje su
vodile do njega i sada sam stajao na samoj ivici svih
priprema: ništa mi više nije preostajalo nego da se
bezobzirce bacim na samo delo. Uz najmanji napor,
trebalo je da sada uspešno ostvarim ono što sam smislio.
Ni za trenutak nisam pomišljao da će se između
mene i onoga što sam nameravao da učinim sada isprečiti
tako veliki jaz — dovoljno velik da proguta ceo moj život.
 Naime, tog trenutka sam bacio pogled na Zlatni
paviljon, kako bih mu uputio poslednji pozdrav na
rastanku.
Hram se nejasno nazirao u tami kišovite noći i jedva
su se primećivali njegovi obrisi. Stajao je tu u dubokoj
crnini, kao da je bio kristalizacija same noći. Napregnuvši
oči, uspeo sam da razaberem Kukjoćo, gornji sprat hrama,
odakle se cela građevina odjednom sužavala, kao i šumu
tankih stubova oko Ćoondoa i Hosui-ina. Ali sve one
različite pojedinosti hrama, koje su me ranije toliko
uzbuđivale i oduševljavale, sada su se istopile u
jednobojnoj tami.
Međutim, kako je moja zamisao lepote postajala sve
slikovitija, upravo taj mrak je poslužio kao pozadina na
kojoj sam po volji mogao sebi da dočaram svoju viziju.
Sva moja koncepcija lepote skrivala se u tom mračnom,
šćućurenom obliku. Zahvaljujući moći sećanja, iz okolne
tame zasvetlucali su preda mnom mnogi prelepi detalji,
jedan po jedan, pa se to svetlucanje počelo sve više širiti,
dok se pred mojim očima nije postepeno pojavio
celokupan hram pod tom čudesnom svetlošću samog
vremena, koje nije ni dan ni noć. Nikada mi se ranije
Zlatni paviljon nije prikazao u tako savršenom obliku,
nikada ga još nisam video da tako blista u svim svojim
detaljima. Bilo je to kao da sam posedovao moć vizije
slepog čoveka. Svetlost koja je zračila iz samog hrama
učinila je Zlatni paviljon prozirnim; stojeći kraj ribnjaka,
jasno sam video živopisne slike anđela na tavanici u
Ćoondou i ostatke drevne zlatne prevlake na zidovima
Kukjoćoa. Prefinjen eksterijer Zlatnog paviljona prisno se
izmešao sa njegovim enterijerom. I dok su mi oči upijale
ceo taj prizor, razabirao sam strukturu hrama i jasne
konture njegovih motiva, shvatao sam mukotrpno
ponavljanje ukrasnih detalja pomoću kojih se ti motivi
ostvaruju, video sam efekte kontrasta i simetrije. Dva niža
sprata, Hosuiin i Ćoondo, bila su iste širine i, mada je
postojala neznatna razlika između njih, bili su zaštićeni
istim, dubokim nadstrešnicama; jedan sprat je ležao na
svom parnjaku, pa su izgledali kao dva čvrsto povezana
sna ili kao uspomene na dva veoma slična zadovoljstva
koja smo doživeli u prošlosti. Ta dva sprata, poput
blizanaca, bila su krunisana trećim spratom, Kukjoćoom,
koji se naglo sužavao. Tako je jednom potvrđena
stvarnost narušena, povezujući se s uzvišenim filozofskim
idealima, i potisnuta onim mračnim dobom iz kojeg
potiču ti ideali, da bi mu konačno služila. Na vrhu drvenog
krova pozlaćeni bakarni feniks stremio je u dugu noć bez
svetlosti.
Međutim, arhitekta se nije zadovoljio ni time. Na
zapadnoj strani Hosuiina dodao je mali Sosei, koji se
isticao kao odvojen od hrama poput nadvisujućeg
paviljona. Činilo se kao da se svom snagom svoje estetske
moći založio da naruši simetriju zgrade. Uloga Soseija u
celokupnoj arhitekturi ove građevine sastojala se, u stvari,
u odupiranju metafizici. Iako se on ni u kom slučaju nije
pružio daleko iznad ribnjaka, odavao je utisak kao da beži
unedogled iz okvira Zlatnog paviljona. Sosei je bio kao
ptica što uzleće, udaljavajući se od glavne strukture
zgrade, kao ptica što je trenutak ranije raširila krila leteći
prema površini ribnjaka — ka svemu što je ovozemaljsko.
