POLITIKA

– NARODNA KNJIGA –
2004.

Đampa Lahiri

IMENJAK

Naslov originala:
Jhumpa Lahiri – ТHЕ NAMESAKE

Prevela – Tatjana Medić

 Albertu i Oktaviju,
koje zovem drugim imenima
 Čitalac bi i sam morao da vidi da je to bilo neminovno, i da uopšte nije moglo da mu se dâ
neko drugo ime.
Nikolaj Gogolj, “Šinjel”
 1.

1968.
Jedne lepljive avgustovske večeri, dve nedelje pre očekivanog termina, Ašima Ganguli stoji u
kuhinji u svom stanu na Central skveru i meša u činiji pirinčane pahuljice, “Planters” kikiriki i
seckani crveni luk. Dodaje so, limunov sok, sitne komadiće ljute zelene papričice i vajka se što nema
ulje slačice da ga doda u mešavinu. Otkad je trudna Ašima konzumira ovaj bućkuriš kao skromnu
imitaciju grickalica koje se za par penija u prepunjenim fišecima od novinske hartije prodaju na
pločnicima Kalkute i na železničkim peronima širom Indije. Čak i sada, kad u njoj jedva da ima i
trunke mesta, to je jedino jelo za kojim žudi. Isprobava ga sa dlana, mršti se; kao i obično, nešto mu
nedostaje. Zuri bledo u dasku sa zakačaljkama iza kuhinjskog radnog dela gde vise njene šerpe, sve
umazane tankim slojem masnoće. Slobodnim krajem sarija obriše znoj sa lica. Bole je naduvena
stopala dok stoji na prskano-sivom linoleumu. Boli je karlica od bebine težine. Otvara ormarić,
police su prekrivene prljavim papirom na žuto-bele kockice koji je mislila da zameni, pruža ruku da
uzme još jedan luk opet se mršteći dok skida krhku ljubičastu ljusku. Neočekivani talas topline
preplavi joj trbuh, i za njim grč, tako jak da se presavije napola, hvatajući dah, ispuštajući onaj luk
koji muklo trupne o pod.
Osećaj prolazi, ali samo da bi za njim stigao još jači i neprijatniji spazam. U kupatilu otkriva na
gaćicama poveći trag braonkaste krvi. Doziva svog muža, Ašoka, kandidata za doktorat iz
elektroinženjerstva na MIT-iju1, koji uči u spavaćoj sobi. Nagnut je nad salonskim stočićem; kraj
kreveta (dva spojena bračna madraca prekrivena crveno-ljubičastim prekrivačem od batika) služi mu
kao stolica. Kad doziva Ašoka, ne izgovara njegovo ime. Ašima nikad ni ne pomisli na ime svog
supruga kada misli o njemu, iako ga dobro zna. Uzela je njegovo prezime ali odbija, iz pristojnosti,
da izgovori njegovo lično ime. Bengalske supruge ne rade takve stvari. Kao i poljubac ili milovanje u
indijskom filmu, suprugovo ime je nešto intimno o čemu se dakle ne govori. Umesto toga izgovara
upitnu rečenicu koja služi za dozivanje, nešto što bi se dalo prevesti kao: “Jel’ me čuješ?”
U zoru, pozovu taksi da ih odveze pustim ulicama Kembridža, Avenijom Masačusets i pored
dvorišta Harvarda do bolnice Mount Auburn. Ašima se prijavljuje, odgovara na pitanja o učestalosti
i trajanju trudova, dok Ašok popunjava formulare. Stavljaju je da sedne u kolica, guraju je niz
blještave, jako osvetljene hodnike, ubacuju je u lift prostraniji od njene kuhinje. Na odeljenju za
porodilje dodeljuju joj krevet kraj prozora, u jednoj sobi na kraju hodnika. Traže da skine svoj
Murshidabad svileni sari i umesto njega obuče cvetnu pamučnu spavaćicu koja, na njeno stidljivo
snebivanje, doseže samo do kolena. Sestra ponudi da joj složi sari, muči se sa njegovih pet klizavih
metara i na kraju samo nagura materijal u Ašimin tamnoplavi kofer. Njen akušer, dr Ešli, mršav i
zgodan, nešto kao Lord Mauntbaten, fine kose boje peska začešljane sa slepoočnica, stiže da proveri
kako napreduje. Bebina glavica je postavljena kako treba, materica je već počela da se otvara.
Rečeno joj je da je porođaj tek na početku, da je dilatacija tri santimentra, da počinje da se širi. “Šta
znači, dilatacija?” – pita Ašima, i dr Ešli podigne dva prsta, jedan uz drugi, onda ih razdvoji,
demonstrirajući joj neverovatnu činjenicu šta njeno telo treba da uradi da bi beba mogla da prođe.
Taj proces će malo potrajati, kaže joj dr Ešli; budući da joj je ovo prva trudnoća, trudovi mogu da
traju dvadeset četiri sata, neki put i duže. Ona potraži pogledom Ašokovo lice, ali ovaj se sklonio iza
zavese koju je doktor navukao. “Vratiću se”, kaže joj Ašok na bengalskom, i onda sestra dodaje: “Ne
brinite, g-ne Ganguli. Ima ona još dosta vremena. Mi ćemo sad o njoj da se staramo.”
 Sad je sama, zavesom odvojena od ostale tri žene u sobi. Ime jedne od njih je, uspeva to da
uhvati iz razgovora, Beverli. Druga je Lois. Sa njene desne strane leži Kerol. “Nek sve ide do
đavola, nosi se i ti do đavola, ovo je pakao”, čuje kako jedna od njih govori. A zatim i neki muški
glas: “Volim te, dušo.” Takve reči Ašima niti je čula od svog muža, niti očekuje da ih on ikada
izgovori; oni nisu takvi. Prvi put u životu spava sama, okružena strancima; čitavog života spavala je
ili u sobi sa svojim roditeljima, ili sa Ašokom pored sebe. Volela bi da su zavese razgrnute, da može
da razgovara sa tim Amerikankama. Možda se neka od njih već porađala i može da joj kaže šta da
očekuje. Ali shvatila je da Amerkanci, uprkos svom onom njihovom javnom pokazivanju
privrženosti, uprkos mini suknjama i bikinijima, uprkos tome što se na ulici drže za ruke i na
travnjaku ispred koledža Kembridž leže jedni preko drugih, više vole da zadrže svoju privatnost. Širi
prste preko ogromnog zategnutog bubnja u koji se pretvorio njen stomak, pitajući se gde su u tom
trenutku bebina stopala ili šake. Dete nije više nemirno; u poslednjih par dana, osim povremenog
meškoljenja, nije osetila da se šutira ili je podbada ili se gura iznutra o rebra. Pita se da li je ona
jedina Indijka u bolnici, ali nežni bebin trzaj je podseća da, tehnički gledano, nije sama. Ašima
smatra čudnim što će joj se dete roditi na mestu gde većina ljudi dolazi da boluje ili da umre. Ove
žućkasto bele podne pločice i žućkasto bele ploče na tavanici i beli čaršav pažljivo ututkan oko
kreveta, ne pružaju joj nikakvu utehu. U Indiji, podseća samu sebe, žene odlaze kod roditelja da se
porode, sklanjaju se od muža i njegove porodice i kućnih obaveza, i kad beba dođe, povlače se
nakratko natrag u detinjstvo.
Počinje još jedna kontrakcija, žešća od prethodne. Jaukne, pritiska glavu o jastuk. Prstima zgrabi
hladne rešetke kreveta. Niko je ne čuje, nema sestre da joj pritrči.
Rekli su joj da meri koliko traju kontrakcije i zato gleda na sat, poklon za srećan put dobijen od
roditelja, koji su joj prikopčali oko ruke poslednji put kad ih je videla na aerodromu, u onoj gunguli i
u suzama. Tek je kasnije, u avionu BOAC VC-10 kojim je prvi put u životu tada letela i čije je
zaglušujuće poletanje ispratilo dvadeset šest članova njene porodice sa terase aerodroma Dum Dum,
dok je klizila iznad delova Indije u koje nikada nije kročila, a onda još i dalje, van Indije, primetila
taj sat među slapovima bračnih narukvica koje je nosila na obema rukama: od gvožđa, zlata, korala,
školjkica. Sada, pored njih, ima i plastičnu narukvicu sa otkucanim natpisom koji je identifikuje kao
pacijenta bolnice. Sat drži okrenut naopako, licem prema zapešću. Na poleđini, uokvireni rečima
“otporan na vodu, magnete i udarac”, stoje ugravirani njeni inicijali – A.G.
Američke sekunde dobuju joj po tački na kojoj se meri puls. Pola minuta stomak joj steže kaiš
bola, koji se širi ka kičmi i sjuri u noge. A onda, opet, olakšanje. Na prstima računa indijsko vreme.
Vrhom palca odbrojava svaki zarez na smeđim lestvicama sa unutrašnje strane prstiju, onda stane na
pola trećeg prsta: u Kalkuti je devet i po sati više, već je pola devet uveče. U kuhinji, u stanu njenih
roditelja u ulici Amherst, upravo u ovom času, sluga nakon večere sipa čaj u zamagljene čaše, i ređa
Marie biskvite na poslužavnik. Njena majka, koja će uskoro postati baka, sedi pred ogledalom
noćnog ormarića, i raspliće kosu dugu do pasa, još uvek više crnu nego sedu, prstima. Otac se pored
prozora naginje nad nakrivljenim crtačkim stolom umrljanim mastilom, crta, puši, sluša Glas
Amerike. Njen mlađi brat Rana, na krevetu uči za ispit iz fizike. Zamišlja do detalja sivi cementni pod
u dnevnoj sobi svojih roditelja, oseća pod nogama njegovu studen, upornu čak i za najvrelijih dana.
Ogromna crno-bela fotografija pokojne babe i dede po ocu kao oreol krasi ugao jednog ružičastog
gipsanog zida; naspram nje, u zidnom udubljenu zaštićenom mat staklom guraju se knjige i papiri i
kantice sa očevim pastelima. Na trenutak ne oseća bebinu težinu, zamenjuje je težina scene koja joj se
odvija pred očima, a koju onda zameni plava traka reke Čarlz, debeli zeleni vrhovi stabala i kola
koja klize tamo-ovamo po Memorial Driveu.
 U Kejmbridžu je jedanaest sati ujutru, već je vreme ručku jer bolnički dan brzo prolazi. Doneli
su joj poslužavnik na kom je topao sok od jabuke, žele, sladoled i hladna pečena piletina. Peti,
druželjubiva medicinska sestra sa dijamantskim vereničkim prstenom i riđim šiškama koje joj vire
ispod kapice, kaže Ašimi da uzme samo žele i sok od jabuke. Tako je i mislila. Ašima ne bi ni
pipnula piletinu, čak i da joj je dozvoljeno; Amerikanci jedu pileće meso sa kožurom, mada je
nedavno pronašla jednog ljubaznog kasapina u ulici Prospect koji joj uvek rado zguli kožuru s
piletine. Dolazi Peti da rastrese jastuke i zategne krevetninu. Dr Ešli pomoli glavu s vremena na
vreme. “Nema potrebe da brinete”, procvrkuće, stavljajući stetoskop na Ašimin trbuh, tapšući je po
nadlanici, i diveći se njenim mnogobrojnim narukvicama. “Sve izgleda savršeno normalno.
Očekujemo savršeno normalan porođaj, g-đo Ganguli.”
Ali Ašimi ništa ne izgleda normalno. U proteklih osamnaest meseci, još od kad je stigla u
Kembridž, ništa joj ne izgleda normalno. Nije joj toliko zbog bola, za koji zna da će ga, nekako,
istrpeti. Muči je ono posle: majčinstvo u tuđini. Jer, jedno je biti bremenita, podnositi jutarnje
mučnine u krevetu, besane noći, potmulo sevanje u leđima, bezbrojne odlaske u kupatilo. Za sve to
vreme, uprkos sve većoj nelagodi, divila se sposobnosti svog tela da stvori život, baš kao što je to
činila i njena majka i baka i sve njene prababe. To što se ovo dešavalo tako daleko od njenog doma,
bez budne pratnje i pažnje onih koje voli, svemu je davalo još čudesniji ton. Ali, prestravljena je
pred vaspitavanjem deteta u stranoj zemlji, u kojoj nikome nije rod, u kojoj zna tako malo, o kojoj joj
se život čini tako razvodnjenim i nedovršenim.
“Šta kažete na jednu malu šetnju? Dobro će vam doći”, predlaže Peti kad uđe da odnese
poslužavnik sa ručkom.
Ašima digne pogled sa zgužvanog primerka časopisa Desh koji beše ponela sa sobom da ga čita
za vreme leta do Bostona, i još uvek ne može da se natera da ga baci. Štampane bengalske stranice,
pomalo grube na dodir, pružaju joj neiscrpnu utehu. Pročitala je sve kratke priče i pesme i članke
desetak puta. Na strani jedanaestoj stoji jedan grafički crtež njenog oca koji radi kao ilustrator za taj
časopis: obrisi Severne Kalkute nacrtani sa krova njihovog stana jednog maglovitog januarskog jutra.
Beše stajala iza očevih leđa dok je to crtao, posmatrajući ga zgurenog nad štafelajem, ramena
obmotanih crnim kašmirskim šalom.
“Dobro, u redu”, kaže Ašima.
Peti joj pomaže da ustane iz kreveta, udene joj stopala jedno po jedno u papuče, prebaci joj
ogrtač oko ramena. “Samo pomislite”, kaže Peti dok Ašima nastoji da stane na noge. “Za dan-dva,
bićete duplo mršaviji.” Uzima Ašimu pod ruku dok izlaze iz sobe u hodnik. Nakon par koraka, Ašima
stane, noge joj se tresu dok joj još jedan grč lomi telo. Odmahne glavom, oči joj se napune suzama.
“Ne mogu.”
“Možete. Stegnite me za ruku. Stegnite jako, koliko god želite.”
Nakon jednog minuta, nastavljaju da idu ka sestrinskoj sobi. “Nadate se dečaku ili devojčici?”,
pita je Peti.
“Samo da ima svih deset prstiju na ruki i nogi”, odgovara Ašima. Jer najteže joj pada, kad
zamišlja bebu u svom naručju, da zamisli takve anatomske detalje, takve posebne manifestacije
života.
Peti se osmehuje, malo previše široko, i odjednom Ašima shvata da je napravila grešku, svesna
da je trebalo da kaže “rukama” i “nogama”. Ova greška teže joj pada nego poslednja kontrakcija.
Engleski je bio njen glavni predmet. U Kalkuti, pre nego što se udala, studirala je na univerzitetu. U
komšiluku je deci davala časove, na verandama i krevetima, pomažući im da nauče napamet Tenisona
ili Vordsvorta, da izgovore reči kao što je sign ili cough, da shvate razliku između aristotelovske i
šekspirovske tragedije. Ali, na bengalskom, ruka istovremeno znači i ruke, a noga – i noge.
Jednog dana nakon što je održala jedan takav čas, majka ju je dočekala na vratima rekavši joj da
ide pravo u spavaću sobu i uredi se; jedan čovek je čekao da je vidi. Bio je to treći u roku od
nekoliko meseci. Prvi je bio neki udovac sa četvoro dece. Drugog, novinskog strip crtača, koji je
poznavao njenog oca, bio je udario autobus u Esplanadi, i ostao je bez leve ruke. Na njeno veliko
olakšanje, obojica su je odbila. Imala je devetnaest godina, bila usred studija, i nije joj se žurilo da
postane nevesta. Tako je, poslušno i bez ikakvih očekivanja rasplela kosu i ponovo je uplela u
pletenicu, obrisala je khol razmazan ispod kapaka, natapkala ljubičastom pufnom Cuticura puder po
koži. Presavila je tanani papagaj-zeleni sari koji joj je mati ostavila na krevetu i ututkala ga u
podsuknju. Pre nego što će ući u dnevnu sobu, Ašima zastade u hodniku. Mogla je da čuje majku kako
govori: “Voli da kuva i izvanredno štrika. Za nedelju dana je završila ovaj džemper što ga imam na
sebi.”
Ašima se nasmešila, zabavljalo ju je majčino umeće pogađanja: trebao joj je dobar deo godine
da završi taj džemper, a i onda je majka morala da dovrši rukave. Bacivši pogled ka patosu, tamo gde
su obično posetioci izuvali papuče, ugleda pored dva para benglaskih papuča i jedan par muških
cipela koje nisu nalikovale ni na šta što je viđala na ulicama i u tramvajima i autobusima Kalkute, pa
čak ni u izlozima Bate. Bile su to braon cipele sa crnim potpeticama i bež pertlama i štepovima. Sa
obe strane cipele su imale izumbane rupe veličine zrna sočiva, a na vrhovima se nalazila lepa šara od
rupica, sitnih kao da su ih iglom bušili po koži. Zagledavši se pažljivije, primetila je da je iznutra
stoji ime obućara, skoro sasvim izbledelim zlatnim slovima: neko i sinovi, glasilo je. Videla je i broj,
osam i po, i slova U.S.A. I dok je majka pevala o njoj hvalospeve, Ašima je, ne mogavši da odoli
iznenadnom porivu koji ju je obuzeo, spustila svoje noge u te cipele. Znoj sa vlasnikovih stopala koji
se u njima zadržao pomešao se sa njenim, od čega srce poče da joj tuče; bilo je to nešto najbliže
muškom dodiru što je ikada osetila. Na levoj cipeli je primetila da su izukrštane pertle preskočile
jednu rupu, i ovaj previd je nekako umiri.
Izvukla je stopala iz cipela i ušla u sobu. Muškarac je sedeo na stolici od ratana, a roditelji su
mu se gurali na ivici širokog kreveta na kom je noću spavao njen brat. Bio je malo punačak,
intelektualnog, ali još uvek mladalačkog izgleda, sa crnim naočarima u debelom ramu i oštrog,
povećeg nosa. Uredno potkresani brkovi spuštali su se preko brade ne prelazeći na obraze, i davali
mu nekako elegantan, pomalo aristokratski izraz. Nosio je braon čarape, braon pantalone, košulju na
zeleno-bele štrafte i zurio je mrzovoljno u sopstvena kolena.
Nije podigao pogled kad se pojavila na vratima. Iako je bila svesna da je posmatra dok je
prolazila, kad je konačno uspela da ga kriomice još jednom pogleda, on je ponovo delovao
nezainteresovano i zurio je u kolena. Pročistio je grlo kao da će nešto reći ali nije rekao ništa.
Umesto njega govorio je njegov otac, rekavši da je upisao koledž Svetog Havijera i onda
Elektrotehnički fakultet i da je na obe institucije diplomirao kao prvi u klasi. Ašima je sela i izgladila
prevoje sarija. Osetila je kako je majka posmatra s odobravanjem. Bila je visoka pet stopa i četiri
inča, visoka za jednu Bengalku, teška devedeset-devet funti.2 Ten joj je bio pre taman nego svetao, ali
su je zato više nego jednom uporedili sa glumicom Madabi Mukerdži. Nokti su joj bili fini, dugi, a
prsti umetnički tanki, kao i u njenog oca. Pitali su za studije i zamolili je da odrecituje par strofa iz
“Zelenkada”3. Porodica mu je živela u Alipuru. Otac mu je bio službenik za personalna pitanja pri
carinskoj službi jedne špediterske kompanije. “Moj sin živi u inostranstvu već dve godine”, rekao je
njegov otac, “na doktorskim je studijama u Bostonu, bavi se istraživanjima iz oblasti optičkih
vlakana.” Ašima nikad nije bila čula za Boston, a kamoli za optička vlakna. Pitali su je da li je voljna
da leti avionom i onda da li bi bila u stanju da živi sama u gradu koji odlikuju oštre zime sa puno
snega.
“Zar on neće biti tamo?”, pitala ih je, pokazujući na muškarca u čije cipele beše nakratko ušla, a
koji joj se još ni rečju nije obratio.
Tek nakon veridbe saznala je kako mu je ime. Nakon nedelju dana odštampane su pozivnice, a
samo dve nedelje kasnije kitile su je i ulepšavale mnogobrojne tetke i bezbroj sestrića i sestričina
trčkarali su oko nje. Bili su to njeni poslednji trenuci kao Ašime Baduri, pre nego što će postati
Ašima Ganguli. Potamneli su joj usne, obrve i obraze istačkali pastom od sandalovine, podigli joj
kosu, ukrasili je cvećem i pričvrstili sa stotinu ukosnica koje će čitav sat morati da vadi kad se
venčanje konačno završi. Preko glave je nosila nabrani crveni til. Vazduh je bio vlažan, i uprkos
ukosnicama, Ašimina kosa, gušća nego u svih njenih rođaka, nije htela da stoji ispravljena. Nosila je
na sebi sve one ogrlice i lančiće i narukvice kojima je bilo suđeno da veći deo svog života provedu
zaključani u ogromnom ličnom sefu u jednoj banci u Novoj Engleskoj. U naznačeni čas, posadili su je
da sedne na piri ukrašen rukom njenog oca, podigli je pet stopa iznad zemlje i odneli je da se pridruži
mladoženji. Lice je sakrila iza srcolikog lista betela, i držala je nisko povijenu glavu dok su je nosili
sedam puta ukrug oko ženika.
Upoznala ga je tek osam hiljada milja dalje, u Kembridžu. Kada dođe veče, ona kuva za njega,
nadajući se da će mu udovoljiti, koristeći namirnice koje se mogu kupiti u neograničenim količinama
– neverovatno beo šećer, brašno, pirinač i so, o čemu je pisala majci u prvom pismu koje je poslala
kući. Dosad je već naučila da njen muž voli da mu jela budu malo više slana, da najviše voli
krompiriće uz jagnjeći kari, i da voli da završi večeru posluživši se još jednom kašikom pirinča i
dala4. Noću, dok leži kraj nje u krevetu, sluša kako mu ona priča kako je provela dan: kako se šetala
Avenijom Masačusets, u koje radnje je ušla, kako su joj oni iz Hare Krišne dosađivali pamfletima,
kako se počastila kornetom sladoleda od pistaća na Harvard skveru. Uprkos skromnim studentskim
primanjima, njen muž odvaja novac koji svakih par meseci šalje ocu da mu pomogne da proširi
roditeljsku kuću. Sitničav je po pitanju odeće; prvu svađu su imali oko jednog njegovog džempera
koji joj se skupio u veš mašini. Prvo što uradi kad stigne sa univerziteta jeste da okači košulju i
pantalone i obuče pidžamu na učkur i ako je hladno, pulover. Nedeljom provodi po sat vremena sa
svojim kutijicama imalina i svoja tri para cipela, dva para crnih i jedan par braon. Te braon su iste
one cipele koje je nosio kad je prvi put došao da je vidi. Kad god ga ugleda kako sedi prekrštenih
nogu na novinama raširenim po podu, kako pažljivo prevlači četkom preko kože, uvek je to podseti na
ono što se odvažila da učini u hodniku roditeljskog doma. Sećanje na taj trenutak za nju još uvek
predstavlja šok, i ona više voli, uprkos tome što mu uveče govori sve o njihovom sada zajedničkom
životu, da to sećanje zadrži za sebe.

Na jednom drugom spratu bolnice, u čekaonici, Ašok se naginje nad časopisom Boston Globe
od pre mesec dana zaboravljenim na susednoj stolici. Čita o neredima koji su izbili u Čikagu za
vreme Nacionalnog simpozijuma demokrata, i o doktoru Bendžaminu Spoku, dečjem lekaru, koji je
osuđen na dve godine zatvora jer je pretio da će davati savete mladićima koji pokušavaju da izbegnu
služenje vojnog roka. Favre Leuba koju nosi na ruci žuri šest minuta u odnosu na veliki sat na zidu.
Pola pet je ujutru. Pre sat vremena Ašok je čvrsto spavao kod kuće, Ašimina strana kreveta bila je
prekrivena testovima koje je ocenjivao do kasno, kad je zazvonio telefon. Ašima je skroz otvorena i
odvedena u salu za porođaj, rekla mu je osoba sa druge strane žice. Kad je stigao u bolnicu, rečeno
mu je da ima napone, i da samo što nije gotovo. Samo što nije. A činilo mu se da je samo pre
nekoliko dana, onog čelično sivog zimskog jutra kad je prozorska okna zasuo grad, ispljunula čaj koji
joj je skuvao, optuživši ga da je stavio so umesto šećera. Da bi joj dokazao suprotno, srknuo je
zaslađenu tečnost iz njene šolje, ali ona je insistirala da je gorak i prosula ga u sudoperu. Bila je to
prva stvar koja ju je navela da posumnja na trudnoću, a onda ju je i lekar potvrdio, i on je počeo da
se budi uz zvuke njenog povraćanja kad bi ujutru ustala da opere zube. Pre nego što bi otišao na
fakultet, ostavio bi joj šoljicu čaja pored kreveta, u kom bi ona nepomično, ćutke ležala. Često bi,
kad se uveče vrati, zaticao netaknut čaj i nju kako još leži u istom položaju.
Sad je njemu očajnički potrebna šoljica čaja – nije uspeo da je skuva sebi pre nego što je izašao
iz kuće. Međutim, automat u hodniku nudi samo kafu, u najboljem slučaju mlaku, u papirnim čašama.
Skida one svoje naočare sa debelim ramom, koje mu je izradio jedan oftamolog u Kalkuti, čisti stakla
pamučnom maramicom koju uvek drži u džepu, sa slovom A kao Ašok koji mu je mati izvezla svetlo-
plavim koncem. Crna kosa obično brižljivo začešljana, sada je raščupana, pramenovi mu vise oko
čela. Ustane i počne da korača kao i ostali očevi koji čekaju da im se žene porode. Dosad su se
dvaput otvarala vrata čekaonice i jedna sestra je javljala da je neki od njih dobio dečaka ili
devojčicu. Padalo je sveopšte čestitanje i tapšanje po leđima i onda bi oca nekud odveli. Muškarci
čekaju sa cigarama, buketima, adresarima, bocama šampanjca. Puše, tresu pepeo po podu. Ašok je
indiferentan prema takvim slabostima. Niti puši, niti pije bilo kakav alkohol. Sve potrebne adrese
čuva Ašima u malom notesu koji nosi u torbici. Nije mu uopšte ni palo na pamet da ženi kupi cveće.
Vraća se ponovo Globeu, i čita ga koračajući tamoamo. Skoro neprimetno Ašok vuče desnu nogu
pri svakom koraku. Još od detinjstva mu je ostala navika da čita dok hoda. Tako je držao u jednoj ruci
knjigu dok se vraćao iz škole, išao iz sobe u sobu po roditeljskoj trospratnoj kući u Alipuru, i gore-
dole uz i niz stepenište od crvenih opeka. Ništa mu nije odvlačilo pažnju. Ništa ga nije interesovalo.
Nikad se nije sapleo o nešto. Kao tinejdžer pročitao je čitavog Dikensa. Čitao je i novije autore,
Gredma Grina i Somerseta Moma, koje je kupovao na omiljenom štandu u ulici Koledž svojim pujo
novcem.5 Ali, najviše je voleo Ruse. Njegov deda po ocu, nekadašnji profesor evropske književnosti
na Univerzitetu u Kalkuti, čitao mu je naglas ruske autore u prevodu na engleski, kad je bio dečak. Tih
sat vremena Ašok bi bio slep i gluv za svet oko sebe. Ne bi čuo kako mu se braća i sestre kikoću na
krovu, niti bi primećivao malu, prašnjavu, natrpanu sobu u kojoj mu je deda čitao. “Pročitaj sve
Ruse, a onda ih čitaj ponovo”, savetovao mu je deda. “Nikad te neće razočarati.” Kad je Ašok
dovoljno dobro naučio engleski, počeo je sam da ih čita. Baš tamo, dok je hodao nekim od
najbučnijih, najprometnijih ulica na svetu, ulicama Choowringhee i Gariahat, pročitao je stranice i
stranice “Braće Karamazov” i “Ane Karenjine” i “Očeva i sinova”. Jednom je jedan njegov rođak,
mlađi od njega, pokušao da ga imitira i pao je niz one crvene stepenice od opeke u Ašokovoj kući,
slomivši ruku. Ašokova mati uvek je bila ubeđena da će njenog prvenca, s nosem zagnjurenim u “Rat
i mir”, udariti negde autobus ili tramvaj. Da će u trenutku kad bude umirao, čitati knjigu.
Jednom prilikom, u najranijim satima 20. oktobra 1961. to se umalo nije i dogodilo. Ašok je
imao dvadeset dve godine i studirao je na Elektrotehničkom fakultetu. Putovao je ekspresnim vozom
na liniji 83 Howrah – Ranchi u posetu babi i dedi za praznike; oni su se bili odselili iz Kalkute u
Džamšedpur kad mu se deda penzionisao sa univerziteta. Ašok nikada do tada nije proveo praznike
van kuće. Ali deda mu je nedavno bio izgubio vid, i naročito je tražio da ga Ašok obiđe, da mu ujutru
čita časopis The Statesman a popodne Dostojevskog i Tolstoja. Ašok je željno prihvatio poziv.
Nosio je dva kofera, u prvom su bili pokloni i odeća, a drugi je bio prazan. Jer, za vreme te posete,
kako mu je rekao deda, Ašoku će biti predate sve one knjige iz zastakljenog ormara koje je ovaj za
života sakupljao i čuvao pod katancem. Još u detinjstvu su mu te knjige bile obećane, i otkad je znao
za sebe, žudeo je za njima više nego za ičim drugim na ovom svetu. Prethodnih godina je već bio
dobio par njih na poklon povodom rođendana i u drugim posebnim prilikama. Ali, sada, kad je došao
dan da ih sve nasledi, dan kada njegov deda više nije mogao da ih čita, Ašok je bio tužan, i dok je
gurao prazni kofer pod sedište, zbunio ga je nedostatak težine u njemu i ražalostio ga je razlog iz kog
će, kad se bude vraćao, njegov kofer biti pun.
Na put je bio poneo jednu jedinu knjigu, zbirku kratkih priča Nikolaja Gogolja u tvrdom povezu,
koju mu je deda poklonio kad je maturirao završivši dvanaesti razred. Na naslovnoj stranici, ispod
dedinog potpisa, Ašok je dodao svoj. Pošto joj se Ašok tako često vraćao, sada joj se povez
razlabavio, preteći da je raspoluti. Omiljena priča bila mu je “Šinjel” i nju je počeo iznova da čita
kad je voz napustio Stanicu Howrah kasno te večeri, uz produženi, zaglušujući pisak, odvlačeći ga od
roditelja i šestoro braće i sestara koji svi behu došli da ga isprate i koji se svi gurahu oko prozora do
poslednjeg momenta, mašući mu sa dugačkog turobnog perona. “Šinjel” beše dotad pročitao
nebrojeno puta, neke rečenice i fraze već su mu se ucrtale u sećanje. Svakog puta bio je opčinjen
apsurdnom, tragičnom, a opet čudesno inspirativnom pričom o Akakiju Akakijeviču, siromašnom
glavnom liku koji je čitavog života ponizno prepisivao dokumenta koja su drugi sastavljali i trpeo
podsmeh bezmalo svih. Njegovo srce razumelo je Akakija, pokornog službenika, sasvim nalik na
Ašokovog oca na početku karijere. Svakog puta kad bi čitao o Akakijevom krštenju i o čitavom nizu
budalastih imena koje njegova mati ne pristaje da mu nadene, Ašok bi se naglas smejao. Stresao bi se
na opis nožnog palca krojača Petroviča – “sa unakaženim noktom, debelim i jakim kao kornjačin
oklop.” Voda mu je išla na usta na pomen hladne teletine, peciva sa kremom i šampanjca koje Akakij
pojede to veče kad će mu ukrasti njegov dragoceni šinjel, uprkos činjenici da ih sam Ašok nikada nije
okusio. Uvek bi se potresao kad Akakija opljačkaju na “trgu koji mu liči na užasnu pustinju”, gde ga
ostave na hladnoći i povređenog, a Akakijeva smrt, posle par stranica, bez izuzetka bi mu namamila
suze. Na izvestan način, svaki put kad bi je pročitao, priča bi bila sve manje logična, a scene koje je
tako živo pamtio i tako prijemčivo upijao, delovale su mu sve varljivije i njihovo značenje sve
dublje. Taman kad bi Akakijev duh krenuo da luta u poslednjih nekoliko stranica priče, pokrenuo bi i
nešto duboko u Ašokovoj duši, bacajući svetlo na sve što je iracionalno, sve što je neumitno na
ovome svetu.
Napolju se beše iznenada smračilo, a razbacana svetla grada zamenilo je ništavilo. Imao je ležaj
druge klase u sedmim kolima, iza vagona sa klima uređajima. U to doba godine voz je bio naročito
krcat svetom, naročito bučan, prenapučen porodicama koje su krenule na odmor. Mlađa deca bila su
obučena u najlepša odela, devojčice su imale mašne jarkih boja u kosi. Iako je bio večerao pre nego
što je krenuo na stanicu, porcija na četiri nivoa u koju mu je mati spakovala hranu za put stajala mu je
kraj nogu, u slučaju da ga usred noći strefi napad gladi. Delio je kupe sa još troje ljudi. Bio je tu
jedan biharski par koji je, kako je shvatio iz njihovog razgovora, upravo udao najstariju kćer i jedan
dobroćudni, debeljuškasti, sredovečni bengalski biznismen, u odelu i sa kravatom, koji se zvao Goš.
Goš je ispričao Ašoku da se nedavno bio vratio u Indiju pošto je proveo dve godine na radu u
Engleskoj i to samo zato što mu je supruga bila neutešna i nesretna u tuđini. Goš je o Engleskoj pričao
sa poštovanjem. Bleštave prazne ulice, uglancani crni automobili, nizovi sjajno belih kuća, rekao je,
izgledaju kao san.
Vozovi odlaze i dolaze na vreme, kazao je Goš. Niko ne pljuje po pločniku. Sin im je rođen u
britanskoj bolnici.
“Jesi li se ti nagledao sveta?”, upitao je Ašoka, odvezujući pertle i sedajući prekršenih nogu na
ležaj. Izvadio je paklicu Danhila iz džepa sakoa, nudeći cigarete svima u kupeu pre nego što će
zapaliti jednu.
“Bio sam jednom u Delhiju”, odgovorio je Ašok. “I u poslednje vreme idem jednom godišnje u
Džamšedpur.”
Goš je ispružio ruku kroz prozor da otrese užareni vrh cigarete u noć. “Ne mislim na ovaj deo
sveta”, rekao je pogledajući sa razočarenjem po unutrašnjosti kupea. Odmahnuo je glavom u pravcu
prozora. “Engleska. Amerika”, kazao je kao da te zemlje promiču napolju umesto bezimenih sela.
“Jesi li razmišljao tamo da odeš?”
“Profesori mi to spominju s vremena na vreme. Ali, imam porodicu”, rekao je Ašok.
Goš se namrštio. “Već oženjen?”
“Ne. Majku i oca i šestoro braće i sestara. Ja sam najstariji.”
“I za par godina ćeš se oženiti i živeti u kući sa roditeljima”, nagađao je Goš.
“Pretpostavljam.”
Goš je zavrteo glavom. “Još uvek si mlad. Slobodan”, rekao je, šireći ruke da naglasi ovu reč.
“Učini sebi uslugu. Pre nego što bude kasno, bez mnogo premišljanja, spakuj svoj jastuk i ćebe i pođi
da vidiš koliko god možeš sveta. Nikad se nećeš pokajati. Jednog dana biće previše kasno.”
“Moj deda uvek kaže da za to služe knjige”, odvrati Ašok, koristeći priliku da na te reči otvori
knjigu koju je držao u rukama. “Da putujemo, a da se nikud ne mrdamo.”
“Svako ima svoje”, kazao je Goš. Naherio je ljubazno glavu na jednu stranu pustivši da mu
opušak isklizne između prstiju. Mašio se za torbu kraj nogu, izvadio iz nje rokovnik i potražio
dvadeseti oktobar. Stranica je bila prazna, i on napisa na njoj svoje ime i adresu ceremonijalno
otvorivši naliv pero. Iscepa onu stranicu i dade je Ašoku. “Ukoliko se ikada predomisliš i ako ti budu
trebali kontakti, obrati se meni. Živim u Tollygungeu, odmah iza tramvajskog depoa.”
“Hvala”, reče Ašok presavivši papir i gurnuvši ga među poslednje stranice knjige.
“Šta kažeš na partiju karata?”, predloži Goš. Izvadi vrlo pohaban špil iz džepa sakoa, sa slikom
Big Bena na poleđini. Ali Ašok ga ljubazno odbi, jer nije znao da igra karte, a osim toga, više je
voleo da čita. Jedan po jedan, putnici su odlazili do hodnika da operu zube, presvukli su se u
pidžame, navukli zavese na vratima kupea, i pospali. Goš je ponudio da on spava na gornjem ležaju
kako bi Ašok mogao da gleda kroz prozor. Onaj biharski par pojeo je neke slatkiše iz kutije, popili su
vodu iz iste čaše tako što ni jedno ni drugo nisu usnama dotakli rub, onda su se i oni smestili svako na
svoj ležaj, isključivši svetlo i okrenuvši se ka zidu.
Jedino Ašok je nastavio da čita, još uvek sedeći, još uvek obučen. Jedna mala lampica sijala mu
je potmulo iznad glave. S vremena na vreme bacio bi kroz otvoren prozor pogled u mastiljavu
bengalsku noć, na nejasne obrise palminog drveća i najprostijih mogućih kuća. Pažljivo je okretao
požutele stranice knjige, od kojih su neke već fino izdubili moljci. Lokomotiva je umirujuće i snažno
puhtala. Duboko u grudima osećao je kretanje točkova po šinama. Varnico sa dimnjaka proletale su
pored prozora. Fini sloj lepljivs čađi zasuo mu je jednu stranu lica, kapak, mišicu, vrat; baka će
insistirati da se izriba komadom Margo sapuna čim bude stigao. Udubljen u epizodu sa krojačem
Akakija Akakijeviča, izgubljen u širokim, snežno belim, vetrovitim avenijama Sankt Petersburga,
nesvestan da će jednog dana i on živeti u jednom takvom snežnom gradu, Ašok je i u pola tri još uvek
čitao – bio je jedan od retkih putnika u celom vozu koji su još uvek bili budni, kad je lokomotiva sa
sedam vagona iskočila sa širokih tračnica. Zvučalo je kao eksplozija bombe. Prvih pet vagona
prevrnulo se u jarak duž pruge. Peti i šesti, sa klimatizovanim putnicima prve klase natakli su se
jedan u drugi kao teleskop, poubijavši putnike na spavanju. Sedmi, u kome je sedeo Ašok, takođe se
izvrnuo i odleteo od siline udarca dalje u polje. Nesreća se dogodila 209 kilometara od Kalkute,
između stanica Ghatshila i Dhalbumgar. Prenosivi telefon čuvara voza nije hteo da radi; tek kad je
čuvar otrčao skoro pet kilometara od mesta nesreće do Ghatshilae uspeo je da uputi prvi poziv za
pomoć. Više od sat vremena je prošlo dok nisu stigli spasioci sa lampama, ašovima i pijucima, da
izvuku tela iz vagona.
Ašok još uvek pamti njihove povike kojima dozivaju preživele. Pamti kako je pokušavao da im
se odazove, zalud, jer iz usta mu je izlazio samo slabašan dah. Seća se zvukova polumrtvih ljudi oko
sebe, kako ječe i lupaju o zidove voza, promuklim šapatom dozivaju pomoć, rečima koje mogu da
čuju samo oni koji su takođe zarobljeni i povređeni kao i oni. Krv mu natapa grudi i desni rukav
košulje. Izbačen je dopola kroz prozor. Seća se kako nije ništa mogao da vidi; prvih par sati mislio je
da je možda, kao i njegov deda kom je krenuo u posetu, oslepeo. Pamti ljuti smrad vatre, zujanje
muva, dečiji plač, ukus prašine i krvi na jeziku. Nalazili su se u nedođiji, na nekakvoj oranici. Oko
njih su se komešali seljani, policijski inspektori, nekoliko lekara. Pamti kako je mislio da umire, da
je možda već umro. Nije osećao donji deo tela, pa nije ni bio svestan da mu raskomadani Gošovi
udovi leže preko nogu. Najzad je ugledao ledeno, neprijatno plavetnilo praskozorja, a mesec i po
koja zvezda još uvek su se videli na nebu. Stranice knjige koja mu je izletela iz ruku i sada stajala
raspolućena nadvoje, lepršale su par stopa dalje od voza. Svetlost jedne od spasilačkih lampi
nakratko ih je obasjala, skrenuvši pažnju jednom od spasilaca. “Ovde nema ništa”, čuo je Ašok kako
neko govori. “Hajdemo dalje.”
Ali svetlost lampe se još malo zadržala, tek toliko da Ašok uspe da podigne ruku, za šta je
verovao da će dokusuriti ono malo života što je ostalo u njemu. Još uvek je u ruci držao jednu
stranicu “Šinjela”, čvrsto držeći gužvu papira, i kad je podigao ruku, ona gužva mu je skliznula iz
prstiju. “Čekaj!”, čuo je kako neki glas uzvikuje. “Onaj tamo kod knjige. Video sam da se miče.”
Izvučen je iz ostataka voza, stavljen na nosila, prebačen drugim vozom do bolnice u Tatanagaru.
Polomio je karlicu, bedrenu kost, tri rebra sa desne strane. Celu narednu godinu preležao je ravno na
leđima, uz naređenje da se što manje mrda dok mu ne zacele kosti. Postojao je rizik da mu desna noga
ostane doživotno paralizovana. Prebačen je u Univerzitetsku bolnicu u Kalkuti, gde su mu stavili dva
šrafa u kukove. Decembra meseca vratio se u roditeljsku kuću u Alipuru, četvoro njegove braće
pronelo ga je na ramenima dvorištem i uz stepenice od crvene opeke, kao leš. Tri puta dnevno su ga
hranili na kašičicu. Malu i veliku nuždu vršio je u limenu posudu. Dolazili su i odlazili lekari i
poseta. Čak mu je došao i njegov oslepeli deda iz Džamšedpura. Njegova porodica sačuvala je
novinske izveštaje. Na fotografiji je video voz smrskan na komade, kako se kao nazubljena hrpa
uzdiže spram neba, kako čuvari sede na torbama koje niko neće tražiti. Saznao je da su nekoliko stopa
van glavnih tračnica pronađene spojnice i zakivci, izazvavši sumnju u sabotažu koja nikad kasnije
nije bila potvrđena. Da su neka tela bila unakažena do neprepoznatljivosti. “Sastanak putnika sa
smrću”, pisalo je u indijskom “Tajmsu”.
Isprva je, skoro čitavog dana, samo zurio u tavanicu svoje sobe, u tri krila ventilatora bež boje i
prljavih ivica, kako se vrte iz centra. Mogao je da čuje kako gornji list kalendara grebe po zidu iza
njega, čim bi ventilator bio uključen. Kad bi pomerio vrat udesno, ugledao bi prozor sa prašnjavom
bocom Detolla na dasci, a ako bi kapci bili otvoreni onda i betonski zid kojim je kuća bila opasana i
svetlo smeđe guštere koji su protrčavali po njemu. Osluškivao je konstantnu paradu spoljašnjih
zvukova, koraka, biciklističkih zvona, neprestano gukanje vrana i trubljenje rikši u uličici tako uskoj
da njome nije mogao da prođe taksi. Čuo je kako iza ugla na česmi upumpavaju vodu u krčage. Svake
večeri u sumrak, čuo bi kako u susednoj kući duvaju u školjku kao signal da je došao čas za molitvu.
Mogao je da oseti miris ali ne i da vidi svetlucavi zeleni mulj koji se skupljao u otvorenim
slivnicima. Život se u kući nastavio. Otac mu je odlazio na posao i vraćao se s posla, a braća i sestre
iz škole. Majka je poslovala po kuhinji i ulazila povremeno kod njega da vidi kako je, kecelje
umazane kurkumom. Dva puta dnevno služavka bi uvrtala krpe u kofama i brisala patos.
Danju je bio sav grogi od pilula protiv bolova. Noću je sanjao ili da je još uvek zarobljen u
onom vozu, ili još gore, kako se nesreća nikada nije ni dogodila, kako hoda ulicom, kupa se, sedi
prekršenih nogu na podu i jede hranu sa tanjira. A onda bi se probudio, orošen znojem, u suzama koje
su mu tekle niz lice, ubeđen da neće nikada doživeti da ponovo tako nešto radi. Najzad, u jednom od
pokušaja da izbegne ove noćne more, počeo je da čita, kasno noću, baš onda kad je njegovo
nepokretno telo bilo najnemirnije, a um živ i bistar. Ipak, odbijao je da čita Ruse koje mu je deda
doneo na noge, tj. zapravo bilo koji roman. Ove knjige, čija se radnja dešavala u zemljama koje
nikada nije video, samo su ga podsećale na činjenicu da je on sam vezan za postelju. Umesto toga je
čitao svoje tehničke udžbenike, pokušavajući što je bolje mogao da održi korak sa predavanjima,
rešavajući jednačine pri svetlošću baterijske lampe. U ovim gluvim satima, često bi pomislio na
Goša. “Spakuj svoj jastuk i ćebe...”, čuo bi ga kako govori. Setio se adrese koju mu je Goš napisao
na stranici iz rokovnika, nešto iza tramvajskog depoa u Tollygungeu. Sad se tamo nalazio dom jedne
udovice i sina bez oca. Svakoga dana, da ga malo ohrabri, porodica ga je podsećala na budućnost, na
dan kad će stati na noge bez ičije pomoći i prošetati po sobi. Za to su se njegovi otac i mati molili
svakoga dana. Radi toga mu se mati sredom odricala mesa. Ali, kako su prolazili meseci, Ašok je
počeo da zamišlja i drugu vrstu budućnosti. Zamišljao je ne samo kako hoda, već kako odlazi, što je
dalje moguće od zemlje u kojoj se rodio i u kojoj je umalo izgubio život. Naredne godine, uz pomoć
štapa, vratio se na koledž i diplomirao, i ne rekavši ništa roditeljima, prijavio se na konkurs za
nastavak studija u inostranstvu. Tek kad su ga primili i to uz punu stipendiju, sa novoizdatim pasošem
u ruci, obavestio ih je o svojim planovima. “Ali već smo te jednom skoro izgubili”, bunio se
zapanjeni otac. Braća i sestre su ga kumili i plakali. Njegova majka, ostavši bez reči, tri dana je
odbijala hranu. Uprkos svemu tome, on je ipak otišao.
Sedam godina kasnije, još uvek ga neki prizori prate kud god da krene. Vrebaju iza ugla dok žuri
ka svojoj katedri na MIT-u i proverava poštu koja je stigla na univerzitetsku adresu. Lebde iza
njegovog ramena dok se naginje nad tanjirom pirinča za večerom ili kad se priljubi noću uz Ašimine
udove. Na svakoj prekretnici u njegovom životu (na venčanju, dok je stajao iza Ašime, obuhvatajući
je oko struka i vireći preko njenog ramena dok su bacali pirinač u vatru, ili tokom prvih sati
provedenih u Americi, dok je posmatrao sivi gradić zasut snegom) pokušavao je, ali nije uspevao da
odagna ove prizore: zgužvane, smlavljene, naherene vagone, ispod njih njegovo iskrenuto telo, užasan
zvuk krckanja koji je mogao da čuje ali nije znao od čega potiče, njegove kosti smrvljene u fino
brašno. Ne proganja ga sećanje na bol; bol ne pamti. Pamti ono čekanje pre nego što će ga izvući, i
strah koji ne popušta nego mu se penje pod grlo, strah da možda uopšte ni neće biti spasen. Do dana
današnjeg je ostao klaustrofobičan, zadržava dah u liftovima, guši se u kolima ako s obe strane nisu
otvoreni prozori. U avionu zahteva sedište sa zaštitnom pregradom. Ponekad ga dečiji plač ispunjava
najdubljim užasom. Još uvek ponekad pritisne rebra da se uveri da su cela.
Pritiska ih i sada, u bolnici, odmahujući glavom od olakšanja, i u neverici. Iako je Ašima ta koja
nosi dete, i on, takođe, oseća težinu pri pomisli na život, njegov život i život koji će iz njega nastati.
On sam odrastao je bez tekuće vode i bio zamalo usmrćen u dvadeset drugoj. Ponovo oseća prašinu
na jeziku, vidi prevrnuti voz i džinovske gvozdene točkove koji štrče uvis. Ništa od svega toga nije
trebalo da se desi. No, ipak, on je preživeo. Rodio se u Indiji dvaput, a onda i treći put, u Americi.
Tri života do tridesete. Na ovome zahvaljuje roditeljima, i njihovim roditeljima, i roditeljima
njihovih roditelja. Ne zahvaljuje Svevišnjem; ne skriva da gaji poštovanje prema Marksu i tiho
odbacuje religiju. Ali tu je još jedna mrtva duša kojoj bi trebalo da zahvali. Ne može da zahvaljuje
knjizi; knjiga je nestala, kao zamalo i on sam, potrgana na delove u najranijim satima jednog
oktobarskog dana, na onom polju 209 kilometara udaljenom od Kalkute. Umesto da zahvaljuje
Gospodu, on zahvaljuje Gogolju, ruskom piscu koji mu je spasao život, kad u čekaonicu uđe Peti.
 2.

Beba, dečak, rođen je u pet i pet ujutro. Dugačak je dvadeset inča, i težak sedam funti i devet
unci. Kad Ašima baci prvi pogled na njega, pre nego što je odsečen pupčanik i beba odnesena, vidi
jedno stvorenje prekriveno debelom belom mrenom i tragovima krvi, njene krvi, po ramenima,
stopalima i glavi. Od igle koju su joj zaboli u krsta ne oseća ništa od struka do kolena, ali joj se zato
pred kraj porođaja glava cepala od glavobolje. Kad se porođaj završi, počinje sva da se trese, kao u
napadu akutne groznice. Pola sata tako drhti, omamljena, prekrivena ćebetom, iznutra ispražnjena a
spolja još uvek bezoblična. Nije u stanju da govori, da kaže sestrama da joj zamene krvlju natopljenu
spavaćicu čistom. Uprkos onolikim čašama vode, grlo joj je suvo kao barut. Rekli su joj da sedne na
toalet i išprica međunožje toplom vodom iz boce. Najzad je prebrišu sunđerom, presvuku u čistu
spavaćicu, i na kolicima prebace u drugu sobu. Tamo je svetlost prijatno prigušena, i pored njenog, tu
je još samo jedan krevet, zasad prazan. Kad Ašima stigne, Peti joj izmeri pritisak, i onda je nasloni
na gomilu jastuka i stavi joj na ruke dete umotano u duguljasti beli smotuljak. Pored njenog kreveta je
košarica obeležena kartonom na kom piše DEČAK GANGULI.
“Evo ga”, kaže tiho dižući pogled ka Ašoku, uz slab osmeh. Koža joj je pomalo žuta, sa usana je
nestala boja. Ima podočnjake ispod očiju, a kosa koja ispada iz pletenice, izgleda kao da nije
češljana danima. Glas joj je promukao, kao da se prehladila. On privuče stolicu krevetu i Peti im
pomogne da beba iz majčinog pređe u očevo naručje. Za to vreme, beba probija tišinu jednim kratkim
krikom. Oba roditelja reaguju panično, a Peti se smeje u znak odobravanja. “Vidite”, kaže Peti Ašimi,
“već vas prepoznaje.”
Ašok radi kako mu Peti kaže, ispruži ruke i stavi jedan dlan ispod bebinog vrata a drugi pod
guzu.
“Hajde”, ohrabruje ga Peti. “On želi da ga čvrsto držite. Jači je nego što vi to mislite.”
Ašok podiže minijaturni smotuljak malo više, bliže grudima. “Ovako?”
“Eto tako”, kaže Peti. “Ostaviću vas troje malo same.”
Isprva je Ašok više zbunjen nego dirnut izduženom glavicom, naduvenim kapcima, malim belim
tačkicama po obrazima, mesnatom gornjom usnom koja skroz preklapa donju. Ten mu je svetliji nego
njegov ili Ašimin, dovoljno providan da se na slepoočnicama vide sitne zelene vene. Lobanja mu je
prekrivena gužvom čupave crne kose. Pokušava da mu prebroji trepavice. Pažljivo napipava bebine
ruke i noge kroz flanel.
“Sve je tu”, kaže Ašima, posmatrajući supruga. “Već sam proverila.”
“Kakve su mu oči? Zašto ih ne otvara? Jel’ ih otvarao?”
Ona klimne potvrdno.
“Šta on vidi? Jel’ može nas da vidi?”
“Mislim da može. Ali ne baš mnogo jasno. I ne u svim bojama. Još uvek ne.”
Sede u tišini, sve troje nepomični kao stene. “Kako se osećaš? Jel’ bilo sve u redu?”, pita
Ašimu.
Ali, odgovora nema, i kad Ašok podigne pogled sa sinovljevog lica, vidi da je i ona zaspala.
Kad ponovo vrati pogled na sina, oči su mu otvorene, zure u njega, ne trepćući, tamne kao i
kosica na glavi. Bebino lice se preobrazilo: Ašok nikada nije video ništa savršenije u životu.
Zamišlja da on sam detetu izgleda kao nekakvo tamno, zamagljeno, tačkasto prisustvo. Kao otac
svome sinu. Ponovo se seti noći kad je zamalo poginuo, i uspomena na te sate kojima je zauvek
obeležen podrhtava i bledi u njegovom sećanju. To što je spasen iz onog uništenog voza bilo je prvo
čudo u njegovom životu. Ali, ovde, sada, odmarajući se u njegovom naručju, skoro bez ikakve težine,
ali već u stanju da sve promeni, leži drugo.

Osim oca, bebi dolaze u posetu još njih troje, svi Bengalci – Maja i Dilip Nandi, mladi bračni
par iz Kembridža koje su Ašima i Ašok upoznali pre par meseci u samousluzi Purity Supreme, i dr
Gupta, doktor matematike iz Dehraduta, neženja od svojih pedesetak godina, sa kojim se Ašok
sprijateljio na hodnicima MIT-a. Kad dođe vreme podoju, gospoda se, uključujući tu i Ašoka,
povlače na hodnik. Maja i Dilip poklanjaju dečaku zvečku i rodovnicu – dečiju knjigu u koju roditelji
mogu da upisuju svaki mogući aspekat odrastanja. Čak ima i kružić u koji se zalepi par pramenova
kose sa prvog šišanja. Dr Gupta poklanja dečaku lep, ilustrovani primerak knjige sa pesmama “Majka
Guske”. Kako se ovo razlikuje, pada mu na pamet, od detinjstva koje on pamti.
Ašima takođe pomisli to isto, ali iz drugih razloga. Jer, iako je toliko zahvalna na poseti
Nandisovima i dr Gupti, ova poznanstva su samo zamena za ljude koji bi trebalo da ih okružuju. Bez
ijednog dede ili babe, ili ujaka ili tetke sa njene strane, bebino rođenje izgleda joj, kao uostalom i
skoro sve drugo u Americi, nekako kao san, samo polovično stvarno. Dok miluje i doji i gleda svoga
sina, ne može a da ga ne sažaljeva. Nije nikada mislila da neko može doći na ovaj svet tako sam, tako
uskraćen. Pošto ni njeni ni njegovi nemaju telefon, jedina veza sa domom im je telegram, koji je Ašok
poslao u Kalkutu obema stranama: “Uz vaš blagoslov, dečak i majka dobro”. Što se tiče imena, rešili
su da Ašiminoj baki, kojoj je sad više od osamdeset godina, koja je već dala imena svima od šestoro
praunučadi koji su došli na svet, prepuste čast izbora. Kad je njena baka čula za Ašiminu trudnoću,
naročito je bila uzbuđena što će dati ime prvorođenom sahibu u njihovoj porodici. I tako su Ašima i
Ašok rešili da odlože odluku o imenu dok ne stigne bakino pismo, ignorišući bolničke formulare za
upis u matične knjige rođenih. Ašimina baba je lično poslala pismo, odšetavši uz pomoć štapa do
pošte, što je bio njen prvi izlazak iz kuće posle desetak godina. Pismo je sadržalo jedno ime za
dečaka, jedno za devojčicu. Ašimina baka ih nikom nije otkrila.
Iako je pismo poslato još pre mesec dana, u julu, tek treba da stigne. Ašima i Ašok nisu previše
zabrinuti. Najzad, oboje znaju, da bebi zapravo ne treba ime. Treba mu hrana i blagoslov, treba da
dobije nešto srebra i zlata, treba ga tapšati po leđima posle obroka i pažljivo ga držati ispod potiljka.
Ime može da sačeka. U Indiji, roditelji se ne žure. Nije ništa neobično da prođe i više godina pre no
što se utvrdi ono pravo, tj najbolje moguće ime. Ašima i Ašok oboje znaju čitav niz rođaka koji nisu
imali zvanična imena sve dok se sa šest, sedam godina nisu upisali u školu. Nandisovi i dr Gupta
savršeno ih razumeju. Naravno da morate da sačekate, slažu se, sačekajte dok mu ne stigne ime u
prababinom pismu.
Osim toga, uvek su tu imena od milja kojima se premosti to čekanje: bengalski običaji
predviđaju za svakoga po dva imena. Na bengalskom, naziv za ime od milja je Zakpat, što bukvalno
znači ime po kom nekoga zovu prijatelji, porodica i ostali bližnji, kod kuće, i na drugim privatnim,
neformalnim mestima. Imena od milja su uporni ostaci iz detinjstva, podsetnik da život nije uvek bio
tako ozbiljan, tako formalan i komplikovan. Ona su takođe i podsetnik da jedan čovek nije svima sve
u životu. Svi oni imaju imena od milja. Ašimino ime od milja je Monu, Ašokovo Mithu, i čak i sad
kao odrasli ljudi, u svojim porodicama poznati su pod tim imenima, njima ih zovu kad ih maze i grde
i vole i kada im nedostaju.
Svako takvo ime od milja ima i parnjaka – pravo ime, bhalonam, radi prepoznavanja u
spoljašnjem svetu. Tako se prava imena pojavljuju na kovertama, diplomama, u telefonskim
imenicima i na drugim javnim mestima. (Iz ovog razloga, na pismima Ašimine majke stoji “Ašima” na
koverti, a “Monu” unutra.) Prava imena obično asociraju na uzvišene i produhovljene kvalitete.
Ašima znači “ona koja nema granica, koja je beskrajna”. Ašok, carsko ime, znači “onaj koji
prevazilazi bol”. Imena data od milja nemaju takve aspiracije. Ona se zvanično ne upisuju, već se
izgovaraju i pamte. Za razliku od pravih imena, imena od milja često nemaju nikakvo značenje,
namerno su luckasta, ironična, čak i onomatopejska. Često se u detinjstvu neko bez obaveza odaziva
na desetak takvih nadimaka, dok se jedan konačno ne ustali.
Tako se u jednom momentu, kad beba zbrčka ružičasto, naborano lice da osmotri mali krug
svojih obožavalaca, g-din Nandi nagne nad njim i nazove ga “Buro”, što je na bengalskom “starac”.
“Kako se zove? Buro?”, Peti veselo pita, prinoseći još jedan poslužavnik sa pečenom piletinom
za Ašimu. Ašok podigne poklopac i sklanja piletinu; Ašimu sad bolničarke na porodiljskom odeljenju
nezvanično zovu Gospođa-žele-i-sladoled.
“Ne, ne, to mu nije ime”, objašnjava Ašima. “Nismo još odabrali. Moja baka mu bira ime.”
Peti klima glavom. “Hoće li ubrzo stići?”
Ašima se nasmeje od srca, prvi put od kako se porodila. Sama pomisao na baku, rođenu u
prethodnom stoleću, sitnu staricu u beloj udovičkoj odeći, smeđežute kože koja odbija da se zbora,
kako se ukrcava na avion i leti do Kembridža, potpuno joj je nezamisliva, i bez obzira koliko je
utešna, koliko je priželjkuje, vidi da je potpuno nemoguća i apsurdna. “Neće. Ali stići će pismo.”
Te večeri Ašok odlazi kući u stan, i proverava da nije stiglo. Prođu tri dana. Ašimi negovateljice
pokazuju kako da prepovija pelene i čisti pupak. Prepisuju joj tople kupke slanom vodom da umiri
ranu i šavove. Daju joj listu pedijatara i bezbrojne brošure o dojenju i uspostavljanju prisnosti sa
bebom, vakcinisanju, kao i uzorke raznoraznih bebi šampona i štapića za uši i krema. Četvrtog dana
stižu dobre vesti i loše vesti. Dobre vesti su što Ašima i beba izlaze iz bolnice sutradan ujutro. Loše
vesti su što im g-din Vilkoks, službenik koji popunjava krštenice u bolnici, saopštava da moraju da
odaberu ime za sina. Jer, kako će saznati, u Americi beba ne može da bude otpuštena iz bolnice bez
rodnog lista. I da je na rodnom listu neophodno navesti ime.
“Ali, gospodine”, Ašima protestvuje, “ne dolazi u obzir da mu mi dajemo ime.”
G-din Vilkoks, mršav, ćelav i ozbiljan, baci pogled na bračni par, koji se očito našao u nevolji, i
onda na bezimeno dete. “Tako znači”, kaže. “A iz kog razloga?”
“Očekujemo pismo”, kaže Ašok, objašnjavajući mu situaciju do detalja.
“Tako znači”, ponovo kaže g-din Vilkoks. “To je nezgodno. Bojim se da vam je jedina
alternativa da na rodnom listu upišete ‘Dečak Ganguli’. Naravno, očekuje se od vas da izmenite upis
kada odlučite o imenu.”
Ašima gleda sa zebnjom u Ašoka. “Možda bi trebalo tako da uradimo?”
“Ne bih vam preporučio”, kaže g-din Vilkoks. “Moraćete da se pojavite pred sudijom i da
platite sudsku taksu. Administracija je bez kraja.”
“O, ne”, kaže Ašok.
G-din Vilkoks klima potvrdno i otegne se tišina. “Zar nemate neki plan podrške?”, pita.
Ašima se namršti. “Šta znači ‘plan podrške’?”
“Pa neko rezervno ime, u slučaju da vam se ne dopadne ono koje odabere vaša baka?”
Ašima i Ašok odmahuju glavama. Nikada ni njoj ni njemu nije palo na pamet da dovedu u
pitanje bakin izbor, da se na takav način ogluše o želje starijeg srodnika.
“Uvsk možete da ga nazovete po sebi, ili nekom od vaših predaka”, predlaže g-din Vilkoks,
otkrivši im da je i on sam u stvari Hauard Vilkoks III. “To je plemenita tradicija. Francuski i engleski
kraljevi su tako radili”, dodaje.
Ali to nije moguće, pomisle i Ašok i Ašima. Takve tradicije nema kod Bengalaca, da sin dobije
ime po ocu ili dedi, kćerka po majci ili babi. Ovaj znak poštovanja u Americi i Evropi, ovaj simbol
nasleđa i plemenitog roda, u Indiji bi bio ismejan. U bengalskim porodicama, imena pojedinaca su
sveta, nepovrediva. Nije predviđeno da se nasleđuju ili dele.
“Zašto ga onda ne nazovete po nekom drugom? Nekom kome se veoma divite?”, kaže g-in
Vilkoks podižući obrve s nadom. Uzdahne. “Razmislite o tome. Vratiću se za par sati”, kaže im
izlazeći iz sobe.
Vrata se zatvaraju i upravo tada, uz blagi drhtaj spoznaje, kao da je sve vreme to znao, Ašoku
odjednom sine savršeno ime od milja za njegovog sina. Seti se stranice koju je čvrsto stiskao između
prstiju, iznenadnog šoka od bleska lampe u očima. Po prvi put seća se tog trenutka ne sa užasom, već
sa zahvalnošću.
“Zdravo, Gogolje”, šapće, naginjući se nad sinovljevo nabusito lice i čvrsto umotano telo.
“Gogolj”, ponavlja mu, zadovoljan. Beba okrene glavu sa izrazom totalne neverice pa zevne.
Ašima odobrava, svesna da ovo ime ne označava samo život njenog sina već i njenog supruga.
Zna za priču o nesreći, priču koju je prvi put saslušala sa saosećanjem, kao prava nevesta, ali od koje
joj se sada, naročito sada, ledi krv u žilama. Ponekad su je noću budili muževljevi prigušeni krici,
ponekad bi se vozili zajedno metroom a on bi se osluškujući ritam točkova na tračnicama odjednom
zamislio, odlutao. Sama nikada nije čitala Gogolja, ali voljna je da ga smesti u svojim mislima uz
Tenisona i Vordsvorta. Osim toga, to je samo ime od milja, ne treba ga uzimati za ozbiljno, samo će
ga zasad upisati u ovaj formular da bi mogli da ih otpuste iz bolnice. Kad se gdin Vilkoks vrati sa
mašinom za kucanje, Ašok mu speluje ime. Tako Gogolj Ganguli biva registrovan u bolničkoj
evidenciji. “Zbogom, Gogolje”, kaže Peti, spustivši nečujan poljubac na njegovo rame, a “Srećno”
kaže Ašimi koja je ponovo obučena u svoj izgužvani, svileni sari. Tog pakleno vrelog popodneva
krajem leta, prvu fotografiju, sa malo većom ekspozicijom, snima dr Gupta: tu je Gogolj,
neprepoznatljiva masa uvijena u ćebence kako spava na rukama svoje iznurene majke. Ona stoji na
bolničkim stepenicama, gleda u kameru, malo škilji od sunca. Njen suprug ih posmatra sa strane, sa
ženinim koferom u ruci i smeši se pognute glave. “Gogolj izlazi u svet”, naposletku će na poleđini
napisati njegov otac, bengalskim pismom.

Gogoljev prvi dom je potpuno namešten stan na deset minuta hoda od Harvarda, dvadeset od
MIT-a. Stan je na prvom spratu jedne trospratnice pokrivene ružičastim pločicama, okružene ogradom
od stubića i lanaca u visini struka. Sivi krov boje pepela cigarete slaže se sa sivim pločnikom i
ulicom. Red automobila parkiranih pored parking-metara niže se uz jednu stranu pločnika. Na uglu je
jedna mala knjižara sa polovnim knjigama, u koju se ulazi niz tri stepenika sa ulice, a preko puta nje
je jedna plesniva radnjica u kojoj prodaju novine i cigarete i jaja, i u kojoj je, na Ašimino blago
zgražavanje, njihovoj čupavoj crnoj mački dozvoljeno da sedi na policama po sopstvenom
nahođenju. Osim te dve radnje, u ulici su samo zgrade pokrivene šindrom, iste veličine i oblika, i u
istom stanju blagog propadanja, ofarbane u pepermint zeleno, lila ili nebo plavo. Tu je Ašok doveo
Ašimu pre osamnaest meseci, jedne kasne februarske večeri, pošto je sletela na Aerodrom Logan. U
mraku, gledajući kroz prozor taksija, očiju širom otvorenih zbog vremenske razlike, jedva da je
mogla da vidi išta osim nanosa očišćenog snega koji se na tlu presijavao kao porazbijane plavkasto
bele cigle. Tek je ujutru, kad je nakratko izašla napolje nazuvši Ašokove čarape i svoje papuče tankih
đonova a ledena zima Nove Engleske joj se zarila u bubne opne i vilicu, po prvi put zapravo ugledala
Ameriku – ogolelo drveće, grana okovanih ledom. U razgrnutom snegu tragovi psećeg urina i izmeta.
Na ulici ni žive duše.
Stan se sastoji od tri sobe u nizu bez hodnika. Tu je prvo dnevna soba, sa trokrilnim isturenim
prozorom koji gleda na ulicu, u sredini je prolazna spavaća soba, a kuhinja je pozadi. Ovo uopšte
nije ono što je očekivala. Uopšte ne liči na kuće iz filmova “Prohujalo sa vihorom” ili “Čežnja od
sedam milja”, koje je gledala sa bratom i sestričinama u bioskopima Lighthouse i Metro. Stan im je
zimi promajan, a leti nepodnošljivo sparan. Debela prozorska okna prekrivena su tmurnim tamno
braon draperijama. Čak ima i bubašvaba u kupatilu, noću izlaze iz pukotina u pločicama. Ona se
međutim nije ni na šta od ovog žalila. Zadržala je svoje razočaranje za sebe, ne želeći da uvredi
Ašoka i zabrine roditelje. Umesto goga, u pismima koje šalje kući, ona im piše o moćnom gasu za
kuvanje, kojim mogu u svako doba dana i noći da se pripale četiri gorionika na šporetu, i o tekućoj
toploj vodi tako vreloj da može da joj ošuri kožu, i o hladnoj vodi koja je ispravna i može da se pije
sa česme.
Dva poslednja sprata u zgradi zauzimaju njihovi stanodavci, Montgomerijevi, tj. jedan profesor
sociologije sa Harvarda i njegova supruga. Montgomerijevi imaju dvoje dece, obe devojčice, Ember
i Klover,6 stare sedam i devet godina, čija se kosa do pasa nikada ne upliće u pletenice, i koje se za
toplih dana satima igraju oko ljuljaške sa gumom okačene o jedino drvo u dvorištu. Profesor, koji je
rekao Ašoku i Ašimi da ga zovu Alan, a ne prof. Monggomeri kako su mu se isprva obraćali, ima jaku
riđu bradu koja ga čini starijim nego što zapravo jeste. Vide ga kako odlazi na Harvard u izlizanim
pantalonama, jakni od antilopa sa resama i u gumenim japankama. Vozači rikši bolje se oblače nego
ovde profesori, često pomisli Ašok koji još uvek na sastanak sa svojim mentorom odlazi u sakou i sa
kravatom. Montgomerijevi imaju prljavozeleni folksvagen karavan, izlepljen nalepnicama: NE
VERUJTE AUTORITETIMA! MI DAJEMO PET PARA! UKINITE BRUSHALTERE! MIR! Imaju u
podrumu mašinu za veš koju Ašima i Ašok mogu da koriste i televizor u dnevnoj sobi koji Ašima i
Ašok razgovetno čuju kroz tavanicu. Tako su jedne večeri meseca aprila, upravo kroz tavanicu za
večerom čuli o ubistvu Martina Lutera Kinga Jr., a nedavno i o atentatu na senatora Roberta Kenedija.
Ponekad Ašima i Alanova supruga, Džudi, stoje jedna kraj druge u dvorištu, kačeći štipaljkama
veš na konopac. Džudi je večito u farmerkama, kad dođe leto onda od njih napravi šorts, i uvek nosi
ogrlicu od sitnih morskih školjki oko vrata. Crvenu pamučnu ešarpu uvek vezuje na potiljku, oko
žilave žute kose iste nijanse i gustine kao što su i kose njenih kćerki. Par dana u nedelji radi u zavodu
za zaštitu zdravlja žena, u Samervilu. Kada je saznala da je Ašima trudna, pohvalila je njenu odluku
da doji bebu, ali je bila razočarana što je Ašima odlučila da se prepusti u ruke medicinskom
establišmentu i porodi se u bolnici; Džudine kćerke su rođene kod kuće, uz pomoć babica iz zavoda.
Ponekad Alan i Džudi izađu uveče i ostavljaju Ember i Klover same kod kuće. Samo jednom, kad je
Klover bila prehlađena, zamolili su Ašimu da ih obiđe, ako može. Ašima se priseća njihovog stana sa
nesmanjenim užasom – samo jedna tavanica ih odvaja, a to je potpuno drugi svet, posvuda su
naređane gomile svega i svačega, hrpe papira i knjiga, hrpe prljavih tanjira na radnoj površini u
kuhinji, pepeljare veličine poslužavnika prepune zgužvanih opušaka. Devojčice su spavale zajedno
na krevetu zatrpanom odećom. Kad je na trenutak sela na ivicu Alanovog i Džudinog kreveta, kriknula
je prevrnuvši se nesmotreno unatrag, da bi zapanjeno ustanovila da im je krevet napunjen vodom.
Umesto kutija sa pahuljicama i vrećicama čaja, na frižideru su držali boce viskija i vina, od kojih je
većina bila dopola prazna. Samo dok je stajala tamo ispred njih, Ašima se već osećala pijanom.
Stižu kući iz bolnice uz pomoć dr Gupte koji ima kola, sedaju u sparnu dnevnu sobu, ispred
jedinog svog ventilatora, odjednom svi kao porodica. Umesto kauča, imaju šest stolica, sve tronošci
sa ovalnim drvenim naslonima i trouglastim crnim jastučićima. Na njeno iznenađenje, sad kad se
ponovo našla u tom tmurnom, trosobnom stanu, Ašimi nedostaje bolnička vreva i Peti, i da joj
redovno donosi žele i sladoled u krevet. Dok polako korača kroz sobe, mrsko joj je što ima prljavog
suđa u kuhinji i što joj krevet nije namešten. Sve do sad, Ašima je prihvatala činjenicu da nema
nikoga da joj pere podove, ili suđe, ili veš, ili da odlazi u kupovinu, ili priprema hranu kad je umorna
ili nostalgična ili ljuta. Prihvatila je činjenicu da američki način života podrazumeva nemanje takve
pomoći. Ali sada, sa bebom koja joj je plakala na rukama, sa dojkama nateklim od mleka, tela
orošenog znojem, još uvek toliko rovita između bedara da je jedva mogla da sedne, odjednom joj se
sve to učinilo nepodnošljivim.
“Ja ne mogu ovako”, govori Ašoku kad joj ovaj donese šolju čaja – jedino što mu je palo na
pamet da za nju učini, a upravo poslednje što bi ona želela da popije.
“Za par dana ćeš se već snaći”, kaže, nadajući se da će je tako ohrabriti, i ne baš siguran šta
dalje da radi. Ostavlja šolju čaja pored nje, na prozorsku dasku s koje se ljušti farba. “Mislim da će
ponovo zaspati”, dodaje, gledajući Gogolja čiji obraščići metodično potežu mleko iz ženine dojke.
“Neću”, ona uporno insistira, ne gledajući ni u njega, ni u bebu. Odgurne krajičak draperije i
onda je pusti da padne. “Ne ovde. Ne ovako.”
“Šta to govoriš, Ašima?”
“Govorim da požuriš sa tom doktorskom disertacijom.” A zatim mu, impulsivno, po prvi put
priznaje: “Govorim da ne želim da Gogolj odraste u ovoj zemlji. Nije u redu. Hoću da se vratim.”
On gleda Ašimu, lice joj je sad mršavije, crte oštrije nego na venčanju, svestan da je ovaj bračni
život sa njim u Kembridžu na njoj već ostavio traga. Više nego jednom se vratio sa univerziteta i
zatekao je mrzovoljnu, u krevetu, kako ponovo iščitava pisma svojih roditelja. Rano ujutru, kad
primeti da je tiho plakala, on je zagrli, ali ne zna šta da joj kaže, osećajući da je njegova krivica što
se oženio njome i dovukao je ovamo. Iznenada mu padne na pamet Goš, njegov saputnik iz voza, koji
se bio vratio iz Engleske zbog žene. “Najviše se kajem što sam se vratio”, poverio se Goš Ašoku,
samo par sati pre nego što će poginuti.
Lagano kucanje na vratima ih prekida: to Alan i Džudi sa Ember i Klover, dolaze da vide bebu.
Džudi nosi u rukama posudu prekrivenu kariranom krpom, i kaže da je napravila kiš sa brokolijem.
Alan spušta crnu kesu za đubre punu starih stvari za bebe od Ember i Klover i vadi pampur iz boce
rashlađenog šampanjca. Penušava tečnost preliva se na pod pre nego što je uspe u šolje. Podižu
svako svoju u Gogoljevu čast, Ašima i Ašok samo se pretvaraju da srkuću šampanjac. Ember i
Klover okružuju Ašimu, oduševljene kad im obema Gogolj obuhvati po jedan prstić. Džudi podiže
bebu sa Ašiminog krila. “Zdravo, lepi”, guguče. “Oh, Alane”, kaže, “hajde da napravimo još jedno
ovakvo.” Alan se ponudi da donese njihov krevetac iz podruma, i on i Ašok ga montiraju pored
Ašiminog i Ašokovog kreveta. Ašok odlazi u radnju na uglu i pakovanje jednokratnih pelena
zamenjuje uramljene crno-bele fotografije Ašimine porodice na noćnom stočiću. “Kiš se peče
dvadeset minuta na trista pedeset”, Džudi govori Ašimi. “Viknite ako vam nešto treba”, dodaje Alan
pre nego što nestanu.
Tri dana kasnije, Ašok ponovo odlazi na MIT, Alan na Harvard, Ember i Klover u školu. Džudi
odlazi na posao u zadrugu kao i obično, a Ašima, po prvi put sama sa Gogoljem u toj tihoj kući,
neispavana gore nego posle one užasne vremenske razlike, sedi u dnevnoj sobi pokraj svog trokrilnog
prozora, na jednom od onih trouglastih tronožaca i po celi dan plače. Plače dok ga doji, dok ga
uspavljuje tapšući ga po leđima, i zajedno sa njim između podoja i spavanja. Plače posle poštarevog
dolaska, jer nema pisama iz Kalkute. Plače dok zove Ašoka na poslu a on se ne javlja. Jednoga dana
plakaće kad ode u kuhinju da napravi večeru i ustanovi da im je nestalo pirinča. Odlazi gore i kuca na
vrata kod Alana i Džudi. “Samo uzmi”, kaže Džudi, ali pirinač u Džudinoj tegli je smeđ. Iz učtivosti,
Ašima uzima šolju, ali kad siđe dole, baca ga u smeće. Zove Ašoka na poslu da ga zamoli da kupi
pirinač kad se bude vraćao kući. Ovoga puta, pošto joj se niko ne javlja, ona ustaje, umije se i
očešlja kosu. Presvuče se, obuče i Gogolja i stavi ga u tamno-plava kolica sa belim točkovima, koje
su nasledili od Alena i Džudi. Po prvi put, gura ga mirišljavim ulicama Kembridža, do samousluge
Purity Supreme, da kupi kesicu belog duguljastog pirinča. To traje duže nego obično jer je stalno
zaustavljaju na ulici, između rafova u samousluzi, potpuni stranci, svi Amerikanci, odjednom je
primećuju, smeše joj se, čestitaju joj na porođaju. Zagledaju sa zanimanjem i odobravanjem u kolica.
“Koliko ima?”, pitaju je. “Dečak ili devojčica?” “Kako se zove?”

Počinje da oseća ponosnom što sve radi sama, praveći od toga rutinu. Kao i Ašok, koji je sedam
dana u nedelji zauzet svojim predavanjima i istraživanjima i disertacijom, tako i ona sada ima nešto
što je potpuno okupira, što zahteva njenu potpunu posvećenost do poslednjeg grama snage. Pre nego
što se Gogolj rodio, dani joj nisu imali nekog očiglednog reda. Provodila je sate i sate u stanu,
dremajući, dureći se, iščitavajući svojih pet bengalskih romana na krevetu. Ali, sada, dani koji su se
pre vukli i previše brzo bližili su se večeri – svi ti sati sada su ispunjeni Gogoljem i nošenjem
Gogolja u naručju kroz tri sobe njihovog stana. Sada se budi u šest, izvadi Gogolja iz kreveca za prvi
podoj, a onda ona i Ašok leže pola sata na krevetu, sa bebom između njih, diveći se tom majušnom
stvorenju koje su stvorili. Između jedanaest i jedan, dok Gogolj spava, ona pripremi sve za večeru,
što joj postaje navika koju će zadržati i posle trideset godina. Svako po podne izvodi ga u šetnju,
lutaju ulicama grada, kupe ovo ili ono, ili posede na travnjaku ispred Harvarda, ponekad sačekaju
Ašoka na klupi ispred zgrade univerziteta, donesu mu domaće samose7 i termos sveže pripremljenog
čaja. Ponekad, dok posmatra bebu, prepoznaje na njegovom licu crte njene familije – majčine sjajne
oči, očeve tanke usne, bratovljev nakrivljeni osmejak. Otkriva radnju sa vunicom i počinje da plete
za predstojeću zimu – Gogolju džemperiće, ćebencad, rukavice i kape. Svaki drugi dan okupa
Gogolja u porcelanskoj sudoperi u kuhinji. Svake nedelje pažljivo mu iseče nokte sa deset malih
prstiju na rukama i nogama. Kad ga u kolicima odvede na vakcinaciju kod pedijatra, ostane u
čekaonici i zapuši rukama uši. Jednog dana, Ašok stiže kući sa automatskim foto-aparatom da slika
bebu, i kad Gogolj zadrema, ona lepi četvrtaste fotografije sa belim obrubom u album, ispod
plastične folije, sa komentarima ispisanim na parčićima ukrasnog selotejpa. Da ga uspava, peva mu
bengalske pesme koje je njena majka pevala njoj. Upija slatki mlečni miomiris njegove kože, i
puterasti miris daha. Jednoga dana, podigne ga visoko iznad glave, smešeći mu se otvorenih usta, i
jedan kratki mlaz nesvarenog mleka od poslednjeg podoja, vrati mu se i uleti u njena usta. Do kraja
života pamtiće šok koji je u njoj izazvala ta topla, kisela tečnost, taj ukus zbog kog čitavog dana ne
može ništa da stavi u usta.
Stižu pisma od njenih roditelja, roditelja njenog muža, od tetaka i ujaka i rođaka i prijatelja, od
svih, čini se, samo ne od Ašimine bake. Pisma su puna svih mogućih blagoslova i dobrih želja,
ispisanih slovima koja su veći deo života viđali na bilbordima i u novinama i na tendama, a koje sad
viđaju samo na tim dragocenim svetlo plavim kovertama. Neki put i po dva pisma stignu u jednoj
nedelji. Jedne nedelje stižu čak tri. Kao i uvek, Ašima ćuli uši između podneva i dva sata neće li čuti
poštareve korake u hodniku i za njima meki kliktaj otvora za ubacivanje pošte na vratima. Pisma koja
dobija od roditelja uvek su kvadrati ispisani majčinim užurbanim rukopisom, za njim ide očev
elegantni, raskošni rukopis a margine su često ukrašene crtežima životinja iz pera Ašiminog oca, pa ih
Ašima često lepi na zid iznad Gogoljevog kreveca. “Umiremo od želje da ga vidimo”, piše njena
majka. “Ovo su najvažniji trenuci. Svakog sata neka promena. Zapamti ih sve.” Ašima im uzvraća
pisma pažljivo opisujući svoga sina, izveštavajući ih pod kojim se okolnostima prvi put nasmešio,
kada se prvi put prevrnuo, kad je prvi put ciknuo od oduševljenja. Piše im kako štede novac da
sledećeg decembra dođu kući, kad Gogolju bude godina dana. (Ne spominje sumnje koje je pedijatar
izrazio zbog tropskih bolesti. Put u Indiju značiće čitav niz ponovnih vakcinacija, upozorio ju je.)
 U novembru, Gogolj dobije blagu infekciju uha. Kad Ašima i Ašok ugledaju ime njihovog sina
otkucano na receptu za antibiotike, kad ga vide na evidencijskom kartonu o vakcinaciji, nekako im
izgleda pogrešno; imena od milja ne bi trebalo da budu tako izložena javnosti. Ali, pisma od Ašimine
bake još uvek nema. Prisiljeni su da zaključe da je izgubljeno u putu. Ašima odlučuje da piše baki,
objasni joj situaciju i zamoli je da ponovo pošalje koverat sa imenima. Sledećeg dana u Kembridž
stiže pismo. Iako je od Ašiminog oca, crteži za Gogolja ne ukrašavaju margine, nema slonova ni
papagaja ni tigrova. Pismo nosi datum od pre tri nedelje i iz njega saznaju da je Ašimina baka
doživela moždani udar, da joj je desna strana trajno paralizovana, a um pomućen. Više nije u stanju
da žvaće, jedva da može da guta, seća se i prepoznaje malo toga iz njenog osamdesetogodišnjeg
života. “Još uvek je sa nama, ali da budem iskren, već smo je izgubili”, napisao je njen otac.
“Pripremi se, Ašima. Možda je više nećeš videti.”
To su prve loše vesti koje je dobila od kuće. Ašok jedva da poznaje Ašiminu baku, samo se kao
kroz maglu seća kako joj je dodirnuo stopala na venčanju, ali Ašima je danima neutešna. Sedi sa
Gogoljem kod kuće dok lišće menja boju u smeđe i opada sa grana, dok dani počinju sve brže, bez
milosti da se mrače, i razmišlja o tome kako je poslednji put videla baku, svoju “didu”, par dana pre
no što će odleteti za Boston. Ašima je bila otišla da je vidi; za tu priliku, njena baka je sišla u
kuhinju, iako već desetak godina nije sama kuvala, da lično pripremi Ašimi lagani gulaš od jaretine
sa krompirićima. Hranila ju je slatkišima iz svoje ruke. Za razliku od njenih roditelja i ostale
rodbine, baka je nije upozoravala da ne jede govedinu, da ne nosi suknje ili da se ne šiša i da ne
zaboravi porodicu čim bude sletela u Boston. Njena se baka nije plašila ovih znakova izdaje; bila je
jedina osoba koja je predvidela, i to ispravno, da se Ašima nikad neće promeniti. Pre nego što je
otišla, Ašima je stala pognute glave ispod portreta svoga pokojnog dede, zatraživši njegov blagoslov
za put. Onda se sagnula da dodirne čelom prašinu sa didinih stopala.
“Dida, ja dolazim”, rekla joj je Ašima. Jer tako su uvek govorili Bengalci kad bi se opraštali.
“Uživaj”, viknula je baka svojim grohotnim glasom, pomažući Ašimi da se uspravi. Drhtavim
rukama, baka je palčevima otrla suze koje su se slivale Ašimi niz lice. “Uradi ono što ja nikada neću
uraditi. Sve će ispasti kako je najbolje moguće. Upamti to. Sada idi.”

