Semantika- usmeni

I
1. Objet de la sémantique. Signe linguistique.
1.1 Objet de la sémantique : Semantika se bavi značenjskim aspektom reči. Proučava
organizaciju rečnika: ona se bavi analizom značenja reči i značenjskim odnosima koji
postoje između reči. Predmet proučavanja semantike je jezički znak.
1.2 Signe linguistique : Jezički znak je jedan entitet sa dve strane, od kojih je jedna
materijalna, akustička slika– označitelj (le signifiant), a druga apstraktna–
označenik (le signifié). Označitelj je formalni vid jezičkog znaka koji evocira jedan
značenjski sadržaj; označenik je značenjski sadržaj evociran označiteljem. Ove dve
strane jezičkog znaka su neodvojive.
Kasnije je ova predstava jezičkog znaka upotpunjena trećim elementom. Jezički znak
upućuje na stvarnost (pojednostavljeno rečeno na „stvar“), predstavljenu
referentom (le référent). Referent pripada vanjezičkom svetu. Referenti su
materijalni ili pojmovi entiteti (bića, predmeti, mesta, osećanja, itd.), koji se odnose
na realni ili fiktivni svet (referenti mogu da budu npr. vile ili anđeli).
Karakteristike jezičkog znaka:
a) Dva dela jezičkog znaka (označitelj i označenik) su nerazdvojivi, pošto kad god se
izgovori niz fonema [wazo], on u našoj svesti evocira na pojam „oiseau“, i obrnuto,
ovaj pojam se uvek oblikuje kao akustička slika.
Važno je ne mešati referent i označenik, referent je jedan fragment stvarnosti, a
označenik je samo predstava o toj stvarnosti, jedna apstrakcija. On je siromašniji od
stvarnosti jer pojednostavljuje njenu složenost i sadrži samo njene bitne elemente.
Npr. u označeniku jezičkog znaka „oiseau“ se ne može videti sva različitost ptica, već
samo ono što je zajedničko svim pticama (krila, kljun, rep, sposobnost letenja...).
b) Odnos između označitelja i označenika je proizvoljan: ne postoji nikakva
unutrašnja veza između pojma „oiseau“ i niza fonema koji ga predstavlja: [w]+[a]+[z]
+[o].
2.Extention du sens. Restriction du sens.
2.1 Extension du sens : Širenje polisemičnosti predstavlja stvaranje novih značenja
već postojećih reči i ostvaruje se putem različitih oblika, od kojih je jedan Proširenje
značenja. Neki primeri proširenja značenja su:
-Reč minute: osnovno značenje je „division du temps, soixantième partie de l’heure“.
Pošto se smatra da je 60i deo časa kratko vreme, iz ovog značenja se razvilo drugo,
šire značenje: „court espace de temps“: je finis dans une minute. Prvo značenje je
precizno, tačno određeno, dok je drugo manje precizno i može se odnositi na vreme
duže od 1 minuta. Veza između dva značenja je obeležje „kratak vremenski interval“.
-Drugi primer je reč parent čije je osnovno značenje „roditelj“. Drugo značenje
„rođak“ obuhvata šire rodbinske veze: avoir de nombreux parents, parents proches,
parents éloignés. Zajedničko značenjsko jezgro za obe upotrebe ove reči je „le lien de
parente“.
2.2 Restriction du sens : Reč homme ima osnovno značenje „ljudsko biće“ oba pola.
Pred ovog, postoji i uže značenje „ljudsko biće muškog pola“: Elle a cru avoir trouvé
l’homme de sa vie. Sličnu polisemičnost ima i reč femme čije je osnovno značenje
„osoba ženskog pola“, dok je drugo značenje, razvijeno iz prvog, „supruga“ uže: la
femme de Paul.
Uže značenje ima više značenjskih obeležja i zato je određenije i preciznije. Odn.
suženje značenja nastaje obogaćenjem semema reči, jer što je viče sema značenje je
uže i specifičnije.
3. Système verbal français.
Le verbe est définissable sur 3 plans : morphologique, sémantique et syntaxique.
Le verbe a plusieurs catégories morphologiques : la personne, le nombre, le temps, le
mode, l’aspect et la voix.
Sur le plan sémantique le verbe designe une action, en état, une modification.
Sur le plan syntaxique, le verbe est le mot principale de la phrase, prenant la fonction
du prédicat.
-Les groupes : On distingue 3 groupes de verbes en français :
1. Les verbes du 1e groupe : les verbes en –er; 2. les verbes du 2e groupe : les verbes en
–ir p. pres. en –issant; 3. les verbes du 3e groupe : les autres verbes
-Les modes : en français il existent 2 types de modes : a) modes personnels et b)
modes non personnels. Le mode verbal est une catégorie grammaticale exprimant
différentes manières de présenter l’action.
a)Les modes personnels sont : 1. l’indicatif (énonce un fait, une réalité), 2. le
subjonctif (énonce un fait voulu, un souhait, un procès incertain), 3. le conditionnel
(exprime une action conditionnée, éventuelle), 4. l’impératif (énonce un ordre)
b) Les modes non personnels sont : 1. l’infinitif (c’est la forme nominale d’un verbe),
2. participe, 3. gérondif (énonce la simultanéité)
-Les temps verbaux : 1. présent, 2. le futur simple, 3. le futur antérieur, 4. le passé
composé, 5. l’imparfait, 6. le plus-que-parfait, 7. le passé simple, 8. le passé antérieur.
Il existent encore 2 temps verbaux périphrastiques qui sont le passé récent et le futur
proche, ainsi que les formes verbales surcomposées qui indiquent des actions
achevées par rapport aux actions exprimées par les formes verbales composées.
-La voix : permet d’indiquer de quelle façon le sujet prend part à l’action désignée par
le verbe. La langue française connaît 2 voix : a)voix active et 2)voix passive.
4. Valeur des déterminants définis.
Ce sont les déterminants le, la et les. Les déterminants définis se placent devant les
noms qui désignent une personne ou une chose déjà connues ; c’est la raison pour
laquelle on les qualifie de définis. On distingue plusieurs valeurs de l’article défini :
1.Valeur généralisante : L’article défini à valeur généralisante est utilisé fréquemment
en français pour :
 exprimes des notions abstraits : La parole est d’argent, le silence est d’or.
 substantiver des mots qui sont d’une autre catégorie que le substantif : Le
remede est pire que le mal.
 symboliser une groupe, une catégorie : Le paysan a pris l’arme.
2.Valeur démonstrative : de l’article défini provient du sens du démonstratif latin
« ille/illa » = celui-ci : Je viens dans l’instant / Parler de la sorte
3.Valeur possessive : l’article défini à valeur possessive remplace l’adjectif possessif.
C’est surtout le cas des parties du corps avec lesquelles on n’a pas besois d’utiliser les
adj. poss. s’il n’y a pas d’ambiguité de sens : Ils s’est cassé la jambe/ Elle a ouvert les
yeux.
4.Valeur distributive : À la valeur distributive l’article défini a le sens de l’adj. indefini
chaque : Le docteur reçoit le lundi/ Il fait ses courses le samedi.