Značaj Soseija je u tome što on služi kao most između
reda koji upravlja ovim svetom i onoga što je — poput
čulnosti — opovrgavanje reda. Da, to je posredi. Duh
Zlatnog paviljona počinjao je s tim Soseijem, koji je
podsećao na most prekinut na sredini, da bi se, potom,
podigao u trospratnu kulu, pa ponovo bežao od mosta. Jer
ogromna moć čulnosti što svetluca na površini ribnjaka
predstavlja izvor skrivene snage iz koje je sazdan Zlatni
paviljon; ali, kada je ta snaga dovedena u savršeni red i
kada je oblikovana predivna trospratna kula, ona više nije
mogla da se obuzdava, pa joj je preostalo samo da
pobegne preko Soseija natrag na površinu ribnjaka, natrag
ka beskrajnom svetlucanju nagonskih želja — natrag ka
svom zavičaju. Ranije, kad god sam posmatrao jutarnju ili
večernju maglu kako se povija nad ribnjakom, nametala
mi se ista pomisao — pomisao da je to kolevka obilne
senzualne snage koja je prvobitno i podigla Zlatni
paviljon.
Lepota je sintetizovala sve borbe i suprotnosti i sav
nesklad u svakom delu ovog zdanja; štaviše, lepota je
vladala nad svima njima! Zlatni paviljon je sagrađen od
zlatne prašine u dugoj noći bez svetlosti, poput sutre
mukotrpno napisane, karakter po karakter, zlatnim
prahom na tamnoplavim stranicama knjige. Ipak nisam
bio siguran da li je lepota identična sa Zlatnim paviljonom
ili je izatkana od istog kvaliteta kao i noć ništavila, koja
okružuje hram. Možda se lepota sastojala od obe te stvari.
Lepota je bila i svaka pojedinost i celokupna građevina, i
sam Zlatni paviljon, i noć koja ga je obavijala. Na tu
pomisao učinilo mi se da je nerazrešiva misterija lepote
Zlatnog paviljona, koja me je toliko proganjala u
prošlosti, sada upola rešena. Jer, ako čovek ispita lepotu
nekog pojedinačnog detalja — stubova, ograda, roletni,
okvirnih vrata, ukrašenih prozora, piramidnog krova...
Hosui-ina, Ćoondoa, Kukjoćoa, Soseia... senke hrama na
ribnjaku, malih ostrva, borova, da, čak i mesta za
pristajanje čamca koji je pripadao hramu — onda uviđa
da lepota nikada nije dovršena ni u jednom pojedinačnom
detalju hrama: svaki detalj je nagoveštavao lepotu
sledećeg detalja. Sama lepota pojedinačnog detalja uvek
je bila puna nekog nemira. Ona je sanjala o savršenstvu,
ali nije znala kako da ostvari to savršenstvo, te ju je
neizbežno mamila sledeća lepota, nepoznata lepota.
Nagoveštaj lepote sadržane u jednom detalju povezan je
sa sledećim nagoveštajem lepote; i tako su razni
nagoveštaji lepote koja nije postojala postali podloga i
motiv Zlatnog paviljona. Takvi nagoveštaji bili su znaci
ništavila. Ništavilo je bilo sama struktura te lepote. Prema
tome, iz nesavršenosti raznih detalja te lepote automatski
se rađao nagoveštaj ništavila, i to prefinjeno zdanje,
izgrađeno od najfinijeg drveta, podrhtavalo je u
iščekivanju ništavila, poput ogrlice od dragog kamenja na
vetru.
Pa ipak, nikada nije došlo vreme da lepota Zlatnog
paviljona iščezne! Njegova lepota je uvek negde
odjekivala. Poput čoveka koji pati od zvonjenja u ušima,
i ja sam neprekidno čuo zvuk lepote Zlatnog paviljona,
ma gde da sam bio, pa sam se na to već navikao. Ako
čovek uporedi tu lepotu sa zvukom, onda je ta građevina
kao neko zvonce što neprestano zvoni već pet i po vekova,
ili kao mala harfa. A šta ako se taj zvuk prekine?...
Osetio sam strašan zamor.