Kako raste beba, tako raste i krug njihovih poznanika Bengalaca. Preko Nandijevih, koji sada i
sami očekuju dete, Ašok i Ašima upoznaju se sa porodicom Mitra, a preko Mitrinih sa
Banerđijevima. Više puta, dok gura Gogolja u kolicima, Ašimi na ulicama Kembridža prilaze mladi
samci Bengalci, stidljivo je pitajući odakle je. Kao i Ašok, i oni će jedan po jedan odleteti natrag u
Kalkutu i vraćati se sa suprugama. Čini se da svakog vikenda treba otići u neki novi stan, obići neki
novi par ili upoznati novu porodicu. Svi oni dolaze iz Kalkute, i samo iz tog razloga svi postaju
prijatelji. Većina njih živi tako blizu da se mogu peške posećivati. Muževi su nastavnici, istraživači,
doktori, inženjeri. Zbunjene supruge u napadima nostalgije odlaze Ašimi po recepte i savete, i ona ih
upućuje da mogu kupiti šarana u Kineskoj četvrti, da je moguće napraviti halvu od žitnog slada.
Nedeljom popodne svraćaju porodično jedni kod drugih. Piju čaj sa šećerom i evaporiranim mlekom
i jedu škampe pržene u tiganju. Sede ukrug na podu, pevaju pesme od Nazrula i Tagorea, dodajući
jedni drugima debelu knjigu sa tekstovima ovih pesama, povezanu žutom tkaninom, dok Dilip Nandi
svira harmoniku. Prepiru se vatreno oko filmova Ritwik Ghatak naspram filmova Satayalit Ray. Oko
CPIM8 protiv Kongresne partije. Severne Kalkute protiv Južne. Satima raspravljaju o politici
Amerike, zemlje u kojoj niko od njih nema pravo glasa.
Do februara, kada Gogolj već ima šest meseci, Ašima i Ašok poznaju dovoljno ljudi da prirede
pravu zabavu. Povod: Gogoljev annaprasan ili ceremonija pirinča. Za bengalske bebe nema krštenja,
nema ritualnog davanja imena pred licem Gospoda. Umesto toga, prva ceremonija u njihovom životu
usmerena je na prvo konzumiranje čvrste hrane. Zamole Dilipa Nandija da zauzme mesto Ašiminog
brata, da drži njihovo dete i prvi put ga nahrani pirinčem, bengalskom namirnicom života. Gogolj je
obučen kao minijaturni bengalski mladoženja, u bledožuti pidžamaianđabi koji mu je poslala baka iz
Kalkute. Miris semenki kima koje je poslala u paketu zajedno sa pidžamom, još uvek se oseća na
tkanini. Ukras za glavu koji je Ašima isekla od papira i ukrasila komadima aluminijumske folije,
vezali su Gogolju trakom oko glave. Oko vrata mu je tanak lančić od četrnaestokaratnog zlata. Malo
čelo su uz znatne muke uspeli da ukrase pastom od sandalovine, iscrtavši mu šest minijaturnih bež
mesečastih oblika iznad obrva. Oči su mu nagaravili trunčicom kohla. Nemiran je u krilu svog
počasnog ujaka, koji sedi na prekrivaču raširenom po podu, okružen gostima koji sede ispred, pored i
iza njega. Hrana je aranžirana u deset različitih činija. Ašimi je žao što je tanjir na kom je poslužena
hrpa pirinča – od melamina, a ne srebrn ili mesingan ili barem od nerđajućeg čelika. U poslednjoj
činiji je topli sutlijaš koji će mu Ašima pripremati i davati da pojede za svaki rođendan, dogod bude
dete, čak i posle, kad odraste, zajedno sa parčetom torte iz poslastičarnice.
Fotografišu ga otac i prijatelji, kako se mršti dok traži majčino lice među gomilom. Ona je
zauzeta posluživanjem hrane. Nosi prvi put obučen svilenkasti sari, svadbeni poklon, čiji rukavi joj
dosežu do laktova. Njegov otac obukao je providni beli panđabi sako koji nosi preko zvonarica.
Ašima svima postavlja po tri papirna tanjira da bi mogli da izdrže težinu biryanija, šarana
prelivenog jogurtom, dala, šest različitih jela od povrća koje je pripremala čitavu sedmicu.9 Gosti će
jesti stojećki, ili sedeći na patosu prekrštenih nogu. Pozvali su Alena i Džudi, koji izgledaju kao i
uvek, obučeni su u farmerke i debele džempere jer je hladno i nose kožne sandale preko vunenih
čarapa. Džudi merka posluženje, zagrize nešto za šta se uspostavi da su škampi. “Mislila sam da su
svi Indijci vegetarijanci”, šapne Alenu.
Počinje hranjenje Gogolja. To je samo simboličan gest. Niko od dečaka ne očekuje da pojede
ništa više od od zrna pirinča, mrvice dala – tek da ga uvedu u svet konzumiranja čvrste hrane
obrokom kojim simboliše desetine hiljada obroka koji će tek doći i koje niko neće pamtiti.
Nekolicina žena ispušta ćurlikave pokliče kad započne ceremonija. Svi lupkaju jednom morskom
školjkom koju dodaju ukrug, ali niko u sobi ne ume iz nje da izvuče pravi zvuk. Vlati trave i tanki,
jednolični plamen pradeep svetiljke prinose se Gogoljevoj glavi. Dete je kao omađijano, ne migolji
se i ne okreće glavu, otvara poslušno usta za svaki sledeći zalogaj i svako jelo. Payesh10 uzima tri
puta. Ašimine oči pune se suzama dok Gogoljeva usta željno dočekuju sledeću kašičicu. Ne može a
da ne bude tužna što njen brat nije ovde da ga on hrani, i njeni roditelji da ga blagoslove stavljajući
mu ruke na glavu. A zatim ide grand finale – trenutak koji su svi čekali. Da bi predskazali Gogoljev
životni put, nude mu tacnu na kojoj je grumen hladne kembridžske zemlje iskopane iz dvorišta,
hemijska olovka i novčanica od jednog dolara, da vide hoće li biti zemljoposednik, učenjak ili
biznismen. Većinom dete posegne za jednom od ovih stvari, ili čak za svima odjednom, ali Gogolj ne
pipa nijednu. Ne pokazuje nikakvo interesovanje za tacnu, umesto toga se okreće, nakratko
zagnjurivši lice u rame svog počasnog ujaka.
“Stavite mu novac u ruku!”, dovikuje neko iz gomnle. “Američki dečak mora da bude bogat!”
“Ne!”, protestvuje njegov otac. “Hemijsku. Gogolje, uzmi hemijsku.”
Gogolj baca sumnjičav pogled ka poslužavniku. Desetine crnokosih glava naginje se u
iščekivanju. Tkanina panđabi-pidžame počinje da mu grebe kožu.
“Hajde, Gogolje, uzmi nešto”, kaže Dilip Nandi, približavajući tacnu. Gogolj se namršti, donja
usna mu zadrhti. Tek tada, prisiljen da se sa samo šest meseci suoči sa svojom sudbinom, počinje da
plače.

Još jedan avgust. Gogolj ima godinu dana, uzima sve što mu padne pod ruku, pomalo hoda,
ponavlja reči na dva jezika. Majku zove “ma”, oca “baba”. Ako neko u sobi kaže “Gogolj”, on
okrene glavu i smeši se. Spava cele noći i svakoga dana između podneva i tri. Ima sedam zuba.
Stalno pokušava da stavi u usta neke majušne komadiće papira i končiće i sve ostalo što nađe na
podu. Ašok i Ašima planiraju svoj prvi odlazak u Kalkutu, u decembru, za vreme Ašokovog zimskog
raspusta. Predstojeće putovanje inspiriše ih da pokušaju da nađu pravo ime za Gogolja, da bi mogli
da podnesu zahtev za njegov pasoš. Obraćaju se prijateljima Bengalcima za predloge. Do kasno noću
raspravljaju o ovom ili onom imenu. No, nijedno im se ne dopada. Dosad su već digli ruke od pisma
Ašimine bake. Digli su ruke i od toga da će se ona setiti koje je to ime, jer kako im je rečeno,
Ašimina baka ne može da se seti ni Ašime. Međutim, još uvek imaju vremena. Odlazak u Kalkutu ih
čeka tek za četiri meseca. Ašimi je žao što ne mogu da odu ranije, da stignu na Durga pujo, ali proći
će još meseci i meseci pre nego što Ašok bude imao pravo na sabatikal11, i sve što imaju su te tri
nedelje u decembru. “To je kao kad bi vi išli kući par meseci posle Božića”, jednog dana Ašima
objašnjava Džudi preko konopca za širenje rublja. Džudi joj odgovara da su ona i Alen budisti.
Vratolomnom brzinom Ašima štrika prsluk za oca, svekra, brata, za svoja tri omiljena ujaka. Svi
su isti, sa V izrazom, od tamno zelene vunice, pet klot, dva frket, na pletećim iglama broj devet.
Izuzetak je onaj za njenog oca koji radi bodom dupli pirinač, sa dve debele pletenice i sa kopčanjem
napred (on više voli džempere na kopčanje od pulovera) i još se seti da stavi i džepove za špilove
karata koje uvek nosi sa sobom kako bi u svakom trenutku bio spreman za partiju pasijansa. Pored
prsluka, kupuje mu još tri četkice od samurovine u univerzitetskoj prodavnici, one brojeve koje je
tražio u pismu. Iako su užasno skupe, skuplje od svega što je ikada kupila u Americi, Ašok joj ne kaže
ni reč kada vidi račun. Jednoga dana, Ašima odlazi u centar Bostona u kupovinu i provodi sate u
suterenu prodavnice Jordan Marsh gurajući Gogolja u kolicima, potrošivši sve do poslednjeg penija.
Kupuje raspar kašičice, jastučnice od perkala, sveće u boji, sapune na konopčićima. U dragstoru
kupuje sat Timex za svekra, Bic hemijske olovke za rođake, majci i tetkama konac i naprstke za vez.
Dok se vraća kući, u vozu, sva je uzbuđena, iscrpljena i nervozna u iščekivanju puta. Voz je prepun, i
ona prvo stoji, nastojeći da drži sve one kese i kolica i drži se za rukohvat iznad glave, dok je jedna
devojčica ne ponudi da sedne. Ašima zahvaljuje, sruči se na sedište i zaštitnički gurne kese ispod
kolena. Volela bi da zaspi kao Gogolj. Naslanja glavu na prozor, sklapa oči i razmišlja o domu.
Zamišlja crne gvozdene šipke na prozorima roditeljske kuće i Gogolja u svojoj američkoj bebi odeći
i pelenama, kako se igra ispod ventilatora na plafonu, na babinom i dedinom krevetu sa četiri stuba.
Zamišlja oca bez jednog zuba koji je nedavno izgubio, pri padu niz stepenice, kako joj je pisala
majka. Pokušava da zamisli kako će to izgledati kad je baka ne bude prepoznala.
Kad otvori oči, vidi da voz stoji na njenoj stanici, raskriljenih vrata. Skoči, srce joj udara.
“Izvinite, molim”, govori, gurajući se sa kolicima kroz naguranu gomilu sveta. “Gospođo”, neko kaže
dok se ona upinje da prođe i izađe na peron, “vaše stvari.” Vrata se zalupe baš kad shvati grešku, i
voz lagano otklizi dalje. Ona stoji tamo, prati ga pogledom dok poslednji vagon ne nestane u tunelu,
dok ona i Gogolj ne ostanu sami na peronu. Odgura kolica kući niz Aveniju Masačusets, plačući bez
suzdržavanja, znajući da verovatno neće moći sebi da priušti da se vrati i ponovo kupi te iste stvari.
Ostatak popodneva je besna na sebe, ponižena što će možda morati da stigne u Kalkutu praznih ruku,
izuzev štrikanih prsluka i onih četkica. Ali kad Ašok stigne, on nazove biro za izgubljene stvari;
sledećeg dana vraćaju im kese, unutra sve do poslednje kašičice. Ovo malo čudo nekako spaja Ašimu
sa Kembridžom onako kako nikada nije mislila da će biti moguće, oseća sponu sa njegovim izuzecima
i njegovim pravilima. Sad ima priču koju će pričati za večerom. Prijatelji je slušaju, ne veruju koliko
je imala sreće. “To ima samo u ovoj zemlji”, kaže Maja Nandi.
Nedugo zatim, jedne noći, kad su već čvrsto zaspali, zazvoni telefon. Taj zvuk ih u trenutku
razbudi, srca im tuku kao da su sanjali isti grozni san. Ašima zna, čak i pre nego što se Ašok javi, da
je poziv iz Indije. Pre par meseci, njeni su u pismu tražili da im da broj telefona u Kembridžu, i ona
im ga je nevoljno poslala, svesna da će tako samo loše vesti stizati do nje. Dok se Ašok uspravlja u
postelji i podiže slušalicu javljajući se tiho i sa strepnjom, Ašima se priprema. Spušta jednu stranu
ogradice na Gogoljevom krevecu da ga uteši jer je počeo da se budi od zvonjave, i u sebi razmatra
činjenice. Baka joj ima više od osamdeset, vezana je za postelju, skoro sasvim senilna, nesposobna
da jede i priča. Ovi poslednji meseci života, sudeći po pismima njenih roditelja, vrlo su mučni i za
baku i za sve koji je poznaju. To nije život. Zamišlja kako majka tiho izgovara ove reči u slušalicu
dok stoji kod komšija u dnevnoj sobi. Ašima se sprema na najgore, da prihvati činjenicu da Gogolj
nikada neće upoznati svoju prababu koja mu je namenila izgubljeno ime.
Soba je neprijatno hladna. Podigne Gogolja i vrati se u krevet pod pokrivač. Pritisne bebu uza
se, da joj ulije snage, i stavlja ga na grudi. Misli na onaj drap džemper koji je kupila imajući baku na
umu, odložen u ormar u kesi u kojoj je kupljen. Čuje Ašoka kako govori, razgovetno ali toliko glasno
da se plaši da će probudi gore Alena i Džudi: “Da, dobro, shvatam. Ne brinite, da, hoću.” Zatim
ućuti, sluša. “Tebe traže”, kaže Ašimi, nakratko joj stavljajući ruku na rame. U tami, dodaje joj
slušalicu i nakon kraćeg oklevanja, ustaje iz kreveta.
Ona uzme slušalicu da i sama čuje vesti, da uteši majku. Ne može a da se ne pita ko će nju tešiti
na dan kad umre njena mati, ako joj ove vesti isto ovako budu stigle, usred noći, otrgnuvši je iz sna.
Uprkos strahovanju, oseća uzbuđenje; biće ovo prvi put da čuje majčin glas posle bezmalo tri godine.
Prvi put od odlaska sa Aerodroma Dum Dum neko će je nazvati Monu. Samo što s druge strane žice
nije majka, već njen brat, Rana. Glas mu je nekako tanak, jedva udenut kroz žicu, jedva da ga
prepoznaje kroz rupice prijemnika. Ašima prvo pita koliko je kod njih sati. Mora vičući da ponovi
pitanje tri puta, da bi je čuo. Rana joj odgovara da je vreme ručka. “Još uvek planirate da dođete u
decembru?”, pita.
Oseti bol u grudima kada čuje kako je njen brat zove “didi”, starijom sestrom, imenom na koje
jedino on na celom svetu ima pravo. Istovremeno, čuje kako teče voda u njihovoj kuhinji u
Kembridžu i kako joj suprug otvara kredenac da uzme čašu. “Naravno da dolazimo”, kaže i uznemiri
se kad čuje odjek svog glasa kako ponavlja njene reči slabo i neuverljivo. “Kako je Dida? Da joj se
nije nešto drugo desilo?”
“Još je živa”, kaže Rana. “Ali uvek isto.”
Ašima se nasloni na jastuk, opustivši se od olakšanja. Ipak će videti baku, makar poslednji put.
Poljubi Gogolja u glavicu i pritisne svoj obraz o njegov. “Hvala Bogu. Daj da čujem mamu”, kaže,
sklopivši ruke. “Hoću da čujem mamu.”
“Nije trenutno kod kuće”, kaže Rana posle pauze ispunjene pucketanjem.
“A baba?”
Ponovo se čuje tišina pre nego što se vrati njegov glas. “Nije ovde.”
“Oh.” Seti se vremenske razlike – otac mora da je na poslu u redakciji Desha, a majka na pijaci,
sa platnenom torbom kupuje povrće i ribu.
“Kako je mali Gogolj?”, pita je Rana. “Jel’ priča samo engleski?”
Ona se nasmeje. “Zasad ne priča skoro ništa.” Počne da mu prepričava kako uči Gogolja da kaže
“dida” i “dadu” i “mamu”, i da prepozna dedu i babu i ujaka sa fotografija. Međutim, kad opet začuje
samo pucketanje, ovoga puta još duže, zaćuti usred rečenice.
 “Rana? Da li me čuješ?”
“Ne čujem te, didi”, kaže Rana sve tišim glasom. “Ne čujem. Pričaćemo kasnije.”
“Da”, kaže, “kasnije. Vidimo se uskoro. Vrlo skoro. Piši mi.” Spusti slušalicu, razbuđena
zvukom bratovljevog glasa. Sekund kasnije, nešto joj nije jasno i hvata je nervoza. Zašto ju je zvao
kad je zapravo ništa nije pitao? Zašto je zvao kad im ni mati ni otac nisu kod kuće?
Ašok se vraća iz kuhinje, u ruci mu čaša vode. Ostavlja čašu i pali malu lampu pored kreveta.
“Razbudio sam se”, kaže Ašok, iako mu je glas još slab od umora.
“I ja.”
“Šta je sa Gogoljem?”
“Opet je zaspao.” Ustane i vrati ga u krevetac, navlačeći mu ćebence do ramena a onda se,
drhteći, vrati u krevet. “Ne razumem”, kaže, odmahujući glavom o zgužvani čaršav. “Zašto se Rana
odlučio da me baš sad nazove? Toliko je skupo. Nije mi jasno.” Okrene se da pogleda Ašoka. “A šta
je tačno tebi rekao?”
Ašok odmahuje glavom levo-desno, oborenog profila.
“Rekao ti je nešto što mi nisi kazao. Kaži mi, šta je rekao?”
On i dalje vrti glavom, a onda posegne do njenog kraja kreveta i tako joj čvrsto stisne ruku da je
čak zaboli. Pritisne je na krevet, legavši preko nje, lica okrenutog ustranu, a telo odjednom počne da
mu podrhtava. Drži je tako dugo i ona počinje da misli da će ugasiti lampu i početi da je miluje. A
onda joj on kaže šta mu je pre par minuta Rana saopštio, ono što Rana nije mogao da skupi snage da
sam kaže svojoj sestri, preko telefona: da joj je otac umro prethodne večeri, od srčanog udara, dok je
slagao na krevetu pasijans.

Šest dana kasnije, odlaze za Indiju, šest nedelja pre nego što je bilo planirano. Alen i Džudi,
koje sledeće jutro probude Ašimini jecaji, kad čuju novosti od Ašoka, ostavljaju vazu sa cvećem
ispred vrata. Za tih šest dana, nema vremena da se za Gogolja smisli pravo ime. Dobijaju po hitnom
postupku pasoš u kome je preko pečata SAD ukucano “Gogolj Ganguli”, koji Ašok potpisuje u
sinovljevo ime. Dan pre polaska, Ašima stavlja Gogolja u kolica, a onaj prsluk što ga ištrikala ocu i
one četkice u kesu, i odlazi na Harvard skver, na stanicu metroa. “Izvinite”, zamoli jednog od
gospode na ulici, “moram na voz.” Čovek joj pomogne da snese kolica niz stepenice i Ašima čeka na
peronu. Čim stigne voz za Central skver, ona ulazi. Ovoga puta je potpuno budna. Unutra je samo
petorošestoro ljudi, lica skrivaju iza Globea ili su udubljeni u džepna izdanja knjiga, ili pak zure
pravo kroz nju, ne primećujući je. Dok se voz zaustavlja, ona ustane i sprema se da izađe. Ne okreće
se da pogleda onu kesu koju je namerno ostavila ispod sedišta. “Hej, ona gospođa Indijka je
zaboravila stvari”, čuje dok se vrata zatvaraju, i dok voz mili dalje, neko pesnicom lupa po staklu, ali
ona nastavlja da hoda, gurajući Gogolja niz peron.
Sledeće večeri ukrcavaju se na Pan Amov let do Londona, gde će se posle pet sati čekanja
ukrcati na drugi let do Kalkute, preko Teherana i Bombaja. Na pisti u Bostonu, kad stavi pojas, Ašima
pogleda na svoj sat i na prste računa koje je vreme u Indiji. Ovoga puta, međutim, pred oči joj ne
izlazi slika njene porodice. Odbija da zamisli ono što će uskoro i ugledati: majku sa čijeg je
razdeljka uklonjen vermilion,12 brata koji je svoju gustu kosu obrijao s glave u znak žalosti. Točkovi
se pokreću a ogromna metalna krila neznatno klapću gore-dole. Ašima pogleda Ašoka koji ponovo
proverava da li je sve u redu sa pasošima i zelenim kartonima. Posmatra ga dok podešava sat na
vreme dolaska, i kako se svetle srebrne skazaljke nameštaju kao makazice.
“Ne želim da idem”, kaže, okrećući se ka tamnom ovalu avionskog prozora. “Ne želim da ih
vidim. Ne mogu.”
 Ašok pokriva njenu ruku svojom dok avion polako ubrzava. A onda Boston nestane u treptaju i
oni bez napora kliznu nad crnim Atlantikom. Točkovi se uvlače a kabina trese dok avion grabi uvis
kroz prvi sloj oblaka. Iako su Gogolju uši zapušili vatom, ipak vrišti u naručju svoje ožalošćene
majke, dok se sve više uspinju, a on prvi put u životu leti preko sveta.
 3.

1971.
Gangujšjevi su se odselili u jedno univerzitetsko naselje van Bostona. Koliko znaju, oni su tamo
jedini Bengalci. Ovaj deo grada ima istorijsko okruženje – u njemu je jedan manji pojas kolonijalnih
građevina koji leti i vikendom posećuju turisti. U njemu se nalazi i jedna Saborna crkva belih
tornjeva, zgrada Suda sva u kamenu sa zatvorom pored nje, javna biblioteka sa kupolama, jedan
drveni bunar iz kog je navodno pio Paul Revere13. Zimi, kad padne mrak, u prozorima gore kupaste
sveće. Ašok je primljen za profesora-asistenta elektrotehnike na univerzitetu. Držeći predavanja pet
puta nedeljno, zarađuje šesnaest hiljada dolara godišnje. Dobio je sopstvenu kancelariju pored čijih
vrata na parčetu crne plastične trake stoji upisano njegovo ime. Deli sa ostalim članovima katedre
usluge jedne postarije sekretarice po imenu g-đa Džounz, koja često ostavi tanjir domaćeg banana-
hleba pored filter aparata u zbornici. Ašok pretpostavlja da je g-đa Džounz, čiji je suprug dok nije
umro predavao na katedri za engleski, otprilike istih godina kao njegova majka. G-đa Džounz vodi
život koji bi Ašokova mati smatrala ponižavajućim: jede sama, kolima odlazi na posao po snegu i
poledici, a decu i unučad vidi najviše tri ili četiri puta godišnje.
Ovaj posao je sve o čemu je Ašok ikada sanjao. Uvek se nadao da će predavati na univerzitetu
pre nego raditi za neku korporaciju. Kako je to uzbudljivo, smatra, da stojiš i predaješ pred punom
učionicom američkih studenata. Kakav osećaj ispunjenosti mu daje pogled na svoje ime odštampano
u rubrici “Predavači” univerzitetskog imenika. Kako je srećan svakog puta kad mu g-đa Džounz kaže:
“Profesore Ganguli, vaša žena je na vezi “ Sa prozora kancelarije na četvrtom spratu puca pogled na
četvrtasto dvorište okruženo zgradama od cigli, obraslim puzavicom, a kad je prijatno vreme, onda
ruča na klupi, slušajući pesmu zvona sa časovnika na tornju univerzitetske zgrade. Petkom, pošto
završi poslednje predavanje odlazi u biblioteku da iščita stranu štampu na dugačkim drvenim
držačima. Čita o američkim avionima koji bombarduju puteve snabdevanja Vijetkongovaca u
Kambodži, kako Naksalite14 ubijaju na ulicama Kalkute, kako Indija i Pakistan ulaze u rat. Ponekad
ode do najvišeg sprata biblioteke, suncem obasjanog i praznog, gde se na policama drži sva
literatura. Luta među redovima polica i najčeše završava kod voljenih Rusa, gde ga uvek naročito
razneži ime njegovog sina odštampano zlatnim slovima na hrbatima knjiga u tvrdom crvenom,
zelenom i plavom povezu.
Ašimi ta selidba u predgrađe pada teže i strašnije od prelaska iz Kalkute u Kembridž. Žali što
Ašok nije prihvatio posao u Northeastern kompaniji i što nisu ostali u gradu. Zapanjena je što u
ovom naselju uopšte nema trotoara, nema uličnog osvetljenja, javnog saobraćaja i kilometrima
unaokolo nema nijedne radnje. Ne zanima je da uči kako da upravlja novom “tojota korolom” koja im
je sada neophodna. Iako više nije trudna i dalje povremeno pomeša sebi pirinčane pahuljice, kikiriki
i luk u činiji. Jer, kad si negde stranac, Ašima počinje da shvata, to je kao doživotna trudnoća – stalno
si u nekom iščekivanju, stalno nosiš teret, stalno se ne osećaš baš najbolje. Osećaš neprestanu
odgovornost, a ono što je bio običan život, sada je tek međuigra, i onda ustanoviš da je život koji si
prethodno vodio nestao, zamenjen nečim komplikovanijim i zahtevnijim. I trudnica i stranac, veruje
Ašima, je nešto što izaziva istu znatiželju među ovim ljudima, istu kombinaciju sažaljenja i
poštovanja.
Njeni izlasci, dok joj je suprug na poslu, svode se na odlaske do univerziteta u čijem krilu žive,
i do onog istorijskog dela grada koji naleže na jedno od krila univerzitetskih zgrada. Luta naokolo sa
Gogoljem, pušta ga da trči po univerzitetskom travnjaku, a ako pada kiša sedi sa njim u studentskom
foajeu i gleda televiziju. Jednom nedeljno napravi trideset samosa i prodaje ih u internacionalnom
kafeu, za dvadeset i pet centi po komadu, odmah pored linzer-kocki koje pravi g-đa Etzold i baklava
g-đe Casolis. Petkom vodi Gogolja u biblioteku da sat vremena sluša dečije priče. Kad napuni četiri
godine, tri puta nedeljno ga pre podne ostavlja u zabavištu koje organizuje univerzitet. Dok je Gogolj
u vrtiću, crta prstima i uči engleski alfabet, Ašima je tih par sati očajna jer se još uvek nije naučila da
bude sama. Nedostaje joj sinovljeva navika da se uvek drži za skute njenog sarija dok šetaju zajedno.
Nedostaje joj zvuk njegovog piskavog dečačkog glasića kad se duri i obaveštava je da je gladan ili
umoran ili da mora u kupatilo. Da ne bi bila sama kod kuće, sedi u čitaonici biblioteke, u iskrzanoj
kožnoj fotelji i piše pisma majci, ili čita časopise ili jednu od onih njenih knjiga na bengalskom koje
je ponela od kuće. Prostorija je vedra, ispunjena svetlošću, sa tepihom boje paradajza i ljudima koji
čitaju novine za velikim okruglim drvenim stolom na čijoj je sredini aranžiran buket forsicija ili
guba. Kad joj mnogo nedostaje Gogolj, onda ode do zabavišta, tamo je njegova fotografija iz profila,
zakačena na oglasnu tablu, kako sedi prekrštenih nogu na jastuku i sluša bibliotekarku sa dečijeg
odeljenja, g-đu Aiken, kako im čita The Cat in the Hat.15
Nakon dve godine provedene u pretoplom stanu koji im plaća univerzitet, Ašima i Ašok mogu da
kupe kuću. Uveče, posle večere, kreću kolima, sa Gogoljem na zadnjem sedištu, da obilaze kuće koje
su na prodaju. Ni ne gledaju nekretnine u istorijskom kraju grada, gde šef Ašokove katedre živi u
jednoj kućerini iz osamnaestog veka u koju Ašoka i nju jednom godišnje pozivaju na čaj za drugi dan
Božića. Umesto toga traže kuću u običnim ulicama ispred kojih su na travnjacima ostavljeni plastični
bazeni za kupanje i bejzbol palice. Sve kuće pripadaju Amerikancima. Oni u njih ulaze obuveni, u
kuhinjama su im tacne sa peskom za mace, a psi im laju i skaču kad Ašok i Ašima zazvone na vrata.
Uče termine iz različitih arhitektonskih stilova: rt, kutija soli, izdignuti ranč, garnizon. Najzad se
odlučuju za drvenu, dvospratnu kuću u kolonijalnom stilu, nedavno izgrađenu, u kojoj niko nije
stanovao, podignutu na placu od četvrt jutra. To je jedan mali deo Amerike na koji imaju tapiju.
Gogolj ide sa roditeljima u banku, sedi i čeka dok ne završe sa potpisivanjem bezbroj papira.
Odobren im je hipotekarni zajam i selidba dogovorena za proleće. Ašok i Ašima su, kad počne da ih
seli U-Haul služba, zapanjeni kad ustanove koliko toga poseduju; i jedno i drugo su u Ameriku stigli
sa jednim koferom stvari dovoljnim za par nedelja boravka. A sad po ćoškovima stana ima dovoljno
naslaganih novina da zapakuju u njih sve tanjire i čaše. Moraće da bace izdanja Tajma od cele jedne
godine.
Zidovi nove kuće su okrečeni, prilaz zaliven katranom, drveni crepovi i veranda premazani
zaštitnim slojem i prefarbani. Ašok fotografiše sve sobe sa Gogoljem u kadru da ih pošalje rodbini u
Indiji. Tu su slike Gogolja kako otvara frižider, pretvara se da priča telefonom. On je krupan dečkić,
punačkih obraza, ali već ima zamišljen izraz lica. Kad pozira pred foto aparatom, moraju da ga
nagovaraju da se nasmeši. Kuća je petnaest minuta udaljena od najbliže samousluge i četrdeset minuta
od najbližeg tržnog centra. Adresa glasi 67 Pemberton Road. Komšije su im Džonsonovi, Mertonovi,
Asprisijevi, Hilovi. Imaju četiri manje spavaće sobe, jedno i po kupatilo, tavanica je na sedam stopa
visine, i imaju garažu za jedna kola. U dnevnoj sobi se nalazi zidani kamin i jedan istureni prozor koji
gleda na baštu. U kuhinji su jednoobrazno žuti kuhinjski uređaji, lenja Suzana,16 linoleum koji izgleda
kao pločice. Jedan akvarel Ašiminog oca, sa karavanom kamila u pustinji Rađahstan, uramljen je kod
lokalnog ramadžije i okačen na zid u dnevnom boravku. Gogolj ima svoju posebnu sobu, krevet sa
ugrađenom fijokom u dnu, metalne police na kojima su limeni vojnici, Linkolnova armija, dvogled,
pribor za crtanje. Gogoljeve igračke većinom su kupljene na kućnim rasprodajama, kao i veći deo
nameštaja, zavese, toster i komplet šerpi i tiganja. Isprva Ašima nije voljna da unosi takve stvari u
svoju kuću, posramljena je kad pomisli da kupuje nešto što je prethodno pripadalo nekim nepoznatim
ljudima, uz to i Amerikancima. Ali Ašok joj objašnjava da čak i šef katedre kupuje na takvim
rasprodajama, i da se uprkos činjenici što živi u kućerini, Amerikanac ne stidi da nosi polovne
pantalone koje je kupio za 50 centi.
Kad se usele u kuću, zemljište oko nje tek treba da se uredi. Na njihovom imanju ne raste
nikakvo drveće, niti ima grmića oko ulaznih vrata, te se jasno vide temelji od cementa. Tako se prvih
par meseci četvorogodišnji Gogolj igra u neuređenom blatnjavom dvorištu punom kamenja i granja,
prlja patike i ostavlja za sobom tragove. To su neke od njegovih najranijih uspomena. Do kraja života
pamtiće to hladno tmurno proleće, kako je kopao zemlju, sakupljao kamenje i zaticao crno žute
salamandere kad bi prevrnuo ploče od škriljca. Pamtiće zvuke koji su dolazili od druge dece u
komšiluku dok se smeju i voze tricikle niz ulicu. Sećaće se onog toplog vedrog letnjeg dana kad je
kiper izručio baštensku zemlju u njihovo dvorište, i kad je par nedelja kasnije izašao sa ocem i
majkom na verandu i zatekao tanke vlati trave kako se probijaju kroz ćosavu crnu zemlju.
U početku, uveče su svi zajedno izlazili nekud kolima, istražujući novi komšiluk parče po parče:
zapuštene prašnjave uličice, senovite sporedne puteve, farme na kojima su ujesen mogli da kupe
bundeve ili u julu bobičasto voće u kartonskim kutijama. Zadnje sedište u kolima još je presvučeno
plastikom a pepeljare na vratima još uvek nisu otpečaćene. Voze se dok ne padne mrak, bez nekog
odredišta na umu, pored skrivenih jezeraca i grobalja, slepim ulicama i sokacima. Ponekad odu
sasvim van grada, do jedne od onih napuštenih plaža duž Severne obale. Čak ni leti, nikada ne
plivaju, niti idu da se sunčaju. Umesto toga odlaze na plažu obučeni kao i obično. Kad stignu, kabina
u kojoj čuvar naplaćuje ulazak na plažu je prazna i svet se razišao; na parkiralištu je tek po koji auto i
osim njih na plaži su samo još oni što šetaju pse ili gledaju zalazak sunca ili prevlače detektorom
metala preko peska. Dok se voze, Gangulijevi svi iščekuju momenat kad će ugledati tananu plavu
liniju okeana. Na plaži Gogolj sakuplja kamenčiće, kopa tunele u pesku. On i njegov otac bazaju
naokolo bosonogi, nogavica podvrnutih uz listove. Posmatra oca kako spretno pušta zmaja niz vetar,
tako visoko da Gogolj mora da podigne glavu da bi ga video kako se mreška kao mrlja na nebu. Vetar
im fijuče oko ušiju ledeći im lica. Snežni galebovi lebde raširenih krila, tako nisko da ih mogu
dodirnuti. Gogolj se zaleće u okean i iz okeana, ostavljajući plitke kratkovečne tragove i kvaseći
podvijene manžetne na nogavicama. Majka ciči, smejući se zadiže sari nekoliko santimetara iznad
članaka, sa papučama u jednoj ruci, i spušta stopala u zapenjenu ledenu vodu. Prilazi Gogolju, uzima
ga za ruku. “Ne tako daleko”, govori mu. Talasi se povlače da prikupe snagu a meki tamni pesak kao
da se automatski izvlači ispod njihovih stopala i oni gube ravnotežu. “Padam. Vuče me”, majka tada
kaže.

U avgustu, kad Gogolj napuni pet godina, Ašima ustanovi da je ponovo u drugom stanju. Ujutru
prisili sebe da pojede parče tosta, samo zato što joj ga je Ašok napravio i gleda je dok ga ne sažvaće
u krevetu. Stalno joj se vrti u glavi. Dane provodi ležeći, sa ružičastom kanticom za otpatke pored
kreveta, sa navučenim roletnama i ukusom metala na jeziku i zubima. Gleda kvizove The Price Is
Right, Guiding Light i The $10,000 Pyramyd na televizoru koji joj je Ašok iz dnevne sobe prineo
blizu kreveta. Kad se istetura u vreme ručka do kuhinje, da napravi Gogolju sendvič sa kikiriki
puterom i želeom, zgadi joj se miris frižidera i ubeđena je da se u pregradi za povrće nalazi smeće a i
da meso truli na rešetkama. Ponekad Gogolj leži pored nje u spavaćoj sobi svojih roditelja, čita
slikovnicu ili boji bojanku. “Bićeš stariji brat”, jednog dana mu saopštava. “Imaćeš nekoga ko će te
zvati dada. Zar to neće biti uzbudljivo?” Ponekad, kad oseti da ima dovoljno snage, traži od Gogolja
da ode i donese foto album, i onda zajedno gledaju slike Gogoljeve babe i dede, njegovih ujaka i
tetaka i rođaka kojih se, uprkos tome što je jednom bio u Kalkuti, ne seća. Uči ga napamet jednu
Tagoreovu dečiju pesmicu od četiri stiha, i imenima božanstava koja se za vreme puđo ceremonije
nalaze pored desetoruke boginje Durga: Sarasvati sa labudom i Kartik sa paunom s njene leve strane,
a Lakšmi sa sovom i Ganeša sa mišem s njene desne strane. Svakog popodneva Ašima spava, ali pre
nego što zadrema prebaci program na drugi kanal i kaže Gogolju da gleda Ulicu Sezam i Electric
Company kako bi mogao da ide ukorak sa engleskim koji priča u vrtiću.
Uveče Gogolj i njegov otac zajedno večeraju, sami, pileći kari i pirinač skuvan za celu sedmicu,
koju njegov otac nedeljom skuva u dvema starim holandskim pećima. Dok greje obrok, otac mu
govori da zatvori vrata spavaće sobe jer majka ne podnosi miris kuvanja. Čudno mu je da vidi oca
kako vodi glavnu reč u kuhinji i stoji na majčinom mestu, za šporetom. Kad sednu za sto, nedostaje
mu razgovor roditelja kao i zvuk vesti sa televizora u dnevnoj sobi. Otac jede glave sagnute nad
tanjirom, prelistavajući poslednje izdanje časopisa Tajm, povremeno baca pogled na Gogolja da vidi
da li i on jede. Iako se otac seti da Gogolju pomeša kari i pirinač pre nego što mu ga da, ne potrudi se
da ga oblikuje u kuglice kao njegova majka, koje ona poređa u krug po tanjiru kao sate na časovniku.
Gogolja su već naučili kako da sam jede prstima a da ne zaprlja dlanove. Naučio je kako da isisa srž
iz jagnjećih kostiju i kako da vadi kosti iz ribe. Ali bez majke za stolom, njemu se ne jede. Svake
večeri poželi da ona ustane iz kreveta i sedne između njega i oca, i ispuni vazduh mirisom svog sarija
i džempera. Dosadi mu da jede jedno te isto iz dana u dan, i jedne večeri diskretno razgrne preostalu
hranu po tanjiru. Kažiprstom, po ostacima sosa, počinje da crta. Igra iks-oks.
“Pojedi sve”, kaže mu otac, pogledavši ga preko novina. “Ne igraj se tako hranom.”
“Najeo sam se, baba.”
“Još ima hrane na tanjiru.”
“Baba, ne mogu.”
Tanjir njegovog oca je kao olizan, pileće koščice oglodane i sažvakane u ružičastu pulpu, list
lovora i štapić cimeta čisti kao da su sad ubačeni. Ašok odmahuje glavom ka Gogolju, ne odobrava
mu, ne popušta. Svakog dana Ašoka srce boli kad se na univezitetu bacaju u kante za smeće
polupojedeni sendviči i jednom ili dvaput zagrižene jabuke. “Završi večeru, Gogolje. U tvojim
godinama ja sam jeo konzerve.”

Pošto majka povraća čim krenu kola, nije u stanju da zajedno sa mužem isprati Gogolja do
grada, u septembru 1973-e, na njegov prvi dan u zabavištu pri osnovnoj školi. Kad Gogolj krene, već
je druga nedelja školske godine. Ali proteklu sedmicu Gogolj je proveo u krevetu, kao i njegova mati,
bez apetita, tvrdio da ga boli stomak i čak jednom povraćao u majčinu ružičastu kantu za otpatke. Ne
želi da ide u zabavište. Ne želi da nosi novu odeću koju mu je majka kupila u robnoj kući Sears, koja
sad visi okačena o ručku ormara, niti da nosi kutijicu za užinu sa likom Čarli Brauna, niti da uđe u
žuti školski autobus koji staje na kraju ulice Pemberton. Škola je, za razliku od vrtića, nekoliko milja
udaljena od univerziteta. Više puta su ga tamo odvezli da vidi zgradu, nisku, dugačku građevinu od
cigala potpuno ravnog krova i sa zastavom koja leprša sa vrha visokog belog jarbola na travnjaku.
Postoji razlog zašto Gogolj ne želi da ide u zabavište. Roditelji su mu kazali da će ga tamo,
umesto Gogoljem zvati novim imenom, pravim imenom, koje su njegovi roditelji konačno odabrali
taman pred početak obaveznog obrazovanja. To ime, Nikhil, vešto je povezano sa starim. Ne samo da
je to savršeno ugledno, pravo bengalsko ime koje znači “onaj koji je ceo, sveobuhvatan” već na
zgodan način podseća na Nikolaj, ime ruskog pisca Gogolja. Ašok se tome nedavno dosetio,
prelazeći zamišljenim pogledom preko hrbata Gogoljevih dela u biblioteci, i beše brzo otrčao kući da
pita Ašimu za mišljenje. Naglasio je da je ono relativno lako za izgovor, mada je postojala opasnost
da ga Amerikanci, opsednuti skraćenicama, skrate na Nik. Ona mu je kazala da joj se veoma dopada,
iako je kasnije, ostavši sama, plakala misleći na baku koja je bila umrla te godine, i na bakino pismo
zauvek zarobljeno negde između Indije i Amerike zajedno sa pravim imenom odabranim za Gogolja.
Ašima još uvek ponekad sanja to pismo, kako ga pronalazi posle svih tih godina, u sandučetu u ulici
Pemberton, otvara ga i zatiče samo prazan papir.
Ali Gogolj ne želi novo ime. Ne može da shvati zašto bi morao da se odaziva na nešto drugo.
“Zašto moram da imam drugo ime?”, pita roditelje a na oči mu hrupe suze. Bilo bi drugačije kad bi ga
i roditelji zvali Nikhil. Ali oni mu kažu da će novim imenom da ga zovu samo učitelji i deca u školi.
Plaši se da bude Nikhil, neko koga on ni ne poznaje. Ko ne poznaje njega. Roditelji mu kažu da i oni
imaju po dva imena, kao i svi njihovi prijatelji Bengalci u Americi i rođaci u Kalkuti. To je deo
odrastanja, kažu mu, to važi za sve Bengalce. Napišu mu ime na listu papira i traže da ga prepiše
deset puta. “Ne brini”, kaže mu otac. “Za mene i majku, uvek ćeš ostati samo Gogolj.”

U školi, Ašoka i Gogolja dočekuje sekretarica, g-ća Mekneb, koja zamoli Ašoka da popuni
upisni formular. On joj predaje kopiju Gogoljeve krštenice i karton o vakcinaciji, koje g-đa Mekneb
odloži u fasciklu zajedno sa upisnicom. “Ovuda”, kaže g-đa Mekneb, i vodi ih do direktorkine
kancelarije. KENDIS LAPIDUS, glasi ime na vratima. G-đa Lapidus uverava Ašoka da to što su
propustili prvu nedelju zabavišta nije neki problem i da se svi tek privikavaju. G-đa Lapidus je
visoka, vitka žena kratke plavo-sede kose. Nosi sedefasto plavu senku na kapcima i limun žuti kostim.
Rukuje se sa Ašokom i kaže mu da su u zabavištu još dva deteta iz Indije, Džajadev Modi u trećem
razredu i Rekha Saksena u petom. Možda ih Gangulijevi poznaju? Ašok odgovara g-đi Lapidus da ih
ne poznaju. Ona pogleda upisnicu i ljubazno se nasmeši dečaku koji čvrsto drži oca za ruku. Gogolj je
obučen u bledoplave pantalone, crveno-bele platnene patike i štraftastu rolku.
“Dobro došao u osnovnu školu, Nikhile. Ja sam tvoja direktorka, g-đa Lapidus.”
Gogolj spušta pogled na patike. Način na koji direktorka izgovara njegovo novo ime drugačiji je
od onoga kojim ga izgovaraju njegovi roditelji, drugi deo je duži, zvuči kao “hiiil”.
Saginje se da joj lice bude u nivou sa njegovim i pruži ruku na njegovo rame. “Znaš li da mi
kažeš koliko imaš godina, Nikhile?”
Kad ponovi pitanje i opet ne dobije nikakav odgovor, g-đa Lapidus pita: “G-dine Ganguli, da li
Nikhil razume engleski?”
“Naravno da razume”, kaže Ašok. “Moj je sin potpuno bilingvalan.”
Kako bi dokazao da Gogolj govori engleski, Ašok uradi nešto što dosada nikada nije uradio –
obraća se sinu na engleskom, pažljivo naglašavajući reči. “Hajde, Gogolje”, kaže mu, tapšući ga po
glavi. “Kaži g-đi Lapidus koliko imaš godina.”
“Kako ste to rekli?”, pita g-đa Lapidus.
“Izvinite, gospođo?”
“Kako ste ga to nazvali. Nešto na slovo G.”
“A, to... tako ga zovemo samo kod kuće. Ali njegovo pravo ime bi trebalo da bude... odnosno
jeste...”, klima odlučno glavom, “Nikhil.”
G-đa Lapidus se mršti. “Bojim se da ne razumem. Pravo ime?”
“Da.”
G-đa Lapidus proučava upisnicu. Nije imala takve komplikacije sa ostalo dvoje indijske dece.
Otvori fasciklu da pogleda karton o vakcinaciji i krštenicu. “Izgleda da je došlo do neke zabune, g-
dine Ganguli”, kaže. “Prema ovim dokumentima, zakonsko ime vašeg sina je Gogolj.”
“Tako je. Ali, dozvolite da vam objasnim...”
“Da želite da ga zovemo Nikhil.”
“Tako je.”
G-đa Lapidus klima glavom. “A iz kog razloga?”
“Takva je naša želja.”
“Nisam sigurna da vas najbolje razumem g-dine Ganguli. Hoćete li da kažete da je Nikhil
njegovo drugo ime? Ili nadimak? Mnogo dece ovde zovemo po nadimcima. U formularu postoji
pitanje...”
“Ne, ne, nije to njegovo drugo ime”, kaže Ašok. Počinje da gubi strpljenje. “On nema dva
imena. Nema nadimak. Dečakovo pravo ime, školsko ime je Nikhil.”
G-đa Lapidus stisne usne i nasmeši se. “Ali on se očigledno na njega ne odaziva.”
“Molim vas, g-đo Lapidus”, kaže Ašok. “Vrlo često su deca time isprva zbunjena. Molim vas da
mu date malo vremena. Uveravam vas da će se navići.”
Saginje se i ovoga puta na bengalskom, mirno i tiho, zamoli Gogolja da odgovara kad ga g-đa
Lapidus nešto pita. “Ne boj se, Gogolje”, kaže, podigavši prstom sinovljevu bradicu. “Sad si veliki
dečak. Bez suza.”
Iako g-đa Lapidus ne razume ni reč, pažljivo sluša i ponovo čuje ono ime. Gogolj. Neprimetno,
običnom olovkom, upiše ga na upisnici.
Ašok mu predaje kutijicu sa užinom, vindjaknu u slučaju da zahladni. Zahvaljuje g-đi Lapidus.
“Budi dobar, Nikhile”, kaže na engleskom. I onda, posle sekund-dva oklevanja, odlazi.
Kad ostanu sami, g-đa Lapidus ga pita: “Jesi li srećan što krećeš u školu, Gogolje?”
“Mama i tata traže da imam novo ime u školi.”
“A šta ti misliš, Gogolje? Da li ti želiš da te zovemo drugim imenom?”
Nakon male stanke, odmahuje glavom.
“Da li to znači ‘ne’?”
Klima potvrdno. “Da.”
“Onda smo se dogovorili. Možeš li da napišeš svoje ime na ovom parčetu papira?”
Gogolj uzme olovku, čvrsto je stegne i povlači slova jedine reči koju je do sada naučio,
napisavši od treme naopačke “L” . “Kakav krasan rukopis imaš”, kaže g-đa Lapidus. Cepa staru
upisnicu i zamoli g-đu Mekneb da otkuca novu. Onda uzme Gogolja za ruku i odvede ga hodnikom
čiji su zidovi ofarbani a pod pokriven stazom. Otvori jedna vrata i predstavi Gogolja učiteljici, g-
đici Votkins, ženi koja nosi kosu upletenu u dve kike, kombinezon i klompe. U učionici je prava mala
galaksija nadimaka – Endrju je Endi, Aleksandra – Sendi, Vilijam – Bili, Elizabet – Lizi. To uopšte
nema nikakve veze sa najranijim obrazovanjem kakvog ga pamte Gogoljevi roditelji, sa penkalima i
uglancanim crnim cipelama i sveskama i pravim imenima i gospodine i gospođo. Ovde je jedini
zvanični ritual zaklinjanje američkoj zastavi, odmah čim stignu u školu. Do kraja dana, sede za
zajedničkim okruglim stolom, piju voćni punč i jedu keks, odremaju malo na narandžastim
jastučićima na podu. Na kraju prvog dana, šalju ga kući sa pismom od g-đe Lapidus, presavijenim i
zaheftanim za kanapče oko njegovog vrata, u kom se objašnjava da će, budući da je on izrazio takvu
želju, u školi da ga zovu Gogoljem. A šta je sa željom roditelja? Ašima i Ašok se pitaju, vrteći
glavama. No, pošto ni jedno ni drugo nemaju snage da insistiraju na ovome, nemaju izbora nego da se
povinuju.
I tako počinje Gogoljevo zvanično obrazovanje. Na vrhu listova hrapavo svetlo-žutog papira
ispisuje svoje ime od milja iznova i iznova, kao i velika i mala slova alfabeta. Uči da sabira i
oduzima i da speluje prve reči. Na koricama udžbenika iz kojih uči da čita, napušta svoje nasleđe i
potpisuje se olovkom br. dva ispod niza drugih imena. Na času crtanja (njegovom omiljenom času)
vrhom spajalice urezuje svoje ime na dno glinenih šolja i vaza. Lepi nekuvanu testeninu na kartone i
potpisuje se debelim potezima četkice u dnu slika. Dan za danom donosi kući Ašimi svoje
rukotvorine koje ona ponosno lepi na vrata frižidera. “Gogolj G.” potpisuje svoje radove u donjem
desnom uglu, kao da je neophodno razlikovati ga od nekog drugog Gogolja u školi.

U maju mu se rodi sestra. Ovoga puta, porođaj je brz. Jednog subotnjeg jutra razmišljaju o tome
da odu u komšiluk na dvorišnu rasprodaju i puštaju na kasetofonu bengalske pesme. Gogolj jede
smrznuto pecivo za doručak, voleo bi da roditelji isključe tu muziku da može da čuje crtaće koje
gleda, kad majci pukne vodenjak. Otac isključuje muziku i zove Dilipa i Maju Nandi, koji žive u
predgrađu na dvadesetak minuta od njih, i imaju i sami sinčića. Onda pozove i g-đu Merton, koja se
ponudila da pripazi na Gogolja dok ne stignu Nandijevi. Iako su ga roditelji pripremali za ovaj
događaj, kad stigne g-đa Merton sa svojim vezom, oseća se napušteno i nije mu više do crtaća. Stoji
ispred ulaznih vrata, posmatra kako otac pomaže majci da uđe u kola i maše im dok se odvoze. Da
ubije vreme, crta sebe i svoje roditelje i novu bebu, kako stoje jedno kraj drugog ispred kuće. Ne
zaboravlja da majci nacrta tačku na čelu, ocu da stavi naočare i da nacrta banderu sa lampom pored
popločane staze koja vodi do ulaznih vrata. “Pa, ako ovo nije pljunuta slika...” , g-đa Merton kaže,
zagledajući crtež preko ramena.
“Te večeri, Maja Nandi, koju on zove Maja-maši kao da je rođena majčina sestra a njegova
tetka, podgreva mu večeru koju je donela, kad utom otac nazove da javi da je stigla beba. Sledećeg
dana, Gogolj vidi majku kako sedi na krevetu sa podignutim uzglavljem, sa plastičnom narukvicom
oko zgloba i sa stomakom koji nije više onako okrugao i čvrst. Kroz veliki stakleni prozor, vidi svoju
sestru kako spava, leži u malom staklenom krevetu, jedina među bebama sa gustom čupom crne kose
na glavi. Predstavljaju ga bolničarkama. Popije sok i pojede puding sa majčinog poslužavnika.
Stidljivo joj predaje crtež koji je nacrtao. Ispod figura je napisao svoje ime, mama i baba. Samo je
ispod bebe ostavio prazno. “Nisam znao bebino ime”, kaže Gogolj i onda ga čuje od roditelja. Ovoga
puta Ašima i Ašok su spremni. Imaju spisak imena, za dečaka i devojčicu. Posle Gogolja su se
naučili pameti. Naučili su da će škole u Americi ignorisati instrukcije roditelja i upisati dete pod
imenom od milja. Jedini način da se izbegne ovakva zbrka, zaključili su, jeste da potpuno zaborave
na ime od milja, kao što su to već uradili i mnogi drugi njihovi zemljaci. Za njihovu kćerku, dobro
ime i ime od milja su jedno te isto: Sonali, što znači “ona koja je zlatna”.
Dva dana kasnije, vrativši se iz škole, Gogolj zatiče majku ponovo kod kuće, u bade-mantilu
umesto sarija, i po prvi put vidi sestru budnu. Obučena je u ružičastu benkicu koja joj pokriva stopala
i šake, i ima ružičastu kapicu vezanu oko lica okruglog kao mesec. I otac mu je kod kuće. Roditelji
posade Gogolja na sofu u dnevnoj sobi i stave mu Sonali na krilo, kažu mu da je prinese grudima,
ručicu da drži ispod glavice i otac ih snima novim “nikonovim” 35-milimetarskim foto-aparatom.
Blenda se zatvara i otvara sporo, više puta, soba se kupa u bogatom popodnevnom suncu. “Ćao,
Sonali”, kaže Gogolj, sedi sav ukočen, gleda dole ka njenom licu a onda u otvor blende. Iako je
Sonali ime koje je upisano na krštenici, ime koje će zvanično nositi celoga života, kod kuće počinju
da je zovu Sonu, pa Sona, i najzad Sonja. Sonja je čini građaninom sveta. To je ruska nit koju deli sa
bratom, a ime je i evropsko i južno-američko. Napokon, biće to i ime Italijanke – žene predsednika
vlade Indije. Isprva je Gogolj razočaran činjenicom da sa njom ne može da se igra, da ona samo
spava i kaki u pelene i plače. Ali, najzad će i ona početi da reaguje na njega, da se kikoće kad je
zagolica po stomaku ili je gura na ljuljašci koja glasno škripi, ili kad joj vikne “Bu!” Pomaže majci
da je okupa, dodaje peškir i šampon. Zabavlja je na zadnjem sedištu kola dok se subotom uveče voze
autoputem, idu u goste kod prijatelja njegovih roditelja. Jer, sad su se već svi Bengalci iz Kembridža
preselili u Dedam i Frejmingam i Leksington i Vinčester, u kuće sa dvorištima pozadi i stazama koje
vode do ulaznih vrata. Upoznali su toliko Bengalaca da jedva da imaju neku slobodnu subotu, tako da
će do kraja života Gogoljeva sećanja na subotnje večeri predstavljati jednu istu scenu koja se
ponavlja: trideset i nešto ljudi u kući sa tri spavaće sobe, u predgrađu, sa decom koja gledaju
televiziju ili se igraju društvenih igara u podrumu, dok roditelji jedu i pričaju na bengalskom kojim
njihova deca među sobom nikad ne govore. Pamtiće kako jede razvodnjeni kari sa papirnih tanjira,
ponekad i picu ili kinesku hranu naručenu samo za decu. Na Sonjinu ceremoniju sa pirinčem pozvano
je toliko sveta da Ašok zakupljuje jednu salu u univerzitetskoj zgradi, sa dvadeset stolova na
rasklapanje i sa industrijskim šporetom. Za razliku od njenog poslušnog brata, Sonja, stara sedam
meseci, odbija svu hranu. Igra se sa zemljom koju su iskopali u dvorištu i samo što ne utrpa
novčanicu od jednog dolara u usta. “Ova je”, primećuje neko od gostiju, “ova je prava Amerikanka.”
Dok njihovi životi u Novoj Engleskoj narastaju sa brojem prijatelja Bengalaca, broj onih iz
njihovog drugog, nekadašnjeg života, onih koji poznaju Ašimu i Ašoka ne po pravim imenima već kao
Monu i Mithu, polako se osipa. Stižu nove smrti, novi telefonski pozivi bude ih usred noći, još
pisama stiže do njihovog sandučeta u kojima ih obaveštavaju da voljena tetka ili ujak više nisu sa
njima. Ovakve vesti nikada se ne zagube u pošti kao ostala pisma. Nekako, loše vesti, koliko god da
su isprekidane pucketanjem, koliko god bile ispunjene ehom, uvek uspevaju da se prenesu. Za deset
godina koliko su u inostranstvu, oboje su ostali bez roditelja; Ašokovi oboje umru od raka a Ašimina
mati od oboljenja bubrega. Gogolja i Sonju ove smrti bude u ranim jutarnjim časovima, roditelji im
nariču s one strane tankih zidova spavaće sobe. Uteturaju se kod njih u sobu, ne shvatajući, zatečeni
roditeljskim suzama, tek pomalo tužni. Na izvestan način, Ašok i Ašima žive životom izuzetno starih
ljudi, onih za koje su svi poznanici i bližnji – izgubljeni, onih koji su sve njih nadživeli i utehu nalaze
samo u uspomenama. Čak i oni članovi porodice koji nastavljaju da žive, kao da su nekako mrtvi,
uvek su nevidljivi, nije ih moguće dotaći. Od glasova preko telefona, koji povremeno donose vesti o
rođenjima i venčanjima, samo im se ledi kičma. Kako je moguće da su još uvek živi, još uvek
pričaju? I sam pogled na njih kad ih svakih par godina posete u Kalkuti, izaziva još čudnija osećanja,
a šest ili osam nedelja prođu kao san. Kad se vrate u Pemberton Road, svojoj skromnoj kući koja im
odjednom izgleda mamutski ogromna, više ništa ih ne podseća na njih; uprkos tome što su upravo
videli stotinak svojih rođaka, imaju osećaj da su jedini Gangulijevi na svetu. Ljudi sa kojima su
odrasli nikada neće videti ovaj život, u to su sigurni. Nikada neće udahnuti vazduh vlažnog jutra Nove
Engleske, videti dim kako se vije iz komšijskog dimnjaka niti drhtati u kolima čekajući da se staklo
odmrzne a motor zagreje.
A opet, nekom običnom posmatraču, Gangulijevi, ako se izuzme ime na poštanskom sandučetu,
ako se izuzme činjenica da im stižu časopisi India Abroad i Sangbad Bichitra, ne izgledaju ništa
drugačije od ostalih suseda. U njihovoj garaži, kao i u svakoj drugoj, stoje ašovi i baštenske makaze i
sanke. Kupuju roštilj da leti na verandi prave tandoori.17
Svakom potezu, svakoj kupovini, bez obzira koliko da je sitna, prethodi razmatranje i
konsultovanje sa prijateljima Bengalcima. Ima li razlike između plastičnih i metalnih grabulja? Šta je
poželjnije, prava jelka ili veštačka? Uče da za Dan Zahvalnosti treba ispeći ćurku (mada će je
natrljati belim lukom i kimom i kajenskom papričicom) i da u decembru okače venac na vrata, da
snešku oko vrata stave vuneni šal i da farbaju za Uskrs jaja u ljubičasto i ružičasto i sakrivaju ih po
kući. Radi Gogolja i Sonje proslavljaju, sve bučnije i bučnije, rođenje Hristovo, događaj kom se
deca mnogo više raduju nego ceremonijama u čast božanstava Durga i Saraswati. Za vreme pujo
ceremonija, koje se radi pogodnosti održavaju u dve subote godišnje, odvlače Gogolja i Sonju u neku
školu ili salu univerziteta koja vrvi od Bengalaca, gde od njih traže da bacaju latice nevena na kip
boginje napravljen od kartona i da jedu bljutavu vegetarijansku hranu. To se ne da uporediti sa
Božićem, kada kače čarape ispred kamina i ostavljaju kolačiće i mleko za Deda Mraza i dobijaju
hrpe poklona i ne idu u školu.
Ašok i Ašima popuštaju i u drugim stvarima. Iako Ašima i dalje nosi isključivo sari i sandale iz
Bate, Ašok koji je navikao da čitavog života nosi pantalone i košulje šivene po meri, sada se
privikava da kupuje konfekciju. Zamenjuje penkala hemijskim olovkama, a Wilkinson brijač i četku
od veprovih dlaka Bic brijačima kupljenim u pakovanju po šest. Iako je sad već stalni profesor,
prestaje da nosi sako i kravatu kad ide na fakultet. Pošto svuda, kud god da krene, ima neki sat (pored
kreveta, iznad šporeta gde sprema čaj, u kolima kojima ide na posao, na zidu preko puta njegovog
stola u kancelariji) ne nosi više svoj ručni časovnik marke Favre Leuba nego ga drži negde u fijoci sa
čarapama. U samousluzi dopuštaju Gogolju da napuni kolica namirnicama koje samo on i Sonja
konzumiraju: kačkavaljem isečenim na listove odvojenim celofanom, majonezom, tunjevinom,
viršlama. Za Gogoljev ručak, svrate do delikatesne radnje da kupe hladni narezak, a ujutru Ašima
pravi sendviče sa bolonjskom kobasicom ili goveđom pečenicom. Na njegovo insistiranje popušta, i
da ga obraduje, pravi mu jednom nedeljno američku večeru, Shake ‘n Bake piletinu ili Hamburger
Helper od mlevenog jagnjećeg mesa.
Ipak, čine sve što mogu. Insistiraju da se sa decom ide u Kembridž kad se u centru “Orson Vels”
daje Apu trilogija, ili kada ima predstava sa Kathakali plesom ili recital sa citrom u Memorijal
Holu. Kad Gogolj bude u trećem razredu, svake druge subote ga šalju na časove bengalskog jezika i
kulture, koji se održavaju u kući jednog od njihovih prijatelja. Jer kad Ašima i Ašok zatvore oči,
uvek, bez izuzetka ih zabrine činjenica što njihova deca zvuče kao pravi Amerikanci i što tako
samouvereno razgovaraju na jeziku koji njih još uvek ponekad ograničava, akcentom u koji još uvek
nemaju poverenja. Na času bengalskog, Gogolj uči da čita i piše slovima svojih predaka, koji počinju
udno grla neaspirovanim “K” i onda dalje preko nepca završavajući se varljivim samoglasnicima
koji, izgovoreni, ostaju da lebde blizu usana. Uče ga kako da piše slova koja vise kao šipke i da
naposletku, spaja ove zamršene oblike u sopstveno ime. Čitaju tekstove na engleskom o bengalskoj
renesansi i revolucionarnim poduhvatima Subhas Chadra Bosea. Deca su na ovim časovima
nezainteresovana, žale što umesto toga nisu na baletu ili treningu softbola. Gogolj mrzi ove časove jer
zbog njih svaki drugi put propušta subotnje časove crtanja na koje se upisao na sugestije svog
učitelja. Taj čas crtanja održava se na poslednjem spratu gradske biblioteke, vedrim danima vode ih u
šetnju istorijskim delom grada, nose ogromne blokove i olovke, a od njih traže da nacrtaju ovu ili onu
fasadu. Na časovima bengalskog, čitaju iz ručno povezanih bukvara koje je njihov učitelj doneo iz
Kalkute, koji su namenjeni petogodišnjacima i odštampani, ne može a da ne primeti, na papiru koji
podseća na presvijeni toalet papir koji koriste u školi.

Kao malom dečaku, Gogolju ne smeta njegovo ime. Prepoznaje njegove deliće na saobraćajnim
znacima – GO LEFT, GO RIGHT, GO SLOW. Za njegov rođendan majka uvek naruči tortu na kojoj
stoji njegovo ime izvučeno svetlo plavim šećernim slovima na beloj glazuri. Sve mu izgleda savršeno
normalno. Ne smeta mu što se njegovo ime nikad ne nudi na privescima za ključeve ili drikerima ili
magnetima za frižider. Rečeno mu je da je nazvan po čuvenom ruskom piscu, rođenom u prošlom
veku. Da je piščevo ime, pa dakle i njegovo, poznato širom sveta i da će se uvek pamtiti. Jednoga
dana otac ga odvede u univerzitetsku biblioteku i pokazuje mu, na polici koju ne može da dohvati, red
knjiga sa njegovim imenom na povezu. Kad otac jednu od ovih nasumično otvori, vidi da je štampa
mnogo sitnija nego u dečjim knjigama Hardy Boys koje je nedavno počeo da čita sa uživanjem. “Za
nekoliko godina”, kaže mu otac, “moći ćeš da ih čitaš.” Iako učitelji koji dođu na zamenu, uvek, uz
pogled izvinjenja, zastanu kad treba da pročitaju njegovo ime sa spiska, primoravajući ga da vikne:
“To sam ja” i pre nego što je prozvan, učitelji iz njegove škole izgovaraju ga bez oklevanja. Posle
godinu ili dve, učenici ga više ne zadirkuju i ne zovu ga “Giggle” njih “Gargle”18. Na božićnim
predstavama roditelji su se već navikli da vide njegovo ime na listi učenika. “Gogolj je izuzetan
učenik, radoznao je i kooperativan”, nastavnici iz godine u godinu upisuju u knjižicu. “Napred,
Gogolj!”, navijaju njegovi školski drugovi dok u zlatne jesenje sate trči ka bazi ili na sprint stazi.
Što se tiče prezimena, Ganguli, do svoje desete godina je još tri puta bio u Kalkuti, dvaput leti i
jednom za vreme praznika Durga pujo, a sa poslednjeg puta još uvek pamti ova slova ugledno
napisana na pročelju okrečene kuće očevih roditelja. Seća se svog zaprepašćenja kada je ugledao
šest stranica Gangulijevih, na tri stupca po stranici, u telefonskom imeniku Kalkute. Bio je mislio da
iscepa stranice za uspomenu, ali kad je ovo rekao jednom od rođaka, on mu se smejao. Kad su se
vozili po gradu taksijem, odlazeći u kućne posete raznoj rodbini, otac mu je pokazivao ovo ime i na
drugim mestima, na tendama poslastičarskih, optičarskih radnji i papirnica. Rekao je Gogolju da je
Ganguli ustvari uspomena koju su dobili na Britance, jer je to zapravo anglikanizovani izgovor
njihovog pravog prezimena, Gangopadhyay.
Natrag, kod kuće u Pemberton Roadu, pomaže ocu da zalepi na lice poštanskog sandučeta
pojedinačna zlatna slova koja su kupili kod gvožđara, ispisujući GANGULI. Jednog jutra, dan posle
Noći veštica, Gogolj otkriva, krenuvši na autobus, da im je ime skraćeno na GANG, a iza olovkom
dodato GREEN19. Uši mu gore od tog prizora, i trči natrag u kuću, zgrožen, siguran da će otac
smatrati ovo uvredom. Iako je to i njegovo prezime, nešto Gogolju govori da je ovo skrnavljenje
upućeno pre njegovim roditeljima nego Sonji i njemu. Jer sada je već svestan, u radnjama, kako se
blagajnice mršte na akcenat njihovih roditelja i kako mnogi prodavci više vole da razgovaraju sa
njim, kao da su mu roditelji ili neznalice ili gluvonemi. Međutim u tim momentima oca kao da ništa ne
pogađa, baš kao što ga i sada ne pogađa ovo sa poštanskim sandučetom. “To su se neki dečaci samo
zafrkavali”, kaže Gogolju, odmahnuvši rukom da otera ovu temu, i to veče se ponovo odvezu do onog
gvožđara, da kupe slova koja nedostaju.
Onda, jednog dana, neobičnost njegovog imena postaje očigledna. Ima jedanaest godina, u
šestom je razredu i sa školom je na nekom izletu u obilasku istorijskih znamenitosti. Kreću školskim
autobusom, dva odeljenja, dve nastavnice, još dvoje odraslih pratilaca, voze se pravo kroz grad i još
dalje autoputem. Dan je prohladan, novembarski, plavo nebo je bez oblačka a drveću opada jarko
žuto lišće ostavljajući tepih na zemlji. Deca viču i pevaju i piju sok iz konzervi obavijenih
aluminijumskom folijom. Prvo odlaze u posetu nekoj fabrici tekstila negde na Roud Ajlendu. Sledeća
stanica je mala neokrečena drvena kuća sa dva prozorčeta, na sred nekakvog placa. Unutra, pošto su
se privikli na tamu, svi blenu u jedan pisaći sto i mastionicu na njemu, čađavi kamin, kadu i jednu
kratku, usku postelju. Tu je nekada živeo neki pesnik, saopštavaju im. Sav nameštaj je od centra sobe
odvojen kanapom, sa malim natpisima da ništa ne diraju. Tavanica je tako niska da nastavnice moraju
da idu sagnutih glava iz jedne zamračene sobe u drugu. Obiđu kuhinju sa gvozdenim šporetom i
kamenom sudoperom i stanu u red duž zemljane staze koja vodi u dvorište. Učenici, zgađeni, ciče kad
ugledaju limeni lavor okačen ispod drvene stolice. U prodavnici suvenira, Gogolj kupuje razglednicu
na kojoj je kuća i hemijsku olovku napravljenu da izgleda kao pero.
Poslednja stanica na ovom izletu, ne mnogo daleko od pesnikove kuće, jeste groblje gde leži
onaj pisac. Puste ih nekoliko minuta da idu od spomenika do spomenika, da se provlače između tanjih
i debljih ploča, neki se naslanjaju na njih leđima kao da ih gura vetar. Nadgrobne ploče su četvrtaste
ili sa svodom, crne i sive, češće mat nego sjajne, obrasle lišajem i mahovinom. Na mnogima od njih
slova se više ne vide. Nalaze kamen sa imenom onog pesnika. “Stanite ovde”, kažu nastavnice,
“vreme je za naš projekat”. Svim učenicima podele po nekoliko listova roto-papira i debele voštane
bojice sa kojih su oljuštene papirne oznake. Gogolj i nehotice oseća zebnju. Nikada do tada nije ni
kročio na neko groblje, stizao je samo usput da ih primeti, kad bi se vozili nekud kolima. Ima jedno
veliko groblje u predgrađu njihovog grada; jednom su tako, zarobljeni u saobraćaju, on i njegova
porodica sa udaljenosti posmatrali jednu sahranu, i od tada, kadgod tuda prođu kolima, majka im
uvek kaže da gledaju na drugu stranu.
Na Gogoljevo iznenađenje, ne traže od njih da crtaju nadgrobne spomenike, već da onim
bojicama prave otisak sa površine ploče. Jedna od nastavnica čučne, jednom rukom držeći papir da
se ne pomera i pokazuje im kako. Deca počinju da zamiču između redova mrtvih, preko kožastog
lišća, tražeći svoja imena. Nekolicina njih pobednički uzvikuje kada pronađu grob koji nosi ime kao
njihovo. “Smit!”, uzvikuju. “Kolins!” “Vud!” Gogolj je već dovoljno veliki da zna da ovde nema
nijednog Gangulija. Dovoljno je veliki da zna da će njega spaliti, a ne zakopati, i da njegovo telo
neće ostati u nekakvoj rupi, i da nijedna kamena ploča u ovoj zemlji neće nositi njegovo ime kad više
ne bude živ. U Kalkuti je iz taksi vozila i jednom sa krova dedine kuće viđao kako tela nekih
nepoznatih ljudi na ramenima pronose ulicom, zatrpana cvećem, umotana u čaršave.
Prilazi jednom tankom, potamnelom kamenu prijatnog, zasvođenog oblika iz kog se diže krst.
Klekne na travu i pridržava ono parče papira, onda počinje pažljivo da prelazi zakošenom bojicom
po slovima. Sunce već tone i prsti su mu ukočeni od zime. Nastavnice i pratioci sede na zemlji,
ispruženih nogu, naslonjeni o spomenike, a miris njihovih cigareta sa mentolom provlači se kroz
vazduh. Prvo se ne ukazuje ništa osim mrvičastog, bezobličnog otiska ponoćno plave boje. Ali, onda,
iznenada, bojica nailazi na neki blagi otpor, i slova se, jedno za drugim, kao čudom pojavljuju na
papiru: ABIJAH CRAVEN, 1701–45. Gogolj nikada nije upoznao nekog ko se zove Abijah, baš kao
što nikada, odjednom shvata, nije upoznao nijednog drugog Gogolja. Pita se kako da izgovori ovo
ime, i da li je žensko ili muško. Odlazi do druge ploče, koja nije velika ni stopu, i pristiska još jedan
list papira o površinu. Na ovom piše ANGUISH MATHER, dete. Strese se dok zamišlja kako pod
zemljom leže kosti ništa veće od njegovih. Neka od dece iz njegovog razreda, kojima je ovaj projekat
već dosadio, počinju da se jurcaju oko spomenika, gurajući se i zadirkujući i pucajući balonima
žvakaćih guma. Ali, Gogolj ide od ploče do ploče sa papirom i olovkom u ruci, i vraća u život jedno
ime za drugim. PEREGRINE WOTTON, preminuo 1699. EZEKIEL i URIAH LOCKWOOD, braća,
neka počivaju u miru. Dopadaju mu se ova imena, sviđa mu se što su tako čudna i dekadentna. “E,
ovo su imena koja se danas više ne sreću često”, primećuje jedan od pratilaca, u prolazu zagledajući
njegov rukorad. “Nekako kao i tvoje.” Do tada Gogolju nikad nije palo na pamet da imena vremenom
umiru, i da nestaju kao i ljudi. Dok se voze autobusom natrag do škole druga deca svoja imena
pocepaju, zgužvaju, bacaju ih jedni drugima na glavu, zaboravljaju ih na tamno zelenim sedištima.
Gogolj, međutim, ćuti i drži svoje papire na krilu, brižljivo uvijene u rolnu.
Kod kuće, mati mu je zgrožena. Kakav je to izlet? Nije li dovoljno što šminkaju pokojnike i
zakopavaju ih u zemlju u kutijama postavljenim svilom. Samo u Americi (fraza kojoj je počela često
da pribegava), samo u Americi decu vode na groblja u ime umetnosti. Šta je sledeće, zahteva da zna,
izlet u mrtvačnicu? U Kalkuti su mesta na kojima se spaljuju mrtvi najstrože zabranjena, kaže
Gogolju, i mada se iz sve snage trudi da o tome ne misli, iako je bila ovde, a ne tamo, oba puta kad se
to dogodilo, iskrsava joj pred oči slika roditeljskih tela u plamenu. “Smrt nije hobi”, kaže, a glas joj
se nepravilno pojačava, “to nije mesto za pravljenje slika.” Odbija da ih izloži u kuhinji uz druge
njegove rukotvorine, crteže ugljenom i kolaže od novinskog papira, crtež grčkog hrama napravljen
običnom olovkom, koji je prekopirao iz enciklopedije, sliku fasade gradske biblioteke napravljenu
pastelima – prvu nagradu na takmičenju koje su sponzorisali članovi biblioteke. Nikada ranije nije
odbacila neko njegovo delo. Krivica koju oseća pred Gogoljevim snuždenim izrazom lica, meša se sa
zdravim razumom. Kako se od nje može očekivati da sprema večeru za svoju porodicu sa imenima
mrtvaca po zidovima?
Gogolju, međutim, ona nešto znače. Iz razloga koje ne može sebi da objasni, niti ih najbolje
shvata, ove stare puritanske duše, ovi prvi među imigrantima koji su stigli u Ameriku, ovi vlasnici
nezamislivih, zastarelih imena, obraćaju se njemu, i to tako jasno da uprkos majčinom gađenju odbija
da ih baci. Savije ih u rolnu, odnese ih gore, i ostavi ih u svojoj sobi, iza komode sa fijokama, tamo
gde zna da majka nikad neće gledati i gde će ostati, ignorisane ali zaštićene, da skupljaju prašinu još
mnogo godina.
 4.