II
1. Signification/sens. Extensivité/intensivité. Dénotation.
Conotation. Contexte.
1.1 Signification/sens : La signification et le sens sont les synonymes partiels.
-La signification se relie de vocabulaire de dictionnaire. C’est le signe lexicographique
dans le dictionnaire. (abstrait)
-Le sens est le produit de la signification. Le sens englobe toutes les significations
possibles d’un mot et tous les contextes de l’usage de ce mot. (concret)
1.2 Extensivité/intensivité :
Kada je potrebno definisati jednu klasu predmeta, moguće je izabrati 2 načina :
1) pobrojati sve elemente od kojih je klasa sastavljena–> ekstenzivan pristup
2) definisati klasu pomoću osobina koje su zajedničke svim elementima klase –>
intenzivan pristup
Na leksičkoj ravni, ekstenzivnost jedne reči je skup referenata na koji ona upućuje,
dok je intenzivnost skup značenjskih obeležja koja čine njen označenik, tj. njeno
značenje. Ekstenzivnost reči „oiseau“ je skup ptica (pigeon, moineau, mouette...), a
njena intenzivnost je značenje „oiseau“ sastavljeno od značenjskih obeležja (animal,
plumes, ailes, bec, vol...). Ekstenzivnost i intenzivnost su u komplementarnom
odnosu.
1.3 Dénotation. Conotation :
Značenje jedne reči može biti denotativno i konotativno. Denotacija je stabilan i
objektivan aspekt značenja koji se može analizirati i izvan konteksta. Npr.
denotativno značenje reči „cœur“ je „organe centrale de l’appareil circulatoire“.
Konotaciju čine subjektivni, varijabilni elementi značenja koji su često nastali
asocijativnim putem i koji zavise od konteksta. Tako reč „cœur“ ima konotativno
značenje „bonté“ (avoir du cœur) ili „amour“ (Puis-je esp-rer que vous accepterez un
cœur qui vous adore).
-Reč gueule u rečenici Le loup ouvrit sa gueule ima samo denotativno značenje, ali u
rečenici Ferme ta gueule ima konotacije „familijarnost“ i „nepristojnost“.
-Reči alcoolisme, soûlographie i éthylisme su sinonimi, ali soûlographie ima
konotaciju familijarnog, a éthylisme učenog, stručnog govora.
1.4 Contexte : Termin kontekst u lingvistici označava neposredno okruženje jedne
jezičke jedinice: jedinice koje se nalaze ispred nje i one koje se nalaze iza nje.
Na svim jezičkim nivoima postoji kontekstualna uslovljenost.
U semantici je kontekst veoma važan, zato što od njega zavisi značenje reči. Npr.
glagol courir neće imati isto značenje u različitim kontekstima: Ce garçon court vite i
Le bruit court que Paul est renté. Ukoliko je subjekat glagola courir iz kategorije
živog, on znači „trčati“, a ako je iz kategorije neživog znači „širiti se“. Glagoli
connaître i savoir mogu biti sinonimi u jednom kontekstu: Je connais son adresse=
Je sais son adresse, ali u drugom kontekstru se može upotrebiti samo connaître: Je
connais cet homme. Dakle, i jedan i drugi glagol mogu imati direktni objekat iz
kategorije neživog, ali samo connaître može imati i dir.obj. iz kategorije živog.
2. Métonymie.
Metonimija je trop koji se zasniva na asocijaciji dveju ideja. Metonimija funkcioniše
tako što se jedan pojam označava imenom nekog drugog pojma koji je sa njim
povezan. Npr. reč bibliothèque označava komad nameštaja u kome se drže knjige. Ista
reč označaca i sve knjige koje jedna osoba poseduje, bez obzira na mesto gde su one
smeštene. Metonimijska veza između dva značenja je u tome što se imenom
sadržatelja označava i sadržina. Bibliothèque označava takođe i prostoriju u kojoj se
nalaze knjige, kao i „instituciju“ u kojoj se čuvaju knjige za javno korišćenje. Veze
između svih značenja su metonimijske sa zajedničkim značenjskim jezgrom „skup
knjiga“.
Metonimijske veze mogu biti veoma raznovrsne:
1)Deo se označava imenom celine: chamois 1. divokoza–› 2. krpa za brisanje od kože
divokoze
2)Rukovodilac dobija ime instrumenta: tambour 1. doboš–›2.dobošar; trompette
1.truba–›2.trubač; épée 1.mač–›2.mačevalac
3)Intelektualna ili moralna osobina se imenuje delom tela: c’est un cerveau= il est
intelligent
4)Simbolom se imenuje pojam koji on predstavlja : la couronne=la royauté; la
croix=le christianisme
5)Toponim označava stvar(proizvod ili instituciju) : Le champagne=vin de
Champagne; Quai d’Orsay=Ministère des Affaires Étrangères; Quai des Orfèvres=la
police judiciaire
-Metonimijom se od jednog može razviti drugo konkretno značenje, kao i apstraktno
od konkretnog. Metonimija je takođe pogodna za razvoj konkretnog značenja polazeći
od apstraktnog : 1)addition(sabiranje)–›demander l’addition(račun u restoranu);
2.arrêt(zaustavljanje, zastoj)–›un arrêt de l’autobus(stanica).
3. Valeur du présent de l’indicatif.
1) Le présent exprime un fait qui se déroule au moment où l’on parle. C’est le présent
actuel ou le temps du discours direct : « Cette place est libre, vous pouvez vous y
installer. »
2) Le présent exprime aussi une vérité valable à toutes les époques ; on le retrouve
alors dans les dictons, les proverbes et les définitions : La Terre tourne autour du
Soleil. / Qui ne risque rien n’a rien
3) Le présent exprime des faits qui se répètent habituellement : Toutes les fins de
semaine, les enfants se rendent à la piscine.
4) Le présent exprime aussi le passé proche ou le futur proche : Il vient de sortir. Il
arrive bientôt.
5) Le présent est employé avec une valeur modale dans les phrases conditionnelles où
l’hypothèse se présente comme réelle : S’il fait beau, nous irons à la plage.
6) Le présent marque un procès qui se prolongue : Il pleut depuis hier soir.
4. Valeur des déterminants indéfinis.
Les déterminants indéfinis sont un, une et des.
1) L’article indéfini un s’oppose à l’article défini le quand il détermine une personne
ou une chose inconnue, imprécise : Un ami de Paul m’a raconté cette histoire.
2) Un peut avoir la valeur de tout (n’importe quel) : Un homme qui travaille
beaucoup arrive à de bons résultats.
3) L’article indéfini un peut avoir une valeur affective : Quel beau tableau; un vrai
Piccasso !
4) Une valeur numérique

III
1. Analyse sémique.
Semantičari su se inspirisali fonološkim modelom analize, strukturu fonema je
moguće analizirati pomoću opozicije distinktivnih (razlikovnih) obeležja, te se
tako i u semantici nastoji da se definišu značenjska distinktivna obeležja. Npr.
zajedničko za reči chaise, fauteuil, tabouret, canapé je to što se za svaku od njih može
reći da je „un objet fabriqué pour s’assoir“. Svaka od njih se može analizirati prema
značenjskim distinktivnim obeležjima ili semima po kojima ima sličnosti sa ostalim
rečima ili se razlikuje od njih. Sem je minimalni element značenja tj. minimalno
značenjsko obeležje.
Sve ove reči imaju bar po jedan zajednički sem, taj sem se naziva generički sem ili
arhisem. Dakle generički sem je sem koji se nalazi u svim rečima jednog generičkog
polja.
Ostali semi, po kojima se reči mogu razlikovati, nazivaju se specifičnim semima.
Generički i specifični semi daju stabilne, objektivne i relevantne podatke o
analiziranom pojmu i oni se nazivaju denotativnim semima.
Ostali semi, koji nisu relevantni za analizu značenja nazivaju se virtuelnim
semima.
Postoje i konotativni semi npr. reči policier i flic imaju potpuno iste seme, ali flic
ima i konotativni sem /familier/.
Skup sema koji formira značenje jedne reči zove se semem.
Polisemične reči imaju više semema. Npr. reč guide ima sememe:
S1: s1 /personne/ + s2 /qui donne des informations utiles/
S2: s1 /livre/ + s2 /qui donne des informations utiles/
Skup generičkih sema koji ukazuju na pripadnost jednoj kategoriji(klasi) je klasem.
U gornjem primeru se dva značenja reči guide razlikuju po klasemima „personne“-
animé i „livre“-inanimé.
Skup sema koji su zajednički za više semema (skup arhisema) se zove arhisemem.
Arhisemem je zajedničko značenjsko jezgro jedne grupe reči.
Termini sem, arhisem, semem, klasem i arhisemem označavaju apstraktne pojmove
bez materijalne realizacije.
Jezička realizacija semema je leksem.
Sve reči koje imaju isti generički sem(arhisem) pripadaju istom leksičkom polju:
generičkom polju. Tako reči chaise,fauteil, tabouret, canapé pripadaju istom
generičkom polju predmeta za sedenje. Ovo generičko polje se može proširiti
dodavanjem reči banc,banquette, divan, sofa, trépied...
2. Le changement du sens. Les types et les causes.
Promena značenja reči je dijahronijaska lingvistička pojava, pošto se svaka
definitivna promena u jeziku dešava tokom dužeg perioda. O promeni značenja
govori se samo kada je prvobitno značenje nestalo. Promeni značenja prethodi
proširenje značenja, pošto u jednom dužem ili kraćem periodu naporedo postoje i
prvobitno i novo značenje, da bi kasnije prvo nestalo iz jezika.
2.2 Types de changement
Sve promene značenja se najpre dešavaju u istom leksičkom polju, tako da između
starog i novog značenja uvek postoji neka veza. Ta veza moze vremenom potpuno
izbledeti i na sinhronijskom planu postati neuočljiva.
A. Proširenje značenja : primeri
Poudre potiče od lat. pulver i kao u latinskom, reč je značila „prašina“. Od 12. veka,
metaforičkom upotrebom, reč počinje da označava svaku supstancu u prahu (poudre
de toilette, lait en poudre, sucre en poudre).
Boucher je izvedenica od bouc i prvobitno značenje je bilo „onaj koji obrađuje i
prodaje jareće meso“. Gubljenjem sema /jareći/, značenje je postalo šire: „mesar“.
B. Suženje značenja : primeri
Suženje značenja nastaje obogaćenjem semema reči, jer što je više sema, značenje je
uže i specifičnije.
Viande potiče od vivenda, iz vulg. lat, reči koja je dobijena nominalizacijom prideva
izvedenog od glagola vivere i označavala je bilo kakvu „namirnicu“. Od 15. veka se
javlja u značenju „namirnica mesnog porekla“- „meso“, koje ostaje jedino posle 18.v.
Poison od latinskog potio (od potare) je u str. f. imala svoje etimološko značenje
„napitak“. Međutim, značenje je postalo uže i ova reč počinje da znači „otrovni
napitak“= „otrov“. Prazno mesto u sistemu nastalo ovom promenom, popunjeno je
učenim dubletom od istog etimona: potion.
C. Pomeranje značenja : primeri
Glagol nager (od lat. navigare) prvobitno je značio isto što i njegov etimon, „ploviti“,
da bi od kraja 12. v. stekao savremeno značenje. Značenjsko jezgro ostaje isto „se
déplacer sur l’eau“. Prvobitno značenje se od 14. v. izražava učenim dubletom
naviguer.
D. Apstraktno i konkretno značenje :
Neke reči su u prošlosti imale apstraktno značenje. Npr. reč confiture je nekada
značila „pripremanje“, a danas ima samo konkretno značenje „džem“. Dessert je
značilo „spremanje stola“ posle jela (od desservir), zatim se značenje promenilo u
„poslednje posluženje“(sir, voće, slatkiši), a dans označava samo slatkiše i voće.
Druge reči su od konkretnih postale apstraktne. Candeur je bila „blistava bela boja“, a
dans je duševna osobina. Glagol navrer je imao konkretno značenje „raniti hladnim
oružjem“, a danas znači „ožalostiti“. Pridev hautain je značio „visok“, a danas znači
„ohol“.
2.3 Causes de changement
A. Jezički uzroci promene značenje :
Neke reči mogu promeniti značenje pod uticajem nekih drugih reči koje se nalaze u
njihovoj blizini u sintagmatskom nizu. Tako je jedan broj reči dobio negativno
značenje, pošro se nalazio u negativnom kontekstu uz negativni prilog ne.
Rien potiče od lat. imenice res. Do 16. v. je uporedo sa značenjem „ništa“, postojalo
značenje „stvar“.
Aucun je do 16. v. moglo da znači „neko“. Česta upotreba u negativnom kontekstu
prouzrokovala je promenu značenja.
B. Istorijski uzroci promene značenja :
Istorijske promene utiču i na promenu značenja.
Reč ville u srednjem veku je značila „selo“. „Grad“ je označavala reč cité. Posle
propasti Rimskog carstva, stari galoromanski gradovi su opusteli, a izvan gradskih
zidina su nicala seoska naselja, ville. Franačka je bila skoro isključivo ruralna zemlja,
ali od 11.v. ponovo počinje uspon gradova, koji se formiraju od velikih sela. Referent
se promenio, selo je postalo grad, ali je jezički znak ostao isti: ville. U periodu od
nekoliko velikova u starofr. postoje dve reči koje označavaju „grad“, cité-stari grad, i
ville-novi grad ili deo grada izvan gradskih bedema. Razlika u značenju se vremenom
gubila i ove dve reči su postale sinonimi, da bi na kraju reč ville potisnula cité. Ova
promena značenja je stvorila prazno mesto u sistemu, jer je „selo“ ostalo bez imena i
za ovo značenje je stvorena izvedenica od ville-village.
C. Društveni uzroci promene značenja :
Promene u društvenim odnosima, kao i promene u društvenim običajima utiču na
promenu značenja reči.
U sr. veku su postojala 2 glavna obroka. Prvi dnevni obrok, doručak, zvao se dîner.
Taj prvi obrok koji se uzimao u 9sati, vremenom se pomerao, prvo u 10, zatim u 11, i u
vreme Luja 16. u podne, ali mu se naziv nije menjao. Kako se taj obilniji obrok uzimao
sve kasnije, uveden je lakši jutarnji obrok déjeuner. Međutim, glavni obrok, dîner, je
nastavio da se uzima sve kasnije: u 2 sata, zatim u 3, i na kraju u 7 sati. Od sredine 19.
veka, dîner označava večernji obrok. To je izazvalo pomeranje celog sistema:
déjeuner postaje centralni obrok, na njegovo mesto dolazi petit déjeuner.