Iznad Zlatnog paviljona koji je postojao tu, u tami,
još sam živo video Zlatni paviljon iz mojih vizija. On još
nije prestao da svetluca. Ograda Hosui-ina na ivici vode
bila je neupadljiva, sa izgledom najveće skromnosti, dok
je na njegovim nadstrešnicama ograda Ćoondoa, poduprta
poprečnim gredicama indijskog stila tenđiku, sanjareći
isturala grudi ka ribnjaku. Nadstrešnice su osvetljavali
odblesci sa ribnjaka, a treperavo svetlucanje vode nejasno
se odražavalo naspram njih. Kad je Zlatni paviljon
odražavao odbleske večernjeg sunca ili sjaj mesečine,
svetla površina vode davala je utisak da cela struktura
tajanstveno lebdi i plovi lepršajući krilima. Čvrsta
povezanost svih oblika hrama bila je razbijena odblescima
lelujanja vode, i u takvim trenucima činilo se da je Zlatni
paviljon sazdan od materija kakve su vetar, voda i vatra,
koje su u večnom pokretu.
Lepota Zlatnog paviljona bila je neprevaziđena.
Sada sam znao odakle je poticao moj teški zamor. Ta
lepota je iskoristila ovu poslednju priliku da iskali svoju
moć nada mnom i da me sputa onim osećanjem nemoći
koje me je tako često obuzimalo u prošlosti. Moje ruke i
noge su uzmicale od onoga što je bilo preda mnom. Pre
nekoliko trenutaka bio mi je potreban još samo jedan
korak do moga dela, ali sada sam se opet povukao daleko
unazad.
»Izvršio sam sve pripreme«, mrmljao sam u sebi, »i
bio sam jedan korak udaljen od izvršenja svoga čina.
Pošto sam tako savršeno u mašti smislio svoje delo, pošto
sam tako potpuno proživeo taj san, postoji li zaista ikakva
potreba da ga i fizički sprovedem u delo? Zar ne bi u ovoj
fazi takav čin ispao sasvim beskoristan?
Kašivagi je verovatno bio u pravu kad je rekao da
svet ne menja delo, već saznanje. Postojalo je i takvo
saznanje koje je nastojalo da kopira delo do krajnje
moguće granice. Moje saznanje je takve prirode. I upravo
takva vrsta saznanja čini delo zaista bezvrednim. Zar,
onda, povod za sve te moje pažljive pripreme i nije baš to
komično saznanje da neću zaista morati da delam ?
 Da, tako je. To delo je sada, jednostavno, nešto
izlišno za mene. Ono je istupilo iz života, iskočilo iz moje
volje i sada stoji preda mnom, poput nekog izdvojenog,
hladnog, čeličnog mehanizma, čekajući da bude stavljeno
u pogon. To je, naprosto, kao da ne postoji ni najmanja
veza između mene i mojeg dela. Do te tačke bio sam to ja,
a od te tačke nadalje to nisam bio ja... Kako sam se mogao
usuditi da prestanem da budem ono što jesam?«
Naslonio sam se na borovo stablo. Opčinjavala me
je vlažna i hladna kora drveta. Činilo mi se da to osećanje,
ta hladnoća — da sam to ja sam. Svet se zaustavio onakav
kakav je, više nije postojala nikakva želja, i ja sam bio
potpuno zadovoljan.
»Ali odakle mi ovaj strašni nemir?« razmišljao sam.
»Nekako se osećam kao u groznici i malaksao, ni ruke
neće da se pokreću onako kako ja to želim. Svakako sam
bolestan.«
Zlatni paviljon je još svetlucao preda mnom baš kao
i onaj prizor Đisokana koji je ugledao Šuntokumaru iz
pozorišnog komada Joroboši.
U mračnoj noći svoga slepila, Suntokumaru je
ugledao zalazeće sunce kako plamsajući poigrava na
moru Namba. On je video ostrvo Avadie, Sumu Akaši,
čak i more Kii u odsjaju večernjeg sunca pod nebom bez
oblaka...
Telo kao da mi se paralizovalo i suze su mi
neprestano tekle. Nisam više mario ni da li ću ostati ovde
do jutra dok me ne otkriju. Ne bih izustio ni reči
izvinjenja.
...E pa, do sada sam nadugačko pričao o tome kako
mi je još u detinjstvu memorija bila slaba, ali moram
napomenuti da ta memorija, odjednom oživljena, ima
veliku moć vaskrsavanja. Prošlost nas ne vuče samo u
prošlost. Ima nekih, mada malobrojnih, uspomena iz
prošlosti što poseduju jake čelične opruge, i kada ih mi
koji živimo u sadašnjosti dodirnemo, one se odjednom
zategnu i odbace nas u budućnost.