1982.
Gogoljev četrnaesti rođendan. Kao i većina događaja u njegovom životu, njegovim roditeljima
je i ovo izgovor da prirede zabavu za svoje prijatelje Bengalce. Njegovi drugovi iz škole bili su
pozvani prethodnog dana, na bezazlenu proslavu sa picama koje je otac pokupio kad se vraćao sa
posla, zajedničkim gledanjem košarkaške utakmice na televiziji i partijom ping-ponga u suterenu. Po
prvi put u životu izjavio je da ne želi tortu sa glazurom, kutiju harlekin sladoleda, hot dog u zemički,
balone i ukrasne trake polepljene po zidovima. Ona druga proslava, za Bengalce, održava se prve
naredne subote posle rođendana. Kao i obično, mati mu danima pre toga kuva, zatrpava frižider
čitavim kulama od posuda prekrivenih folijom. Pazi da ne zaboravi da pripremi njegova omiljena
jela: jagnjeći kari sa puno krompirića, luchi, gusti channa dal sa natopljenim suvim grožđem,
chutney sa ananasom, sandesh napravljen od mladog krem sira obojenom šafranom. Sve ovo manje
teško joj pada nego da nahrani šačicu američke dece, od kojih polovina njih tvrdi da je alergična na
mleko i svi odbijaju da pojedu koricu sa hleba.
Blizu četrdesetoro gostiju stiže iz tri različite države. Žene su obučene u sarije, daleko svečanije
od pantalona i polo majica koje nose njihovi muževi. Jedna grupa muškaraca seda ukrug na pod i
smesta kreće da igra poker. To su njegove maši i mešo, njegove počasne tetke i ujaci. Svi oni dovode
svoju decu; ljudi s kojima se njegovi roditelji druže nemaju poverenja u bebisiterke. Kao i uvek,
Gogolj je među decom najstariji. Previše je veliki da se igra žmurke sa osmogodišnjom Sonjom i
njenim krezubim drugaricama sa kikicama, a opet nedovoljno veliki da sedi u dnevnoj sobi i vodi
raspravu o “reganomiji” sa ocem i ostalim muževima, ili pak da sedi sa ženama. Osoba koja mu je
najbliža po godinama je devojčica koja se zove Mošumi, čija se porodica nedavno doselila iz
Engleske u Masačusets, i čiji je trinaesti rođendan slično proslavljen pre par meseci. Ali, Gogolj i
Mošumi nemaju šta da kažu jedno drugom. Mošumi sedi na podu prekrštenih nogu, nosi naočare sa
braon plastičnim okvirima i debelu traku na crno-bele tufne koja joj drži gustu kosu dugačku do
brade. U krilu joj je drečavo zelena torba za plažu sa ružičastim gajtanima i drvenim ručkama; u torbi
joj je balsam za usne sa ukusom 7 UP-a koji s vremena na vreme prevlači preko usnica. Čita
raskupusano džepno izdanje “Ponosa i predrasude” dok druga deca, uključujući tu i Gogolja, gledaju
dečije emisije The Love Boat i Fantasy Island, gurajući se na krevetu i oko kreveta njegovih
roditelja. Povremeno neko od dece traži da Mošumi nešto kaže, bilo šta, svojim britanskim akcentom.
Sonja je pitala da li je ikada videla princezu Dajanu na ulici. “Prezirem američku televiziju”, najzad
izjavljuje Mošumi na opšte oduševljenje, a onda ode u hodnik da tamo nastavi sa čitanjem.
Pokloni se otvaraju kad odu gosti. Gogolj je dobio nekoliko rečnika, nekoliko digitrona,
nekoliko kompleta sa hemijskim i običnim olovkama, nekoliko groznih džempera. Roditelji mu
poklanjaju automatik foto-aparat, nov blok za crtanje, bojice i rapidograf koje je tražio i još dvadeset
dolara da potroši kako on želi. Sonja mu je magičnim markerima nacrtala čestitku na papiru koji je
otcepila iz njegovog bloka za crtanje, na kojoj stoji “Srećan ti rođendan, Grgolju” kako ga ona
uporno zove umesto da ga zove dada. Majka odvoji stvari koje mu se ne dopadaju, što je bezmalo
sve, da ih pokloni rođacima kad budu sledeći put išli u Indiju. Kasnije te iste večeri, sam je u sobi,
preslušava treću stranu Belog albuma na starom RCA gramofonu koji su roditelji otpisali i dali
njemu. Album je poklon koji je dobio kad je slavio rođendan sa svojim prijateljima Amerikancima,
od jednog od drugova iz škole. Iako je rođen u vreme kad je bend već bio na izdisaju, Gogolj je
pasionirani obožavalac Džona, Pola, Džordža i Ringa. U poslednjih nekoliko godina sakupio je skoro
sve njihove albume, a jedina stvar koja se nalazi pribodena na malu tablu za poruke s unutrašnje
strane njegovih vrata je Lenonova čitulja, već žuta i pred raspadanjem, isečena iz časopisa Boston
Globe. Sedi na krevetu prekrštenih nogu, nagnut nad tekstove pesama, kad začuje da neko kuca na
vrata.
“Uđi”, dovikuje, očekujući da je to Sonja u pidžami, da će da ga pita može li da uzme njegovu
Magic(and)Ball ili Rubikovu kocku. Iznenadi se kada vidi da je to otac, stoji u čarapama, prosedih
brkova, sa stomačićem nabreklim ispod prsluka boje ovsene kaše. Gogolja naročito iznenadi kad
ugleda poklon u očevim rukama. Otac mu nikada nije davao rođendanske poklone osim onih koje kupi
majka, ali ove godine, kaže otac prilazeći mu, ima nešto posebno. Poklon je umotan u crveno-zeleno-
zlatni prugasti papir sačuvan od prošlogodišnjeg Božića, nespretno zalepljen selotejpom. Očigledno
je to neka knjiga, debela, u tvrdom povezu, umotana očevom rukom. Gogolj polako odigne papir ali
uprkos tome selotejp ostavlja odrani trag. “Kratke priče Nikolaja Gogolja” stoji na koricama. Unutra
je ugao gde je stajala cena dijagonalno isečen.
“Naručio sam je iz knjižare, specijalno za tebe”, kaže otac, malo glasnije da ga čuje preko
muzike. “Danas ju je teško naći u tvrdom povezu. Ovo je britansko izdanje, vrlo mali tiraž. Trebalo je
četiri meseca da stigne. Nadam se da će ti se dopasti.”
Gogolj se naginje do stereo aparata da malo stiša muziku. Više bi voleo da je to “Autostoperski
vodič kroz galaksiju” ili čak još jedan primerak “Hobita” umesto onog što ga je prošlog leta izgubio
kad je bio u Kalkuti, ostavivši ga na krovu dedine kuće u Alipuru da ga odnesu vrane. Uprkos
povremenim očevim sugestijama, nikada nije dobio inspiraciju da pročita i reč od Gogolja i ne zna
ništa o nesreći u kojoj je otac skoro izgubio glavu. Misli da je to što otac malo šepa zaradio kada je
bio tinejdžer povredivši se na fudbalu. Za Gogolja mu je rečena samo polu-istina: da otac voli
njegova dela.
“Hvala, baba”, kaže Gogolj, nestrpljiv da se vrati tekstovima pesama. U poslednje vreme je
nešto lenj, obraća se roditeljima na engleskom iako oni uporno pričaju s njim na bengalskom.
Povremeno protrči kroz kuću u patikama. Za večerom ponekad koristi viljušku.
Otac još uvek stoji u sobi, gleda ga sa iščekivanjem, ruku prekrštenih na leđima, pa Gogolj uzme
da prelista knjigu. Ima samo jedna slika na početku, na papiru finijem od ostalih stranica, neki
olovkom rađen portret autora, u somotskom sakou, beloj platnenoj košulji i sa širokom kravatom.
Lice lisičje, sitnih tamnih očiju, sa tankim urednim brčićima i nenormalno velikim šiljatim nosem.
Tamna kosa ukoso mu visi preko čela, slepljena s obe strane, a tanke usne razvučene su u neprijatan,
nekako prezriv osmeh. Gogolj Ganguli odahne kad vidi da između njih dvojice nema nikakve
sličnosti. Istina, nos mu je dug ali ne tako dug, kosa mu je tamna, ali sigurno nije ovoliko tamna, u licu
je bled, ali ne ovako bled. On kosu nosi sasvim drugačije – gusti bičevi kose prekrivaju mu obrve u
stilu Bitlsa. Gogolj Ganguli nosi dukser na kom piše Harvard i “leviske” od sivog somota. Kravatu je
stavio samo jednom u životu, kad je išao na bar micvu kod jednog druga. Ne, zaključuje zadovoljno,
uopšte nema nikakve sličnosti.
Jer, sad je već počeo da mrzi kad ga pitaju kakvo mu je to ime, i mrzi što konstantno mora da
daje objašnjenja. Mrzi kad mora nekom da kaže da to ne znači ništa na “indijskom”. Mrzi kad mora
da nosi pločicu sa imenom prikačenu na džemper na proslavi Dana Ujedinjenih nacija u školi. Čak
mrzi i kad mora da potpiše svoj crtež na časovima crtanja. Mrzi što mu je ime kako apsurdno tako i
zbunjujuće, i to što on sa tim imenom nema nikakve veze, i to što nije ni indijsko ni američko, nego od
svih imena na svetu baš rusko. Mrzi što mora da živi sa njim, sa imenom od milja koje je postalo
pravo ime, iz dana u dan, iz sekunda u sekund. Mrzi kad ga ugleda na porudžbenici od braon papira za
pretplatu na “Nacionalnu geografiju” (prošlogodišnji poklon za rođendan od roditelja) i što ga stalno
viđa na listama najboljih učenika objavljenih u gradskim novinama. Ponekad mu to njegovo ime,
inače stvar bez oblika i težine, čak fizički smeta, kao da ga grebe etiketa na košulji koju je primoran
stalno da nosi. Ponekad bi voleo da može da ga zamaskira, da ga nekako skrati, kao što je jedan drugi
dečak iz Indije u njegovoj školi, Džejadev, navikao ljude da ga zovu Džej. Ali ime Gogolj već je
kratko i već zvučno i odoleva svakoj mutaciji. Drugi dečaci njegovih godina već počinju da se
udvaraju devojkama, zovu ih da izađu zajedno u bioskop ili piceriju, ali on ne može ni da zamisli
sebe kako izgovara: “Ćao, ovde Gogolj” u bilo kojoj iole romantičnoj situaciji. Uopšte ne može ovo
da zamisli.
Od ono malo što zna o ruskim piscima, nervira ga što su mu roditelji izabrali najbizarnije od
svih imena. Leo i Anton, sa tim bi mogao da živi. Najviše bi mu odgovaralo Aleksandar, skraćeno na
Aleks. Ali “Gogolj” njegovim ušima zvuči budalasto; niti je dostojanstveno niti ima težinu. Ono što
mu najviše smeta je što je tako totalno irelevantno. Gogolj je, više nego jednom umalo to nije ocu i
rekao, očev omiljeni pisac a ne njegov. A opet, sve je to njegova greška. Mogli su, barem u školi, da
ga zovu Nikhil. Onoga dana, onog prvog dana u zabavištu, kog se više ne seća, sve je moglo biti
drugačije. Mogao je da bude Gogolj samo 50% vremena. Kao i roditelji kad odu u Kalkutu, i on je
mogao da ima alternativni identitet, svoju B stranu. “Pokušavali smo”, roditelji objašnjavaju
prijateljima i rodbini kad ih pitaju zašto njihov sin nema pravo ime, “ali on se odazivao samo na
Gogolj. U školi su insistirali.” Onda bi dodali: “Živimo u zemlji čijeg predsednika zovu Džimi.
Zaista nismo mogli ništa da uradimo.”
“Hvala, još jednom”, kaže Gogolj ocu. Zaklapa korice i spušta noge sa kreveta da odloži knjigu
na policu. Otac međutim, koristi ovu priliku da sedne do njega na krevet. Na trenutak stavlja ruku na
Gogoljevo rame. Dečak je u poslednjih par meseci izrastao, visok je skoro kao Ašok. Lice mu više
nije onako detinje bucmasto. Glas je počeo da mu se produbljuje i sad je malo promukao. Ašoku
pada na pamet da on i njegov sin verovatno nose isti broj cipela. Pod svetlošću noćne lampe Ašok
primećuje da se na sinovljevim nausnicama pojavljuju brčići. Na vratu mu se vidi Adamova
jabučica. Blede šake, slične Ašiminim, duguljaste su i tanke. Ašok se pita da li Gogolj liči na njega u
tim godinama. No, nema fotografija da svedoče o Ašokovom detinjstvu; ništa pre pasoške fotografije,
ništa pre života u Americi nije ostalo vizuelno zabeleženo. Na noćnom stočiću Ašok primeti bocu
dezodoransa i tubu kreme protiv bubuljica. Uzme knjigu sa kreveta gde je ležala između njih dvojice i
zaštitnički pređe dlanom preko korica. “Uzeo sam sebi slobodu da je prvo ja pročitam. Prošlo je
mnogo godina odkad sam čitao ove priče. Nadam se da mi ne zameraš.”
“Nema problema”, kaže Gogolj.
“Gogolj mi je posebno blizak”, kaže Ašok, “više nego bilo koji drugi pisac. Znaš li zašto?”
“Sviđaju ti se njegove priče.”
“Ne samo to. Kao odrastao čovek proveo je veći deo života van domovine. Kao i ja.”
Gogolj klima glavom. “A-ha.”
“A ima još jedan razlog.” Muzika prestaje i zavlada tišina. Gogolj, međutim, okrene ploču i
pojača ton na “Revolution 1.”
“A taj je?”, kaže Gogolj, pomalo nestrpljivo.
Ašok baci pogled po sobi. Ugleda Lenonovu čitulju pribodenu na tablu, a onda i kasetu sa
klasičnom indijskom muzikom koju je kupio Gogolju pre više meseci nakon jedog koncerta fondacije
Kresge, sa koje još uvek nije skinut najlonski omotač. Primećuje gomilu rođendanskih čestitki
razbacanih po podu i seti se onog vrelog avgustovskog dana u Kembridžu, pre četrnaest godina, kada
je prvi put držao sina na rukama. Od tog dana, dana kada je postao otac, sećanje na onu železničku
nesreću je bledelo, svake godine bilo je sve slabije i slabije. Iako nikada neće zaboraviti tu noć, ona
ga više ne vreba u mislima, ne proganja ga toliko kao pre. Ne baca kao ranije senku na čitav njegov
život, ne pomračuje ga kao nekada, bez ikakvog upozorenja. Umesto toga, drži se čvrsto prošlosti i
mesta daleko od Pemberton Roada. Današnji dan, dan sinovljevog rođenja, dan je kada treba odati
počast životu, a ne bliskim susretima sa smrću. Tako, zasad, Ašok odučuje da zadrži za sebe razlog iz
kog mu je dao ovo ime.
“Nema drugog razloga. Laku noć”, kaže Gogolju, ustajući s kreveta. Na vratima okleva, okrene
se. “Znaš li šta je jednom rekao Dostojevski?”
Gogolj odmahuje glavom.
“Svi smo mi izašli iz Gogoljevog šinjela.’”
“Šta bi to trebalo da znači?”
“Jednog dana ćeš shvatiti. Živeo mi sto godina.” Gogolj ustane i zatvori vrata za ocem koji ima
dosadnu naviku da ih nikad ne zatvara do kraja. Okrene ključ za svaki slučaj, a onda uglavi knjigu
između dva toma Hardy Boys knjiga. Ponovo sedne na krevet i vraća se tekstovima pesama kad mu
nešto padne na pamet. Taj pisac po kom je nazvan, uopšte se ne zove Gogolj. Njegovo lično ime je
Nikolaj. Ne samo da je Gogolju Ganguliju ime od milja postalo pravo ime, već je i prezime postalo
ime. I takođe mu padne na pamet, da niko koga poznaje na ovom svetu, ni u Rusiji ni u Indiji ni u
Americi niti igde drugde, ne deli sa njim ovo ime. Čak ni onaj po kom ga je dobio.

***
Naredne godine Ašok stiče pravo da iskoristi sabatikal i tako obaveštavaju Gogolja i Sonju da
će svi otići u Kalkutu na osam meseci. Kad mu roditelji ovo saopšte, jednom prilikom posle večere,
Gogolj misli da se šale. Ali onda im kažu da su karte već rezervisane i sve već isplanirano.
“Smatrajte to produženim raspustom”, Ašok i Ašima govore snuždenoj deci. Gogolj međutim zna da
osam meseci nije nikakav raspust. Ježi se pri pomisli da će osam meseci biti bez svoje sobe, bez
ploča i gramofona, bez prijatelja. Po Gogoljevom mišljenju, osam meseci u Kalkuti je kao da su se
praktično tamo preselili, što mu kao mogućnost nikada dosad nije palo na pamet. Osim toga, sada je u
drugom razredu niže srednje. “A šta sa školom?”, ističe. Roditelji ga podsećaju da ranije njegovim
nastavnicima nije smetalo kad bi Gogolj tu i tamo izostao iz škole. Dali bi mu radne listove iz
matematike i jezika koje će propustiti, i kad bi se vratio, posle mesec ili dva, hvalili su ga što nije
izgubio korak sa gradivom. Gogoljev pedagog ipak izražava zabrinutost kad ga Gogolj obavesti da će
propustiti celo drugo polugodište desetog razreda. Zovu Ašimu i Ašoka da popričaju sa njima o
opcijama. Pedagog pita da li postoji neka mogućnost da se tamo Gogolj upiše u neku internacionalnu
školu. Međutim, najbliža takva škola je u Delhiju, više od osamsto milja od Kalkute. Pedagog im
sugeriše da se možda Gogolj pridruži roditeljima kasnije, kad se završi školska godina, a da do juna
živi kod nekih rođaka. “Mi nemamo rođake u ovoj zemlji”, Ašima obaveštava pedagoga. “Upravo
zato smo i rešili da idemo u Indiju.” I tako, nakon samo četiri meseca provedena u desetom razredu,
pošto su malo ranije pojeli pirinač i barene krompire i jaja za večeru, jer je majka inistirala da jedu i
uprkos tome što će im večeru poslužiti u avionu, on kreće, knjige iz istorije SAD i geometrije
spakovane su u kofer iznesen zajedno sa drugim koferima, zaključan katancima i zavezan kanapima i
označen nalepnicama sa dedinom adresom u Alipuru. Gogolj se uvek unervozi kad ugleda ove
nalepnice. Uvek od njih ima utisak da njegova porodica ne živi u Pemberton Roadu. Polaze na sam
dan Božića, odvoze svoju pozamašnu kolekciju prtljaga na aerodrom Logan, a ustvari bi trebalo da
su kod kuće i da otvaraju poklone. Sonja je mrzovoljna, ima blagu groznicu od vakcine protiv tifusa i
još uvek se nada, kad uđe u dnevnu sobu tog dana, da će zateći jelku ukrašenu lampicama. Ali u
dnevnoj sobi su samo otpaci: kartoni sa cenom skinutom sa svih poklona koje su zapakovali da
odnesu rodbini, plastične vešalice, kartoni izvađeni iz košulja. Drhture dok napuštaju kuću bez kaputa
i rukavica, neće im trebati tamo gde su pošli, a kad se vrate biće avgust. Kuću su iznajmili nekim
američkim studentima koje je otac našao na fakultetu, jednom nevenčanom paru koji se zovu Barbara
i Stiv. Na aerodromu Gogolj stoji u redu za čekiranje karata sa ocem koji je obukao sako i kravatu,
kao i uvek kad putuje avionom. “Nas četvoro”, kaže kad dođe na njih red, pružajući dva indijska i
dva američka pasoša. “Dva hindu obroka, molim vas.”
U avionu Gogolj sedi nekoliko redova iza roditelja i Sonje, u sasvim drugom odeljku. Roditelji
su mu se zbog ovoga jako nasekirali, ali Gogolj se potajno raduje što će biti sam. Kad stjuardesa
dogura do njega kolica sa pićem, odluči da okuša sreću i naručuje Bloody Mary, da po prvi put u
životu okusi metalni ujed alkohola. Prvo lete za London, a onda za Kalkutu preko Dubaija. Kad budu
preletali Alpe, otac će im ustati sa sedišta da kroz prozorče fotografiše snežne vrhove. Kad je ranije
leteo, Gogolja je oduševljavala pomisao da preleću preko tolikih zemalja; stalno bi iznova vadio
mapu iz džepa na sedištu ispred, da proveri put kojim idu, i nekako bi se osećao avanturistom. Ali
ovoga puta je frustriran činjenicom što uvek idu samo u Kalkutu. Osim poseta rodbini, u Kalkuti nema
šta da se radi. Već je išao u planetarijum i Zoološki vrt i muzej Victoria Memorial desetinu puta.
Nikada nisu išli u Diznilend ili Veliki Kanjon. Samo jednom, kad im je let na koji su presedali u
Londonu kasnio, napustili su “Hitrou” i otišli u obilizak grada duplim autobusom.
Na poslednjoj deonici leta, u avionu je ostalo samo nekoliko ljudi koji nisu Indijci. Avion bruji
od razgovora na bengalskom; majka mu je već razmenila adrese sa porodicom koja sedi preko puta.
Pre sletanja odlazi do toaleta da se preobuče, u čist sari što je pravo čudo izvesti u onako
minijaturnom prostoru. Poslužuju im poslednji obrok, omlet sa začinskim travama i odozgo kolut
prepečenog paradajza. Gogolj uživa u svakom zalogaju, svestan da narednih osam meseci ništa neće
imati ukus na koji je navikao. Kroz prozor primećuje palme i stabla banana i vlažno, sumorno nebo.
Točkovi dotaknu zemlju, avion prskaju dezinfekcionim sredstvom i onda silaze na asfalt aerodroma
Dum Dum, udišući kiseli vazduh ranog jutra od kog mu se prevrne želudac. Zastanu da mahnu čitavoj
četi rođaka koji im raspomamljeno mašu sa galerije, ujacima koji drže na ramenima sitnu decu. Kao i
uvek, Gangulijevi odahnu kad vide da im je sav prtljag tu, na broju i neotvaran, a još više kad na
carini ne prave oko njega pitanje. A onda, vrata od mat stakla skliznu ustranu, i još jednom su
zvanično stigli, više nisu u prolazu, tonu u zagrljaje i poljupce i štipkanje obraza i osmehe. Nema
kraja nazivima koje Gogolj i Sonja moraju da zapamte, ne ujna ova i ujak onaj, već mnogo
specifičnije reči: mashi i pishi , mama i maima , kaku i jathu, kojima se označava da li su to rođaci
sa majčine ili očeve strane, jesu li krvno srodstvo ili su venčanjem stigli u porodicu. Ašima, sada
Monu, jeca od olakšanja, a Ašok, sada Mithu, ljubi se sa braćom u oba obraza, drži njihove ruke u
svojima. Gogolj i Sonja ih sve poznaju, ali nisu tako bliski sa njima kao njihovi roditelji. U roku od
samo par minuta, naočigled svojoj deci, Ašok i Ašima preobražavaju se u odvažnije, manje
komplikovane verzije sebe, glasovi su im sada glasniji, osmesi širi, pokazuju samopouzdanje kakvo
Gogolj i Sonja nikad nisu videli u Pemberton Roadu. “Plašim se, Grgolje”, šapne Sonja bratu na
engleskom, potraživši njegovu ruku i odbijajući da je pusti.
Požuruju ih da uđu u taksi koji čeka i kreću VIP drumom posred kolosalno uređenog zemljišta
pravo u srce Severne Kalkute. Gogolj je već navikao na ove prizore a ipak ponovo blene u niske
tamnopute vozače rikši i zbijene zgrade i balkone sa rešetkama i čekiće i srpove nacrtane na
fasadama. Zuri u putnike koji se neoprezno kače o tramvaje i autobuse (svakog momenta postoji
opasnost da će se rasprostreti po pločniku) i u čitave porodice koje na ulici ispred kuće kuvaju
pirinač i peru kosu. U stanu njegove majke u ulici Amherst, gde sada živi njegov ujak sa porodicom,
komšije posmatraju sa prozora i krovova kako Gogolj sa porodicom izlazi iz taksija. Štrče u onim
svojim bleštavo belim skupim patikama, sa svojim američkim frizurama i rančevima prebačenim
preko ramena. Kada uđu, on i Sonja dobiju po šolju Horlick’sa20 i po tanjir softenih, sunđerastih
rossogolla, koje poslušno pojedu iako im uopšte nije do njih. Obeleže im stopala na parčetu papira i
pošalju slugu da u Bati kupi gumene papuče koje će nositi po kući. Otključavaju se i odvezuju koferi i
iskopavaju se svi oni pokloni, uz opšte divljenje i isprobavanje.
U narednim danima ponovo se navikavaju da spavaju pod mrežom za komarce, da se kupaju
polivajući se po glavi vodom iz limenih šolja. Ujutru, Gogolj posmatra braću i sestre od ujaka kako
oblače bele i plave školske uniforme i nose boce sa vodom preko grudi. Njegova ujna, ita tata,
čitavo jutro gazduje po kuhinji, kinji poslugu koja čuči pored odvodnog kanala i riba prljavo posuđe
pepelom ili secka hrne začina na pločama koje ga podsećaju na nadgrobne. U kući Gangulijevih u
Alipuru, videće sobu u kojoj bi oni živeli da su mu roditelji ostali u Indiji, krevet od ebanovine, sa
četiri stuba, u kom bi svi oni spavali zajedno i ormar u kom bi držali stvari.
Umesto da iznajme sebi stan, provode osam meseci kod različitih rođaka, seljakajući se tamo-
ovamo od jednih do drugih. Borave u naseljima Ballygunge, Tollygunge, Salt Lake, Budge Budge,
trupkaju se na bezbrojnim vožnjama taksijem tamo i ovamo kroz grad. Svakih par nedelja, čeka ih
nepoznat krevet, druga porodica sa kojom će živeti, novi ritam na koji se treba privići. U zavisnosti
od toga gde se trenutno nalaze, jedu sedeći na podu od crvene ilovače ili cementa ili na pločicama, ili
pak za stolovima sa mermernom pločom toliko hladnom da se na njoj ne mogu držati laktovi. Braća i
sestre i ujne i ujaci raspituju se o životu u Americi, o tome šta se tamo jede za doručak, o njihovim
školskim drugovima. Gledaju slike kuće u Pemberton Roadu. “Tepisi u kupatilu”, komentarišu, “vidi
ti to.” Otac mu je zauzet svojim istraživanjima, drži predavanja na Univerzitetu Džadavpur. Majka
odlazi u Novi Market da pazari, i ide u bioskop i da se vidi sa starim drugovima iz škole. Za osam
meseci nijednom nije ušla u kuhinju. Slobodno luta po gradu u kom Gogolj, uprkos tome što je već
više puta dolazio, nema nikakav smisao za orijentaciju. U toku prva tri meseca Sonja je već desetak
puta iščitala knjige Laure Ingals Vajlder. Gogolj povremeno otvara neki od udžbenika, namučen od
vrućine. Iako je poneo patike nadajući se da će moći da trči kros-kontri, ovim popucalim, zagušenim,
natrpanim ulicama nije moguće trčati. Jednoga dana, kad je to pokušao, uma maima je, gledajući ga
sa krova, poslala za njim slugu da se ne izgubi.
Lakše mu je da digne ruke od svega i ostane zarobljenik. U ulici Amherst, Gogolj seda za crtaći
sto svog dede i premeće po konzervi sasušenih pera. Crta ono što vidi kroz gvozdene rešetke:
nazubljene obrise grada, dvorišta, kaldrmisani trg na kom devojke pune mesingane urne vodom iz
gumenog creva, ljude kako promiču skriveni ispod baldahina na rikšama, žure kući po kiši i nose
nekakve pakete. Tu na krovu, jednoga dana, sa siluetom Howrah mosta u pozadini, popuši sa jednim
od slugu bidi čvrsto uvijen u maslinasto zeleno lišće. Od svih ljudi kojima je okružen sve to vreme,
Sonja mu je jedini saveznik, jedina osoba koja govori i sedi i vidi stvari kao i on. Dok ostatak
ukućana spava, on i Sonja otimaju se oko vokmena, oko zbirke skoro istopljenih kaseta koje je Gogolj
snimio kod kuće. S vremena na vreme, potajno priznaju jedno drugom koliko im se strašno jede
hamburger ili parče pice sa kobasicama ili pije čaša hladnog mleka.
Iznenađeni su, na leto, kad im otac saopšti da je isplanirao da odu na put, prvo u Delhi, u posetu
stricu, a onda u Agru da vide Tadž Mahal. Biće to Gogoljevo i Sonjino prvo putovanje van Kalkute,
prvi put da po Indiji putuju vozom. Kreću iz Howraha, ogromne stanice podignute nebu pod oblake, u
kojoj sve odjekuje, gde bosonogi kuliji u crvenim pamučnim košuljama na glavama nose sve one
samsonajt kofere Gangulijevih, gde čitave porodice spavaju na podu, poređani kao sardine i
pokriveni. Gogolj je svestan opasnosti koje vrebaju: rođaci su mu ispričali o banditima koji haraju u
Biharu, zbog čega će otac ispod košulje nositi specijalnu majicu sa skrivenim džepovima u koje je
sklonio gotov novac, a majka i Sonja poskidati zlatni nakit. Na peronu idu od vagona do vagona, traže
svoja četiri imena na listama putnika zalepljenim sa spoljne strane voza. Smeste se na plave ležajeve,
gornja dva se spuštaju sa zidova kad dođe vreme za spavanje, a preko dana se ponovo sklapaju.
Kondukter im deli krevetninu, teške, bele, pamučne čaršave i tanku vunenu ćebad. Ujutru posmatraju
krajolik kroz mat stakla svog klimatizovanog vagona, pa im zbog toga sve, bez obzira na to koliko je
vedar dan, izgleda tmurno i sivo.
Odvikli su se za ova četiri meseca da budu sami, njih četvoro. Na nekoliko dana, u Agri koja je
nepoznanica za Ašimu i Ašoka koliko i za Gogolja i Sonju, svi oni su samo turisti, odsedaju u hotelu
sa bazenom, srkuću flaširanu vodu, jedu u restoranima viljuškom i kašikom, plaćaju kreditnom
karticom. Ašima i Ašok govore iskvarenim hindu jezikom, a kad im priđu dečaci koji prodaju
razglednice i drangulije od mermera, prinuđeni su da kažu: “Engleski, molim vas.” Gogolj primećuje
da su u nekim restoranima, osim osoblja koje ih poslužuje, oni jedini Indijci. Ta dva dana tumaraju
oko mermernog mauzoleja koji sav blista siv i žut i ružičast i narandžast, u zavisnosti od svetla. Dive
se njegovoj savršenoj simetriji i poziraju ispod minareta sa kojih su neki turisti skakali u smrt. “Hoću
ovde da se slikamo, samo nas dvoje”, kaže Ašima Ašoku dok obilaze oko osnove masivnog stuba, pa
tako po zaslepljujućem suncu Agre, sa pogledom na isušeno korito reke Yamuna. Ašok uči Gogolja
kako da koristi Nikon, kako da fokusira i navije film. Turistički vodič im govori da je po završetku
gradnje Tadža, svim graditeljima, a bilo ih je dvadesetdve hiljade, odsečen palac da nikada više ne
sagrade nešto slično. Te noći u hotelu, Sonja se budi sa vriskom, sanjala je da su joj odsečeni palci.
“To je samo legenda”, kažu joj roditelji. Ta ideja, ipak, proganja i Gogolja. Nijedna druga građevina
koju je ikada video nije na njega ostavila tako snažan utisak. Drugog dana u Tadžu, pokušava da
skicira kupolu i deo fasade, ali njena gracioznost mu izmiče pa baca nedovršen crtež. Umesto toga,
udubljuje se u vodič, proučava istoriju Mughal arhitekture, i saznaje imena careva koji su nasleđivali
carstvo: Babur, Humayun, Akbar, Jahangir, Shah Jahan, Aurangzeb. U tvrđavi Agra, svi gledaju
kroz prozor sobe u kojoj je šaha Akbara rođeni sin držao utamničenog. U Sikandri, u Akbarovoj
grobnici, zure u pozlaćene freske u hodniku, iskrzane, oskrnavljene, spaljene, drago kamenje im
iskopano perorezima, grafiti ispisani po kamenju. U Fatehpur Sikriju, Akbarovom napuštenom gradu
od peščanika, lutaju dvorištima i zasvođenim tremovima dok im papagaji i sokoli proleću iznad
glava, a na grobu Salim Chishti, Ašima vezuje crvene končiće o mermernu rešetkastu pregradu, za
sreću.
Ne prati ih, međutim, dobra sreća na povratku u Kalkutu. Na stanici Benares, Sonja traži od oca
da joj kupi krišku nekog voća od kog počnu nesnosno da je svrbe usne, a onda se naduju triput veće
nego inače. Negde u Biharu, usred noći, u drugom kupeu izbodu nekog biznismena na spavanju i
ukradu mu trista hiljada rupija, pa voz stoji pet sati radi policijske istrage. Gangulijevi saznaju za
uzrok ovog kašnjenje tek ujutru, za doručkom, putnici su uznemireni i preplašeni, svi govore samo o
tome. “Probudi se. Neki tip je ubijen u vozu”, Gogolj kaže Sonji naginjući se ka njoj sa gornjeg
ležaja. Niko nije strašnije prestravljen od Ašoka koji se priseća zaustavljanja onog drugog voza, one
druge noći, u onom drugom polju. Ovoga puta ništa nije čuo. Sve je prespavao.
Po povratku u Kalkutu, Gogolj i Sonja se oboje grozno razbole. To je zbog vazduha, zbog
pirinča, zbog vetra, usput komentariše rodbina; nisu oni dovoljno jaki za ovu sirotu zemlju, kažu.
Imaju zatvor, pa onda obrnuto. Lekari uveče dolaze u kućne posete, sa stetoskopima u crnim kožnim
tašnama. Daju im Entroguinol i ajowan vodu koja im peče grlo.21 A kad se oporave, vreme je da
krenu kući: dan za koji su mislili da nikada neće doći, sad je samo dve nedelje daleko. Kupuju
kašmirske šolje za olovke da ih Ašok ponese kolegama na fakultetu. Gogolj kupuje indijske stripove
da ih podeli prijateljima Amerikancima. Veče uoči polaska, posmatra svoje roditelje kako stoje pred
uramljenim i na zid okačenim fotografijama pokojnog dede i babe, pognutih glava, ridajući kao deca.
A onda, čitav karavan taksija i “ambasadora” dolazi da ih još jednom preveze preko čitavog
grada. Let je u samu zoru pa tako moraju da krenu dok je još uvek mrak, voze se ulicama koje su
toliko puste da ih ne prepoznaju, a osim njih se još jedino kreće tramvaj sa jednim jedinim maleckim
farom. Na aerodromu, svi oni ljudi koji su ih dočekali, udomili, hranili i udovoljavali im svih ovih
meseci, oni sa kojima dele prezime ako već ne dele život, okupili su se još jednom na galeriji, da
mašu u znak pozdrava. Gogolj zna da će mu rodbina ostati tu da stoji sve dok avion ne odmakne
daleko, dok se više ne bude videlo kako mu se lampice pale i gase spram neba. Zna da će mu majka
sedeti ćutke, zagledana u oblake, dok budu leteli natrag za Boston. Ali za Gogolja, olakšanje
potiskuje svaki eventualni trag preostale tuge. Sa olakšanjem skida foliju sa doručka, vadi escajg iz
zavarenih plastičnih kesica i traži od stjuardese British Airwaysa čašu soka od narandže. Sa
olakšanjem stavlja slušalice da odgleda The Big Chill i odsluša četrdeset najboljih pesama sa top
liste, dok se vraća kući.
Nakon dvadeset i četiri sata, on i njegova porodica ponovo su u Pemberton Roadu, kraj je
avgusta i treba ošišati travnjak, njihovi stanari ostavili su četvrt mleka i nešto hleba u frižideru i
četiri najlon kese pune njihove pošte na stepeništu. Gangulijevi prvo čitav dan prespavaju, a onda
čitavu noć vilene, dave se tostom u tri ujutru, pa onda kreću da otpakuju kofere, jedan po jedan. Iako
su stigli kući, zbunjuje ih ovaj prostor i ničim narušena tišina kojom su okruženi. Još uvek imaju
osećaj kao da su nekako u prolazu, još uvek nisu uhvatili priključak sa svojim životom ovde, još uvek
su zarobljeni u onom rezervnom programu, čiju prisnost dele samo njih četvoro. No, krajem nedelje,
pošto su majčine prijateljice već bile da se nadive njenom novom zlatnom nakitu i sarijima, pošto je
svih osam kofera stajalo na verandi da se vetri i onda sklonjeno, pošto je chanachur preručen u
Tuppenvare posude, a prošvercovani mango pojeden za doručak sa žitaricama i čajem, kao da nikada
nisu ni odlazili. “Kako ste pocrneli”, sa zavišću im govore prijatelji njihovih roditelja. S ove strane,
ne očekuje ih neki poseban trud. Povuku se u svoje tri sobe, svoja tri odvojena kreveta, na debele
madrace i jastuke i čaršave sa ušivenim ćoškovima. Posle samo jednog odlaska u supermarket,
frižider i kredenci ponovo su puni poznatih robnih marki: Skippy, Hood, Bumble Bee, Land O’Lakes.
Majka ulazi u kuhinju i ponovo ona priprema obroke, otac vozi kola, kosi travnjak i vraća se na
fakultet. Gogolj i Sonja spavaju koliko god žele, gledaju televiziju, prave sendviče sa kikiriki
puterom i želeom u bilo koje doba dana. Ponovo mogu slobodno da se svađaju, zadirkuju jedno
drugo, dovikuju se i galame i govore jedno drugom “umukni”. Tuširaju se vrelom vodom, pričaju
između sebe na engleskom, voze biciklove po kraju. Zovu drugove koji se raduju što ih vide, ali ništa
ih ne pitaju o tome gde su bili. I tako tih osam meseci ostane za njima, brzo odbačeno, brzo
zaboravljeno, kao odeća koja se nosi samo u specijalnim prilikama ili u sezoni koja je upravo
minula, odjednom neprikladna i irelevantna za njihov život.

U septembru, Gogolj se vraća u srednju školu i počinju poslednja dva razreda: među najboljima
je iz biologije, istorije SAD, odličan iz trigonometrije, španskog, među najboljima iz engleskog. Na
časovima engleskog za lektiru ima romane “Iton From”, “Veliki Getsbi”, “Dobra zemlja”, “Crvena
značka za hrabrost”. Kad na njega dođe red, popne se na podijum i recituje “Sutra, sutra i sutra”,
govor iz “Magbeta”, jedine stihove koje će znati naizust do kraja života. Njegov nastavnik, g-din
Loson, sitan je, žilav i besramno prepotentan čovek neočekivano dubokog glasa, riđkasto-plave kose,
sitnih ali prodornih zelenih očiju iza naočara sa debelim okvirima. Predmet je masovnih tračeva u
školi, a pomalo i skandala, jer je ranije bio oženjen g-đicom Sagan, koja predaje francuski. Nosi
vojničke pantalone i džempere od šetlanda u jarkim bojama, drečavo zelenoj i žutoj i crvenoj, srkuće
stalno crnu kafu iz iste iskrzale plave šolje i ne može da izdrži ni čitavih pedeset minuta časa da se ne
izvine i izađe do zbornice da popuši cigaretu. Uprkos sitnoj pojavi, vlada učionicom i pleni svojim
prisustvom. Rukopis mu je, već svi znaju, nemoguć; učeničke sastave redovno vraća ukrašene smeđim
prstenovima od kafe a ponekad i zlatnim prstenovima od viskija. Svake godine podeli svima ili
dvojke ili jedinice za prvi sastav, što je uvek analiza Blejkove pesme “Tigar!” Nekoliko devojaka u
odeljenju uporno smatraju da je g-din Loson neopisivo seksi i ludo su zaljubljene u njega.
G-din Loson je prvi Gogoljev nastavnik koji poznaje i ceni Gogolja-pisca. Prvog dana je
podigao pogled kad js naišao na Gogoljevo ime na listi učenika, sa izrazom blagonaklonog
iznenađenja na licu. Za razliku od ostalih nastavnika, nije pitao da li je to stvarno njegovo ime, ni da
li je prezime, ni da li je skraćeno od nekog drugog imena. Nije pitao, kao što su to mnogi drugi
budalasto pitali: “Zar on nije bio neki pisac?” Umesto toga prozvao ga je savršeno normalno, bez
zastajkivanja, bez premišljanja, ne skrivajući podsmeh, baš kao što je prozvao i Brajana i Eriku i
Toma. I dodao: “Pa, moraćemo da pročitamo ‘Šinjel’. Ili to ili ‘Nos’.”
Jednog januarskog jutra, nedelju dana posle božićnog raspusta, Gogolj sedi u klupi kraj prozora
i posmatra sitan šećerasti sneg kako se mestičavo spušta sa neba.
“Ovo tromesečje posvetićemo kratkoj priči”, objavljuje g-din Loson i Gogolju odmah sine. Sa
rastućom strepnjom i blagim osećanjem mučnine posmatra ga kako deli knjige naređane na katedri i
pruža svakom studentu u prvom redu po jedan dobro pohabani primerak antologije “Klasici kratke
priče”. Gogoljev primerak je praktično rasturen, uglovi iskrzani a korice posute tačkicama koje liče
na neku beličastu buđ. Pogleda sadržaj, vidi da je Gogolj posle Foknera, a pre Hemingveja. Pri
samom pogledu na to ime odštampano velikim slovima na namreškanoj stranici pripadne mu muka.
Kao da je to neka naročito neuspela fotografija zbog koje bi morao da se pravda: “Tu baš ne ličim na
sebe.” Gogolj poželi da se izvini i izađe, da digne ruku i ode do toaleta, ali u isto vreme ne želi da
privuče ni najmanju pažnju na sebe. I tako ostaje da ssdi, izbegava da pogleda u oči bilo kog od
svojih drugova i lista onu knjigu. Pored nekih autora prethodni čitaoci ostavili su olovkom zvezdicu,
ali pored imena Nikolaja Gogolja nema nikakvog znaka. Svaki autor zastupljen je po jednom pričom.
Ona pored Gogoljevog imena nosi naslov “Šinjel”. No, do kraja časa g-din Loson ne spominje
Gogolja. Umesto toga, na olakšanje Gogolja Gangulija, naizmenično naglas čitaju “Ogrlicu” Gi de
Mopasana. Možda, u Gogolju počinje da se budi nada, g-din Loson nema nameru da im zada
Gogoljevu priču. Možda je zaboravio na nju. Međutim, kad se oglasi zvono a učenici svi počnu da
ustaju iz klupa, g-din Loson podigne ruku. “Pročitajte Gogolja za sutra”, dovikuje im dok se guraju
kroz vrata.
Sledećeg dana, g-din Loson velikim slovima napiše “Nikolaj Vasiljevič Gogolj” na tabli,
uokviri ga i onda napiše datume piščevog rođenja i smrti u zagradama. Gogolj otvara svesku sa klupe
i nevoljno prepisuje podatke. Govori sam sebi kako to i nije ništa strašno; napokon, u razredu imaju
jednog Viljema, ako ne i Ernesta. Leva ruka g-dina Losona hitro vuče kredom po tabli, no Gogoljeva
hemijska okleva. Labave, spiralnim povezom uvezane stranice ostaju prazne dok se stranice njegovih
drugara pune podacima iz kojih će ih verovatno uskoro propitivati: rođen 1809. u Poltavskoj
guberniji u Ukrajini, u plemićkoj kozačkoj porodici. Otac sitni zemljoposednik koji je takođe pisao
drame, umro kad je Gogolju bilo šesnaest godina. Učio je licej u Nježinu, otišao u Petrograd 1828-e,
gde je 1829-e stupio u državnu službu u Odeljenju za javne radove pri Departmanu unutrašnjih
poslova. Od 1830-1831, prebačen je u Departman pravde, u Odeljenje carskih dobara, posle čega je
predavao istoriju na Institutu za mlade dame, i kasnije na Univerzitetu u Petrogradu. Kad mu je bilo
dvadeset dve, zbližio sa Aleksandrom Puškinom. 1830-e objavio je svoju prvu kratku priču. 1836-e,
komedija “Revizor” postavljena je u Petrogradu. Razočaran neujednačenim prijemom svog komada,
napustio je Rusiju. Sledećih dvanaest godina živeo je u inostranstvu, u Parizu, Rimu i na drugim
mestima, pišući prvi tom “Mrtvih duša”, romana koji se smatra njegovim najboljim delom.
G-din Loson sedi na ivici katedre, nogu je prebacio jednu preko druge, prevrće par stranica
žutog notesa ispunjenog beleškama. Osim beležnice tu je i piščeva biografija, debela knjiga sa
naslovom “Izmučena duša”, a u njoj su mnogobrojine stranice obeležene iscepanim komadićima
papira.
“Nije baš običan svat, taj Nikolaj Gogolj”, kaže g-din Loson. “Danas ga slave kao jednog od
najgenijalnijih ruskih pisaca. Ali za života ga niko nije shvatao, a najmanje on sam sebe. Mogli bismo
reći da je sušta ilustracija izraza “ekscentrični genije”. Pisac Ivan Turgenjev opisao ga je kao
inteligentno, čudno i teško stvorenje. Bio je poznat kao hipohondar i duboko paranoičan, frustriran
čovek. Osim toga, svi izvori tvrde da je bio morbidno melanholičan, sklon napadima duboke
depresije. Imao je problema da stekne prijatelje. Nikada se nije ženio, nije imao dece. Opšte je
verovanje da je umro čedan.”
Gogolju vrelina nadire sa potiljka u obraze i uši. Svakog puta kad se izgovori to ime, on trepne
ne dajući glasa od sebe. Roditelji mu ovo nikada nisu spominjali. Zagleda ispod oka drugove iz
razreda, ali oni deluju nezainteresovano, poslušno zapisuju podatke, a g-din Loson nastavlja da priča
gledajući preko ramena svoj neuredan rukopis kojim je ispunio tablu. Odjednom je besan na g-dina
Losona. Iz nekog razloga oseća se izneverenim.
“Gogoljeva književna karijera obuhvata period od oko jedanaest godina, posle čega je manje-
više bio paralisan blokadom u pisanju. Poslednje godine života obeležene su fizičkim propadanjem i
emocionalnim mukama”, govori g-din Loson. “Očajnički pokušavajući da povrati zdravlje i kreativnu
inspiraciju, Gogolj je tražio spas u čitavom nizu banja i sanatorijuma. Godine 1848-e išao je na
hodočašće u Palestinu. Naposletku se vratio u Rusiju. 1852-e, u Moskvi, razbijenih iluzija i ubeđen
da je kao pisac propao, odrekao se svakog književnog truda i spalio rukopis drugog toma ‘Mrtvih
duša’. Onda je sam sebi objavio smrtnu presudu, i izvršio lagano samoubistvo izgladnjivanjem.”
“Užas”, kaže neko iz poslednjih redova. “Zašto bi neko želeo sam sebi to da uradi?”
Nekoliko njih baca poglede ka Emili Gardener za koju kruži priča da boluje od anoreksije.
G-din Loson, podigavši prst, nastavlja. “Pokušavajući da ga povrati u život, na dan pre nego što
će umreti, lekar ga je potopio u kadu sa toplom vodom, glavu su mu polivali ledenom vodom, a na
nos su mu stavili sedam pijavica. Da ih ne bi počupao sa sebe, vezali su mu ruke.”
Ceo razred, osim jednog učenika, počinje uglas da ispušta zvuke gađenja, tako da g-din Loson
mora znatno da povisi glas da bi ga čuli. Gogolj pilji u svoju klupu, ne vidi ništa pred sobom. Ubeđen
je da čitava škola čuje predavanje g-dina Losona. Da je na razglasu. Pognuvši glavu ka klupi,
diskretno pritiska rukama uši. To međutim nije dovoljno da ne čuje g-dina Losona: “Sledeće večeri
više nije bio svestan i bio je tako mršav da mu se kroz stomak mogla napipati kičma.” Gogolj zatvara
oči. Molim vas, prestanite, voleo bi da može da kaže g-dinu Losonu. Molim vas prestanite, govori
bez glasa. A onda, odjednom nastupa tišina. Gogolj diže pogled i vidi g-dina Losona kako baca
kredu.
“Odmah se vraćam”, kaže i nestaje da popuši cigaretu. Učenici, navikli na ovu rutinu, počinju da
pričaju među sobom. Žale se na pripovetku, govore da je predugačka. Vajkaju se da je teško pratiti je.
Da je teško popamtiti sva ona ruska imena i onda još priznaju jedni drugima da su ih jednostavno
preskakali. Gogolj ne kaže ništa. On sam nije pročitao priču. Nije ni takao onu knjigu što mu je otac
poklonio na četrnaesti rođendan. A juče, posle časa, frljnuo je onu antologiju priča u svoj školski
ormarić i nije hteo ni da je ponese kući. Kad bi pročitao priču, veruje, to bi značilo da odaje
priznanje svom imenjaku i na neki način ga prihvata. A opet, dok sluša kako mu se drugovi žale,
oseća neku čudnu odgovornost, kao da napadaju lično njegovo delo.
G-din Loson se vraća, seda opet na katedru. Gogolj se nada da je možda biografski deo
predavanja završen. Šta bi još mogao da doda? Ali, g-din Loson uzima u ruke “Izmučenu dušu.” “Evo
beleški o njegovim poslednjim trenucima života”, kaže i čita s kraja knjige: “Stopala su mu bila
ledena. Tarašenkov je stavio termofor u krevet, ali bez ikakvog efekta: sav se tresao. Hladan znoj
izbio mu je po upalom licu. Ispod očiju je imao plave podočnjake. U ponoć je doktor Klimentov
smenio doktora Tarašenkova. Da bi olakšao samrtniku, dao mu je dozu žive i hlora i naređao vekne
vrelog hleba oko njega. Gogolj je ponovo počeo da ječi. Bio je u tihom bunilu čitave noći.
“Napred!”, šaputao je. “Dižite se, napad, napad na vetrenjaču!” Onda mu se stanje još više
pogoršalo, lice mu je upalo i potamnelo, a disanje postalo skoro neprimetno. Kao da se smirio;
barem više nije patio. Ispustio je dušu u osam sati ujutru, 21-og februara 1852. Nije imao ni pune
četrdeset tri godine.”
Gogolj ne izlazi sa devojkama u srednjoj školi. Povremeno ispotiha pati za ovom ili onom
devojkom sa kojom se već druži, ali to nikome ne priznaje. Ne ide na igranke i žurke. On i grupa
njegovih prijatelja, Kolin i Džejson i Mark, radije zajedno slušaju ploče, Dilana i Kleptona i “Hu”, a
u slobodno vreme čita Ničea. Roditelji mu ne vide ništa neobično u tome što ne izlazi sa devojkama,
što ne iznajmljuje smoking za matursko veče. Oni sami nikada u životu se nisu sa nekim zabavljali i
ne vide zašto bi na to ohrabrivali Gogolja, sigurno ne u tim godinama. Umesto toga podstiču ga da ide
na takmičenje iz matematike i da održi odličan prosek. Otac ga nagovara da se opredeli za
inženjerstvo, možda na MIT-u. Uljuljkani ocenama i očiglednim izostankom zanimanja za devojke,
roditelji ne primećuju da je Gogolj, na svoj nezgrapni način, ipak američki tinejdžer. Nemaju pojma
da, recimo, puši travu, što obično radi sa drugarima kad odu jedni kod drugih da slušaju ploče.
Nemaju pojma da, kad ode da prespava kod nekog druga, odlaze kolima u susedni grad da pogledaju
The Rocky Horror Picture Show ili recimo da slušaju bendove na Kenmore skveru.
Jedne subote, pre nego što će ići na prijemni za upis na fakultet, cela porodica odlazi u
Konektikat na vikend, a Gogolja ostavljaju samog kod kuće, prvi put u životu. Njegovi roditelji ni ne
pomišljaju da će Gogolj, umesto da u svojoj sobi radi testove i meri sebi vreme, otići sa Kolinom,
Džejsonom i Markom na žurku. Pozvani su kod Kolinovog starijeg brata koji je brucoš na univerzitetu
gde predaje Gogoljev otac. Za žurku se oblači kao i uvek, u “leviske”, brodarice i kariranu flanelsku
košulju. I pored toga što je onoliko puta odlazio na katedru za inženjerstvo ocu u posetu, ili pak na
časove plivanja i da trči univerzitetskom stazom, nikada nije bio u studentskom domu. Sada mu se
približavaju nervozno, pomalo sa strepnjom, plaše se da će ih neko uhvatiti. “Ako vas neko pita, moj
brat je rekao da kažemo da smo brucoši na Amherstu”, savetuje ih Kolin u automobilu.
Žurka je preplavila čitav hodnik, vrata pojedinačnih soba su sva otvorena. Ulaze u prvu do koje
uspevaju da dođu, tamo je gužva, mračno i vruće. Niko ne obraća pažnju dok se Gogolj i njegova tri
prijatelja probijaju do burenceta. Neko vreme stoje zajedno, drže svaki svoju plastičnu čašu sa
pivom i dovikuju se da bi mogli da se čuju. Ali onda Kolin ugleda brata na hodniku, Džejson mora da
pronađe toalet, a Marku je već potrebno još jedno pivo. Gogolj i sam izlazi na hodnik. Svi svakog
znaju, udubljeni su u razgovore koje je nemoguće prekidati. Različita muzika se čuje iz svake sobe
neprijatno se mešajući u Gogoljevim ušima. Oseća se previše definisanim u ovoj gomili sveta u
iscepanim farmerkama i majicama, plaši se da mu kosa nije previše čista i previše uredno začešljana.
A opet, to izgleda nikom ne smeta, niko to ne primećuje. Na kraju hodnika penje se stepeništem i
nailazi na još jedan hodnik, podjednako zagušen i bučan. Primećuje da se u jednom uglu neko dvoje
ljube, stisnuti uza zid. Umesto da se progura do kraja hola, odluči da se uspne još jednim stepeništem.
Ovoga puta hodnik na koji izlazi je prazan, vidi samo tamno plavu stazu i bela drvena vrata. Jedino
prisustvo u ovom prostoru je prigušeni zvuk muzike i glasova koji dolaze odozdo. Upravo se sprema
da se okrene i siđe onim stepeništem, kad se jedna vrata otvore i na njima se pojavljuje neka devojka,
zgodna, vitka, u jeftinoj tufnastoj haljini na zakopčavanje i izlizanim “dok martenkama”. Ima kratku,
tamno smeđu kosu koja se kovrdža prema obrazima i kratke šiške visoko iznad obrva. Lice joj je
srcoliko a usne namazane glamuroznim, crvenim karminom.
“Izvini”, kaže Gogolj. “Možda nije trebalo da se penjem ovamo?”
“Pa, tehnički gledano, ovo je ženski sprat”, kaže devojka. “Ali to nijednom muškom dosad nije
smetalo.” Posmatra ga s pažnjom, kako ga nijedna druga devojka dosad nije gledala. “Ti nisi sa našeg
faksa, zar ne?”
“Nisam”, kaže, a srce mu bubnja. Onda se seti lažnog identiteta koji imaju te večeri: “Ja sam
brucoš na Amherstu.”
“Kul”, kaže devojka, i prilazi mu. “Ja sam Kim.”
“Drago mi je.” On joj pruži ruku i Kim se rukuje sa njim, nešto duže nego što bi bilo neophodno.
Na trenutak ga gleda sa iščekivanjem, onda se nasmeši, i otkrije dva prednja zuba koja se malko
preklapaju.
“Dođi”, kaže mu. “Provešću te malo okolo.” Silaze zajedno stepeništem. Vodi ga do sobe u kojoj
uzme pivo za sebe i njemu još jedno. On stoji pored nje, neprijatno mu je dok ona zastajkuje da se
pozdravi sa prijateljima. Proguraju se do zajedničke prostorije u kojoj je TV, automat za koka-kolu,
jedna pohabana sofa i gomila nekih stolica. Sedaju na sofu, izvale se oboje, ostavljaju ipak razmak
između sebe. Kim primećuje da je neko zaboravio paklicu cigareta na stolu i pripali jednu.
“Dakle?”, kaže, okrećući se da ga pogleda, ovoga puta nešto sumnjičavija.
“Šta?”
“Zar nećeš da mi se predstaviš?”
“Aa, to”, izusti. Ne želi, međutim, da joj kaže svoje ime. Ne želi da sluša njenu reakciju, niti da
gleda kako joj se šire te prelepe plave oči. Voleo bi da ima neko drugo ime koje bi mogao da
upotrebi, samo ovaj put, samo dok ne prođe ova noć. Već ju je slagao kako je na Amherstu. Mogao bi
da se predstavi kao Džejson ili Mark ili bilo ko drugi, i razgovor bi se nastavio, a ona ne bi imala
pojma, niti bi je se ticalo. Mogao je da bira između milion imena. Ali tada shvati da nema potrebe da
laže. Tehnički, za to nema potrebe. Seti se onog drugog imena koje je bilo odabrano za njega, onog
koje je trebalo da bude njegovo.
“Ja sam Nikhil”, kaže, po prvi put u životu. Izgovara ga pažljivo, čini mu se da mu glas zvuči
previše napeto i da mu se rečenica nesvesno pretvorila u upitnu. Pogleda Kim, obrve mu već
namrštene, sprema se na njena pitanja, ispravke, skriveni podsmeh. Zadržava dah. Lice mu gori, ne
zna da li je to od straha ili trijumfa.
Kim, međutim, spremno prihvata njegovo ime. “Nikhil”, kaže, otpuhnuvši tanak suk dima ka
tavanici. Ponovo se okrene prema njemu i nasmeši mu se. “Nikhil”, ponovi. “To još nisam čula. Baš
lepo ime.”
Neko vreme ostaju da sede zajedno, razgovor teče dalje, Gogolj je zaprepašćen kako je sve
glatko prošlo. Misli mu blude; samo napola sluša Kim kako priča o predavanjima, o gradu u
Konektikatu iz kog dolazi. Istovremeno oseća i grižu savest i oduševljsnje, kao da ga čuva neki
nevidljivi štit. Pošto zna da je više neće videti, te je večeri hrabar i poljubi je nežno u usta dok ona i
dalje govori, lagano pritisne svoju nogu uz njenu i nakratko joj provuče ruku kroz kosu. To je prvi put
da je ikog poljubio, prvi put da je osetio lice i telo neke devojke tako blizu svog. “Ne mogu da
verujem da si je poljubio, Gogolje”, uzvikuju njegovi drugovi dok se vraćaju kolima kući sa žurke.
On vrti glavom omamljen, zapanjen koliko i oni, zanos kipi iz njega. “To nisam bio ja”, samo što se
ne izlane. Ali, neće im reći da to nije Gogolj poljubio Kim. Da Gogolj sa tim nije imao nikakve veze.
 5.

Mnogi su promenili ime: glumci, pisci, revolucionari, travestiti. Na času istorije, Gogolj je
saznao da su imigranti iz Evrope menjali imena na ostrvu Elis, i da su robovi menjali imena kad bi
stekli slobodu. Iako Gogolj to ne zna, čak je i Nikolaj Gogolj promenio ime, pojednostavivši svoje
kad mu je bilo dvadeset-dve godine, iz Gogolj-Janovski u Gogolj, nakon objavljivanja prvih radova
u “Književnim novinama”. (Takođe je objavljivao i pod prezimenom Janov, a jednom je svoj rad
potpisao i kao “OOOO” u čast čstiri slova “o” u svom punom imenu.)
Jednoga dana, u leto 1986-e, nekoliko frenetičnih nedelja pre nego što će se odvojiti od
porodice, pre nego što krene na prvu godinu fakulteta na univerzitetu Jejl, Gogolj Ganguli uradi to
isto. Odveze se železnicom do Bostona, uhvati Zelenu liniju na Severnoj stanici i izađe u Lečmiru.
Kraj mu je donekle poznat: bio je sa porodicom u Lečmiru nebrojeno puta kad bi kupovali nove
televizore ili usisivače, i bio je u Muzeju nauke sa školom. Međutim, nikada ovde nije dolazio sam i
uprkos uputstvima koje je ispisao na parčetu papira, nakratko se izgubio tražeći Ostavinski i
porodični sud okruga Midlseks. Obukao je plavu košulju od oksford-platna, kaki pantalons, sako od
somota boje kamilje dlake koji je kupio povodom razgovora za upis na fakultet, a koji je previše
topao za ovako sparan dan. Oko vrata mu je jedina njegova kravata, kestenjasta, na žute dijagonalne
pruge. Sada je Gogolj visok nešto malo manje od dva metra, vitkog tela, guste smeđe-crne kose koja
je već zrela za šišanje. Lice mu je usko, inteligentno, odjednom privlačno, kosti krupnije, a svetla,
zlaćana koža na obrazima sveže izbrijana i čista. Nasledio je Ašimine oči, krupne, prodorne, sa
smelim elegantnim obrvama, a sa Ašokom deli istu onu malu grbinu u korenu nosa.
Zgrada suda je jedna impozantna stara građevina od cigala, sa stubovima, pruža se duž cele
jedne ulice, a ulaz joj je s boka niz par stepenica. Ušavši, Gogolj isprazni džepove da prođe kroz
detektor metala, kao da je na aerodromu i kreće negde na put. Smiruje ga svežina koja stiže iz klima
uređaja, tavanice sa prelepim gipsanim rozetnama, glasovi koji prijatno odjekuju kroz mermerne
hodnike. Zamišljao je da će prizor biti mnogo manje grandiozan. A opet, na ovo mesto, priseća se,
dolaze ljudi da traže razvod braka i da osporavaju testamente. Čovek na informacijama mu kaže da
sačeka gore, u jednoj prostoriji punoj okruglih stolova za kojima ljudi sede i ručaju. Gogolj sedi s
nestrpljenjem, mlati onom svojom prekrštenom dugačkom nogom gore-dole. Zaboravio je da ponese
neku knjigu pa uzima jedan zaboravljeni deo novina Globe, preskače članak na stranicama
posvećenim umetnosti o slikama Andrew Wyeth-a. Naposletku počne da uvežbava svoj novi potpis na
marginama novina. Isprobava različite stilove, ruka mu nije navikla na ćoškasto H niti da stavlja
tačke na dva i. Pita se koliko se puta potpisao starim imenom na testovima i kontrolnim zadacima,
domaćim zadacima i kad je prijateljima pisao posvetu na zajedničkim slikama na kraju školske
godine. Koliko puta u životu čovek napiše svoje ime – milion puta? Dva miliona puta?
Prvi put mu je palo na pamet da promeni ime pre par meseci. Sedeo je u zubarskoj čekaonici i
prelistavao neko izdanje časopisa Readers’ Digest. Ovlaš je prevrtao stranice dok nije naišao na
članak kod kog se zaustavio. Naslov je glasio “Drugo krštenje”. “Prepoznajete li ove poznate
ličnosti?”, stajalo je ispod naslova. Zatim lista imena, a u dnu stranice, odštampano naopačke sitnim
slovima, stajalo je kojim poznatim ličnostima pripadaju. Jedino koje je pogodio bilo je Robert
Zimmerman – pravo ime Bob Dilana. Nije imao pojma da je Molijer rođen kao Žan-Baptist Pokelin,
a da je Lav Trocki rođen kao Lev Davidovič Bronštajn. Da je ime Džeralda Forda bilo Lezli Linč
King Jr., a da je Englbert Hamperdink22 ustvari Arnold Džordž Dorsi. Svi su oni uzeli druga imena,
kako je glasilo u članku, i još je pisalo da to pravo uživaju svi američki građani. Čita da svake
godine na desetine hiljada Amerikanaca promeni ime. Sve što je za to potrebno je zvaničan zahtev,
stajalo je u članku. I odjednom ugleda “Gogolj” na toj listi, a “Nikhil” odšampano sitnim slovima
naopačke.
Te noći, za večerom, pomenuo je ovo roditeljima. Jedno je kad Gogolj stoji ispisano mastilom,
kaligrafskim slovima na diplomi srednje škole i odštampano ispod njegove slike u godišnjaku, tako je
započeo. Jedno je, čak i to kad stoji otkucano na prijavama na pet koledža Ajvi Lige, kao i prijavama
na Stenford i Barkli. Ali da stoji, za četiri godine, na univerzitetskoj diplomi? U vrhu radne
biografije? Posred vizit-karte? To bi trebalo da bude ime koje su mu roditelji odabrali, uverava ih,
njegovo pravo ime koje su mu namenili kad je imao pet godina.
“Što je urađeno, urađeno je”, rekao mu je otac. “Bilo bi tu neprijatnosti. Gogolj je, zapravo,
postalo tvoje pravo ime.”
“Sada je previše komplikovano”, složila se majka. “Previše si star za to.”
“Nisam”, insistirao je. “Ne razumem. Zašto ste mi uopšte davali ime od milja? U čemu je
stvar?”
“Tako se to kod nas radi, Gogolje”, nastavila je majka. “Tako to rade Bengalci.”
“Ali to uopšte nije bengalsko ime.”
Ispričao je roditeljima ono što je saznao na času g-dina Losona, o Gogoljevom doživotnom
nezadovoljstvu, duševnoj nestabilnosti, kako je izvršio samoubistvo izglađivanjem. “Jeste li vi znali
za sve to?”, pitao ih je.
“Zaboravio si da pomeneš da je isto tako bio genije”, kazao je otac.
“Ne razumem. Kako ste mogli da mi date ime po nekome ko je bio takav čudak? Niko me ne
uzima za ozbiljno”, rekao im je Gogolj.
“Ko? Ko te ne uzima za ozbiljno?”, otac je hteo da zna, podižući prste sa tanjira, uperivši
pogled ka njemu.
“Ljudi”, rekao je, slagavši roditelje. Jer otac je u jednom bio u pravu, jedina osoba koja nije
Gogolja uzimala za ozbiljno, jedina osoba koja ga je proganjala, jedina osoba koja je bila hronično
svesna i uvređena neprikladnošću ovog imena, jedina osoba koja je stalno dovodila to ime u pitanje i
želela da ono glasi drugačije, bio je sam Gogolj. Pa ipak je nastavio, rekavši da bi trebalo da budu
zadovoljni što će njegovo zvanično ime biti bengalsko, a ne rusko.
“Ne znam, Gogolje”, rekla je mati, odmahujući glavom. “Stvarno ne znam.” Ustala je da skloni
suđe. Sonja se iskrala u svoju sobu. Gogolj je ostao za stolom sa ocem. Sedeli su zajedno, slušali
kako majka struže hranu sa tanjira i kako voda teče u sudoperu.
“Onda ga promeni”, rekao mu je otac jednostavno, tiho, posle nekog vremena.
“Stvarno?”
“U Americi je sve moguće. Radi kako hoćeš.”
I tako je otišao da uzme formular države Masačusets za promenu imena, da ga preda sa
overenom kopijom krštenice i uplatnicom Ostavinskom i porodičnom sudu okruga Midlseks. Pokazao
je formular ocu koji ga je samo ovlaš pogledao pre nego što će potpisati da daje odobrenje, sa istom
onom rezignacijom sa kojom je potpisivao čekove ili papire za kreditnu karticu, obrva neznatno
uzdignutih iznad ruba naočara, preračunavajući u sebi koliko će to da ga košta. Ostatak formulara je
ispunio u svojoj sobi, kasno uveče, kad su svi ostali pospali. Zahtev se sastojao od jedne jedine
stranice papira u krem boji, a ipak mu je oduzeo više vremena nego zahtev za upis na koledž. Na
prvoj liniji je ispisao ime koje želi da promeni, i mesto i datum rođenja. Napisao je i novo ime koje
je želeo da uzme i potpisao formular starim potpisom. Samo kod jednog dela formulara je zastao:
trebalo je da u otprilike tri reda opiše razloge iz kojih želi da promeni ime. Skoro sat vremena je
samo sedeo, pitajući se šta da napiše. Na kraju je ostavio prazno.
U naznačeno vreme ga prozivaju. Ulazi u sobu i seda na praznu drvenu klupu uza zid. Sudinica,
sredovečna stamena crnkinja sa polumesečastim naočarima, seda preko puta njega, za govornicu.
Službenica, mršava mlada žena kratko podšišane kose, traži mu onaj zahtev, pregleda ga pre nego što
ga doda sudinici. Nema nikavih ukrasa u prostoriji osim zastava države Masačusets i zastave
Sjedinjenih država i jednog uljanog portreta nekakvog sudije. “Gogolje Ganguli”, kaže službenica.
pokazujući Gogolju da priđe stolu, podjednako nestrpljiva da se ovo završi kao i on, iako je svestan,
čak malčice tužan, da je ovo poslednji put u životu da čuje kako izgovaraju ovo ime u zvaničnim
prilikama. Uprkos neslaganju svojih roditelja smatra da ovim ide korak ispred njih, da ispravlja
grešku koju su napravili.
“Iz kog razloga želite da promenite ime, g-dine Ganguli?”, pita sudinica.
Pitanje ga zatiče nespremnog, i par sekundi nema pojma šta da odgovori. “Iz ličnih razloga”,
najzad kaže.
Sudinica ga pogleda, nagne se prema njemu uhvativši šakom bradu. “Da li biste mogli da budete
malo konkretniji?”
Isprva ćuti, nespreman za bilo kakva dalja objašnjenja. Pita se da li da ispriča sudinici čitavu
onu zbrkanu priču o prababinom pismu koje nikad nije stiglo u Kembridž, i o imenima od milja i
pravim imenima, o tome šta se desilo prvog dana u zabavištu. Međutim, umesto toga, on duboko
uzdahne i kaže ljudima u sudnici ono što se nikada nije usudio da prizna svojim roditeljima. “Mrzim
ime Gogolj”, kaže. “Uvek sam ga mrzeo.”
“U redu”, kaže sudinica, lupi pečat, potpiše onaj formular i onda ga vrati službenici. Kažu mu da
mora da obavesti sve ostale službe, da je njegova dužnost da obavesti Auto-moto savez, banke, škole.
On traži da mu daju tri overene kopije rešenja o promeni imena, dva za sebe a jedan za roditelje da
ga drže u ličnom sefu u banci. Niko nije uz njega dok obavlja ovaj zakonski ritual, i kad izađe iz
sudnice niko ga ne dočekuje sa buketima i balonima i polaroid snimcima da ga zajedno proslave.
Zapravo cela ta procedura je potpuno nezanimljiva i kad pogleda na sat vidi da je od trenutka kad je
ušao u sudnicu prošlo samo deset minuta. Izlazi u sparno popodne, znojav, još uvek napola ubeđen da
sanja. Hvata voz preko reke, do Bostona. Korača prstom držeći sako prebačen preko ramena, ide
preko utrina, pa kroz gradski park, preko mostova i dalje krivudavim stazama koje okružuju lagunu.
Teški oblaci navlače se preko neba koje se tek tu i tamo nazire nalik na jezerca na mapi, a vazduh
preti kišom.
Pita se da li se ovako osećaju debeli ljudi kada oslabe ili zatvorenci kada izađu na slobodu. “Ja
sam Nikhil”, želi u prolazu da kaže ljudima koji šetaju pse, guraju decu u kolicima, bacaju patkama
hleb. Besciljno korača ulicom Njuberi kad se spuste prve kapi. Utrčava u radnju Newbury Comics i
kunuje sebi albume London Calling i Talking Heads:77 novcem koji je dobio za rođendan i jedan
poster Če Gevare za sobu u studentskom domu. Izvadi iz džepa zahtev za izdavanje studentske
American Express kartice, zahvalan što na njoj u dnu neće debelim slovima pisati – Gogolj. “Ja sam
Nikhil”, dolazi u iskušenje da kaže privlačnoj blagajnici sa alkom u nosu i crno ofarbanom kosom i
kožom svetlom kao papir. Ona mu pruža kusur i gleda dalje sledeću mušteriju, ali ne mari; on već
misli o svim drugim ženama kojima sada može da priđe i da do kraja života izgovara ovu nespornu,
krajnje nezanimljivu činjenicu. Ipak, naredne tri nedelje, iako na novoj vozačkoj dozvoli piše
“Nikhil”, iako je staru isekao na komadiće majčinim šivaćim makazama, iako je istrgao prve stranice
svih svojih omiljenih knjiga na kojima je stajalo staro ime, ipak, jedna muka mu i dalje preostaje: svi
koje poznaje na ovom svetu još uvek ga zovu Gogolj. Svestan je da ga njegovi roditelji, i njihovi
prijatelji, i deca njihovih prijatelja, i svi njegovi drugovi iz škole nikada neće zvati nikako drugačije
do Gogolj. I dalje će biti Gogolj preko raspusta i leti; Gogolj će ga proganjati na svim rođendanima.
Svi koji dođu na zabavu koju bude priredio povodom odlaska na studije, napisaće “Srećno, Gogolje”
na čestitkama.
Tek prvog dana u Nju Hejvenu, kad otac i uplakana majka i Sonja krenu natrag saobraćajnicom
95 ka Bostonu, počeće da se predstavlja kao Nikhil. Među prvima koji počinju da ga zovu ovim
imenom su njegovi cimeri, Brendon i Džonatan, koji su obojica letos obavešteni poštom da će
stanovati sa nekim Gogoljem. Brendon, vižljast i plav, odrastao je u Masačusetsu nedaleko od
Gogolja, i išao je u školu u Andoveru. Džonatan, koji je Korejanac i svira čelo, stiže iz L.A.
“Je li ti je Gogolj ime ili prezime?”, raspituje se Brendon.
Obično ga takvo pitanje iznervira. Ali danas ima novi odgovor. “Zapravo, to mi je srednje ime”,
objašnjava Gogolj, pridruživši im se u zajedničkoj dnevnoj sobi. “Ime mi je Nikhil. Slučajno su ga
izostavili.”
Džonatan klima glavom u znak prihvatanja objašnjenja jer mu pažnju odvlači sklapanje
muzičkog uređaja. I Brendon takođe klima glavom. “Hej, Nikhile”, kaže Brendon nakon izvesnog
vremena, pošto su nameštaj u dnevnoj sobi rasporedili kako im odgovara. “Da popušimo jedan
pajp?” Pošto je ionako sve odjednom toliko novo, Gogolju nije tako strašno neobično što koristi novo
ime. Živi u novoj državi, ima novi broj telefona. Obroke jede sa poslužavnika u menzi, deli kupatilo
sa čitavom gomilom sveta sa svog sprata, svakog jutra tušira se u jednoj od kabina. Spava u novom
krevetu koji je majka insistirala da lično namesti pre nego što je otišla.
Prvih dana upoznaje se sa prostorom jurcajući po studenjaku, tamo-ovamo ispresecanim
popločanim stazama, pored kule sa časovnikom i pored nazubljenih zgrada sa tornjevima. Isprva ne
može da se natera da kao ostali studenti sedne na travnjak ispred studentskog doma, da prelistava
informator o programu studija, igra frizbi ili se upoznaje sa ostalim studentima među onim silnim
statuama ljudi koji sede obučeni u ogrtače, prekriveni zeleno plavom patinom. Pravi listu svih mesta
koje mora da obiđe zaokruživši ih na mapi studentskog grada. Kad ostane sam u sobi, otkuca na
svojoj “smit koroni” pismeni zahtev u kom obaveštava matični ured o promeni imena, stavivši dva
potpisa, jedan pored drugog. Predaje ova dokumenta sekretarici, uz kopiju formulara o promeni
imena. Saopštava svom mentoru na prvoj godini da je promenio ime; saopštava to i osobi koja je
zadužena za njegovu studentsku legitimaciju i člansku kartu biblioteke. Sve ove ispravke pravi
kradomice, ne trudeći se da Brendonu i Džonatanu objasni čime je on to zaokupljen čitavog dana, i
odjednom sve bude gotovo. Kad pristignu stariji studenti i počnu predavanja, on je već sredio sve da
ga na univerzitetu zovu Nikhil: i studenti i profesori i asistenti i devojke na žurkama. Nikhil se
upisuje da sluša prva svoja četiri predmeta: uvod u istoriju umetnosti, srednjovekovnu istoriju, jedan
semestar španskog i astronomiju, da bi imao jedan obavezan naučni predmet. U poslednjem minutu
upisuje se i na večernje časove crtanja. Roditeljima ne kaže ništa o časovima crtanja, oni bi to
smatrali frivolnim u tako važnom periodu života, uprkos činjenici da mu je rođeni deda bio ilustrator.
Već su se bunili zato što još nije odabrao glavni predmet i profesiju. Kao i njihovi prijatelji Bengalci,
i oni očekuju od svog deteta da bude, ako ne inženjer, onda lekar, advokat, ili barem ekonomista. Ove
nauke su ih i dovele u Ameriku, otac ga stalno podseća, ove profesije su im obezbedile sigurnost i
respekt.
Ali sad, otkako je Nikhil, lakše mu je da ignoriše roditelje i da zažmuri na njihove brige i
molbe. Sa olakšanjem, kuca svoje ime u vrhu prvih studentskih radova. Čita poruke zapisane na
raznoraznim papirićima koje su njegovi prijatelji ostavili za Nikhila.
“Me llamo Nikhil”, kaže na času španskog. Tog prvog semestra. kao Nikhil, pušta jareću
bradicu, počinje da puši Camel Light na žurkama, otkriva Brajana Ina i Elvisa Kostela i Čarlija
Parkera. Kao Nikhil, jednog vikenda odlazi sa Džonatanom linijom Metro-North do Menhetna i
nabavlja lažnu ličnu kartu koja mu služi da dobije piće u barovima Nju Hejvna. Kao Nikhil, gubi
nevinost na jednoj zabavi kod Ezre Stajlza, sa devojkom koja nosi kariranu vunenu suknju i vojničke
čizme i hulahopke boje senfa. Kad se probudi, sa mamurlukom, u tri ujutru, pokupi se iz sobe i posle
ne može ni da joj se seti imena.
Samo jedna stvar mu smeta: ne oseća se kao Nikhil. Još uvek ne. Delom zato što ljudi koji ga
sad poznaju kao Nikhila nemaju pojma da je on nekada bio Gogolj. Poznaju ga samo iz sadašnjosti, a
iz prošlosti uopšte ne. Ali pošto je osamnaest godina bio Gogolj, ova dva meseca koje je proveo kao
Nikhil još uvek su nekako manjkava, nekako nepovezana. Ponekad ima utisak kao da je dobio ulogu u
nekoj drami, da glumi blizance koji se uopšte ne razlikuju golim okom, a opet su iz osnova različiti.
Povremeno bude iznenada bolno svestan svog starog imena, kao jednom kad je bio svestan prednjeg
zuba koji je nepodnošljivo pulsirao nedeljama posle plombiranja, preteći da će se odvojiti od desni
kad bi srknuo kafu ili ledenu vodu, i isto tako jednom u liftu. Plaši se da će ga otkriti, da će čitava
šarada nekako izbiti na videlo, ima noćne more da mu je evidencijski karton dospeo u javnost a
njegovo staro ime odštampano na naslovnoj stranici univerzitetskih novina Yale Daily News. Jednom
prilikom greškom se u univerzitetskoj knjižari potpisuje starim imenom na odsečku za kreditnu
karticu. Ponekad i po tri puta čuje Nikhil dok se ne odazove.
Još mu je čudnije kad ga nazivaju Nikhilom oni koji ga obično zovu Gogoljem. Recimo, kad ga
subotom izjutra roditelji zovu telefonom, i kad se desi da se jave Brendon ili Džonatan, a oni pitaju
da li je tu Nikhil. Iako je roditelje uputio da upravo tako kažu, to mu smeta, u tom trenutku oseća kao
da im nije rod, kao da nije njihovo dete. “Molim vas, dođite kod nas jednom preko vikenda sa
Nikhilom”, kaže Ašima njegovim cimerima kad mu sa Ašokom dođe u posetu jedne okobarske
nedelje predviđene za posete roditelja, pre koje su momci za tu priliku žurno izbacili iz sobe sve
flaše od pića, pepeljare kao i Brendonove bonge. Ta mu zamena zvuči pogrešno, tačna je ali u
pogrešnom tonalitetu, kao kad mu se roditelji obraćaju na engleskom, umesto na bengalskom. A još
mu je neobičnije kad mu se pred prijateljima jedan od roditelja direktno obrati kao Nikhilu. “Nikhile,
pokaži nam zgrade u kojima imaš predavanja”, predlaže otac. Kasnije te večeri, kad odu sa
Džonatanom na večeru u jedan restoran u ulici Čepel, Ašimi se omakne da ga upita: “Gogolje, jesi li
najzad odlučio koji će ti biti glavni predmet?” Iako Džonatan, koji sluša nešto što priča njegov otac,
nije to ni čuo, Gogolj se oseća bespomoćno, ljut je na majku, ali ne može da je krivi što se upetljala u
njegove vlastite kučine.

U toku prvog semestra, poslušno ali bez volje, odlazi kući svakog drugog vikenda nakon
poslednjeg predavanja petkom. Odlazi Amtrakom Bostona pa onda preseda na šinobus, vojnička
torba mu je natrpana udžbenicima i prljavim vešom. Negde u toku ta dva i po sata putovanja, Nikhil
ispari a Gogolj vaskrsne i ponovo polaže sva prava na njega. Otac dolazi na stanicu da ga sačeka a
pre toga uvek nazove da proveri da li voz stiže na vreme. Zajedno se voze kroz grad, poznatim
putevima oivičenim drvoredima, a otac se raspituje o studijama. Od petka uveče do nedelje popodne
veš je sređen zahvaljujući majci, ali na udžbenike nije ni bacio pogled; uprkos namerama, Gogolj
ustanovi da je kod roditelja jedino u stanju da spava i da jede. Ima utisak da mu je pisaći sto u sobi
previše mali. Odvraća mu pažnju zvonjava telefona, i kad se roditelji i Sonja kreću po kući.
Nedostaje mu odlazak u Sterlingovu bibilioteku gde uvek posle večere odlazi da uči, kao i noćni
izlasci u kojima sada učestvuje. Voleo bi da je u svom stanu u Farnamu, da puši jednu od onih
Brendonovih cigareta, sluša sa Džonatanom muziku, uči kako da raspoznaje kompozitore klasične
muzike.
Kod kuće gleda sa Sonjom MTV dok ona kasapi svoje farmerice, odseca im krajeve i umeće
rajsfešluse na suženom delu nogavice. Jednog vikenda, veš mašina bude zauzeta jer Sonja farba skoro
svu svoju odeću u crno. Sada je u srednjoj školi, engleski joj predaje g-din Loson, ide na sve one
igranke na koje Gogolj nikada nije išao, uveliko odlazi na žurke gde ima i mladića i devojaka. Ne
nosi više protezu i često se samouvereno osmehuje pravim američkim osmehom. Imala je kosu do
ramena pre nego što ju je asimetrično ošišala neka njena prijateljica. Ašima sad živi u strahu da će
Sonja izvući jedan plavi pramen kao što je već više puta pripretila da će uraditi, i da će još u tržnom
centru izbušiti dodatne rupice na ušima. Oko ovoga se vode žestoke svađe, Ašima plače, Sonja treska
vratima. Ponekad mu roditelji vikendom budu pozvani kod nekog u goste i onda insistiraju da i
Gogolj i Sonja idu sa njima. Domaćin ili domaćica mu pokažu sobu u kojoj može da sedi sam i uči,
dok na spratu ispod sve trešti, ali on na kraju uvek završi ispred televizora sa Sonjom i drugom
decom, kao i uvek do sada. “Imam osamnaest godina”, jednom prilikom kaže roditeljima dok se
vraćaju kolima sa zabave, što njima kao činjenica ništa ne menja stvar. Jednog vikenda Gogolj
napravi grešku i nazove Nju Hejvn svojom kućom. “Izvini, ostavio sam je kod kuće”, kaže kad ga
otac pita da li se setio da kupi nalepnicu Jejla koju roditelji žele da zalepe na zadnje staklo
automobila. Ašima se zaprepasti nad njegovim odgovorom, i čitav dan ne može da dođe k sebi.
“Posle samo tri meseca, ti tako”, i govori mu kako ni posle dvadeset godina u Americi ona i dalje ne
može da se natera da Pemberton Road nazove svojim domom.
Ali baš u toj sobi na Jejlu, Gogolj se sada najbolje oseća. Dopada mu se što je tako stara i tako
nepromenjivo prijatna. Sviđa mu se što su u njoj stanovali toliki studenti pre njega. Dopadaju mu se
tvrdi gipsani zidovi, tamni pod od drvenih dasaka, bez obzira na to koliko je izlizan i flekav. Sviđa
mu se prozor na zakošenoj tavanici koji prvo ugleda kad ujutru otvori oči, i to što gleda na kapelu
Battell. Zaljubio se u gotsku arhitekturu univerzitetskog komleksa, stalno ga zadivljuje fizička lepota
kojom je okružen i oseća da pušta korene u ovoj sredini, kao što to nikada nije osetio dok je rastao u
Pemberton Roadu. Za časove crtanja, na kojima mu traže da uradi pet-šest skica svake nedelje,
dobija inspiraciju da crta detalje sa građevina: potporne stubove, prolaze natkriljene špicastim
svodovima, sa razgranalim ornamentima, debele zaobljene dovratke, zdepaste stubove od bledo
ružičastog kamena. Na proleće se upisuje na uvodna predavanja iz arhitekture. Čita o tome kako su
gradili piramide i grčke hramove i srednjovekovne katedrale, proučava planove crkava i palata iz
udžbenika. Uči more termina, reči kojima se razlikuju detalji na drevnim građevinama, ispisuje ih na
posebnim indeksnim karticama na čijoj pozadini će ih i nacrtati: arhitrav, entablatura, tipanium,
voussoir. Zajedno, ove reči sačinjavaju jezik koji silno želi da nauči. Ređa te indeksne kartice u
jednoj kutiji za cipele, preslišava se iz njih pred ispit, pamti mnogo više termina nego što je
neophodno, a tu kutiju sa karticama zadržava i pošto je položio ispit, i u slobodno vreme dodaje im
uvek nove.