D. Psihološki uzroci promene značenja :

Duhovni, emotivni, moralni odnos prema stvarnosti odražava se i u načinu
imenovanja te stvarnosti. Dva osnovna tipa psiholoških uticaja na značenje u tabu i
eufemizam.
Jezički tabu je zabrana upotrebe neke reči za koju se smatra da donosi nesreću.
Starofr. reč za „levo“ je sinistre. Usled predrasuda u vezi sa levom stranom, ovaj
označitelj je dobio novi označenik gauche (nespretan), a sinistre je dobio danačnje
značenje „zlokoban“, „opasan“, „strašan“ i kao imenica „velika nesreća“, „elementarna
katastrofa“.
Eufemizam je ublažavanje značenja zamenom oblika reči. Međutim, može se desiti da
se vremenom eufemistička funkcija novog označitelja izgubi, što dovodi do promene
značenja reči.
Crétin je regionalna varijanta reči chrétin isto kao što je benêt varijanta oblika benoît.
Obe reči izražavaju hrišćansku samilost prema nevinosti budala i verovanje da su one
ibdarene božanskom milošću. Reč imbécile je do 18. veka značila „slab“ i od 16. veka
se upotrebljavala kao eufemizam za „glup“ u obliku imbécile de ses, a kasnije samo
imbécile.
3. Valeur de l’imparfait de l’indicatif.
1) L’imparfait traduit un fait qui se prolonge dans le passé, sans délimitation ; c’est
l’im- parfait de narration : Cosette dormait profondément. Elle était tout habillée.
2) L’imparfait présente un fait qui se répète dans le passé ; c’est l’imparfait d’habitude
ou de répétition : Toutes les fins de semaine, les enfants se rendaient à la piscine.
3) L’imparfait est utilisé dans les descriptions : La route était longue et sinueuse.
4) L’imparfait traduit un futur proche par rapport à une action au passé : J’ai appris
qu’il rentrait au pays la semaine prochaine.
5) L’imparfait employé dans les propositions subordonnées de condition prend une
valeur hypothétique : Si j’avais une sœur/Je t’aimerais mieux que ma sœur...
6) L’imparfait employé dans les propositions indépendantes exprime le souhait, le
regret, l’invitation ou la proposition(la suggestion), la peur, l’inquiétude ou bien la
politesse : S’il pouvait revenir sain et sauf; Si j’avais un million; Si tu réussissais; Si
j’avais dix ans moins...; Je voulais vous demander votre avis; Je venais vous
demander un petit service.
4. Valeur de la préposition à.
1) le lieu : Nous partirons cet été à Paris.
2) le temps : La réunion se déroulera à midi.
3) la manière : Il marche à pas de loup dans la chambre.
4) le moyen : Il pêche à la ligne.
5) la conséquence : Il court à perdre haleine.
6) l’appartenance : Ceci est à moi.

IV
 1. Théorie des prototypes.
Teorija prototipa predlaže fleksibilniji pristup određivanju značenjskih obeležja, od
semičke analize. Ona polazi od problema kategorizacije stvarnosti koji obrađuje sa
dva stanovišta: a) proučavajući unutrašnju strukturu kategorija (horizontalna
dimenzija) i b) proučavajući odnose između kategorija (vertikalna dimenzija).
a) Tradicionalno strogo i odsečno definisanje kategorija postulira postojanje
neophodnih i dovoljnih uslova (npr. za kategoriju „ptica“, da lete, da imaju perje,
kljun, rep, itd.). Ali, postoje članovi kategorija koji ne ispunjavaju sve uslove koji se
smatraju neophodnim za samu definiciju kategorije (ima ptica koje ne lete). Nasuprot
ovom shvatanju, teorija prototipa kategoriju definiše po stepenu sličnosti sa
najreprezentativnijim predstavnikom – prototipom. Tako su vrabac ili orao bolji
predstavnici nego noj, a on je bolji predstavnik „ptica“ nego pingvin ili kivi. Ova
teorija ne zahteva neophodno postojanje svih značenjskih obeležja karakterističnih za
jednu kategoriju, pa se semem neke reči definiše fleksibilno.
b) I između kategorija postoji hijerarhija koja se može kvalifikovati kao odnos
hiperonimije i hiponimije. U svakodnevnom jeziku se najčešće razlikuju 3 nivoa
kategorizacije:
1) nadređeni nivo (animal)
2) osnovni nivo (oiseau)
3) podređeni nivo (moineau, alouette, aigle...)
Kategorije stoje u međusobnom odnosu uključivanja: animal(uključ.)oiseau-moineau
Prednoti teorije prototipa su u njenoj fleksibilnosti koja omogućava da se bolje
definišu neki marginalni slučajevi. Ona dobro opisuje unnutrašnju organizaciju
kategorija.
2. Métaphore.
Širenje polisemičnosti predstavlja stvaranje novih značenja već postojećih reči i
ostvaruje se putem različitih oblika. Jedan od oblika je metafora.
Metafora je termin je termin pozajmeljen iz retorike, gde označava stilsku figuru
pomoću koje se značenje nekih reči ili izraza udaljava od osnovnog značenja.
Metafora je implicitno poređenje, i funkcioniše tako što se uočavaju sličnosti između
dva pojma i drugom se daje ime prvog, čime reč koja je označavala prvi pojam širi
svoje značenjsko polje, tj. povećava svoju polisemičnost. Npr. na osnovu sličnosti
oblika sa pupoljkom biljaka reč bouton označava i druge pojmove: bouton sur la peau,
bouton d’un vêtement, bouton d’ascenseur. Sva ova značenja sadrže zajedničko
obeležje: ispupčen i okrugao oblik.
Svaka metafora se sastoji od 3 elementa: pojma koji treba imenovati, pojma koji daje
ime i analoške veze koja omogućava približavanje dva pojma. Sličnost koja služi kao
motiv za povećanje polisemičnosti može biti veoma raznovrsna:
1)Sličnost položaja: le pied d’une motagne; le siège d’une organisation.
2)Sličnost funkcije: les ailes d’un avion
3)Sličnost količine: une goutte d’espoir
4)Sličnost vrednosti: „Cette île, perle de la Méditerranée“, un bijou d’architecture
Bilo kakva sličnost između dva pojma je dovoljna da se uspostavi metaforička veza i
da jedna reč proširi svoje značenje na neki novi referent. Moguće je primetiti da neke
leksičke oblasti veoma često služe kao davaoci naziva u metaforičkim formacijama.
Npr., biljke: racine d’un mot, branches de l’économie, la fleur de l’âge, le fruit du
travail. Delovi ljudskog ili životinjskog tela su takođe veoma često podložni
metaforičkom proširenju značenja: verre à pied, bras d’un fleuve, aile d’un bâtiment,
mot en tête de phrase.
Metaforički procesi mogu ići od konkretnog ka konkretnom : bouton de plante–›
bouton de chemise, aile d’oiseau–› aile d’avion
Takođe mogu ići od konkretnog ka apstraktnom : manger avec une fourchette–›
fourchette de valeurs
Pravac metaforičkog odnosa od apstraktnog ka konkretnom je mnogo ređi:
soupçon–› ajouter un soupçon de moutarde, esprit de parfum.
3. Valeur du passé simple.
1) Le passé simple est particulièrement utilisé dans la langue écrite.
2) Le passé simple peut exprimer un fait passé rapide, qui s’est produit à un moment
précis et qui est complètement achevé (sans idée de durée, contrairement à
l’imparfait) : Il marchait à grands pas, quand il aperçut son ami.
3) Le passé simple est essentiellement le temps du récit, de la narration, il montre des
faits qui se suivent et qui ne durent pas : Un dimanche, ils se mirent en marche dès le
matin, ils vagabondèrent entre les vignes, arrachèrent des coquelicots au bord des
champs, dormirent sur l’herbe.
4) Le passé simple est le temps des récits historiques, des contes et des récits
imaginaires : Elle s’allongea par terre dans sa belle fourrure blanche toute tachée de
sang. Alors le loup se jeta sur la petite chèvre et la mangea.
5) Le passé simple peut parfois exprimer un fait qui dure, mais il faut qu’il soit limité
de façon précise par un complément de temps : Il marcha trente jours, il marcha
trente nuits.
6) Le passé simple est remplacé par le passé composé dans la langue parlée : Il reçut
une lettre de son père. (passé simple) –› Il a reçu une lettre de son père. (passé
composé).
4. Valeur de la préposition de.
1) le lieu : Il arrive à l’heure de Québec.
2) le temps : Il part de bon matin de Montréal.
3) la manière : Il rend service de bon cœur.
4) la cause : Le blessé hurlant de douleurs fut transporté à l’hôpital.
5) le moyen : Il fait signe de la main à son ami.
6) la durée : Ne rien faire de sa journée.
7) la possession : Le voiture de Nicole.
8) la caractéristique déterminante : La soupe de tomate.
Préposition de peut créer les syntagmes des noms qui correspondent aux adjectifs
possessifs serbes : de ville(gradski) ; d’école(školski)