Dok mi je telo trnulo od umora, duša mi je bauljala
tragajući negde po mojim uspomenama. Neke reči su
izbijale iz mene lebdeći na površini, zatim su nestajale.
Imao sam osećanje da ih dosežem rukama svoga duha, ali
su se onda opet skrivale od mene... Te reči su me zvale.
Pokušavale su da mi se približe kako bi me, verovatno,
podstakle da dam sve od sebe.
»Suoči se s onim što je unutra, suoči se s onim što
je spolja, i ako se sretnete, trenutno ubij!«
...Da, tako je glasila prva rečenica. Bio je to onaj
čuveni odlomak iz jednog poglavlja u Rinsairoku. Onda
su mi sasvim tečno navrle reči koje slede: »Kad sretneš
Budu, ubij ga! Kad sretneš svoje pretke, ubij ih! Kad
sretneš Budinog učenika, ubij ga! Kad sretneš svoga oca i
majku, ubij svoga oca i majku! Kad sretneš svoga rođaka,
ubij svog rođenog! Samo tako ćeš postići oslobođenje.
Samo tako ćeš se osloboditi stega materijalnih stvari i
postati slobodan.«
Te reči su me trgnule iz klonulosti u koju sam zapao.
Odjednom mi se celo telo ispunilo snagom. jedan deo
moje duše i dalje mi je govorio da je sada uzaludno da
izvršim svoj čin, ali moja nova snaga nije se plašila
uzaludnosti. Upravo zato što je uzaludan — taj čin moram
izvršiti.
 Uzeo sam krpu koja je ležala kraj mene i tutnuo je
ispod pazuha zajedno sa jastučićem. Zatim sam se digao.
Pogledao sam u pravcu Zlatnog paviljona. Blistavi hram
moje vizije počeo je da bledi. Ograde je postepeno gutala
tama, a šuma tankih stubova postala je nerazgovetna.
Svetlosti je nestalo sa vode a nestali su i njeni odblesci
ispod nadstrešnica. Ubrzo su svi detalji ostali skriveni u
mraku i od Zlatnog paviljona su se nazirali samo nejasni
crni obrisi.
Pojurio sam. Optrčao sam oko severne strane
Zlatnog paviljona. Noge su mi se privikle na mrak i nisam
se više spoticao. Mrak se, deo po deo, otvarao preda
mnom i vodio me.
Sa ivice Soseija uskočio sam u Zlatni paviljon kroz
vrata na šarkama, na zapadnom ulazu, koja sam ostavio
otvorena. Bacio sam jastučić i krpu na gomilu stvari koju
sam već pripremio.
Srce mi je ubrzano kucalo, a vlažne ruke drhtale.
Štaviše, i šibice su se nakvasile. Prva nije htela da se upali.
Druga je kresnula, ali se slomila. Treća se upalila i vatra
je zaplamsala, i kako sam ispružio ruku da je zaklonim od
vetra, osvetlila je procepe između mojih prstiju.
Onda sam morao da potražim snopove slame; jer,
mada sam dovukao sam tri snopa i postavio ih na razna
mesta u zgradi, sada sam potpuno zaboravio gde sam ih
ostavio. Dok sam ih pronašao, šibica je dogorela. Čučnuo
sam kraj snopa i ovoga puta kresnuo dve šibice odjednom.
Vatra je ocrtala složene senke gomilica slame i,
rasplamsavajući se blistavim bojama divljine, širila se
postepeno u svim pravcima. Kako se dim dizao u vazduh,
vatra se krila u njegovoj beloj masi. A onda, neočekivano,
podalje od mesta gde sam stajao, buknuo je plamen,
izbacujući zelenu boju mreže protiv komaraca. Učinilo mi
se kao da je sve oko mene odjednom oživelo.
U tom trenutku glava mi se potpuno razbistrila.
Imao sam ograničenu zalihu šibica. Otrčao sam u drugi
ugao prostorije i, pažljivo kresnuvši šibicu, zapalio
sledeći snop slame. Novi plamen što je sada buknuo
razveselio me. Kad sam u prošlosti odlazio sa drugovima
na izlete i kad smo palili logorske vatre, uvek sam bio
naročito vešt u paljenju vatre.