Druge godine ujesen, ukrcava se na stanici Junion u prepun voz. Sreda je uoči Dana zahvalnosti.
Gura se kroz vagone, vojnička vreća mu je teška od svih onih knjiga o renesansnoj arhitekturi o kojoj
u narednih pet dana mora da napiše rad. Putnici su već zauzeli i delove hodnika i sede smrknuto na
sopstvenom prtljagu. “Samo mesta za stajanje”, viče kondukter. “Vratite mi moj novac”, žali se jedan
od putnika. Gogolj nastavlja dalje, od jednog kupea do drugog, traži hodnik na kom nije gužva, da
sedne. U skroz poslednjem kupeu primećuje jedno prazno mesto. Neka devojka sedi do prozora, čita
ispresavijani “Njujorker”. Na sedištu pored nje stoji složen čokoladno braon kaput od prevrnute kože
sa čupavom postavom, zbog kog je osoba koja ide ispred Gogolja nastavila dalje. Nešto međutim
Gogolju govori da kaput pripada devojci, i on tako zastane da je upita: “Je li ovo tvoje?”
Ona podigne svoje vižljasto telo i jednim brzim pokretom stavi kaput ispod butina i nogu.
Prepoznaje joj lik iz studentskog doma, rekao bi da se sa njom mimoilazio na hodnicima fakulteta dok
je išao i vraćao se sa predavanja. Priseti se da je na prvoj godini bila ofarbala kosu, ravno odsečenu
do vilice, u napadno malina-crveno. Sad ju je pustila do ramena, i izgleda da je vratila svoju
prirodnu boju, svetlo smeđu, sa tu i tamo plavkastim pramenovima. Razdeljak joj je ne baš na samoj
sredini, i počinje malo ukrivo. Obrve su joj tamnije i daju inače prijatnim crtama lica ozbiljniji izraz.
Nosi par fino izlizanih farmerki, braon kožne čizme sa žutim pertlama i debelim gumenim đonovima.
Džemper sa pletenicama, iste one prskano sive boje kao i njene oči, joj je prevelik, rukavi joj
pokrivaju šake do prstiju. Muški novčanik na preklop upadljivo joj štrči iz prednjeg džepa farmerica.
“Haj, ja sam Rut”, kaže, on je njoj takođe odnekud poznat.
“Ja sam Nikhil.” Seda, previše umoran da bi stavljao vojničku torbu na prtljažnik iznad glave.
Gurne je koliko može ispod sedišta, duge noge su mu neudobno savijene, svestan je da se preznojava.
Okopča rajsfešlus na plavoj jakni. Trlja prste ispresecane tragovima koji su se usekli od kožnog
gajtana sa torbe.
“Izvini”, kaže posmatrajući ga. “Pretpostavljam da sam samo pokušavala da odložim
neizbežno.”
Još uvek sedeći, on izvuče ruke iz jakne. “Kako to misliš?”
“To što sam ostavila kaput kao da tu neko sedi.”
“Vrlo mudro od tebe, zapravo. Ja se ponekad iz istog razloga pretvaram da spavam”, prizna joj.
“Niko ne želi da sedne pored ako spavam.”
Ona se tiho nasmeje, sklanjajući pramen kose iza uveta. Njena lepota je direktna, neskrivena. Ne
nosi šminku, osim što ima nešto sjajno na usnama; ten joj je čist kao bledo rumena breskva osim što
na desnom obrazu, na jabučici ima dva sitna smeđa mladeža. Ima uske male šake, nokti joj nisu
nalakirani i imaju zanoktice. Naginje se da ostavi novine i da izvadi knjigu iz torbe koja joj je kraj
nogu, i on joj na trenutak ugleda kožu iznad pojasa.
“Ideš u Boston?”, pita je.
“U Mejn. Tamo mi živi tata. Moram da uhvatim bus na Južnoj stanici. Odatle imam da se vozim
još četiri sata. Na kom si ti koledžu?”
“Džej I.”
Saznaje da je ona na Silimanu, da planira da joj engleski bude glavni predmet. Upoređujući
dosadašnja iskustva sa fakulteta, ustanove da su oboje prethodne godine u prolećnjem semestru
slušali psihologiju u učionici 110. Knjiga koju drži u rukama je džepno izdanje “Timona Atinjanina” i
mada drži prst na stranici do koje je stigla, neće pročitati iz nje ni jednu jedinu reč. Ni on se ne trudi
da otvori udžbenik o perspektivi koji je izvukao iz vreće. Priča mu kako je odrasla u jednoj komuni u
Vermontu kao dete hipika koje je tek u sedmom razredu upisano u redovnu školu. Roditelji su joj sad
razvedeni. Otac živi sa maćehom, gaje lame na farmi. Majka, koja je antropolog, radi na Tajlandu
neki projekat o babicama.
On ne može da zamisli da neko može da ima takve roditelje, takvo poreklo, i kad priča o
sopstvenom detinjstvu ono mu izgleda potpuno nezanimljivo u poređenju sa njenim. Ali Rut ispoljava
interesovanje, zapitkuje ga o odlascima u Kalkutu. Kaže mu da su njeni roditelji jednom išli u Indiju,
u neki ašram, pre nego što se ona rodila. Pita ga kakve su tamo ulice i kuće, i onda Gogolj na
poslednjoj praznoj stranici onog udžbenika o perspektivi crta plan stana njegovog dede i babe po
ocu, opisuje joj verande i teraco podove, zidove okrečene u plavo, usku kuhinju u kamenu, dnevnu
sobu sa nameštajem od trske koji izgleda kao da mu je mesto na verandi. Crta samouvereno,
zahvaljujući kursu tehničkog crtanja na koji ide od ovog semestra. Pokazuje joj u kojoj sobi on i
Sonja spavaju kad odu tamo u goste, i opisuje joj usku uličicu u kojoj se jedna uz drugu ređaju
radnjice pokrivene talasastim limom. Kad završi sa pričom, Rut mu uzima iz ruku knjigu i posmatra
crtež prelazeći prstom iz sobe u sobu. “Volela bih da odem tamo”, kaže, i on je odjednom zamišlja
kako preplanulog lica i mišica, sa rancem na leđima, šeta ulicom Chowringhee sa ostalim turistima
sa zapada, kupuje u “Novom marketu” i odseda u hotelu “Grand”.
Dok tako razgovaraju, žena preko puta ih prekori; pokušava da malo odspava, kaže. To ih samo
podstakne da i dalje pričaju, prigušenim glasom i primaknutih glava. Gogolj nema pojma u kojoj su
državi, kroz koju su stanicu prošli. Voz protutnji preko nekog mosta; zalazak sunca je grozničavo lep i
baca jarko ružičastu svetlost na fasade drvenih kuća koje se roje na obalama pored vode. Za par
minuta ovi će tonovi izbledeti, zameniće ih bledilo pred suton. Kad bude pao mrak, primetiće da se
njihovi likovi reflektuju pod izvesnim uglom na travi i lebde kao da se nalaze negde izvan voza. Grla
su im sasušena od priče i u neko doba on predlaže da ode do bar vagona. Ona ga zamoli za kesicu
čipsa i šolju čaja sa mlekom. Sviđa mu se što se ni ne trudi da izvadi novčanik iz farmerica nego mu
dozvoljava da je on časti. Vraća se sa kafom za sebe i čipsom i čajem i papirnom čašicom mleka,
koju mu je konobar dao umesto pakovanja slatke pavlake kako bi trebalo da bude propisu.
Nastavljaju sa pričom, Rut jede čips, tare nadlanicom so sa usta. Nudi i Gogolja i dodaje mu jedan
po jedan čips iz kesice. On njoj priča o hrani koju su služili u vozu u Indiji onda kad je sa porodicom
išao iz Delhija u Agru, o mesu sa ražnja i pomalo kiselom dalu koji naručite na jednoj stanici, a
donesu vam vruće na drugoj, o debelim ćuftama od povrća koje serviraju sa hlebom i puterom za
doručak. Priča joj i o čaju, kako ga na peronima kroz prozor kupuju od muškaraca koji ga sipaju iz
džinovskih aluminijumskih čajnika, sa već dodatim mlekom i šećerom, i kako ga piju iz šolja od
sirove ilovače koje posle svi razbijaju o šine. Njeno interesovanje za ove detalje mu godi; padne mu
na pamet da nijednom svom prijatelju Amerikancu nikad nije pričao o svojim iskustvima iz Indije.
Rastaju se na brzinu, Gogolj prikuplja hrabrost da joj u poslednji trenutak traži broj telefona,
zapisuje ga u istu onu knjigu u kojoj joj je nacrtao plan stana. Voleo bi da može da sa njom na Južnoj
stanici sačeka autobus za Mejn, ali mora da uhvati šinobus za predgrađe koji polazi za deset minuta.
Dani praznika otegnu mu se u nedogled; samo misli na to kako će se vratiti u Nju Hejvn i nazvati Rut.
Pita se koliko su puta prošli jedno pored drugog, koliko su puta i ne znajući zajedno jeli na travnjaku
ispred univerziteta. U mislima se vraća na predavanja iz psihologije u učionici 110, nadajući se da će
iskopati iz sećanja njen lik, kako hvata beleške na drugom kraju auditorijuma, glave pognute nad
klupom. Najviše razmišlja o vozu, žudi za tim da ponovo sedne pored nje, zamišlja njihova lica
zarumenjena od grejanja u kupeu, tela naguranih jedno uz drugo, i kako joj se kosa presijava od žute
lampice iznad glave. U povratku je traži pretražujući svaki kupe, ali nje nema, i na kraju sedne do
jedne postarije časne sestre u braon rizi sa upadljivim sedim nausnicama, koja celim putem hrče.
Sledeće nedelje, kad se vrate na Jejl, Rut pristaje da odu na kafu u knjižaru “Atticus”. Kasni par
minuta i nosi iste one farmerke i čizme i kaput od prevrnute kože u boji čokolade, koji je imala kad su
se upoznali. Ponovo naručuje čaj. Gogolj isprva oseti neku nelagodu koju nije osetio u vozu. U kafeu
je bučno i gužva je, a sto između njih je preveliki. Rut je ćutljivija nego onda, gleda u šolju i igra se
kesicama šećera, pogled joj povremeno odluta do knjiga poređanih po policama na zidovima. Ali,
vrlo brzo ponovo razgovaraju živo kao i pre, razmenjuju priče sa praznika. On joj priča kako su on i
Sonja na praznik okupirali kuhinju u Pemberton Roadu, filovali ćurku i mesili oklagijom testo za
pitu, što njihova majka baš ne voli da radi. “Tražio sam te u vozu kad sam se vraćao”, priznaje joj i
opisuje joj onu časnu sestru i njeno hrkanje. Kasnije se zajedno prošetaju do Centra za britansku
umetnost; postavljena je izložba renesansnih radova na papiru koju su oboje hteli da pogledaju. Zatim
je otprati do koledža Siliman i dogovore se da za nekoliko dana ponovo odu negde na kafu. Pošto joj
je rekao laku noć, Rut još malo okleva kraj kapije, gleda dole u knjige koje drži na grudima, i on se
pita treba li da je poljubi, što već satima želi da učini, ili su možda, u njenoj glavi, oni samo
prijatelji. Ona krene unatraške prema svom ulazu, smeši mu se, popne se uz ogromno stepenište pre
nego što će mu poslednji put mahnuti i okrenuti se da uđe.
Počinju da se nalaze posle predavanja, on pamti njen raspored, razgledaju građevine i
neobavezno lutaju ispod zasvođenih prolaza. Uvek izgleda kao da se raduje što ga vidi, uvek ostavi
prijateljice da mu se javi. “Naravno da joj se sviđaš”, kaže Džonatan Gogolju, strpljivo slušajući
jedne večeri u menzi detaljni izveštaj sa njihovih izlazaka. Nekoliko dana nakon toga, prati Rut do
njene sobe jer je zaboravila neku knjigu koja joj treba za predavanja, i kad se ona uhvati za kvaku, on
stavi svoju ruku preko njene. Cimerke joj nisu tu. Čeka je u zajedničkoj sobi dok ne nađe knjigu.
Podne je tmurno, sipi slaba kiša. “Našla sam je”, kaže, i mada oboje imaju predavanja, ostaju u sobi,
sede na sofi i ljube se, sve dok ne zakasne toliko da nema svrhe ni kretati.
Svako veče zajedno uče u biblioteci, sede za različitim krajevima stola da se ne bi stalno
sašaptavali. On je vodi u njegovu menzu, ona njega u njenu. Vodi je u vrt sa skulpturama. Stalno misli
na nju, i dok se na času crtanja naginje nad tehnički sto, i pod jakim belim svelom u studiju, i u
zatamnjenoj sali za predavanja na času renesansne arhitekture, dok se dijapozitivi Paladijevih vila
smenjuju na platnu jedan za drugim. Još nekoliko nedelja i semestar im se završava, zaokupljeni su
ispitima i radovima i stotinama stranica koje treba iščitati. Daleko više od silnog učenja koje mu
predstoji, užasava ga što će morati da budu razdvojeni mesec dana preko zimskog raspusta. Jedne
subote uveče, neposredno pred ispitni rok, ona mu u biblioteci napomene da obe njene cimerke tog
dana neće biti tu. Zajedno prolaze kroz koledž Kros, vraćaju se na Siliman, i on seda pored nje na
raspremljen krevet. Soba miriše na nju, na puder i cveće, ali bez one oštrine koju nosi miris parfema.
Razglednice sa likovima pisaca zalepljene su po zidu iznad pisaćeg stola, tu je Oskar Vajld i
Virdžinija Vulf. Usne i obrazi su im još uvek utrnuli od hladnoće i isprva ostaju u kaputima. Zajedno
leže pod vunastom postavom njenog kaputa, a onda ona uzme njegovu ruku i stavi je sebi ispod
džempera. Onog prvog puta, zapravo jedinog puta kad je bio sa nekom devojkom, nije mu bilo ovako.
Nije se sećao nikakvog detalja iz te epizode, samo toga da joj je posle bio zahvalan što više nije
nevin.
Ovoga puta, međutim, svestan je svega, meke topline Rutinog stomaka, i kako joj ravna kosa leži
u debelim pramenovima na jastuku, i kako joj lice izgleda drugačije dok leži. “Divan si, Nikhile”,
šapuće mu dok joj dodiruje male, široko razmaknute dojke sa jednom bledom bradavicom neznatno
većom od druge. Ljubi ih, ljubi i mladeže rasute po njenom stomaku, a ona se na to blago povija ka
njemu, oseća njene ruke na glavi i na ramenima i kako ga vode među raširena bedra. Oseća se
neveštim, nespretnim dok je miriše i proba joj ukus, a ipak je čuje kako šapuće njegovo ime i govori
mu kako je to divno. Ona zna šta da radi, otkopčava mu rajsfešlus na farmerkama, u jednom trenutku
ustane da uzme kutijicu sa dijafragmom iz fijoke pisaćeg stola.
Kroz nedelju dana ponovo se nalazi kod kuće, pomaže Sonji i majci da okite jelku, sa ocem čisti
lopatom sneg sa staze, odlazi do tržnog centra da u zadnji čas pokupuje još neke poklone. Kunja po
kući, ne može da se skrasi, pretvara se da ga hvata prehlada. Voleo bi da može jednostavno da
pozajmi očeva kola posle Božića i odveze se u Mejn, da vidi Rut, ili da ona može da dođe kod njega.
Potpuno je dobrodošao, uveravala ga je, otac i maćeha ne bi imali ništa protiv. Smestili bi ga u
gostinsku sobu, kazala mu je; noću bi mogao da se uvuče kod nje u krevet. Zamišlja sebe na toj farmi
koju mu je opisivala, kako ga budi cvrčanje jaja u tiganju i kako šeta sa njom pustim, snegom
pokrivenim oranicama. No, odlazak na taj put bi značio da mora roditeljima da kaže za Rut, a on to
nikako ne želi. Nema strpljenja za njihovo iznenađenje, njihovu nelagodu, njihovo tiho razočarenje,
pitanja šta rade njeni roditelji i da li je ta veza ozbiljna ili nije. Uprkos tome što toliko želi da je vidi,
ne može nikako da je zamisli za stolom u Pemberton Roadu, u onim njenim farmerkama i debelom
džemperu, kako smerno jede majčina jela. Ne može ni da zamisli da budu zajedno u kući u kojoj je on
još uvek – Gogolj.
Iz kuhinje joj telefonira šapatom, kad svi zaspu, i traži da razgovor ide na račun njegovog
telefonskog broja na faksu. Dogovaraju se da se jednog dana nađu u Bostonu i da provedu zajedno
dan na Harvard skveru. Sneg je napadao već čitavu stopu, a nebo je upadljivo plavo. Prvo odlaze u
bioskop Brattle, kupuju karte za prvu narednu projekciju, sedaju na balkon, sasvim pozadi, i ljube se
dok se ljudi okreću i pilje u njih. U uglu kafea Pamplona ručaju sendviče sa presovanom šunkom i
činijice čorbe od belog luka. Razmenjuju poklone: ona mu daje malu polovnu knjigu Gojinih crteža, a
on njoj par plavih vunenih rukavica i kasetu sa miksom njegovih omiljenih stvari od “Bitlsa”. Otkriju
da se u radnji iznad kafea prodaju isključivo knjige o arhitekturi, on ih razgleda hodajući između
rafova, i počasti sebe jednim džepnim izdanjem Korbizjeovog “Putovanja na istok” jer razmišlja da
se na proleće opredeli za arhitekturu kao glavni predmet. Posle šetaju držeći se za ruke, istim onim
ulicama kojima su ga kao bebu gurali u kolicima, tu i tamo se ljube naslonjeni o neku zgradu.
Pokazuje joj kuću onog američkog profesora u kojoj su nekada živeli njegovi roditelji, u vreme kad
se Sonja još nije rodila, iz kog on ne nosi nikakve uspomene. On je tu kuću viđao na slikama, zna iz
priče ime te ulice. Kogod da u njoj sada živi – izgleda da nije tu; sneg nije očišćen sa stepenika na
ulazu, a izvestan broj urolanih novina nakupio se na otiraču. “Voleo bih da možemo da uđemo”, kaže
joj.
“Voleo bih da možemo da budemo sami.” Gledajući tu kuću, sa Rut pored sebe, držeći njenu
ruku u rukavici, oseća se čudno bespomoćnim. Iako je tada bio samo beba, ipak smatra nekom vrstom
nepravde to što tada nije znao da će se jednoga dana, nakon mnogo godina, pojaviti ovde pod
drugačijim okolnostima, i da će biti toliko srećan.

Sledeće godine njegovi roditelji su već čuli za Rut. Iako je dvaput bio na farmi u Mejnu i
upoznao njenog oca i maćehu, Sonja, koja je ovih dana kradomice počela da se zabavlja sa nekim
dečkom, jeste jedina osoba u porodici koja je upoznala Rut kad je jednog vikenda došla u Nju Hejvn.
Roditelji nisu pokazali nikakvu radoznalost u vezi sa njegovom devojkom. Ova veza je jedini uspeh u
njegovom životu na koji oni nisu ni najmanje ponosni, niti njime zadovoljni. Rut mu kaže da ne mari
što njegovi roditelji ne odobravaju, da to čak smatra romantičnim. Ali Gogolj zna da to nije u redu.
Voleo bi da je njegovi roditelji prosto prihvate, kao što je njena porodica prihvatila njega, bez
ikakvog pristiska. “Previše si mlad da se u to upuštaš”, kažu mu Ašok i Ašima. Čak su otišli tako
daleko da mu navode primere svojih poznanika Bengalaca koji su se oženili Amerikankama, čiji su
brakovi završili razvodom. Stvar se samo pogoršava kada im on kaže da mu je brak poslednja stvar
na pameti. Ponekad im čak spusti slušalicu. Kada mu ovako pričaju, oseća prema njima sažaljenje,
jer nisu iskusili kako je to biti mlad i biti zaljubljen. Sumnja da se potajno raduju kad Rut reši da
provede jedan semestar u Oksfordu. Odavno mu je rekla da je zainteresovana za Oksford, još u prvim
nedeljama zabavljanja, kada je proletnji semestar treće godine izgledao dalek kao tačkica na
horizontu. Bila ga je pitala smeta li mu da se prijavi, i mada je pomisao da ona bude tako daleko
izazivala u njemu blagu mučninu, rekao je ne, naravno da mu ne smeta i da će dvanaest nedelja proći
samo tako.
Tog proleća je potpuno izgubljen bez nje. Sve vreme provodi u studiju, naročito svaki petak
uveče i vikende kada bi inače bio sa njom, kad bi večerali u restoranu “Napulj” ili išli da u
auditorijumu pravnog fakulteta gledaju filmove. Sluša muziku koju voli: Sajmona i Garfankla, Nila
Janga, Keta Stivensa, kupuje sebi nova izdanja albuma koje je ona nasledila od roditelja. Mučno mu
je na samu pomisao o fizičkoj razdaljini između njih i kad pomisli da se, dok on noću spava, ona
negde naginje nad lavabo, pere zube i umiva se da započne novi dan. Žudi za njom kao što njegovi
roditelji svih ovih godina žude za njihovim voljenima u Indiji – po prvi put u životu, zna kako taj
osećaj izgleda. Ali, roditelji odbijaju da mu daju novac da ode avionom u Englesku za vreme
proletnjeg raspusta. Ono malo novca što zaradi radeći u menzi troši dva puta nedeljno na
prekookeanske razgovore sa Rut. Dva puta dnevno proverava poštansko sanduče da nije stiglo neko
pismo ili razglednica sa profilom kraljice na šarenoj markici. Nosi ova pisma i razglednice svuda sa
sobom, gurnute među listove knjiga. “Ovaj kurs o Šekspiru je najbolji kurs na koji sam ikada išla”,
napisala mu je ljubičastim mastilom. “Kafa im nije za piće. Svi stalno govore ‘u zdravlje’. Sve vreme
mislim na tebe.”
Jednoga dana Gogolj odlazi na neku otvorenu diskusiju o indijskim romanima napisanim na
engleskom jeziku. Oseća obavezu da prisustvuje jer je jedan od predavača, Amit, njegov dalji rođak
koji živi u Bombaju, a koga Gogolj nikada nije video. Majka ga je zamolila da pozdravi Amita u
njeno ime. Gogolju su učesnici diskusije dosadni, sve vreme spominju nešto što nazivaju
“marginalizmom”, kao da je neka vrsta oboljenja. Tih sat vremena provodi crtajući portrete učesnika
koji sede za pravougaonim stolom, pognuti nad papirima. “Teleološki rečeno, “ABCD”23-i nisu
sposobni da odgovore na pitanje ‘Odakle ste?’”, govori jedan od učesnika – sociolog. Gogolj nikad
nije čuo za termin “ABCD”-i. Na kraju shvata da je to skraćenica za “zbunjenog deshija rođenog u
Americi”. Drugim rečima, to je – on. Takođe saznaje da “C”24 može da znači i “protivrečan”. Zna da
deshi, izvedenica od “sunarodnik”, zapravo znači “Indijac”, i zna da njegovi roditelji i svi njihovi
prijatelji zapravo uvek govore jednostavno desh za Indiju. Ali Gogolj nikada ne doživljava Indiju
kao desh. On je doživljava kao i svi ostali Amerikanci, kao Indiju.
Gogolj se zavali na svom sedištu i duboko se zamisli nad nekim neprijatnim činjenicama.
Recimo, mada razume svoj maternji jezik i tečno ga govori, ne ume na njemu da čita ili piše makar
pristojno dobro. Kad je odlazio u Indiju, njegov engleski sa američkim naglaskom beskrajno je
zabavljao njegove rođake, a kada bi on i Sonja pričali među sobom, ujne i ujaci i njihova deca bi
uvek u neverici odmahivali glavama i govorili: “Nismo razumeli ni reč!” To što živi sa imenom od
milja i pravim imenom, u sredini u kojoj takve razlike ne postoje, sigurno najbolje odslikava najveću
moguću konfuziju. Zagleda publiku da vidi poznaje li nekog od prisutnih, ali to nisu ljudi s kojima se
on druži – ima mnogo studenata kojima je književnost glavni predmet, koji su tu sa svojim kožnim
torbama i naočarima sa zlatnim okvirima i penkalima, puno sveta kojima bi Rut, recimo, mahala u
znak pozdrava. Takođe i dosta “ABCD” sveta. Nema pojma da ih je toliko na univerzitetu. On na
svom faksu nema nijednog “ABCD” prijetelja. Čak ih izbegava, jer ga previše podsećaju na ono kako
su njegovi roditelji izabrali da žive, družeći se sa ljudima ne zato što im se dopadaju, već samo zato
što slučajno dele nekakvu prošlost. “Gogolj, zašto ti ovde nisi član udruženja Indijaca?”, pita ga Amit
kad posle odu na piće u “Sidro”. “Jednostavno nemam vremena”, kaže mu Gogolj i ne spominje svom
dobronamernom rođaku da smatra kako ne bi bilo gore hipokrizije od učlanjenja u organizaciju u
kojoj svi dobrovoljno slave one silne praznike kojima je on tokom čitavog detinjstva i adolescencije
prisustvovao samo zato što su ga terali. “Ja sam sad Nikhil”, kaže mu Gogolj, odjednom snužden pred
činjenicom da će još toliko puta morati to da izgovori i da moli ljude da to zapamte, osećajući se kao
da nosi na grudima papirić sa obaveštenjem o štamparskoj greški.
Na završnoj godini, na Dan zahvalnosti sam odlazi vozom do Bostona. On i Rut više nisu
zajedno. Umesto da se posle svih onih nedelja vrati iz Oksforda, ona je ostala još i na letnjem kursu,
uz objašnjenje da će se profesor kom se divi posle penzionisati. Gogolj je bio proveo čitavo leto u
Pemberton Roadu. Imao je neplaćenu praksu u jednoj maloj projektantskoj firmi u Kembridžu, gde je
kupovao ovo i ono arhitektama, gde su ga slali da fotografiše obližnje lokacije ili ga puštali da ispiše
tekst ispod nekih crteža. Za novac je radio noću, perući suđe u jednom italijanskom restoranu u gradu
u kom mu žive roditelji. Krajem avgusta je otišao na aerodrom Logan da dočeka Rut. Čekao ju je na
kapiji za dolaske, odveo ju je da prenoće u hotelu, platio novcem koji je zaradio u restoranu. Soba je
gledala na gradski park, a zidovi su joj bili oblepljeni debelim tapetama na ružičasto-krem štrafte.
Prvi put su vodili ljubav u bračnom krevetu. Jeli su van hotela, jer ni on ni ona nisu mogli sebi da
priušte ništa sa hotelskog jelovnika. Prošetali su ulicom Njuberi i otišli u grčki restoran sa stočićima
na trotoaru. Dan je bio pakleno vruć. Rut je izgledala isto, ali joj je govor bio zabiberen rečima i
frazama koje je pokupila u Engleskoj, kao što je “reklo bi se”, “pretpostavljam” i “navodno”. Pričala
je o svom semestru i koliko joj se mnogo dopala Engleska, i kako je bila do Barselone i do Rima.
Želi da nastavi postdiplomske studije u Engleskoj, kazala je. “Reklo bi se da imaju dobre škole
arhitekture”, dodala je. “Mogao bi i ti da pođeš.” Sledećeg jutra ispratio ju je na autobus za Mejn.
Međutim, već posle nekoliko dana koje su ponovo proveli zajedno u Nju Hejvnu, u stanu koji je
iznajmio u ulici Hou sa prijateljima, počeli su da se svađaju i najzad oboje jedno drugom priznali da
se nešto promenilo.
Sada ignorišu jedno drugo kad se desi da se mimoiđu u biblioteci ili na ulici. Preškrabao je njen
broj telefona i adrese u Oksfordu i Mejnu. Ali, dok se ukrcava na voz, ne može a da se ne seti onog
popodneva od pre dve godine kada su se upoznali. Kao i obično, voz je neverovatno krcat, i ovoga
puta skoro pola puta presedi u hodniku. Posle Vesterlija, nađe jedno slobodno mesto i smesti se da
proučava informator o kursevima za sledeći semestar. Ali, iz nekog razloga beži mu pažnja,
neraspoložen je i nestrpljiv da što pre izađe iz voza; čak se ni ne potrudi da skine kaput, ne potrudi se
da ode do bar-vagona po piće iako je žedan. Odloži onaj informator o kursevima i otvara knjigu iz
biblioteke koja mu može biti od pomoći za diplomski rad, uporednu analizu dizajna italijanske
renesanse i Mughal palata. Međutim, posle nekoliko pasusa, ostavlja i nju. Stomak mu krči i pita se
šta ima kod kuće za večeru, šta je otac spremio. Majka i Sonja su otišle u Indiju na tri nedelje, na
svadbu nekog rođaka i ove godine će Gogolj i njegov otac provesti Dan zahvalnosti kod prijatelja.
Nasloni glavu na prozor i posmatra kako pored njega promiču prizori jeseni: kako iz fabrika
boja i elektrana bljuju ružičaste i ljubičaste vode, i kako je veliki loptasti rezervoar vode prekriven
rđom. Napuštene fabrike, sa nizovima četvrtastih prozorčića, delimično polupanih, izgledaju kao da
su ih pojeli moljci. Na drveću su najviše grane ogolele, a preostalo lišće je žuto i tanko kao flis-
papir. Voz se kreće sporije nego obično, i kad pogleda na sat, vidi da dobrano kasne. A onda, negde
ispred Providensa, na pustoj, zatravljenoj njivi, voz se zaustavlja. Stoje tu više od sata, dok jasno
skerletno crveno sunce zapada za horizont obrubljen drvoredima. Svetla se gase, a vazduh u vozu
postaje neprijatno topao. Kondukteri žurno obilaze kupee. “Verovatno neki kuršlus”, primećuje
gospodin koji sedi pored Gogolja. Preko puta njega sedi jedna sedokosa žena i čita, a kaput drži
preko grudi kao da je ćebe. Iza njega, dvojica studenata raspravljaju o pesmama Bena Džonsona. Sad
kad se ne čuje lokomotiva, Gogolj čuje kako sa nečijeg vokmena stižu prigušeni zvuci opere. Divi se
safirnom nebu koje je sve tamnije. Primećuje zarđale rezervne šine nabacane na gomilu. Tek kad
ponovo počnu da se kreću, preko zvučnika stiže obaveštenje o nekom hitnom medicinskom slučaju.
No, istina koju jedan od putnika prečuje od konduktera, brzo se širi: neko je počinio samoubistvo
skočivši pod voz.
Vest ga šokira i unervozi, oseća se krivim što je bio nestrpljiv i besan, pita se da li je žrtva
muškarac ili žena, mlada ili stara osoba. Pretpostavlja da je samoubica gledao isti onaj red vožnje
koji i on nosi u rancu, kako bi utvrdio kada će tačno voz tuda da prođe. Približavanje farova na
lokomotivi. Zbog zastoja propušta šinobus u Bostonu i čeka još četrdeset minuta dok ne dođe drugi.
Nazove kući, ali niko se ne javlja. Zove oca na poslu, ali i tamo telefon samo zvoni i zvoni. Na
stanici ga ugleda kako čeka na mračnom peronu, u patikama i somotskim pantalonama, zabrinut u licu.
Kišni mantil je stegnuo kaišem, oko vrata je obavio šal koji mu je ištrikala Ašima, a na glavi mu je
kapa od tvida.
“Izvini što kasnim”, kaže Gogolj. “Koliko dugo čekaš?”
“Od petnaest do šest”, kaže otac. Gogolj pogleda na sat. Već je skoro osam.
“Desila se neka nesreća.”
“Znam. Zvao sam. Šta se dogodilo? Jesi li povređen?”
Gogolj odmahne glavom. “Neko se bacio pod voz. Negde na Roud Ajlendu. Pokušao sam da te
pozovem. Mislim da su morali da čekaju da dođe policija.”
“Zabrinuo sam se.”
“Nadam se da nisi sve vreme stajao ovde na ovoj hladnoći”, kaže Gogolj, a po tome što mu otac
ne odgovara zna da je upravo to radio. Gogolj se pita kako je ocu bez majke i Sonje. Pita se da li je
usamljen. No, njegov otac nije tip čoveka koji bi tako nešto priznao, koji bi otvoreno pričao o svojim
željama, raspoloženjima, potrebama. Odlaze do parkinga, ulaze u kola i kratko se voze do kuće.
Noć je toliko vetrovita da se kola s vremena na vreme zanesu, a smeđe lišće veliko kao ljudsko
stopalo preleće na drugu stranu puta obasjano svetlošću farova. Obično dok se sa stanice voze kući,
otac ga zapitkuje o predavanjima, o troškovima, o tome šta planira posle diplomiranja. Noćas,
međutim, ćute, Ašok je skoncentrisan na vožnju. Gogolj traži stanicu na radiju, prebacuje se sa AM
stanice sa vestima na muzičku stanicu NPR.
“Hoću nešto da ti ispričam”, kaže mu otac kad se numera završi i kad su već skrenuli u
Pemberton Road.
“Šta?”, pita ga Gogolj.
“Radi se o tvom imenu.”
Gogolj pogleda oca, zbunjen. “Mom imenu?”
Otac isključi radio. “Gogolj.”
U poslednje vreme ga tako retko zovu Gogoljem da ga sam zvuk tog imena više ne iritira kao
ranije. Pošto je već tri godine većinu vremena Nikhil, više mu ne smeta. “Znaš, postoji za to jedan
razlog”, nastavlja otac.
“Da, baba. Gogolj je tvoj omiljeni pisac. Znam.”
“Ne”, kaže otac. Zaustavlja se pred kućom i gasi motor, pa svetla. Otkopčava sigurnosni pojas
pridržavajući ga rukom da se vrati u ležište iza njegovog levog ramena. “Ima jedan drugi razlog.”
I dok sede u kolima, otac se vraća na onu poljanu 209 kilometara od mesta Howrah. Dok
prstima odozdo pridržava volan, pogleda uprtog kroz šoferšajbnu u garažna vrata, priča Gogolju
storiju o vozu kojim je putovao pre dvadeset i osam godina, u oktobru 1961., kad je išao u posetu
dedi u Džamšedpur. Priča mu o onoj noći koja mu je gotovo otela život, i onoj knjizi koja ga je
spasila, i o sledećih godinu dana tokom kojih nije mogao da se kreće.
Gogolj ga sluša, zaprepašćen, ne skida oka s očevog profila. Iako ih razdvaja samo nekoliko
inča, na trenutak mu je otac kao stranac, čovek koji je čuvao tajnu, preživeo tragediju, čovek čiju
prošlost celu ne poznaje. Čovek koji je ranjiv, koji je nepojmljivo mnogo propatio. Zamišlja oca kad
je kao on imao dvadeset godina, kako sedi u vozu kao što je i on sam upravo sedeo, i čita priču, i
onda zamalo pogine. Muči se da prizove u sećanje prizore iz Zapadnog Bengala koje je par puta
video, i zamišlja očevo telo zarobljeno među stotinama mrtvih tela, kako ga odnose na nosilima duž
izvrnute nasukane kompozicije. I protiv svoje volje, pokušava da zamisli kakav bi mu bio život bez
oca, u svetu u kome ga nema.
“Zašto ja ne znam ništa o ovome?”, pita Gogolj. Glas mu zvuči grubo, optužujuće, ali oči su mu
pune suza. “Zašto mi ovo nisi ranije ispričao?”
“Nikako da naiđe pravi momenat”, kaže otac.
“Ali, kao da si me lagao sve ove godine.” Kad mu otac ništa ne odgovori, on još dodaje: “Zbog
toga malo šepaš, zar ne?”
“To se desilo jako davno. Nisam hteo da te uznemirim.”
“Nema veze. Trebalo je da mi kažeš.”
“Možda,” popušta otac, bacivši brz pogled u pravcu Gogolja. Onda izvadi ključ iz paljenja.
“Hajde, mora da si gladan. U kolima je sve hladnije.”
Ali, Gogolj se ne pomera. Samo sedi, još uvek se trudeći da svari nove informacije, oseća se
čudno, neočekivano je posramljen jer sve vreme nije bio u pravu. “Žao mi je, baba.”
Otac se blago nasmeje. “Ti nisi sa tim imao nikakve veze.”
“Zna li Sonja?”
Otac odmahuje glavom. “Još uvek ne zna. Jednog dana objasniću i njoj. U ovoj zemlji, samo
vaša majka zna. Uvek sam mislio da bi ti trebalo da znaš, Gogolje.”
I odjednom, zvuk njegovog imena od milja, koje izgovara njegov otac onako kako je to radio i
čitavog života, odjednom za njega znači nešto sasvim novo, odjednom je vezano za katastrofu koju je
ne znajući oličavao tolike godine. “Jel’ na to misliš kad pomisliš na mene?”, pita ga Gogolj. “Jel’ te
ja podsećam na tu noć?”
“Ni najmanje”, najzad odgovara njegov otac dok mu jedna ruka opipava rebra, praveći
uobičajani gest koji Gogolj dosad nije razumeo. “Ti me podsećaš na sve ono što je došlo posle.”
 6.

1994.
Sada živi u Njujorku. U maju je diplomirao arhitekturu na “Kolumbiji”. Od onda radi u jednoj
firmi u centru, poznatoj po tome što izvodi velike projekte po narudžbini. To baš nije posao koji je
kao student priželjkivao; nadao se da će raditi na projektovanju i renoviranju privatnih kuća. To će
možda doći kasnije, kako mu govore savetnici; zasad je važno da uči od najvećih imena. I tako on
sedi i gleda na susednu zgradu od žuto-smeđih cigala preko puta, radi timski na projektovanju hotela i
muzeja i sedišta velikih preduzeća u gradovima koje nikad nije video: Briselu, Buenos Airesu, Abu
Dabiju, Hong Kongu. Njegov doprinos je sitan i nikad samo njegov: otvor stepeništa, prozor na
tavanici, hodnik, vod za prečišćavanje vazduha. Međutim, zna da je svaka komponenta neke zgrade,
kolikogod da je mala, ipak od izuzetnog značaja, i oseća zadovoljstvo što će posle svih tih godina
školovanja, kritika, nerealizovanih projekata, njegov trud imati neku praktičnu primenu. Obično radi
do kasno uveče i skoro svakog vikenda, projektuje crteže na kompjuteru, iscrtava planove, ispisuje
specifikacije, pravi makete od stiropora i kartona. Odlazi kući u svoj stančić u Morningside
Heightsu sa dva prozora koja gledaju na zapad, na Aveniju Amsterdam. Ulaz je lako promašiti, to su
samo jedna izgrebana staklena vrata između štanda sa novinama i pedikir salona. To je prvi stan koji
je iznajmio sam nakon što je na koledžu i postdiplomskim studijama promenio onoliko cimera. Buka
sa ulice je tolika da ga, kad telefonira a prozori su otvoreni, često pitaju da li zove iz govornice.
Kuhinja je ugrađena u ono što bi trebalo da je hodnik, tako mala da frižider stoji na samo nekoliko
stopa udaljen od vrata kupatila. Na šporetu je čajnik koji nikada nije napunio vodom, a na radnom
delu je toster koji nikada nije ni uključio u struju.
Roditelji su mu zabrinuti zato što tako malo zarađuje i povremeno mu otac poštom pošalje neki
ček da mu pomogne da plati rentu i račune za kreditnu karticu. Bili su razoračarani kad je otišao na
“Kolumbiju”. Nadali su se da će odabrati MIT – onaj drugi program za studije arhitekture na koju je
bio primljen. Ali, nakon četiri godine u Nju Hejvnu nije želeo da se vraća u Masačusets, u jedini
američki grad koji su njegovi roditelji upoznali. Nije želeo da pohađa očev matični univerzitet, niti
da živi u stanu na Central skveru kao što su oni nekad živeli, niti da ponovo hoda ulicama o kojima
njegovi roditelji govore sa nostalgijom. Nije želeo da vikendom odlazi kući, da sa njima ide na pujo i
bengalske zabave, niti da bez pogovora ostane u njihovom svetu.
Više mu se dopada Njujork, mesto koje njegovi roditelji ne poznaju dobro, na čiju lepotu su
ostali slepi i koje im uliva strah. Pomalo je upoznao grad kad je na prvoj godini Jejla odlazio tamo u
okviru časova arhitekture. Bio je na par žurki na “Kolumbiji”. Ponekad bi on i Rut odlazili tamo
linijom Metro-North, u obilazak muzeja, ili do Vilidža, ili da razgledaju knjige na Strandu. Ali, kao
dete je sa porodicom bio u Njujorku samo jednom, i to jedno putovanje mu uopšte nije otkrilo pravo
lice grada. Jednog vikenda su otišli u posetu nekim prijateljima Bengalcima koji su živeli u Kvinsu.
Ti su ih prijatelji odveli da obiđu Menhetn. Gogolju je bilo deset a Sonji četiri godine. “Hoću da
vidim Ulicu Sezam”, rekla je Sonja, verujući da je ona stvarno deo grada, i plakala je kad joj se
Gogolj smejao i rekao da ona ne postoji. Na tom obilasku provozali su ih pored Rokfelerovog centra
i Central parka i Empajer stejt bildinga, a u kolima je Gogolj spuštao glavu ispod prozora da pokuša
da vidi koliko su zgrade visoke. Roditelji su neumorno dobacivali primedbe o gustini saobraćaja,
pešacima i buci. Kalkuta nije ništa bolja, rekli su tada. Seća se da je želeo da izađe iz kola i popne se
na vrh jednog od tih oblakodera, kao onda kad ga je otac odveo na vrh zgrade Prudenšal centra u
Bostonu kad je bio mali. Međutim, bilo im je dozvoljeno da izađu iz kola tek kad su stigli u
Leksington aveniju da ručaju u nekom indijskom restoranu, i potom da pokupuju indijske namirnice i
sarije od poliestera i kućne aparate koji rade na 220 volti, koje će kasnije pokloniti rodbini u Kalkuti.
Zbog toga se, po mišljenju njegovih roditelja, odlazilo na Menhetn. Pamti kako je želeo da mu
roditelji krenu u šetnju parkom, odvedu ga u Istorijski prirodnjački muzej da vidi dinosauruse, ako
ništa drugo, ono da se samo provoza metroom. Međutim, njih takve stvari nisu interesovale.

Jedno veče, Evan, jedan od tehničkih crtača sa posla sa kojim se sprijateljio, nagovara ga da
odu na žurku. Evan kaže Gogolju da treba videti taj stan – potkrovlje u Tribeki koje je projektovao
jedan od partnera u firmi. Domaćin žurke, Rasel, stari Evanov prijatelj, radi za UN i proveo je
nekoliko godina u Keniji, tako da potkrovlje ima impresivnu kolekciju afričkog nameštaja i skulptura
i maski. Gogolj zamišlja da će to biti žurka sa stotinu ljudi naguranih u tom ogromnom prostoru, jedna
od onih na koju možete da dođete neprimećeni i isto tako da odete. Međutim, kad Gogolj i Evan tamo
stignu, žurka je skoro gotova i ostalo je tek oko desetak ljudi koji sede oko niskog stočića za kafu oko
kog su pobacani jastučići, i jedu već pozobano grožđe i sir. U jednom momentu, Rasel, koji je
dijabetičar, zadigne košulju da ušprica sebi insulin u stomak. Pored Rasela je jedna žena sa koje
Gogolj ne može da skine pogled. Kleči na patosu pored Rasela, maže bogato bri na kreker i ne obraća
pažnju na ono što Rasel radi. Umesto toga raspravlja sa nekim muškarcem koji sedi preko puta nje o
nekom Bunjuelovom filmu. “Ma, daj”, stalno mu ponavlja, “bio je briljantan.” Glasna je i koketna, i
pomalo pripita. Ima prljavo-plavu kosu nemarno prikupljenu u punđu, pramenovi joj ljupko ispadaju
tu i tamo oko lica. Čelo joj je visoko i oblo, jagodične kosti isturene i neobično duguljaste. Oči su joj
zelenkaste, od zenica se šire tanki koncentrični crni krugovi. Na sebi ima svilene kapri pantalone i
belu košulju bez rukava koja joj otkriva preplanule ruke. “Kako se tebi svideo?”, upita Gogolja,
uvlačeći ga bez upozorenja u raspravu. Kad joj ovaj odgovori da ga nije gledao, ona skrene pogled.
Ponovo mu prilazi dok stoji i dosađuje se, posmatra impozantnu drvenu masku okačenu iznad
visećih metalnih stepenica, sa šupljim romboidnim očima i ustima iza kojih se vidi zid od belih
cigala. “U spavaćoj sobi ima jedna još strašnija”, kaže, složivši facu i stresavši se. “Zamisli da ujutru
otvoriš oči i ugledaš prvo ovako nešto.” Zbog načina na koji to kaže Gogolj se pita govori li ona to iz
iskustva, da li je Raselova partnerka, ili možda njegova bivša, i da li je uopšte imala nameru da mu to
daje do znanja.
Zove se Maksina. Raspituje se o njegovim studijama na “Kolumbiji”, spominje da je i ona tamo
studirala na koledžu “Bernard”, na grupi za istoriju umetnosti. Nasloni se leđima o stub dok priča sa
njim, smeška mu se opušteno i pijucka šampanjac. Isprva on pomisli da je starija od njega, bliže
tridesetim nego dvadesetim. Iznenadi se kad čuje da je diplomirala godinu dana posle njegovog upisa
na post-diplomske, da su godinu dana zajedno bili na “Kolumbiji” i da je živela samo tri ulice dalje
od njega te da su se po svoj prilici mimoilazili na Brodveju ili dok su se penjali stepenicama
biblioteke Low Library ili na “Ejveriju”. To ga podseti na Rut i na to kako je živeo u njenoj
neposrednoj blizini i ne znajući za nju. Maksina mu ispriča kako radi kao pomoćnik urednika za jednu
izdavačku kuću koja pokriva knjige o umetnosti. Trenutno radi na jednoj knjizi o Andrei Mantenji, i
on je impresionira kad se ispravno priseti da se njegove freske nalaze u Duždevoj palati u Mantovi.
Razgovor koji vode je pomalo nategnut i budalast (onaj tip razgovora koji on sada uvrštava u flert),
razmena mišljenja između njih očajno je nametljiva i plitka. Takav razgovor bi mogao da vodi sa bilo
kim, ali Maksina ima svoj način da se potpuno usredsredi na njega, njene budne svetle oči drže mu
pogled i on se tih par minuta oseća kao da je neprikosnoveni centar njenog univerzuma.
Sutradan ujutru, ona ga nazove i probudi ga; nedelja je, deset sati, on je još uvek u krevetu, glava
ga boli od svih onih viskija sa sodom koje je prethodne večeri popio. Javlja se na telefon promuklim
glasom, pomalo nestrpljivo, očekujući da je to majka da se raspita kako je proveo nedelju. Ima
utisak, po Maksininom glasu, da je ona budna već satima, da je već pojela doručak i iščitala “Tajms”.
“Ovde Maksina. Od sinoć”, kaže, ne trudeći se da se izvini što ga je probudila. Kaže mu da je
pronašla njegov broj telefona u imeniku, mada se on ne seća da joj je rekao kako se preziva.
“Gospode, kako ti je bučno u stanu”, primećuje. Onda ga, bez ikakvog snebivanja ili zastajkivanja,
pozove kod sebe na večeru. Naznačava da će to biti petak uveče i izdiktira mu adresu negde u
Čelziju. On pretpostavlja da će posle večeri biti žurka i pita da li da nešto ponese, ali ona kaže da ne
treba i da dolazi samo on.
“Verovatno bi trebalo da te upozorim da živim sa roditeljima”, dodaje.
“Oh”. Ovaj neočekivani podatak ga spusti na zemlju i pomete. Pita je da li će roditelji imati
nešto protiv njegovog dolaska i nije li možda zgodnije da se sretnu u nekom restoranu.
Ali ona se smeje na taj njegov predlog i on se odjednom oseća kao da je rekao nešto budalasto.
“Zašto bi, pobogu, imali nešto protiv?”

***
Sa posla ode taksijem do njenog kraja i izađe kod neke prodavnice pića da kupi flašu vina. Veče
je prohladno, septembarsko, pada kiša, na drveću još uvek ima letnjeg lišća u izobilju. Skrene u
zabačenu, mirnu ulicu između Devete i Desete avenije. Ovo mu je prvi sastanak sa nekom devojkom
posle dugo vremena; izuzev nekoliko nebitnih epizoda na “Kolumbiji”, osim sa Rut, nije se ozbiljno
zabavljao ni sa kim drugim. Ne zna šta da misli o ovom susretu sa Maksinom, ali bez obzira koliko je
njen poziv bio neobičan, nije bio u stanju da ga odbije.
Kuća ga zaprepasti, u stilu je grčkog preporoda, i on ostane pred njom par minuta da joj se
nadivi pre nego što će otvoriti kapiju. Primećuje popločane simsove na prozorima, dorske stubove,
zagrađenu entablaturu, crna vrata sa četiri polja. Popne se uz malo stepenište sa rukohvatom od
kovanog gvožđa. Prezime ispod zvona glasi Retlif. Par minuta nakon što je zvonio, kad je već krenuo
da proveri onaj papirić sa adresom koji je stavio u džep, stiže Maksina. Poljubi ga u obraz, naginje
se na jednoj nozi prema njemu, drugu je ispružila iza sebe podižući je malo uvis. Bosa je, ima na sebi
široke crne vunene pantalone i tanki drap džemper. Koliko on može da vidi, ispod džempera nema
ništa osim prslučeta. Kosu je opet podigla onako neobavezno. Okači mu mantil na vešalicu i ubaci
rasklopivi kišobran u stalak. Uhvativši svoj odraz u ogledalu u predvorju, on zagladi kosu i popravi
kravatu.
Vodi ga niz neke stepenice do kuhinje koja očigledno zauzima čitav jedan nivo kuće, sa
ogromnim seljačkim drvenim stolom na jednom kraju i francuskim vratima koja vode u baštu. Zidove
krase crteži petlova i bilja i okačeni bakarni tiganji. Keramički tanjiri i poslužavnici poređani su po
otvorenim policama, zajedno sa stotinama knjiga, enciklopedija o hrani i knjigama o ishrani. Jedna
žena stoji za radnim blokom među kuhinjskim aparatima i odseca makazama krajeve zelene boranije
sa gomile.
“Ovo je moja majka, Lidija”, kaže Maksina. “A ovo je Sajlas”, dodaje, pokazujući na riđkasto-
braon koker španijela koji drema pod stolom.
Lidija je visoka i vitka kao i njena ćerka, a ravna kosa boje gvožđa mladalački je ošišana da joj
uokviruje lice. Brižljivo je odevena, nosi zlatan nakit oko vrata i u ušima, teget kecelju je zavezala
oko struka, crne kožne cipele su joj uglancane. Iako joj je lice izborano a ten ne baš savršen, gotovo
da je lepša od Maksine, crte lica su joj pravilnije, jagodice postavljene više a oči otmenije
naglašene.
“Baš divno da te upoznam, Nikhil”, kaže, osmehuje se široko, i mada ga posmatra sa
interesovanjem, ne prekida posao da bi se sa njim rukovala.
Maksina mu uspe čašu vina, ni ne pita da li bi možda voleo nešto drugo. “Dođi”, kaže mu,
“pokazaću ti kuću.” Vodi ga gore uz pet stepenišnih krila pokrivenih stazama čije daske bučno škripe
pod njihovom težinom. Plan kuće je jednostavan, po dve ogromne sobe na svakom spratu, od kojih je
svaka, u to je siguran, veća od čitavog njegovog stana. Učtivo se divi polukružnim gipsanim
rozetnama i medaljonima na tavanici, mermernim policama iznad kamina, stvarima o kojima ume
pametno i naširoko da priča. Zidovi su okrečeni upadljivim bojama, u hibiskus roze, lila, pisaći
zeleno i prekriveni su grozdovima slika i crteža i fotografija. U jednoj sobi on primeti uljani portret
neke devojčice za koju pretpostavlja da je Maksina, kako sedi u krilu prelepe mlade Lidije, u žutoj
haljini bez rukava. Na svakom spratu, duž zidova po hodnicima, police se spuštaju od tavanice do
poda, pretrpane svim onim romanima koje bi čovek za života trebalo da pročita, biografijama,
kabastim monografijama svih mogućih umetnika, svim onim knjigama o arhitekturi koje je Gogolj
ikada poželeo da ima. I pored svih tih detalja, kuća ima nekakvu ogoljenu atmosferu koja se Gogolju
jako dopada: podovi su goli, drvenarija bez premaza a mnogi prozori bez zavesa što naglašava
njihove velikodušne proporcije.
Maksina ima ceo poslednji sprat samo za sebe: spavaća soba je u boji breskve, sa stilskim
krevetom u dnu sobe i dugačkim, crno-crvenim kupatilom. Polica iznad lavaboa puna je raznoraznih
krema za vrat, podbradak, oči, stopala, dnevnih, noćnih, za sunce i za hladovinu. Kroz spavaću sobu
prolazi se do sive dnevne sobe koju ona tretira kao garderobu, cipele i tašne i odeća pobacani su po
patosu, ostavljeni na gomili na salonskom kanabetu, prelivaju se preko naslona stolica. Ova brdašca
razbacanih stvari ništa ne menjaju stvar – kuća je i previše spektakularna da bi se time pokvario
utisak i sasvim dozvoljava takve previde i nered.
“Divni frizevi”, primećuje Gogolj, gledajući tavanicu.
Ona se okrene ka njemu, zbunjena. “Šta?”
“Tako se to zove”, objašnjava joj, pokazujući prstom. “Prilično se često nalaze u kućama iz
ovog perioda.” Ona baci pogled na tavanicu, zatim na njega, deluje impresionirana. “To nisam znala.”
Sedne pored Maksine na ono kanabe da prelista knjigu o francuskim tapetama iz osamnaestog
veka, ostavljenu na stočiću za kafu, čiji je ona jedan od priređivača, jedna korica počiva na njenom a
druga na njegovom kolenu. Kaže mu da je u ovoj kući odrasla, usput primeti da se pre šest meseci
ovde vratila pošto je u Bostonu živela sa nekim čovekom, što se neslavno završilo. Kad je on upita
da li planira da nađe sebi stan, ona kaže da joj to nije padalo na pamet. “Velika je gnjavaža tražiti
stan u ovom gradu”, kaže. “Osim toga, obožavam ovu kuću. Zapravo ne bih nigde drugde želela da
živim.” Sama činjenica da se, uprkos svoj svojoj sofisticiranosti, posle neuspele veze vratila da živi
u roditeljskoj kući, Gogolju je simpatično staromodna; on sebe ne može da zamisli da bi tako nešto
mogao da učini u ovim godinama.
Za večerom upoznaje njenog oca, visokog, zgodnog muškarca bujne bele kose, Maksininih
svetlih sivo-zelenih očiju i sa tankim pravougaonim naočarima spuštenim na pola nosa. “Drago mi je.
Ja sam Džerald”, kaže, klimajući glavom, stežući Gogolju ruku. Džerald mu pruža buket escajga i
platnenih servijeta i zamoli ga da postavi sto. Gogolj uradi šta mu je rečeno, svestan da dodiruje
stvari koje ova porodica svakodnevno koristi, a koju on jedva da poznaje. “Ti ćeš sedeti ovde,
Nikhil”, kaže Džerald kad sto bude postavljen i pokaže na jednu stolicu. Gogolj seda za sto, preko
puta Maksine. Džerald i Lidija su takođe jedno preko puta drugog. Gogolj je toga dana propustio
ručak kako bi mogao da izađe sa posla na vreme, i odjednom ga vino, teže i pitkije od onog koje je
navikao da pije, udara u glavu. Oseća prijatnu bol u slepoočnicama i odjednom je zahvalan danu koji
ga je ovde doveo. Maksina upali par sveća. Džerald vadi čep iz vina. Lidija servira hranu na širokim
belim tanjirima: tanku urolanu i koncem uvezanu šniclu u jezercetu nekog tamnog sosa, boraniju
obarenu tako da je još uvek hrskava. Činijica sa sitnim okruglim tostiranim paradajzom dodaje se oko
stola, a posle i salata. Jedu sa zahvalnošću, hvale meso kako je meko i boraniju kako je sveža.
Njegova mati nikada se ne bi usudila da gostima posluži ovako malo jela. Piljila bi u Maksinin tanjir
i insistirala da se posluži i drugi put, pa onda i treći. Na stolu bi bile poređane činije da bi mogli iz
njih sami da se služe. Lidija, međutim, ne obraća nikakvu pažnju na Gogoljev tanjir. Ne kaže ništa da
mu da do znanja kako ima još. Sajlas sedi kraj Lidijinih nogu dok jedu, u jednom momentu Lidija
odseče poveće parče mesa iz svog tanjira i hrani ga iz ruke.
Njih četvoro brzo sliste dve boce vina i prelaze na treću. Retlifovi su bučni za stolom,
samouvereno izlažu svoje stavove o stvarima prema kojima su njegovi roditelji indiferentni: o
filmovima, muzejskim postavkama, dobrim restoranima, dizajnu predmeta svakodnevne upotrebe.
Pričaju o Njujorku, prodavnicama, komšiluku, o zgradama koje obožavaju ili ih se gnušaju, sa
prisnošću i lakoćom zbog koje Gogolj ima utisak da jedva poznaje svoj grad. Pričaju o kući koju su
Džerald i Lidija kupili negde sedamdesetih godina, kad niko nije želeo da živi u ovom kraju, o
istorijatu ovog dela grada i o Klementu Klarku Muru, za kog Džerald objašnjava da je profesor
klasicizma u srednjoj školi koja se nalazi preko puta ulice. “On je taj koji je projektovao ovu
stambenu zonu” kaže Džerald. “To, i naravno napisao je ‘Bilo je to uoči Božića’.” Gogolj nije
navikao na ovakve razgovore za vreme obeda, niti na ovako prijatan produženi ritual ručavanja i fini
učinak boca ispijenih nad praznim tanjirima i mrvicama i praznim čašama koje ostanu da čuče na
stolu. Nešto mu govori da ovo nije zbog njega, da ovako Retlifovi jedu svake večeri. Džerald je
advokat. Lidija je kustos za tekstile u “Metropolitanu”. Prijatno su iznenađeni njegovim poreklom,
studiranjem na “Jejlu” i na “Kolumbiji”, njegovom karijerom arhitekte, mediteranskim izgledom.
“Mogao bi da budeš Italijan”, dobaci mu za večerom Lidija kad ga u jednom momentu obasja svetlost
sveće.
Džerald se seti da je kupio tablu francuske čokolade kad se vraćao kući, otvara je, lomi i deli
oko stola. Pred kraj se razgovor okrene na Indiju. Džerald se raspituje o skorašnjem porastu indijskog
fundamentalizma, o čemu Gogolj ne zna baš mnogo. Lidija priča nadugačko i naširoko o indijskim
tepisima i minijaturama, Maksina o predavanjima koja je na koledžu imala o budističkim hramovima.
Nikad nisu upoznali nekog ko je bio u Kalukuti. Džerald ima na poslu jednog kolegu Indijca koji je
upravo bio u Indiji na medenom mesecu. Doneo je spektakularne fotografije neke palate izgrađene
nasred jezera. Da li je to u Kalkuti?
“To je Udaipur”, kaže im Gogolj. “Tamo nisam nikad bio. Kalkuta je na istoku, bliže Tajlandu.”
Lidija zaviruje u činiju sa salatom, prstima hvata iz nje preostale komadiće zelene salate i jede
ih. Sad deluje opuštenije, brže se osmehuje, obrazi su joj rumeni od vina. “Kakva je Kalkuta? Da li je
lepa?”
Zatečen je pitanjem. Već je navikao da ga ljudi propitkuju samo o siromaštvu, o prosjacima i o
vrućini. “Neki delovi su lepi”, kaže joj. “Ima dosta divne viktorijanske arhitekture koju su Britanci
ostavili za sobom. Ali to većinom propada.”
“Zvuči kao Venecija”, kaže Džerald. “Ima li kanala?”
“Samo za vreme monsuna. Onda su ulice poplavljene. Pretpostavljam da je to jedino po čemu
podseća na Veneciju.”
“Hoću da idem u Kalkutu”, kaže Maksina, kao da su joj upravo to uskraćivali čitavog života.
Ustane i ode do šporeta. “Pije mi se čaj. Ko hoće čaj?”
 Ali Džerald i Lidija odluče da te večeri neće piti čaj; imaju “Ja, Klaudije” na video kaseti i
hteli bi to da odgledaju pre spavanja. Ne obazirući se na suđe, ustaju, Džerald ponese sa sobom
njihove dve čaše i preostalo vino. “Laku noć, dušo”, kaže Lidija cmoknuvši Gogolja u obraz. I onda
još čuje kako im koraci škripe na stepeništu.
“Pretpostavljam da nikad ranije nisi morao da upoznaš roditelje odmah na prvom sastanku”,
kaže Maksina kad ostanu sami da srkuću Lapsang Souchong sa mlekom iz debelih belih šolja.
“Uživao sam u tome. Baš su šarmantni.”
“Moglo bi i tako da se kaže.”
Još malo ostanu za stolom, pričaju, prigušeni zvuk kiše dopire iz ograđenog dvorišta iza kuće.
Od sveća ostanu patrljci i tačkice voska kaplju po stolu. Sajlas, koji se lagano šetkao po kuhinji,
prilazi i gura glavom Gogoljevu nogu, gleda ga odozdo i maše repom. Gogolj se nagne da ga brižno
pomiluje.
“Nikad nisi imao psa, zar ne?”, kaže Maksina, posmatrajući ga.
“Nisam.”
“Zar nisi želeo?”
“Kad sam bio mali. Ali roditelji nikad nisu hteli tu obavezu. Plus, morali smo da idemo u Indiju
svakih par godina.”
Shvata da je to prvi put da joj govori o svojim roditeljima, o svojoj prošlosti. Pita se da li će ga
pitati još nešto o tome. Ona, međutim, kaže: “Sviđaš se Sajlasu. On je vrlo probirljiv.”
Gogolj je gleda, pomatra kako raspušta kosu da joj na trenutak padne preko ramena pre nego što
počne nesvesno da je uvrće oko ruke. Uzvraća mu pogled, smeši se. Ponovo je svestan da ne nosi
ništa ispod džempera.
“Trebalo bi da idem”, kaže. Međutim, srećan je kad ona prihvati njegovu ponudu da zajedno
sklone suđe pre nego što ode. Obilaze polako oko stola, poređaju sve u mašinu za suđe, obrišu sto i
radni blok, operu i obrišu šerpe i tiganje. Dogovore se da odu u nedelju po podne u Film Forum da
pogledaju dva Antonionijeva filma koja su Lidija i Džerald nedavno gledali i preporuči im za
večerom.
“Otpratiću te do stanice metroa”, kaže Maksina kad završe, stavljajući Sajlasu povodac. “Treba
da prošeta.” Izlaze u predvorje, oblače kapute. Prigušeni zvuk televizije dopire do njih kroz tavanicu.
On zastane u dnu stepeništa. “Zaboravio sam da se zahvalim tvojim roditeljima”, kaže.
“Na čemu?”
“Što su me primili. Na večeru.”
Ona ga uhvati pod ruku. “Zahvalićeš im drugi put.”

Od samog početka se bez i najmanjeg napora uključio u njihove živote. To je potpuno drugačija
vrsta gostoprimljivosti od one na koju je Gogolj navikao; jer iako su Retlifovi velikodušni prema
njemu, to su ljudi koje se neće deranžirati da bi udovoljili drugima, ubeđeni, što je u njegovom
slučaju potpuno tačno, da će im se i ovako dopasti. Džerald i Lidija, zauzeti svojim poslom, sklanjaju
im se s puta. Gogolj i Maksina dolaze i odlaze kako im volja, sa bioskopskih predstava i večera po
restoranima. Na Aveniji Medison obilazi sa njom radnje u kojima se prvo zvoni da vas puste unutra,
da kupuje džempere od kašmira i bezobrazno skupe engleske kolonjske vodice koje Maksina plaća
bez zadnje namere ili osećanja krivice. Odlaze u zatamljene, skromno uređene restorane u centru
grada u kojima su stolovi mali, a računi ogromni. Skoro uvek završavaju kod njenih roditelja. Tamo
uvek ima nekog ukusnog sira ili paštete da se pregrize, uvek dobrog vina da se popije. Opuštaju se
zajedno u njenoj kadi sa lavljim šapama, a čaše vina ili odabranog viskija od jedne vrste žitarica
drže na podu. Noću spava sa njom u sobi u kojoj je odrasla, na mekom podatnom dušeku cele noći
grli njeno telo toplo poput peći, vodi sa njom ljubav u sobi koja je tik iznad one u kojoj leže Džerald
i Lidija. Posle jedne večeri kad mora do kasno da ostane na poslu, jednostavno se pojavi kod nje;
Maksina mu je sačuvala večeru i onda odu zajedno na spavanje. Džerald i Lidija ništa neobično ne
pomisle kad im se ujutru on i Maksina pridruže u kuhinji, neočešljani, tražeći kafu sa mlekom i kriške
tostiranog francuskog hleba sa džemom. To prvo jutro kad je prespavao kod njih bio je prestravljen
kako će reagovati, namerno se istuširao pre nego što je obukao izgužvanu košulju i pantalone od juče,
ali oni se samo smeškaju, još su u kućnim mantilima i nude mu tople lepljive zemičke iz njihove
omiljene obližnje pekare i daju mu delove novina da pročita.
Vrlo brzo se zaljubljuje i u Maksinu i u kuću i u Džeraldov i Lidijin način života, jer upoznati i
voleti nju znači upoznati i voleti sve ove stvari. Oduševljen je rusvajem koji je okružuje, i stotinama
njenih stvari koje leže razbacane po podu i na stočiću pored kreveta, i njenom navikom da, kad su
sami na petom spratu, ne zatvara za sobom vrata od kupatila. Šarmiran je tim njenim ležernim
manirima koji su izazov za njegov minimalistički ukus. Polako zavoli hranu koju jedu ona i njeni
roditelji, palentu i rižoto, bujabez i osso buco, meso pečeno u masnom papiru. Sa radošću dočekuje
težinu njihovog escajga u ruci, i drži platnenu servietu, još uvek delimično presvijenu, na krilu. Uči
da se ne renda parmezan na testeninu sa morskim plodovima. Uči da se varjače ne stavljaju u mašinu
za suđe kao što je jednom prilikom greškom uradio, kad im je pomagao da pospreme posle večere.
Navikava se da se posle tamo provedenih noći budi ranije nego inače, kad Sajlas u prizemlju počne
da laje da ga izvedu u jutarnju šetnju. Navikava se da svake večeri iščekuje zvuk čepa koji se vadi iz
nove boce vina.
Maksina mu otvoreno govori o svojoj prošlosti, pokazuje mu fotografije svojih bivših mladića
na mermerno belim stranicama albuma i govori o njihovim odnosima bez srama ili žaljenja. Ima dar
da prihvata život onakvim kakav je; dok je polako upoznaje, shvata da ona nikada nije poželela da
bude neko drugi a ne baš ona, niti da odrasta na nekom drugom mestu ili na neki drugi način. To je, po
njegovom shvatanju, ono po čemu se najviše razlikuju, ono što je njemu daleko čudnije od te predivne
kuće u kojoj je rasla i od obrazovanja u privatnim školama. Osim toga, konstantno ga zadivljuje
koliko se Maksina ugleda na svoje roditelje, koliko poštuje njihov ukus i način života. Za večerom se
sa njima prepire o knjigama i slikama i zajedničkim poznanicima onako kako bi se neko raspravljao
sa prijateljima. Uopšte nema one mrzovolje koju on oseća prema svojim roditeljima. Nema onog
osećanja dužnosti. Za razliku od njegovih, njeni na nju ne vrše nikakav pritisak, a ona je srećna što
živi sa njima i veruje im.
Iznenade je neki detalji iz njegovog života: da su svi prijatelji njegovih roditelja Bengalci, da je
njihov brak bio ugovoren, da mu majka kuva indijska jela svakoga dana i da nosi sarije i tačku na
čelu. “Stvarno?”, kaže i ne veruje mu sasvim. “Ali ti si skroz drugačiji. Ne bih nikada pomislila.” On
se ne smatra uvređenim, ali je svestan da je ipak povučena neka crta. Život njegovih roditelja nikako
ne liči na život Džeralda i Lidije: Lidiji se za rođendan poklanjaju skupoceni komadi nakita. Kući se
donose buketi cveća i bez povoda, njih dvoje se otvoreno ljube, idu u šetnje po gradu ili na večere,
baš kao i Gogolj i Maksina. Kada vidi njih dvoje sklupčane uveče na sofi i Džeraldovu glavu da se
odmara na Lidijinom ramenu, Gogolja to podseti na činjenicu da nikada u životu nije prisustvovao ni
jednom jedinom izlivu fizičke prisnosti između svojih roditelja. To da li među njima ima ljubavi, to
je potpuno privatna stvar kojom se ne hvale. “To je tako depresivno”, kaže Maksina kada joj on to
prizna, i mada ga njena reakcija zaboli, ne može a da se ne složi. Jednoga dana Maksina ga pita da li
njegovi roditelji žele da se oženi Indijkom. To pitanje postavlja iz puke radoznalosti, ne nadajući se
nekom posebnom odgovoru. Znajući u svom srcu kako on glasi, obuzme ga bes prema roditeljima i
žaljenje što nisu drugačiji. “Ne znam”, odgovara joj. “Pretpostavljam. Nije važno šta oni žele.”
Ona ne dolazi često u njegov stan; njih dvoje nikada, ni iz kakvog razloga ne zalaze u njegov
kraj, čak ih tamo ne privlači ni apsolutna privatnost koju bi imali. Ipak, neki put kad recimo njeni
roditelji priređuju zabavu koja nju ne interesuje, ili tek da bi ispala fer, pojavljuje se u stanu,
naprasno ispunjava mali prostor svojim parfemom od gardenija, kaputom, velikom braon kožnom
tašnom, razbacanom odećom i vode ljubav na njegovom madracu na podu dok isnod njih tutnji
saobraćaj. Nervozan je kad ona dođe kod njega, svestan da ništa nije okačio po zidovima, da se nije
potrudio da kupi lampe umesto onog nesretnog svetla na plafonu. “Oh, Nikhil, ovde je previše
grozno”, najzad mu kaže jednom takvom prilikom, jedva tri meseca pošto su se upoznali. “Neću da te
pustim da živiš ovde.” Kad mu je majka rekla manje-više to isto, kad su mu prvi put roditelji došli u
posetu, on se sa njom prepirao, žustro braneći prednosti takvog spartanskog, usamljeničkog života.
Ali, sad, kad to kaže Maksina, nadodavši: “Trebalo bi prosto da ostaneš kod mene”, potajno je
oduševljen. Do sada je već toliko poznaje da zna da mu ne bi ponudila nešto u šta nije sigurna. Ipak,
skanjuje se, šta će misliti njeni roditslji? Ona slegne ramenima. “Moji te roditelji obožavaju”, kaže
mu samouvereno, bespogovorno, kao što uostalom kaže i sve ostalo. I tako se on u neku ruku preseli
kod nje, prenese par torbi odeće i ništa više. Njegov madrac i sto i čajnik i toster i televizor i ostale
stvari ostaju u Aveniji Amsterdam. Telefonska sekretarica i dalje tamo prima poruke. Pošta mu i dalje
stiže tamo, u bezimeno metalno poštansko sanduče.

***
Šest meseci kasnije ima ključeve od kuće Retlifovih čije duplikate mu je Maksina poklonila
okačene o srebrni “Tifani” privezak. Kao i njeni roditelji, sada je i on zove Maks. Ostavlja košulje u
perionici iza ugla od njene kuće. Drži četkicu za zube i žilet na pretrpanoj polici iznad njenog
lavaboa sa postoljem. Par puta nedeljno ustaje rano ujutru i pre posla odlazi sa Džeraldom na trčanje
duž obala Hadsona, do Beteri parka i natrag. Dobrovoljno se nudi da vodi Sajlasa u šetnju, drži
povodac dok on šnjufa i čeprka oko stabala, i skuplja Sajlasov topli izmet u plastičnu vrećicu. Čitave
vikende provodi zatvoren u kući, čita knjige sa Džeraldovih i Lidijinih polica, uživa u svetlosti koja
se preko dana probija kroz ogromne prozore bez zavesa. Nalazi da su mu neke sofe i stolice udobnije
od drugih; kad nije tamo, može u mislima da dočara sve one slike i fotografije poređane po njihovim
zidovima. Mora da natera sebe da ode u svoj stančić da presluša traku na sekretarici, plati stanarinu i
račune.
Često, vikendom, pomaže Džeraldu i Lidiji da pazare i pripreme sve za njihove večerinke, ljušti
jabuke i guli škampe sa Lidijom, pomaže joj da očisti ostrige, odlazi u podrum sa Džeraldom da
donesu još stolica, vino. Na neki način kao da se malčice zaljubio u Lidiju i njen nenametljivi,
usporeni način na koji zabavlja goste. Te ga večere neprestano zadivljuju: samo desetak gostiju sede
za stolom osvetljenim svetlošću sveća – pažljivo odabrana skupina slikara, urednika, akademika,
vlasnika galerija, koji jedu lagano jedno po jedno jelo i vode pametne razgovore do kraja večeri.
Kako se samo ovo razlikuje od zabava njegovih roditelja, veselo neorganizovanih, na koje nikad nije
pozvano manje od trideset ljudi plus mala deca. Kod njih se meso i riba služe jedno uz drugo, ima
toliko jela da se gosti služe na smenu, a gomila hrane ostaje na stolu, u posudama u kojima je i
skuvana. Sede gde ko stigne, u različitim sobama po kući, polovina sveta završi sa večerom pre nego
što druga polovina počne. Za razliku od Džeralda i Lidije koji za večerom sede u čelo stola, njegovi
roditelji više se ponašaju kao posluga u sopstvenoj kući, uslužni i brižni, čekaju dok se u sudoperi ne
nagomilaju prazni tanjiri njihovih gostiju, da se tek onda sami posluže. Ponekad kad naraste smeh za
Džeraldovim i Lidijinim stolom i otvori se još jedna boca vina, a Gogolj drži čašu podignutu da mu
je još jednom dopune, svestan je činjenice da je njegovo uranjanje u Maksininu porodicu izdaja
njegove vlastite. Nije to samo zato što njegovi roditelji ne znaju za Maksinu i što nemaju pojma
koliko vremena provodi sa njom i Džeraldom i Lidijom. Pre je to zbog spoznaje da su Džerald i
Lidija, osim toga što su imućni, takođe i bezbrižni onako kako to njegovi roditelji nikada neće biti.
Ne može da ih zamisli da sede za Lidijinim i Džeraldovim stolom, uživaju u Lidijinoj kuhinji, dive se
Džeraldovom izboru vina. Ne može ni da zamisli kakav bi oni doprinos mogli da daju konverzaciji za
ovakvom jednom večerom. A opet, on je evo tu, iz večeri u veče, i dobrodošao je kao pridošlica u
svet Retlifovih, i upravo radi sve te stvari.

U junu, Džerald i Lidija ispare u svoj letnjikovac na jednom jezeru u Nju Hempširu. To je njihov
ritual koji se nikad ne dovodi u pitanje, svake godine migriraju u grad u kom Džeraldovi roditelji
žive preko cele godine. Nekoliko dana, čitav niz platnenih putnih tašni gomila se u predvorju, uz
kartonske kutije pune pića, kese iz samousluga pune hrane, sanduke vina. Njihov odlazak podseća
Gogolja na pripreme koje su u njegovoj porodici svakih par godina prethodile odlasku u Kalkutu, kad
bi dnevna soba bila zatrpana koferima koje su mu roditelji pakovali i prepakivali, gurajući u njih
onoliko poklona za rodbinu koliko je moglo da stane. Međutim, uprkos njihovom uzbuđenju, uvek je
ove pripreme pratila neka ozbiljna atmosfera, Ašima i Ašok su bili puni bojazni i nestrpljivi da
krenu, psihički se pripremajući da na aerodromu u Kalkuti zateknu manje poznatih lica, da se suoče sa
činjenicom da su neki rođaci umrli od njihove poslednje posete, a otac uvek zabrinut da li će njih
četvoro bezbedno preći toliki put. Gogolj je svestan da ispunjavaju nekakvu obavezu; da njegove
roditelje osećanje dužnosti pre nego išta drugo, vuče da se vraćaju u Indiju. Međutim, Džeralda i
Lidiju u Nju Hempšir vuče zadovoljstvo. Odlaze bez velikih fanfara, u sred dana, dok su Gogolj i
Maksina oboje na poslu. U Džeraldovom i Lidijinom odsustvu, neke stvari nedostaju: Sajlas, neki
kuvari, multipraktik, romani i CD-i, faks mašina da bi Džerald mogao da bude u kontaktu sa
klijentima, crveni “volvo” karavan koji drže parkiran na ulici. Na radnom bloku u kuhinji ostavljena
je poruka. “Otišli smo!”, napisala je Lidija sa puno ikseva i oksova umesto poljubaca i zagrljaja.
Odjednom Gogolju i Maksini ostaje kuća u Čelziju samo za njih. Tumaraju po nižim spratovima,
vode ljubav na bezbroj raznih komada nameštaja, na patosu, na onom radnom bloku u kuhinji, jednom
čak i među sedefasto sivim čaršavima Džeraldovog i Lidijinog kreveta. Vikendom goli šetaju iz sobe
u sobu i gore-dole po stepenicama. Jedu prema raspoloženju, na raznim mestima, ponekad prostru
stari pamučni prekrivač na pod, ponekad hranu naručenu iz restorana jedu iz najfinijeg Džeraldovog i
Lidijinog porcelana, u čudno doba dana ih hvata san dok se jako sunce produženih letnjih dana kroz
ogromne prozore preliva po njihovim telima. Kako dani postaju sve topliji, prestaju da kuvaju
komplikovane stvari. Žive na sušiju i salatama i hladnom barenom lososu. Prelaze sa crvenog na belo
vino. Sada kad su tu samo njih dvoje, deluje mu, više nego ranije, kao da žive zajedno. A opet, iz
nekog razloga nema osećaj da je odrastao, nego da je nesamostalan. Rasterećen je od iščekivanja,
odgovornosti, nalazi se u dobrovoljnom izgnanstvu iz sopstvenog života. Nije odgovoran nizašta u
kući; uprkos svom odsustvu, Džerald i Lidija i dalje gospodare, mada naslepo, njihovim životima.
Njihove knjige iščitava, njihovu muziku sluša. Njihova vrata otključava kada se vrati s posla.
Zapisuje njima upućene telefonske poruke.
Primećuje da kuća, i pored sve njene lepote, ima određenih mana u letnjim mesecima, tako da
mu je sve jasnije zašto je Džerald i Lidija svako leto izbegavaju. Nema sistem za rashlađivanje,
Džerald i Lidija se nikada nisu potrudili da ga instaliraju jer nikada nisu tu kad je vrućina, a i
ogromni prozori nemaju mreže. Zbog toga je u sobama danju vrelo, a noću, kad moraju da ostave
širom otvorene prozore, opsedaju ih komarci koji mu zvrje pred uveta i ostavljaju ljutite otekline od
ujeda između nožnih prstiju, na mišicama i na bedrima. Jako bi voleo da može da stavi mrežu za
komarce iznad Maksininog kreveta, priseća se onih kocki od plavog mutnog najlona ispod kojih su
spavali on i Sonja kad odu u Kalkutu, ćoškova natučenih na četiri stuba od kreveta i krajeva brižljivo
ututkanih pod madrac, koje su im noću služile kao njihova privremena, mala, neprobojna skloništa.
Ponekad više ne može da izdrži, upali svetlo, stane na krevet da ih nađe, s urolanim časopisom ili
papučom u ruci, dok ga Maksina, kojoj oni uopšte ne smetaju i ne ujedaju je, preklinje da se vrati u
krevet. Ponekad ih primeti na zidovima okrečenim u boju breskve kao nejasne mrlje podnaduvene od
njegove krvi tik ispod tavanice i uvek previše visoko da bi mogao da ih ubije.

Izgovarajući se poslom, celo leto ne odlazi kući u Masačusets. Njegova firma konkuriše za jedan
posao pripremajući projekte za novi hotel sa pet zvezdica koji će da se gradi na Majamiju. U
jedanaest sati uveče, još uvek je u kancelariji, zajedno sa većinom ostalih projektanata iz njegovog
tima, svi žure da završe crteže i modele do kraja meseca. Kada zazvoni telefon, on se nada da je to
Maksina koja će ga moljakati da konačno izađe s posla. Međutim, to je njegova majka.
“Što me zoveš ovako kasno?”, pita je, pometen, očiju još uvek uprtih u ekran kompjutera.
“Zato što nisi u svom stanu”, kaže mu mati. “Nikad nisi u stanu, Gogolje. Zvala sam i usred noći
i nisi bio tu “
“Bio sam, mama”, laže je. “Potreban mi je san. Isključujem telefon.”
“Nije mi jasno šta će nekom telefon samo da bi ga držao isključenog”, kaže mu majka.
“Onda, jel’ ima neki poseban razlog što me zoveš?”
Ona ga pozove da dođe sledećeg vikenda kući, u subotu uoči njegovog rođendana.
“Ne mogu”, kaže joj. Objašnjava da ima rok na poslu, ali to nije tačno – tog dana on i Maksina
kreću za Nju Hempšir, na dve nedelje. Majka insistira; otac dan posle toga odlazi u Ohajo, zar Gogolj
ne želi sa njima da ode na aerodrom da ga isprati?
Otprilike su mu poznati očevi planovi da provede devet meseci na malom univerzitetu negde u
predgrađu Klivlenda, da su on i jedan kolega dobili stipendiju od njegovog univerziteta da sprovedu
neko istraživanje za neku tamošnju korporaciju. Otac mu je poslao isečak o toj stipendiji iz
univerzitetskih novina, sa njegovom slikom, na kojoj stoji ispred zgrade odseka za inženjerstvo.
“Prestižna stipendija profesoru Ganguliju”, pisalo je u naslovu. Isprva se podrazumevalo da će
roditelji zakatančiti kuću ili je iznajmiti studentima, i da će i majka otići sa njim. Ali onda ih je ona
sve iznenadila, izjavivši da ona devet meseci ne bi imala šta da radi u Ohaju, da bi otac po čitav dan
bio zauzet u laboratoriji i da bi ona više volela da ostane u Masačusetsu, čak i ako mora da ostane
sama kod kuće.
“Zašto moram ja da ga ispraćam?”, Gogolj je sad pita. Zna da njegovi roditelji, čin putovanja
nikad ne uzimaju olako, da se ispraćaju i dočekuju i sa najbanalnijih putovanja. A opet nastavlja:
“Baba i ja živimo u različitim državama. Praktično mi treba isto do Bostona koliko i do Ohaja.”
“Tako se ne razmišlja”, kaže mu mati. “Molim te, Gogolje. Nisi dolazio kući još od maja.”
“Mama, ja imam posao. Zauzet sam. Osim toga, ni Sonja ne dolazi.”
“Sonja živi u Kaliforniji. Ti si tako blizu.”
“Čuj, ne mogu da dođem tog vikenda”, kaže. Istina polako procuri iz njega. Zna da mu je to u
ovom trenutku poslednja odbrana. “Idem na odmor. Već sam sve isplanirao.”
“Zašto čekaš da nam kažeš takve stvari u poslednjem minutu?”, pita ga majka. “Kakav odmor?
Šta si isplanirao?”
“Idem na par nedelja u Nju Hempšir.”
 “Oh”, kaže majka. Zvuči istovremeno kao da joj je laknulo i kao da nije impresionirana. “Što bi,
od svega, išao baš tamo? Koja je razlika između Nju Hempšira i nas?”
“Idem sa jednom devojkom sa kojom se viđam”, kaže joj. “Njeni roditelji imaju tamo kuću.”
Iako mu par trenutaka ništa ne odgovara, on tačno zna šta misli: kako hoće da ide na odmor sa
nečijim tuđim roditeljima, a neće da poseti svoje rođene.
“Gde se, tačno, nalazi to mesto?”
“Ne znam. Negde u planinama.”
“Kako se ona zove?”
“Maks.”
“To je muško ime.”
On odmahuje glavom. “Nije, mama. To je od Maksina.”