V
1. Rapports lexicaux. Hyperonymie. Hyponymie.
Između reči može postojati odnos uključivanja koji povezuje jednu reč šireg
značenja (hiperonim) i jednu reč užeg, specifičnijeg značenja (hiponim).
hiperonim: osieau– hiponim: moineau
hiperonim: poisson– hiponim: truite
hiperonim: fleur – hiponim: rose
hiperonim: arbre – hiponim: sapin
Hiponim će uvek imati sve seme iz semema hiperonima. Npr. Ssapin: s1/plante/,
s2/ligneux/, s3/racine/, s4/tronc/, s5/branche/ s6/feuilles/... koji čine semem arbre.
Ali će imati i neke seme koje hiperonim nema: s7/feuilles persistantes/, s8/résineux/,
s9/pomme/...
Prema tome, hiperonim ima siromašniji semem, što znači šire značenje, ali je njegova
referencijalna vrednost veća–on upućuje na veći broj referenata. Hiponim ima
bogatiji semem, ima precizniji značenje, ali upućuje na manji broj referenata.
Uključivanje uspostavlja jednostran odnos implikacije između dva člana: si x est un
sapin, alors x est un arbre, ali se ne može reći obrnuto:si x est un arbre, alors x est
un sapin.
Zajedničko semičko jezgro koje poseduju hiperonim i hiponim u nekim slučajevima
prouzrokuje neutralizaciju specifičnih razlika, pa se hiperonim može upotrebiti kao
sinonim hiponima. Npr. reč veste koja označava svaki kraći odevni predmet do struka
ili kukova koji se nosi preko košulje, i koja je arhileksem jedne grupe reči (anorak,
blazer, blouson, canadienne, veston...), ali koja može imati isto značenje kao i njen
hiponim veston.
Jedan hiperonim najčešće ima više hiponima:
poisson–› truite, carpe, sardine, thon
outil –› marteau, pince, scie, ciseau
Reči koje se nalaze na istom hijerarhijskom nivou i koje povezuje pripadnost istoj
kategoriji nazivaju se kohiponimi. Printemps, été, automne i hiver su kohiponimi
čiji je hiperonim saison. Kohiponimi se međusobno isključuju: si c'est l'été ça ne peut
pas être le printems...
Neka reč može biti hiperonim jedne reči i istovremeno hiponim neke druge reči.
Siège je hiperonim u odnosu na fauteuil, a hiponim u odnosu na meuble.
2. Synonymie. Différences géographiques. Différences des
registres.
2.1 Synonymie :
Sinonimi su reči različitog oblika koje imaju isto ili približno isto značenje, tj. imaju
isti označenik (signifié), dok su im označitelji (signifiant) različiti. Sinonimija je
jezički fenomen koji odlikuje identičnost označitelja i različitost označenika. Sinonimi
pripadaju istoj vrsti reči i imaju istu funkciju u rečenici. Oni se mogu međusobno
zamenjivati, a da se pri tom ne promeni značenje rečenice:

Je me rappelle les moindres détails de cette conversation.

Je me souviens des moindres détails de cette conversation.
Sinonimima se smatraju i izrazi sastavljeni od više elemenata: craindre–avoir peur,
désirer–avoir envie.
U teorijskim studijama se često govori o delimičnoj i apsolutnoj sinonimiji. Delimični
sinonimi su reči koje se mogu međusobno zamenjivati u nekim kontekstima, ali ne i u
nekim drugim: le sommet d’un arbre=la cime d’un arbre; être au sommet du
pouvoir≠être à la cime du pouvoir. Apsolutni sinonimi su re;i koje se mogu
yamenjivati u svim moguèim kontekstima, to znači da one uvek upućuju na potpuno
isti referent i da su im sva značenjska obeležja identična, tj. da imaju iste sememe.
Međutim takvih reči je veoma malo, jer šak i kad su ispunjeni svi uslovi, postoje
konteksti i jezičke situacije u kojima će se upotrebiti samo jedna od značenjski bliskih
reči.
Reči bliskog, ali ipak iznijansiranog značenja, nazivaju se parasinonimi.
2.2 Différences géographiques :
Neke reči mogu upućivati na potpuno isti referent, ali se upotrebljavaju u različitim
delovima francuskog govornog područja.
-U Francuskoj se kaže soixante-dix i quatre-vingt-dix, dok su u frankofonim
područjima Belgije i Švajcarske isti brojevi septante i nonante. Reč za večernji obrok
je u Francuskoj nekada bila souper, ali je danas ta reč zastarela i zamenila ju je dîner,
ali u Belgiji, Švajcarskoj i Kanadi je reč souper uobičajena.
U francuskom jeziku koji se govori u Kanadi postoje razlike u odnosu na standardni
francuski rečnik. Npr :
le québécois : bienvenue ─ le français : il n’y a pas de quoi
le québécois : fin ─ le français : gentil
le québécois : licencié ─ le français : autorisé
2.3 Différences des registres :
Neke reči su neutralne, neobeležene, dok njihovi sinonimi pripadaju familijarnom
jeziku ili argou :
chaussures –godasses, pompes
enfant –gosse, môme
manger –bouffer, becqueter
nez – blair, naze, pif, tarin
tête – caboche, caferière, carafe, citrouille
Iako se na pojmovnoj ravni ništa ne menja ako upotrebimo jedan od mogućih
sinonima, izbor automatski ukazuje na nivo govora i može biti indikator stilske
obojenosti koja se želi dati iskazu ili pak društvenog i obrazovnog statusa. Upotreba
nekih termina je društveno neprihvatljiva i nezamisliva u izvesnim govornim
situacijama.
Neke reči se javljaju gotovo isključivo u književnom jeziku, dok se njihovi sinonimi
upotrebljavaju kako u govornim, tako i u književnom jeziku:
nul – aucun
sibyllin – énigmatique
suranné – vieilli
Ukoliko se književni termin upotrebi u svakodnevnom govoru, iskaz dobija obeležje
pretencioznosti, ironje ili humora.
3. Valeur du futur simple.
1) Le futur simple exprime un fait qui pourra avoir lieu dans l’avenir : En été, les
touristes viendront en grand nombre à Montréal.
2) Le futur simple peut exprimer un ordre atténué : Je vous demanderai de vous
présenter à l’heure à votre rendez-vous.
3) Le futur simple peut traduire un conseil ou une indication : Au feu, vous tournerez
à droite.
4) Le futur simple peut exprimer une vérité générale ; dans ce cas, il est accompagné
d’un adverbe tel « souvent », « toujours », « jamais » : Les hommes feront toujours
la guerre.
5) Le futur simple traduit aussi une intention ou une promesse : Elle viendra demain
vous voir. / Je reviendrai le semaine prochaine.
6) Le futur simple peut exprimer une probabilité ou une prévision logique à partir
d’une donnée : Il pleuvra demain.
4. Valeur de la préposition en.
1) le lieu (où l’on va) (où l’on est) : Je séjourne en montagne pendant tout l’été.
2) le temps : Ce jeune travaille en été.
3) la manière : Il range en ordre ses jouets.
4) la comparaison : Cet arbitre agit en chef.
5) la transformation : se déguiser en, se transformer en, se métamorphoser en :
L’ennemi se déguise en l’ennui.

VI
1. Rapports lexicaux. Part/totalité.
Jedan od hijerarhijskih odnosa između reči je odnos deo–celina. To je npr. odnos
između reči ongle i doigt, roue i voiture, ampoule i lampe. Reč koja označava deo je
meronim, a ona koja označava celinu holonim. Meronimija je logički odnos
implikacije i formira nizove: ongle fait partie du doigt,doigt fait partie de la main,
main partie du bras, bras partie du corps.
Meronimijski odnosi su raznovrsni: element–skup (arbre–foret), deo–predmet
(anse–tasse), deo–masa (goutte–liquide), materijal–predmet (bois–plancher).
Razlika između hiponimije i meronimije je često očigledna: le moineau est une sorte
d’oiseau, ali se ne može reći *l’ongle est une sorte de doigt... Ova razlika se može
definisati sintaksičkim terminima. Meronim je u poziciji objekta u odnosu na
holonim: la voiture a des roues, dok je hiperonim u poziciji atribura u odnosu na
hiponim: la rose est une fleur.
Ta razlika se uočava i u strukturi semema. Dok hiponim uvek sadrži neke seme
hiperonima, meronimi ne moraju imati seme holonima (bicyclette ne mora da bude
zajedničko značenjsko obeležje za guidon i roues), već obrnuto, meronimi su
značenjska obeležja holonima (il n’y a pas de bicyclette sans roues et sans guidon).
2. Antonymie. Antonymes contraires et graduables. Antonymes
contradictoires.
2.1 Antonymie : Antonimi su reči suprotnog značenja, ali između njih mora postojati
neka značenjska veza, tj. sememi antonima uvek poseduju neke zajedničke seme.
Tako antonimi grand i petit imaju zajednički sem /dimension/. Odnos između
antonima se zasniva na binarnoj opoziciji, tj. opoziciji između dva člana.
Antonimija je suprotna sinonimiji i između ove dve pojave se mogu uočiti značajne
sličnosti :
1) Antonimi pripadaju istoj vrsti reči: courage–peur, beau–laid, monter–descendre,
avant–après.
2) Oni pripadaju istim leksičkim poljima: haut–bas, long–court – leksičko polje
dimenzija.
3) Polisemija ima velikog uticaja na realizaciju antonimije.
4) I kod antonima može doći do pojave neutralizacije.
5) Antonimija je u velikoj meri zavisna od konteksta.