U Hosui-inu se dizala ogromna treperava senka.
Statue tri svete Bude, Amide, Kannon i Seiši, bile su
obasjane plamenocrvenom bojom. Drvena statua
Jošimicua sevala je očima; a u pozadini se lelujala njena
senka.
Gotovo da nisam ni osećao toplotu. Kad sam video
da se uporan plamen proširio sve do kutije za priloge,
uverio sam se da će sve biti u redu.
Zaboravio sam na arsenik i džepni nožić. Odjednom
mi je sinula misao da umrem u Kukjoćou, opkoljen
plamenom. Izmaknuvši iz kruga vatre, potrčao sam uz
uske stepenice. Nije mi ni na pamet palo da se začudim
zašto su vrata koja vode gore u Ćoondo bila otvorena.
Stari vodič je zaboravio da zatvori vrata na drugom spratu.
Dim je kuljao i kovitlao se iza mojih leda. Kašljući
od dima, zagledao sam se u statuu Kannon, pripisanu
Keišinu, i u sliku anđela koji sviraju, na tavanici.
Postepeno, kuljajući, dim je ispunio Ćoondo. Ustrčao sam
uza sledeće stepenice i pokušao da otvorim vrata
Kukjoćoa. Vrata se nisu mogla otvoriti. Ulaz na treći sprat
bio je dobro zaključan.
 Zalupao sam na vrata. Iako sam izbezumljeno
lupao, lupa me nije zaglušila. Iz sve snage sam lupao na
vrata. Bio sam uveren da će mi neko iznutra ipak otvoriti
vrata Kukjoćoa. Sanjao sam o tome da u Kukjoćou nađem
mesto na kome ću umreti, ali, pošto me je dim već
sustizao, nestrpljivo sam lupao na vrata kao da tražim
izlaz da bih pobegao. Sa druge strane vrata mogao sam
naći samo jednu sobicu. U tom trenutku sam grozničavo
zamišljao da su zidovi te sobe sigurno potpuno prekriveni
zlatnom prevlakom, iako sam znao da se prevlaka gotovo
sasvim oljuštila. Ne mogu vam objasniti kako sam
očajnički žudeo za tom sobicom dok sam tu stajao
lupajući na vrata. Kad bih samo mogao da dospem u nju,
mislio sam, sve bi bilo u redu. Kad bih samo mogao da
dospem u tu malu, zlatnu sobu.
Lupao sam iz sve snage. Ruke mi nisu bile dovoljno
jake, pa sam se bacao, udarajući celim telom o vrata. Ipak
se nisu otvarala.
Ćoondo je već bio pun dima. Pod nogama sam
mogao čuti pucketanje vatre. Gušeći se od dima, gotovo
da sam izgubio svest. Grcajući od kašlja, nastavio sam da
lupam. Ali vrata se ni dalje nisu otvarala.
Kad mi je jednog trenutka u svesti postalo jasno da
sam odbijen, nisam se više kolebao. Okrenuo sam se i
strčao niza stepenice. Kroz kovitlac dima pojurio sam do
Hosui-ina; mora da sam protrčao kroz samu vatru. Kad
sam, najzad, stigao do zapadnih vrata, jurnuo sam napolje,
na čisti vazduh. Onda sam potrčao kao iz puške ispaljen,
ne znajući ni sam kuda trčim.
...Trčao sam. Trčao sam nepojmljivo brzo i bez
zastajanja. Ne sećam se čak ni kroz koja sam mesta
prolazio. Mora da sam istrčao kroz kapiju na zadnjoj
strani hrama, pored kule Kukjoćo na severu manastirskog
imanja, pa sam onda, verovatno, protrčao kraj dvorane
Mjoo, popeo se planinskom stazom, oivičenom
bambusovom trskom i azalejama, dok nisam izbio na vrh
planine Hidari Daimonđi.
Da, uistinu, na vrhu planine Hidari Daimondi pružio
sam se na leđa na jednoj bambusom obrasloj poljani, u
senci crvenih borova, i pokušao da stišam divlje lupanje
srca. To je planina koja zaklanja Zlatni paviljon sa severa.
Krici zaplašenih ptica vratili su me k svesti. Ili sam
se osvestio od toga što mi je pored lica prhnula jedna ptica
uz bučno lepetanje krila.