I tako, na putu do Nju Hempšira, svrate u Pemberton Road na ručak, na šta je naposletku pristao.
Maksini ne smeta, to im je uostalom usput, a i radoznala je da mu upozna roditelje. Kreću iz Njujorka
iznajmljenim kolima, prtljažnik je krcat namirnicama koje su Džerald i Lidija na poleđini razglednice
tražili da dokupe: vino, vrećice određene marke uvozne testenine, velika konzerva maslinovog ulja,
debeli trouglovi parmezana i azjađo sira. Kad pita Maksinu zašto je sve to neophodno, ona
objašnjava da je to bogu iza nogu, i da ne bi imali šta da jedu osim čipsa i tost hleba i pepsi kole, kad
bi se oslonili samo na lokalnu bakalnicu. Dok se približavaju Masačusetsu, on joj govori o stvarima
koje misli da bi trebalo unapred da zna – da ispred njegovih roditelja neće moći da se dodiruju i
ljube, da za ručkom neće biti vina.
“Imamo dovoljno vina u prtljažniku”, napominje Maksina.
“Bez obzira”, kaže joj. “Moji nemaju vadičep.”
Ovakva ograničenja su joj zabavna; smatra ih avanturom za jedno popodne, anomalijom koja se
neće ponoviti. Njega ne dovodi u vezu sa navikama njegovih roditelja; još uvek ne može da poveruje
da je ona prva devojka koju dovodi kući. On se ne uzbuđuje nad ovom činjenicom, samo želi da što
pre završi s tim. Čim skrenu sa autoputa, on oseća koliko joj je čitav prizor stran: tržni centri sa
parkiralištima, široka zgrada državne srednje škole sa fasadom od crvene cigle u kojoj su maturirali i
on i Sonja, kuće sa drvenim crepovima neprijatno blizu jedna drugoj, svaka na svom zatravljenom
placu od četvrt jutra. Znaci na kojima piše DEČIJE IGRALIŠTE. Zna da ovakav život, koji njegovi
roditelji s ponosom smatraju svojim velikim uspehom, njoj ne znači ništa, ne zanima je, i zna da ga
ona uprkos tome – voli.
Kombi neke kompanije koja instalira bezbednosne sisteme zakrčio je prilaz kući, pa se oni
parkiraju na ulici, pored poštanskog sandučeta uz sam travnjak. Povede Maksinu popločanom
stazicom i pozvoni na vrata jer zna da ih roditelji uvek drže zaključanima. Otvara njegova majka.
Vidi da je nervozna, da je obukla jedan od svojih lepših sarija, da je stavila karmin i parfem, za
razliku od njih koji su u vojničkim pantalonama i običnim majicama i mekim kožnim mokasinama
koje nose i Gogolj i Maksina.
“Ćao, mama”, kaže, nagnuvši se napred da je ovlaš poljubi. “Ovo je Maksina. Maks, ovo je
moja majka. Ašima.” “Drago mi je da vas konačno upoznam, Ašima”, kaže Maksina i naginje se i ona
da je poljubi. “Ovo je za vas”, kaže, pružajući Ašimi u celofan umotanu korpicu punu konzerviranih
pašteta i tegli sa kornišonima i sosovima, za koje Gogolj zna da ih njegovi roditelji neće nikad
otvoriti niti uživati u njima. A ipak, dok je Maksina birala koje stvari da kupi za korpu u delikatesnim
prodavnicama Decin i DeLuca, nije rekao ni reč da je odgovori. Ulazi u cipelama umesto da se
prezuje u papuče koje drže u ormariću u predsoblju. Odu za majkom u dnevnu sobu i onda iza ćoška u
kuhinju. Majka se vraća šporetu da prži u dubokom ulju samose, od kojih je vazduh ispunjen dimom.
“Nikhilov otac je gore”, kaže Maksini, vadeći samosu rupičastom špatulom i stavljajući je na
tanjir sa papirnom salvetom. “Sa čovekom iz ove kompanije za alarme. Izvinite, ručak će biti za
minut”, dodaje. “Nisam vas očekivala bar još pola sata.”
“Zašto, pobogu, ugrađujemo alarm sistem?”, hoće Gogolj da zna.
“To je ideja tvog oca”, kaže mu mati, “pošto ću sad ostati sama.” Kaže da su se nedavno
dogodile dve provale u komšiluku, i to obe usred bela dana. “Čak i u dobrom kraju kao što je ovaj, u
poslednje vreme ima kriminala”, govori Maksini, vrteći glavom.
Majka im nudi čaše penušavog ružičastog lasija,25 gustog i slatkastog, začinjenog ružinom
vodicom. Odlaze da sednu u dnevnu sobu, gde inače nikada ne sede. Maksina gleda školske
fotografije Sonje i Gogolja sa nekom plavosivom pozadinom, poređane po polici iznad zidanog
kamina i porodične portrete napravljene u foto-radnjama Olan Mills. Gleda sa majkom njegov album
iz detinjstva. Divi se materijalu majčinog sarija i spominjs da joj je majka kustos za tkanine u
“Metu”.
“Metu?”
“Metropoliten Muzeju Umetnosti”, objašnjava Maksina.
“Bila si tamo, mama”, kaže Gogolj. “To je onaj veliki muzej na Petoj aveniji. Sa svim onim
stepenicama. Vodio sam te tamo da ti pokažem onaj egipatski hram, sećaš se?”
“Da, sećam se. Moj otac je bio ilustrator”, obaveštava Maksinu, pokazujući jedan od dedinih
akvarela na zidu.
Čuju korake niz stepenište, i otac mu ulazi u dnevnu sobu u pratnji jednog uniformisanog čoveka
koji drži klip-tablicu u ruci. Za razliku od majke, otac se uopšte nije potrudio da se lepo obuče. Ima
na sebi one njegove braon pantalone, izvučenu, malo izgužvanu košulju s kratkim rukavima i plastične
papuče. Seda kosa kao da se još više proredila od poslednjeg puta kad ga je Gogolj video, stomak
mu je još naglašeniji. “Evo vašeg primerka priznanice. Ako iskrsne bilo kakav problem, samo
pozovite ovaj broj na osamsto”, kaže uniformisano lice. On i otac se rukuju. “Prijatan vam dan
želim”, dobacuje čovek pre nego što izađe.
“Ćao, baba”, kaže Gogolj. “Dođi da upoznaš Maksinu.”
“Zdravo”, kaže njegov otac, podigavši ruku kao da će polagati zakletvu. Ne sedne sa njima.
Umesto toga pita Maksinu: “To je vaš auto ispred?”
“Iznajmljen je”, kaže ona.
“Bolje da ga preparkirate u dvorište”, kaže otac.
“Nema veze”, kaže Gogolj. “Ništa mu ne fali tamo gde je.”
“Ali, bolje je biti oprezan”, uporan je on. “Ovde deca iz komšiluka baš mnogo ne paze. Jednom
sam ostavio kola na ulici i proletela mi je lopta za bezbol kroz prozor. Mogu ja da vam preparkiram,
ako hoćete.”
“Ja ću”, kaže Gogolj, i ustaje iznerviran njihovim stalnim strahom od nekakve nesreće. Kad se
vrati u kuću, ručak je postavljen, pretežak za tako toplo vreme. Pored samosa, tu su i pohovane pileće
šnicle, slanutak u sosu od tamarinda, jagnjeći pilav, preliv od paradajza iz njihove bašte. Zna da je
ovakav obrok majka još juče počela da kuva, ali se stidi nad tolikim njenim trudom. Čaše su već
napunjene vodom, tanjiri i viljuške i papirne salvete postavljene na trpezarijskom stolu sa neudobnim
stolicama visokih naslona i zlatnim plišanim meblom na sedištima, gde jedu samo u specijalnim
prilikama.
“Samo vi počnite”, kaže majka, još uvek leti u kuhinju i iz kuhinje, završava poslednje samose.
Roditelji su mu zbunjeni u Maksininom prisustvu, prvo drže distancu, nisu onako hvalisavi kao
kad im dođu prijatelji Bengalci. Pitaju je gde je studirala, šta joj rade roditelji. Ali Maksina je imuna
na njihovo prenemaganje, opušta ih, posvećuje im punu pažnju i Gogolja to podseti na prvi njegov
susret sa njom, kada je i njega opčinila na isti taj način. Raspituje se kod oca za njegov istraživački
projekat u Klivlendu, kod majke za njen posao sa skraćenim radnim vremenom u lokalnoj javnoj
biblioteci gde je skoro počela da radi. Gogolj tek delimično prati njihov razgovor. Bolno je svestan
da nisu navikli da dodaju jedni drugima hranu za stolom, niti da žvaću potpuno zatvorenih usta.
Odvraćaju pogled kad Maksina slučajno zabaci glavu da rukom prođe kroz kosu. Na njegovo
olakšanje, ona jede zdušno, zapitkuje majku kako je napravila ovo i ono, govori joj da su ovo
najbolja indijska jela koje je ikad okusila i prihvata majčinu ponudu da im zapakuje preostalo
pohovano belo meso i samose za put.
Kad majka prizna da je malo uplašena što će biti sama u kući, Maksina joj kaže da bi se i ona
plašila. Ispriča im da je jednom, dok je bila sama u roditeljskoj kući, upao neki provalnik. Kad čuju
da ona živi sa roditeljima, Ašima kaže: “Stvarno? Mislila sam da u Americi to niko ne radi.” Kad im
kaže da je rođena i odrasla na Menhetnu, otac odmahuje glavom. “Njujork je previše za nas, kaže,
“previše automobila, previše onih visokih zgrada.” Ispriča joj incident kad su došli kod Gogolja kad
je ovaj diplomirao na “Kolumbiji”, kako su im obili prtljažnik kola u roku od pet minuta i ukrali im
kofere, pa je morao da ide na ceremoniju dodele diploma bez sakoa i kravate.
“Šteta što ne možete da ostanete na večeri”, kaže majka kad se ručak približi kraju.
Otac ih, međutim, požuruje da krenu. “Bolje da ne vozite po mraku”, kaže.
Posle još ima čaja i tu su činijice pavesha spremljene u čast njegovog rođendana. Od roditelja
dobija Hallmark čestitiku koju su otac i majka potpisali, ček na stotinu dolara i teget-plavi pamučni
Filene džemper.
“Trebaće mu tamo gde idemo”, kaže Maksina sa odobravanjem. “Tamo noću zna baš da
zahladni.”
Pred kućom Maksina prva krene da se grli, ljubi i pozdravlja, što njegovi roditelji nespretno
uzvraćaju. Majka poziva Maksinu da obavezno dođe opet. Tutnu mu komad papira sa očevim novim
brojem telefona u Ohaju i datumom kad će biti priključen.
“Srećan ti put do Klivlenda”, kaže Gogolj ocu. “Srećno sa projektom.”
“Važi”, kaže otac. Tapše Gogolja po ramenu. “Nedostajaćeš mi”, kaže. Na bengalskom dodaje:
“Ne zaboravi da ponekad proveriš kako je majka.”
“Ne brini, baba. Vidimo se za Dan zahvalnosti.”
“Da, vidimo se”, kaže otac. I onda: “Vozi pažljivo, Gogolje.”
On prvo ni ne primeti kako ga je nazvao. Ali čim sednu u kola, još dok stavljaju pojaseve,
Maksina pita: “Kako te to otac upravo nazvao?”
On odmahuje glavom. “Nikako. Objasniću ti kasnije.” Okreće ključ i ide u rikverc sve dalje od
roditelja koji stoje na prilazu i mašu do poslednjeg momenta. “Zovi da nam javiš da ste dobro stigli”,
kaže majka Gogolju na bengalskom. On joj međutim samo mahne i odveze se dalje, pretvarajući se da
nije čuo.

Odahne sa olakšanjem kad se ponovo vrate njenom svetu i krenu na sever preko državne granice.
Neko vreme sve je isto, isto ono široko nebo, isti onaj autoput, velike radnje u kojima se prodaje
alkohol i prehrambeni supermarketi sa obe strane puta. Maksina poznaje put pa nema potrebe
konsultovati mapu. On je sa porodicom jednom ili dvaput išao u Nju Hempšir da gledaju lišće; išli su
kolima na jednodnevni izlet, da se voze i stanu kraj puta i slikaju se i dive se prirodi. Ali nikad nije
išao tako daleko na sever. Prolaze pored farmi, šarenih krava koje pasu na poljima, crvenih silosa,
belih drvenih crkava, ambara sa zarđalim limenim krovovima. Malih, zabačenih gradića. Njihova
imena mu ništa ne znače. Ostavljaju autoput za sobom i voze se skučenim, strmim putem sa samo dve
kolovozne trake, a planine počinju da se ukazuju pred njima kao ogromni mlečni talas zaustavljen na
nebu. Pramenje oblaka nisko naleže na planinske vrhove, kao da drveće ispušta dim. Ostali oblaci
bacaju široke senke po dolini. Naposletku na putu ostane samo nekoliko automobila, nema znakova
koji upućuju na turističke objekte ili kampove, samo nove farme i šume, a pored puta plavo i
ljubičasto cveće. Nema predstavu gde se nalazi, niti koliko su daleko stigli. Maksina mu govori da
nisu daleko od Kanade i da bi mogli, ako budu raspoloženi, da se odvezu na jedan dan u Montreal.
Skrenu jednim dugim zemljanim putem kroz neku šumu sa gusto izraslim stablima američke jele i
breze. Nema nikakvog znaka tamo gde su skrenuli, ni obaveštenja, ni poštanskog sandučeta. Isprva se
nigda ne vidi kuća, nego samo ogromna svetlozelena paprat koja prekriva tlo. Kamenčići besno pršte
pod točkovima a drveće im baca iscepane senke po haubi. Stižu do omanje čistine, do skromne kuće
pokrivene izbledelim smeđim drvenim crepuljama i ograđene niskim zidićem od pljosnatog kamenja.
Džeraldov i Lidijin “volvo” parkiran je na travi jer nema asfaltiranog prilaza. Gogolj i Maksina
izlaze, noge su mu utrnule od onolikih časova vožnje i ona ga za ruku povede iza kućs. Iako sunce
polako zalazi, vrelina je još opipljiva a vazduh lenj i blag. Kad se približe, on primeti da se nedaleko
od njih dvorište spušta i onda ugleda jezero, hiljadu puta plavlje i sjajnije od neba, ovenčano
borovom šumom. Planine se dižu uvis iza njih. Jezero je veće nego što je očekivao, sumnja da bi
mogao da ga prepliva.
“Stigli smo”, dovikuje Maksina, maše, ruke je raširila u “V”. Prilaze njenim roditeljima koji
sede na Adirondack baštenskim stolicama rasklopljenim na travi, bosih nogu i golih ruku, pijuckaju
koktele i uživaju u pogledu. Sajlas krene da grabi ka njima preko travnjaka i da laje. Džerald i Lidija
su sada preplanuli, mršaviji, malo nemarnije odeveni, Lidija ima na sebi belu bluzu bez bretela i
teksas suknju na preklop, Džerald nosi izgužvani plavi šorts i zelenu polo majicu izbledelu od
nošenja. Lidijine mišice tamne su skoro koliko i njegove. Džerald je izgoreo. Kraj nogu im leže
odložene knjige, licem u travi. Jedan tirkizni vilin konjic lebdi iznad njih, pa ode svojim trzavim
putem dalje. Oni okreću glave da ih pozdrave, zaklanjaju šakama oči od jare. “Dobro došli u raj”,
kaže Džerald.
Ovo je sušta suprotnost njihovom životu u Njujorku. Kuća je mračna, pomalo memljiva,
nameštaj u njoj primitivan i rasparen. U kupatilima se vide cevi, iznad dovrataka su pričvršćene žice,
iz greda vire ekseri. Na zidovima su zbirke lokalnih leptirova, pribodene i uramljene, mapa regiona
na tankom belom papiru, porodične fotografije godinama snimane na jezeru. Karirane pamučne
zavess vise na prozorima sa tankih belih šipki. On i Maksina ne spavaju sa Džeraldom i Lidijom u
kući već u jednoj kolibi bez grejanja, malo dalje od glavne kuće, niz stazu. Ništa veća od zatvorske
ćelije, ta koliba je prvobitno bila sagrađena da se u njoj Maksina, kad je bila mala, igra. U njoj je
mala komoda sa fijokama, grubo izdeljan noćni stočić između dva ista kreveta, jedna lampa sa
kariranim platnenim abažurom, dva drvena sanduka u kojima drže rezervne pokrivače. Kreveti su
pokriveni prastarim električnim ćebadima. U uglu je nekakav uređaj čije zvrjanje bi trebalo da drži
podalje slepe miševe. Čupave, neobrađene grede pridržavaju krov, a između poda i početka zidova
stoji razmak, pa se vidi tanki pojas trave. Leševi insekata su svuda naokolo, pričvrljeni o prozorska
okna i zidove, brčkaju se u baricama vode iza slavine na lavabou. “Ovo je skoro kao da kampuješ”,
kaže Maksina dok raspakuju stvari, samo što Gogolj nikada nije išao na kampovanje, i mada je samo
tri sata vožnje udaljen od roditeljskog doma, ovo je za njega nepoznat svet, odmor kakav dosad nije
imao.
Preko dana, sedi sa Maksininom porodicom na tankom pojasu plaže, posmatra ljeskanje jantar
zelenog jezera, okolne kuće, prevrnute kanue. Dugački dokovi štrče ka vodi. Punoglavci se jure u
blizini obale. On radi što i oni, sedi u ligeštulima, s pamučnim kačketom na glavi, maže ruke kremom
za sunčanje, čita, zaspi posle jedva pročitane jedne stranice. Sklizne u vodu i pliva do dokova, onda
oseti da mu ramena previše gore, oseća pod stopalima pesak bez kamenčića, bez rastinja, gladak i
podatan. Ponekad im se pridruže i Maksinini baba i deda, Henk i Edita, koji žive par kuća dalje na
obali. Henk je penzionisani profesor klasične arheologije, uvek nosi sa sobom malu knjižicu
starogrčkih poema, a dugi prsti sa pegama od sunca savijaju se preko stranica kad ih čita. U neko
doba uvek ustane, pažljivo izuje cipele i čarane i zagazi do pola listova u vodu, ruke stavi na kukove
a bradu ponosno isturi napred, i razgleda okolinu. Edita je niska i sitna, građena kao devojčica, bela
kosa joj je kratko ošišana a lice sa dubokim borama. Zajedno su proputovali sveta, Italiju, Grčku,
Egipat, Iran. “Nikad nismo stigli do Indije”, Edita mu kaže. “Sigurno bismo bili oduševljeni da smo
to mogli da vidimo.”
Po čitav dan on i Maksina šetaju naokolo bosi i u kupaćim kostimima. Gogolj odlazi sa
Džeraldom da trči oko jezera, naporne krugove po strmim brdovitim zemljanim putevima na kojima
skoro da nema saobraćaja, tako da trče po sred srede druma. Negde na pola puta ima jedno malo
privatno groblje gde su sahranjeni članovi porodice Retlif, gde Džerald i Gogolj uvek zastanu da
povrate dah. Gde će i Maksina jednog dana biti sahranjena. Džerald većinu vremena provodi u svom
povrtnjaku, nokti su mu stalno crni od gajenja zelene salate i začinskog bilja. Jednog dana, Gogolj i
Maksina preplivaju do Henka i Edite i sa njima ručaju sendviče sa jajima i paradajz supu iz
konzerve. Neki put noću, kad je previše toplo u kolibi, on i Maksina uzmu baterijske lampe i siđu u
pidžamama do jezera da se okupaju goli. Plivaju u tamnoj vodi, pod mesečinom, trave im se hvataju
oko nogu dok izlaze kod obližnjeg gata. Nepoznati osećaj vode koja mu okružuje razodeveno telo
uzbuđuje Gogolja, i kad se vrate na obalu, vode ljubav na travi koja je mokra pod njima. Gleda nju, i
nebo iza nje, sa više zvezda nego što ih je ikada video u životu, zbijenih u nanose svetlucave prašine i
dragog kamenja.
Uprkos tome što nema ništa posebno da se radi, dani dobijaju neki svoj ritam. Živi se u blagoj
oskudici, dobrovoljnom odricanju od stvari. Ujutru se bude rano, uz mahniti cvrkut ptica, dok je
istočni horizont još ispresecan najtanjim prugama ružičastih oblaka. Doručkuju pre sedam, tamo gde i
uvek obeduju, na zastakljenom tremu koji gleda na jezero, domaće džemove namazane na debele
kriške hleba. Vesti iz sveta do njih stižu na tankim stranicama lokalnih novina koje Džerald svakog
dana donosi iz prodavnice mešovite robe. Kasno popodne se tuširaju i oblače za večeru. Sede na
travnjaku sa čašama u ruci, jedu komadiće sira koje su Gogolj i Maksina doneli iz Njujorka i
posmatraju sunce kako zapada za planine, šišmiše kako se sjuruju iz borova koji štrče visoki kao
desetospratnice, a kupaći kostimi im se suše na konopcu. Večere su jednostavne: kuvani kukuruz
kupljen od farmera, hladna piletina, pasta sa pesto sosom, paradajz iz bašte isečen na tanjiru i
posoljen. Lidija peče pite i kolačiće sa bobicama koje su sami svojom rukom brali. Povremeno
nestane na celi dan, ide da pretura po antikvarnicama u obližnjim varošicama. Uveče nema televizije,
samo jedan stari muzički uređaj na kom ponekad puštaju simfonije ili džez. Prvog kišnog dana,
Džerald i Lidija uče ga da igra “kribidž”26. Često su do devet već u krevetu. Telefon u glavnoj kući
retko kad zazvoni.
Počinje da mu prija što je potpuno izdvojen od sveta. Privikava se na tišinu i na miris suncem
ugrejane šume. Jedine zvuke povremeno prave motorni čamci kad zaseku površinu vode ili kada se
zalupi komarnik. Poklanja Džeraldu i Lidiji crtež glavne kuće koji je jednog popodneva napravio na
plaži, što je prva stvar koju je posle toliko godina nacrtao a da nema veze sa njegovim poslom.
Odlože je na pretrpanu policu iznad kamenog kamina, pored gomile knjiga i fotografija, obećavši da
će je uramiti. Njihovoj porodici pripada sve što se uokolo da videti, ne samo kuća već i svako stablo
i vlat trave. Ništa se ne zaključava, ni glavna kuća, ni koliba u kojoj spavaju on i Maksina. Svako
može da ušeta pravo unutra. Razmišlja o alarm-sistemu koji je sad ugrađen u kući njegovih roditelja, i
pita se zašto oni ne mogu opušteno da doživljavaju svoje fizičko okruženje, kao ovi ljudi ovde.
Retlifovi poseduju i mesec koji lebdi nad jezerom, i sunce i oblake. Ovo je mesto prema njima bilo
blagorodno, i deo je njih koliko i bilo koji član porodice. Sama pomisao da se iz godine u godinu
vraćaju na jedno isto mesto duboko je dojmila Gogolja. Pa ipak, svoju porodicu ne može da zamisli u
ovakvoj kući, kako igraju društvene igre kad popodne pada kiša ili posmatraju noću zvezde padalice,
sa čitavom familijom uredno poređanom na malom pojasu peščane obale. Takav poriv njegovi
roditelji nikada nisu imali, nikada nisu želeli da budu tako daleko od sveta. Oni bi se ovde osećali
usamljenima i primećivali bi da su jedini Indijci u okolini. Ne bi imali želju da idu u šetnju, kao što
to rade skoro svakog dana on i Maksina i Džerald i Lidija, uz kamenite planinske staze, da odozgo
posmatraju kako sunce zapada preko doline. Ne bi imali želju da pripremaju jela sa svežim bosiljkom
koji buja u Džeraldovoj bašti, niti da čitav dan provedu kuvajući džem od borovnica. Njegova majka
ne bi nikada obukla kupaći kostim, niti bi plivala. Ne oseća nikakvu nostalgiju prema odmorima koje
je provodio sa svojom porodicom, sada svestan da to uopšte ni nisu bili pravi odmori. Bile su to pre
iznurujuće, dezorganizovane ekspedicije, odlasci ili do Kalkute ili u obilazak mesta kojima ne
pripadaju i kojima nisu imali nameru da se ikada više vrate. Neki put su leti sa jednom ili dve
bengalske porodice odlazili na izlete, rentiranim kombijima, do Toronta ili Atlante ili Čikaga, u
gradove u kojima su imali druge prijatelje Bengalce. Svi očevi bi se zgurali napred, naizmenično se
menjali za volanom i zagledali karte sa preporukama auto-moto saveza. Sva deca bi sedela pozadi sa
aloo dumom27 u plastičnim posudama i hladnim spljeskanim luchi-pešnjicama zapakovanim u folije,
isprženim dan pre toga, koje će pojesti za piknik-stolovima kad zastanu u nekom nacionalnom parku.
Odsedali su u motelima i cele familije bi spavale u jednoj sobi, zbijeni na gomile koje su mogle da se
vide čak sa puta.

***
Jednoga dana odlaze kanuom preko jezera. Maksina ga uči kako da ispravno vesla, da zakosi
veslo i provuče ga kroz mirnu, sivu vodu. Priča sa ljubavlju o tome kako je ovde provodila letovanja.
Ovo je njeno najomiljenije mesto na svetu, kaže mu, i on shvata da ova priroda i voda ovog jezera u
kom je naučila da pliva čine nerazdvojiv deo nje, čak i više nego kuća u Čelziju. Ovde je izgubila
nevinost, priznaje mu, kad je imala četrnaest godina, u kućici za čamce, sa jednim dečakom čija je
porodica tu dolazila na letovanje. On se seti sebe kad je imao četrnaest, kad mu je život bio sasvim
drugačiji od ovog, kad je još uvek bio samo Gogolj i ništa više. Seti se kako je Maksina reagovala
kad joj je ispričao za svoje drugo ime, dok su odlazili sa ručka od njegovih. “To je nešto najslađe što
sam čula u životu”, kazala mu je. I onda to više nikada nije ni pomenula, potpuno smetnuvši s uma tu
esencijalnu činjenicu o njegovom životu, kao i onoliko drugih. On uviđa da će je ovo mesto uvek
čekati. Zbog toga lako može da je zamisli i u prošlosti i u budućnosti, može da zamisli kako stari.
Vidi je sa sedim vlasima u kosi, lica još lepog i tela dugačkog, tek malo proširenog i opuštenog, kako
sedi na ligeštulu sa šeširom mekog oboda na glavi. Vidi je kako se vraća ovamo u žalosti, da sahrani
roditelje, da uči decu da plivaju u jezeru, držeći ih za obe ruke dok ulaze u vodu, pokazujući im kako
da naprave čist skok sa ivice doka.
Upravo tu proslavlja svoj dvadeset sedmi rođendan, prvi u životu koji nije proveo sa
roditeljima, u Kalkuti ili Pemberton Roadu. Lidija i Maksina planiraju specijalnu večeru, i danima
se domunđavaju na plaži nad stranicama kuvara. Odlučuju da naprave paelju, voze se do Mejna po
dagnje i kapice. Prave od onoga što ima u kući božanski kolač. Iznose na travnjak trpezarijski sto i
nekoliko stočića za kartanje da bude mesta za sve. Osim Henka i Edite, pozvali su i nekolicinu
prijatelja sa jezera. Žene stižu sa slamnatim šeširima na glavi i u lanenim haljinama. Travnjak ispred
kuće zakrčen je kolima između kojih protrčavaju sitna deca. Priča se o jezeru, padu temperature, vodi
koja postaje sve hladnija, letu koje se bliži kraju. Čuju se žalbe na motorne čamce, tračevi o vlasniku
prodavnice mešovite robe čija je žena pobegla sa nekim čovekom i traži mu razvod. “Evo
Maksininog arhitekte kog je dovela sa sobom”, kaže u jednom momentu Džerald i odvede ga do nekog
bračnog para koji želi da dogradi kuću. Gogolj razgovara sa njima o tim planovima, obećava da će
svratiti i pogledati im kuću pre nego što ode. Za večerom ga sredovečna žena po imenu Pamela koja
sedi do njega, pita koliko je imao godina kad je došao iz Indije u Ameriku.
“Ja sam iz Bostona”, kaže joj on.
Ispostavlja se da je i Pamela iz Bostona, ali kada joj spomene kraj u kom žive njegovi roditelji,
Pamela odmahuje glavom. “Nikad čula.” Nastavlja: “Jedna moja prijateljica je bila u Indiji.”
“Je li? Gde je bila?”
“Ne znam. Samo se sećam da se vratila tanka kao prutić i da sam joj užasno zavidela.” Pamela
se smeje. “Ali vi verovatno imate sreće što se toga tiče.”
“Kako to mislite?”
“Mislim, sigurno nikad nemate stomačnih tegoba.”
“Zapravo, to nije tačno”, kaže, blago iznerviran. Pogleda Maksinu, pokušava da joj uhvati
pogled, ali ona živo razgovara sa gostom do nje. “Mi sve vreme imamo tegobe. Moraju da nas
vakcinišu pre nego što krenemo. Moji roditelji više od pola kofera natrpaju lekovima.”
“Ali vi ste Indijci”, kaže Pamela, mršteći se. “Ja bih pomislila da na vas ne utiče klima, s
obzirom na vaše nasleđe.”
“Pamela, Nik je Amerikanac”, kaže joj Lidija, nagnuvši se preko stola da spase Gogolja od
ovog razgovora. “On je ovde rođen.” Okrene se ka njemu i on po prvi put posle svih tih meseci vidi
iz Lidijinog izraza da ni ona baš nije sigurna u to. “Zar ne?”
Šampanj se otvara uz tortu. “Za Nikhila”, nazdravlja Džerald, dižući čašu. Svi pevaju “Srećan
rođendan”, ljudi koji ga poznaju tek jedno veče. Koji će ga sutradan zaboraviti. Usred smeha tog
pripitog odraslog sveta i kričanja njihove deca koja bosa trčkaraju jureći svice po travnjaku, on se
seti da mu je otac pre nedelju dana otišao u Klivlend, da je sada već u novom stanu, sam. Da mu je
majka sama u Pemberton Roadu. Zna da bi trebalo da nazove da proveri je li otac bezbedno stigao i
da vidi kako se majka snalazi sama. Ali takve stvari, ovde, sa Maksinom i njenom familijom, nemaju
smisla. Te noći, dok je ležao pored Maksine u kolibi, probudiće ga telefon koji uporno zvoni u
glavnoj kući. On ustane iz kreveta, ubeđen da ga to roditelji zovu da mu požele srećan rođendan,
uplašen da ne podignu Džeralda i Lidiju iz kreveta. Istetura na travnjak, ali kad pod bosim stopalima
oseti golicanje hladne trave, shvati da je tu zvonjavu čuo u snu. Vrati se u krevet, ugura se pored
Maksininog toplog usnulog tela, obuhvati je oko tankog struka i udene svoja kolena iza njenih. Kroz
prozor vidi da se zora polako prikrada obzorju, da se vidi još samo nekoliko zvezda i da se obrisi
okolnih borova i kuća polako razaznaju. Jedna ptica počinje svoj poj. I tada se seti da ne postoji
mogućnost da ga roditelji nazovu: nije im ni dao broj telefona a i Retlifovih nema u imeniku. Da je
ovde, kraj Maksine, u ovoj zaklonjenoj divljini, slobodan.
 7.

Ašima sedi za kuhinjskim stolom u Pemberton Roadu, i adresira božićne čestitke. Šoljica
“lipton” čaja pored nje polako se hladi. Pred njom su otvorena tri adresara, uz nekoliko kaligrafskih
pera koja je pronašla u fijoci pisaćeg stola u Gogoljevoj sobi, i gomila razglednica i komadić
navlaženog sunđera da na njemu lepi koverte. Najstariji adresar, kupljen pre dvadeset i osam godina
u jednoj papirnici na Harvard skveru ima reljefaste crne korice i plave listove i povez od gumene
trake. Druga dva su veća, lepša, sa još uvek celim oznakama za abecedu. Jedan ima debele zelene
korice a stranice su mu uokvirne zlatnim. Njen omiljeni adresar, rođendanski poklon od Gogolja, ima
reprodukcije slika iz Muzeja moderne umetnosti. Na poslednjim stranicama svih njih zapisivani su ko
zna čiji brojevi, svi oni telefoni avio-kompanija (počinju na 800) kojima su leteli do Kalkute i natrag,
i brojevi rezervacija i ono što je žvrljala hemijskom dok je čekala vezu.
To što ima tri posebna adresara malo joj komplikuje posao. Ali Ašima ne veruje u to da imena
treba precrtavati, niti da bi ih trebalo sve upisati u jednu knjižicu. Ponosi se svakim novim upisanim
brojem u svakom od ovih adresara, jer svi oni zajedno čine arhivu svih Bengalaca koje su Ašok i ona
upoznali tokom godina, sve one ljude sa kojima je imala sreću da podeli činiju pirinča u stranoj
zemlji. Seća se onog dana kad je kupila prvi od njih, ubrzo posle dolaska u Ameriku, na jednoj od
prvih šetnji bez Ašoka, sa novčanicom od pet dolara u džepu koja joj se činila čitavim bogatstvom.
Seća se da je odabrala najmanji i najjeftiniji, i da je rekla: “Želela bi da kupim ovaj, molim vas”,
stavljajući ga na tezgu, dok joj je srce tuklo od straha da je neće razumeti. Prodavac je uopšte nije ni
pogledao i nije rekao ništa osim cene. Vratila se u stan i na praznim stranicama ispisala adresu svojih
roditelja u Kalkuti u ulici Amherst, a onda i svekrovu i svekrvinu u Alipuru, i najzad svoju sopstvenu
– adresu stana na Central skveru, da bi je zapamtila. Upisala je i Ašokov lokal na MIT-u, svesna da
po prvi put u životu ispisuje njegovo prezime uz ime. To je bio sav njen svet.
Sama je ove godine napravila božićne čestitke pokupivši ideju iz jedne knjige o domaćoj
radinosti iz biblioteke. Obično u robnoj kući kupi u januaru čitava pakovanja čestitki sa popustom od
50% i obavezno do sledeće zime zaboravi gde ih je tačno stavila. Trudi se da izabere one na kojima
piše “Srećni praznici” ili “Puno sreće”, a ne “Srećan Božić”, izbegava anđele i prizore rođenja
Gospodnjeg u korist otvoreno svetovnih prizora – kako neko vuče sanke kroz polje prekriveno
snegom, ili sa klizačima na jezeru. Ove godine na njenim čestitkama je crtež koje je sama uradila,
jedan slon nakinđuren crvenim i zelenim draguljima, zalepljen na srebrnasti papir. Taj slon je kopija
crteža koji je njen otac nacrtao Gogolju pre više od dvadeset i sedam godina, na marginama
avionskog telegrama. Čuva pisma svojih pokojnih roditelja na gornjoj polici u ormaru, u velikoj
beloj tašni koju je sedamdesetih godina nosila dok joj nije pukao kaiš. Jednom godišnje istrese ta
pisma na krevet i pregleda ih, čitav dan posvećuje roditeljskim rečima i pušta sebi na volju da se
dobro isplače. Ponovo čita o njihovoj pažnji i ljubavi, koju su joj jednom nedeljno bez izuzetka
upućivali preko kontinenata – i sve one male vesti koje nisu imale nikakve veze sa njenim životom u
Kembridžu, a koje su je tih davnih dana ipak održavale. Iznenadila se kako je lako precrtala slona.
Nije nacrtala ništa još od kad je bila dete i verovala je da je zaboravila sve što ju je otac nekada
naučio, a njen sin nasledio, kako da sigurno drži pero u ruci i pravi odvažne, brze poteze. Provela je
čitav dan kopirajući slona na različite listove papira, bojeći ga, seckajući, da bi ga najzad odnela u
univerzitetski centar na kopiranje. Čitavo veče se vozila po gradu od jedne papirnice do druge,
tražeći crvene koverte u koji bi mogle da stanu njene čestitke.
 Sad kad je sama, ima vremena da radi takve stvari. Sad kad nedeljama nema nikoga da ga hrani,
ni zabavlja, ni priča sa nekim. U svojoj četredeset i osmoj godini sada i ona upoznaje samački život
koji njen suprug i sin i ćerka već poznaju, i koji im, kako kažu, ne smeta. “Ništa strašno”, govore joj
deca. “Svako bi trebalo jedno vreme da živi sam.” Ali Ašima se oseća previše starom da sad nauči tu
veštinu. Mrzi kad se uveče vrati u mračnu, praznu kuću, kad legne u krevet s jednog kraja a probudi se
na drugom. Isprva radi bez prestanka, sređuje ormare i briše unutrašnjost kuhinjskih delova i riba
rešetkaste police iz frižidera i ispira posude za povrće. Uprkos alarmu, usred noći je često probudi
neki zvuk koji dolazi odnekud iz kuće ili kad ispod patosa grgoljanje grejanja krene kroz cevi. Svake
noći proverava da li su prozori dovoljno čvrsto zatvoreni. Jednom, kad ju je probudilo uporno
lupanje pred ulaznim vratima, nazvala je Ašoka u Ohajo. Držeći slušalicu bežičnog telefona čvrsto uz
uvo, sišla je dole da pogleda kroz ključaonicu i kad je najzad otvorila vrata, videla je da joj
komarnik, čiju rezu nije navukla, landara na vetru kao lud.
Sada veš pere jednom mesečno. Više ne briše prašinu niti je primećuje, ako ćemo pravo. Jede na
sofi, ispred televizije, jednostavne obroke od tosta sa puterom i sočiva (jedan lonac traje joj po
nedelju dana) ili prosto omleta, ako ima volje da ga napravi. Ponekad jede kao Gogolj i Sonja kad joj
dođu u posetu, stojećki, ispred frižidera, ne mareći da podgreje hranu u pećnici ili da je sipa u tanjir.
Kosa joj se proredila, sedi, još uvek je razdeljena po sredini, ali je sada uvijena u punđu umesto
upletena u pletenicu. Nedavno je išla da joj naprave bifokalne naočare i sad joj na lančiću vise preko
nabora sarija. Tri popodneva i dve subote mesečno radi u javnoj biblioteci, baš kao i Sonja kad je
išla u srednju školu. To je Ašimin prvi posao u Americi, prvi otkako se udala. Potpiše ček od svoje
skromne plate i pošalje ga Ašoku, a on to onda umesto nje uloži na zajednički račun u banci. U
biblioteci radi da ubije vreme – godinama je odlazila tamo redovno, vodila je decu kad su bila mala
u pričaonicu a za sebe uzimala časopise i knjige o štrikanju, a onda ju je jednog dana g-đa Bakston,
glavna bibliotekarka, pitala da li bi bila zainteresovana za posao sa skraćenim radnim vremenom.
Prvo su njena zaduženja bila ista kao i zaduženja srednjoškolki, ređala je na police vraćene knjige,
pazeći pomno da stoje tačno po abecednom redosledu i ponekad je praškom prelazila preko hrbata
knjiga. Lepila je stara, stavljala zaštitne uvijače na nova izdanja, organizovala mesečne postavke na
temu baštovanstva, predsedničkih biografija, poezije, istorije Afro-Amerikanaca. U poslednje vreme
počela je da radi za glavnim pultom, da pozdravlja poimence stalne članove kad uđu na vrata i
popunjava formulare za međubibliotečke pozajmice. Druželjubiva je prema ostalim ženama koje rade
u biblioteci, od kojih većina takođe ima odraslu decu. Jedan broj njih žive same, kao sada Ašima, jer
su razvedene. One su prve američke prijateljice koje je stekla u životu. Na pauzama za čaj u sobi za
osoblje tračaju o mušterijama i o opasnostima koje prate traženje partnera u zrelim godinama.
Ponekad ih pozove kod sebe na ručak i vikendom ide sa njima u šoping u supermarkete u Mejnu.
Svaki treći vikend, suprug joj dolazi kući. Stiže taksijem – mada ona bez problema vozi po
gradu, nije voljna da izađe na autoput i vozi do aerodroma Logan. Kad joj je muž kod kuće, pazari i
kuva kao i ranije. Ako ih je neko pozvao na večeru, odlaze zajedno, voze se autoputem, bez dece,
tužno svesni da Gogolj i Sonja, sada oboje odrasli, nikada više neće sedeti pozadi. Dok je kod kuće,
Ašok drži stvari u koferu, a pribor za brijanje u kesi pored lavaboa. Obavlja sve one stvari koje ona
još uvek ne zna da radi. Poplaća sve račune, izgrabulja lišće sa travnjaka i sipa u svoja kola benzin
na pumpama sa samoposluživanjem. Njegove su posete prekratke da bi menjale stvar, u roku od par
sati dolazi nedelja i ona je opet sama. Dok su razdvojeni, svako veče u osam javljaju se jedno
drugom telefonom. Ponekad kad posle večere ne zna šta bi sa sobom, odmah legne u krevet i u
spavaćici gleda mali crno-beli televizor koji imaju već decenijama, a koji sada stoji sa njene strane
kreveta, slika se postepeno gubi a crni okvir ne nestaje sa ekrana. Ako na televizoru nema ničeg
pristojnog, onda prelistava knjige koje donosi iz biblioteke. Knjige koje sada zauzimaju Ašokovu
polovinu kreveta.
Trenutno je tri po podne, danje svetlo polako jenjava. Jedan je od onih dana kad vam se čini da
će početi da se smrkava čim svane, propali su Ašimini planovi da provede ispunjen dan i neumitni
dolazak večeri je poremeti. Jedan od onih dana kada Ašima želi da večera već u pet. To je jedna od
stvari koje je uvek ovde mrzela: te hladne, skraćene dane u ranu zimu, kad mrak krene da pada samo
nekoliko sati posle podneva. Za takvih dana ne nada se ničemu, samo čeka da prođu. Odustaje zasad
od podgrevanja večere, presvuče se u spavaćicu i uključi električno ćebe na krevetu. Otpije gutljaj
čaja, sada već potpuno hladnog. Ustane da dopuni čajnik vodom, priprema drugu šolju. Petunije iz
saksije na prozoru koje je posadila za vikend uoči Dana sećanja28 kad su poslednji put Gogolj i Sonja
došli zajedno kući, svenule su i od njih su ostale samo drhtave smeđe stabljike koje već nedeljama
misli da iščupa. Ašok će to, pomisli, a kad zazvoni telefon i njen suprug kaže “Zdravo”, to je prva
stvar koju mu saopštava. Čuje neku buku u pozadini, ljude koji govore. “Jel’ ti to gledaš televiziju?”,
pita ga. “Šta se dešava?” Sklanja čajnik koji pišti, prestrašena, grudi joj se stežu, plaši se da nije
doživeo neku nesreću.
“Muči me stomak od jutros.” Ašok potom kaže Ašimi da je verovatno nešto pojeo, da je
prethodno veče bio pozvan kod nekih studenata Bengalaca koje je upoznao u Klivlendu, a koji se još
uvek uče da kuvaju, gde su ga poslužili nekim pilavom sumnjivog izgleda.
Ona glasno odahne, laknulo joj je što nije ništa ozbiljno. “Popij onda jedan Alka-Seltzer.”
“Popio sam. Nije pomoglo. Došao sam na urgentno samo zato što lekarske ordinacije danas ne
rade.”
“Previše radiš. Više nisi student, znaš. Nadam se da nećeš dobiti neki čir”, kaže.
“Ne. Nadam se da neću.”
“Ko te je odvezao u bolnicu?”
“Niko. Tu sam sam. Stvarno, nije ništa strašno.” Ašima ipak oseti talas sažaljenja prema njemu
kad pomisli da je išao sam u bolnicu. Odjednom joj nedostaje, priseća se kako su izgledala
popodneva pre mnogo godina, kad su se tek doselili u ovaj grad, kad bi je iznenadio i usred dana
došao sa fakulteta. Tada su s uživanjem ručali prava bengalska jela, a ne sendviče na koje su se dosad
već navikli, barili su pirinač i podgrevali ostatke od sinoć, tolili glad, sedeli i pričali za stolom,
pospani i siti, dok im se ne bi skoreli žuti dlanovi.
“Šta kaže doktor?”, pita sad Ašoka.
“Čekam da me pregleda. Dosta se čeka. Učini mi nešto.”
“Šta?”
“Nazovi sutra doktora Sendlera. Ionako mi je vreme da odem na pregled. Zakaži mi za subotu,
ako ima mesta.” “Ne brini. Već mi je bolje. Zvaću te kad dođem kući.” “Dobro.” Ona spušti slušalicu,
pripremi sebi čaj, vrati se stolu. Napiše “pozovi dr. Sendlera” na jednoj od onih crvenih koverata i
naslanja je na slanik i bibernik. Srkne čaj i trgne se, osetivši tanak sloj deterdženta za suđe na obodu
šolje, koreći sebe što ju je tako nemarno isprala. Pita se da li bi trebalo da nazove Gogolja i Sonju,
da im kaže da im je otac u bolnici. Ali brzo podseti samu sebe da, tehnički gledano, on i nije u
bolnici i da bi, da je bilo koji drugi dan a ne nedelja, otac bio kod lekara na običnom pregledu.
Pričao je normalno sa njom, zvučao je malo umorno, možda, ali ne kao da ga nešto mnogo boli.
I tako se vrati svom poslu. U dnu svake čestitke, iznova i iznova, potpisuje njihova imena, ime
svog muža, koje nikada nije izgovorila u njegovom prisustvu, pa svoje, pa imena dece, Gogolja i
Sonje. Odbija da napiše Nikhil, iako zna da bi on to više voleo. Nijedan roditelj nikad svoje dete ne
zove pravim imenom. Pravim imenima nije mesto u porodici. Ispisuje im imena jedno ispod drugog,
po starini, Ašok, Ašima, Gogolj, Sonja. Odlučuje da im svima pošalje po čestitku, prebacujući imena
na vrh: naslovljava ih na suprugov stan u Klivlendu, Gogoljev u Njujorku, i dodaje i Maksinino ime.
Iako je bila dovoljno ljubazna onaj jedan put kad je Gogolj doveo Maksinu kući, Ašima ne bi volela
da joj ona bude snaja. Neprijatno se iznenadila što ju je Maksina zvala Ašimom, a njenog supruga
Ašokom. A opet, Gogolj se sa njom viđa, evo, već više od godinu dana. Sad već Ašima zna da
Gogolj provodi noći kod Maksine i spava pod istim krovom sa njenim roditeljima, što ni za živu
glavu ne bi priznala svojim prijateljima Bengalcima. Ima čak i njegov broj telefona tamo; jednom je
zvala, saslušala ženski glas koji mora da je bio glas Maksinine majke, ali nije ostavila poruku. Zna da
je ta veza nešto što će morati da prihvati. Sonja joj je to rekla, a takođe i njene prijateljice iz
biblioteke – Amerikanke. Adresira i čestitku za Sonju i dve njene drugarice sa kojima živi u San
Francisku. Ašima se raduje Božiću i što će njih četvoro biti zajedno. Ipak joj smeta to što ove godine
za Dan zahvalnosti ni Gogolj ni Sonja nisu dolazili kući. Sonja, koja radi u jednoj agenciji za zaštitu
čovekove okoline i uči za ispite, kazala je da joj je mnogo daleko. Gogolj, koji je morao narednog
dana da bude na poslu zbog nekog projekta u firmi, proveo je praznik sa Maksininom porodicom u
Njujorku. Pošto je nakon dolaska u Ameriku bila lišena prisustva svojih roditelja, takva samostalnost
njene dece, ta njihova potreba da se distanciraju od nje, nikada joj neće biti jasna. Pa opet, nije se sa
njima prepirala. I to, takođe, počinje da uči. Žalila se prijateljicama u biblioteci, i one su joj rekle da
je to neminovno, da roditelji naposletku moraju da prestanu da očekuju da će im deca uredno dolaziti
za svaki praznik. I tako su ona i Ašok proveli sami Dan zahvalnosti, i nisu se, po prvi put, ni trudili
da kupe ćurku. “Voli vas mama” ispisuje u dnu čestitki koje je namenila svojoj deci. A u dnu one koja
je za Ašoka, upisuje prosto “Ašima”.
Prelistava dve stranice ispisane isključivo adresama svoje kćeri, pa onda sina. Rodila je
vagabunde. Ona je sada čuvar ovih imena i brojeva, brojeva koje je nekada znala napamet, brojeva i
adresa koje njena deca više ne pamte. Razmišlja o svim onim mračnim, pretoplim stanovima u kojima
je Gogolj svih ovih godina stanovao, počev od prve njegove studentske sobe u domu u Nju Hejvnu,
do ovog sad stana na Menhetnu, sa radijatorima koji se ljušte i ispucalim zidovima. Sonja je radila
isto što i brat, od svoje osamnaeste je svake godine imala drugu sobu i druge cimerke, čija je imena
Ašima morala da se trudi da zapamti kad bi je zvala. Razmišlja i o stanu svoga muža u Klivlendu, gde
je bila jednog vikenda da mu pomogne da se smesti. Kupila mu je jeftine šerpe i tanjire, kao one što
su koristili onomad u Kembridžu, za razliku od onih sjajnih marke Williams-Sonoma koje joj deca
ovih dana kupuju na poklon. Posteljinu i peškire, neke obične zavese za prozore, veliku vrećicu
pirinča. Ašima je u životu živela u samo pet kuća: u roditeljskom stanu u Kalkuti, mesec dana u kući
kod svekra i svekrve, u stanu koju su iznajmili u Kembridžu ispod Montgomerijevih, u službenom
stanu na fakultetu i najzad, u ovoj koja je sada njihova. Jedna ruka, pet kuća. Čitav život u jednoj
pesnici.
S vremena na vreme baci kroz prozor pogled na mlado večernje ljubičasto nebo, živo osenčeno
dvema paralelnim ružičastim prugama. Pogleda telefon na zidu, volela bi da zazvoni. Kupiće mužu za
Božić mobilni telefon, odlučuje. Nastavlja da radi u tihoj kući, pri svetlu koje čili, ne zastaje da se
odmori iako zglob počinje da je boli, ne ustaje da upali lampu iznad stola, ni svetla na travnjaku, niti
u bilo kojoj drugoj sobi, sve dok ne zazvoni telefon. Diže služalicu pre nego što prvi zvon prestane,
ali to je samo neki prodavac, neki sirotan koji je ostao da dežura vikendom, i pita je da li je to
izvesna gđa, ahmm...
“Ganguli”, dovršava Ašima osorno pre nego što će mu zalupiti slušalicu.
U suton, nebo poprima svetlu, ali intenzivno plavu boju, a drveće na travnjaku i obližnje kuće
pretvaraju se u obrise, pune i crne. U pet sati, muž je još nije nazvao. Nakon deset minuta nazove ona
njega, pa posle deset minuta opet. Sa sekretarice joj se javlja njen glas koji recituje broj i moli da
ostave poruku. Svakog puta kad nazove odsluša zvučni signal, ali poruku ne ostavlja. Razmišlja gde
je to mogao usput da se zadrži – u apoteci da pokupi neki lek na recept, u supermarketu da kupi hranu.
Do šest joj već ne drži pažnju lepljenje markica i zatvaranje koverata na kojima je čitav dan
ispisivala adrese. Zove poštansku službu, moli da joj daju operatera u Klivlendu, pa onda zove broj
bolnice u koju je rekao da je otišao. Traži odeljenje za hitne slučajeve i prebacuju je s jednog na
drugo. “On je kod vas došao samo na pregled”, govori ljudima koji joj odgovaraju da sačeka.
Speluje prezime kao što je to uradila već hiljadu put do sada, “G kao grad”, “N kao nos”. Čeka sve
dok ne dođe u iskušenje da prekine vezu, pitajući se da li možda muž pokušava da je dobije od kuće, i
kaje se što nije rekla operateru da očekuje poziv. Isključuju je, poziva ponovo. “Ganguli”, kaže.
Ponovo joj govore da sačeka. Onda slušalicu preuzima neka osoba, verovatno ne starija od Sonje.
“Da. Zaista se izvinjavam što ste čekali. Sa kim razgovaram?”
“Sa Ašimom Ganguli”, kaže Ašima. “Suprugom Ašoka Gangulija. Molim vas, sa kim
razgovaram?”
“Tako dakle. Žao mi je, gospođo. Ja sam doktor koji je prvi pregledao vašeg supruga.”
“Čekam na vezi skoro pola sata. Da li je moj muž još uvek tu ili je otišao?”
“Veoma mi je žao, gospođo”, ponavlja mlada žena. “Pokušavali smo da vas nađemo.”
I onda joj kaže da je pacijentu, Ašoku Ganguliju, njenom suprugu, otkazalo srce.
Otkazati. Reč koja se koristi na članskim karticama biblioteke i pretplatama na časopise. Reč
koja na nekoliko trenutaka ne ostavlja nikakav utisak na Ašimu.
“Ne, ne, to mora da je neka greška”, kaže mirno Ašima vrteći glavom, a kratak kikot joj se
omakne iz grla. “Moj suprug nije kod vas stigao kao hitan slučaj. Samo ga je boleo stomak.”
“Žao mi je, g-đo... Ganguli, je li tako?”
Čuje kako govori nešto o srčanom udaru, kako je bio težak i kako su svi pokušaji da ga
reanimiraju bili uzalud. Da li bi želela da njen suprug bude donator nekog organa? pitaju je. I još, da
li ima neko u Klivlendu ko bi mogao da ga identifikuje i preuzme ostatke? Umesto da odgovori,
Ašima spušta slušalicu dok žena još uvek priča, pritiskajući je što jače može o kućište, ruka joj ostaje
na slušalici čitav minut kao da želi da istisne reči koje je upravo čula. Zuri u praznu šolju za čaj, i
onda u onaj čajnik na šporetu koji je morala da isključi da bi, pre samo nekoliko sati, čula suprugov
glas. Počinje nekontrolisano da drhti, kao da je odjednom temperatura u kući pala za dvadeset
stepeni. Obavije sari čvrsto oko ramena, kao šal. Ustane i ide iz jedne sobe u drugu, u svakoj pali
svetlo, pali i lampu u dvorištu i reflektorku iznad garaže, kao da ona i Ašok očekuju goste. Vrati se u
kuhinju i zuri u hrpu čestitki na stolu, u onim crvenim kovertama koje je s radošću išla da kupi, od
kojih je većina spremna da ih baci u sanduče. Ime njenog muža je na svakoj od njih. Otvara adresar,
odjednom ne može da se seti sinovljevog broja telefona, koji inače i u snu zna napamet. U kancelariji
niko ne odgovara, niti u njegovom stanu, i onda pokuša da dobije onaj Maksinin broj koji je zapisala.
Upisan je uz ostale brojeve pod “G”, kao Gogolj i kao Ganguli.

Sonja avionom dolazi iz San Franciska da bude sa Ašimom. Gogolj sa aerodorma La Guardia
stiže sam. Kreće rano ujutru, ukrcavši se na prvi slobodan let. U avionu zuri kroz prozor u zemlju
ispod sebe, u snegom pokrivene krajeve Srednjeg zapada i u krivudave reke koje se presijavaju na
suncu kao da su od aluminijuma. Senka aviona vuče se kao tamna traka po tlu. Avion je više nego
poluprazan, samo nekoliko žena i muškaraca u poslovnim odelima, ljudi koji su navikli na ovakve
letove i rane jutarnje polaske, koji kucaju na svojim laptopovima ili čitaju dnevne novine. On nije
navikao na banalnosti domaćih letova, usku kabinu, niti da se spakuje samo u jednu putnu torbu,
dovoljno malu da je gurne iznad glave. Maksina se ponudila da ide sa njim, ali on je odbio. Ne želi
da bude sa nekim ko jedva da je poznavao njegovog oca, ko ga je video samo jednom. Ispratila ga je
do Devete avenije, stajala je sa njim u zoru, još uvek neočešljane kose, lica podnadulog od spavanja,
u kaputu i čizmama koje navukla preko pidžame. On je podigao gotovinu sa automata, zaustavio taksi.
Veći deo grada, uključujući tu i Džeralda i Lidiju, još uvek je spavao u svojim krevetima.
On i Maksina su prethodno veče bili na nekoj zabavi povodom promocije knjige kod jednogod
Maksininih prijatelja – pisaca. Posle toga su otišli sa malim društvom na večeru. Oko deset su se kao
i obično, vratili kod njenih, umorni kao da je mnogo kasno, zastali su na stepenicama da požele “laku
noć” Džeraldu i Lidiji koji sede ispod ćebeta na sofi, gledaju na videu neki francuski film i ispijaju
svoje vino posle večere. Svetla su bila ugašena, ali je pri svetlosti sa ekrana Gogolj uspeo da primeti
kako Lidija odmara glavu na Džeraldovom ramenu i kako su oboje podigli noge na ivicu stočića za
kafu. “Oh, Nik. Zvala je tvoja majka”, rekao je Džerald, dižući pogled sa ekrana. “Dvaput”, dodala je
Lidija. Preplavi ga stid. Ne, nije ostavila nikakvu poruku, rekli su. Majka ga je češće zvala, sad kad
je živela sama. Svakog dana, činilo mu se, imala je potrebu da čuje glas svoje dece. Ali nikada ga
nije zvala kod Maksininih roditelja. Zvala ga je na poslu, ili je u stanu ostavljala poruke koje danima
nije preslušavao. Šta je da je, odlučio je da to može da čeka do jutra.
“Hvala, Džeralde”, odgovorio je, s rukom oko Maksininog struka, okrećući se da izađe iz sobe.
Ali, onda je telefon ponovo zazvonio. “Halo”, rekao je Džerald, i onda Gogolju: “Ovog puta je tvoja
sestra.”
Na aerodromu uzima taksi do bolnice, šokiran činjenicom koliko je hladnije u Ohaju nego u
Njujorku, i debelim slojem snega koji prekriva tlo. Bolnica se sastoji od više bež kamenih zgrada
smeštenih po obodu blage padine. Ulazi u istu onu čekaonicu u koju je ušao njegov otac prethodnog
dana. Izgovara svoje ime, kažu mu da ide liftom na šesti sprat i onda da sačeka u jednoj praznoj
prostoriji zidova okrečenih jasnom tamnoplavom bojom. Gleda na zidni sat koji je, zajedno sa svim
ostalim nameštajem u prostoriji, bolnici poklonio izvesni Judžin Artur. U čekaonici nema časopisa,
nema televizije, samo iste stolice sa rukohvatima poređane uza zidove, i u jednom kraju – sobna
fontana. Kroz staklena vrata vidi se beli hodnik i par praznih bolničkih postelja. Nema mnogo
komešanja, nema lekara ni sestara da žure niz hodnik. Pogled drži prikovan za lift, napola očekuje da
iz njega izađe otac i da mu blagim cimanjem glave naznači da je vreme da krenu. Kad se vrata lifta
konačno otvore, vidi kolica sa naslaganim poslužavnicima od doručka, čiji sadržaj se uglavnom ne
vidi jer je zatrpan malim tetra pakovanjima mleka. Odjednom oseti glad, žali što se nije setio da
sačuva zemičku koju mu je stjuardesa servirala u avionu. Poslednji obrok pojeo je sinoć, u onom
osvetljenom, bučnom restoranu negde u Kineskoj četvrti. Čekali su na trotoaru skoro sat vremena da
se oslobodi sto, i onda su se gostili cvastima luka vlašca i posoljenim lignjama i dagnjama u sosu od
crnog pasulja koji Maksina najviše voli. Već su bili pripiti od pića sa one promocije knjige, lenjo su
ispijali pivo, pa onda šolje hladnog čaja od jasmina. Sve to vreme, njegov otac ležao je u ovoj
bolnici, već mrtav.
Otvaraju se vrata i jedan nizak, sredovečan čovek ljubaznog izgleda i prosede brade ulazi u
sobu. Nosi preko odeće beli mantil do kolena i drži klip-tablu. “Zdravo”, kaže, smešeći se
prijateljski Gogolju.
“Jeste li vi – da li ste vi bili lekar mog oca?”
“Ne. Ja sam g-din Devenport. Ja ću vas odvesti dole.” G-din Devenport odvede Gogolja do lifta
za pacijente i lekare i odlaze do bolničkog suterena. U mrtvačnici stoji uz Gogolja dok sklanjaju
čaršav sa očevog lica. Ono je žuto i voštano, izgleda zadebljano i nekako čudno mutno. Usne, skoro
beskrvne, imaju neki oholi izraz koji mu ne pristaje. Otac je, Gogolj shvata, bez odeće ispod čaršava.
Postidi se zbog toga i nakratko okrene glavu. Kad ponovo vrati pogled, pažljivije mu zagleda lice, još
uvek misli da bi mogla da bude u pitanju neka greška i da će se otac probuditi ako ga potapše po
ramenu. Jedino što izgleda isto jesu brkovi, višak malja na obrazima i brada obrijana pre manje od
dvadeset i četiri časa.
“Nedostaju naočare”, kaže Gogolj, pogledavši g-dina Devenporta.
G-din Deveniort ne odgovara. Nakon par minuta kažs: “G-dine Ganguli, možete li definitivno da
identifikujete telo? Da li je to vaš otac?”
“Jeste, to je on”, Gogolj čuje sam sebe kako izgovara. Posle nekoliko sekundi shvata da su mu
prineli stolicu da sedne i da se g-din Devenport odmakao. Seda. Pita se da li bi trebalo da dodirne
očevo lice ili mu stavi ruku na čelo, kao što je on to radio kad Gogolju ne bi bilo dobro, da proveri
ima li temperaturu. A, ipak, užasno se plaši i nije u stanju da se pomakne. Najzad, kažiprstom ovlaš
dodirne očeve brkove, obrve, kosu, one delove njega za koje zna da još uvek tiho žive.
Gospodin Devenport pita Gogolja da li je spreman, i onda ocu vrate čaršav preko glave a njega
izvedu iz prostorije. Stiže bolnički lekar, objašnjava tačno kako i kada se dogodio srčani udar i zašto
lekari nisu mogli ništa da učine. Gogolju predaju očevu odeću koju je nosio, teget pantalone, belu
košulju na braon štraftice, sivi L.L. Bean štrikani prsluk koji su mu Gogolj i Sonja kupili jedne
godine za Božić. Tamno braon čarape, svetlo braon cipele. Naočare. Kišni mantil i šal. Sve te stvari
ispune do vrha veliku papirnu kesu za kupovinu. U džepu mantila je knjiga, primerak “Komedijaša”
Greama Grina sa sitno štampanim požutelim stranicama. Otvarajući korice, primećuje da je knjiga
kupljena polovna, unutra je ime nekog stranca, piše Roj Gudvin. U posebnoj koverti mu daju očev
novčanik, ključeve od kola. Obaveštava ih da nisu potrebne nikakve religiozne ceremonije, a oni mu
kažu da će pepeo biti spreman za nekoliko dana. Može da ga podigne lično, u pogrebnom zavodu koji
naznači bolnica ili im ga mogu poslati, zajedno sa umrlicom, direktno u Pemberton Road. Pre nego
što ode, traži da vidi gde je tačno otac proveo poslednje trenutke života. Proveravaju broj na listi;
tamo sad leži jedan mladić sa rukom u gipsu, inače dobro raspoložen, priča telefonom. Gogolj
primeti zavesu koja je delimično zaklanjala i njegovog oca dok je umirao, na zelene i sive cvetove i
sa jednom belom flekom pri vrhu; metalne alke vise sa plafona, putuju po belim vođicama u obliku
slova “U”.

Očeva rentirana kola, koja mu je majka opisala sinoć preko telefona, još uvek stoje na parkingu
za posetioce. Vesti sa radija zazvone mu u ušima čim uključi paljenje i trgnu ga; otac je uvek pazio da
isključi radio na kraju vožnje. Zapravo, u kolima uopšte ne primećuje njegove tragove. Nema mapa,
ni parčića papira, ni praznih čaša, niti zalutale sitnine ili računa. Sve što nalazi u odeljku za rukavice
je registracija i uputstvo za vožnju. Nekoliko minuta ga čita, upoređuje odlike komandne table na
crtežu u knjižici i u automobilu. Uključi i isključi brisače i isproba duga svetla, bez obzira što je još
uvek dan. Isključuje radio, u tišini se izvozi u hladno isprano popodne, kroz ravan ružan grad u koji
nikada više neće doći. Sledi uputstva koja mu je dala jedna od bolničarki da nađe stan u kom je otac
živeo, pitajući se da li je i on išao tim istim putem kad se vozio do bolnice. Svaki put kad ugleda neki
restoran razmišlja da siđe sa puta, ali utom stigne u stambenu četvrt sa viktorijanskim kućama na
placevima pokrivenim snegom i trotoarima mestimično pokrivenim čipkastom poledicom.
Očev stan nalazi se u kompleksu koji se naziva Baron’s Court. Iza kapije stoje u nizu glomazna
srebrnasta poštanska sandučad, dovoljno velika da u njih stane celomesečna pošta. Neki čovek ispred
prve od zgrada sa natpisom IZNAJMLJIVANJE STANOVA, klima mu glavom dok prolazi pored
njega, sigurno je prepoznao kola. Da li je mislio od njega da je otac? pita se Gogolj, utešen tom
mišlju. Jedino po čemu se zgrade razlikuju su brojevi i imena; preko puta ima još takvih jedinica,
apsolutno identičnih, svaka na tri sprata, pružaju se duž velikog kružnog puta. Fasade tjudorovske,
maleni metalni balkoni, pod stepeništima piljevina. Ta njihova neumorna uniformnost ga duboko
potrese, čak više nego sama bolnica i pogled na očevo lice. Na pomisao da je otac ovde živeo sam u
protekla tri meseca, suze ga zapeku u grlu, ali svestan je da njemu to nije smetalo, da ga takve stvari
nisu doticale. Parkira se ispred očeve zgrade i ostane da sedi u kolima dovoljno dugo da primeti
jedan postariji živahni par kako se pojavljuje noseći teniske rekete. Seti se da mu je otac pričao da su
svi stanari uglavnom penzioneri ili razvedeni ljudi. Tu je staza za šetnju, mali kompleks za vežbanje i
veštačko jezerce oko kog su klupe i žalosne vrbe.
Stan je na drugom spratu. Otključava vrata, izuva cipele, ostavlja ih na plastičnom otiraču koji
mora da je tu stavio otac, da ne bi prljao beli itison od zida do zida. Primećuje par očevih patika, par
papuča za po kući. Vrata se otvaraju u prostranu dnevnu sobu, sa desne strane su klizeća vrata, a
kuhinja sleva. Ništa nije okačeno po sveže okrečenim zidovima u boji slonove kosti. Kuhinja je s
jedne strane odvojena niskim zidićem, kao što je to majka oduvek želela, da bi mogla da vidi druge
ljude u sobi i priča sa njima dok kuva. Na frižideru je fotografija njega i majke i Sonje, zakačena
magnetom sa znakom lokalne banke. Stoje ispred palate Fatehpur Sikri, nogu umotanih u krpe da bi
se zaštitili od vrelog kamenog poda. On je tada bio prva godina srednje škole, mršav i natmuren,
Sonja je bila još devojčica, majka je u šalvarama koje se stidela da nosi pred rođacima u Kalkuti, jer
su svi očekivali da uvek nosi samo sari. Otvara kuhinjske ormariće, prvo one iznad radne površine,
onda one ispod. Većina njih je prazna. Nađe četiri tanjira, dve šolje, četiri čaše. U fijoci zatiče samo
jedan nož i dve viljuške, to mu je već poznati prizor iz kuće. U drugom ormaru pronalazi kutiju čaja u
kesicama, ražane biskvite Peek Freans, vrećicu od dve i po kile šećera koji nije presut u teglu i
konzervu kondezovanog mleka. Tu su još i nekolike male vrećice žutog lomljenog graška i velika
plastična vreća pirinča. Lonac za kuvanje pirinča odsutno čuči na radnoj površini, isključen iz struje.
Ukraj šporeta poređano je par teglica sa začinima, obeleženih majčinim rukopisom. Ispod sudopere
nalazi bocu Windexa, kutiju sa kesama za smeće, jedan sunđer.
Ide dalje kroz stan. Iza dnevne sobe je mala spavaća soba sa samo jednim krevetom, a preko
puta njega je kupatilo bez prozora. Jedna teglica kreme Pond, koju je otac čitavog života koristio
umesto losiona posle brijanja, stoji sa strane na lavabou. Smesta počinje da sprema, pregleda sobu i
ubacuje stvari u vreće za đubre: one začine, kremu, jedan primerak časopisa Tajm koji je ostao pored
očevog kreveta. “Nemoj ništa da vraćaš kući”, rekla mu je mati telefonom. “Mi to ne radimo.” Ne
dvoumi se ni oko čega, tek u kuhinji zastane. Oseća se krivim što baca hranu; da je otac na njegovom
mestu, on bi sigurno spakovao preostali pirinač i kesice čaja u kofer. Otac se gnušao nad rasipanjem
bilo koje vrste, čak do te mere da se žalio kad Ašima prepuni čajnik vodom.
Prvi put kad siđe u podrum, Gogolj primeti sto na kom su drugi stanari ostavljali stvari koje im
ne trebaju: knjige, video-kasete, beli đuveč sa providnim staklenim pokloncem. Uskoro na sto gura i
očev mali uspravni usisivač, lonac za kuvanje pirinča, kasetarac, televizor, zavese još uvek nanizane
na bele plastične šipke. Iz kese koju je doneo iz bolnice zadržava samo novčanik sa četrdeset dolara,
tri kreditne kartice, gužvu priznanica, fotografije Gogolja i Sonje kad su bili bebe. Zadrži i onu
fotografiju sa frižidera.
Sve to traje duže nego što je očekivao. Iscrpljen je uklanjanjem stvari iz tri sobe koje su
praktično bile prazne. Iznenadi se kada vidi koliko je kesa za smeće uspeo da napuni i koliko je puta
morao da siđe u podrum. Kad sve završi već je počelo da se smrkava. Ima kod sebe listu ljudi koje
mora da nazove do kraja dana: nazovi agenciju za rentiranje, nazovi univerzitet. Otkaži struju i gas.
“Jako nam je žao”, govore mu zaredom ljudi koje nikad nije upoznao. “Pa u petak smo se videli”,
kaže jedan od očevih kolega. “Mora da je to veliki šok za vas.” U agenciji mu kažu da ništa ne brine,
da će poslati nekoga da odnese kauč i krevet. Kad završi sa pozivima, odveze se do grada, do dilera
koji je ocu lizirao kola i onda se vrati taksijem do Baron’s Courta. U predsoblju primeti reklamu za
dostavu pica. Naruči picu i nazove kući dok čeka da je donesu. Čitav sat je linija zauzeta; kad
konačno dobije vezu, javlja se jedan porodični prijatelj da kaže kako su majka i Sonja obe zaspale.
Kuća im je puna raznih zvukova i tek tada shvata kolika je tišina sa njegove strane žice. Razmišlja da
siđe ponovo u podrum da uzme onaj kasetarac ili televizor. Umesto toga nazove Maksinu, opisuje joj
do detalja kako je proveo dan, čudi se kad pomisli da je dan započeo sa njom, da se u njenom
zagrljaju, u njenom krevetu jutros probudio.
“Trebalo je da krenem sa tobom”, kaže ona. “Još uvek mogu da stignem do ujutru.”
“Završio sam sve. Nema ništa više da se uradi. Sutra ujutru se vraćam prvim avionom.”
“Nećeš valjda tu da provedeš noć, Nik?”, pita ga.
“Moram. Večeras nema više letova.”
“Mislim u tom stanu.”
Odjednom oseća otpor; posle svog tog truda, oseća se zaštitnički prema ovim sobama. “Nikog
ovde ne poznajem.”
“Pobogu, izlazi odatle. Uzmi sobu u hotelu.”
“Važi”, kaže. Seti se kada je poslednji put video oca, pre tri meseca: kako im je mahao
opraštajući se od njega i Maksine dok su izlazili u rikverc iz dvorišta, na putu za Nju Hempšir. Ne
može da se seti kada su se poslednji put njih dvojica čuli. Pre dve nedelje? Pre četiri? Otac ga nije
zvao tako često kao majka.
“Bila si sa mnom”, kaže joj.
“Šta?”
“Poslednji put kad sam video oca. Bila si tamo.”
“Znam. Žao mi je Nik. Samo mi obećaj da ćeš otići u hotel.”
“Dobro. Obećavam.” Spusti slušalicu i otvori telefonski imenik, razmatra hotelsku ponudu.
Navikao je da je uvek posluša, da uvek prihvati njen savet. Pozove jedan od brojeva. “Dobro veče,
izvolite?”, čuje neki glas. Pita ima li slobodnih soba za večeras, ali dok čeka odgovor, spusti
slušalicu. Ne želi da bude u nekoj anonimnoj sobi. Sve dok je ovde, ne želi da ostavi očev stan
prazan. Leži na kauču, u mraku, odeven, pokriven sakoom, više voli tako nego da leži na madracu bez
posteljine u spavaćoj sobi. Četiri sata leži tako u mraku, zadrema pa se probudi i tako naizmenično.
Razmišlja o tome da je otac bio u ovom stanu, koliko juče ujutro. Šta li je radio kad je osetio da mu
nije dobro? Da li je možda spremao čaj pored šporeta? Sedeo na sofi, gde Gogolj sada sedi? Gogolj
zamišlja oca kraj vrata, kako se saginje da poslednji put zapertla cipele. Oblači kaput i šal i vozi do
bolnice. Staje na semaforima, sluša izveštaj o vremenu na radiju, ni ne pomišlja na smrt. Naposletku
postaje svestan plavičaste svetlosti koja curi u sobu. Oseća čudnu budnost kao da će, ako bude
pomno pratio, da mu se ukaže neki očev znak, da stavi tačku na ovaj dan. Posmatra kako nebo bledi,
sluša kako savršenu tišinu zamenjuje prigušeni šum saobraćaja u daljini, dok na kraju, opuštenih i
nepomičnih udova, ne padne na nekoliko sati u najdublji mogući san, bez snova i neisprekidan.
Skoro je deset ujutru kad se ponovo probudi, sunčeva svetlost ulazi kroz gole prozore i obasjava
sobu. Oseća tupi, uporni bol s jedne strane glave, kao da izlazi iz unutrašnjosti lobanje. Otvara klizna
vrata da izađe na balkon i stoji malo napolju. Oči ga peku od umora. Pilji u ono veštačko jezrece, za
koje mu je otac u jednom telefonskom razgovoru rekao da svaki put obiđe oko njega dvadeset
krugova pre večere, i da to otprilike iznosi dve milje. Tamo sad ima par ljudi, šetaju pse, parovi
vežbaju jedno pored drugog, zamahuju rukama, debelim čupavim trakama pokrili su uši. Gogolj
oblači kanut, izlazi napolje i pokušava da obiđe jedan krug oko jezerceta. Isprva mu prija ledeni
vazduh na obrazima, ali onda hladnoća postaje brutalna, neumoljiva, preseca mu telo i pritiska
nogavice pantalona o listove nogu i tako se vrati natrag u stan. Istušira se, obuče ponovo istu odeću
koju je nosio juče. Nazove taksi i ode još jednom do podruma da baci peškir kojim se obrisao i sivi
telefon sa dugmićima. Odveze se na aerodrom, ukrca se na let za Boston. Sonja i majka će biti tamo,
sa nekoliko porodičnih prijatelja, čekaće ga na kaniji za dolaske. Žali što nije obrnuto. Žali što ne
može jednostavno opet da sedne u taksi i odveze se nekim drugim autoputem, odlažući momenat kad
bude morao sa njima da se suoči. Sa strahom očekuje da vidi majku, čak i više nego što se plašio da
pogleda očevo telo u mrtvačnici. Sada zna kakvu su krivicu njegovi roditelji nosili u sebi, jer ništa
nisu mogli da učine kad su njihove majke i očevi umirali u Indiji, jer su uvek stizali sa nekoliko
nedelja ili čak meseci zakašnjenja, kad više ništa nije moglo da se uradi.
Kad je dolazio u Klivlend činilo mu se da nikad neće stići, ali ovog puta, u povratku, zuri kroz
avionski prozor i ne vidi ništa, a u grudima oseća kako se avion već spušta. Tik pred sletanje odlazi u
toalet i povraća u mali metalni lavabo. Umije se i pogleda svoj lik u ogledalu. Osim jednodnevne
brade, izgleda kao i uvek. Pamti kad je umro tatin otac, negde sedamdesetih, pamti kako je majka
vrištala kad je zatekla oca da u kupatilu brije svu kosu sa glave brijačem za jednokratnu upotrebu.
Pritom se rasekao i krvario na sto mesta i nedeljama je na posao nosio kapu da sakrije kraste.
“Prestani, povredićeš se”, govorila mu je majka. Otac je zalupio vrata i zaključao se i onda izašao
sav nekako skupljen i ćelav. Tek godinama kasnije Gogolj je saznao šta je to značilo, i da je dužnost
svakog sina Bengalca da obrije glavu u žalosti za roditeljem. Ali tada je Gogolj bio previše mlad da
bi razumeo; kad su se vrata kupatila otvorila, on se smejao obrijanoj glavi svog ožalošćenog oca, a
Sonja, tada još uvek beba, zaplakala je.

Prve nedelje nikad nisu sami. Više nisu porodica od četiri člana, postaju porodica od njih
desetoro, ponekad dvadesetoro koji dolaze da sa njima sede u dnevnoj sobi u tišini, pognutih glava,
ispijajući šolje čaja, gomila ljudi koja pokušava da nadoknadi očevo odsustvo. Majka je šamponom
oprala vermilion sa sredine čela. Skinula je svoju gvozdenu bračnu narukvicu, na jedvite jade, uz
pomoć kreme, kao i druge narukvice koje je uvek imala na rukama. Telegrami i cveće non-stop
pristižu u kuću, od očevih kolega sa univerziteta, od žena koje rade sa majkom u biblioteci, od
komšija koji im inače samo mahnu sa svog travnjaka. Zovu ljudi sa zapadne obale, iz Teksasa, iz
Mičigena i Vašingtona. Sav onaj svet iz majčinih adresara, čije adrese ona samo dodaje, nikad ne
precrtava, svi su oni pogođeni vešću. Ljudi koji su se odrekli svega da dođu u ovu zemlju, da se
izbore za bolji život, samo da bi ovde umrli? Telefon konstantno zvrji i uši ih već bole od razgovora
a grla ih izdaju od neprestanog objašnjavanja. Ne, nije bio bolestan, govore; da, bilo je sasvim
neočekivano. Mala čitulja izlazi u lokalnim novinama, navode se imena Ašime i Gogolja i Sonje, uz
napomenu da su deca pohađala lokalne škole. Usred noći zovu rodbinu u Indiji. Po prvi put u životu,
oni su sad ti koji prenose loše vesti.
Deset dana od smrti oca, on i majka i Sonja jedu samo jela koja jedu ožalošćeni, odričući se
mesa i ribe. Jedu samo pirinač i sočivo i povrće, jednostavno pripremljeno. Gogolj se seća da je
morao to isto da radi kad je bio mlađi, kad su mu umrli baba i deda, i kako je majka vikala na njega
kad se jednog dana zaboravio i u školi pojeo hamburger. Pamti da ga je tada to nerviralo, da se ljutio
što mora da poštuje ritual kog niko drugi koga on zna nije morao da se drži, u znak žalosti za ljudima
koje je video samo nekoliko puta u životu. Seća se kako je otac, neobrijan, sedeo na stolici, zurio
kroz njih i nije ni sa kim pričao. Seća se da su tada jeli u potpunoj tišini i da je televizor bio
isključen. Sada, kad sednu zajedno za kuhinjski sto svako veče u pola sedam (pre im izgleda kao da
je ponoć kad pogledaju kroz prozor) sad kad je očevo mesto prazno, ovakvi posni obroci su jedino
što ima smisla. Taj se obrok nikako ne propušta, naprotiv, deset večeri zaredom, njih troje su čudno
gladni, željni da okuse prost ukus jela na tanjiru. To je centralni trenutak svakog dana; zvuk
podgrevanja hrane u mikrotalasnoj, vađenje tri tanjira iz kuhinjskog ormarića, sipanje vode u tri čaše.
A ostalo... pozivi, cveće po čitavoj kući, posetioci, sati koje provode zajedno sedeći u dnevnoj sobi a
da nisu u stanju da progovore ni reč, nema nikakvog značaja. To jedno drugom ne govore, ali nalaze
utehu u tome što je večera jedini čas u toku dana kada su sami, izolovani, kao porodica; čak i ako ima
još ljudi u kući, jedino njih troje dele ovaj obrok. I samo tada je njihova žalost malčice manja, tada
kad odsustvo nekih namirnica sa tanjira na izvestan način označava očevo prisustvo.
Jedanaestog dana pozivaju prijatelje da označe kraj žalosti. U uglu sobe, na podu, obavlja se
verski ritual; Gogolju kažu da sedne ispred jedne očeve fotografije dok sveštenik peva stihove na
sanskritu. Pre ceremonije proveli su čitav dan tražeći po albumima neku fotografiju da je urame.
Skoro da nema nijedne na kojoj je sam, jer je uvek on bio taj koji je stajao iza objektiva. Odluče da
iseku jednu od pre mnogo godina, sa njim i Ašimom, kako stoje na obali mora. On je obučen kao
pravi doseljenik u Novu Englesku, ima vindjaknu i šal. Sonja odnosi sliku na fakultet da je uveličaju.
Pripremaju bogat obrok (ribu i meso koju su kupili ujutru po ciči zimi u Kineskoj četvrti i na
Hejmarketu) onako kako je otac najviše voleo, sa puno krompirića i svežim listovima korijandera.
Kad zatvore oči, sve izgleda kao još jedna zabava i cela kuća miriši na hranu. Sva ta silna druženja
koja su godinama priređivali, nekako su ih na ovo pripremile. Ašima se brine da neće biti dovoljno
pirinča, Gogolj i Sonja prihvataju gostima kapute i nose ih gore na krevet u gostinjskoj sobi. Svi oni
prijatelji koje su roditelji stekli tokom gotovo trideset godina, sada stižu da odaju poštu, automobili
iz šest različitih država parkirani su duž cele ulice Pemberton.
Maksina stiže kolima iz Njujorka, donosi Gogolju odeću koju obično drži kod nje, njegov
laptop, njegovu poštu. Šefovi su mu dali mesec dana slobodno. Pomalo je u šoku kad vidi Maksinu i
dok je upoznaje sa Sonjom. Ovoga puta ga nije briga kako će u njenim očima izgledati cipele svih
onih gostiju ostavljene pored vrata, na gomili. Vidi da se oseća beskorisnom i pomalo iscrpljenom u
ovoj kući punoj Bengalaca. Ipak se ni ne trudi da joj prevede šta ljudi govore, da je sa svima upozna
ili da bude uvek pored nje. “Žao mi je”, čuje je kako govori majci, svestan da je smrt njegovog oca
uopšte ne pogađa. “Ne možete vas dvoje zauvek da ostanete ovde sa majkom”, kaže Maksina kad na
trenutak, posle ceremonije, ostanu sami u njegovoj sobi na spratu, dok sede jedno pored drugog na
krevetu. “Znaš to i sam.” Kaže to nežno, stavlja dlan na njegov obraz. On pilji u nju, uzme joj ruku i
vrati je na njeno krilo.
“Nedostaješ mi, Nikhil.”
On klima glavom.
“Šta je sa dočekom Nove godine?”
“Šta sa njim?”
“Da li bi još uvek voleo da možda odemo u Nju Hempšir?” Jer o ovome su pričali, kako će
zajedno otići, samo njih dvoje, kako će ga Maksina pokupiti posle Božića i kako će biti u kućici na
jezeru. Maksina je htela da ga nauči da skija.
“Ne verujem.”
“Dobro bi ti došlo”, kaže i iskreće glavu u stranu. Gleda po sobi. “Da pobegneš od svega
ovoga.”
“Ne želim da pobegnem.”