2.2 Antotymes contraires et graduables– Odnos stepenovanih suprotnosti :

Ako se uporede različiti parovi antonima, može se primetiti da se oni međusobno
razlikuju po prirodi logičko-semantičkih odnosa između suprotstavljenih terina.
Dva čala antonimijskog para su u odnosu stepenovanih suprotnosti (ili logičke
inkompatibilnosti) kada ne mogu biti istovremeno oba istinita, ali mogu biti neistiniti
ili oba zajedno ili svaki pojedinačno. Npr. grand i petit: „On ne peut pas être grand et
petit à la fois, mais on peut être ni grand ni petit“. Drugi primer ovog tipa su beau–
laid, intelligent–sot, bon–mauvais, chaud–froid... Kod ovog tipa antonimije je
moguće poređenje i on se može utvrditi testom reverzibilnosti. Kad se kaže: „Max est
plus grand que Paul“, to podrazumeva obrnut iskaz: „Paul est plus petit que Max“.
Poređenje ne mora biti eksplicitno. Ako kažemo „Notre appartement est grand“, mi
implicitno vršimo poređenje, podrazumevajući „Notre appartement est plus grand
qu'un appartement moyen“ ili „Notre appartement est grand pour une famille si peu
nombreuse“.
Osnovna odlika ovog tipa antonima je mogućnost gradacije. Između suprotstavljenih
termina je moguće umetnuti neke druge termine koji mogu biti neutralni: grand–
moyen–petit, ili određeno svojstvo iskazivati u nekoj drugoj meri: chaud– tiède–
frais– froid. Srednji termin se nekada dobija negacijom oba antonima: il n'est ni
riche ni pauvre. Gradacija ne mora postojati samo između osnovnih članova
antonimskog para, već ih može i prevazilaziti: excellent–bon–moyen–passable–
mauvais–nul.
Ukoliko se kod ovog tipa negira pozitivni element, dobija se nagativni, tj. antonim:
„Ce film n'est pas bon“= „Ce film est mauvais“. Ali ako se negira negativni element,
neće se automatski dobiti pozitivni: „Ce film n'est pas mauvais“ ne mora da znači „Ce
film est bon“. Dejstvo negacije na negativni element smešta ga negde između 2
antonima.
2.3 Antonymes contradictoires– Odnos protivrečnosti :
Antonimi su u odnosu protivrečnosti (ili isključivosti) kada ne mogu biti istovremeno
ni istiniti ni neistiniti. Npr. mort–vivant: „On ne peut pas être mort et vivant à la fois,
et on ne peut être ni mort ni vivant“. Ovaj odnos je moguće utvrditi negacijom, jer se
negiranjem jednog elementa dobija drugi: „Il n'est pas mort“= „Il est vivant“ i „Il n'est
pas vivant“= „Il est mort“. Kod ovog tipa antonima nema gradacije ni poređenja,
moguć je samo jedan član binarne opozicije: „On est soit mort soit vivant“. Tu se
postavlja pitanje kako objasniti izraze tipa plutôt mort que vif(ni živ ni mrtav) i à
demi mort. Iako se čini da je tu u pitanju gradacija, reč je o konotacijama vezanim za
reč vivant: celui qui est plutôt mort que vif, ou à demi mort est vivant. Ili, ako se kaže:
„Jeanne fait plus femme que Pauline“, menja se plan posmatranja i govori o nekim
konotacijama vezanim za pojam femme, a ne o gradaciji. Drugi primeri ovog tipa su
marié–célibataire, homme–femme, mâle–femelle, pair–impair, parler– se taire,
partir–rester.
3. Valeur du conditionnel présent.
Le conditionnel-temps a la valeur d’un futur lorsque le verbe principal est à un temps
du passé (passé-composé, imparfait, plus-que-parfait, passé simple).
1) Le conditionnel présent indique la simple postériorité d’un procès par rapport à un
autre procès exprimé dans le passé par l’imparfait, le passé composé,etc... Il s’empolie
pour exprimer les faits sur le plan du discours aussi bien que sur le plan du récit. Je
savais que vous y arriveriez. (Balzac) / Il a dit qu’il partirait demain.
4. Valeur de la préposition dans.
1) le lieu : Cet enfant a peur de nager dans la piscine.
2) le temps : Ces touristes partent en voyage dans la nuit.
3) la manière : Après cette déclaration, ce politicien se retrouve dans l’embarras.
4) le but : Ce directeur se retire dans l’intérêt de la compagnie.

VII
1. Homonymie.
Homonimima nayivamo dve ili više reči koje se isto izgovaraju (i/ili isto pišu), ali
imaju različita značenja. To su dakle reči koje imaju isti fonetski ili grafički oblik, a
različitu sadržinu. Tj. homonimi imaju isti označitelj (signifiant), a potpuno različite
označenike (signifié). Homonimi mogu biti :
1) Homofoni, reči koje se isto izgovaraju, ali mogu imati različite ortografije i,
naravno, imaju različita značenja :
[pε~] pain, pin, peint ;
[sε~] sain, saint, sein, seing, ceint ;
[vε~] vin, vingt, vain, (il) vint, (il) vainc ;
[so] sceau, seau, saout, sot ;
[εR] air, aire, ère, erre, hère, haire

2) Homografi, reči koje imaju različito značenje, a isto se pišu, i najčešće, isto
izgovaraju :
air – 1. vazduh, 2. izgled, 3. arija ;
balle – 1. lopta, 2. bala, 3. pleva ;
pêche – 1. ribolov, 2. breskva
Iako retko, homografi mogu imati različit izgovor što homonimiju ograničava samo
na pisani tekst :
marc [maRk] i marc [maR];
plaid [plε] i plaid [plεd];
corner [korne] (v.) i [korner] (n.) –› (otv. o)
reporter [rporte] (v.) i reporer [rportεr] (n.) –› (otv. o)
Postoji više faktora koji uzrokuju pojavu homonima:
1) Homonimija nastaje zbog ograničenog broja fonema i grafema, tako da se
neminovno javljaju iste kombinacije. Ukoliko su reči kraće, utoliko je veća mogućnost
pojave homonima. Broj homonima je relativno visok u francuskom, jer u njemu ima
mnogo jednosložnih i dvosložnih reči.
2) Homonimija je često posledica fonetske evolucije različitih etimona:
lat. scanum>sain, lat. sanctum>saint, lat. sinum>sein;
lat. pisum>pois, lat. pensum>poids, lat. picem(nom. pix)>poix
3) Do homonimije dolazi i udaljavanjem značenja proisteklih iz istog etimona. Tokom
dugog perioda u sr. veku se kao sredstvo plaćanja nije koristilo ni zlato ni papirne
novčanice, već srebro (argent). Zatim je ova reč počela da se upotrebljava i za druge
monetarne oblike i tako stekla značenje „novac“. Dakle, najpre je reč o polisemiji koja
zatim prelazi u homonimiju, tako da danas postoje 2 reči argent 1. srebro i 2. novac.
4) Pojava homonima takođe može nastati i derivacijom i pozajmljivanjem reči iz
drugih jezika:
lat. dependre> dépendre 1 (zavisiti), dé+pendre–› dépendre 2 (skinuti);
élancer–› élan 1 (zalet,polet9, nemački elend–›élan 2 (los);
Rečenica La belle porte le voile će imati jedno značenje ukoliko je belle imenica,
porte glagol, le član i voile imenica, a drugo ako je belle pridev, porte imenica, le
zamenica i voile glagol. Tako je posledica homonimije dvosmislenost iskaza. Tačnu
interpretaciju dvosmislenih iskaza osigurava kontekst.