Ležeći na leđima, zurio sam u noćno nebo. Jato
ptica uzletalo je nad grane crvenih borova, a tanane
varnice požara, već proređene, lebdele su na nebu iznad
moje glave.
Uspravio sam se i seo, gledajući daleko u dolinu
prema Zlatnom paviljonu. Odande je dopirao čudan zvuk.
Bio je to zvuk poput praskanja vatrometnih raketa.
Delovao je kao horsko pucketanje zglobova bezbroj ljudi.
Sa mesta gde sam sedeo Zlatni paviljon se nije
video. Mogao sam samo da vidim dim koji je kuljao i
veliku vatru kako se diže u nebo. Vatrene iskre lebdele su
između drveća, što je izgledalo kao da je nebo nad Zlatnim
paviljonom posuto zlatnim prahom.
Prekrštenih nogu, dugo sam tako sedeo zagledan u
taj prizor.
Kad sam se prenuo, shvatio sam da mi je telo
prekriveno plikovima i ogrebotinama i da sam sav krvav.
 I prsti su mi bili krvavi; očigledno sam se povredio
kad sam lupao na vrata hrama. Lizao sam rane poput
životinje koja je pobegla od gonilaca.
Zavukao sam ruku u džep i izvadio nožić i bočicu
arsenika, uvijenu u maramicu. Bacio sam ih daleko u
dolinu.
Onda sam primetio kutiju cigareta u drugom džepu.
Izvadio sam jednu i zapalio. Osećao sam se kao čovek koji
želi da odahne uz cigaretu pošto je završio posao.
I kao što bi čovek u takvom trenutku pomislio,
rekao sam sebi: »Hoću da živim.«
1
Kineski karakteri; staro kinesko pismo, iz koga je
izvedeno i japansko pismo, naziva se ideogramima ili
kineskim karakterima. (Prim. prev.)
2
Sumo: japanski nacionalni sport, rvanje u krugu; dva
protivnika se hvataju ukoštac, sa ciljem da jedan drugog
izbace iz kruga. (Prim. prev.)
3
Geta: japanske drvene sandale ili otvorene klompe.
(Prim. prev.)
4
Sazanka: sasanqua — japansko cveće. (Prim. prev.)
5
Kagura: sveta šintoistička muzika i igra (Prim. prev.)
6
Sutra: budistička molitva. (Prim. prev.)
7
Šakamuni. budističko božanstvo. (Prim. prev.)
8
Biva (biwa): japanski instrument koji donekle podseća
na mandolinu. (Prim. prev.)
9
Đo: japanska jedinica za merenje poda. (Prim. prev.)
10
Koan: zagonetni zenistički razgovor, čijim se
razrešenjem postiže prosvetljenje. (Prim. prev.)
11
Zen: po kineskom čan. (Prim. prev.)
12
Nan Ćuan: prema japanskom čitanju — Nansen. (Prim.
prev.)
13
Bodisatva: prema budističkom učenju, biće savršenog
duha, koje se odriče čak i nirvane radi spasenja drugih.
(Prim. prev.)
14
»Jack! Jack! Too cold, too cold!« (Prim. prev.)
15
Ikebana: poznata japanska umetnost aranžiranja cveća.
(Prim. prev.)
16
Koto: japanski tradicionalni instrument koji po zvuku
donekle podseća na harfu (Prim. prev.)
17
No: žanr klasične japanske drame, koja se još i danas
izvodi na tradicionalan, silizovan način (Prim. prev.)

18
Sake: japansko nacionalno piće od pirinča (Prim. prev.)
19
Šakubaći: japanska frula od bambusa sa pet rupica
(Prim. prev.)
20
Kenzan: gvozdena podloga sa šiljcima na koje se
nabadaju cvetovi, neophodna u japanskom načinu
aranžiranja cveća, ikebani. (Prim. prev.)
21
Karma: Jedna od glavnih dogmi u brahmanizmu,
budizmu i džainizmu; apsolutni zakon uzročnosti koji
neizbežno prati svet u svima njegovim ispoljenjima.
(Prim. prev.)
22
Gejša: devojka umetničkog obrazovanja, koja se
profesionalno bavi zabavljanjem imućnijih muškaraca.
(Prim. prev.)
23
Furošiki: japanska marama za umotavanje stvari, slična
bošči u našim krajevima. (Prim. prev.)

24
Necuke: japanske minijaturne, ukrasne gravure. (Prim.
prev.)