U nedeljama koje dolaze, komšijske ograde i prozori ukrašavaju se niskama lampica u boji, a
svako od njih troje, dok pristižu hrpe božićnih čestitki, preuzima po neku od očevih obaveza. Ujutru
majka odlazi do poštanskog sandučeta i unosi novine. Sonja jednom nedeljno vozi do grada da
pokupuje namirnice. Gogolj plaća račune i lopatom čisti napadali sneg. Umesto da poređa čestitke po
polici iznad kamina, Ašima samo baci pogled na adresu na poleđini i baca ih, ne otvarajući koverte.
Svaki ma i najmanji događaj čini im se kao ogroman trud. Majka satima telefonira da promeni
ime na bankovnom računu, na hipotekarnom zajmu, na računima. Nije u stanju da zaustavi talas
reklamnih materijala koji će još godinama nastavljati da pristiže adrsesiran na njenog pokojnog muža.
Gogolj odlazi da trči u bleda sumorna popodneva. Ponekad ode kolima do univerziteta, parkira se iza
očevog odseka i trči po krugu univerziteta, kroz taj zaklonjeni šareni univerzum koji je i otac smatrao
svojim svetom u proteklih dvadeset i pet godina. Najzad će početi vikendom da odlaze u posete
prijateljima koji žive u blizini. Gogolj vozi tamo, Sonja u povratku. Ašima sedi pozadi. Tamo kod
prijatelja, majka svima priča kako je zvala bolnicu. “Otišao je sa bolovima u stomaku”, svaki put
kaže i deklamuje detalje tog popodeva: ružičaste pruge koje su se videle na nebu, hrpa čestitki, šolja
čaja pored nje, i to na način koji Gogolj više ne može da sluša i kog počinje da se užasava. Prijatelji
joj sugerišu da ode u Indiju, da malo obiđe brata i rodbinu. Međutim, po prvi put u životu, Ašima
nema želju da pobegne u Kalkutu, ne sada. Odbija da bude tako daleko od mesta na kom joj je suprug
izgradio novi život i zemlje u kojoj je umro. “Sad znam zašto je otišao u Klivlend”, govori ljudima,
odbijajući da izgovori ime sada već pokojnog supruga. “To je on mene učio kako da živim sama.”
Početkom januara, nakon praznika koje ne proslavljaju, u prvim danima godine koju otac nije
doživeo da vidi, Gogolj se ukrcava na voz i vraća se u Njujork. Sonja ostaje i dalje sa Ašimom i
razmišlja da uzme stan u Bostonu ili Kembridžu da joj bude blizu. Dolaze na stanicu da ga isprate,
stoje na peronu po hladnoći, njegova umanjena porodica, zalud se upinju da vide Gogolja koji im
maše kroz zatamnjeno staklo. Pamti kako su, kad je bio na prvoj godini koledža, svi uvek dolazili da
ga isprate kad bi se vraćao na Jejl. I, mada su ti njegovi odlasci tokom godina postajali sve banalniji,
otac bi uvek stajao na peronu dok se voz ne bi potpuno izubio iz vidokruga. Sada Gogolj kucka
člancima prstiju po oknu, no voz kreće dok majka i Sonja još uvek pokušavaju da spaze gde se nalazi.
Voz zaklopara, zanese se s jedne strane na drugu, a lokomotiva ispusti zvuk sličan elisi aviona.
Pištaljka kolebljivom silinom zazviždi u molu. Gogolj sedi s desne strane voza i oseća jako zimsko
sunce na licu. Instrukcije za razvaljivanje prozora u hitnim slučajevima, u tri koraka, zalepljene su na
staklo. Sneg prekriva zemlju boje slame. Drveće stoji kao koplje, sasušeno prošlogodišnje bakarno
lišće još uvek se drži na nekim granama. Vide se začelja kuća od cigala i drveta. Mali snegom
prekriveni travnjaci. Jedna oveća gromada od zimskih oblaka stoji tik iznad horizonta. Još snežnih
padavina, verovatno jačih, očekuje se do kraja večeri. Čuje neku mladu ženu kako na drugom kraju
kupea razgovara mobilnim telefonom sa dečkom i prigušeno se smeje. Dogovaraju se gde će izaći na
večeru kad stigne u grad. “Tako mi je dosadno”, žali mu se. I Gogolj će stići u Njujork u vreme
večere. Maksina će ga čekati na stanici Penn, što se dosad nikada nije potrudila da uradi, stajaće
ispod table sa obaveštenjima.
Pejzaž u trzajima promiče i propada, voz baca pokretnu senku preko nekog nepoznatog
stambenog naselja. Tračnice podsećaju na beskrajne merdevine koje se prostiru ispred, a ne nagore, i
puštaju korenje u zemlju. Između Westerlya i Mistika, šine su malo nagnute, postavljene na
zakošenom terenu, tako da čitav se čitav voz, mada sasvim blago, naginje kao da će se prevrnuti. Iako
drugi putnici retko ovo komentarišu kao što recimo komentarišu kad se, uz iznenadni trzaj, u Nju
Hejvnu otkači dizel lokomotiva i prikači električna, ova neznatna promena položaja uvek, bez
izuzetka, prene Gogolja iz dremeža ili u čitanju knjige, ili razgovoru koji vodi, ili mislima koje mu se
roje u glavi. Voz se cimne ulevo i kreće na jug ka Njujorku, desno od puta za Boston. U tom kratkom
nagoveštaju onasnosti, pomisli uvek na onaj drugi voz koji nikada nije video, onaj koji je umalo ubio
njegovog oca. Na nesreću, zbog koje je dobio ime.
Voz se ispravi, kosina ostaje za njima. Ponovo na potiljku oseća njegovo kretanje. Na trasi od
nekoliko milja šine grle obalu okeana, toliko je blizu da se može dodirnuti. Sićušni talasi lašću po
tankom pojasu obale. Vidi kameni most, razbacana ostrvca veličine sobe, ljupke sivo bele kuće sa
predivnim pogledom. Kockaste kuće na stubovima. Poneka usamljena čaplja ili kormoran čuče na
izbledelim drvenim pritkama. Čamci golih jarbola guraju se u marini. Njegovom ocu bi se dopao
ovaj prizor. Gogolj se seti koliko je puta čitava porodica u hladnijim nedeljnim popodnevima
odlazila kolima do mora. Dešavalo se da bude tako hladno, da bi samo sedeli u kolima, na parkingu, i
gledali vodu, majka i otac bi na prednjem sedištu zajedno popili čaj iz termosa, a motor bi ostavili da
radi, zbog grejanja. Jednom su bili otišli na Keji Kod, vozili su se duž zavojitog dela kopna dok je
bilo puta. On i otac su bili otišli do samog špica, molom, pa preko niza ogromnih sivih pločastih
stena, i onda do uskog polumesečastog peščanog kraja kopna. Majka se zaustavila posle samo par
stena i ostala da ih čeka sa Sonjom pored sebe, previše malom da krene sa njima. “Ne idite mnogo
daleko”, majka je upozoravala, “ne idite tamo gde vas ne vidim.” Noge su počele da ga bole na pola
puta do tamo, ali otac je grabio napred, ponekad bi zastao i pružio Gogolju ruku, tela malo iskrenutog
dok bi ga čekao na steni. Na tim stenama koje su ponekad bile toliko udaljene jedna od druge da su
morali da zastanu i razmisle kuda dalje, bili su opkoljeni vodom sa obe strane. Bio je početak zime.
Patke su plivale u baricama zaostalim posle plime. Talasi su putovali u dva pravca. “Previše je
mali”, dovikivala je majka. “Jel’ me čujete? Previše je mali da ide tako daleko!” Gogolj se tada
zaustavio pomislivši da će se otac složiti sa njom. “Šta ti kažeš?”, pitao ga je umesto toga otac. “Jesi
li previše mali? Nisi, ne bih rekao.”
Na kraju gaza, s desne strane je rasla trska, iza nje su bile dine, pa iza svega okean. Očekivao je
da će se otac okrenuti da se vrati, međutim, nastavili su dalje, zagazivši na pesak. Koračali su pored
ivice vode, s njihove leve strane, i išli prema svetioniku, pored dopola zarđalih kostura čamaca,
ribljih kostiju debelih poput cevki koje su se nastavljale u požutele riblje glave, mrtvog galeba čije
su paperjaste bele grudi bile poprskane svežom krvlju. Krenuli su da skupljaju isprano-crne
kamenčiće prošarane belim prugama i da ih trpaju u džepove napučene od težine. Pamti očeve
tragove u pesku; zbog toga što je malo šepao, vrh desne cipele uvek se zanosio ka spolja, a vrh leve
je bio potpuno prav. Senke su im toga dana bile neprirodno tanke i dugačke, nagnute jedna ka drugoj,
a kasno popodnevno sunce za leđima. Zastali su da pogledaju napuklu drvenu bovu nalik starinskom
suncobranu, ofarbanu plavo-belo. Bila je pokrivena tankim smeđim trakama morske trave i
grozdovima školjki. Otac ju je podigao i zagledao, pokazujući mu živu dagnju ispod nje. Najzad su
stali pored svetionika, premoreni, sa tri strane okruženi vodom, bledo zelenom u luci a azurnom u
daljini. Zagrejani od napora, otkopčali su kapute. Otac je stao malo dalje da urinira. Čuo ga je kako
uzvikuje da su zaboravili foto-aparat kod majke. “Ovoliki put, i da ostanemo bez slika”, kazao je
vrteći glavom. Posegnuo je rukom u džep i krenuo da baca ono prugasto kamenje u vodu. “Ništa,
moraćemo ovo da zapamtimo.” Gledali su oko sebe i posmatrali sivo-beli grad koji se blistao u luci.
Onda su krenuli natrag, neko vreme se trudeći da ne prave nove korake, nego da staju u sopstvene
tragove. Podigao se neki tako jak vetar da su povremeno morali da stanu.
“Hoćeš li pamtiti ovaj dan, Gogolje?”, pitao ga je otac, osvrćući se da ga vidi, sa rukama
priljubljenim uz uši umesto mufova.
“Koliko dugo moram da pamtim?”
Kroz nalete vetra čuo je očev smeh. Zastao je ispred, sačekao da ga Gogolj sustigne i pružio ka
njemu ruku da ga povuče.
“Probaj da ga zapamtiš zauvek”, rekao je kad je Gogolj stigao do njega, i poveo ga je nazad
preko mola, do majke i Sonje koje su ih čekale. “Zapamti da smo ti i ja krenuli na ovaj put, i da smo
zajedno stigli do mesta sa kog se više nije moglo dalje.”
 8.
Prošla je godina od očeve smrti. Još uvek živi u Njujorku, iznajmljuje onaj stan u Aveniji
Amsterdam. Radi za onu istu firmu. Jedina važna promena u njegovom životu, osim trajnog očevog
odsustva, je dodatno odsustvo Maksine. U prvo vreme je bila strpljiva sa njim i za neko vreme je
sebi dozvolio da ponovo uskoči u njen život, da sa posla odlazi kući kod njenih roditelja, u njihov
svet koji se ništa nije promenio. Isprva je tolerisala njegovo ćutanje za stolom, nezainteresovanost u
postelji, potrebu da se svako veče javlja majci i Sonji i da vikendom, bez nje, odlazi da ih obiđe. Ali
nije mogla da razume kad su je isključili iz porodičnih planova da tog leta otputuju u Kalkutu u posetu
rodbini, i da prospu Ašokov pepeo u Gang. Ubrzo su počeli oko ovoga da se svađaju, a i oko drugih
stvari, tako da je jednog dana Maksina otišla tako daleko da izjavi kako je ljubomorna na njegovu
majku i sestru, što je kao optužba Gogolju zvučalo toliko apsurdno da više nije imao snage da se
prepire. I tako, par meseci posle očeve smrti, nestao je zauvek iz Maksininog života. Nedavno, kada
je natrčao na Džeralda i Lidiju u jednoj galeriji, saznao je da im se ćerka verila sa nekim drugim.
Vikendom odlazi vozom u Masačusets, u kuću u kojoj stoji fotografija njegovog oca, ona koju su
koristili na ceremoniji sahrane, uramljena i okačena na zid hodnika na prvom spratu. Na godišnjicu
smrti i na očev rođendan, dan koji nikada nisu slavili dok je bio živ, stanu svi zajedno ispred
fotografije i okače venac od ružinih latica oko rama i preko stakla pomažu očevo čelo pastom od
sandalovine. Upravo ta fotografija, više nego išta drugo, vuče Gogolja uvek iznova kući, i jednoga
dana, izašavši iz kupatila i krenuvši u krevet, baci pogled na očev nasmejani lik i shvati da je to nešto
najbliže grobu što otac ima.
Njegovi dolasci kući sada su drugačiji; često je Sonja ta koja kuva. Sonja još uvek živi sa
majkom, vratila se u svoju dečiju sobu. Četiri dana u nedelji odlazi iz kuće u pola šest ujutru,
autobusom ode na voz i onda vozom do centra Bostona. Radi kao advokatski pomoćnik i pokušava da
se upiše na neki pravni fakultet u blizini. Ona je ta koja vikendom vozi majku prijateljima u goste, a
subotom ujutru na Hejmarket. Majka je oslabila, kosa joj je osedela. Uvek kad je ugleda Gogolja
zaboli je bela pruga njenog razdeljka i pogled na zglobove bez narukvica. Od Sonje čuje kako im
majka provodi večeri, sama, u krevetu, ne može da spava, gleda televizor bez zvuka. Jednog vikenda
on im predloži da odu do jedne od plaža kojom je otac voleo da prošeta. Majka prvo pristane,
razveseli se, ali čim izađu na vetrovito parkiralište, vrati se u kola i kaže da će ih tu sačekati.
Gogolj se sprema za autorski ispit, dvodnevni događaj koji će mu najzad omogućiti da bude
licencirani arhitekta, da stavlja svoj pečat na crteže i projektuje pod svojim sopstvenim imenom. Uči
u stanu, povremeno u nekoj od biblioteka na “Kolumbiji”, o banalnim aspektima svoje profesije: o
elektroinstalacijama, materijalima, lateralnim silama. Upisuje se na pripremni kurs koji će mu
pomoći da savlada materiju. Ima časove dva puta nedeljno, uveče, nakon posla. Uživa u pasivnosti s
kojom ponovo sedi u klupi, sluša instruktora koji ih upućuje kako da polože ispit. Priseća se vremena
kad je bio student, vremena kad mu je otac još bio živ. Grupa je mala i nekolicina njih uskoro počinje
posle časova da izlazi na piće. Iako ga stalno pozivaju da im se pridruži, on uvek odbije. Onda mu,
jednog dana, dok jedno za drugim napuštaju učionicu, priđe jedna od žena i kaže: “Dakle, koji je vaš
izgovor?”, i pošto ga on nema, te večeri krene sa njima u bar. Zove se Bridžit i za šankom sedne do
njega. Napadno je privlačna, smeđa kosa ošišana joj je ekstremno kratko, što bi na većini žena
izgledalo očajno. Govori polako, smišljeno, govor joj je razvučen. Odrasla je na jugu, u Nju
Orelansu. Kaže mu da radi za jednu malu firmu, za muža i ženu koji imaju kancelariju u jednoj zgradi
od smeđeg kamena u Brooklyn Heightsu. Neko vreme razgovaraju o projektima na kojima rade,
arhitektama kojima se oboje dive: Gropijusu, van der Roeu, Saarinenu. Ona je njegovo godište i
udata je. Sa suprugom se viđa preko vikenda; on je profesor na jednom koledžu u Bostonu. On onda
pomisli na svoje roditelje koji su poslednjih nekoliko meseci očevog života proveli razdvojeno.
“Mora da vam je teško”, kaže joj. “Ume da bude”, odgovara ona. “Ali bilo je ili to, ili da se oboje
preselimo u Njujork.” Priča mu o kući koju je suprug iznajmio u Bruklinu, prostranoj viktorijanskoj
kući koja košta upola manje od jednosobnog stana na Murrey Hillu. Kaže da je muž insistirao da
stavi njeno ime na sanduče i da njen glas bude na telefonskoj sekretarici. Čak je i insistirao da okači
neku odeću u ormar i ostavi svoj karmin u ormariću za lekove. Kaže Gogolju da joj suprug uživa u
ovakvim iluzijama, da ga one teše, dok nju samo podsećaju na ono čega nema.
Te noći zajedno odlaze taksijem do njegovog stana. Bridžit se izvini i ode do kupatila, a kad se
ponovo pojavi na domalom prstu više nema burmu. Kad su zajedno, Gogolj je nezasit, nije vodio
ljubav već dugo vremena. A ipak ni ne pomišlja da se sa njom sretne u neko drugo vreme. Onda kad
mu padne na pamet da krene sa Vodičem kroz Njujork pod miškom, da istraži Ruzveltovo ostrvo, ne
pada mu na pamet da pozove i nju. Samo se dva puta nedeljno, onda kad ima one pripremne časove,
raduje što će biti zajedno. Ne znaju jedno drugom brojeve telefona. Ne zna tačno ni gde živi. Uvek
ona dođe sa njim u njegov stan. Nikad ne ostaje da prespava. Njemu se ta ograničenja dopadaju.
Nikad nije bio sa nekom ženom a da joj daje tako mali deo sebe, i da očekuje tako malo. Ne zna, niti
želi da zna ime njenog muža. Onda, jednog vikenda, kad krene vozom za Masačusets da obiđe majku i
Sonju, pored njih klizne voz koji ide nekud na jug, i on se naprasno zapita da li je možda njen muž u
tom vozu, krenuo da vidi Bridžit. Odjednom mu iskrsne slika kuće u kojoj Bridžitin suprug živi sam,
žudi za njom, a ime preljubnice stoji na poštanskom sandučetu i njen karmin pored njegovog pribora
za brijanje. Tek tada oseti grižu savesti.
S vremena na vreme majka ga pita ima li novu devojku. Ranije je tu temu načinjala prekorno, ali
sada je potajno zabrinuta i volela bi da joj odgovori. Čak ga jednom pita ima li šanse da popravi
stvar sa Maksinom. Kad je on podseti da joj se Maksina uopšte nije sviđala, majka kaže da nije u
tome stvar, već da je poenta u tome da on mora da nastavi sa svojim životom. Trudi se da ostane
miran tokom ovakvih razgovora, da je ne optužuje što se meša, kao što bi to ranije uradio. Kad joj
kaže da još nema ni trideset, ona njemu uzvraća da je u njegovim godinama već slavila
desetogodišnjicu braka. Svestan je, ne mora da mu govori, da je očeva smrt ubrzala neka očekivanja i
da majka već želi da vidi kako se skrasio. Ne zabrinjava ga što je sam, ali je svestan do koje to mere
muči njegovu majku. Namerno ga obaveštava o veridbama i venčanjima bengalske dece sa kojom je
odrastao u Masačusetsu kao i rođaka u Indiji. Spominje kako se rađaju unučići.
Jednog dana, dok sa njom priča telefonom, ona ga pita da li bi bio voljan da nekoga pozove.
Poznavao ju je kad je bila mala, objašnjava majka. Zove se Mošumi Mazumdar. On je se seća kao
kroz maglu. Bila je ćerka nekih njihovih prijatelja koji su živsli u Masačusetsu i onda se odselili u
Nju Džerzi kad je on išao u srednju školu. Imala je britanski akcenat. Uvek je na zabavama bila sa
knjigom u ruci. To js sve čega se seća u vezi sa njom, što niti ga odbija, niti ga privlači. Majka mu
kaže da je godinu dana mlađa od njega, da ima mnogo mlađeg brata, da joj je otac poznati hemičar
koji ima neki svoj patent. I još da je on njenu majku zvao Rina maši, a oca Šubir mešo. Njeni su došli
iz Nju Džerzija na očevu sahranu, kaže majka, ali Gogolj se ne seća da ih je primetio. Mošumi u
poslednje vreme živi u Njujorku, postdiplomac je na Njujorškom univerzitetu. Pre godinu dana je
trebalo da se uda, na to venčanje su bili pozvani i on i majka i Sonja, ali je taj njen verenik,
Amerikanac, raskinuo veridbu kad je već bio zakupljen hotel i poslate pozivnice i odabrana lista
poklona. Njeni su malo zabrinuti. Dobro bi joj došao prijatelj, kaže majka. Zašto je ne bi nazvao?
Kad ga mati upita ima li olovku da upiše broj telefona, on slaže, kaže da ima, i ne sluša šta mu
diktira. Nema nameru da nazove Mošumi; nailazi mu ispit, a osim toga, bez obzira na to koliko bi
voleo da usreći majku, nema nameru da joj dozvoli da ga ona spaja s nekim. Ne pristaje da ide tako
daleko. Sledeći put kao ode kući na vikend, majka ponovo poteže istu priču. Ovoga puta, pošto su u
istoj sobi, zapisuje broj telefona, i dalje bez ikakve namere da ga okrene. Ali, majka je uporna, u
sledećem razgovoru ga ponovo podseća da su njeni došli na očevu sahranu i da je to najmanje što
može da učini. Šoljica čaja, kratak razgovor, zar ni za to nema vremena?

***
Sretnu se u jednom baru u Ist Vilidžu koji je Mošumi predložila kad su se čuli telefonom. To je
jedan mali, mračan, miran bar, jedna jedina četvrtasta prostorija sa samo tri separea uza zid. Kad
stigne, ona je već tu, sedi za šankom i čita neko džepno izdanje, a kad podigne pogled sa stranica,
iako je ona ta koja čeka njega, Gogolj ima utisak da ju je u nečemu prekinuo. Ima nežno lice, prijatne
mačkaste crte, retke, prave obrve. I velike kapke hrabro izvučene ajlajnerom u stilu filmskih starleta
šezdesetih. Kosa joj je razdeljena na sredini, skupljena u punđu i nosi moderne uske naočare sa
ramom od kornjačinog oklopa. Siva vunena suknja i tanki plavi džemper sugestivno joj se pripijaju uz
bokove. Mat crne hulahopke pokrivaju joj listove. Nekoliko belih šoping vrećica leže joj kraj stolice.
Kad su pričali telefonom, nije se ni setio da je pita kako izgleda, misleći da će je prepoznati, ali sad
više nije tako siguran.
“Mošumi?”, pita, prilazeći.
“Ej, ćao”, kaže ona, sklopivši knjigu i ljubeći ga ovlaš u oba obraza. Knjiga ima obične bež
korice, naslov je na francuskom. Onaj njen britanski akcenat, jedna od retkih stvari po kojoj je jasno
pamti, nestao je; zvuči američki koliko i on, i ima dubok ozbiljan glas koji ga je preko telefona
iznenadio. Naručila je sebi martini sa maslinkama. Pored pića stoji kutija plavog “danhila”.
“Nikhil”, kaže dok se on spušta na stolicu pored nje i naručuje viski.
“Da.”
“A ne više Gogolj.”
“Da.” Bilo ga je iznerviralo što ga nije prepoznala kao Nikhila kad ju je nazvao telefonom. Prvi
put izlazi sa ženom koja ga je poznavala po onom drugom imenu. Preko telefona, zvučala je
distancirano, pomalo sumnjičavo, kao i on sam. Razgovor je bio kratak i prilično usiljen. “Nadam se
da nemaš ništa protiv što zovem”, tako je počeo, pošto je objasnio da je promenio ime. “Čekaj da
pogledam u rokovnik”, kazala je kad ju je pitao da li je slobodna u nedelju uveče, da odu na piće, i
onda je čuo odjek njenih koraka po golom drvenom patosu.
Na trenutak ga pomno posmatra, vragolasto pući usne. “Koliko se ja sećam, pošto si bio godinu
dana stariji od mene, roditelji su me nagovarali da te zovem Gogolj dada.”
Svestan je da barmen baca poglede prema njima, procenjuje ih. Može da oseti Mošumin parfem,
malčice prejak, nešto što ga asocira na vlažnu mahovinu i šljive. Tišina i intimnost prostorije ga
zbune. “Hajde da preskočimo tu temu.”
Ona se nasmeje. “Pijem u to ime”, kaže, podižući čašu.
“Nikad nisam, naravno”, dodaje.
“Nisi šta?”
“Nisam te zvala Gogolj-dada. Zapravo se ne sećam da smo ikada razgovarali.”
On otpije piće. “Ni ja.”
“Elem, ovo nikad pre nisam radila”, kaže posle stanke. Govori samouvereno ali ipak odvraća
pogled.
 On zna na šta je mislila. Ipak je pita: “Radila šta?”
“Pustila majku da mi ugovori izlazak na neviđeno.”
“Nisi?”
“Mada, nas dvoje se već na neki način poznajemo.”
Slegne ramenima i uputi mu nervozan osmeh, kao da u to baš nije ubeđena. Zubi su joj zbijeni i
ne baš pravi. “Pa, valjda. Valjda se poznajemo.”
Oboje posmatraju barmena dok stavlja CD u plejer okačen na zid. Neki džez. Zahvalan mu je na
tome.
“Žao mi je zbog tvog oca”, kaže ona.
Iako mu zvuči zaista iskreno, nije siguran da ga se ona uopšte seća. Dolazi u iskušenje da je pita,
ali umesto toga samo klimne glavom. “Hvala”, kaže; kao i uvek to je jedino što mu pada na pamet.
“Kako ti je majka?”
“Dobro, pretpostavljam.”
“Kako se snalazi sama?”
“Sonja sada živi sa njom.”
“Oh. Baš dobro. Mora da je ti je laknulo zbog toga.” Pruži ruku da uzme “danhil”, otvori paklicu
i sljušti zlatnu traku. Ponudi mu jednu, ispruži se da dohvati kutiju šibica iz pepeljare za šankom i
pripali sebi cigaretu. “Da li još živite u onoj istoj kući u koju sam dolazila?”, pita.
“Aha.”
“Sećam se te kuće.”
“Stvarno?”
“Sećam se da je prilaz bio zdesna kad gledaš u kuću. Bila je neka popločana staza preko
travnjaka.”
To što se tačno seća ovakvih detalja u isto vreme ga iznenadi i obraduje. “Opa. Impresioniran
sam.”
“Takođe se sećam da smo stalno gledali televiziju u nekoj sobi sa baš debelim braonkasto-
zlatnim tepihom.”
On zastenje. “Još uvek je tamo.”
Izvinjava mu se što nije bila na sahrani, bila je tada u Parizu. Otišla je tamo da živi kad je
završila studije na Brownu, objašnjava mu. Sada je kandidat za doktorat iz francuske književnosti na
Njujorškom univerzitetu. Živi u ovom gradu skoro dve godine. Prošlo leto provela je radeći dva
meseca neki privremeni posao, kao službenica u jednom luksuznom hotelu u centru grada. Njen posao
bio je da pregleda i arhivira sve ankete koje popunjavaju gosti na odlasku, da pravi kopije i
distribuira ih određenim ljudima. Ovaj jednostavni zadatak oduzimao joj je čitav dan. Iznenadilo ju je
šta sve ljudi pišu u tim anketama. Žale se na jastuke, da su previše tvrdi i previše mekani, ili da oko
lavaboa nema dovoljno mesta za pribor za ličiu higijenu, ili da je na donjem čaršafu rasparan šav.
Većina njih nije plaćala te sobe iz svog džepa. Bili su na seminarima i svi troškovi su im bili
pokriveni. Jedan se žalio da je neki arhitektonski plakat koji js visio iznad stola imao mlju ispod
stakla.
To mu je baš smešno. “Mora da sam to bio ja”, dobacuje.
Ona se smeje.
“Zašto si se vratila iz Pariza u Njujork?”, pita je. “Ja bih baš pomislio da je bolje studirati
francusku književnost u Frakcuskoj.”
“Vratila sam se zbog ljubavi”, kaže. Njena ga iskrenost iznenadi. “Sigurno si čuo za moj
predbračni debakl.”
 “Ne baš”, slaže je.
“Pa, trebalo bi.” Vrti glavom. “Svaki drugi Bengalac na Istočnoj obali je čuo za to.” Priča mu
rasterećeno, ali on ipak primećuje ogorčenje u njenom glasu. “Zapravo, skoro sam sigurna da si i ti sa
familijom bio pozvan na moje venčanje.”
“Kada smo se nas dvoje poslednji put videli?”, pita je pokušavajući da promeni temu.
“Ako se ne varam, mislim da je to bilo na zabavi povodom tvoje mature.”
U mislima priziva jarko osvetljen prostor u podrumu jedne crkve koji su njegovi roditelji i
njihovi prijatelji često iznajmljivali za naročito velike zabave. Tamo su se obično održavali časovi
veronauke. U hodniku su visile filcane zavese i slogani o Isusu. Pamti velike, dugačke stolove na
rasklapanje i kako je pomagao ocu da ih namesti, školske table na zidovima i Sonju koja stoji na
stolici i ispisuje “Čestitamo.”
“Bila si tamo?”
Ona klimne potvrdno. “Bilo je to baš pre nego što ćemo se preseliti u Nju Džerzi. Ti si sedeo sa
svojim drugovima iz škole – Amerikancima. I nekoliko tvojih nastavnika bilo je tamo. Delovalo je
kao da ti je malo neprijatno zbog svega.”
Sad on vrti glavom. “Ne sećam se da si bila tamo. Jesam li pričao sa tobom?”
“Potpuno si me ignorisao. Ali, nema veze.” Nasmeši se. “Sigurno sam nosila neku knjigu sa
sobom”
Naruče i drugu turu pića. Bar se polako puni, grupice ljudi zauzimaju separee, sa obe strane ih
neko okružuje. Ulazi jedna poveća grupa, i sad već ima mušterija koje im stoje iza leđa čekajući da
poruče piće. Kad je stigao, smetalo mu je što nije bilo nikoga, što nije bilo zvukova, što se osećao
kao u izlogu, ali sad mu ova gužva smeta još više.
“Ovde postaje ludnica”, kaže.
“Obično nedeljom nije ovako. Možda bi trebalo da krenemo?”
On se premišlja. “Možda.”
Traže račun pa izađu zajedno na hladan vazduh oktobarske večeri. Pogledavši na sat, on primeti
da još nije prošlo ni sat vremena.
“U kom pravcu ideš?”, ona ga pita i Gogolj shvata da ona smatra ovaj izlazak završenim.
Nije planirao da je vodi na večeru. Nameravao je da se posle jednog pića vrati u stan, da uči i
da naruči sebi kinesku hranu. Ali evo, zatiče sebe kako kaže da razmišlja o tome da negde nešto
pojede, i da li bi ona volela da mu se pridruži?
“Može”, kaže mu.
Ni jedno ni drugo ne mogu da se sete kuda da odu, na reše da malo prošetaju. On se ponudi da
joj ponese one kesice iz kupovine i mada uopšte nisu teške, ona mu to dozvoljava i priča mu kako je
bila na nekoj promotivnoj prodaji u Sohou pre nego što su se našli. Zastanu ispred jednog malog
restorana koji izgleda da je upravo otvoren.
Pregledaju rukom ispisan jelovnik zalepljen za izlog i reportažu u “Tajmsu” od pre nekoliko
dana. Pažnju mu privuče njen odraz na staklu, grublja verzija njenog lika, iz nekog razloga i
privlačnija.
“Da probamo ovde?”, pita on, odmakne se i krene prema vratima. Zidovi su unutra okrečeni
crveno. Svuda uokolo su stari posteri na kojima se reklamira vino, ulični znaci i fotografije Pariza
poređane iznad lajsne.
“Mora da ti ovo deluje budalasto”, primećuje Gogolj, videvši je kako posmatra zidove.
Ona vrti glavom. “Prilično je autentično, zapravo.”
Ona naruči čašu šampanjca i pažljivo pregleda vinsku kartu. On naruči još jedan viski od jedne
vrste žitarica, ali kažu mu da imaju samo vino i pivo.
“Da uzmemo bocu?”, kaže Mošumi, dodajući mu vinsku kartu.
“Ti izaberi.”
Ona naruči salatu i bujabez i bocu Sancerrea. On naručuje kasulet. Ona se konobaru, koji je
Francuz, ne obraća na francuskom, ali po načinu na koji izgovara jela sa menija očigledno je da ga
tečno govori. Gogolj je impresioniran. Osim bengalskog, nikad se nije potrudio da nauči neki drugi
jezik. Večera prolazi brzo. On priča o svom poslu, o projektima u koje je uključen, o nastupajućem
ispitu. Komentarišu o jelima koja su dobili i razmenjuju zalogaje na tanjirićima-lepinjama. Naruče
espreso i podele jedan crème brûlée, njihove dve kašičice uranjaju u zadebljalu ćilibarsku koricu sa
svake strane činije.
Kad stigne račun ona se ponudi da plati svoj deo, kao i u baru, ali ovoga puta on insistira da sam
plati. Isprati je do stana koji je u zapuštenoj ali lepoj stambenoj četvrti blizu onog bara u kom su se
našli. Njena zgrada ima dotrajalo ulazno stepenište, fasadu u boji terakote sa kitnjastim zelenim
karnižom. Zahvali mu na večeri, kaže da se divno provela. Ponovo ga poljubi u oba obraza i onda
počne da kopa po tašni tražeći ključeve.
“Ne zaboravi ovo“. Dodaje joj one kese, posmatra je dok ih prebacuje preko zgloba. Sad kad ih
više ne nosi, odjednom mu je neprijatno, ne zna šta će sa rukama. Popijeni alkohol udara mu u glavu.
“Onda, hoćemo li da usrećimo roditelje i vidimo se ponovo?”
Ona ga pogleda, pomno mu proučava lice. “Možda.” Pogled joj uhvati automobil koji prolazi
ulicom, farovi ih nakratko osvetle, a onda se ponovo zagleda u njega. Nasmeši se, klimne potvrdno.
“Nazovi me.”
Prati je pogledom dok se sa onim vrećicama brzo penje stepenicama, uopšte na staje na njih
celim stopalom, što mu se učini vrlo neopreznim. Za trenutak se okrene da mu mahne i onda prolazi
kroz još jedna staklena vrata ne sačekavši da i on mahne njoj. Još minut Gogolj ostaje da stoji na
pločniku, posmatra kako se ponovo otvaraju vrata i izlazi neki stanar da baci nešto u jednu od kanti za
smeće ispod stepeništa. Podigne pogled i pita se koji je od stanova njen, čeka da vidi hoće li se na
nekom od prozora upaliti svetlo.
Nije očekivao da će se lepo provesti niti da će biti zaintrigiran. Pada mu na pamet da nema
termina koji bi mogao da objasni šta su njih dvoje bili jedno drugom. Njihovi roditelji su bili
prijatelji, ne oni. Ona je poznanik porodice, ali ne i član. Njihovi dosadašnji kontakti su bili
izveštačeni, nametnuti, nešto slično njegovom odnosu prema rođacima u Indiji, samo bez opravdanja
koje pruža krvna veza. Sve do ovog susreta večeras, nikada je nije sreo samu, bez porodice, niti ona
njega. Zaključuje da ga je zaintrigirala ta njena familijarnost, i dok kreće na zapad, ka stanici metroa,
pita se kada bi mogli ponovo da se vide. Kad izađe na Brodvej, predomisli se i zaustavi taksi. Sam
sebi deluje razmaženo, jer nije naročito kasno, ni hladno, niti pada kiša, niti se naročito žuri da stigne
kući. Ali, odjednom ima neodoljivu potrebu da bude sam, da bude potpuno pasivan i da na miru vrati
u mislima celo veče. Vozač taksija je iz Bangladeša; ime na registracijskoj kartici zalepljenoj na
pleksiglas iza prednjeg sedišta glasi Mustafa Sajid. Priča mobilnim telefonom na bengalskom, žali se
nekome na saobraćaj i na naporne mušterije dok klize ka centru, pored radnji sa spuštenim rešetkama
i pored restorana u Osmoj aveniji. Da su njegovi roditelji u taksiju, oni bi sad već sa vozačem
zapodenuli razgovor, pitali bi ga iz kog je dela Bangladeša, koliko dugo je u ovoj zemlji, da li mu
žena i deca žive ovde ili tamo. Gogolj sedi ćutke, kao da je bilo koja druga mušterija, zadubljen u
misli, razmišlja o Mošumi. Ipak, kad se približe njegovom stanu, nagne se ka pleksiglasu i kaže
vozaču na bengalskom: “Eno tamo gore, desno.”
Taksista se okrene, iznenađen, smeši se. “Nisam shvatio”, kaže.
 “U redu je”, kaže Gogolj, mašeći se za novčanik. Ostavi mu poveliku napojnicu i izađe iz
automobila.

Narednih dana priseća se detalja u vezi sa Mošumi, slike mu iskrsavaju pred oči dok sedi za
stolom u birou, za vreme sastanka, dok pada u san, ili ujutru dok stoji isnod tuša. To su prizori koje
nosi u sebi, potisnuti ali sačuvani, prizori o kojima nikad nije razmišljao niti je imao razloga da ih se
priseća, sve do sad. Zahvalan je svojoj glavi što pamti te slike Mošumi, zadovoljan sobom kao da je
upravo otkrio neki svoj skriveni talenat za sport ili igru koju nikad nije igrao. Uglavnom je se seća sa
pujo proslava na koje je sa porodicom odlazio svake godine, i kako je bila obučena u sari pažljivo
prikačen na ramenu. Sonja je isto tako morala da oblači sari, ali bi ga uvek posle sat-dva skinula i
presvukla se u farmerke, a sari nagurala u plastičnu kesu i tražila od Gogolja ili od tate da ga ostave u
kolima. Ne seća se da se Mošumi ikada pridružila ostalim tinejdžerima kad bi išli u Mek Donald’s
preko puta one zgrade u Watertownu gde su često održavali pujo, niti da je ikada sedela u nečijim
kolima na parkingu, slušala radio i pila pivo iz konzerve. Trudi se, ali ne uspeva da se seti nje u
Pemberton Roadu; ipak, potajno je srećan što je videla njihove sobe, probala majčina jela, prala
ruke u njihovom kupatilu, bez obzira koliko davno.
On se priseća da je jednom bio na božićnoj zabavi kod njenih roditelja. On i Sonja nisu hteli da
idu; Božić se provodi samo u krugu porodice. Njegovi su međutim odgovorili da su, u Americi,
njihovi prijatelji Bengalci nešto najbliže što imaju porodici, i tako su otišli u Bedford, gde su živeli
Mazumdarevi. Njena majka, Rinamaši, poslužila je hladan kuglof i podgrejane smrznute krofne koje
bi se spuvale kad ih pritisneš. Njen brat, Samrat, sada u završnim razredima srednje škole, tada je
imao samo četiri godine i bio je opsednut Spajdermenom. Rina-maši se baš bila svojski potrudila da
organizuje razmenu anonimnih poklona. Od svake porodice su tražili da donese onoliko poklona
koliko ima članova, da bi svako imao po nešto da otvori. Gogolja su zamolili da ispiše brojeve na
komadićima papira, da jednu turu zalepi na poklone, a drugu da presavije, stavi u torbicu i nosi
gostima da izvlače broj. Svi su se okupili u jednoj sobi, nagrnuvši u nju kroz dvoja vrata. Seća se
kako je sedeo u dnevnoj sobi i slušao sa ostalim gostima kako Mošumi svira nešto na klaviru. Iznad
nje je bila uramljena reprodukcija Renoarove “Devojčice sa zelenom kanticom”. Posle dužeg
oklevanja, kad su već svi počeli da se vrpolje, odsvirala je jednu numeru od Mocarta adaptiranu za
dečiji uzrast, no, gosti su tražili da svira “Jingle Bells”. Na trenutak je ošinula majku pogledom, ali
onda je ipak, leđima okrenuta prisutnima, odsvirala pesmu, pa ponovo i ponovo, dok su svi tražili
svoj broj na poklonima.

Nedelju dana kasnije, izlaze na ručak. Sredina je nedelje i ona je predložila da ga sačeka negde
blizu kancelarije, pa joj je rekao da dođe u zgradu u kojoj radi. Kad mu recepcionerka kaže da
Mošumi čeka u predvorju, hvata ga trema; čitavo jutro nije mogao da se skoncentriše na vertikalnu
projekciju na kojoj radi. Par minuta joj pokazuje svoju kancelariju, prostoriju u kojoj poslovni
partneri održavaju sastanke. Njegove kolege u tehničkom birou podižu pogled sa crteža dok ona
prolazi. Početak je novembra, tog je dana temperatura naglo pala i donela prvu pravu hladnoću te
godine. Napolju, zatečeni pešaci namrgođeno žure pored njih, ruku skrštenih na grudima. Popadalo
lišće, uvelo i izbledelo, mahnita pločnikom u kovitlacima. Gogolj nema ni kapu ni rukavice i dok
hodaju, drži ruke u džepovima jakne. Mošumi, za razliku od njega, deluje potpuno zaštićeno, ne smeta
joj hladnoća. Ima na sebi teget vuneni kaput, crni vuneni šal oko vrata, visoke crne kožne čizme koje
se sa strane zakopčavaju na rajsfešlus.
Odvodi je u jedan italijanski restoran u koji povremeno odlazi sa kolegama, da proslave
rođendane i unapređenja i uspešno završene projekte. Ulaz je nekoliko stepenika ispod nivoa
pločnika, na prozorima su čipkaste zavese. Konobar ga prepozna, nasmeši mu se. Odvede ih do
malog stola u dnu restorana umesto onog dugačkog stola u centru gde obično sedi. Vidi da ona ispod
kaputa nosi sivi sako od tvida sa velikim dugmadima i zvonastu suknju koja joj doseže tik iznad
kolena.
“Danas sam držala predavanja”, objašnjava mu, svesna da je on posmatra. Više voli da obuče
kostim kad predaje, kaže, pošto su studenti samo desetak godina mlađi od nje. Inače nema osećaj
autoriteta. Odjednom zavidi njenim studentima, koji je uvek, bez izuzetka, viđaju tri puta nedeljno,
zamišlja ih kako sede zajedno oko nekog stola i konstantno pilje u nju dok piše na tabli.
“Testenina im je obično dosta dobra” kaže joj kad im konobar doda jelovnike.
“Popi sa mnom čašu vina”, kaže ona. “Ja sam za danas gotova s poslom.”
“Blago tebi. Ja posle ovoga imam jedan neprijatan poslovni sastanak.”
Pogleda ga, zatvori jelovnik. “Jedan razlog više da popiješ pićence”, veselo primeti.
“Tačno”, pristaje Gogolj.
“Dve čaše merloa”, kaže, kad se vrati konobar. Ona naruči isto što i on, raviole sa svinjetinom i
salatu od radiča sa kruškama. Plaši se da će biti razočarana njegovim izborom, ali kad hrana stigne,
ona je merka sa odobravanjem i jede sa apetitom, brzo, skupljajući na kraju preostali sos hlebom.
Dok piju vino i jedu, on se divi kako joj pada svetlo na lice i kako joj se meke, svetle maljice
presijavaju spram konture obraza. Ona njemu priča o svojim studentima, o temi disertacije koju
namerava da napiše o jednom frankofonom alžirskom pesniku iz dvadesetog veka. On njoj ispriča da
se setio one božićne zabave i kako su je terali da svira “Jingle Bells”.
“Sećaš se te večeri?”, pita je, nadajući se da će se setiti.
“Ne. Majka me je uvek terala da radim takve stvari.”
“Da li još uvek sviraš?”
Odmahuje glavom. “Nikada nisam ni želela da naučim. To je moja majka imala tu fiks-ideju.
Jednu od mnogih. Mislim da sada ona uzima časove.”
Prostorija je ponovo tiha, gužva za ručak je bila i prošla. On se osvrće da nađe konobara, daje
mu znak da donese račun, razočaran što su im tanjiri već prazni a njegovih sat vremena pauze prošlo.
“To vam je sestra, signore?” pita ga konobar dok stavlja račun između njih, baci pogled na
Mošumi, pa na Gogolja.
“A, ne, nije”, kaže Gogolj, vrti glavom i smeje se, istovremeno je uvređen i oseća čudno
uzbuđenje. Uviđa da na izvestan način zaista liče – imaju isti ten, prave obrve, izdužena, vitka tela,
visoke jagodice i tamnu kosu.
“Jeste li sigurni?”, uporan je konobar.
“Sasvim siguran”, kaže Gogolj.
“Ali mogli bi da budete”, kaže konobar. “Si, si, baš ličite.”
“Mislite?”, kaže Mošumi. Izgleda da njoj ovo upoređenje ne smeta, komično se iskosa zagleda u
Gogolja. Ipak, primećuje da su joj se obrazi malo zarumeneli, da li od vina ili se postidela, ne bi
znao da kaže.
“Baš smešno što je to rekao”, kaže mu kad izađu napolje na hladnoću.
“Kako to misliš?”
“Pa, smešno mi je što su nas čitavog života roditelji vaspitavali u toj iluziji kao da smo neki
rođaci, kao da smo svi deo neke izmeštene, proširene, bengalske porodice, a evo sad, posle toliko
godina, neko stvarno misli da smo rod.”
On ne zna šta da kaže. Konobarova primedba ga je nekako osujetila; to što ga Mošumi privlači,
sad mu deluje nekako nepristojno.
“Nisi dovoljno toplo obučen”, ona primeti dok pažljivo obmotava vuneni šal oko vrata.
“Kod mene u stanu je sve vreme tako užasno toplo”, kaže. “Upravo su uključili grejanje. Ne
znam zašto, nikako da se naviknem da napolju nije ista temperatura.”
“Zar ne proveriš u novinama?”
“Kupujem ih na putu do posla.”
“Ja uvsk telefonom proverim kakvo će biti vreme kad izlazim iz kuće”, kaže Mošumi.
“Šališ se.” Zuri u nju, nije očekivao da bi ona mogla da bude tip koji radi tako nešto. “Molim te,
reci da se šališ.”
Ona se nasmeje. “To ja ne priznajem baš svakome, da znaš.” Završi sa nameštanjem šala i onda,
ne sklanjajući sa njega ruke, kaže: “Što ti ne staviš ovo?”, i počne ponovo da ga odmotava.
“Molim te, dobro mi je.” Stavi dlan na grlo, na čvor kravate.
“Sigurno?”
On klima glavom, napola u iskušenju da pristane, samo da bi osetio njen šal na svojoj koži.
“Pa, morao bi barem da imaš neku kapu”, kaže mu. “Znam ovde blizu jednu radnju. Jel’ moraš
odmah da se vratiš na posao?”
Odvede ga u jedan mali butik na Medisonu. Izlog je pretrpan ženskim šeširima nataknutim na
sive glave, sa vratovima dugim skoro stopu.
“Pozadi imaju i muške kape”, kaže. Radnja je puna žena. Pozadi je relativno prazno, na
zaobljenim drvenim policama naslagani su jedni na druge kačketi i beretke. On uzme jednu šubaru,
cilindar i isprobava ih zabave radi. Ona čaša vina malo ga je ošamutila. Mošumi krene da pretura po
jednoj korpi.
“Ovo će biti toplo”, kaže i stavlja šaku u debelu mornarsku kapu sa žutom štraftom na obodu.
Rasteže je prstima. “Šta kažeš?” Stavlja mu kapu na glavu, dodiruje mu kosu, lobanju. Smeši se i
pokazuje na ogledalo. Posmatra ga dok on proučava kako mu stoji.
Više je svestan toga da ga ona gleda nego što primećuje svoj lik. Pita se kako joj izgleda lice
bez naočara, i kad raspusti kosu. Pita se kako bi izgledalo da je poljubi u usta. “Sviđa mi se”, kaže
Gogolj. “Uzeću je.”
Ona mu hitro svuče kapu sa glave, pokvarivši mu frizuru.
“Šta radiš?”
“Hoću ja da ti je kupim.”
“Nema potrebe.”
“Ali, baš hoću”, kaže, i već kreće prema blagajni. “Ionako je ovo bila moja ideja. Ti si bio
savršeno srećan i dok si se nasmrt smrzavao.”
Za kasom, blagajnica primeti da Mošumi povremeno baca pogled prema jednom braon šeširu od
vune i pliša sa ukrasom od perja. “Taj je predivan”, kaže blagajnica, pažljivo ga podižući sa poprsja.
“Ručni rad jedne Španjolke. Unikatni rad. Hoćete da ga probate?”
Mošumi ga stavlja na glavu. Jedna mušterija joj upućuje kompliment. Takođe i blagajnica.
“Nema mnogo žena koje bi mogle da ponesu takav šešir”, kaže.
Mošumi pocrveni, baci pogled na etiketu sa cenom koja joj pored lica visi sa končića. “Bojim
se da je ovo, za sada, previše za moj budžet”, kaže.
Blagajnica vrati šešir na policu. “Pa, sad bar znate šta da joj kupite za rođendan”, kaže,
obraćajući se Gogolju.
On stavi novu kapu na glavu i izađu iz radnje. Kasni na onaj sastanak. Da nije toga, bio bi u
iskušenju da ostane sa njom, da šeta pored nje ulicama ili da sa njom utone u mrak bioskopske sale.
Postaje sve hladnije, vetar još silovitije duva a sunce je tek slabašna bela mrlja. Ona ga isprati do
biroa. Do kraja dana, za sve vreme sastanka i posle, dok se trudi da nešto uradi, Gogolj razmišlja o
Mošumi. Kad izađe s posla, umesto da ode na stanicu metroa, ponovo ide putem kojim su išli njih
dvoje, pored onog restorana u kom sada služe večeru. Pronalazi onu radnju sa šeširima, i sam pogled
na nju ga razgali. Skoro je osam, napolju je mrak. Pretpostavlja da je radnja zatvorena i iznenadi se
kad primeti da unutra još gore svetla i da je rešetka tek dopola spuštena. Razgleda artikle u izlogu i
svoj odraz na staklu sa onom kapom koju mu je kupila. Najzad uđe unutra. On je jedina mušterija;
čuje zvuk usisivača u drugom delu radnje.
“Znala sam da ćete se vratiti”, kaže prodavačica kad se pojavi na vratima. Podigne onaj braon
plišani šešir sa biste od stiropora, a da joj on ništa nije rekao. “Bio je već ranije danas sa
devojkom”, objašnjava koleginici. “Da vam ga upakujem?”
“Bilo bi lepo.” Uzbuđen je što ga je tako oslovila. Gleda dok stavljaju šešir u okruglu kutiju
boje čokolade i vezuju je debelom, kremkastom mašnom. Shvati da nije pitao za cenu, ali bez
razmišljanja potpisuje račun na dvesta dolara. Odnese šešir kući i sakrije ga u orman, iako Mošumi
nikad nije dolazila kod njega. Pokloniće joj ga za rođendan, iako nema pojma kad bi on mogao biti.
A ipak, ima neki utisak da je već bio na njenim rođendanima, i ona na njegovim. Tog vikenda,
kad ode kući, u to će se i uveriti; noću, kad majka i Sonja odu gore na spavanje, on je potraži u
svojim foto-albumima koje je majka čuvala sve ove godine. I evo Mošumi gde stoji iza torte sa
upaljenim svećicama u trpezariji njegovih roditelja. Gleda nekud ustranu, ima kupasti papirni šeširić
na glavi. On gleda pravo u objektiv, u ruci drži nož, pozira pred foto-aparatom, nadnosi se nad
tortom, lice mu sija na pragu adolescencije. Pokuša da odvoji fotografiju sa žute lepljive pozadine,
da joj pokaže ovu sliku sledeći put kad se budu videli, ali ona čvrsto prijanja, odbija da se na lak
način iznese iz prošlosti.
Sledećeg vikenda ona ga pozove kod sebe na večeru. Mora da siđe dole da ga pusti u zgradu;
interfon je pokvaren, upozorila ga je kad su se dogovarali.
“Lepa ti je kapa”, kaže mu. Nosi crnu haljinu bez rukava labavo zavezanu na leđima. Bosa je,
uskih stopala, prsti na nogama vire iz sandala nalakirani bordo. Nekoliko pramenova kose izvuklo joj
se iz punđe. Među prstima drži dopola popušenu cigaretu, i tik pre nego što će se nagnuti da ga
poljubi u obraz, pusti je da padne i zgnječi je vrhom sandale. Vodi ga uz stepenice do stana na trećem
spratu. Ostavila je otvorena vrata. U stanu se jako oseća neko jelo; na šporetu, par velikih komada
piletine rumeni u tiganju punom ulja. Svira muzika, neki muškarac peva na francuskom. Gogolj joj
daje buket suncokreta čije su debele stabljike teže od boce vina koju je takođe kupio. Ne zna gde da
stavi cveće; radna površina je em mala, em pretrpana stvarima koje koristi da pripremi jelo: lukom i
pečurkama, brašnom, komadom putera koji se brzo smekšao na toploti, čašom vina koju pije,
plastičnom kesom punom namirnica koje još nije stigla da skloni.
“Trebalo je da donesem nešto jednostavnije”, kaže Gogolj dok se ona vrpolji po kuhinji, drži
cveće na ramenu, kao da očekuje da se nekim čudom nered sam pospremi.
“Već nedeljama sve hoću da kupim suncokrete”, kaže. Baci jedan brz pogled na tiganj na šporetu
i kroz kuhinju ga provede do dnevne sobe. Vadi cveće iz papira. “Tamo gore ima vaza”, kaže
pokazujući na vrh police za knjige. “Hoćeš da mi je dohvatiš?”
Odnese vazu u kupatilo i on čuje kako pušta vodu iznad kade. Iskoristi priliku da skine kaput i
kapu, prebaci ih preko naslona sofe. Obukao se pažljivo, ima na sebi italijansku košulju na plavo-
bele štrafte koju mu je Sonja kupila u prodavnici Basement i crne farmerke. Ona se vrati, stavi cveće
u vazu a vazu na stočić. Stan joj je lepši nego što je očekivao kad je video onaj mračan hodnik.
Podovi su bili sređeni, zidovi sveže okrečeni, na tavanici neonska svetla. U jednom uglu dnevne sobe
je četvrtasti sto za ručavanje, a u drugom je radni sto i ormarići za dokumentaciju. Tri montažne
police za knjige zauzimaju jedan zid. Na stolu za ručavanje je mlin za biber i slanik, a u činiji
blistave glatke klementine. Prepoznaje drugačije varijante stvari koje ima kod kuće: vuneni tepih sa
kašimirskom šarom na podu, rađahstanske svilene jastučiće na sofi, hram Natraj od kovanog gvožđa
na jednoj od polica.
Kad se vrate u kuhinju ona ga posluži maslinama i kozjim sirom pepeljaste korice. Doda mu
vadičep i zamoli ga da otvori ono njegovo vino i uspe sebi čašu. Uvalja još neke komade piletine u
brašno. Meso u tiganju glasno pršti a zid iza šporeta je sav isprskan uljem. Stoji tako u kuhinji dok
ona proverava još nešto u kuvaru Džulije Čajld. Zadivljen je šta se sve dešava samo zbog njega.
Uprkos tome što su već zajedno delili obroke, hvata ga trema što će večerati sa njom.
“Kad hoćeš da jedemo?”, pita. “Jesi li gladan?”
“Svejedno. Šta to praviš?”
Ona ga nesigurno pogleda. “Coq au vin. Dosad ga nisam pravila. Upravo sam ustanovila da se
petao u vinu pravi 24 časa unapred. Bojim se da malo kasnim.”
On slegne ramenima. “Već super miriše. Pomoćiću ti.” Zavrne rukave. “Šta mogu ja da uradim?”
“Da vidimo”, kaže i čita iz kuvara. “Aha. Dobro. Možeš da uzmeš ove glavice luka i da napraviš
znak X odozdo i da ih ubaciš u šerpu.”
“Unutra, sa piletinom?”
“Ne. Mrdni.” Klekne da je dohvati sa jedne od donjih polica. “Ovde. Treba da kuvaju jedan
minut a onda ih izvadi.”
On uradi kako mu je rečeno, napuni šerpu vodom i uključi ringlu. Nađe nož i počne da zaseca
glavice luka kao što je jednom u kuhinji Retlifovih naučio da zaseca glavičice prokelja. Posmatra je
dok odmerava vino i paradajz pire u onaj tiganj sa piletinom. U ormariću traži posude od nerđajućeg
čelika sa začinima i ubacuje u tiganj i list lovora.
“Naravno, mama se zgrozila što ti ne pravim indijsku klopu”, kaže, proučavajući sadržaj tiganja.
“Rekla si joj da dolazim?”
“Slučajno je danas nazvala.” Onda ga pita: “A ti? Jesi li ti podneo izveštaj tvojoj majci?”
“Nisam se baš pretrgao. Ali verovatno već sumnja nešto pošto je subota, a ja nisam kod kuće sa
njom i Sonjom.” Mošumi se nagne nad tiganj, posmatra kako jelo počinje da vri, gurka komade
piletine varjačom. Ponovo baci pogled na receit. “Mislim da bi trebalo da dodam još malo vode”,
kaže, i dospe u tiganj vodu iz čajnika, a para joj skroz zamagli naočare. “Ništa ne vidim.” Smeje se i
udaljava se od šporeta tako da sad stoji bliže njemu. CD se završio i sad se u stanu čuju samo zvuci
sa šporeta. Okrene se prema njemu, još uvek se smeje, oči joj se još uvek ne vide. Podigne ruke
umrljane od pripremanja hrane, od brašna i pileće masnoće. “Hoćeš molim te da mi skineš ovo?”
Obema rukama joj skine naočare uhvativši ih tamo gde dodiruju slepoočnice. Stavi ih na radni
sto. Onda se nagne i poljubi je. Pod prstima oseti njene gole mišice, hladne, iako je u kuhinji toplo.
Privuče je k sebi, jednim dlanom joj pridržava potiljak, oseća pod rukom čvor na haljini i topli,
pomalo kiselkasti ukus njenih usana. Krenu kroz dnevnu sobu do spavaće. Tamo ugleda letvice i
madrac, na podu. Jedva odveže onaj čvor na leđima njene haljine, onda hitro otkopča dugački
rajsfešlus i oko njenih nogu se stvori mala crna barica. Na svetlu koje dopire iz dnevne sobe ugleda
čipkane gaćice i isto takvo prsluče. Obline su joj jače nego što deluje kad je obučena, grudi su joj
punije, bokovi izdašniji. Vode ljubav na pokrivaču, brzo, bez dvoumljenja, kao da im se tela
godinama poznaju. A kad završe, ona upali lampu pored kreveta i posmatraju jedno drugo, ćutke
otkrivaju mladeže i ožiljke i rebra.
“Ko bi to rekao”, kaže umornim glasom, zadovoljna. Smeši se napola spuštenih kapaka.
 On je pogleda nagnuvši se iznad nje: “Divna si.”
“I ti.”
“Vidiš li me uopšte bez onih naočara?”
“Samo ako ostaneš blizu”, kaže.
“Onda bolje da ne mrdam.”
“Nemoj.”
Navuku one čaršave i ostanu da leže jedno drugom u naručju, znojavi i iznemogli. On počne
ponovo da je ljubi i ona prebaci svoje noge preko njegovih. Međutim, osete miris nečeg što gori,
oboje skoče goli sa kreveta i krenu komično da trče do kuhinje, smejući se. Saft je ispario a piletina
nepopravljivo zagorela, čak i tiganj mora da se baci. Sad su već gladni ko vukovi, a pošto nemaju
snage da idu u restoran niti da spremaju nešto drugo, na kraju naručuju telefonom kinesku hranu i dok
čekaju da stigne, hrane jedno drugo oporim, tananim kriškama klementina.

Za tri meseca, oboje već drže svoju odeću i četkice za zube u stanu onog drugog. Viđa je preko
celog vikenda bez šminke, sa sivim podočnjacima dok kuca za radnim stolom, a kad je poljubi u
glavu oseća pod usnama masnoću nakupljenu između dva pranja kose. Takođe vidi kako joj rastu
malje na nogama između dve depilacije, crne korenove dlaka između dve posete salonu, i u tim
trenucima veruje da nikada nije sa nekim delio veću intimnost. Saznaje da uvek spava sa levom
nogom ispruženom a desnom savijenom, članak nasloni preko kolena u obliku broja 4. Ustanovi da
ona često hrče, mada sasvim tiho, zvuči kao kosilica kad neće da se upali, i još škrguće zubima pa joj
on onda masira vilice dok spava. U restoranima i barovima, ponekad ubace u razgovor po koju
rečenicu na bengalskom da nekažnjeno prokomentarišu nesretni izbor frizure ili cipela nekog od
gostiju.
Bez kraja i konca raspredaju o tome koliko znaju ili ne znaju jedno o drugome. Na izvestan
način, vrlo malo toga trsba da se objasni. Dok su odrastali, išli su na iste zabave, gledali su iste
epizode serijala The Love Boat i Fantasy Island dok su im se roditelji gostili u drugom delu kuće,
isti obroci su im servirani na kartonskim tanjirićima, a tamo gde su domaćini bili naročito pedantni,
preko tepiha su stajale raširene novine. Može sasvim lako da zamisli kako joj je izgledao, čak i onda
kad su se njeni preselili u Nju Džerzi. Može da zamisli prostranu kuću njene porodice u predgrađu,
kredenac sa porculanom u trpezariji – ponosno vlasništvo njene majke, veliku državnu srednju školu
u kojoj je bila među najboljima, a osećala se mizerno dok ju je pohađala. I ona je isto tako često išla
u Kalkutu, ubrali bi je iz njenog života u Americi i odveli je u Indiju. Računaju one silne mesece koje
su, i ne znajući, provodili zajedno u tom dalekom gradu, odlazili na izlete i mimoilazili se za samo
nekoliko nedelja. Pričaju o tome kako za oboje ljudi redovno misle da su Grci, Egipćani,
Meksikanci... čak su deo istih nesporazuma.
Ona sa nostalgijom priča o godinama koje je sa porodicom provela u Engleskoj, gde su prvo
živeli u Londonu, koji jedva da pamti, a onda u kući od cigala sa dva ulaza u Krojdonu, sa grmovima
ruža ispred vrata. Opisuje mu usku kuću, kamin na gas, miris vlažnih i hladnih kupatila, kako je jela
ovsene pahuljice sa vrelim mlekom za doručak i nosila u školi uniformu. Priča mu kako je mrzela kad
su se preselili u Ameriku, i kako se dugo trudila da sačuva britanski akcenat. Iz nekog razloga, njeni
su se roditelji plašili Amerike više nego Engleske, možda zbog toga što je tako ogromna, ili možda
zato što su smatrali da su njene veze sa Indijom slabije. Par meseci pre nego što su stigli u
Masačusets, neko dete je nestalo dok se igralo u kućnom dvorištu i nikad ga više nisu pronašli; posle
su dugo stajale njegove fotografije u supermarketu. Seća se da je uvek morala da pozove majku kad
bi sa drugaricama otišle kod neke druge drugarice u komšiluku, čija se kuća videla iz njene, gde se
igrala sa tuđim igračkama i gde su je posluživali kolačima i voćnim punčem. Čim bi ušla morala bi
da se izvini i zamoli ih da telefonira. Majke Amerikanke bile su istovremeno oduševljene i zbunjene
takvim osećanjem dužnosti. “Da sam kod Ane”, obavestila bi na engleskom majku. “Da sam kod Su.”
Ne vređa se kad mu ona prizna da se skoro celog života trudila da izbegava muškarce kao što je
on. Štaviše, to mu godi. Još kad je bila mala devojčica, kaže, čvrsto je odlučila da neće dozvoliti
roditeljima da joj se mešaju u brak. Uvek su je upozoravali da se ne udaje za Amerikanca, kao i
njega, ali on shvata da su u njenom slučaju ta upozorenja bila bespogovorna i da su je, dakle, mučila
mnogo više nego njega. Kad je imala sam pet godina, neki rođaci su je pitali hoće li se udati u
crvenom sariju ili u beloj venčanici. Iako je odbila da im odgovori, znala je, čak i tada, kakav je
odgovor. Kad je napunila dvanaest, sklopila je tajni savez sa još dve svoje poznanice-Bengalke da se
nikada neće udati za Bengalca. Napisale su i zakletve da to nikada neće učiniti, istovremeno ih
zapljuvale i zakopale negde u dvorištu iza kuće.
Od početka puberteta bila je izložena čitavom nizu bezuspešnih pokušaja; svako malo bi se neka
grupica bengalskih neženja, očevih mlađih kolega, pojavila kod njih u kući. Nikada sa njima nije
pričala; otrčala bi na sprat izgovarajući se da mora da uradi domaći i ne bi ni silazila da ih pozdravi
kad krenu. Tokom letnjih boravaka u Kalkuti, neki nepoznati muškarci su se uvek čudesno pojavljivali
kod dede u dnevnoj sobi. Jednom kad su išli vozom u Durganur u posetu stricu, neki muž i žena su bili
toliko drski da pitaju njene roditelje da li je verena; imali su sina koji stažira na hirugiji u Mičigenu.
“Zar nećete vi da joj nađete muža?”, rođaci su zapitkivali njene roditelje. Takva pitanja su je
ispunjavala ledenim užasom. Mrzela je kad bi razgovarali o detaljima njenog venčanja, o jelovniku i
različitam bojama sarija koje se nose za vreme različitih ceremonija, kao da je to svršena stvar.
Mrzela je kad bi baka otključala svoj almari i pokazivala joj nakit koji će joj na taj dan pripasti.
Tužna istina bila je da ona u tome nije htela da učestvuje, i da je zapravo bila očajnički
usamljena. Odbijala je sve one Indijce za koje nije bila ni najmanjs zainteresovana, a kao tinejdžerki
joj je bilo zabranjeno da se viđa sa dečacima. Na koledžu je uvek mesecima bila potajno zaljubljena
u nekog od studenata sa kojim nikad ne bi progovorila ni reč, ili u nekog profesora ili asistenta.
Maštala bi o vezama sa tim muškarcima, centralni događaj dana bio bi slučajan susret s njima u
biblioteci ili službeni razgovor ili to neko predavanje koje bi ona i taj student zajedno slušali, tako da
čak i sada, svaku godinu studija povezuje sa određenim muškarcem ili mladićem za kojim je potajno,
uporno, apsurno žudela. Povremeno bi sa nekim od njih završila na ručku ili kafi, u šta bi polagala
sve svoje nade, ali ti sastanci nisu vodili ničemu. U stvari, nije nikada imala dečka i pred kraj
studija, kako se bližio diplomski, počela je da veruje da ga nikad neće ni imati. Ponekad se pitala
nije li se možda, pošto se toliko gnušala udaje za nekoga koga ne voli, zapravo ogradila od svih
muškaraca. Vrti glavom dok priča, ne dopada joj se da vraća u mislima ovaj deo svoje prošlosti. Čak
i sada se kaje zbog nekih stvari iz rane mladosti. Kaje se zbog svoje poslušnosti, zbog duge, proste,
ravne kose, zbog časova klavira i košulja sa čipkanim kragnicama. Žali zbog nedostatka
samopouzdanja kojim je bila blokirana i zbog 5-6 kila viška koje je morala da nosi u pubertetu. “Ne
čudi me da mi se nikad nisi obraćao”, kaže. Ispunjava ga nežnost dok mu se tako razotkriva. I mada je
i sam bio svedok te njene faze, ne pamti je baš najbolje; sva ona bleda sećanja koja je nosio sa
sobom čitavog života potpuno su izbrisana i njihovo mesto sada zauzima žena koju poznaje.
Na Brownu je njena pobuna bila akademske prirode. Na insistiranje roditelja, glavni predmet
joj je bila hemija, budući da su se oni nadali da će jednog dana krenuti očevim stopama. Ne govoreći
im ništa upisala je dvopredmetne studije i francuski kao drugi glavni predmet. To što je uronila u treći
jezik, treću kulturu predstavljalo je njen spas – pristupila je francuskom jeziku kao i drugim
američkim i indijskim stvarima, bez krivice ili bojazni ili bilo kakvih očekivanja. Bilo joj je lakše da
okrene leđa dvema zemljama koje su tražile svaka svoje i da se okrene trećoj koja od nje nije tražila
ništa. Te njene četiri godine tajnog studiranja omogućile su joj da po završetku fakulteta pobegne što
je mogla dalje. Obavestila je roditelje da nema nameru da postane hemičar i gluva na njihove
proteste podigla sav svoj novac i odselila se u Pariz, bez ikakvih posebnih planova.
Odjednom joj je sve bilo lako, posle tolikih godina koje je provela ubeđena da nikada neće
imati ljubavnika, počela je bez ikakvih problema da uleće u razne veze. Bez snebivanja, dozvoljavala
je muškarcima da je zavode u kafićima, parkovima, dok je posmatrala slike u muzejima. Davala se
otvoreno, do kraja, ne mareći za posledice. Bila je ista ona osoba, izgledala je i ponašala se isto, a
opet, odjednom, u tom novom gradu pretvorila se u jednu od onih devojaka kojima je uvek zavidela i
verovala da nikada neće moći da bude kao one. Dopuštala je muškarcima da joj kupuju piće, vode je
na večere, pa posle taksijem u svoje stanove, u delove grada koje još nije otkrila. Sad kad o tome
razmišlja uviđa da ju je taj iznenadni nestanak inhibicije opio više nego svi oni muškarci zajedno.
Neki su bili oženjeni, mnogo stariji od nje, imali su decu u srednjoj školi. Uglavnom su to bili
Francuzi, ali bilo je i Nemaca i Persijanaca i Italijana i Libanaca. Bilo je dana kad bi posle ručka
spavala sa jednim a posle večere s drugim. Bili su malčice neobuzdani, priča Gogolju prevrćući
očima, onaj tip muškaraca koji obasina ženu parfemima i nakitom.
Našla je posao u jednoj agenciji u kojoj je pomagala američkim biznismenima da nauče
konverzacijski francuski i francuskim biznismenima da nauče konverzacijski engleski. Sastajala se sa
njima u kafićima ili razgovarala sa njima telefonom, raspitivala se o njihovim porodicama, poreklu,
omiljenoj hrani i knjigama. Počela je da se druži sa drugim Amerikancima u Parizu. I njen verenik je
bio deo tog miljea. Bio je bankar iz Njujorka i godinu dana je živeo u Parizu. Zvao se Gream.
Zaljubila se, i vrlo brzo prešla da živi kod njega. Zbog Greama je i upisala postdiplomske na
Njujorškom univerzitetu. Zajedno su iznajmili stan u Aveniji Jork. Živeli su zajedno krijući se, sa dve
telefonske linije, kako njeni roditelji ne bi saznali. Kad bi oni dolazili u Njujork, on bi odlazio u
hotel noseći sve svoje stvari sa sobom. Isprva im je bilo uzbudljivo da održavaju u životu tako
debelu laž. Ali onda je postalo zamorno, neizvodljivo. Odvela ga je kući u Nju Džerzi, pripremila se
za bitku, ali, na njeno iznenađenje, roditeljima je zapravo laknulo. Tada su već smatrali da ima dosta
godina i prestalo je da im bude važno da li je zet Amerikanac ili ne. Već je poveliki broj dece
njihovih prijatelja završio u braku sa Amerikancima, izrodio bledoliku, tamnokosu decu – polu-
Amerikance, i niko nije prošao tako grozno kao što su se roditelji plašili. I tako su njeni učinili sve
što su mogli da ga prihvate. Rekli su svojim prijateljima Bengalcima da je Gream lepo vaspitan,
obrazovan na najboljim školama i da zarađuje impresivnu platu. Naučili su da preskoče činjenicu da
su mu roditelji razvedeni, da mu se otac ponovo oženio ne jednom, već dvaput i da je njegova druga
žena samo deset godina starija od Mošumi.
Jedne noći, dok su bili zarobljeni u taksiju, u gužvi u centru grada, ona ga je impulsivno pitala
da se venčaju. Sada kad se toga seti, misli da su verovatno sve one godine u kojima su razni ljudi
pokušavali da je prisvoje, odaberu, kada je ossćala kako se nevidljiva mreža steže oko nje, zapravo
dovele do toga da ona zaprosi njega. Gream je pristao, dao joj dijamantski prsten njegove bake.
Složio se da ode avionom sa njom i njenim roditeljima u Kalkutu, da upozna njenu širu familiju i
zatraži blagoslov od njenog dede i babe. Sve ih je šarmirao, naučio da sedi na podu i jede prstima i
da dodirne prašinu sa babinih i dedinih stopala. Išao je u posetu gomili rođaka, izjeo tanjire i tanjire
sirupastog mishtija, strpljivo pozirao za bezbroj fotografija na krovovima kuća, opkoljen rodbinom.
Pristao je na hindu venčanje i tako su ona i njena majka otišle da pazare u Geriahat i u New Market,
odabrale su desetak sarija, zlatni nakit u crvenim kutijicama sa ljubičastom plišanom postavom, dhoti
i topor29 za Greama koje je njena mati na svojim rukama nosila u avionu kad su se vraćali iz Kalkute.
Isplanirali su da venčanje bude na leto, u Nju Džerziju, proslavili su veridbu, već primili neke
poklone. Njena majka je na kompjuteru otkucala objašnjenja nekih bengalskih svadbenih rituala i
poslala ih poštom svim Amerikancima na listi zvanica. Njihova slika je izašla u lokalnom listu.
Par nedelja pre venčanja, izašli su sa prijateljima na večeru, bili su svi opušteni i pripiti, i onda
je čula Greama kako prepričava kako se proveo u Kalkuti. Na njeno zaprepašćenje, žalio se na sve i
svašta, komentarisao kako mu je bilo naporno i kako je njihova kultura jako represivna. Jedino gde su
išli bilo je u obilazak rodbine, rekao je. Iako je smatrao da je grad fascinantan, društvo je, po njemu,
bilo malo previše ruralnog tipa. Ljudi sve vreme ostaju kod kuće. Nemaš ništa da popiješ. “Zamisli
kako mi je bilo sa pedesetoro njenih rođaka bez alkohola. Nisam čak ni za ruku mogao da je držim na
ulici da se neko ne zablene u nas”, kazao je. Ona je sve to slušala, napola sa razumevanjem, a napola
užasnuta. Jer, jedna je stvar kad se ona odrekne svog nasleđa, jedno je kad ga ona kritikuje, a sasvim
drugo kad to čuje od njega. Kad su se vraćali iz restorana, ona je potegla tu temu i rekla mu da su ga
njegovi komentari povredili i zašto joj to nikad nije rekao? Da li se sve vreme samo pretvarao da
uživa? Počeli su da se prepiru, između njih se otvorio jaz, progutao ih i ona je naprasno, u nastupu
besa, skinula onaj prsten njegove bake i zafrljačila ga na pločnik, pod točkove automobila, a Gream
ju je onda pred svim onim prolaznicima ošamario. Do kraja nedelje se iselio iz zajedničkog stana.
Ona je prestala da ide na fakultet i batalila studije. Progutala je pola bočice pilula i nasilno su joj
isprali želudac u hitnoj pomoći. Uputili su je na psihoterapiju. Zvala je svog savetnika na
univerzitetu, rekla mu da je imala nervni slom i da će pauzirati do kraja semestra. Venčanje je
odloženo, obavili su na stotine telefonskih poziva. Izgubili su depozit koji su uplatili Shah Jahan
agenciji za katering, kao i za medeni mesec u “Palati na točkovima”. Zlato su deponovali u sef u
banci, sarije i bluze i prsluke sklonili u kutiju u koju ne mogu da uđu moljci.
Prva pomisao bila joj je da se vrati u Pariz. Ali, bila je na studijama, previše blizu diplomi da
bi odustala, a osim toga nije ni imala novca. Napustila je onaj stan u Aveniji Jork pošto više nije
mogla sama da ga plaća. Odbila je da se vrati kod roditelja. Neki njeni prijatelji iz Bruklina su je
primili kod sebe. Bilo je jako bolno, rekla mu je, živeti tada sa jednim parom, slušati ih kako se
zajedno ujutru tuširaju, gledati ih kako se ljube i svako veče zatvaraju vrata spavaće sobe, ali u prvo
vreme nije mogla da podnese da bude sama. Počela je da radi neke privremene poslove. Kad je
uštedela dovoljno da iznajmi sebi stan u Ist Vilidžu, bila je sretna što je napokon sama. Čitavo leto je
išla sama u bioskop, neki put i na tri projekcije dnevno. Kupovala je svake nedelje TV vodič i čitala
ga od korice do korice i planirala večeri gledajući svoje omiljene emisije. Počela je upornu dijetu i
jela samo raitae30 i Triscuits keks. Postala je mršavija nego ikada do tada, i na slikama iz tog
perioda skoro da se ne da prepoznati. Išla je na rasprodaje kojih je puno krajem leta, i pokupovala
čitavu garderobu za dva broja manju; posle šest meseci, sve je poklonila radnjama sa polovnom
robom. Kad je došla jesen, bacila se na učenje, nadoknadila sve što je bila propustila tog proleća i
počela tu i tamo da izlazi. A onda ju je jednog dana pozvala majka i pitala je da li se seća dečaka po
imenu Gogolj.
 9.

Venčaju se u roku od godinu dana u hotelu Double Tree u Nju Džerziju, u blizini predgrađa gde
žive njeni. Ni on ni ona ne žele takvo venčanje. Oni bi oboje više voleli da su mogli da odaberu neko
mesto koje bi recimo njihovi prijatelji Amerikanci odabrali, kao što je Botanička bašta u Bruklinu ili
Metropoliten Klub ili Boat House u Central parku. Više bi voleli da gosti sede za stolovima, da na
svadbi svira džez, da fotografije budu crno-bele i da sve bude mnogo skromnije. Međutim, roditelji
insistiraju da se pozove skoro trista zvanica, da se služi indijska hrana i da bude dovoljno parking
mesta za sve. Gogolj i Mošumi zajedno odluče da je bolje popustiti im nego se sa njima svađati. Tako
im i treba, šale se, kad su uopšte poslušali svoje majke i otišli na onaj sastanak, a sama činjenica da
oboje dižu ruke pred roditeljskim navaljivanjima čini čitavu stvar malčice podnošljivijom. Par
nedelja posle objavljivanja veridbe, već je određen datum, rezervisan hotel, dogovoren jelovnik i
mada bude par poziva noću (njena majka zove da pita da li više voli tortu iz jednog ili više nivoa,
zelenkaste ili roze servijete, vina Chardonnay ili Chablis), Gogolj i Mošumi nemaju mnogo šta da
rade osim da saslušaju i kažu da, kakogod vi mislite da je bolje, nama zvuči u redu. “Smatraj da imaš
sreće”, kažu Gogolju na poslu. Planiranje svadbe je užasno stresan posao, prvo pravo bračno
iskušenje, kažu. A opet, nekako mu je čudno da tako malo učestvuje u pripremi sopstvene svadbe, i
seti se svih ostalih proslava u životu, svih onih rođendanskih veselja i slavlja nakon završene škole
koje su roditelji priređivali u njegovu čast dok je bio dete, na koja su dolazili njihovi prijatelji i na
kojima ga je uvek pratio neki čudan osećaj nepripadanja.