2. Champs lexicaux.
Između reči postoje raznovrsne veze koje omogućavaju da se one svrstaju u određene
grupe. Tako se u rečniku formiraju organizovani podskupovi, leksički mikrosistemi
čiji elementi imaju neke zajedničke osobine. Ovi mikrosistemi se nazivaju leksička
polja.
Pošto se jezički znak sastoji iz dva dela, oblika i značenja (označitelja i označenika ili
izraza i sadržine), organizacija reči u leksička polja se može posmatrati sa dva
stanovišta.
1) Ako se u prvi plan posmatranja stavi oblik reči i polazeći od njega ide ka značenju,
reč je o semaziološkim poljima.
2) Ako se u prvi plan stavi značenje, a zatim ispituju reči koje mogu odgovarati tom
značenju i način na koji se one organizuju, onda je reč o onomaziološkim poljima.
1) Semaziološka polja  :
Ukoliko se polazeći od jedne reči istražuju sva njena moguća značenja, odnosno
polisemija, onda je to semaziološki pristup.
A ako se polazi od više reči, one prema prirodi odnosa koji ih spaja mogu biti
svrstane u etimološka ili u derivaciona polja koja se ponekad nazivaju porodicama
reči. Veze između pojedinih reči u ovim semaziološkim poljima su pre svega
formalne (obličke).
1.1 Etimološka polja  : sastoje se od reči koje potiču od istog etimona. Npr. u nizu
reči : pied, piéton, pédale, pédicure, piéter, piétiner uočavamo sličnosti i u obliku i u
značenju. Sve ove reči potiču od latinskog etimona pes,pedis. Međutim, tokom
razvoja jezika dolazi do udaljavanja sličnosti i oblika i značenja; od istog etimona
potiču i reči: péage, pedigree, piège, empêcher, expédier.
U mnogim slučajevima ništa ni u obliku ni u značenju ne ukazuje da između nekih
reči postoji strodnost, tako npr. reči entier, intègre, contact, tâter potiču od latinskog
korena tag- (tangere, tactum)
Značaj istraživanja etimoloških polja je u ukazivanju na tendencije ka promenama
koje su uvek prisutne u jeziku kako na planu oblika, tako i na planu značenja.
1.2 Derivaciona polja  : su skupovi reči dobijenih dodavanjem afiksa istoj osnovi.
Tako se pripajanjem prefiksa i sufiksa osnovi form- dobija veliki broj reči:
conformation, déformateur, enformer, informatif, informatique, malformation,
performance, préformer, réformage, surforme, transformisme, etc.
Dok se srodnost oblika lakše uočava zbog zajedničke osnove, srodnost značenja je
negde lako prepoznatljiva, dok se između nekih reči istog derivacionog polja ona ne
vidi. Derivaciona polja su rezultat procesa tvorbe reči. Ova polja se, po prirodi stvari,
formiraju oko istog etimona, ali dok etimološka polja pripadaju dijahronijskoj,
derivaciona pripadaju sinhronijskoj ravni.
2) Onomaziološka polja  :
Onomaziološki pristup polazi od značenja da bi došao do reči. Ovi skupovi
paradigmatske prirode sastoje se od reči koje poseduju jednu zajedničku zonu
značenja. Polazeći od jednog zajedničkog pojma, istrađuje se kako se on realizuje u
različitim rečima i kakve su uzajamne značenjske veze između njih.
2.1 Asocijativna polja  : Neke reči su međusobno povezane asocijacijama koje se
nameću u oviru jednog pojma. Npr, pojam „maison“. Za njega se mogu vezivati razne
reči koje označavaju delove kuće (grenier, étage, toit, escalier, chambre, cuisine,etc),
materijale od koga su izgrađene(bois, brique, béton, ciment, pierre, verre,etc),
profesije koje učestvuju u njihovoj izgradnji(architecte, entrepreneur, ingénieur,
maçon, plombier, électricien), njihove stanovnike(famille, foyer,
domestique,locataire, concierge), itd.
Pored tih reči mogle bi se navesti i mnoge druge koje asociraju na pojam „maison“:
pavillon, immobilier, domicile, prison(maison de correction), hôpital(maison de
santé), établissement... Ako se uzmu pojedine reči iz asocijativnog polja, npr. brique,
cuisine, entrepreneur, famille, vidi se da su značenjske veze među njima prilično
labave. Asocijativni odnosi predstavljaju skup najrazličitijih formalnih ili semantičkih
odnosa pomoću kojih se jedna reč vezuje za neku drugu.
2.2 Generička polja : Reč maison se može posmatrati i u jednom drugom nizu:
maison, habitation, bâtiment, immeuble, résidence, baraque, mas. Uočava se da sve
ove reči povezuje jedno zajedničko značenjsko obeležje: /lieu où l'on habite/. Dakle,
sve ove reči imaju isti arhisemem i pripadaju istom generičkom polju. Ali, sve ove
reči se međusobno razlikuju po specifičnim semima. Kombinacija svih sema
omogućava da se formira šema generičkog polja.
U analizi jednog generičkog polja se pojavljuju svi značenjski odnosi: polisemija,
sinonimija, neutralizacija, antonimija, hiponimija i meronimija.
Takođe, u formiranju generičkih polja ne učestvuju samo semantička svojstva reči,
već i sintaksička.

3. Valeur du passé composé.

1) Le passé composé exprime un fait passé entièrement achevé, sans date précise, ni
durée (c’est ce qui le distingue du passé simple) : Il a bien révisé, il a fait ce qu’il a pu
pour réussir ses examens.
2) Le passé composé exprime une action antérieure par rapport au présent : Il écoute
de la musique quand il a terminé ses travaux.
3) Le passé composé traduit un futur proche : Ne quittez pas : j’ai fini en quelques
minutes.
4) Le passé composé présente un fait comme une vérité générale : La guerre a
toujours attiré les hommes.
5) Dans la langue parlée ou familière, le passé composé remplace le passé simple :
Hier, nous sommes allés au théâtre. Hier, nous allâmes au théâtre (passé simple).
4. Valeur de la préposition sur.
1) le lieu : Le livre est sur la table. = sur s’utilise pour dire qu’une chose est posée sur
une autr
Mais aussi très souvent pour des lieux dans la ville : On est sur le boulevard.
2) le temps approximatif : Arriver sur les six heures. / Elle va sur ses 50 ans.
3) la proportion : trois fois sur quatre.

VIII
1. Polysémie  : généralités. Critères étimologiques, syntaxiques,
morphologiques et sémantiques.
1.1  : Polysémie  : généralités :Polisemija je svojstvo jedne reči da može imati više
značenja. Polisemija je veoma značajan faktor jezičke ekonomije: ako bismo imali za
svaki pojam poseban termin, to bi bilo veliko opterećenje za memoriju, pošto bi
rečnik bio praktično neograničen. Polisemija omogućava da se pomoću ograničenog
broja elemenata izrazi ogroman broj pojmova. Negativna strana je mogućnost
dvosmislenog tumačenja iskaza.
Na prvi pogled, homonimija i polisemija se jasno razlikuju: kod homonimije imamo
dva jezička znaka sa jednakim označiteljem(signifiant): pêche 1– action de pêcher;
pêche 2– fruit du pêcher;
a kod polisemije jedan jezički znak sa dva označenika(signifié) : 1. action
d’abandonner gratuitement à qqn la propriété de qqch; 2. disposition innée pour
qqch.
Ali se veoma često postavlja pitanje gde prestaje polisemija, a gde počinje
homonimija, tj. kada se govori o više značenja jedne reči, a kada o različitim rečima
koje imaju isti oblik. Kao odgovor na to predloženo je nekoliko kriterijuma :
1.2 Etimološki kriterijum : Ukoliko reči istog oblika potiču od različitih etimona, reč
je o homonimima. U francuskom postoji glagol louer čije je značenje 1 „hvaliti“, koje
potiče od latinskog glagola laudare i značenje 2 „iznajmiti“, koji potiče od latinskog
locare.
Međutim, etimološki kriterijum je podesan samo da isključi mogućnost polisemije u
slučaju istovetnog oblika reči različitog porekla i ne može da potvrdi polisemiju u
slučaju istog istog porekla reči. U francuskom postoje i glagoli voler značenja 1 „leteti“
i voler značenja 2 „krasti“, koji imaju isti etimon, latinski glagol volare. Imenice
couche značenje 1 „pelene“ i couche značenje 2 „sloj“ imaju isto poreklo, izvedene su
iz glagola coucher, ali su tretirane kao homonimi. Prema toma, ukoliko je u pitanju
isto poreklo reči, moguća su oba odnosa, homonimija i polisemija.
1.3 Sintaksički kriterijum : Prema sintaksičkom kriterijumu bi reči istog oblika koje
imaju različite sintaksičke karakteristike bili homonimi. Tako se razlikuju dva prideva
cher od kojih jedan cher u značenju „skup“ ne može imati dopunu (La vie est cher),
dok drugi cher u značenju „drag“ obavezno ima dopunu (Cet ami m'est cher). Dakle,
prisustvo dopune menja značenje prideva. Isto tako, kao epitet cher u značenju
„drag“ je uglavnom ispred imenice, dok je cher u značenju „skup“ uvek iza imenice.
Međutim ni ovaj kriterijum ne može potpuno da utvrdi razliku između homonimije i
polisemije, jer postoje homonimi koji imaju iste sintaksičke osobine. Glagoli
dégrader u značenju 1 „degradirati“ i dégrader u značenju 2 „postepeno prelaziti“ su
prelazni i oba su podložni istim vrstama sintaksičkih transformacija.
1.4 Morfološki kriterijum : Prema ovom kriterijumu homonimi bi trebalo da imaju
različite izvedenice. Tako je cherté izvedenica od cher u značenju „skup“, a chérir od
cher u značenju 2 „drag“. Ali i ovaj kriterijum je nepouzdan, jer je moguće pronaći
dosta slučajeva gde homonimi imaju izvedenice istog oblika. Iz louer u značenju
„hvaliti“ je moguće izvesti pridev louable 1 „za pohvalu“, ali se i od drugog louer
„iznajmiti“ takođe može izvesti pridev louable 2 „za iznajmljivanje.
1.5 Semantički kriterijum : Homonimi nemaju nijedno zajedničko značenjsko
obeležje, dok su kod polisemije različita značenja jedne reči uvek povezana nekim
zajedničkim elementom. Između louer „hvaliti“ i louer „iznajmiti“ ne postoji nakakva
značenjska veza kao ni između voler „leteti“ i voler „krasti“, dok je između dva
značenja reči ombre „senka“ i „hlad“ uočljivo zajedničko značenjsko obeležje: hlad je
u senci.
Semantički kriterijum ima znatnih prednosti nad ostalim, ali je prilično subjektivan i
često zavisi od jezičkog osećanja govornih lica.
Polisemija je u direktnoj srazmeri sa učestalošću reči: ukoliko reč ima više značenja,
utoliko se češće javlja u govoru. Među rečima sa najvećom frekvencijom u franc. su
veoma polisemične reči kao što su: être, pouvoir, devoir, voir, homme, jour, temps,
vie...
Polisemija je jedan od najvažnijih faktora bogaćenja jezika i ona omogućava stvaranje
novih značenja bez promene oblika jezičkog znaka.
2. Antonymie. Antonymes réciproques.
2.1 Antonymie : Antonimi su reči suprotnog značenja, ali između njih mora postojati
neka značenjska veza, tj. sememi antonima uvek poseduju neke zajedničke seme.
Tako antonimi grand i petit imaju zajednički sem /dimension/. Odnos između
antonima se zasniva na binarnoj opoziciji, tj. opoziciji između dva člana.
Antonimija je suprotna sinonimiji i između ove dve pojave se mogu uočiti značajne
sličnosti :
1) Antonimi pripadaju istoj vrsti reči: courage–peur, beau–laid, monter–descendre,
avant–après.
2) Oni pripadaju istim leksičkim poljima: haut–bas, long–court – leksičko polje
dimenzija.
3) Polisemija ima velikog uticaja na realizaciju antonimije.
4) I kod antonima može doći do pojave neutralizacije.
5) Antonimija je u velikoj meri zavisna od konteksta.
2.2 Antonymie réciproques–Odnos recipročnosti : Kod nekih reči ostvarenje jednog
antonima automatski znači i ostvarenje drugog, samo u obrnutom pravcu. Ako
kažemo: „Jean a acheté la voiture à Paul“, to podrazumeva „Paul a vendu sa voiture à
Jean“, ili „Max est le mari de Jeanne“ podrazumeva antonimni iskaz „Jeanne est la
femme de Max“. Drugi primeri za recipročne antonime su donner–recevoir, prêter–
emprunter, père–fils, devant–derrière, supérieur–inférieur.
3. Valeur du plus-que-parfait.
1) Le plus-que-parfait présente un fait passé, antérieur à un autre fait passé dont le
verbe est à l’imparfait, au passé simple ou au passé composé : Quand il avait bu, il se
sentait très enjoué. Ils avaient terminé quand nous arrivâmes (ou nous sommes
arrivés).
2) Le plus-que-parfait exprime un fait qui s’est prolongé dans le passé : Il avait neigé
toute la nuit.
3) Le plus-que-parfait peut aussi traduire le regret : Ah ! Si j’avais su, j’aurais pu
t’aider !
4. Valeur des déterminants définis.
Ce sont les déterminants le, la et les. Les déterminants définis se placent devant les
noms qui désignent une personne ou une chose déjà connues ; c’est la raison pour
laquelle on les qualifie de définis. On distingue plusieurs valeurs de l’article défini :
1.Valeur généralisante : L’article défini à valeur généralisante est utilisé fréquemment
en français pour :
 exprimes des notions abstraits : La parole est d’argent, le silence est d’or.
 substantiver des mots qui sont d’une autre catégorie que le substantif : Le
remede est pire que le mal.
 symboliser une groupe, une catégorie : Le paysan a pris l’arme.
2.Valeur démonstrative : de l’article défini provient du sens du démonstratif latin
« ille/illa » = celui-ci : Je viens dans l’instant / Parler de la sorte
3.Valeur possessive : l’article défini à valeur possessive remplace l’adjectif possessif.
C’est surtout le cas des parties du corps avec lesquelles on n’a pas besois d’utiliser les
adj. poss. s’il n’y a pas d’ambiguité de sens : Ils s’est cassé la jambe/ Elle a ouvert les
yeux.
4.Valeur distributive : À la valeur distributive l’article défini a le sens de l’adj. indefini
chaque : Le docteur reçoit le lundi/ Il fait ses courses le samedi.