U subotu, na dan venčanja, spakuju kofere, iznajme auto i odvezu se u Nju Džerzi, razdvoje se u
hotelu gde nju dočekuje njena, a njega njegova familija. Od sutra, shvata u šoku, on i Mošumi činiće
posebnu porodicu. Nisu videli hotel pre nego što su stigli. Najlepše u njemu je stakleni lift u centru
hotela, koji bez prestanka ide gore-dole na veliko oduševljenje kako dece tako i odraslih. Sobe se
nižu iza serije eliptičnih balkona koji se vide iznutra, iz lobija, i podsećaju Gogolja na veliku garažu.
On ima posebnu sobu na istom spratu kao majka i Sonja i par najbližih porodičnih prijatelja
Gangulijevih. Mošumi je propisno smeštena na spratu iznad, do svojih roditelja, bez obzira što ona i
Gogolj već praktično žive zajedno u njenom stanu. Njegova majka mu je donela stvari koje će obući,
panđabi sako boje pergamenta koji je bio očev, plisirani dhoti sa učkurom na pojasu, par nagrai
papuča sa izvijenim vrhom. Otac nikad nije ni obukao ovaj panđabi, i Gogolj mora da ga okači u
kupatilu i da pusti vrelu vodu da se isprave nabori. “Njegov blagoslov uvek te prati”, kaže mu majka,
ispruživši ruke i položivši mu načas dlanove na glavu. Po prvi put od očeve smrti, brižljivo se
spremila, obukla lep svetlo-zeleni sari, stavila bisernu ogrlicu oko vrata i dopustila Sonji da joj
namaže usne ružem. “Da nije previše?”, brine se majka gledajući se u ogledalu. On je, međutim, nije
video ovako lepu, ovako srećnu, ovako uzbuđenu, već godinama. I Sonja je obukla sari, ciklama boje,
sa srebrnim vezom, i ima crvenu ružu u kosi. Predaje mu neku kutiju uvijenu u papir.
“Šta je to?”
“Nisi valjda mislio da sam zaboravila tvoj trideseti rođendan?”
Rođendan mu je bio pre nekoliko dana, bio je radni dan i on i Mošumi su bili previše zauzeti da
ga proslave kako treba. Čak je i njegova majka, zaokupljena organizacijom detalja u poslednji minut,
bila zaboravila da ga nazove odmah ujutru, kao što to uvek radi.
“Mislim da sam sada zvanično dovoljno star, da mogu da se nadam da će početi da zaboravljaju
moj rođendan”, kaže, prihvatajući poklon.
“Siroti Grgolj.”
Unutra je mala flašica burbona i crvena kožna čuturica. “Dala sam da se ugravira”, kaže, i kad
okrene čuturu vidi inicijale NG. Seti se kako je pre mnogo godina zavirio u Sonjinu sobu i saopštio
joj svoju odluku da promeni ime u Nikhil. Ona je tada imala trinaest i nešto, i radila je domaći na
krevetu. “Ne možeš to da uradiš”, rekla mu je onda vrteći glavom a kad ju je upitao zašto ne,
jednostavno je rekla: “Zato što ne možeš. Zato što si Gogolj.” Sada je posmatra kako se šminka u
njegovoj sobi, zateže kožu oko očiju i iscrtava tanku crnu liniju uz gornji kapak, i to ga podseti na
jednu sliku njihove majke sa njenog venčanja.
“Ti si sledeća, da znaš”, kaže joj.
“Ne podsećaj me.” Napravi grimasu, pa se nasmeje. To što su oboje sluđeni od uzbuđenja,
rastuži ga, podseti ga da otac više nije živ. Zamišlja ga u odelu sličnom njegovom, sa šalom nabranim
preko ramena, kao kad je išao na pujo. Zna da bi taj kostim za koji se plaši da u njemu izgleda
blesavo, na ocu izgledao dostojanstveno i da bi više pristajao njemu nego Gogolju. Nagrai papuče su
mu jedan broj veće i mora u njih da nagura papir. Za razliku od Mošumi, kojoj profesionalni frizer
namešta frizuru i šminku, Gogolj se spremi za par minuta. Žali što nije poneo patike; mogao je da
istrči par minuta na traci pre nego što se obukao za venčanje.
Na jednoj platformi prekrivenoj čaršafima odvija se sat vremena duga, razvodnjena hindu
ceremonija. Gogolj i Mošumi sede u turskom sedu, prvo jedno preko puta drugog, a onda jedno pored
drugog. Gosti sede naspram njih na metalnim stolicama na rasklapanje; da bi prostor bio veći,
otvorena su velika harmonika vrata izmođu dve banket-sale bez prozora i sa spuštenom tavanicom.
Tik ispred njih snimaju ih video-kamerom, a iznad glava im drže reflektore koji bacaju belo svetlo.
Sa zvučnika se čuje shenai31 muzika. Ništa nisu vežbali niti im je neko objasnio unapred šta će se
događati. Čitava gomila mašija i mešoa ih okružuje i stalno im dobacuje šta da rade, kada da govore
ili da ustanu ili da bace cveće na malu mesinganu urnu. Sveštenik je jedan prijatelj Mošuminih
roditelja koji je anesteziolog, ali slučajno i braman. Ostavljaju se ponude ispred slika njihovih baba i
deda i Gogoljevog oca i baca se pirinač na lomaču koju im uprava hotela ne dozvoljava da zapale.
On razmišlja o svojim roditeljima koji su sve do ovog momenta bili stranci, dvoje ljudi koji nisu
jedno s drugim progovorili ni reč dok svadba nije bila gotova. Odjednom, dok sedi tako pored
Mošumi, on shvata šta to znači, i zadivljuje ga sva njihova hrabrost i poslušnost koju su morali imati
da bi pristali na tako nešto.
Prvi put je Mošumi video u sariju, osim na onim puđo zabavama pre onoliko godina, koje je
ćutke istrpela. Ima na sebi bar deset kila zlata – u jednom momentu, kad sednu jedno naspram drugog,
a ruke im zajedno umotaju u neku kariranu tkaninu, uspe na njoj da izbroji jedanaest ogrlica. Na
obrazima su joj nacrtana dva ogromna lotosa crvenih i belih latica. Sve do sad je njenog oca zvao
šubirmešo, a majku rina-maši, kao i uvek, kao da su mu ujak i ujna, kao da mu je Mošumi još uvek
nekakav rod. Ali do kraja večeri, postaće njihov zet i očekivaće od njega da im se obraća kao drugim
roditeljima, kao da su njegovi drugi baba i ma.
Posle ceremonije se preobuče u odelo, a ona u crvenu baranasi haljinu na tanke pruge, koju je
sama kreirala i dala jednoj prijateljici da joj sašije. Oblači je uprkos majčinom protestu (htela bi da
zna šta fali šalvarama i košulji) i kad Mošumi slučajno zaboravi šal na stolici i obnaže joj se vitka,
bronzana ramena tiho se svetlucajući od nekog praha kojim ih je posula, u svoj toj gužvi, majka stiže
da joj dobacuje prekorne poglede koje Mošumi ignoriše. Bezbroj ljudi prilazi da čestita Gogolju,
govore da su ga videli kad je bio tako mali, traže da se sa njima fotografiše, da raširi ruke i zagrli
čitavu porodicu i da se smeši. Sve vreme svadbe je omamljen od pića, zahvaljujući otvorenom baru
na koji su pristali njeni roditelji. Mošumi se zgrozi kad vidi da su u sali za bankete stolovi ukrašeni
tilom, a bršljan i šlajer izuvijani oko stubova. Nalete jedno na drugo kad ona jednom ode do toaleta,
razmene jedan brz poljubac, miris cigarete u njenom dahu sakriven je delimično mentol bombonom
koju jede. Zamišlja je kako puši u toaletu, sedi na WC šolji sa spuštenim poklopcem. Čitavo veče
jedva da su progovorili jedno s drugim; tokom ceremonije venčanja držala je spušten pogled, a posle
je svaki put kad bi je pogledao živo razgovarala sa nekim ljudima koje on ne poznaje. Iznenada
dobija želju da ostanu nasamo, žali što ne mogu da se iskradu do njegove ili njene sobe i ignorišu sve
ostale kao kad je bio dečak. “Hajde”, vuče je ka onom staklenom liftu, “samo na petnaest minuta.
Niko neće ni primetiti.” Ali, večera je već u toku i preko mikrofona se prozivaju brojevi stolova,
jedan po jedan. “Morao bi neko posle da mi popravi frizuru”, kaže. Srebrne grejne posude posebno
su obeležene za goste Amerikance. Služe se tipična jela sa severa Indije, čitava brda začinjenog
ružičatog tandoorija32, aloo gobi u gustom sosu od pomorandže. Čuje kako neko ko čeka na red kaže
da je slanutak prokisao. Sede za glavnim stolom u centru sale, sa majkom, Sonjom, njenim roditeljima
i bratom Samratom, koji je propustio svoj sastanak sa savetnikom za profesionalnu orijentaciju na
univerzitetu u Čikagu da bi došao na svadbu. Članovi i prijatelji porodice drže trapave zdravice uz
šampanjac. Njen otac ustane, nervozno se smeška, zaboravi da digne čašu i kaže: “Mnogo vam hvala
što ste došli”, onda se okrene Gogolju i Mošumi: “Onda, da budete srećni.” Sve one silne mashi
obučene u sarije, kikoću se i kuckaju viljuškama o čaše dajući im znak da se poljube. Svakog puta im
ispuni želju i čedno poljubi mladu u obraz.
Na kolicima stiže torta na kojoj piše “Nikhil uzima Mošumi”. Mošumi se smeška pred foto-
aparatima kao i uvek, usta drži zatvorena a glavu malčice pognutu ulevo. Svestan je da on i Mošumi
ispunjavaju kolektivni, duboko uvreženi san – jer oboje su Bengalci i svi mogu malo da se
raspojasaju. Povremeno kad pogleda svatove, ne može a da ne pomisli da je moglo lako da se desi da
pre dve godina on sedi u moru okruglih stolova kao što su ovi kojima je sada okružen, i gleda kako se
ona udaje za drugog čoveka. Ta ga pomisao preplavi kao iznenadni talas, ali brzo sam sebe podseti
da sada on sedi pored nje. Crveni Banarasi mladenački sari i zlato kupljeni su pre dve godine, za
njenu svadbu sa Greamom. Ovoga puta njeni roditelji imali su samo da spuste kutije sa najviše police
u ormaru, podignu nakit iz sefa u banci i pronađu detaljno sastavljenu listu za katering agenciju.
Pozivnice koje je osmislila Ašima, a slova u prevodu na engleski ispisao Gogolj, jedine su stvari
koje nisu ostaci.
Pošto Mošumi mora da održi predavanje tri dana posle svadbe, moraju da odlože medeni mesec.
Najbliže što imaju medenom mesecu je jedna zajednička noć u hotelu Double Tree iz koga oboje žele
što pre da odu. Roditelji su međutim uložili mnogo truda i novca da zakupe poseban mladenački
apartman. “Moram da se istuširam”, kaže Mošumi čim ostanu konačno sami i utrčava u kupatilo. On
zna da je premorena, kao i on (veče se završilo jednom podužom partijom igranja uz hitove Abe).
Gleda po sobi, otvara fijoke i vadi pribor za pisanje, otvara mini-bar, čita šta sve na jelovniku nudi
rum-servis, mada uopšte nije gladan. Zapravo čak oseća neznatnu mučninu od mešavine burbona i dva
velika komada torte koje je pojeo, jer nije okusio ništa za večerom. Baci se na veliki bračni krevet.
Čaršav je posut laticama cveća, što je bio poslednji gest njihovih porodica pre nego što su se
povukli. Čeka je, menja kanale na televizoru. Pored njega je boca šampanjca u kofici i čokoladice u
obliku srca na tanjiru sa čipkastim podmetačem. Gricne jednu od čokoladica. Punjena je tvrdom
karamelom, i mora da žvaće jače nego što je očekivao.
Vrti oko prsta zlatnu burmu koju mu je stavila pošto su isekli kolač, identičnu onoj koju je on
stavio njoj. Zaprosio ju je na njen rođendan, poklonivši joj prsten sa jednim dijamantskim kamenom i
onaj šešir koji joj je kupio posle njihovog drugog izlaska. Smislio je čitav scenario, njen rođendan je
iskoristio da je za vikend odvede u jednu provincijsku gostionicu na reci Hadson, što je bio prvi put
da su zajedno nekud otišli, a da to nije bilo kod njenih u Nju Džerzi ili u Pemberton Road. Bilo je
proleće, onom plišanom šeširu više nije bila sezona. Bila je oduševljena kako ga se setio posle toliko
vremena. “Ne mogu da verujem da je još uvek bio u radnji”, rekla je. Nije joj rekao istinu o tome
kada je kupio šešir. Poklonio joj ga je kad su sišli u trpezariju, posle šatobrijana koji su im sekli za
stolom. Neznanci su se okretali da se dive Mošumi kad je stavila šešir na glavu. Pošto ga je
isprobala, odložila je kutiju ispod stolice, ne primetivši da je u papiru ostala još jedna, manja
kutijica. “Ima tu još nešto”, morao je da joj kaže. Kad je posle o tome razmišljao, zaključio je da ju
je više šokirao šešir nego prosidba. Jer, dok je ovo prvo zaista bilo pravo iznenađenje, ovo drugo se
dalo očekivati – od samog početka njihove porodice su podrazumevale, a uskoro i oni sami, da se
(ukoliko se dopadnu jedno drugom) njihova veza neće odugovlačiti i da će se sigurno uzeti. “Da”,
rekla mu je, kezeći se, podižući pogled sa kutije za šešir i pre nego što je stigao išta da pita.
Sada se pojavljuje u snežno belom hotelskom frotirskom ogrtaču. Skinula je šminku i nakit;
vermilion kojim joj je namazao razdeljak na kraju ceremonije isprao se iz kose. Na nogama više
nema štikle od deset santimetara koje je obula čim se završio verski deo obreda, u kojima je bila viša
od skoro svih svatova. Još uvek misli da je baš ovako najzanosnija, kada je bez ukrasa, svestan da mu
time dokazuje da neće tražiti drugog osim njega. Ona sedne ukraj kreveta, namaže neki plavi krem iz
tube na listove i stopala. Jednom je i njemu masirala stopala, onda kad su išli peške preko
Bruklinskog mosta, pa su im noge utrnule i smrzle se. Onda ona legne na jastuke, pogleda ga i pruži
mu ruku. Očekuje da će ispod ogrtača zateći neki čipkani veš – u Njujorku je bacio pogled na gomilu
poklona sa devojačke večeri koji su ostali u uglu spavaće sobe. Međutim, naga je, koža joj miriše,
malo prejako, na neko bobičasto voće. On joj poljubi tamne malje na mišicama, isturenu ključnu kost
za koju mu je jednom priznala da je smatra najlepšim delom tela. Vode ljubav uprkos tome što su
iscrpljeni, njena vlažna kosa hladna je i mlitava kad u nju zagnjuri lice, ružine latice im se lepe za
laktove i ramena i listove. Udiše miris njene kože, još uvek ne može da shvati da su sad muž i žena.
Kada će se na to navići? Čak i sada ima utisak kao da nije sam sa njom, napola očekuje da neko
pokuca na vrata i saopšti im šta sledeće ima da se uradi. I mada je želi kao i uvek, odahne kad završe,
ostanu da leže jedno pored drugog znajući da se od njih više ništa ne očekuje i da napokon mogu da
se opuste.
Posle otvore šampanjac i sede zajedno na krevetu i pregledaju veliku torbu za šoping koja je
puna koverta sa čekovima. Te su im čekove poklonile stotine prijatelja njihovih roditelja. Ona nije
htela da pravi listu poželjnih poklona. Gogolju je rekla da je to zato što nema vremena, ali je on
osetio da ne bi mogla po drugi put da pregura to preko glave. Njemu tako i odgovara, bar mu neće
stan biti zakrčen gomilom vaza i poslužavnika i kompletima šerpi i lonaca. Nemaju digitron, pa
sabiraju brojke na silnim listovima papirima sa zaglavljem hotela. Većina čekova naslovljena je na
gosp. Nikhila i g-đu Mošumi Ganguli. Iznosi glase na sto i jedan dolar, jer Bengalci smatraju da
okrugli brojevi ne donose sreću. Gogolj sabira ukupan iznos na svakoj stranici.
“Sedam hiljada i trideset pet”, objavljuje.
“Nije loše, g-dine Ganguli.”
“Rekao bih da smo na konju, g-đo Ganguli.”
Samo što ona nije gospođa Ganguli. Mošumi je zadržala svoje prezime. Nije uzela Ganguli čak
ni kao drugo prezime. I njeno sopstveno prezime, Mazumdar, previše je komplikovano. Da doda još
jedno, više ne bi moglo da stane u prozorče na poslovnim kovertama. Osim toga, sada je već počela
da objavljuje radove pod imenom Mošumi Mazumdar. To se ime već pojavljuje u fusnotama članaka
o francuskoj feminističkoj misli u nekim od prestižnih akademskih časopisa, na koje Gogolj uvek
uspe da se poseče kadgod pokuša da ih čita. Iako joj to nije priznao, nadao se da će možda, na dan
kad budu tražili dozvolu za venčanje, Mošumi da se predomisli, makar iz poštovanja prema njegovom
ocu ako ništa drugo. Njoj, međutim, nikada nije ni palo na pamet da bi mogla da promeni prezime u
Ganguli. Kad rođaci iz Indije budu nastavili da pisma adresiraju na “g-đa Mošumi Ganguli”, ona će
samo vrteti glavom i uzdisati.

***
Novac ulažu kao depozit za stan sa jednom spavaćom sobom, blizu Treće avenije. Malo je
skuplji nego što bi mogli sebi da priušte bez odricanja, ali zaljube se u bordo tendu, dnevnog portira,
hodnike sa pločicama bundevine boje. Sam stan je malen ali luksuzan, ima ugrađene police za knjige
od mahagonija koji idu od poda do plafona, i tamne lakirane podove od širokih dasaka. Dnevna soba
ima svetlarnik a kuhinja ima ugrađene skupe instalacije od nerđajućeg čelika, kupatilo ima mermerni
pod i zidove. Iz spavaće sobe izlazi se na pravi “Julijin” balkon, u jedan ugao će Mošumi staviti svoj
pisaći sto, kompjuter, štampač i ormariće sa dokumentacijom. Na poslednjem su spratu i ako se
dovoljno nagnu kroz prozor od kupatila, mogu da vide Empajer Stejt Bilding. Par puta vikendom
odlaze autobusom do Ikee da napune sobe nameštajem: imitacijom Noguchi lampi, crnom trodelnom
sofom, kilim i flokati tepisima, žutim drvenim postoljem za bračni krevet. I njeni roditelji i Ašima su
u isto vreme impresionirani i zbunjeni kad im prvi put dođu u posetu. Zar vam ovo nije mali stan, sad
kad ste se uzeli? No, Gogolj i Mošumi još ne razmišljaju o deci, sigurno ne pre nego što ona odbrani
disertaciju. Subotom odlaze da kupuju hranu na zelenoj pijaci na Junion Skveru, sa platnenim torbama
okačenim preko ramena. Kupuju namirnice za koje nisu baš najsigurniji kako se pripremaju, praziluk i
sveži fava pasulj i izdanke paprati, a recepte traže u kuvarima koje su dobili na poklon. Povremeno,
dok kuvaju, aktivira se protivpožarni alarm koji je preterano osetljiv i onda moraju da ga ućutkaju
drškom od metle.
Tu i tamo naprave žurku, od one vrste koju njihovi roditelji nikad nisu pravili, u prohromskom
šejkeru mešaju martini za arhitekte sa Gogoljevog posla ili Mošumine prijatelje sa postdiplomskih
studija. Puštaju bosa nova muziku i služe hleb i salame i kačkavalj. Prebacio je novac sa svog računa
u banci na njen, i sad imaju zajedničke svetlo zelene čekove sa oba njihova imena odštampana u uglu.
Rešili su da ATM šifra za karticu glasi Lulu, što je naziv onog francuskog restorana u kom su prvi put
zajedno jeli. Uglavnom večeraju za visokim barskim stolicama u kuhinji ili sa stočića, dok gledaju
televiziju. Ne prave često indijsku hranu – obično pripreme testeninu ili ribu na žaru ili donesu hranu
iz jednog tai restorana malo niže u ulici. Ponekad, međutim, recimo nedeljom, oboje se užele hrane
na kojoj su odrasli i onda odu vozom do Kvinsa i pojedu branč u Jackson Dineru, natrpaju tanjire
tandoori piletinom i pakorama33 i kebabima, a posle odu da kupe basmati34 pirinač i začine koji im
ponestaju. Ili odu u neku od onih majušnih čajdžinica da iz kartonskih čaša popiju čaj sa gustim
kondenzovanim mlekom gde od konobarice traže na bengalskom da im donese bokal zaslađenog
jogurta i haleem.35 Svako veče pre nego što će krenuti kući on je nazove da kaže da stiže i da pita
treba li usput da kupi neku glavicu salate ili veknu hleba.
Posle večere gledaju televiziju a Mošumi ispisuje silne karte sa zahvalnicama prijateljima
njihovih roditelja za sve one čekove za koje su morali da popune dvadeset različitih uplatnica samo
da ih prebace na svoj račun. Eto te stvari im daju osećaj da su sada venčani. Što se tiče svega drugog,
sve je isto, samo što su sada stalno zajedno. Noću ona spava kraj njega, uvek se prevrne na stomak i
svako jutro se budi sa jastukom preko glave.
S vremena na vreme, Gogolj u stanu pronalazi ostatke iz njenog ranijeg života, njenog života sa
Greamom – posvetu njemu i njoj u nekoj knjizi pesama, razglednicu iz Provanse uguranu u rečnik,
adresiranu na stan u kom su potajno živeli zajedno. Jednom prilikom, nešto ga vuče da za vreme
pauze za ručak odšeta do te adrese i pita se kako joj je život tada izgledao. Zamišlja kako je hodala
pločnicima, nosila kese sa namirnicama iz supermarketa iza ugla, bila zaljubljena u drugog čoveka.
Nije ljubomoran na njenu prošlost samu po sebi. Samo se ponekad pita da li on za nju predstavlja
neku vrstu kapitulacije ili poraza. Nema uvek takav osećaj, ali tu je da mu smeta, navlači se preko
njegovih misli kao paukova mreža. Gleda okolo po stanu, nastoji sam sebe da razuveri, podseća sebe
na život koji su zajedno osmislili i sada ga dele. Gleda njihovu fotografiju sa venčanja, oko vrata im
vise isti venci cveća. Uramili su je u elegantni kožni okvir i stavili na televizor. Odlazi u spavaću
sobu u kojoj ona radi, poljubi je u rame, odvlači je u krevet. Ali u ormaru koji je sada njihov
zajednički, još uvek stoji kesa sa belom haljinom za koju zna da je planirala da je obuče mesec dana
nakon indijske ceremonije venčanja planiranog za nju i Greama, na drugoj ceremoniji, pred
opštinskim matičarem, na travnjaku kuće Greamovog oca u Pensilvaniji. To mu je ona ispričala. Kroz
plastični prozorčić na kesi vidi se delić tkanine. Jednom prilikom otvorio je kesu, video unutra nešto
bez rukava, do kolena, sa običnim okruglim izrazom što ga je podsetilo na haljinicu za tenis. Jednog
dana pitao ju je zašto je još uvek čuva. “A, to”, kaže mu uz sleganje ramenima. “Sve nešto mislim da
je ofarbam.”
U martu odlaze u Pariz. Mošumi je pozvana da održi predavanje na nekom kongresu na Sorboni i
odluče da celu stvar produže na godišnji odmor, a Gogolj sredi da odsustvuje nedelju dana s posla.
Umesto da odsednu u hotelu, ostaju u Bastiji, u stanu čiji je vlasnik jedan Mošumin prijatelj,
muškarac po imenu Emanuel, novinar, koji je tada na odmoru u Grčkoj. Stan jedva da se greje,
minijaturan je, do njega ima šest stepenišnih krila, kupatilo je veličine telefonske govornice. Krevet
je na galeriji, tik ispod tavanice, tako da seks predstavlja ozbiljan rizik. Posuda za espreso skoro da
zauzima ceo uski šporet sa dve ringle. Osim dve stolice za stolom za ručavanje, nema gde da se
sedne. Vreme je zimsko, turobno, nebo belo, sunce uvek zaklonjeno od pogleda. Pariz je poznat po
ovakvom vremenu, kaže mu Mošumi. On se oseća kao da ga nema; muškarci na ulicama stalno pilje u
Mošumi, otvoreno je prate pogledom bez obzira što je Gogolj pored nje.
To mu je prvi put da je u Evropi. Prvi put vidi arhitekturu o kojoj je čitao tolike godine, kojoj se
divio na slajdovima i stranicama knjiga. Iz nekog razloga, u Mošuminom društvu više je svestan svog
neiskustva nego što oseća uzbuđenje. Iako jednog dana zajedno odlaze do Šartra, a drugog do Versaja,
ima utisak da bi ona više volela da se nalazi sa poznanicima po kafeima, da pohađa predavanja na
kongresu, da jede u njenim omiljenim bistroima i kupuje u omiljenim radnjama. Od početka se oseća
beskorisno. Mošumi odlučuje o svemu, samo ona priča. On sedi kao da je nem u mlečnim restoranima
u kojima ručaju, nem čitavo popodne koje provedu u d’Orseyu. Naročito je nem kad on i Mošumi
izađu na večeru sa njenim prijateljima Francuzima, ispijaju perno i slade se kuskusom i kupusom,
puše i prepiru se preko stola postavljenog papirnim stolnjakom. Muči se da uhvati o čemu pričaju – o
evru, Moniki Levinski, kompjuterskom problemu sa prelaskom na 2000-u – ali ostalo ne razume, ne
razaznaje ni jednu reč od čandrljanja tanjira i brundanja glasova čiji smeh odjekuje. Posmatra ih u
džinovskim ogledalima koja u pozlaćenim ramovima vise na zidovima, i kako im se crne glave
primiču jedna drugoj.
Jedan deo njega zna da je privilegija biti ovde sa nekim ko poznaje grad tako dobro, ali onaj
drugi njegov deo hteo bi da bude samo turista, da se muči sa knjižicom fraza, da napravi svoju listu
građevina koju želi da obiđe, da se izgubi. Kad jedne noći dok se vraćaju u onaj stan prizna ovo
Mošumi, ona mu kaže: “Što mi nisi odmah rekao?” i sledeće jutro daje mu instrukcije kako da dođe
do stanice metroa, da se slika u automatu i kupi narandžastu kartu za gradski prevoz. I tako Gogolj
kreće sam u obilazak Pariza, dok je Mošumi već na kongresu ili još uvek za stolom u onom stanu
stavlja završne primedbe na papir. Jedini njegov kompanjon je Mošumin Plan de Paris, mali crveni
vodič kroz delove grada, sa presavijenom mapom prilepljenom uz zadnju koricu. Na poslednjoj
stranici Mošumi mu ispiše nekoliko korisnih fraza: “Je voudrais un café, s’il voûs plait.” “Ou sont
les toilettes?” I na vratima ga upozori: “Nemoj da naručuješ kafu sa šlagom osim ako nije jutro.
Francuzi to nikad ne rade.”
Iako je za promenu dan vedar, izuzetno je hladno i uši mu bride na ledenom vazduhu. Seti se
svog prvog ručka sa Mošumi, onog popodneva kad ga je odvukla u radnju sa šeširima. Seća se da su
oboje uglas vrištali kad bi im vetar dunuo u lice, i da je tada još bilo previše rano da se skupe jedno
uz drugo da im bude toplije. Sada odlazi do ugla, reši da kupi još jedan kroasan u pekari u kojoj on i
Mošumi svakog jutra kupuju doručak. Spazi jedan mladi par, kako stoje na trotoaru obasjani tračkom
sunca, i hrane jedno drugo pecivom iz kesice. Odjednom dobije želju da se vrati nazad u stan, popne
se na onaj krevet na galeriji, zaboravi na razgledanje grada i ostane da drži Mošumi u naručju. Želi
da leži satima pored nje, kao što su to radili u početku, preskakali obroke i onda u čudne sate šetali
ulicama grada, tražeći bilo šta da pojedu. Ona, međutim, mora krajem nedelje da preda rad i on
dobro zna da nema šanse da je odvuče od čitanja naglas, merenja vremena i pisanja kratkih fusnota na
margini. Pogleda mapu i sledećih nekoliko dana provodi obilazeći mesta koja je označio olovkom.
Luta kilometrima duž poznatih bulevara, kroz Marais, a skrenuvši mnogo puta na pogrešnom mestu
najzad stiže i do Pikasovog muzeja. Sedi na klupi i crta gradske fasade na Place des Vosges, šeta
pustim stazama nasutim tucanikom u Luksemburškom parku. Ispred Akademije lepih umetnosti, satima
tumara po radnjama u kojima se prodaju reprodukcije i na kraju kupuje jedan crtež na kom je Hôtel
de Lauzun. Fotografiše uske trotoare, mračne kaldrmisane ulice, krovove mansardi, viševekovne
kuće od svetlog kamena sa drvenim kapcima. Sve mu je to toliko lepo da se ne da opisati, a ipak ga
rastužuje što za Mošumi ništa od toga nema čar novog, i što je sve to videla stotinama puta. Sad
razume zašto je ovde tako dugo živela, daleko od porodice, daleko od svih koje poznaje. Njeni
prijatelji Francuzi je obožavaju. Konobari i prodavačice je obožavaju. Ona se savršeno uklapa a opet
ostaje uvek nova. Ovde je Mošumi izmislila novu sebe, bez straha i bez krivice. Divi joj se, pomalo
čak i zazire od toga što je otišla u drugu zemlju i tamo stvorila sebi drugačiji život. Shvata da su isto
to učinili i njihovi roditelji odselivši se u Ameriku. Što on, po svoj prilici, nikada neće uraditi.
Poslednjeg dana, ujutru, kupuje poklone za tazbinu, majku i Sonju. Toga dana, Mošumi prezentira
na kongresu svoj rad. Ponudio se da ide sa njom, da sedi u publici i sluša njeno predavanje.
Međutim, rekla mu je da je to glupavo, što bi on sedeo u tamo nekoj sali sa ljudima koji svi govore
jezik koji on ne razume, kad ima još toliko toga da vidi u gradu? I tako, posle kupovine, on krene sam,
u Luvr, što je sve do sad odlagao. Krajem dana odlazi da se sretne sa njom u jednom kafeu u
Latinskom kvartu. Ona je već tamo, čeka ga iza jedne staklene pregrade, ima tamno crveni ruž na
usnama i pijucka čašu vina.
On sedne do nje, naruči kafu. “Kako je bilo? Kako je prošlo?”
Ona pripali cigaretu. “Okej. U svakom slučaju, gotovo je.”
Izgleda pre kao da za nečim žali nego kao da joj je laknulo, pogleda uprtog u mali okrugli stočić
između njih, sa plavičastim venama u mermeru, kao u siru.
Obično se do detalja raspituje o njegovim avanturama, ali danas sede ćutke, posmatraju
prolaznike. Pokaže joj šta je kupio, kravatu za tasta, sapune za njenu i njegovu majku, košulju za
Samrata, svileni šal za Sonju, blokove, bočice mastila i pera za sebe. Sviđaju joj se skice koje je
uradio. U ovom kafeu su već bili, i pomalo oseća nostalgiju, onu koju čovek ponekad oseća na kraju
produženog boravka u stranoj zemlji, upija detalje koji će uskoro iščileti iz sećanja: mrzovoljnog
konobara koji ih je oba puta služio, pogled na radnje preko puta, zeleno-žute trščane stolice.
“Jesi li tužna što odlazimo?”, pita je, mešajući šećer u kafi, ispijajući je u jednom gutljaju.
“Malčice. Pretpostavljam da jedan mali deo mene žali što je ikad otišao iz Pariza, kapiraš?”
On se nagne prema njoj, uzme joj obe šake među svoje. “Ali onda se nas dvoje nikada ne bi
našli”, kaže, uverljivije nego što misli.
“Tačno”, priznaje. I doda: “Možda ćemo se doseliti ovamo jednoga dana.”
On klima glavom. “Možda.”
Izgleda mu prelepo, poslednje svetlo dana blista joj na licu i daje mu neki ćilibarsko-rumeni
sjaj. Posmatra dim kako klizi dalje od nje. Želi da zapamti ovaj trenutak, njih dvoje, ovde. Baš ovako
želi da upamti Pariz. Izvadi foto-aparat i fokusira ga na njeno lice.
“Nikhil, nemoj molim te”, kaže, smejući se, odmahujući glavom.
“Izgledam užasno.” Zakloni lice nadlanicom.
On još uvek drži uperen aparat. “Hajde, Mo. Prelepa si. Izgledaš sjajno.”
Ona međutim odbija da mu popusti, uz škripu stolice odmiče se od stola; ne želi da neko pomisli
da je turista u ovom gradu, kaže.

Subota veče, mesec maj. Zabava u Bruklinu. Desetak ljudi je za jednim dugačkim, grubo tesanim
trpezarijskim stolom, puše cigarete, piju “kjanti” iz čaša za sok, sede na drvenim stolicama bez
naslona. U sobi je mrak, osim jedne kupaste metalne lampe koja visi sa dugačkog kabla i baca kružno
svetlo na sredinu stola. Sa starog zvučnika na podu čuje se neka opera. Kruži džoint. Gogolj povuče
dim, ali još dok sedi, zadržavajući dah, pokaje se – ionako je već previše gladan. Skoro je deset sati
a još nisu poslužili večeru. Osim “kjantija” do sada su dobili samo veknu hleba i činijicu maslina.
Sto je već zatrpan hlebnim mrvicama i šiljastim ljubičastim košticama maslinki. Tvrdo, brašnjavo
jastuče hleba puno je rupa veličine suve šljive i ima debelu koricu od koje Gogolja boli nepce dok je
žvaće.
Nalaze se kod Mošuminih prijatelja Astrid i Donalda u jednoj zgradi od smeđeg kamena koja se
renovira. Astrid i Donald, koji čekaju prvo dete, trenutno proširuju kuću, umesto jednog sprata imaće
sada sva tri. Debeli najloni vise sa greda i prave privremene providne hodnike. Iza njih nema zidova.
Mada je kasno, gosti još uvek pristižu. Ulaze žaleći se na hladnoću koja i dalje ne popušta iako je već
odavno proleće, i na ledeni, dosadni vetar od kog se napolju zanose krošnje drveća. Skidaju kapute,
predstavljaju se, sipaju sebi “kjanti”. Ako im je ovo prvi put da su u kući, svi naposletku ustanu od
stola i odmarširaju stepenicama da se nadive kliznim vratima, originalnim limenim tavanicama,
ogromnom prostoru u kom će na kraju biti dečija soba i pogledu na blještavi Menheten sa poslednjeg
sprata.
Gogolj je ranije već bio ovde, čak češće nego što bi voleo. Astrid je Mošumina prijateljica sa
“Brauna”. Prvi put je video Astrid i Donalda na svom venčanju. Tako barem tvrdi Mošumi; on se ne
seća da ih je video. Otišli su da žive u Rimu te prve godine kad su on i Mošumi počeli da se
zabavljaju, Astrid je dobila Gutenhajmovu stipendiju. Ali, posle su se doselili u Njujork, gde je
Astrid počela da predaje teoriju filma na koledžu “New School”. Donald je slikar skromnog dara i
pravi male mrtve prirode sa samo jednim, svakodnevnim predmetom na slici (jajetom, šoljicom,
češljem) naspram pozadine jarkih boja. Jedna takva Donaldova slika sa špulnom konca, svadbeni
poklon Gogolju i Mošumi, visi kod njih u dnevnoj sobi. Kao par, Donald i Astrid su opušteni i
samouvereni, i Gogolj naslućuje da bi Mošumi volela da i njihov život bude takav. Otvoreni su prema
ljudima, priređuju večerinke, delić sebe ostavljaju prijateljima. Strasni su zagovornici svog načina
života i neprestano zasipaju Gogolja i Mošumi svojim bespogovornim savetima u vezi sa
svakodnevnim stvarima. Kunu se u izvesnu pekaru u ulici Sullivan, izvesnog kasapina u ulici Mott,
izvesnu marku aparata za kafu, izvesnog firentinskog dizajnera posteljine. Tim svojim dekretima
izluđuju Gogolja. No, Mošumi im sve veruje. Uvek zbog njih potroši više živaca i više para da kupi
baš taj hleb u toj pekari ili meso kod tog kasapina.
Večeras prepoznaje nekoliko lica: tu su Edita i Kolin, koji oboje predaju sociologiju na
Prinstonu i Jejlu, i Luiz i Blejk, oboje kandidati za doktorsku titulu na Njujorškom univerzitetu, kao i
Mošumi. Oliver je urednik u jednom umetničkom časopisu; njegova žena Seli radi kao glavna
kuvarica u patiseriji. Ostali su Donaldove kolege slikari, pesnici i autori dokumentarnih filmova. Svi
su oženjeni. Još uvek ga ova tako jednostavna i očigledna činjenica zapanjuje. Svi su oženjeni! Ali,
takav mu je sad život, vikend mu je ponekad naporniji od cele radne nedelje, odlaze na te silne
večere, koktele, povremeno i na ponoćne žurke sa đuskanjem i lakšim drogama, da se podsete da su
još uvek mladi, posle kojih sledi branč sa neograničenim brojem Bloody Mary koktela i preskupim
omletima.
Oni su inteligentan, atraktivan, lepo obučen svet. Takođe i malčice incestualan. Većinom se znaju
sa “Brauna” i Gogolj ne može da se otrgne utisku da je polovina njih u ovoj sobi spavala jedno sa
drugim. Za stolom pričaju o uobičajenim akademskim temama, što su uvek neke varijante razgovora u
kojima on ne može da učestvuje, u vezi sa kongresima, poslovima koji se nude, nezahvalnom
studentarijom, rokovima. Na jednom kraju stola, neka žena kratke crvene kose i sa mačijim
naočarima, priča o nekoj Brehtovoj drami u kojoj je jednom igrala u San Francisku, potpuno naga. Na
drugom kraju, Seli dovršava dezert koji je donela, pažljivo slaže kore i premazuje ih sjajnim šamom
koji stoji uspravno kao žbun belih plamenova. Astrid pokazuje nekolicini njih uzorke tapeta koje je
poređala pred sobom kao tarot karte, sve u tonovima zelene jabuke za koje su se Donald i ona
odlučili da bude dole u predsoblju. Nosi naočare koje su lako mogle pripadati Malkolm Iksu.
Zagleda one uzorke sa koncentracijom; iako traži od gostiju mišljenje, već je odlučila koju će
permutaciju nijanse odabrati. Sa Gogoljeve leve strane, Edita izlaže svoje razloge iz kojih ne jede
hleb. “Jednostavno imam mnogo više energije kad izbacim žito”, tvrdi.
Gogolj ne zna šta da priča sa ovim ljudima. Ne zanimaju ga njihove doktorske teze, restrikcije u
dijeti i boja njihovih zidova. Na početku mu ova druženja nisu tako teško padala. Kad ga je Mošumi
prvi put sa njima upoznala, njih dvoje su sedeli zagrljeni a ostali gosti su predstavljali samo fusnotu u
njihovom razgovoru. Jednom su se, na žurci kod Seli i Olivera, iskrali da na brzinu ludo vode ljubav
u Selinom garderobnom plakaru, dok je gomila njenih džempera plesala oko njih. On zna da neće
stalno biti takvih jedinstvenih izliva strasti. Ipak, tolika Mošumina vernost ovim ljudima ga zbunjuje.
Posmatra je dok pali “danhil”. Isprva mu nije smetalo što puši. Sviđalo mu se kad se posle seksa
nagne preko natkasne pored kreveta da upali šibicu; ležao bi pored nje i u tišini slušao kako ispušta
dim i gledao ga kako lebdi iznad njihovih glava. Ali ovih dana, ustajali miris duvana u njenoj kosi i
na vrhovima prstiju i u spavaćoj sobi gde uvek sedi i kuca, pomalo mu se smučio, i povremeno ne
može a da ne vidi sebe tragično napuštenog u korist ove njene male, ali uporne zavisnosti. Kad joj je
to jednog dana rekao, samo se nasmejala. “Oh, Nikhil”, rekla je, “ne misliš valjda ozbiljno.”
I sada se smeje i živo potvrdno klima na nešto što govori Blejk. Izgleda zaintrigirano i on ne
pamti da ju je skoro tako video. Posmatra njenu ravnu, glatku kosu koju je skoro ošišala tako da pada
u pramenovima. Naočare samo još više ističu njenu lepotu. Njene lene, blede usne. Zna da joj nešto
znači odobravanje svih ovih ljudi, mada ne zna tačno zašto. A ipak, koliko god da Mošumi uživa da
sedi sa Astrid i Donaldom, Gogolj počinje da primećuje da je posle uvek natmurena, kao da služe
samo da je podsete na nešto čemu nikad neće dorasti. Kad su se prošli put vraćali sa jedne od
Astridinih i Donaldovih večera započela je svađu čim su izašli na vrata, žaleći se na buku u Trećoj
aveniji, na klizna vrata plakara koja uvek spadaju sa šina, kako je nemoguće koristiti kupatilo da
čovek ne ogluvi od drndanja aspiratora. Kaže mu da je to sve zbog stresa – uči za usmene ispite,
zarobljena u onoj biblioteci svako veče skoro do devet. On se priseća kako je to izgledalo kad je on
učio za svoj licencni ispit na kom je dva puta pao pre nego što će ga položiti. Seti se kako je morao
da bude u stalnoj izolaciji, da ni sa kim ne razgovara ponekad i danima, i ne kaže joj ništa. Večeras se
nadao da će potegnuti ovaj izgovor da odbije poziv na večeru kod Donalda i Astrid. Ali dosad je već
naučio da, kad su oni u pitanju, nema govora da im Mošumi ikada kaže ne.
Preko Astrid i Donalda je upoznala svog bivšeg verenika, Greama; Donald je išao sa njim u
srednju školu i dao je Greamu Mošumin broj telefona kad je ovaj otišao u Pariz. Gogolj ne voli kad
pomisli da se Mošumi preko Astrid i Donalda još uvek seća Greama, i da je od njih čula da on sada
živi u Torontu, da je oženjen i ima blizance. Ranije kad su Gream i Mošumi bili zajedno, izlazili su
učetvoro sa Donaldom i Astrid, iznajmljivali kuće u Vermontu, imali tajm-šer u Hemptonsu36.
Pokušavaju i Gogolja da uvuku u slične planove; ovog leta, recimo, razmišljaju da iznajme kuću na
obali Bretanje. Mada su Astrid i Donald od srca prihvatili Gogolja, on ponekad ima utisak da još
uvek misle da je ona sa Greamom. Jednom ga je čak Astrid greškom tako i nazvala. Niko nije ni
primetio, osim Gogolja. Svi su bili malo pripiti, veče nalik ovoj večeri se već bilo približilo kraju,
ali znao je da je vrlo dobro čuo. “Mo, zašto ti i Gream ne ponesete malo ovog pečenja kući”, rekla je
Astrid dok su sklanjali tanjire. “Super je za sendviče.”
Trenutno su se svi gosti udubili u jednu zajedničku temu, govore o imenima za bebu. “Mi bismo
želeli nešto potpuno jedinstveno”, kaže Astrid. U poslednje vreme Gogolj je počeo da primećuje
izvestan trend: sad kad pripadaju ovom svetu bračnih parova, za večerom se priča uvek nekako
okrene na imena za bebe. Ako je neka žena za stolom u drugom stanju, kao sada Astrid, tema je
neizbežna.
“Uvek su mi se sviđala papska imena”, kaže Blejk.
“Misliš Jovan i Pavle?”, pita Luiz.
“Pre Inokentije i Kliment.”
Spominju se i budalasta imena kao Džet ili Tiper. Svi ječe kad ih čuju. Neko tvrdi da je
poznavao devojku koja se zvala Ana Graham. “Kapirate? Anagram!”, i svi se smeju.
Mošumi izjavljuje da je ime kao što je njeno – prokletstvo, žali se da niko ne ume da ga izgovori
kako treba, da su ga deca u školi izgovarala kao Musumi i skraćivala ga na Mus37. “Mrzela sam što
sam jedina Mošumi koju znam”, kaže.
Gogolj nalije sebi još jednu čašu “kjantija”. Mrzi da učestvuje u ovakvim razgovorima, mrzi da
ih sluša. Nekoliko knjiga o imenima kruži oko stola: “Pronaći savršeno ime”, “Drugačija imena za
bebe”, “Idiotov vodič za davanje imena bebi”. Jedan naslov glasi “Koja imena ne dati detetu”. Tu i
tamo su prevrnute uši, neke stranice imaju zvezdice i oznake na margini. Neko predlaže Zaharije.
Neko drugi kaže da je jednom imao psa po imenu Zaharije. Svi hoće da pronađu svoje ime, da vide
šta znači, neki su zadovoljni, neki razočarani. Ni Gogolja ni Mošumi nema u ovim knjigama i po prvi
put te večeri oseća trag one čudne spone koja ih je privukla jedno drugom. Ode do njenog mesta,
uzme joj ruku koja leži mirno na stolu, ispružena. Ona se okrene da ga pogleda.
“Hej, ćao”, kaže. Smeši mu se, nakratko mu nasloni glavu na rame i on shvata da je pijana.
“Šta zapravo znači Mošumi?”, pita Oliver do nje.
“Vlažni, jugozapadni vetar”, odgovara ona, vrteći glavom, prevrćući očima.
“Nešto kao onaj napolju?”
“Uvek sam znala da si neka prirodna sila”, kaže Astrid, smejući se.
Gogolj se okrene ka Mošumi. “Stvarno?”, kaže. Shvata da se nikad nije setio da je to pita, da to
ni on nije znao.
“Nikad mi nisi rekla”, kaže.
Ona odmahne glavom, zbunjena. “Nisam?”
To mu zasmeta, iako nije baš siguran zašto. No, nije trsnutak da se time bavi. Ne usred svega
ovoga. Ustane da ode u kupatilo. Kad završi, umesto da se vrati u trpezariju, popne se uz stepenište
da vidi kako napreduje rekonstrukcija. Zastaje na vratima svake od soba okrečenih u belo u kojima
nema ničeg sem merdevina. U nekim drugima su kutije, naređane i po šest-sedam uvis. Zastane da
pogleda neke planove raširene na podu. Seti se da su, kad su počeli da se zabavljaju, on i Mošumi
celo jedno popodne proveli u nekom baru, crtajući planove za idealnu kuću. On je bio za nešto
modernističko, sa mnogo stakla i svetla, ali ona je želela starinsku kuću od smeđeg kamena baš kao
što je ova. Na kraju su nacrtali neku neizvodljivu mešavinu, gradsku kuću od izlivenog betona sa
staklenom fasadom. Bilo je to pre nego što su prvi put spavali, i seća se kako im je oboma bilo
neprijatno kad je trebalo da se izjasne gde bi trebalo da bude spavaća soba.
Završi u kuhinji, gde Donald tek sad počinje da sprema spaghetti alle vongole. Kuhinja je stara,
iz jednog od stanova koji su se iznajmljivali, koju zasad koriste dok njihova ne bude spremna. Prljavi
linoleum i aparati poređani uz jedan zid podsećaju Gogolja na njegov bivši stan u Aveniji
Amsterdam. Na šporetu je jedan prazan, sjajan prohromski lonac toliko veliki da zauzima dva
gorionika. Listovi salate su u činiji, pokriveni vlažnim papirnim salvetama. Hrpa majušnih svetlo
zelenih kapica, ne većih od novčića, leži potopljena u dubokoj porcelanskoj sudoperi.
Donald je visok, nosi farmerke i japanke i košulju boje paprike, sa rukavima podavijenim iznad
lakata. Zgodan je, patricijskih crta lica i začešljane, malčice masne, svetlo smeđe kose. Stavio je
kecelju preko odeće i žurno čupka lišće iz ogromne veze peršuna.
“Hej, ćao”, kaže Gogolj. “Jel’ ti treba pomoć?”
“Nikhil. Dobro došao.” Donald mu predaje peršun. “Samo izvoli.”
Gogolj mu je zahvalan što ima nešto da radi, nečim da se bavi i bude koristan, makar izigravao
Donaldovog pomoćnika u kuhinji.
“Onda, kako ide renoviranje?”
“Ne pitaj”, kaže Donald. “Upravo smo dali otkaz preduzimaču. Kako hitro radi, dete bi se
verovatno već odselilo od kuće pre nego što bi taj završio dečiju sobu.” Gogolj posmatra Donalda
dok počinje da vadi kapice iz sudopere, riba svaku školjku nečim što liči na minijaturnu četku za WC,
i onda ih jednu po jednu ubacuje u onaj lonac. Gogolj zaviri u lonac da vidi školjke, svaka je jednako
otvorena u čorbi koja se tiho peni.
“Onda, kada ćete vas dvoje da se preselite u ovaj kraj?”, pita ga Donald. Gogolj slegne
ramenima. On nije zainteresovan da se preseli u Bruklin, svakako ne tako blizu Astrid i Donaldu.
“Nisam stvarno razmišljao o tome. Ja više volim Menheten. I Mošumi, takođe.”
Donald vrti glavom. “Grešiš. Mošumi obožava Bruklin. Praktično smo morali da je izbacimo
posle onog incidenta sa Greamom.”
Na pomen tog imena, Gogolj se štrecne i oneraspoloži, kao i uvek.
“Stanovala je ovde, kod vas?”
“Tu niz hodnik. Živela je sa nama nekoliko meseci. Bilo joj je stvarno gadno. Nikad nisam video
nekoga tako skrhanog.”
On klima glavom. Ovo je još jedna stvar koju mu nije ispričala. Pita se zašto. Odjednom ne
može da podnese ovu kuću, svestan da je ovde, sa Donaldom i Astrid, provela svoje najcrnje
trenutke. Da je ovde tugovala za drugim čovekom.
“Ali, ti si mnogo bolji čovek za nju”, zaključuje Donald.
 Gogolj podigne pogled, iznenađen.
“Nemoj pogrešno da me razumeš, Gream je sjajan tip. Ali, nekako su bili previše slični, previše
intenzivni kao par.”
Gogolj ne nalazi da je ova primedba mnogo utešna. Završi sa čupkanjem onih listića peršuna,
posmatra Donalda kako uzima nož i secka ih, stručno i brzo, drži dlan preko gornje ivice noža.
Odjednom se oseti nekompetentnim. “Nikad nisam naučio kako se to radi”, kaže.
“Samo ti treba jako dobar nož”, kaže mu Donald. “Ovi su neprikosnoveni.”
Pošalje Gogolja da odnese gomilu tanjira i žbun viljušaka i noževa. Krenuvši dole, on zaviri u
sobu malo dalje niz hodnik u kojoj je stanovala Mošumi. Sada je prazna, na patosu je krpa za
brisanje, sa sredine tavanice viri smotuljak žica. Zamišlja Mošumi na krevetu u uglu, sa oblakom
dima iznad glave. Dole u trpezariji, ode da sedne pored nje. Poljubi joj resicu uha. “Gde si ti
nestao?”
“Malo sam pravio društvo Donaldu.”
Rasprava o imenima još uvek je u punom jeku. Kolin kaže da mu se sviđaju imena koja
predstavljaju vrline: Patience, Faith, Chastity.38 Kaže da se njegova prababa zvala Silence39 što svi
odbijaju da poveruju.
“Šta kažete na Prudence?40 Zar nije razboritost jedna od vrlina?”, pita Donald dok silazi niz
stepenice sa poslužavnikom špageta. Spušta ga na sto uz mestimičan aplauz. Služi se testenina, dodaju
se tanjiri.
“Davanje imena detetu jednostavno mi deluje kao prevelika odgovornost. Šta ako ga bude
mrzeo?”, zabrinuta je Astrid.
“Onda će da ga promeni”, kaže Luiz. “Uzgred budi rečeno, sećate se Džoa Čepmena sa koledža?
Čula sam da je sada Džoana.”
“Gospode, ja nikad ne bih mogla da promenim ime”, kaže Edita. “Dobila sam ga po baki.”
“Nikhil je promenio ime”, odjednom lupi Mošumi, i po prvi put u toku večeri, svi osim operskih
pevača sa trake, ućute.
On zuri u nju, zaprepašćen. Nikad joj nije rekao da to nikome ne govori. Jednostavno se
podrazumevalo da ona to nikad ne bi rekla. Skroz se zablenuo u nju; ona mu se smeši, nije ni svesna
šta je uradila. Gosti ga zagledaju sa zbunjenim osmesima na otvorenim ustima.
“Kako to misliš, promenio je ime?”, polako pita Blejk.
“Nikhil. To mu nije ime sa rođenja.” Klima glavom, punih usta, baca jednu ljušturu od kapice na
sto. “Nije se tako zvao kad smo bili deca.”
“A koje ime su ti dali na rođenju?”, pita Astrid, gleda ga sumnjičavo, nabranih obrva radi većeg
efekta.
Nekoliko sekundi ne odgovara. Onda konačno kaže: “Gogolj.” Već godinama ni za koga, osim za
svoju porodicu i njihove prijatelje, nije bio Gogolj. Zvuči mu kao i uvek: prosto, nemoguće,
apsurdno. Zuri u Mošumi dok ga izgovara, ali ona je previše pijana da bi primetila da mu nešto
smeta.
“Kao u ‘Šinjelu’?”, pita ga Seli.
“A, shvatam”, kaže Oliver. “Nikolaj Gogolj.”
“Ne mogu da verujem da si ovo krio od nas, Nik”, prekoreva ga Astrid.
“Na šta su, za ime sveta, mislili tvoji roditelji kad su ti odabrali takvo ime?”, želi da zna
Donald.
Gogolj se seti priče, žive i nestvarne kao i uvek, i ne može da se natera da je ispriča ovim
ljudima: priče o vozu koji je usred noći iskočio iz šina, o tome kako je ocu jedna ruka virila kroz
prozor, kako je u pesnici držao zgužvanu stranicu iz knjige. Tu je priču ispričao Mošumi, nekoliko
meseci nakon što su se upoznali. Ispričao joj je sve o toj nesreći a onda joj je ispričao i kad mu je to
otac rekao, ispred kuće u Pemberton Roadu. Priznao joj je da se još uvek oseća krivim što ga je
promenio, i to sve više otkad je otac umro. A ona ga je uveravala da je postupio sasvim razumljivo i
da bi svako na njegovom mestu uradio to isto. Sada joj je to međutim, vic. Odjednom zažali što joj je
uopšte išta rekao; pita se hoće li im ispričati i celu onu priču. Do jutra, polovina njih u ovoj sobi će
sve zaboraviti. Biće to jedan mali, bizaran podatak o njemu, anegdota koju će, možda, pričati za
nekom drugom večerom. Baš to ga najviše nervira.
“Moj otac je voleo Gogolja”, najzad kaže.
“Onda bi možda mi trebalo da nazovemo bebu – Verdi”, dolazi na genijalnu ideju Donald dok se
završavaju poslednji taktovi opere i traka se zaustavlja uz “klik”.
“Baš si mi mnogo pomogao”, kaže Astrid razdragano, ljubeći Donalda u vrh nosa.
Gogolj ih posmatra, zna da je sve to u šali, da oni nikako nisu par koji bi učinio tako nešto
impulsivno, naivno, da ne bi uprskali stvar kao njegovi roditelji.
“Opustite se”, kaže Edita. “Kad dođe vreme već će vam pasti neko savršeno ime na pamet.”
Tada Gogolj dobaci: “Tako nešto ne postoji.”
“Šta ne postoji?”, pita Astrid.
“Ne postoji savršeno ime. Mislim da bi ljudima trebalo dozvoliti da sami sebi izaberu ime kad
napune osamnaestu”, dodaje. “A do tada, samo zamenice.”
Svi odmahuju glavama u znak neodobravanja. Mošumi ga ošine pogledom koji on ignoriše. Služi
se salata. Razgovor se okreće na novu temu, bez njega. Ipak, ne može da se upravo sad ne seti romana
koji je pokupio sa Mošuminog kreveta, nekog francuskog autora u prevodu na engleski, u kom su
glavni likovi, na stotinama stranica, prosto On i Ona. Pročitao ga je za jedan dan, čudno zadovoljan
što se do kraja ne otkrivaju imena likova. Bila je to neka tužna ljubavna priča. Kamo sreće da je i
njegov život tako jednostavan.
 10.

1999.
Ujutru, na dan njihove prve godišnjice braka, nazovu ih Mošumini roditelji, probude ih da im
požele srećnu godišnjicu još pre nego što su stigli jedno drugom da je čestitaju. Osim ovoga imaju još
razloga za slavlje: Mošumi je pre nedelju dana uspešno položila usmene ispite i sad je zvanično
završila sa studijama. Postoji i treći razlog za proslavu koji još nije nikome saopštila – dobila je
stipendiju za istraživače, da narednih godinu dana radi na svojoj disertaciji u Francuskoj. Potajno je
konkurisala za tu stipendiju nešto malo pre venčanja, tek da vidi hoće li je dobiti. Uvek je dobro,
smatrala je, pokušati tako nešto. Pre dve godine bi pristala da ode da ne trepne. Sada, međutim, kada
ima muža i mora da razmišlja o braku, više nije izvodljivo da na godinu dana ode u Francusku. Tako
je, kad su joj javili dobre vesti, zaključila da je lakše da nikome ništa ne kaže, da se tiho zahvali na
stipedniji i otarasi se pisma.
Za to veče je ona preuzela inicijativu i rezervisala je jedan restoran u centru koji su Donald i
Astrid stalno preporučivali. Pomalo oseća krivicu zbog svih tih meseci silnog učenja, svesna da su
joj ispiti bili izgovor i da je Nikhila ignorisala možda i više nego što je bilo neophodno. Dešavalo se
da mu kaže da će biti u biblioteci, a da je zapravo odlazila u Soho, da se nađe sa Astrid i njenom
bebom, Esmom, ili je išla sama u šetnju. Neki put bi sama sedela u restoranu, za barom, naručivala
suši ili sedvič i čašu vina, tek da samu sebe podseti da je još uvek u stanju da izlazi bez njega. To joj
mnogo znači; osim što je na venčanju dala sva ona obećanja na sanskritu, lično je sebi obećala da
nikad neće dozvoliti da potpuno zavisi od muža kao njena majka. Jer, čak i posle trideset i dve godine
provedene u inostranstvu, u Engleskoj i sada u Americi, njena mati još uvek ne ume da vozi kola,
nema posao i ne zna razliku između tekućeg i štednog računa. Mada je savršeno pametna žena, i bila
je među najboljim studentima filologije na Presidency koledžu pre nego što se sa dvadeset i dve
godine udala.
Oboje su se za tu priliku doterali – kad izađe iz kupatila vidi da je obukao košulju koju mu je
ona kupila (boje mahovine sa nešto tamnijom somotskom “Nehru” kragnom). Tek pošto ju je
prodavac spakovao, setila se onog pravila da za prvu godišnjicu braka valja pokloniti nešto od
papira. Palo joj je na pamet da ostavi košulju za Božić, da ode do Rizzolija i umesto toga mu kupi
neku knjigu o arhitekturi. Međutim, nije bilo dovoljno vremena. Obukla je onu crnu haljinu koju je
imala na sebi kad je prvi put došao kod nje na večeru, kad su prvi put vodili ljubav, i preko nje
ogrnula svileni pashmina šal boje jorgovana, Nikhilov poklon za godišnjicu braka. Još uvek se seća
njihovog prvog izlaska, kako joj se, dok se približavao, dopala njegova pomalo neukrotiva kosa,
tamno zelenkasta senka na obrazima od neobrijane brade, košulja na šire zelene i uže lila pruge sa
malčice iskrzanim okovratnikom. Još uvek se seća svoje zbunjenosti kad je podigla pogled i ugledala
ga, a srce joj poskočilo, kako je u istom času u grudima osetila snažnu privlačnost. Jer, očekivala je
samo stariju varijantu dečaka kog se sećala, zamišljenog, ćutljivog, u somotskim pantalonama i duksu,
sa par bubuljica na bradi. Dan pre toga je izašla na ručak sa Astrid. “Prosto ne mogu da te zamislim
sa nekim Indijcem”, odsečno je izjavila Astrid dok su jeli salatu u Gradskoj pekari. Mošumi tada nije
protestvovala, nego se samo uporno izgovarala da je to samo jedan običan izlazak. I sama je bila
veoma skeptična – osim glumca Shashi Kapoora iz mlađih dana i jednog rođaka u Indiji, nikad joj se
nije dopao ni jedan Indijac. Ali Nikhil joj se iskreno dopao. Dopalo joj se to što nije ni doktor ni
inženjer. Dopalo joj se to što je promenio ime iz Gogolj u Nikhil; iako ga je sve te godine poznavala,
to ga je na neki način činilo potpuno novom osobom, različitom od one koju je pominjala njena
majka.
Odlučuju da prošetaju do restorana, trideset uglova severno, četiri zanadno od njihovog stana.
Iako je već pao mrak, veče je prijatno toplo, čak toliko da ona zastane ispod tende pred zgradom,
pitajući se da li joj je potreban šal. Nema gde da ga stavi, tašnica joj je previša mala. Pusti šal da joj
padne niz ramena i prikupi ga rukama. “Možda bi trebalo ovo da ostavim gore.”
“Šta ako rešimo da se vratimo peške?”, kaže on. “Posle će ti verovatno trebati.”
“Pa, valjda.”
“Usput, lepo ti stoji.”
“Sećaš se ove haljine?”
On odmahuje glavom. Razočarana je ali ne i iznenađena. Do sada je već naučila da njegovo oko
arhitekte ne primećuje detalje kad su u pitanju svakodnevne stvari. Recimo, nije se potrudio da
sakrije račun za šal, ostavio ga je, zajedno sa sitninom, kad je praznio džepove, na zajedničkoj
komodi. Ne može da mu zameri što se ne seća haljine. Ni ona ne može više da se seti tačnog datuma
te večeri. Bila je to jedna subota u novembru. Sada su ovakvi momenti u njihovom sećanju izbledeli
pred važnijim prilikama kao što je ova koju upravo slave.
Koračaju Petom avenijom, pored radnji u kojima se prodaju orijentalni ćilimi, uvijeni u tube i
ostavljeni u osvetljenim izlozima. Pored javne biblioteke. Umesto da nastave prema restoranu,
odlučuju da još malo prošetaju ulicama; imaju još dvadeset minuta do termina koji su rezervisali.
Peta avenija je neprijatno pusta, sa tek šačicom ljudi i taksija u kraju koji je obično zagušen kupcima
i turistima. Ona ovamo retko zalazi, samo da kupi šminku u Bendel’su ili da pogleda neki stari film u
bioskopu “Pariz”, a jednom je sa Greamom i njegovim ocem i maćehom otišla u La Plazu na piće.
Prolaze pored izloga zatvorenih radnji u kojima su izloženi satovi, koferi, kišni mantili. Kad zapazi
jedan par tirkiznih sandala, Mošumi zastane. Stoje na providnom postolju, presijavaju se pod
reflektorima, kaišići u gladijator stilu ukrašeni su veštačkim dragim kamenjem.
“Grozne ili divne?”, pita ga. Često mu postavlja to isto pitanje dok prelistavaju slike enterijera
u Architectural Digestu ili stranice posvećene dizajnu u Timesu. Često bude iznenađena njegovim
odgovorom, zbog njega počne da ceni neki predmet koji je do tada ignorisala.
“Prilično sam siguran da su grozne. Mada, morao bih da ih vidim na nozi.”
“Slažem se. Šta misliš pošto su?”, kaže.
“Dve stotine dolara.”
“Pet. Možeš li da poveruješ? Videla sam ih u Vogu.”
Krene ispred njega. Posle par koraka se okrene i vidi da on još uvek stoji tamo, saginje se da
vidi cenu na sandali. Ima nečeg u isto vreme naivnog i nepoverljivog u ovom njegovom gestu, i to je
odjednom podseti koliko mnogo ga još uvek voli. Seti se koliku zahvalnost je osećala kad je ponovo
iskrsnuo u njenom životu. Pre nego što je izašla sa njim, već je pomislila da će se pretvoriti u onu
staru Mošumi pre Pariza – nepoželjnu, usamljenu, zadubljenu u knjige. Setila se panike koju je tada
osećala kad bi pomislila da su joj sve prijateljice udate. Čak je razmišljala i da da lični oglas u
novinama. Ali, on ju je prihvatio, izbrisao je sramotu koja joj se desila. Bila je ubeđena da je on
nikad ne bi povredio kao što je to učinio Gream. Nakon što je nekoliko godina imala veze samo sa
strancima, prijalo joj je da bude na sigurnom, da ima podršku roditelja od samog početka, da ne brine
zbog neizvesne budućnosti i da ide ka sigurnom braku. A, opet, ta izvesnost koja ju je isprva privukla
njemu, sada je počela da je odbija. Iako zna da to nije njegova krivica, ne može a da ga ponekad ne
poveže sa onim osećajem rezignacije, sa onim životom kom se opirala i koji je svim silama
pokušavala da ostavi za sobom. Nije njega zamišljala kao muškarca s kojim će ostariti, on nikada nije
bio ta osoba. Možda je zato, tih prvih meseci, to što je bila sa njim, zaljubljivala se u njega, radila
tačno ono što se čitavog života od nje očekivalo, ostavljalo ukus nečeg zabranjenog, divlje
nedopustivog, nečeg što predstavlja kršenje njenog instinkta i volje.
Ne mogu odmah da pronađu restoran. Iako u Mošuminoj tašnici imaju tačnu adresu zapisanu na
presavijenom parčetu papira, na toj adresi nalazi se samo jedna zgrada sa nekakvim kancelarijama.
Pritisnu zvono na interfonu, zaviruju kroz staklena vrata u prazan foaje sa prostrtom tepih-stazom i
velikom vazom sa cvećem pored stepeništa.
“Nemoguće da je ovde”, kaže ona i zaklanja rukama oči od svetla, prislanjajući se na staklo.
“Jesi li sigurna da si dobro zapisala adresu?”, pita je Gogolj.
Krenu malo dalje niz ulicu, vrate se, gledaju preko puta. Vrate se na onu adresu i traže znake
života iza prozora sa ugašenim svetlima.
“Evo ga ovde”, kaže on kad primeti da jedan par izlazi iz podrumskih vrata u suterenu. Tamo, u
prolazu osvetljenom jednim jednim zidnim svećnjakom, pronalaze ploču diskretno pričvršćenu za
fasadu, sa imenom restorana – Antonia. Pojavljuje se mala četa konobara da ih dočeka, da na
podijumu štihlira njihova imena sa liste, da ih odvede do njihovog stola. Ta silna pažnja im deluje
nepotrebno dok ulaze u neukrašenu, tmurnu salu za ručavanje. Atmosfera je mrtva, mesto deluje
napušteno kao i maločas ulice. Neka porodica je došla na večeru posle pozorišta, pretpostavlja
Mošumi, njihove dve male devojčice obučene su u apsurdne, kitnjaste haljine sa žiponima i velikim
čipkanim kragnama. Tu je i nekoliko naizgled dobrostojećih sredovečnih parova, u kostimima i
odelima. Jedan elegantno obučeni stariji gospodin večera sam. Njoj je malo sumnjivo što ima toliko
praznih stolova i što se ne čuje nikakva muzika. Nadala se da će restoran biti malo življi, topliji. S
obzirom da je u suterenu, prostor deluje iznanađujuće ogroman a tavanice visoke. Klima uređaj
previše rashlađuje i hladno joj je na golim nogama i mišicama. Ogrne se čvrsto svilenim šalom oko
ramena.
“Smrzavam se. Misliš da bi hteli malo da smanje klimu ako ih zamolim?”
“Čisto sumnjam. Hoćeš moj sako?”, ponudi joj Nikhil.
“Neka, dobro je.” Nasmeši mu se. A ipak, oseća se neprijatno i depresivno. Deprimiraju je ova
dva tinejdžera iz Bangladeša obučena u prsluke od mebl-štofa i crne pantalone dok raščišćavaju
stolove i srebrnim mašicama im poslužuju topao hleb. Nervira je što konobar, mada savršeno
ljubazan, ne gleda ni jedno od njih dvoje u oči dok recituje šta ima na jelovniku, obraćajući se boci
mineralne vode koja stoji između njih dvoje. Zna da je kasno da sada menjaju plan. Ali, dok naručuju
šta će jesti, jedan deo nje oseća neodoljivu potrebu da ustane i ode. Pre nekoliko nedelja je baš to i
uradila, sedela je na stolici u jednom luksuznom frizerskom salonu, sa onim ogrtačem već
pričvršćenim oko vrata, i pošto je frizerka otišla da pogleda jednu drugu mušteriju, izašla je, samo
zato što je nešto u frizerkinom stavu, njen izraz lica kao da se dosađuje dok je podizala pramen
Mošumine kose i posmatrala ga u ogledalu, doživela kao uvredu. Pita se šta se to ovde dopada
Donaldu i Astrid i zaključuje da to mora da je hrana. Međutim, kad jela stignu, i njima je razočarana.
Hrana je servirana na četvrtastim belim tanjirima, nabacana umesto aranžirana, a porcije su
mikroskopske. Kao i obično, na pola obroka zamene tanjire, ali njoj se ne sviđa ono što je on
naručio, pa ponovo uzme svoj. Prebrzo pojede svoje predjelo od Jakovljevih kapica i onda sedi, čini
joj se predugo, i posmatra Nikhila kako dovršava svoju prepelicu.
“Nije trebalo ovde da dođemo”, odjednom kaže, mršteći se.
“Zašto?”, Gogolj gleda sa odobravanjem po sali. “Mesto je pristojno.”
“Ne znam. Nije ono što sam očekivala.”
“Hajde, opusti se da uživamo.”
 Ona, međutim, ne može da uživa. Kako se bliži kraj obroka, shvata da se nije ni najela, ni napila.
Uprkos tome što su popili dva koktela i bocu vina, oseća se neprijatno treznom. Gleda one koščice od
prepelice, tanušne kao dlačice, koje je Nikhil ostavio na tanjiru i blago se zgrozi, volela bi da već
jednom završi da može da upali cigaretu.
“Madam, vaš šal”, kaže jedan od dečaka, podiže ga sa poda i pruža joj ga.
“Izvinjavam se”, kaže, oseća se trapavo i neuredno. Onda primeti da joj je crna haljina puna
ljubičastih končića. Rukom tare materijal, ali one ne silaze, prijanjaju čvrsto kao mačije dlake.
“Šta je bilo?”, pita Nikhil, podižući pogled sa tanjira.
“Ništa”, kaže ona, ne želi da ga uvredi nalazeći zamerke njegovom skupom poklonu.
Ostali su poslednji u restoranu. Račun je bezobrazno velik, daleko veći nego što su očekivali.
Izvade kreditnu karticu. Gleda Nikhila kako potpisuje račun i odjednom se oseti jeftino, nervira je što
moraju da ostave tako velikodušnu napojnicu, iako zapravo nema šta da se zameri na usluzi.
Primećuje da je par stolova već raspremljeno, stolice stoje već prevrnute.
“Ne mogu da verujem da već prevrću stolice.”
Gogolj sleže ramenima. “Kasno je. Verovatno nedeljom ranije zatvaraju.”
“Mogli su bar da sačekaju da izađemo”, kaže ona. Oseća kako joj se grlo steže a oči pune
suzama.
“Mošumi, šta nije u redu? Hoćeš nešto da mi kažeš?”
Ona odmahuje glavom. Ne može sad da mu objašnjava. Želi da bude kod kuće, da se uvuče u
krevet i da zaboravi na ovo veče. Lakše joj je kad vidi da napolju sipi kišica, tako da umesto da idu
peške kao što su planirali, mogu da zaustave taksi.
“Sigurna si da je sve u redu?”, kaže on dok se voze kući. Počinje da gubi sa njom strpljenje, ona
to vidi.
“Još sam gladna”, kaže, gledajući kroz prozor u restorane koji su još uvek otvoreni ovako kasno,
slabo osvetljene obične restorane sa nazivima specijaliteta naškrabanim na papirnim tanjirima,
jeftine pizerije sa patosima od linoleuma, sva ona mesta u koje joj inače ne bi palo na pamst da
priviri, a sad joj odjednom deluju primamljivo. “Mogla bih da pojedem picu.”

Dva dana kasnije, počinje novi semestar. To je Mošumin osmi semestar na Njujorškom
univezitetu. Završila je sa odlaskom na predavanja, nikada više u životu neće ići da ih sluša. Nikad
više neće učiti za ispit. Ova je činjenica raduje, najzad je i formalno završila sa studijama. Iako je još
čeka pisanje doktorske teze i još uvek ima mentora koji prati njen napredak, oseća se kao da je
izvukla sidro i kao da je sada isplovila van sveta koji ju je tako dugo definisao i određivao i
ograničavao. Ovo je treći semestar da i sama predaje. Početni francuski, ponedeljkom, sredom i
petkom, ukupno tri časa nedeljno. Samo treba da pogleda na kalendar i ubeleži svaki drugi dan.
Najveći napor biće joj da studentima zapamti imena. Uvek joj godi kad oni pomisle da je
Francuskinja ili polu-Francuskinja. Uživa u njihovoj neverici kad im kaže da je rođena u Nju
Džerziju i da su joj roditelji Bengalci.
Mošumi je dobila termin od 8 sati ujutru, što joj je isprva smetalo. Ali sad kad je već ustala,
istuširala se, obukla, krenula ulicom, u jednoj ruci joj je kafa s mlekom iz delikatesne radnje u
njihovoj ulici, puna je energije. To što je ovako rano ustala, već joj se čini nekim uspehom. Kad je
izašla iz stana, Nikhil je još spavao, nije ni čuo uporno pištanje budilnika. Prethodno veče, spremila
je stvari koje će obući i svoje papire, što nije uradila još od kad se kao devojčica spremala za školu.
Dopada joj se da ide ovako rano ulicama, dopalo joj se i što je sama ustala u polutami, dopalo joj se
što dan ovako rano obećava. Prija joj promena rutine po kojoj Nikhil, posle tuširanja i u odelu
istrčava na vrata, dok ona upravo naliva sebi prvu šolju kafe. Raduje je što neće morati, čim ustane,
da se pobrine za vreće pune prljavog veša pobacane oko njenog pisaćeg stola u spavaćoj sobi, koji
su mislili da odnesu u perionicu, ali stižu do nje samo jednom mesečno, kad već moraju da kupuju
nove čarape i donji veš. Mošumi se pita koliko će dugo živeti sa svim tim studentskim brigama,
uprkos tome što je sada udata žena, što je tako daleko odmakla sa studijama i što Nikhil ima bar
pristojan, ako ne preterano isplativ posao. Sa Greamom bi bilo drugačije – on je bio zarađivao više
nego dovoljno novca za oboje. A opet, i to ju je frustriralo, nekako se plašila da njena karijera ne
ispadne puki hir, nepotrebna stvar. Sad kad ima posao, pravi akademski posao sa punim radnim
vremenom, podseća samu sebe da će sve biti drugačije. Pita se kuda će je odvesti taj njen prvi posao,
pretpostavlja da će završiti u nekom malom gradu, u nekoj zabiti. Ponekad se šali sa Nikhilom kako
će za par godina morati da se spakuju i odsele u Ajovu, u Kalamazu. Oboje, međutim, znaju da za
njega ne dolazi u obzir da napusti Njujork, da će ona biti ta koja će vikendom morati da ide avionom
tamo i ovamo. Sama pomisao da će morati da krene od nule u nekom mestu u kom je niko ne poznaje,
kao što je to uradila u Parizu, užasava je. To je jedina stvar koju ceni kod svojih roditelja, ta njihova
sposobnost da se spakuju i napuste svoj dom, ne znajući šta ih čeka.
Dok prilazi svom odseku, primećuje da nešto nije u redu. Na pločniku su parkirana kola hitne
pomoći, vrata su pozadi širom otvorena. Čuje se kako krči toki-voki medicinskog tehničara. Zaviri u
kola dok prelazi ulicu, vidi aparate za reanimaciju, ali unutra nema nikoga. Ipak od samog prizora je
podiđu žmarci. Kad se popne stepenicama vidi da je hodnik zakrčen. Pita se kome je to pozlilo, da li
je to neki student ili profesor. Nikoga ne prepoznaje, samo jednu grupicu zbunjenih brucoša koji nose
formulare za objavljivanjs oglasa. “Mislim da se neko onesvestio”, čuje kako ljudi govore. “Nemam
pojma.” Otvore se vrata i kažu im da oslobode prolaz. Očekuje da vidi da guraju nekog u stolici, ali
pretrne kad vidi da na nosilima guraju nečiji leš prekriven čaršafom. Jedan broj posmatrača krikne u
šoku. Mošumi ruka sama poleti do usta. Polovina njih gleda u pod, ustranu, vrti glavama. Vidi kako s
jednog kraja nosila vire stopala, okrenuta ka spolja, u ravnim bež cipelama, vidi se da je neka žena.
Od jednog profesora saznaje šta se desilo: sekretarica se odjednom sručila pored sandučića za poštu.
Jednog trenutka je sortirala pristiglu poštu, već sledećeg je bila gotova. Dok su stigla ambulantna
kola, umrla je od prskanja krvnih sudova. Imala je tridesetak godina, nije bila udata, stalno je
pijuckala neke čajeve. Mošumi se od početka nije naročito sviđala. Bilo je nečeg odsečnog u njoj,
nečeg nepopustljivog, bila je mlada, a u svemu se ponašala kao starica.
Mošumi je zlo kad samo pomisli na to, na tako iznenadnu smrt žene koja je u njenom životu
imala tako marginalnu, a opet nekako centralnu ulogu. Uđe u kancelariju koju deli sa ostalim
asistentima, sada pustu. Pozove Nikhilov broj na poslu, kod kuće. Niko se ne javlja. Pogleda na sat,
uviđa da je on sada sigurno već u metrou, na putu do kancelarije. Odjednom joj bude drago što ga
nije dobila – seti se kako je i njegov otac umro isto tako neočekivano, bez upozorenja. Sigurno bi ga
ovo samo podsetilo na njegovu smrt. Oseti naglo potrebu da izađe iz zgrade i da se vrati u stan.
Međutim, ima predavanje za pola sata. Vrati se u kopirnicu da umnoži nastavne planove i kratak
odlomak od Flobera koji će prevoditi na času. Pritisne dugme za automatsko slaganje stranica ali
zaboravi da pritisne dugme za heftanje. Potraži heftalicu u ormaru i kad ne uspe da je pronađe,
instinktivno ode do Elisinog stola. Zvoni telefon. Njen džemper još stoji prebačen preko stolice.
Otvori Elisinu fijoku, plaši se da išta dodirne. Pronađe heftalicu iza kutijice spajalica i bombona bez
šećera. Na maskirnom tejpu zalepljenom na sto, stoji ukucano ELIS. Sandučići još uvek stoje samo
napola prazni a pisma su ostala na gomili u jednoj korpi.
Mošumi ode do svog sandučeta da potraži spisak za prozivku studenata. Prazan je, pa ode da
potraži spisak u onoj korpi. Kako podigne neki koverat adresiran na ovog ili onog predavača ili
asistenta, ubacuje ga u odgovarajuće sanduče sa istim imenom. A kad nađe svoj spisak, nastavlja i
dalje sa razvrstavanjem, završava posao koji je Elis ostavila nedovršen. Radi ne razmišljajući i to joj
malo umiri živce. Kao dete je uvek imala dara za organizaciju; ona bi sama uzimala da sređuje
ormare i fijoke, ne samo svoje, već i one svojih roditelja. Sredila bi fijoku sa escajgom, frižider. Ti
zadaci koje je sama sebi određivala ispunjavali bi joj duge vrele dane letnjeg raspusta, a majka bi
samo u neverici gledala šta radi, pijuckajući ispred ventilatora šerbet od lubenice. U korpi je ostalo
samo još nekoliko koverata. Sagne se da ih uzme. I onda joj pogled zarobi jedno drugo ime, ime
pošiljaoca otkucano u gornjem levom uglu poslovne koverte.
Uzme onu heftalicu i pismo i ostale stvari i odnese ih u svoju kancelariju. Zatvori vrata, sedne za
sto. Koverat je adresiran na profesora komparativne književnosti koji predaje nemački i francuski.
Otvori kovertu. Unutra je propratno nismo i radna biografija. Na trenutak samo zuri u ime na sredini
lista odštampano laserski, elegantnim slovima. Dobro zna to ime, naravno. Samo to ime, kad ga je
prvi put čula bilo je dovoljno da je osvoji. Dimitrij Dežardens. Izgovarao ga je kao Englezi sa s na
kraju, i uprkos svom poznavanju francuskog, i ona ga još uvek tako pamti. Ispod imena je adresa –
Zapadna 164-ta ulica. Traži posao saradnika, da predaje nemački pola radnog vremena. Čita njegovu
biografiju, saznaje gde je tačno bio i šta je radio svih ovih deset godina. Putovao po Evropi. Radio za
BBC. Članci i pregledi objavljivani su mu u Der Spiegelu i Criticai Inquiryju. Doktorirao iz
nemačke književnosti na Univerzitetu u Hajdelbergu.
Upoznala ga je pre mnogo godina, pred sam kraj srednjs škole. Bilo je to vreme kad su ona i dve
njene drugarice, nestrpljive jer niko iz njihove generacije nije bio zaiteresovan da sa njima izlazi,
odlazile na Prinston, lutale po univerzitetskom dvorištu, razgledale knjige u univerzitetskoj knjižari,
radile domaći u zgradama u koje su mogle da uđu i bez lične karte. Njeni roditelji su ohrabrivali te
njene ekspedicije, verovali su da ona odlazi u biblioteku ili na predavanja, što im je ulivalo nadu da
će odabrati da pohađa Prinston i ostati da živi sa njima. Jednog dana, dok je sa drugaricama sedela
na travi, pozvali su ih da se pridruže nekoj studentskoj koaliciji na protestnom maršu protiv
aparthejda u Južnoj Africi. Ta je grupa planirala da ide u Vašington na demonstracije i traži sankcije.
Otišli su do glavnog grada iznajmljenim autobusom, noću, da bi se rano ujutru priključili
demonstrantima. Sve tri su slagale roditelje da će spavati jedna kod druge. Svi u autobusu su pušili
travu i non-stop puštali jedan te isti album Krozbi, Stils i Neša, na kasetarcu koji je radio na baterije.
Mošumi je bila okrenuta unazad, naslonjena na svoje sedište, i pričala je sa drugaricama koje su bile
zauzele dva sedišta iza, i kad se okrenula, on je već sedeo pored nje. Delovao je nekako različito od
ostatka grupe, zapravo i nije bio član te koalicije i izgledalo je kao da je baš nešto i ne odobrava. Bio
je žilav, mršav, sitnih očiju spuštenih kapaka i inteligentnog lica izgladnelog izraza koje nije smatrala
lepim ali je nalazila da je vrlo seksi. Već tada je imao zaliske, kosa mu je bila svetla i kovrdžava.
Propustio je da se obrije, nokti su mu bili neuredni. Imao je na sebi belu košulju na dugmiće,
izbledele farmerke iscepane na kolenima, naočare u tankom zlatnom ramu čije su se ručke završavale
u polukrug oko ušiju. Bez predstavljanja, počeo je sa njom da priča kao da se već poznaju. Imao je
tada dvadeset sedam godina, išao na koledž Viljams, studirao evropsku istoriju. Tada je slušao
nemački na Prinstonu, živeo je kod roditelja (oboje su predavači na univerzitetu) i ludo se zabavljao.
Posle koledža je nekoliko godina putovao po Aziji, Latinskoj Americi. Rekao joj je da će jednog
dana verovatno želeti da stekne doktorsku titulu. Dopala joj se takva ležernost. Pitao ju je kako ss
zove i kad mu je rekla, nagnuo se prema njoj prinoseći dlan uvetu, iako je znala da je savršeno dobro
čuo. “Kako se, zaboga, to piše?”, pitao ju je, i kad mu je rekla, pogrešno je ponovio kao i većina
ljudi. Ispravila ga je, rekla mu da se “Mo” rimuje sa “so”, ali on je samo odmahnuo glavom i rekao:
“Ja ću prosto da te zovem “Miško”.
 Taj joj je nadimak istovremeno smetao i laskao joj. Delovala je sebi blesavo sa njim, ali je bila
svesna da ju je tako učinio svojom. Dok se u autobusu galama stišavala i svi polako padali u san,
dozvolila mu je da nasloni glavu na njeno rame. Dimitrij je zaspao ili je barem ona imala takav
utisak. Tako da se i ona pretvarala da spava. Posle izvesnog vremena osetila je njegovu ruku na
butini, preko suknje od belog teksasa. A onda je lagano počeo da joj otkopčava dugmad na suknji. Po
nekoliko minuta bi prošlo između otkopčavanja jednog i drugog dugmeta, a on je sve vreme držao oči
zatvorene, glavu i dalje na njenom ramenu, dok je autobus jurio praznim mračnim autoputem. Bio je
to prvi put u njenom životu da je dodiruje neki muškarac. I ona je njega silno želela da dodirne, ali je
bila prestravljena. Najzad je Dimitrij otvorio oči. Osećala je njegove usne kraj svog uveta i okrenula
se prema njemu, spremna da prvi put sa svojih sedamnaest godina bude poljubljena. Ali, on je nije
poljubio. Samo ju je pogledao i rekao joj: “Slamaćeš ti mnoga srca, da znaš.” A onda se vratio na
svoje sedište, povukao ruku iz njenog krila i ponovo sklopio oči. Zurila je u njega u neverici, ljuta što
je zaključio da još nikome nije slomila srce, istovremeno polaskana njegovim rečima. Do kraja puta
je ostavila suknju onako raskopčanu, nadajući se da će se vratiti onome što je započeo. No, on je
posle toga više nije ni dotakao, a ujutru nije pokazivao da se seća onoga što se desilo. Na
demonstracijama uopšte nije obraćao pažnju na nju i nekud je nestao. U povratku nisu više sedeli
zajedno.
Posle je svakodnevno odlazila na univerzitet nadajući se da će natrčati na njega. Nakon nekoliko
nedelja videla ga je kako prelazi dvorištem univeziteta, sam, sa “Čovekom bez svojstava” pod
miškom. Podelili su kafu i posedeli napolju na klupi. Pozvao ju je da odu da pogledaju Godarov
“Alfavil” i negde na kinesku klopu. Uvek kad se seti šta je tada imala obučeno, štrecne se: stari očev
blejzer, predugačak za nju, farmerke, rukave blejzera je bila zavrnula kao da su od košulje da se vidi
štraftasta postava. To joj je bio prvi izlazak u životu, strateški isplaniran dok su joj roditelji jedne
večeri bili negde u gostima. Od filma nije upamtila ništa, u restoranu koji je bio u sklopu nekog tržnog
centra blizu saobraćajnice br.1, nije okusila ništa. A onda, pošto je Dimitrij pojeo oba njihova
kolačića sreće ne pročitavši predskazanja, napravila je grešku: pozvala ga je da joj bude pratilac na
maturskoj večeri. Odbio je, odvezao ju je kući, na parkingu je brzo cmoknuo u obraz i nikada je više
nije zvao da izađu. Veče je prošlo ponižavajuće po nju; tretirao ju je kao dete. Jednom je preko leta
natrčala na njega u bioskopu. Bio je sa devojkom, nekom visokom, pegavom devojkom sa kosom do
pojasa. Mošumi je htela da ih izbegne, ali je on zastao da ih predstavi jednu drugoj. “Ovo je
Mošumi”, rekao je naglašeno Dimitrij, kao da je nedeljama samo čekao priliku da izgovori njeno
ime. Rekao joj je da odlazi na neko vreme u Evropu, a po izrazu na licu one devojke, zaključila je da
i ona ide sa njim. Mošumi je njemu kazala da je primljena na “Braun”. “Izgledaš super”, rekao joj je
kad je njegova devojka okrenula glavu.
Dok je bila na “Braunu” povremeno bi joj stizale razglednice i koverte izlepljene ogromnim
šarenim markicama. Rukopis mu je bio sitan a neuredan, uvek je morala da napinje oči da ga čita.
Nikada nije ostavio svoju adresu. Jedno vreme je nosila te razglednice na predavanja, u torbi sa
knjigama, nagurane u rokovnik. S vremena na vreme bi joj poslao po neku knjigu koju je pročitao i
pomislio da bi joj se svidela. Više puta je čak zvao usred noći, budio je, i onda bi onako u mraku
pričala sa njim satima, iz svog studentskog kreveta, posle čega bi prespavala jutarnja predavanja. Od
jednog jedinog poziva bila bi nedeljama u oblacima. “Doći ću do tebe. Vodiću te na večeru”, to joj je
govorio. Nikada nije došao. Naposletku su se pisma proredila. Poslednji kontakt bila je jedna kutija
sa knjigama i nekoliko razglednica koje joj je napisao iz Grčke i Turske, ali nikad nije stigao da ih
pošalje. A onda se ona odselila u Pariz.
Ponovo uzima da pročita Dimitrijevu radnu biografiju, pa propratno pismo. Pismo joj ne otkriva
ništa osim njegove žarke želje da radi kao pedagoški radnik, spominje neki seminar koji je pre dosta
godina pohađao zajedno sa onim profesorom na koje je naslovljeno. Praktično isto takvo pismo
nalazi se i u njenom kompjuteru. U trećoj rečenici je propustio da stavi tačku i ona je pažljivo doda
svojim najfinijim penkalom. Ne može da natera sebe da prepiše njegovu adresu, mada ne bi želela da
je zaboravi. Ode da prekopira biografiju. Gurne je na dno tašne. Onda otkuca nov koverat, ubaci
unutra original i stavi ga u sanduče onog profesora. Dok se vraća u svoju kancelariju shvata da na
koverti sada nema ni pečata ni markice, brine se da profesor nešto ne posumnja. No, teši se da je
Dimitrij lako mogao lično da preda pismo; sama ideja da je stajao tu na njenom fakultetu, zauzimao
isti prostor kao i ona sada, ispunjava je istom onom kombinacijom očajanja i želje koju je uvek u njoj
izazivao.
Najteže joj je da odluči gde da upiše njegov broj telefona, u kom delu rokovnika. Volela bi da
smisli neku šifru. U Parizu je kratko vreme izlazila sa nekim profesorom filozofije iz Irana koji je na
poleđini studentskih indeksnih kartica zapisivao njihova imena na persijskom, uz neki mali surovi
detalj koji mu je pomagao da ih razlikuje. Jednom prilikom ih je čitao Mošumi. Na jednoj je pisalo –
bubuljice. Na drugoj – debeli zglobovi. Mošumi ne može da pribegne takvim trikovima, ne ume da
piše na bengalskom. Jedva da se seća kako da napiše i svoje ime, što ju je jednom prilikom baka
naučila. Naposletku ga upiše na “D” stranici, ali ne upisuje mu ime. Samo broj, bez imena, ne deluje
kao izdaja. Mogao bi da bude bilo čiji. Baci pogled napolje. Dok seda za sto, pogled joj klizi ka
plafonu (kancelarijski prozor penje se skroz do tavnice, a krov zgrade preko puta završava se tik
ispod njene prozorske daske). Ovaj prizor u njoj ne izaziva vrtoglavicu, već suprotno, ima osećaj da
je nešto vuče: ne sila zemljine teže, već beskrajno prostranstvo neba.
Te večeri, kod kuće, Mošumi nešto traži na zajedničkoj polici u dnevnoj sobi. Knjige su im se
izmešale od kako žive zajedno, Nikhil ih je raspakivao i ništa nije tamo gde bi očekivala. Pogledom
prelazi preko stubova Nikhilovih magazina o dizajnu i debelih knjižurina o Gropijusu i le Korbizjeu.
Nikhil, nagnut nad nekim planovima za trpezarijskim stolom, pita je šta traži.
“Stendala”, kaže mu. I ne laže. Traži jedan stari primerak “Crvenog i crnog” na engleskom, u
izdanju “Savremene biblioteke”, sa posvetom Mišku. S ljubavlju, Dimitrij, tako joj je napisao. To je
jedina knjiga u kojoj joj je napisao posvetu. Nekada joj je to bilo nešto najbliže ljubavnom pismu što
je ikada dobila; mesecima je bila spavala sa tom knjigom pod jastukom, a kasnije ju je držala ispod
madraca. Nekako je uspela da je sačuva svih ovih godina; selila se zajedno sa njom, iz Providensa u
Pariz, pa u Njujork; tu, na policama bio je njen tajni talisman na koji bi tu i tamo bacila pogled, još
uvek pomalo polaskana tom njegovom upornom pažnjom, i uvek pomalo radoznala da sazna šta se sa
njim desilo. Ali, sad kad joj je tako stalo da je pronađe, ubeđena je da je neće pronaći u stanu, da ju
je možda Gream greškom odneo kad se iselio iz onog njihovog stana u Jork aveniji, ili da se nalazi u
podrumu kod njenih roditelja, u jednoj od kutija koju je tamo poslala poštom pre mnogo godina, kad
su joj police postale prenatrpane. Ne seća se da ju je pakovala kad se selila iz starog stana i ne seća
se da ju je videla kad se raspakivala u stanu koji sada dele ona i Nikhil. Volela bi da može njega da
pita da li ju je video – malu knjigu u povezu od zelene tkanine, bez omotača, sa naslovom utisnutim u
crni pravougaonik na povezu. A onda je iznenada ugleda, pravo ispred sebe, na polici koju je pre
samo minut već pretražila. Otvori je, spazi grb “Savremene biblioteke”, elegantnu nagu figuru sa
bakljom u ruci. Ugleda i posvetu čija su hemijskom ispisana slova ostavila trag na drugoj stranici.
Posle drugog poglavlja je bila odustala od čitanja. Na mestu do kog je stigla još uvek stoji neki
požuteli račun za šamion. Dosad je već triput pročitala knjigu na francuskom. U roku od par dana
završava i ovaj Skot-Monkpofijev prevod na engleski, čitajući ga za kancelarijskim stolom na
fakultetu i u biblioteci. Uveče, kod kuće, čita ga u krevetu dok joj se Nikhil ne pridruži, a onda ga
ostavi i uzme da čita nešto drugo.