IX
1. Formes de la polysémie. Antyphrase. Influence d’autres langues.
1.1 Formes de la polysémie : Širenje polisemičnosti predstavlja stvaranje novih
značenja već postojećih reči i ostvaruje se putem različitih oblika.
1.2 Antyphrase  : Antifraza se zasnova na ironiji i označava da se neka reč upotrebila
u potpuno suprotnom značenju. Značenje se najčešće menja od pozitivnog ka
negativnom.
Pridev joli se često upotrebljava da označi nešto loše, moralno neprihvatljivo,
nakaradno, ružno: C’est du joli ! Tout ce joli monde a treminé en prison. Il nous a
joué un joli tour (lepo nas je nasamario). Nous voilà dans un joli pétrin (uvalili smo
se u nevolju).
I drugi pridevi sa izrazito pozitivnim značenjem su podložni antifrazi: Il a attrappé
une belle bronchite. La belle affaire! (Baš lepo!). Être dans de beaux draps
(nagrabusiti). Il a plu toute la journée : c’était charmant! Nous voilà propres! (lepo
smo se udesili)
Reč perle u osnovnom značenju „biser“ ima značenjska obeležja „retkost“ i
„vrednost“ na osnovu kojih se razvija metaforičko značenje, a iz kojeg se pomoću
antifraze izvodi novo, negativno značenje „glupost“: Avez-vous entendu la dernière
perle de notre ministre?
1.3 Influence d’autres langues  : Polisemičnost reči se može povećati pod uticajem
stranih jezika. Mogu se uočiti 2 postupka prenosa značenja sa strane reči na
francusku. U oba slučaja je označitelj (signifiant) francuski, a u označenik (signifié) se
prenosi značenje strane reči.
A) Između oblika strane i francuske reči postoji sličnost koja podstiče prenošenje
nekog značenja reči.
Glagol réaliser ima osnovno značenje „ostvariti“, a pod uticajem engleskog glagola to
realize dobija i značenje „postati svestan nečega, shvatiti“.
Pridev populaire je ranije imao jedino značenje „narodni“, a pod uticajem engleske
reči popular dobija i značenje „popularan“.
Imenica nouvelle znači „vest“, „novost“, a od 15. veka, pod uticajem italijanske reči
novella razvija se i značenje „pripovetka“.
B) Između francuske i strane reči ne postoji sličnost oblika. Značenje strane reči se
prenosi u francusku reč koja imanije isti referent. Ova vrsta jezičkih uticaja se zove
semantički kalk (calque sémantique).
Reč faucon (soko) pod uticajem engleske reči hawk (soko) dobija metaforičko
značenje „pristalica ratne politike“.
Reč dada u dečjem govoru označava konja, isto kao i hobbyhorse u engleskom, ali
engleski leksem ima još jedno značenje „omiljena tema“. Ovo drugo značenje se
prenosi u francusku reč dada: Il a enfourché son dana. Il a le même dada depuis 10
ans.
Ukoliko je u pitanju izraz iz stranog jezika koji se sastoji od više elemenata, on se
prevodi na francuski i tako se dobija prevodni kalk (calque-traduction).
Lune de miel je adaptirani prevod engleskog izraza honey moon.
2. Synonymie. Différences professionnelles. Archaismes.
Euphémismes.
1.1 Synonymie : Sinonimi su reči različitog oblika koje imaju isto ili približno isto
značenje, tj. imaju isti označenik (signifié), dok su im označitelji (signifiant) različiti.
Sinonimija je jezički fenomen koji odlikuje identičnost označitelja i različitost
označenika. Sinonimi pripadaju istoj vrsti reči i imaju istu funkciju u rečenici. Oni se
mogu međusobno zamenjivati, a da se pri tom ne promeni značenje rečenice:
Je me rappelle les moindres détails de cette conversation.
Je me souviens des moindres détails de cette conversation.
Sinonimima se smatraju i izrazi sastavljeni od više elemenata: craindre–avoir peur,
désirer–avoir envie.
U teorijskim studijama se često govori o delimičnoj i apsolutnoj sinonimiji. Delimični
sinonimi su reči koje se mogu međusobno zamenjivati u nekim kontekstima, ali ne i u
nekim drugim: le sommet d’un arbre=la cime d’un arbre; être au sommet du
pouvoir≠être à la cime du pouvoir. Apsolutni sinonimi su re;i koje se mogu
yamenjivati u svim moguèim kontekstima, to znači da one uvek upućuju na potpuno
isti referent i da su im sva značenjska obeležja identična, tj. da imaju iste sememe.
Međutim takvih reči je veoma malo, jer šak i kad su ispunjeni svi uslovi, postoje
konteksti i jezičke situacije u kojima će se upotrebiti samo jedna od značenjski bliskih
reči.
Reči bliskog, ali ipak iznijansiranog značenja, nazivaju se parasinonimi.
2.2 Différences professionnelles  : Neke reči se upotrebljavaju u svakodnevnom
govoru, dok su njihovi sinonimi stručni ili administrativni termini. Ono što se u
svakodnevnom govoru zove saignement, za lekara je hémorragie.
Uobičajeni naziv: Stručni ili administrativni termin:
faiblesse asthénie
mort décès
mortel letal
tromblement de terre séisme
1.3 Archaismes  : Arhaizmi su reči koje se više ne koriste u svakodnevnom govoru, jer
su zastarele i zamenjene drugim rečima. Njih obrazovani izvorni govornik
prepoznaje, ali ih ne upotrebljava.
Uobičajena reč: Arhaizam:
beaucoup moult
tomber choir
porte hois
tuer occire
Izbor arhaične reči umesto savremene ima, pre svega stilski efekat i ukazuje na
afektivnu obojenost iskaza koji može biti pretenciozan, ironičan ili šaljiv. Tako Flober
nimalo slučajno za jednog od svojih junaka kaže da je apothicaire, a ne pharmacien.
Upotreba arhaizama u svakodnevnom govoru bi izuzetno otežala komunikaciju. Tako
rečenica „Va voir qui frappe à l'huis“, ne bi bila shvaćena.
Međutim, neki arhaizmi su se zadržali u idiomatskim izrazima koji su uobičajeni u
svakodnevnom jeziku: à huis clos, compte d'apothicaire...
3. Valeur du conditionnel passé.
1) Le conditionnel passé indique l’antériorité d’un procès accompli par rapport à un
autre procès qui est placé dans la postériorité : Elle a dit qu’on pourrait passer la
deuxième couche de vernis quand la première aurait séché.
2) Le conditionnel passé vu d’un point du passé indique qu’un fait sera accompli mais
que le moment d’accomplissement par rapport à ce point est à venir : Je croyais que
tu aurais fini à temps.
4. Valeur des déterminants indéfinis.
Les déterminants indéfinis sont un, une et des.
1) L’article indéfini un s’oppose à l’article défini le quand il détermine une personne
ou une chose inconnue, imprécise : Un ami de Paul m’a raconté cette histoire.
2) Un peut avoir la valeur de tout (n’importe quel) : Un homme qui travaille
beaucoup arrive à de bons résultats.
3) L’article indéfini un peut avoir une valeur affective : Quel beau tableau; un vrai
Piccasso !
4) Une valeur numérique

X
1. Synonymie. Synonymie et polysémie. Différentes structures des
sémèmes. Distinctions combinatoires. Différences de l’âge.
1.1 Synonymie  : Sinonimi su reči različitog oblika koje imaju isto ili približno isto
značenje, tj. imaju isti označenik (signifié), dok su im označitelji (signifiant) različiti.
Sinonimija je jezički fenomen koji odlikuje identičnost označitelja i različitost
označenika. Sinonimi pripadaju istoj vrsti reči i imaju istu funkciju u rečenici. Oni se
mogu međusobno zamenjivati, a da se pri tom ne promeni značenje rečenice:
Je me rappelle les moindres détails de cette conversation.
Je me souviens des moindres détails de cette conversation.
Sinonimima se smatraju i izrazi sastavljeni od više elemenata: craindre–avoir peur,
désirer–avoir envie.
U teorijskim studijama se često govori o delimičnoj i apsolutnoj sinonimiji. Delimični
sinonimi su reči koje se mogu međusobno zamenjivati u nekim kontekstima, ali ne i u
nekim drugim: le sommet d’un arbre=la cime d’un arbre; être au sommet du
pouvoir≠être à la cime du pouvoir. Apsolutni sinonimi su re;i koje se mogu
yamenjivati u svim moguèim kontekstima, to znači da one uvek upućuju na potpuno
isti referent i da su im sva značenjska obeležja identična, tj. da imaju iste sememe.
Međutim takvih reči je veoma malo, jer šak i kad su ispunjeni svi uslovi, postoje
konteksti i jezičke situacije u kojima će se upotrebiti samo jedna od značenjski bliskih
reči.
Reči bliskog, ali ipak iznijansiranog značenja, nazivaju se parasinonimi.
1.2 Synonymie et polysémie  : Polisemične reči mogu biti sinonimi po jednom od
svojih značenja, ali im se ostala značenja ne poklapaju.
Pridevi mauvais i méchant su sinonimi u
Il est de mauvaise humeur=Il est de méchante humeur,
ali su njihova značenja različita u
L’enfant est mauvais à l’école=L’enfant est méchant à l’école,
dok je u nekim kontekstima moguće upotrebiti samo jedan od dva prideva:
C’est mauvais pour la santé
Chien méchant.
Izmađu polisemije i sinonimije postoji veoma značajna veza: ako jedna reč ima
razvijenu polisemičnost, onda ona ima i više mogućih sinonima: npr. gl. mettre
mettre la cafetière sur la table – poser
mettre de l’argent à la banque – déposer
mettre un nom sur une liste – inscrire
mettre la table – dresser, etc.
Ukoliko jedna reč ima uopšteniju strukturu semema, kao što je slučaj sa glagolom
mettre čije je najopštije značenje „prelazak iz jednog mesta/stanja u drugo“, utoliko
ta reč ima veću polisemičnost, pa prema tome i više sinonima.
1.3 Différentes structures des sémèmes (Različita struktura semema): Neke reči
mogu imati veoma slične sememe, ali ne i istovetne. One imaju isti ahileksem i većinu
specifilnih sema, ali neki specifični semi se mogu razlikovati ili nedostajati u sememu
jedne od njih. Ukoliko u određenom kontekstu dođe do neutralizacije specifičnih
razlika (specifičnih sema), onda dve reči funkcionišu kao sinonimi. Ako su, pak,
specifične razlike relevantne, onda se diferenciranje značenja bazira upravo na njima.
Npr, reči fleuve i rivière imaju veoma slične semem:
S fleuve : s1/cours d’eau/ + s2/grand/ + s3/qui se jette dans la mer/
S rivière : s1/cours d’eau/ + s2/moyen/ + s3/qui se jette dans une masse d’eau plus
importante/
Ove dve reči imaju isti arhisem /cours d’eau/, a razlikuju se po specifičnim semima.
Ponekad dolazi do neutralizacije specifičnih razlika :
La Seine est en tout sens le premier de nos fleuves, [...]
Mais l’âme de tout cela, [...] c’était la Seine, la rivière vivante.
I reči bois i forêt imaju veoma slično značenje. Njihov zajednički arhisem je /espace
de terrain couvert d’arbres/. Specifični sem, po kojem se razlikuju odnosi se na
veličinu: forêt je veća šuma od bois. U mnogim slučajevima je ova razlika
nerelevantna i teško uočljiva. Ukoliko je razlika uočljiva, ne može doći do sinonimije :
forêt vierge (*bois vierge)
forêts équatoriales (*bois équatoriales)
sous-bois (*sous- forêt).
1.4 Distinctions combinatoires  (Kombinatorne razlike): Neke reči imaju zajedničko
opšte značenje, ali upotrebu neke od njih automatski određuje kontekst, tj.
kombinacija sa drugim rečima u sintagmatskom odnosu. Iako je razlika između bois i
forêt samo u veličini koju je ponekad teško odrediti, uvek se kaže incendie de forêt a
ne *incendie de bois, bez obzira da li gori mala ili velika šuma.
Jedno od značenja reči billet i ticket je „petit imprimé donnant entrée, accès quelque
part“. U nekim slučajevima se obe reči odnose na potpuno isti referent, ali se ne
upotrebljavaju u istim kontekstima: Kaže se ticket de métro a ne *billet de métro, ali
u metrou stoje natpisi „Les voyageurs sans billet...“, „Les voyageurs munis d'un
billet...“ iz čega se može zaključiti da je u ovom slučaju reč billet više administrativna.
Billet i ticket imaju različitu distribuciju, tj. kombinuju se sa različitim rečima: un
ticker de métro, un ticket d'autobus, un carnet de tickets, un ticket-restaurant, ali un
billet de concert, un billet de train, un billet d'avion.
1.5 Différences de l’âge  (Starosne razlike): Neke reči pripadaju isključivo dečjem
govoru:
chien toutou
dormir faire dodo
douleur bobo
grand-mère mamie
oncle tonton
voiture titine
Ove reči mogu komutirati sa svojim sinonimima samo u izvesnim kontekstima. Može
se primetiti da pripadnici mlađih generacija ne koriste, pa čak ponekad i ne znaju sve
reči koje upotrebljavaju starije generacije i obrnuto. Reči chaussure i soulier su
sinonimi, ali mlađe generacije upotrebljavaju isključivo prvu, iako druga nije
arhaizam. Ni reč bru nije arhaizam, ali nju će pre upotrebiti starija osoba, dok će
najveći broj Francuza upotrebiti sinonim belle-fille.
2. Métonymie.
Metonimija je trop koji se zasniva na asocijaciji dveju ideja. Metonimija funkcioniše
tako što se jedan pojam označava imenom nekog drugog pojma koji je sa njim
povezan. Npr. reč bibliothèque označava komad nameštaja u kome se drže knjige. Ista
reč označaca i sve knjige koje jedna osoba poseduje, bez obzira na mesto gde su one
smeštene. Metonimijska veza između dva značenja je u tome što se imenom
sadržatelja označava i sadržina. Bibliothèque označava takođe i prostoriju u kojoj se
nalaze knjige, kao i „instituciju“ u kojoj se čuvaju knjige za javno korišćenje. Veze
između svih značenja su metonimijske sa zajedničkim značenjskim jezgrom „skup
knjiga“.
Metonimijske veze mogu biti veoma raznovrsne:
1)Deo se označava imenom celine: chamois 1. divokoza–› 2. krpa za brisanje od kože
divokoze
2)Rukovodilac dobija ime instrumenta: tambour 1. doboš–›2.dobošar; trompette
1.truba–›2.trubač; épée 1.mač–›2.mačevalac
3)Intelektualna ili moralna osobina se imenuje delom tela: c’est un cerveau= il est
intelligent
4)Simbolom se imenuje pojam koji on predstavlja : la couronne=la royauté; la
croix=le christianisme
5)Toponim označava stvar(proizvod ili instituciju) : Le champagne=vin de
Champagne; Quai d’Orsay=Ministère des Affaires Étrangères; Quai des Orfèvres=la
police judiciaire
-Metonimijom se od jednog može razviti drugo konkretno značenje, kao i apstraktno
od konkretnog. Metonimija je takođe pogodna za razvoj konkretnog značenja polazeći
od apstraktnog : 1)addition(sabiranje)–›demander l’addition(račun u restoranu);
2.arrêt(zaustavljanje, zastoj)–›un arrêt de l’autobus(stanica).
3. Valeur du présent de l’indicatif.
1) Le présent exprime un fait qui se déroule au moment où l’on parle. C’est le présent
actuel ou le temps du discours direct : « Cette place est libre, vous pouvez vous y
installer. »
2) Le présent exprime aussi une vérité valable à toutes les époques ; on le retrouve
alors dans les dictons, les proverbes et les définitions : La Terre tourne autour du
Soleil. / Qui ne risque rien n’a rien
3) Le présent exprime des faits qui se répètent habituellement : Toutes les fins de
semaine, les enfants se rendent à la piscine.
4) Le présent exprime aussi le passé proche ou le futur proche : Il vient de sortir. Il
arrive bientôt.
5) Le présent est employé avec une valeur modale dans les phrases conditionnelles où
l’hypothèse se présente comme réelle : S’il fait beau, nous irons à la plage.
6) Le présent marque un procès qui se prolongue : Il pleut depuis hier soir.
4. Valeur de la préposition à.
1) le lieu : Nous partirons cet été à Paris.
2) le temps : La réunion se déroulera à midi.
3) la manière : Il marche à pas de loup dans la chambre.
4) le moyen : Il pêche à la ligne.
5) la conséquence : Il court à perdre haleine.
6) l’appartenance : Ceci est à moi.