Nazove ga sledeće nedelje. Do tada je već iskopala sve one razglednice sačuvane u
nezatvorenoj, neobeleženoj smeđoj koverti, u kutiji u kojoj drži poreske izveštaje, i pročitala je
ponovo i njih, zananjena što njegove reči i sam pogled na njegov rukopis još uvek uspevaju da joj
uzburkaju osećanja. Govori sebi kako telefonira starom prijatslju. Sama sebe ubeđuje da je
koincidencija s kojom je naišla na njegovu biografiju prevelika, i da bi svako na njenom mestu
podigao slušalicu i nazvao ga. Govori sebi da je sasvim moguće da je i on oženjen. Možda će sve
četvoro otići nekud na večeru i postati najbolji prijatelji. Ipak, prećuti Nikhilu da je naišla na njegovu
biografiju. Jedne večeri, u kancelariji, negde posle sedam kad samo još čuvar prolazi hodnicima,
pošto je prethodno potegla par gutljaja iz male boce Marker’s Mark viskija koju je sakrila iza
ormarića, okrene njegov broj. Nikhil misli da ona to veče radi reviziju nekog članka za PMLA.41
Okreće brojeve, sluša kako zvoni četiri puta. Pita se hoće li je se uopšte setiti. Srce joj lupa.
Krene prstom da prekine vezu.
“Halo?”
Njegov glas. “Ćao. Dimitrij?”
“Na telefonu. Ko je to?”
Ona okleva. Još uvek može da prekine vezu, ako poželi. “Ja sam, Miško.”
Počinju da se viđaju ponedeljkom i sredom, posle njenih časova. Ona sedne na voz i sreću se u
njegovom stanu, gde je već čeka ručak. Obroci su ambiciozno zamišljeni: riba na lešo, kremasti
gratinirani krompir, zlatno-žuti pilići punjeni celim limunovima. Uvek se nađe neka boca vina. Sede
za stolom na kom su njegove knjige i papiri i lap-top gurnuti ustranu. Slušaju WQXR,42 piju kafu i
konjak i posle toga zapale cigarete. Tek tada je dodirne. Svetlost se preliva kroz velike prljave
prozore u oronuli predratni stan. Ima dve prostrane sobe, gipsane zidove koji se ljušte, oguljeni
parket i na njemu kutije koje još nije raspakovao, naslagane uvis jedna na drugu. Krevet, novi madrac
na postolju sa točkićima, nikad nije namešten. Posle seksa uvek se iznenade kad ustanove da se krevet
pomerio od zida i udara u komodu na suprotnoj strani sobe. Dopada joj se kako je gleda dok su im
ruke i noge još uvek isprepletane, bez daha, kao da je jurio za njom, sa licem koje deluje zabrinuto
pre nego što se raširi u osmeh. Dimitrij ima poneku sedu u kosi i na grudima, i bore oko usana i očiju.
Krupniji je nego ranije, stomak mu se definitivno proširio pa one njegove tanke nožice deluju pomalo
komično. Nedavno je napunio trideset i devet. Nije se ženio. Ne deluje kao da mu je očajnički
potreban posao. Dane provodi kuvajući, čitajući, slušajući klasičnu muziku. Ona pretpostavlja da je
nasledio nešto novca od bake.
Kad su se prvi put sastali, dan nakon njenog poziva, za šankom pretrpanog italijanskog restorana
blizu zgrade Njujorškog univerziteta, nisu mogli da prestanu da zure jedno u drugo, niti da prestanu da
pričaju o onoj njegovoj biografiji i o tome kako je slučajno pao Mošumi pod ruku. Doselio se u
Njujork pre samo mesec dana, pokušao je da je nađe u imeniku, ali njen broj je registrovan pod
Nikhilovim prezimenom. Nije više važno, oboje su se složili. Još bolje ovako. Ispijali su čašu za
čašom prošeka. Dok je sedela sa njim za šankom a onaj prošek im brzo udarao u glavu. pristala je da
ode rano po podne sa Dimitrijem na večeru. Naručio je salatu posutu toplim narezanim jagnjećim
jezicima, poširano jaje i pekorino sir – sve što se ona zaklinjala da nikada ne bi ni liznula, a što je na
kraju većim delom sama pojela. Posle je otišla do Balduccija da kupi testeninu i već pripremljen
votka-sos koji će pojesti kod kuće sa Nikhilom.
Ponedeljkom i sredom niko ne zna gde je. Nema Bengalaca koji prodaju voće da je pozdravljaju
usput od Dimitrijeve stanice metroa, nema komšija da je prepoznaju kad uđe u Dimitrijevu ulicu. Sve
je to podseća na njen život u Parizu – na tih par sati koje provede kod Dimitija, nedostupna je i
anonimna. Dimitrij se ne raspituje bogzna koliko o Nikhilu, ne pita ni kako se zove. Ne pokazuje
nikakvu ljubomoru. Kada mu je u onom italijanskom restoranu rekla da je udata, nije ni trepnuo.
Smatra da je to što provode vreme zajedno potpuno normalno, suđeno, i ona polako uviđa koliko je
lako viđati se sa njim. Mošumi u razgovoru Nikhila naziva “moj muž”: “Moj muž i ja moramo
sledećeg četvrtka na neku vsčeru.” “Zaradila sam ovaj grip od mog muža.”

Kod kuće, Nikhil ništa ne primećuje. Kao i obično, njih dvoje zajedno večeraju, pričaju kako su
proveli dan. Zajedno pospreme kuhinju, onda sednu na sofu i gledaju televiziju dok ona ispravlja
studentske radove i kontrolne zadatke. Za vreme vesti u jedanaest, pojedu po kutijicu Ben and Jerry’s
sladoleda, onda operu zube. Kao i uvek, odu u krevet, poljube se i onda polako okrenu jedno drugom
leđa i udobno se nameste za spavanje. Samo što Mošumi ostane budna. Svakog ponedeljka i srede
uvsče, plaši se da će on nešto osetiti, da će je zagrliti i odmah shvatiti. Satima nakon što ugasi svetlo
ostaje budna, spremna na njegova pitanja, spremna da ga slaže u lice. Bila je u kupovini, rekla bi mu
da je on nešto pita, jer zapravo je to i uradila kad se onog prvog ponedeljka vraćala kući od
Dimitrija, na pola puta izašavši iz metroa u Sedamdeset drugoj ulici pre nego što će nastaviti dalje do
centra, i kupivši u jednoj radnji u koju nikada ranije nije ušla, par najobičnijih crnih cipela.
Jedne večeri gore je nego inače. Prođe tri sata, pa četiri. U njihovoj ulici već više noći nešto
popravljaju, ogromne mešalice u kojima se tumbaju šljunak i beton, premeštaju se tamo-amo i prazne,
a Mošumi je besna na Nikhila što uspeva sve to da prespava. Dobije želju da ustane, naspe sebi piće,
okupa se, bilo šta. No, umor je zadrži u krevetu. Posmatra senke koje automobili prave na tavanici,
sluša kako u daljini tutnji neki kamion kao usamljena noćna zverka. Ubeđena je da će dočekati zoru.
Ipak, nekako zaspi. Tek kad svane, probudi je zvuk kiše po prozoru spavaće sobe koja dobuje takvom
silinom da joj se čini da će staklo prsnuti. Glava joj puca od glavobolje. Ustaje iz kreveta, razdvaja
zavsse, onda se vrati u krevet i prodrma Nikhila da ga probudi. “Vidi”, kaže mu, pokazujući kišu, kao
da je nešto zaista posebno. Nikhil joj učini na volju, mada još spava, pridigne se u krevetu i onda
opet sklopi oči.
U sedam i trideset, ona ustaje. Jutarnje nebo se razvedrilo. Izađe iz spavaće sobe i vidi da je
krov prokišnjavao i ostavio ružne žute mrlje na tavanici i barice po stanu: jednu u kupatilu, drugu u
predsoblju. U dnevnoj sobi je bio ostavljen otvoren prozor, sada je natopljen i poprskan blatom, kao
i računi i knjige i papiri koji su bili ostali na prozorskoj dasci. Dođe joj da plače kad ih ugleda.
Istovremeno je zahvalna što ima nešto opipljivo oko čega može da drami.
“Zašto plačeš?”, pita je Nikhil, škiljeći u nju u pidžami.
“Plafon nam je popucao”, kaže.
Nikhil podigne pogled. “Nije to ništa strašno. Zvaću nastojnika.”
“Kiša nam se slivala direktno sa krova.”
“Kakva kiša?”
“Zar se ne sećaš? Lila je jutros kao iz kabla. Da ne poveruješ. Probudila sam te.”
Nikhil se, međutim, ničega ne seća.
Prolazi tako mesec dana njenih ponedeljaka i sreda. Počinju da se viđaju i petkom. Jednog petka
se zatekne sama u Dimitrijevom stanu; on izađe čim ona stigne, da kupi pakovanje putera za bešamel
kojim će preliti pastrmku. Na stereu svira Bartok, a skupe komponente stoje razdvojene na patosu.
Gleda ga s prozora kako prolazi ulicom, mali, proćelavi, nezaposleni sredovečni čovek koji joj je
dao priliku da uništi svoj brak. Pita se da li je jedina žena u porodici koja je prevarila muža, jedina
nevernica. Najteže od svega joj pada ovo: ta njena afera čudno je smiruje, cela ta zbrka je smiruje,
oko nje planira svaki svoj dan. Nakon prvog puta, pošto se oprala u kupatilu, užasnula se onim što je
uradila kad je ugledala svoju odeću razbacanu po sobama. Pre nego što će otići, očešljala se pred
ogledalom u kupatilu, jedinom u celom stanu. Držala je pognutu glavu, samo jednom na kraju bacivši
brz pogled na svoj lik u ogledalu. A kad je to učinila, ustanovila je da je to jedno od onih ogledala u
kojima izgledaš sam sebi naročito laskavo zbog nekog posebno postavljenog svetla ili kvaliteta
stakla, i da joj sva koža blista.
Na Dimitrijevim zidovima nema ničega. Još uvek živi vadeći stvari iz mamutskih vojničkih
vreća. Drago joj je što ne može u svom tom neredu da razazna svaki detalj njegovog života. Jedino
što je sredio jeste kuhinja i stereo komponente, i nešto knjiga. Svakoga puta kad ona dođe, vidi
skromne znake progresa. Korača po dnevnoj sobi, razgleda knjige koje je počeo da organizuje na
policama od špera. Osim sve one literature na nemačkom, imaju manje-više iste knjige. Tu je ista ona
“Prinstonska enciklopedija poezije i poetike” u drečavo zelenom povezu. Isto izdanje Mimesisa. Isto
luksuzno izdanje Prusta. Izvuče neku ogromnu knjižurinu sa fotografijama Pariza, od Atgeta. Sedne na
fotelju, jedini komad nameštaja koji Dimitrij ima u dnevnoj sobi. Tu je sedela i prvi put kad je došla,
a on je stajao iza nje, masirao joj ramena i uzbudio je toliko da je ustala i otišla sa njim u krevet.
Otvara knjigu da pronađe dobro poznate ulice i mesta u gradu. Razmišlja o stipendiji koja joj je
propala. Jedan veliki kvadrat sunčeve svetlosti pojavljuje se na podu. Sunce je direktno iza nje i
senka njene glave pruži se preko debelih, svilenkastih stranica, nekoliko pramenova kose drhti i
deluje čudno debelo kao pod mikroskopom. Zabaci glavu i zatvori oči. Kad ih za koji trenutak
ponovo otvori, sunce je nestalo, samo još jedan srebrni tračak ostaje da sklizne među daske na
patosu, kao da se polako spušta zavesa, od čega bleštavo bele stranice knjige odjednom posive. Čuje
Dimitrijeve korake na stepeništu, zatim britki zvuk njegovog ključa u bravi i kako zaseca vazduh kad
uđe u stan. Ustane da ostavi knjigu, tražeći tačno mesto sa kog ju je izvukla.
 11.

Gogolj se kasno probudi, u nedelju ujutru, sam, posle ružnog sna koga ne može da se seti. Baci
pogled na Mošuminu stranu kreveta, na razbacanu gomilu knjiga i časonisa na stočiću pored kreveta,
bočicu spreja sa mirisom lavande koji ponekad voli da im prsne na jastuke, na beretku sa motivom
kornjačinog oklopa u čijim su vilicama ostale zarobljene vlati njene kose. Ovog vikenda je opet na
nekom kongresu, u Palm Biču. Do večeras će biti kod kuće. Tvrdi da mu je rekla za taj kongres ima
mesec dana, ali on se toga ne seća. “Ne brini”, rekla mu je dok se pakovala, “vratiću se pre nego šgo
stignem da uhvatim boju.” Ali, kad je ugledao kupaći kostim na vrhu gomile gardarobe na krevetu, u
njemu je odjednom narasla neka čudna strepnja, kad ju je zamislio kako bez njega leži negde kraj
nekog otvorenog bazena, zatvorenih očiju, sa knjigom pored sebe. Barem jedno od nas dvoje se ne
smrzava, pomisli u sebi, čvrsto stežući skrštene ruke na grudima. Od juče po podne pokvaren im je
kotao u zgradi a stan se pretvorio u frižider. Sinoć je morao da uključi malo rernu da bi mogao da
sedi u dnevnoj sobi i morao je da obuče svoju staru donju trenerku sa Jejla, debeli džemper preko
majice i par štrikanih vunenih čarapa kad je otišao u krevet. Usred noći je morao da ubaci termofor i
pokrije se dodatnim ćebetom. Prvo nije mogao da ga nađe, skoro da je nazvao Mošumi u hotel da je
pita gde ga drži. Bilo je međutim skoro tri sata ujutru i onda je, ipak, sam iskopao ćebe, pronašavši
ga uguranog na gornju policu u plakaru u predsoblju – jedan od poklona sa svadbe još uvek uredno
zapakovan u plastičnu kesu sa rajsfešlusom.
Ustaje iz kreveta, opere zube ledeno hladnom vodom iz slavine, odluči da preskoči brijanje.
Navuče farmerke i još jedan džemper, i još Mošumin bade-mantil preko toga, ne mareći kako blesavo
izgleda. Skuva lonče kafe, istostira malo hleba da ga pojede sa puterom i džemom. Otvori ulazna
vrata i podigne Tajms, odmota plavičasti najlon i ostavi novine na stočiću, da ih posle pročita. Mora
za sutra da završi neki crtež, poprečni presek slušaonice za neku srednju školu u Čikagu. Otvori onaj
srolani crtež i rasprostre ga po trpezarijskom stolu, fiksirajući uglove džepnim izdanjima knjiga koje
je dohvatio sa police. Pušta svoj Abbey Road CD preskače pesme sa prve strane i pušta drugu, i
pokušava da dovrši crtež, trudeći se da mu se mere poklapaju sa instrukcijama glavnog projektanta.
Prsti su mu, međutim, ukočeni pa ponovo srola onaj crtež, ostavi poruku na kuhinjskom radnom delu
za Mošumi i ode u kancelariju.
Drago mu je što ima izgovor da izađe iz stana, i što će, umesto da je čeka, on biti taj koji će se u
neko doba večeri vratiti. Napolju deluje toplije, vazduh je prijatno vlažan, i umesgo da ide vozom, on
prelazi skoro trideset uglova peške, idući skroz niz Park aveniju i preko, na Medison. U birou je
potpuno sam. Sedi u polumračnoj kancelariji za crtače, okružen radnim stolovima svojih kolega, na
nekima su naslagane gomile crteža i maketa, a drugi su uredni kao apoteka. Naginje se iznad svog
stola, samo jedno jedino svetlo od potezne metalne lampe osvetljava veliki tabak papira. Na zid
iznad njegovog stola priboden je mali kalendar za tu godinu koja je, evo ponovo, lagano na izmaku.
Krajem nedelje će biti četiri godine kako mu je otac umro. Zaokruženi datumi označavaju sve njegove
obaveze, prošle i buduće. Sastanci, obilasci gradilišta, konsultacije sa klijentima. Sastanak sa
arhitektom, koji je možda, zainteresovan da ga zaposli kod sebe. Jedva čeka da pređe u neku manju
firmu, da radi neke manje kućne projekte, da radi sa manje ljudi. Pored kalendara je razglednica sa
reprodukcijom jedne Dišanove slike koja mu se uvek dopadala, sa mlinom za čokoladu, koji podseća
na par bubnjeva, spram sive pozadine. Nekoliko poruka na samolepljivom papiru. Ona fotografija
majke i Sonje i njega u Fatehpur Sikriju koju je skinuo sa vrata očevog frižidera u Klivlendu. I pored
nje još jedna Mošumina fotografija, jedna njena stara slika za pasoš koju je našao i tražio da je
zadrži. Na njoj ima dvadeset i neku, kosa joj je puštena, široki kapci malo oboreni, gleda malo
ustranu. To se slikala pre nego što će njih dvoje početi da izlaze, dok je još živela u Parizu. Tada je
za nju još uvek bio samo Gogolj, samo ostatak iz njene prošlosti, sa malim izgledima da će se ikad
pojaviti u njenoj budućnosti. A ipak su se ponovo sreli: nakon svih njenih avantura, on je čovek za
koga se udala. On je taj sa kojim deli život.
Prošlog vikenda je bio Dan zahvalnosti. Došli su majka i Sonja i Sonjin novi dečko, Ben, i
Mošumini roditelji i brat, i svi su zajedno proslavili praznik u Njujorku, stisnuti u Gogoljevom i
Mošuminom stanu. Bio je to prvi put da za praznik nije otišao kod svojih ili njenih roditelja. Bilo mu
je čudno da izigrava domaćina i da preuzme centralnu odgovornost. Bili su naručili svežu ćurku na
zelenoj pijaci, isplanirali jslovnik iz časopisa Food&Wine, doneli stolice na sklapanje kako bi svi
imali mesta da sednu. Mošumi je otišla da kupi oklagiju i prvi put u životu je napravila pitu s
jabukama. Zbog Bena su svi pričali englsski. Ben je pola Jevrejin, pola Kinez, odrastao u Njutonu,
blizu mesta gde su odrasli i Gogolj i Sonja. Urednik je u Globeu. On i Sonja su se sreli slučajno, u
jednom kafeu u ulici Njuberi. Dok ih je gledao kako se zajedno iskradaju u hodnik da bi mogli da
slobodno da se ljube i kako se diskretno drže za ruke dok sede za stolom, Gogolj im je odjednom
zavideo, i dok su svi sedeli i jeli ćuretinu i pečeni slatki krompir i fil od kukuruznog brašna kojim je
punjena ćurka, i začinjeni sos od brusnica koji je napravila majka, posmatrao je Mošumi i pitao se šta
nije u redu. Nisu se svađali, još uvek su vodili ljubav, a ipak, počeo je da se pita. Da li je još uvek
srećna pored njega? Nije mu ništa prebacivala, ali sve više i više je osećao njenu rezervisanost,
njeno nezadovoljstvo, njenu odsutnost. Nije imao vremena da se time mnogo bavi. Vikend je bio
naporan, razvozili su rodbinu po stanovima prijatelja koji su svi bili nekud otišli i ostavili im
ključeve. Dan posle praznika zajedno su otišli u Jackson Heights, do jednog halal kasapina kod kog
su i njegova i njena majka mogle da nakupuju zalihe jaretine, pa onda na branč. A u subotu je u
“Kolumbiji” bio koncert klasične indijske muzike. Jedan deo njega hteo bi da istera to na čistac. “Jesi
li srećna sa mnom?”, pitao bi je. Ali i sama činjenica da pomišlja na to, ispunjava ga zebnjom.
Završi crtež, ostavi ga raširenog na stolu da ga ujutru još jednom pregleda. Dok je radio,
preskočio je ručak, i sad dok izlazi iz zgrade, hladnije mu je nego pre, a svetlost brzo čili sa neba.
Kupi sebi šoljicu kafe i sendvič sa falafelom43 u egipatskom restoranu na uglu, i krene kući jedući
usput, ka Flatironu i donjoj Petoj aveniji; kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra vide se u
daljini, blješte na drugom kraju ostrva. Onaj falafel upakovan u foliju, topao je i cedi mu se po
rukama. Radnje su prepune, izlozi okićeni, kupci se guraju na pločnicima. Sama pomisao na Božić ga
uznemiri. Prošle godine su išli kod Mošuminih roditelja na Božić. Ove godine ići će u Pemberton
Road. Više se ne raduje praznicima; samo bi voleo da što pre prođu. Ta vrsta nestrpljenja govori mu
da je, neopozivo i konačno, sazreo. Prođe odsutno kroz jednu parfimeriju, prodavnicu odeće, radnju u
kojoj se prodaju samo kese za pakovanje. Nema predstavu šta da kupi Mošumi za ovaj Božić. Obično
mu ona nekako da do znanja, pokaže mu nešto u katalogu, ali ove godine on nema pojma šta bi želela
da dobije, da li je to par rukavica ili novčanik ili nova pidžama. U lavirintu štandova na Junion
skveru, gde prodaju sveće i šalove i ručno izrađeni nakit, ništa mu ne deluje privlačno.
Odluči da pokuša u knjižari Barnes and Noble na severnom kraju skvera. Ali, dok pilji u
naslove koji protrčavaju na reklamama shvata da nije pročitao ni jednu od tih knjiga, a ima li smisla
pokloniti joj nešto što nije pročitao? Izlazeći iz radnje, zastane pored pulta posvećenom turističkim
vodičima. Pokupi jedan za Italiju, pun ilustracija građevina koje je još kao student pažljivo
proučavao, divio im se samo na fotografijama i uvek mislio kako će jednog dana tamo otići. To ga
razljuti, a ipak, nema koga da krivi osim sebe. Šta ga je dosad sprečavalo da ode? Možda je baš to
ono što im treba – zajednički odlazak na neko mesto gde ni on ni ona nisu bili. Mogao bi sve sam da
isplanira, da izabere gradove koje će obići, hotele. To bi mogao da bude njegov božićni poklon njoj,
dve avionske karte udenute u turistički vodič. Imao je pravo na godišnji odmor; mogli bi da ga
isplaniraju za prolećni raspust. Inspirisan idejom, odlazi na kasu, čeka u dugačkom redu i kupuje
knjigu.
Ide kući kroz park, prelistava onaj vodič, sad jedva čeka da je vidi. Odluči da svrati u
delikatesnu radnju koja je otvorsna na Irving Roadu, da kupi neke stvari kao što su crvene
pomorandže, komad sira sa Pirineja, šnits šunke, veknu seljačkog hleba. Jer, biće gladna – u avionima
služe gluposti u poslednje vreme. Podigne pogled sa knjige, ka nebu, ka mraku koji se gruša, ka
oblacima tamne, predivno zlatne boje i utom ga prene jato golubova koje mu proleti tik ispred nosa.
Naglo uplašen, uvuče glavu u ramena, i posle se oseća glupavo. Nijedan drugi pešak nije reagovao.
Zaustavi se i isprati pogledom ptice kako uzleću uvis, a onda istovremeno sve slete na gole grane
obližnja dva drveta. Uznemiri ga ovaj prizor. Viđao je ove trapave ptice na prozorskim daskama i na
trotoarima, ali nikad na drveću. Deluju mu skoro neprirodno. A opet, šta bi moglo da bude prirodnije
od toga? Pomisli na Italiju, Veneciju, na put koji će početi da planira. Možda je baš to znak da bi
trebalo da odu tamo. Zar nije trg Svetog Marka poznat upravo po golubovima?
Kad se vrati u stan, hodnik je prijatno topao, grejanje se vratilo. “Samo što je stigla”, portir u
prolazu obaveštava Gogolja namignuvši mu, a njemu srce poskoči, već je zaboravio na sve zebnje,
zahvalno za taj njen prosti čin vraćanja kući. Zamišlja je kako tapka po stanu, pušta vodu u kadu, sipa
sebi čašu vina, njene torbe u predsoblju. Ubaci knjigu koju će joj pokloniti za Božić u džep kaputa,
pokrije je dobro da se ne vidi, i pritisne dugme lifta da ga odvede gore.
 12.

2000.
Dan je uoči božića. Ašima Ganguli sedi za kuhinjskim stolom, pravi krokete od mlevenog mesa
za goste koji će doći uveče. To je jedan od njenih specijaliteta, nešto što njeni gosti već očekuju, što
im dodaje na tanjirićima samo nekoliko minuta nakon što stignu. Sama organizuje čitavu malu
proizvodnu liniju. Prvo protisne još tople barene krompire kroz presu. Onda uzme malo tog krompira
i pažljivo ga oblikuje oko kašike kuvane, mlevene jagnjetine u jednake krokete, kao tvrdo kuvano
belance oko žumanceta. Zamoči svaki kroket, otprilike veličine bilijarske lopte, u činiju sa ulupanim
jajima, onda ih u jednom tanjiru uvalja u prezle pa ih prodrma između dlanova da otpadne višak. Na
kraju naređa krokete na veliku okruglu tacnu stavljajući između svakog sloja masni papir. Prestaje da
broji koliko ih je dosad napravila. Procenjuje da će trebati po tri za svaku odraslu osobu i po jedan
za decu. Brojeći linije na prstima još jednom proverava koliko će imati gostiju. Odlučuje da napravi
još desetak, za svaki slučaj. Istrese novu gomilicu prezli na tanjir, podsete je po boji i strukturi na
pesak na plaži. Pamti kako je počela da ih pravi u onoj kuhinji u Kembridžu, kad se spremala da
dočeka svoje prve goste, a muž joj je stajao za šporetom u beloj pidžami na učkur i u majici, pržeći
dva po dva kroketa u malom, pocrnelom tiganju. Seća se kako su joj Sonja i Gogolj pomagali kad su
bili mali, kako je Gogolj držao kutiju za prezle a Sonja uvek htela da pojede krokete pre nego što ih
uvaljaju u mrvice i isprže.
Ovo će biti poslednja zabava koju će Ašima prirediti u Pemberton Roadu, i prva od kako joj je
umro muž. Kuća u kojoj je živela u proteklih dvadeset i sedam godina, duže nego bilo gde u životu,
nedavno je prodata, a znak agencije za prodaju nekretnina poboden je na travnjaku. Kupci su neka
američka porodica, Vokerovi, jedan mladi profesor koji je tek stigao na univerzitet na kom je radio
njen suprug, sa ženom i ćerkom. Vokerovi planiraju da je renoviraju. Srušiće zid između dnevne sobe
i trpezarije, staviće na sred kuhinje jedan radni blok i ugradiće neonke na plafon. Hoće da skinu
tepisone od zida do zida i da pretvore trem u radnu sobu. Slušajući njihove planove, Ašimu je na
trenutak uhvatila panika, osetila je zaštitnički poriv, želju da otkaže dogovor, hoće da kuća ostane kao
što je uvek i bila, kao što ju je njen muž poslednji put video. No, to je iz nje progovarala
sentimentalnost. Budalasto je što se nadala da zlatna slova koja ispisuju prezime GANGULI na
poštanskom sandučetu neće biti skinuta i zamenjena. Da Sonjino ime, ispisano magičnim markerom na
unutrašnjoj strani vrata njene sobe, neće biti išmirglano i premazano. Da recke ispisane olovkom na
zidu pored plakara, kojima je Ašok beležio koliko su deca porasla za svaki rođendan, neće biti
prekrečene.
Ašima je odlučila da ubuduće provodi šest meseci godišnje u Indiji, a šest u Americi. To je neka
usamljenička, pomalo prerana verzija budućnosti koju su ona i njen suprug planirali dok je bio živ. U
Kalkuti, Ašima će živeti sa svojim mlađim bratom, Ranom i njegovom ženom i njihove dve velike,
neudate ćerke, u njihovom prostranom stanu u Salt Lakeu. Tamo će imati sobu, prvi put u životu
isključivo za sebe. Na proleće i leto vraćaće se na severoistok Amerike, i provodiće vreme malo sa
sinom, malo sa ćerkom, malo sa najbližim prijateljima Bengalcima. Dosledno svom imenu, biće
zaista bez granica, bez svoga doma, stanovaće svuda i nigde. Ali, za nju više nije moguće da ostane
da živi ovde, sada kad će se Sonja udati. Svadba će biti u Kalkuti, za nešto više od godinu dana,
jednog januarskog dana povoljnog za venčanja, baš kao što su se i ona i njen muž venčali pre skoro
trideset i četiri godine. Nešto joj govori da će Sonja biti srećna sa ovim dečkom – brzo se ispravi –
sa ovim mladim čovekom. On je njenoj ćerki doneo sreću, onu koju Mošumi nikada nije donela
njenom sinu. To što je ona nagovorila Gogolja da izađe sa Mošumi, izjedaće je do kraja života. Kako
je mogla da zna? Ali, srećom, oni nisu osećali obavezu da ostanu u braku, kao što su to radili
Bengalci iz Ašokove i Ašimine generacije. Oni nisu voljni da se pokore, da se prilagode, da se
zadovolje nečim što je ispod njihove ideje o sreći. Bengalska načela su posustala, u slučaju sledeće
generacije, pred američkim zdravim razumom.
Još ovih nekoliko poslednjih sati biće sama u kući. Sonja je sa Benom otišla da sačeka Gogolja
na železničkoj stanici. Ašimi padne na pamet da će sledeći put kad bude sama, već biti na putu,
sedeće negde u avionu. Po prvi put od onda kad je krenula kod svoga muža u Kembridž, u zimu 1967,
leteće potpuno sama. Pomisao na tako nešto je više ne plaši. Naučila je da se snalazi sama, i mada
još uvek nosi sarije, još uvek savija svoju dugu kosu u punđu, to više nije ista ona Ašima koja je
nekada živela u Kalkuti. U Indiju će se vratiti sa američkim pasošem. U novčaniku će joj ostati
vozačka dozvola države Masačusets i kartica socijalnog osiguranja. Vratiće se svetu u kom neće sama
dočekivati desetine gostiju. Neće morati da se muči da razblažuje jogurt pola-pola i da pravi sandesh
od ricotta sira. Neće sama morati da pravi krokete. Moći će da ih naruči u restoranima, kući će ih
donositi posluga i imaće ukus koji i posle svih ovih godina ona nije uspevala da dobije, i nikada
njime nije bila potpuno zadovoljna.
Završi sa paniranjem i poslednjeg kroketa i baci pogled na ručni časovnik. Malo je poranila.
Ostavlja tacnu na radni sto pored šporeta. Vadi iz ormarića tiganj i sipa u njega ulje, nekoliko šoljica
ulja, koje će zagrejati par minuta pre nego što počnu da pristižu gosti. Iz ćupa izabere špatulu sa
rupicama koju će koristiti. Zasad, nije više ništa ostalo da se uradi. Ostala hrana je već pripremljena,
stoji u Corning Ware posuđu na stolu u dnevnoj sobi: dal na kom se uhvatila tvrda korica koja će
pući čim posluži prvog gosta, jelo od zapečenog karfiola, patlidžan, jagnjetina. Slatki jogurt i
pantuas44 za dezert, stoje na dodatnoj dasci stola na rasklapanje. Sve posmatra sa zebnjom. Obično
kad sprema za goste, ona sama nema apetita, ali večeras jedva čeka da se i sama posluži, sedeći sa
gostima. Uz Sonjinu pomoć, kuća je pospremljena poslednji put. Ašima je uvek volela te poslednjs
sate pred dolazak gostiju, usisavanje tepiha, glancanje drvenih stočića na kojima je mogla da vidi
svoj zamagljeni, nejasni obris, baš kao što su obećavale stare televizijske reklame.
Pretura po kuhinji da nađe paketić mirisnih štapića. Upali jedan na plamenu gorionika i pronosi
ga iz sobe u sobu. Sa zadovoljstvom ulaže sav ovaj trud – pravi poslednji, praznični ručak za decu, za
svoje prijatelje. Odlučuje šta da napravi, pravi spisak i kupuje namirnice u supermarketu i puni
hranom police u frižideru. Prija joj ta promena ritma, ovo je nešto konačno za razliku od onog
svakodnevnog, zamornog, večitog posla: priprema se za svoj odlazak, doteruje onaj kostur koji je
ostao od njene kuće. U poslednjih mesec dana, rasturila je svoje domaćinstvo komad po komad.
Svako veče bi se bacila na poneku fijoku, ormar, police. Iako se Sonja nudi da joj pomogne, Ašima
više voli da to obavi sama. Izdvojila je hrpe stvari koje će ostaviti Gogolju i Sonji, prijateljima,
stvari koje će poneti sa sobom, pokloniti Crvsnom krstu, koje će pobacati u kese za smeće i odneti ih
na deponiju. Taj je zadatak istovremeno rastužuje i pričinjava joj zadovoljstvo. Pomalo je uzbuđuje
što će svesti svu svoju imovinu na tek nešto više od onoga sa čim je došla u onaj trosobni stan u
Kembridžu, usred jedne zimske noći. Večeras će zamoliti prijatelje da uzmu sve što misle da bi im
koristilo, lampe, cveće, tacne, lonce i tiganje. Sonja i Ben će iznajmiti kamion i odneti sav nameštaj
koji mogu da smeste kod sebe.
Odlazi na sprat da se istušira i presvuče. Zidovi je sad podsećaju na vreme kad su se useljavali
u kuću, sa njih je poskidano sve osim fotografije njenog muža, što će biti poslednja stvar koju će
izneti. Zastane za časak da zamahne par puta mirisnim štapićem ispred Ašokovog lika pre nego što će
ga baciti. Pušta tuš da curi, pojačava temperaturu na termostatu da ublaži onaj grozni momenat kad
bude morala razodevena da stane na prostirku na podu kupatila. Ulazi u tuš-kadu bež boje i staje iza
napuklih kliznih staklenih vrata kabine. Premorena je od dvodnevnog kuvanja, od jutrošnjeg čišćenja,
od svih onih nedelja pakovanja i peripetija oko prodaje kuće. Oseća svoja teška stopala na fiberglasu
tuš-kade. Neko vreme samo tako stoji pre nego – što će naneti šampon na kosu, nasapunjati svoje
omekšalo, pomalo skupljeno pedeset trogodišnjs telo, koje svakog jutra mora da osnaži tabletama
kalcijuma. Kad završi, obriše paru sa ogledala u kupatilu i proučava u njemu svoje lice. Lice
udovice. Ali, veći deo njenog života, bilo je to lice supruge, podseća samu sebe. A možda će jednog
dana ovo biti i lice bake koja stiže u Ameriku, natovarena ručno štrikanim džemperima i darovima,
koja će posle mesec ili dva, odlaziti sva u suzama, neutešna.
Odjednom se oseti usamljenom, užasno, nepopravljivo samom, i na kratko se isplače za
suprugom okrenuvši se od ogledala. Potpuno je obuzeta ovom selidbom u grad koji joj je nekada bio
dom, a sada će joj na neki način biti stran. Oseća i nestrpljenje i indiferentnost prema danima koji joj
ostaju da proživi, jer nešto joj govori da neće otići tako brzo kao njen muž. Trideset i tri godine
nedostajao joj je njen život u Indiji. Sada će joj nedostajati njen posao i biblioteka, žene sa kojima je
radila. Nedostajaće joj njeni gosti. Nedostajaće joj život sa ćerkom, neočekivana bliskost koja se
između njih razvila, njihovi odlasci u Kembridž da pogledaju stare filmove u Brattleu i učenje Sonje
da priprema hranu na koju se uvek kao dete žalila. Nedostajaće joj da, vraćajući se kući iz biblioteke,
prođe kolima pored univerziteta, pored zgrade inženjerskog odseka u kom je njen suprug nekada
radio. Nedostajaće joj ova zemlja u kojoj je upoznala i zavolela svoga muža. Iako je njegov pepeo
prosut u Gang, ona pamti njegov lik kakav je bio ovde, u ovoj kući i u ovom gradu.
Udahne duboko. Uskoro će čuti pištanje alarma, otvaranje garažnih vrata, zatvaranje vrata
automobila i glasove svoje dece. Namaže ruke i noge losionom, posegne za frotirskim ogrtačem boje
breskve koji visi sa zakačaljke na vratima. Muž joj je poklonio taj bade-mantil pre mnogo godina, na
neki davno zaboravljeni Božić. I to će morati da pokoni nekom, ni to joj neće trebati tamo kuda ide. U
onako vlažnoj klimi tako debeo materijal se danima ne bi osušio. Podseća samu sebe da ga dobro
opere i pokloni ga nekoj radnji sa polovnom robom. Ne seća se koje ga je godine dobila, ne seća se
da je otvarala poklon, ni kako je na njega reagovala. Samo zna da su ga odabrali ili Sonja ili Gogolj
u robnoj kući u tržnom centru, i čak ga i upakovali. A onda je njen muž samo napisao njeno i svoje
ime na maloj poruci. Ona mu to ne prebacuje. Takvi propusti da joj izrazi privrženost i ljubav, sada
zna, na kraju ništa ne znače. Više se ne pita kako bi to izgledalo da je ona uradila ono što su njena
deca uradila, da se zaljubila odmah a ne godinama posle venčanja, da je mesecima ili godinama
premišljala o ljubavi umesto samo ono jedno popodne koliko je njoj i Ašoku trebalo da se slože da
će se venčati. Sada je muči pomisao na taj papirić sa njihova dva imena, papirić koji se nije
postarala da sačuva. On je podseća na njihov zajednički život, na neočekivani život koji joj je pružio
ovde, odlučivši da se oženi njome, koji je godinama odbijala da prihvati. I mada još uvek nema
osećaj da je ovde u Pemberton Roadu sasvim kod kuće, zna da je to ipak njen dom – da je to svet za
koji je ona odgovorna, koji je ona stvorila, kojim je okružena, a koji sada treba delić po delić
raspakovati, pokloniti, baciti. Uvuče mokre ruke u rukave ogrtača i zaveže ga oko pasa. Uvek joj je
bio malo kratak, jedan broj manji. Njegova toplina, ipak, pruža joj utehu.
Nema nikoga da dočeka Gogolja na peronu kad siđe sa voza. Pita se da nije voz poranio, gleda
na sat. Umesto da uđe u staničnu zgradu, čeka napolju na klupi. I poslednji putnik se ukrcava, vrata
voza kliznu da se zatvore. Kondukteri signaliziraju jedni drugima, točkovi se polako zakotrljaju i
vagoni krenu da odmiču jedan po jedan. Gleda kako druge putnike pozdravljaju članovi porodice,
kako ljubavnici dočekuju jedno drugo u zagrljaj, bez reči. Studenti sa koledža nose natovarene
rančeve, vraćaju se kući preko božićnog raspusta. Nakon par minuta peron je prazan, kao i mesto gde
je na šinama stajao voz. Sada gleda u neko polje sa vretenastim drvećem zabodenim u kobaltno nebo
na sutonu. Razmišlja da pozove kući, ali zaključuje da nema ništa protiv da sedi i sačeka još malo.
Posle toliko sati provedenih u vozu prija mu da oseti prohladni vazduh na licu. Veći deo puta do
Bostona je prespavao i kondukter ga je probudio gurkajući ga kad su stigli na Južnu stanicu, a on
jedini ostao u kupeu i onda poslednji sišao iz voza. Spavao je čvrsto, sklupčan na dva sedišta, sa
nepročitanom knjigom pored sebe, pokriven kaputom koji je navukao umesto ćebeta sve do brade.
Još uvek se nije razbistrio, malo mu se manta u glavi jer je preskočio ručak. Kod nogu mu je
vojnička torba sa odećom, vrećica iz robne kuće Macy’s sa poklonima koje je ranije tog jutra kupio
pre nego što će na stanici Repp uhvatiti voz. Nije baš bio inspirisan kad ih je kupovao – par zlatnih
minđuša od četrnaest karata za majku, džemperi za Sonju i Bena. Dogovorili su se da ove godine sve
bude jednostavnije. Ima nedelju dana odmora. Kod kuće ima posla, majka ga je upozorila. Moraće da
isprazni svoju sobu i sve do poslednje stvarčice da ponese kod sebe u Njujork, ili baci. Mora da
pomogne majci da se spakuje i da izmiri račune. Odvešće je na Logan i pratiće je dokle god
obezbeđenje na aerodromu bude dozvoljavalo. A onda će se u kuću useliti neznanci i neće biti
nijednog znaka da su oni tu ikada živeli, neće biti kuće kojoj će se vraćati, niti njihovog imena u
telefonskom imeniku. Ničega što bi podsećalo na sve one godine koje je njegova porodica provela
ovde, nikakvog traga njihovog truda i njihovog uspeha. Teško mu je da poveruje da majka stvarno
odlazi, da će mesecima biti tako daleko. Pita se kako su njegovi roditelji izdržali, kako su ostavili
svako svoju porodicu tako daleko, da ih viđaju tako retko, da žive tako odvojeni, sa stalnim
osećanjem iščekivanja i nostalgije. Svi ti odlasci u Kalkutu protiv kojih se nekada bunio – kako su
mogli njima da se zadovolje? To nije bilo dovoljno. Gogolj sada zna da su mu roditelji živeli svoj
život u Americi uprkos onome što im je nedostajalo, i to sa odlučnošću za koju se plaši da je on sam
ne poseduje. Godinama se trudio da drži odstojanje od svog porekla, a njegovi roditelji da ga
premoste kako najbolje znaju i umeju. A opet, uprkos distance koju je u prošlosti gajio prema rođenoj
porodici, uprkos godinama koje je proveo na koledžu i posle u Njujorku, uvek je nekako lebdeo
negde blizu ovog mirnog, običnog gradića koji je za njegovog oca i majku do kraja ostao tvrdoglavo
egzotičan. Nije putovao po Francuskoj, kao što je to uradila Mošumi, čak nije otišao ni u Kaliforniju,
kao Sonja. Samo tri meseca ga je od oca delilo nekoliko državica, što Gogolju uopšte nije smetalo
dok nije bilo suviše kasno. Osim tih nekoliko meseci, veći deo svog odraslog života proveo je
udaljen samo četiri sata vozom. I ništa ga drugo nije vuklo kući i da putuje ovim vozom, iznova i
iznova, osim njegove porodice.
U ovom vozu je, pre tačno godinu dana, otkrio da ga Mošumi vara. Bili su krenuli da provedu
Božić sa majkom i Sonjom. Kasno su krenuli iz Njujorka, kroz prozore se već video mrak, neprijatni,
mrkli mrak rane zimske večeri. Nešto su se zapričali kako da provedu sledeće leto, da li da iznajme
kuću u Sieni sa Donaldom i Astrid, čemu se Gogolj opirao, kad je ona rekla: “Dimitrij kaže da je
Siena kao iz bajke.” A ruka joj je odmah poletela ka usnama i ispustila je kratak uzdah. A onda,
tišina. “Ko je Dimitrij?”, upitao ju je. A zatim: “Jel’ ti to imaš ljubavnika?” Pitanje mu je izletelo iz
usta, nije ga čestito ni oformio u svojoj glavi, sve do tog trenutka. Delovalo mu je skoro komično i
zapeklo ga je u grlu. Ali, čim ga je izgovorio, znao je. Osetio je kako ga od ove njene tajne obliva
studen, kako sav trne kao da mu se neki otrov brzo širi venama. Ovako se osećao još samo jednom u
životu, one noći kad je sedeo sa ocem u kolima i slušao kako je dobio takvo ime. Te je noći osećao
isto takvo zaprepašćenje, isto takvu mučninu. Ali ovog puta nije osećao onu nežnost koja ga je onda
obuzela prema ocu, samo gnev i poniženje što je bio obmanjivan. A opet, u isto vreme, bio je čudno
miran – u trenutku kada mu se brak ozbiljno poljuljao, po prvi put je tačno znao na čemu je sa njom.
Setio se jedne večeri pre nekoliko nedelja, kad je tražio novac u njenoj tašni da plati momku koji je
doneo kinesku hranu, kad je izvadio njenu kutijicu za dijafragmu. Rekla mu je da je išla to po podne
kod lekara da je prekontroliše, i on je na to zaboravio.
Prvo je osetio poriv da odmah na sledećoj stanici izađe, da bude fizički što je moguće dalje od
nje. Ali, bili su prisiljeni da sede jedno uz drugo zbog voza, zbog činjenice da su ih majka i Sonja
očekivale, i tako su nekako izdržali taj put do kraja, i a i ceo vikend, a da nikome ništa nisu rekli,
pretvarajući se da je sve u redu. Dok su ležali u kući njegovih roditelja, ispričala mu je celu priču,
kako je bila upoznala Dimitrija u autobusu i kako je našla njegovu biografiju u onoj korpi. Priznala
mu je da je Dimitrij išao sa njom u Palm Bič. Upijao je jednu po jednu informaciju, neželjenu i
neoprostivu. I po prvi put u životu, tuđe ime ga je peklo više nego svoje.
Drugi dan Božića ona je otišla iz Pemberton Roada, rekavši majci i Sonji da joj je iskrsao neki
iznenadni intervju za posao. Zapravo je posao bio samo izgovor; ona i Gogolj su odlučili da bi bilo
najbolje da se ona vrati sama u Njujork. Kad je on stigao kući, u stanu nije zatekao njenu odeću, ni
šminku, ni pribor u kupatilu. Delovalo je kao da je ponovo otišla na put. Samo što se ovog puta nije
vratila. Nije želela da ponese ništa od stvari iz njihovog kratkog zajedničkog života; kad se nakon
nekoliko meseci još jednom pojavila kod njega u kancelariji da potpišu papire za razvod, rekla mu je
da se vraća u Pariz. I tako je, sistematično, kao i onda za ocem, izneo iz stana sve njene stvari, knjige
je potrpao u kutije i izneo ih usred noći na ulicu da ih raznesu prolaznici, a ostalo je pobacao. Na
proleće je sam otišao na nedelju dana u Veneciju, na put koji je planirao za njih dvoje, napojivši se
njenom starom, melanholičnom lepotom. Gubio se u njenim mračnim uskim uličicama, prelazio preko
bezbroj majušnih mostova, otkrivao napuštene trgove na kojima je ispijao kampari ili kafu, skicirao
fasade ružičastih i zelenkastih palata i crkava, nikad se ne vraćajući dvaput na isto mesto.
A onda se vratio u Njujork, u stan u kom su zajedno živeli, koji je sada bio samo njegov. Posle
godinu dana povratio se od šoka, ali ono osećanje neuspeha i srama je ostalo duboko u njemu i nije
popuštalo. Još mu se dešava da bez ikakve namere uveče zaspi na sofi, i da se probudi oko tri ujutru
ispred još uvek uključenog televizora. Osećao se kao da se neka zgrada čije je projektovanje bila
njegova odgovornost, srušila naočigled svima. A opet, ne može samo nju da krivi. Oboje su se poveli
za istim impulsom; tu su oboje pogrešili. Oboje su jedno u drugom tražili utehu i to u svetu koji im je
bio zajednički, možda samo da vide šta će biti, ili iz straha da taj svet polako umire. Pita se međutim,
kako je stigao dotle da ima tridest i dve godine i da već bude oženjen i razveden. Vreme koje je
proveo sa njom dsluje mu kao neki nerazdvojivi deo njega koji sada nema nikakvu relevantnost niti
vrednost. Kao ime koje je prestao da koristi.
Čuje poznati zvuk sirene majčinih kola i vidi ih kako se zaustavljaju na parkingu. Sonja je na
mestu vozača, maše. Ben je pored nje. Ovo je prvi put da vidi Sonju posle objave veridbe. Reši da je
zamoli da stane kod neke prodavnice alkoholnih pića da kupi šamnanjac. Sonja izlazi iz kola, ide
prema njemu. Sada je advokat, radi u jednoj kancelariji u zgradi Hancock. Kosu je ošišla u visini
brade. Ima na sebi staru plavu jaknu na zakopčavanje koju je Gogolj nosio još u srednjoj školi. Ipak,
na licu ima neki novi, zreliji izraz; može lako da je zamisli kako za nekoliko godina vozi dvoje dece
na zadnjem sedištu automobila. Ona ga zagrli. Na trenutak ostanu da stoje jedno drugom u naručju.
“Dobro došao kući, Grgolj”, kaže.

Poslednji put sklapaju veštačku jelku od dva metra; svaka grana je u dnu obeležena različitom
bojom. Gogolj je doneo kutiju iz podruma. Već decenijama ne mogu da nađu uputstvo, svake godine
moraju da lupaju glavu po kom redosledu se stavljaju grane, one najduže idu dole, a najkraće gore.
Sonja drži šipku, a Gogolj i Ben ubacuju grane. Prvo ide narandžasta, pa žuta, onda crvena i najzad
plava, mada se vrh neznatno povija pod belom, flekavom tavanicom. Stavljaju jelku ispred prozora,
razmiču zavese tako da je prolaznici vide, uzbuđeni isto kao kad su bili deca. Kite je ukrasima koje
su Sonja i Gogolj pravili u osnovnoj školi: svećama od paus-papira. šarenim lizalicama, šišarkama
poprskanim svetlucavim sprejem. Oko osnove jelke zamotan je stari Ašimin Banarasi sari. Na vrh
stavljaju, kao i uvek, plastičnu ptičicu obloženu tirkiznim plišem, sa kandžama od braon žice.
Na policu iznad kamina kače čarape, prošle godine je jedna bila okačena i za Mošumi, a ove za
Bena. Piju šampanjac iz čaša od stiropora, nateraju i Ašimu da popije malo i puste kasetu sa
božićnim pesmama Perija Komoa koje su se ocu uvek dopadale. Zafrkavaju Sonju, pričaju Benu kako
nije htela da uzme svoje poklone pošto je na koledžu išla na časove hinduizma, kako je došla kući i
protestvovala što slave a nisu hrišćani. Majka će, dosledno božićnim običajima kojima su je deca
naučila kad su bila mala, ustati rano i napuniti im čarape potvrdama iz muzičkih radnji, šećerlemama,
kesicama mešanih čokoladnih novčića. Još uvek se seća kad su roditelji prvi put doneli jelku, na
njegovo insistiranje, neko plastično čudo ništa veće od stone lampe, koje su stavili na policu iznad
kamina. A ipak, samo prisustvo te jelkice delovalo mu je kolosalno. Kako je bio oduševljen. Molio ih
je da je kupe u samousluzi. Seća se da ju je nespretno ukrasio trakama i srebrnim sjajem i lampicama
zbog kojih se njegov otac jako brinuo. Uveče, sve dok otac ne bi stigao i izukao lampice iz utikača,
od čega bi se malena jelka sva smračila, Gogolj bi sedeo ispred nje. Pamti jedan jedini umotani
poklon koji je tada dobio, igračku koju je bio sam odabrao a majka ga zamolila da se skloni kod
štanda sa čestitkama, da ne gleda dok je plaća. “Sećaš se kad smo stavljali one grozne trepćeće
lampice?”, kaže mu sada majka kad su završili, vrteći glavom. “Tada nisam baš ništa znala.”

U sedam i trideset čuje se zvonce i onda ostavljaju ulazna vrata otvorena, dok ljudi i hladan
vazduh ulaze u kuću. Gosti pričaju na bengalskom, viču, raspravljaju se, upadaju jedni drugima u reč,
zvuk njihovog smeha ispunjava već prepune sobe. Kroketi se prže u ulju koje šišti i ređaju se uz
salatu od crvenog luka na tanjire. Sonja ih deli sa papirnim salvetama. Bena, nepodobnog zeta,
predstavljaju svakom gostu pojedinačno. “Nikad neću uspeti pravilno da izgovorim sva ova imena”,
dobacuje on Gogolju u jednom momentu. “Ne brini, nećeš nikad ni morati”, odgovara mu Gogolj. Svi
ovi ljudi, ove počasne tetke i ujaci sa desetinama različitih prezimena, pratili su Gogolja kako raste,
okruživali ga na venčanju, na očevoj sahrani. Obećava im da će ostati u kontaktu sad kad majka
odlazi, da ih neće zaboraviti. Sonja pokazuje svima naokolo prsten, sa šest sitnih dijamanata oko
jednog smaragda, svim onim tetkama u zelenim i crvenim sarijima. “Moraćeš da pustiš kosu do
svadbe”, kažu Sonji. Jedan od “ujaka” nosi kapu Deda Mraza. Sede u dnevnoj sobi, na nameštaju i na
patosu. Deca se povlače u podrum, a oni stariji u sobe na spratu. Vidi da igraju njegov stari Monopol,
tabla se raspolutila, a tabla za moto-trke nedostaje još od kad ju je Sonja ispustila na podni grejač
kad je bila mala. Gogolj ne zna čija su to deca – polovinu ovih ljudi je majka upoznala u poslednjih
nekoliko godina, zna da su mu bili na svadbi ali ih ne prepoznaje. Svi pričaju o tome kako vole da
dođu na Ašiminu zabavu na Badnje veče, kako im je nedostajala ovih par poslednjih godina, kako
neće biti isto bez nje. Gogolj shvata da su navikli da na nju mogu da se oslone da će ih ona okupljati,
organizovati praznike, znati običaje, uputiti one koji su novopridošli. Uvek mu je ostao taj osećaj da
je Božić usvojio, igrom slučaja, da je to praznik koji nije trebalo da bude njegov praznik. A ipak su
se, zbog njega i zbog Sonje, njihovi roditelji potrudili da upoznaju ove običaje. Zarad njihovog dobra
je došlo do svega ovoga.
Po mnogo čemu, život njegove porodice liči mu na niz slučajnosti, nepredviđenih, neplaniranih,
jedna slučajnost za drugom. Počelo je sa onim prevrtanjem očevog voza, posle čega je prvo ostao
paralizovan, a kasnije ga inspirisalo da ode što je moguće dalje, da započne novi život na drugom
kraju sveta. Pa se onda u pošti zagubilo ime koje je za njega odabrala njegova baka, negde između
Kalkute i Kembridža. Zbog toga je onda, slučajno dobio ime Gogolj koje ga je mučilo i proganjalo
onolike godine. Pokušao je da zaustavi tu nasumičnost, da ispravi grešku. A ipak nije uspeo da stvori
potpuno novog sebe, niti da se sasvim distancira od tog svog nesretno izabranog imena. I njegov brak
je bio još jedan pogrešan korak. A to kako je otac nestao iz njihovog života bio je najgori nesretni
slučaj od svih, kao da je za njegovu smrt već sve bilo spremno još one noći kad je zamalo poginuo, i
kao da je samo ostalo da jednog dana neprimetno nestane. Eto, ti događaji su oblikovali Gogolja,
formirali ga, odlučili ko će on biti. Nije ni moguće biti pripremljen za takve stvari, na te stvari
Gogolj samo može čitavog života da se osvrće, pokušava da ih prihvati, da ih protumači, da razume.
Te stvari koje nikada nije trebalo da se dogode, koje su delovale neprimereno i pogrešno, baš su one
koje su prevagnule i na kraju jedine preostale.
“Gogolje, foto-aparat”, dovikuje mu mati iz gužve. “Slikaj nas večeras, molim te? Hoću da
zapamtim ovaj Božić. Sledeće godine u ovo doba biću tako daleko.” Odlazi gore po očev “nikon”
koji još uvek stoji na najvišoj polici u Ašokovom ormaru. U njemu praktično ničeg drugog ni nema.
Nema odeće da visi sa šipke. Ta ga praznina rastuži, ali foto-aparat mu svojom težinom utešno
popunjava dlan. Odnosi ga u svoju sobu da stavi nove baterije i novu rolnu filma. Prošle godine su on
i Mošumi spavali u gostinjskoj sobi, na bračnom krevetu, sa presavijenim peškirima i novim sapunom
ostavljenim na komodi, kao što majka uvek ostavlja gostima. Ali, sada kad je tu Sonja sa Benom, oni
će spavati u gostinjskoj, a Gogolj u svojoj staroj sobi, u krevetu koji nikada nije delio sa Mošumi,
niti sa bilo kim drugim.
Krevet je uzan, na njemu je debeli braon pokrivač. Kad podigne ruku može da dodirne mat belu
plafonjerku punu uginulih bubica. Vide se tragovi selotejpa kojim je lepio postere po zidu. U uglu mu
je kao radni sto služio stočić za kartanje na rasklapanje. Tu je radio domaće zadatke pod svetlošću
prašnjave crne lampe sa izvijenim vratom. Na podu je tanki, paun-plavi tepih koji je malko prevelik,
tako da jedna ivica stoji srolana uza zid. Police i fijoke su uglavnom prazne. Razne beskorisne stvari
su već popakovane u kutije: eseji iz srednje škole potpisane sa “Gogolj”, rad koji je u osnovnoj školi
pisao o rimskoj arhitekturi, korintskim, jonskim i dorskim stubovima koje je pomoću paus-papira
precrtavao iz enciklopedije. Kompleti sa hemijskim i običnim olovkama, ploče preslušane dvaput pa
zaboravljene, odeća koja mu je bila previše velika ili mala – koju nikad nije imao volje da prebaci u
sve one pretrpane stančiće u kojima je svih ovih godina stanovao. Sve njegove stare knjige, one koje
je čitao prema svetlosti baterijske lampe ispod pokrivača, one koje su mu trebale na koledžu, samo
dopola iščitane, sa “POLOVNO” nalepnicama na povezu. Majka će ih sve pokloniti biblioteci u kojoj
radi, za prolećnu rasprodaju knjiga. Rekla mu je da ih pregleda, da proveri da li možda neku želi da
zadrži za sebe. Pretura po kutiji. The Swiss Family Robinson. On the Road. The Communist
Manifesto. How to Get into an Ivy League School.
A onda mu još jedna knjiga, nikad pročitana, davno zaboravljena, privuče pogled. Nedostaje
omot, naslov je sa strane praktično skroz izbledeo. To je jedno debelo, platnom povezano izdanje sa
slojem desetogodišnje prašine. Žućkaste stranice su teške, pomalo kiselkaste, svilenkaste na dodir.
Povez blago zapucketa kad Gogolj otvori naslovnu stranicu. “Kratke priče Nikolaja Gogolja”.
“Gogolju Ganguliju”, ispisano je na prvoj praznoj strani očevom mirnom rukom, crvenom hemijskom,
slovima koja optimistično idu nagore ka desnom gornjem uglu papira. “Čovek po kome si dobio ime,
od čoveka koji ti ga je dao”, piše bez znakova navoda. Ispod posvete, koju sve dosad nije ni
primetio, stoji datum njegovog rođendana i godina, 1982. Otac mu je stajao u dovratku, upravo tu, na
dohvat ruke od mesta na kom on sada sedi. Ostavio ga je da sam otkrije ovu posvetu, nikada ga više
ne upitavši kako mu se knjiga dopala, nikad je uopšte više i ne spomenuvši. Očev rukopis ga podseti
na sve one čekove koje mu je otac slao dok je bio na koledžu i nekoliko godina posle, da mu se nađe,
da plati depozit za stan, da kupi prvo odelo, a ponekad i bez nekog posebnog razloga. A ovo ime
kojeg se toliko gnušao, skriveno i sačuvano u ovoj knjizi – to je prva stvar koju je od oca dobio.
Davaoci i čuvari Gogoljevog imena sada su daleko od njega. Jedan je pokojni. Drugi, udovica,
otiskuje se na drugu vrstu puta da bi boravila, kao i njegov otac, u jednom posebnom svetu. Zvaće ga
jednom nedeljno, telefonom. Naučiće, kaže, da šalje e-mail poruke. Jednom ili dvaput nedeljno, čuće
ime “Gogolj” kroz žice, videti ga napisanog na ekranu. A što se tiče svih ovih ljudi u kući, svih tih
“tetaka” i “ujaka” za koje je on i sada i zauvek Gogolj – sada kad mu mati odlazi, koliko često će i
njih viđati? Bez ikoga na svetu da ga zove Gogoljem, bez obzira koliko dugo on sam živeo, Gogolj
Ganguli će jednom zauvek, nestati sa usana njegovih najbližih, i tako prestati da postoji. Ova mu
pomisao o konačnom razrešenju, međutim, ne donosi nikakav osećaj pobede, niti utehu. Uopšte mu ne
donosi nikakvu utehu.
Gogolj ustane, zatvori vrata od svoje sobe da priguši galamu koja stiže odozdo od veselja koje
se zahuktava i kikota dece koja se igraju negde u hodniku. Sedne prekrštenih nogu na krevet. Otvori
knjigu, pogleda sliku Nikolaja Gogolja, i onda hronologiju događaja iz njegovog života na
poslednjim stranicama poveza. Rođen 20. marta 1809. Očeva smrt, 1825. Objavio prvu pripovetku,
1830. Otputovao u Rim, 1837. Umro 1852-e mesec dana pre svog četrdeset-trećeg rođendana. Za
desetak godina, i Gogolj Ganguli će biti toliko star. Pita se hoće li jednog dana ponovo biti oženjen i
hoće li imati dete da nosi njegovo ime. Za mesec dana imaće novi posao, počeće da radi u jednom
manjem arhitektonskom birou, na samostalnim projektima. Postoji mogućnost da nakon izvesnog
vremena tamo postane i partner u firmi, da kompanija ponese i njegovo ime. U tom slučaju, “Nikhil”
će nastaviti da živi javno priznat, za razliku od “Gogolja” namerno prikrivenog, zakonski potisnutog i
skoro sasvim zaboravljenog.
Okreće list sa prvom pripovetkom. “Šinjel.” Za minut-dva majka će doći gore da ga potraži.
“Gogolj”, kazaće mu, otvarajući vrata bez kucanja, “gde je taj foto-aparat? Gde si tako dugo? Nije
sad vreme za knjige”, grdiće ga, bacivši na brzinu pogled na korice, nemajući pojma, kao ni njen sin
svih ovih godina, da njen suprug tiho, nenametljivo, strpljivo nastavlja da živi na njenim stranicama.
“Dole je zabava, pričaj malo sa ljudima, treba da se iznosi hrana iz pećnice, da se napuni trideset
čaša vodom i da se poređaju na sto. Pomisli da nikada više nećemo ovde biti zajedno. Da je samo
tvoj otac ostao sa nama malo duže...”, dodaće, a oči će joj se istog časa napuniti suzama. “Hajde,
dođi da vidiš decu oko jelke.”
Izviniće joj se, odložiti knjigu sa strane prevrnuvši ćošak stranice da obeleži sde je stigao. Sići
će dole sa majkom, pridružiti se gomili sveta, fotografisaće sve te ljude iz života njegovih roditelja, u
ovoj kući, još ovaj poslednji put, kako se guraju na sofama, sa tanjirima na kolenima, kako jedu
prstima. Najzad, na majčino insistiranje, i on će uzeti da jede, sedeći na podu, prekrštenih nogu, i
pričaće sa prijateljima njegovih roditelja o svom novom poslu, o Njujorku, o majci, o venčanju Sonje
i Bena. Nakon večere pomoći će Sonji i Benu da sastružu listove lovora i jagnjeće kosti i štapiće
cimeta sa tanjira i naguraju ih po radnom stolu i na dve plinske ringle šporeta. Posmatraće majku
kako radi ono što je njegov otac uvek radio pred kraj ovakvih zabava – kako sipa kašičice finog
Lopchu čaja u dva čajnika. Posmatraće je kako deli gostima preostalu hranu u šerpama da ponesu
kući. Kako bude odmicalo veče, biće sve zamišljeniji, nestriljiv da se vrati u svoju sobicu, da ostane
sam i da čita knjigu koje se nekada odrekao, koju je zanemarivao sve do sad. Do pre nekoliko
trenutaka bilo joj je suđeno da bude izbačena iz njegovog života, a spasao ju je pukim slučajem, kao
što je i njegov otac bio izvučen iz onog uništenog voza pre četrdeset godina. Nasloni se na uzglavlje
podesivši jastuk iza sebe. Za par minuta će sići dole, pridružiće se gostima i porodici. Sada,
međutim, majka još uvek ne primećuje sinovljevo odsustvo, smeje se nečemu što joj priča neki od
prijatelja. Sada, međutim, Gogolj počinje da čita.
KRAJ
 REALNI SVET ĐAMPE LAHIRI

Retko se dešava da jedan pisac u Americi bude dočekan sa toliko pohvala kako je to pošlo za
rukom Đampi Lahiri. Za svoju debitantsku zbirku pripovedaka Tumač bolesti, koju je ubrzo po
američkoj premijeri Narodna knjiga objavila u biblioteci Antologija svetske književnosti, ona je
ponela Pulicerovu nagradu, nagradu Hemingvej američkog PEN-a, nagradu čuvenog Njujorkera za
debitantsko ostvarenje u 1999. godini, nagradu Američke akademije za umetnost i pisanu reč kao i
Adisonovu Metkalf nagradu! Pet čuvenih listova, među kojima i Njujork Tajms i Los Anđelos Tajms
su Tumača bolesti proglasili knjigom godine.
Oni koji su čitali debitantsko ostvarenje Đampe Lahiri, znaju da su sva ta priznanja koliko
neočekivana toliko i zaslužena. A da su bili u pravu potvrdiće i Imenjak, prvi roman ove američke
spisateljice indijskog porekla. Rođena u Londonu i odrasla na Long Ajlendu, Đampa Lahiri
podjednako dobro poznaje zapadnu civilizaciju i svet Indije iz koje potiču njeni preci. Tumač bolesti
i Imenjak nastali su, upravo, na plodnom ukrštaju prožimanja ideja, slika i simboličkih sistema dve
udaljene i po mnogo čemu suprotne civilzacije.

Imenjak prati sudbinu članova indijske porodice Ganguli, počev od 1968. pa do 2000. godine.
U glavnim ulogama se pojavljuju Ašok Ganguli i njegova supruga Ašima, njihova kćer Sonja i sin
Gogolj, po kojem je roman i naslovljen. Prateći dolazak Gangulijevih iz rodne Kalkute u Ameriku,
navikavanje na novu sredinu, porodične promene itd. Đampa Lahiri inteligentno menja optiku
posmatranja, preskače i podrazumeva neke, a insistira na drugim epizodama, i sporom, delikatnom
naracijom osvetljava čas život roditelja čas život dece, mada je imenjak slavnog ruskog pisca, u
centru njenog pripovedanja.
Sticajem tragičnih okolnosti, Gogolj Ganguli nikada nije dobio ime koje je po indijskoj tradiciji
trebalo da mu da baka, već ga je otac u škripcu nazvao imenom cenjenog ruskog klasika, kojeg je kao
student čitao u jednom indijskom vozu prilikom katastrofalne saobraćajne nesreće. Preživevši nekim
čudom, a delimice zahvaljujući i knjizi koju je u vozu čitao, Ašok Ganguli će, nehotice, izborom
imena odrediti sinovljev put. Tako će Gogoljev život, pogotovo u njegovoj osetljivoj opservaciji,
proticati u znaku slavnog imena ruskog pisca, imena posebno neobičnog u američkom socijalnom i
etničkom kontekstu, imena koje će preusmeravati njegov dečački i mladićki život, ljubavne veze i
karijeru arhitekte.
Promenivši u jednom momentu svoje ime Gogolj u Nikhil, s namerom da se nevidljivije
integriše u svet američkog društva, glavni junak ovog precizno i mudro vođenog romana će i svoju
ljubav s Amerikankom iz visokog društva, Maksinom, i neuspešni brak sa devojkom indijskog
porekla Mošumi, osećati kao neku vrstu prepreke u nazivu, kao teg koji ga je vodio u stranu od
pravca kojim je nameravao da se kreće. Đampa Lahiri sabrano i autentično ispisuje Imenjaka kao
roman o traganju za identitetom i njegovim gubitkom. Došavši iz bengalske nacionalne i verske
zajednice, roditelji Gangulijevi, a Ašima Ganguli posebno, nastoje da očuvaju vlastite kulturne
obrasce, mada prihvataju i evidentne pragmatične vrednosti američkog društva. Njihova deca, s
promenljivom srećom, gradeći karijere, pokušavaju da se nedvosmisleno integrišu. Đampa Lahiri
prikazujući intimne potrese, porodična i društvena okupljanja, prati polagane, često neosetne
promene u shvatanjima i odnosu prema etičkim i drugim vrednostima. Ono što u ovoj knjizi laganog i
pažljivog pripovedanja impresionira jeste sam ton pripovedanja, vešto baratanje tragičnim
momenima, sposobnost spisateljice da slikajući svakodnevicu svojih junaka, pomenutih, kao i
epizodista, prati promene njihovog ponašanja i izmene u karakterima. Prikazujući život kao polje
traganja i očekivanja, ali i prostor tragičnih i apsurdnih (smrtnih) rezova, Đampa Lahiri sledi život i
njegovu neumoljivu logiku. Portretišući Gangulijeve, njihove poznanike i rođake, intimne partnere i
prijatelje, Lahirijeva pokazuje umetničku snagu kakva se retko susreće u savremenoj književnosti, a
potiče ne samo iz dvogubog izvora njenog porekla i odrastanja, nego očito iz tananosti njene ličnosti,
sposobnosti da nenametljivo i sa merom rukuje simboličkom elementima najraznovrsnijeg porekla
(od mitoloških i verskih, preko kulturoloških i popkulturnih). Fino razumevanje savremenog
američkog društva, mehanizama koji njime vladaju od ideologema do stereotipa, ali i poznavanje
tradicionalnog koliko i savremenog života u Indiji, omogućilo je Đampi Lahiri da njena
rekonstrukcija istorije poslednje tri američke i svetske decenije bude ubedljiva i fina osnova na kojoj
se obične i tragične sudbine Gangulijevih još jasnije vide. Posebno sudbina Gogoljevog imenjaka.
Pokazuje se da nisu samo mnogi pisci izašli iz Gogoljevog šinjela, nego i junaci nekih knjiga
koje su napisane vek i po docnije. Lik iz Šinjela i lik samog pisca Nikolaja Gogolja, spojili su kroz
sudbinu Gogolja odnosno Nikhila, zemlje Indiju i Ameriku, omogućavajući i nama, u Srbiji, da ovaj
roman čitamo kao autentični deo vlastitog iskustva.
Vasa Pavković
1 – Institut za tehnologiju u Masačusetsu. – (Prim. prev.)
2 – Otprilike metar i šezdeset i četrdeset pet kg. – (Prim. prev.)
3 – Čuvena pastoralna pesma engleskog pesnika Viljema Vodsvorta. – (Prim. prev.)
4 – Indijsko jelo od mahunarki, obično graška ili sočiva. – (Prim. prev.)
5 – Pujo je jedna od važnijih svetkovina hindu religije. – (Prim. prev.)
6 – Nazivi za ćilibar i detelinu sa četiri lista. – (Prim. prev.)
7 – Samose su testenina u obliku piramide punjena povrćem ili mesom. – (Prim. prev.)
8 – CPIM je Komunistička partija Indije. – (Prim. prev.)
9 – Biryani je jelo slično pilavu, a dal jelo od mahunarki. – (prim. prev.)
10 – Payesh je vrsta sutlijaša sa koštunjavim ili suvim voćem. – (Prim. prev.)
11 – Fakultetski profesori u Americi imaju pravo na godinu dana plaćenog odsustva na svakih sedam godina službe. – (Prim. prev.)
12 – Cinober narandžasta boja kao simbol udatih žena. – (Prim. prev.)
13 – Nacionalni heroj američkog rata za nezavisnost, preduzimač i industrijalac. – (Prim. prev.)
14 – Naksaliti su radikalno nastrojena komunistička grupacija. – (Prim. prev.)
15 – “Mačak sa šeširom” poznata knjiga za decu, sada i filmovana. – (Prim. prev.)
16 – Kružni pokretni poslužavnik ugrađen na sredini stola. (Prim. prev.)
17 – Pečena piletina marinirana u jogurtu i crvenom začinskom smesom. – (Prim. prev.)
18 – Engl. kikot, grgolj. – (Prim. prev.)
19 – Engl. banda, zelena. – (Prim. prev.)
20 – Horlick's je marka dečijeg mlečnog napitka sa sladom; rossogolla je vrsta slatkih knedlica od sira. – (Prim. prev.)
21 – Ajowan je biljka iz porodice kima, ukusa sličnog timijanu. – (Prim. prev.)
22 – Hamperdink je engleski pop pevač iz druge polovine 60-tih godina 20. veka. – (Prim. prev.)
23 – AVCD kao akronim od American Born Confused Deshi. – (Prim. prev.)
24 – “C” iz “conflicted”, što znači u sukobu, protivrečan. – (Prim. prev.)
25 – Indijsko piće od razređenog jogurta sa začinima. – (Prim. prev.)
26 – Kartaška igra. – (Prim. prev.)
27 – Aloo dumom je jelo od krompira u saftu od povrća i začina. – (Prim. prev.)
28 – Američki praznik, poslednji ponedeljak u maju, kad se obeležava sećanje na sve poginule u svim američkim ratovima. – (Prim. prev.)
29 – Dhoti i topor su delovi muške indijske nacionalne nošnje za svečane prilike. – (Prim. prev.)
30 – Raita je indijsko slano jelo od jogurta. – (Prim. prev.)
31 – Shenai je indijski nacionalni instrument. – (Prim. prev.)
32 – Tandoori je začinjena piletina odstojala u jogurtu, a aloo gobi je ljuti kari od karfiola. – (prim. prev.)
33 – Pakore su vrste uštipaka prženih u ulju. – (Prim. prev.).
34 – Basmati je pirinač duguljastog zrna, a kekak podseća na giros. – (Prim. prev.)
35 – Haleem je indijsko jelo od žitarica kuvanih sa mesom. – (Prim. prev.)
36 – Mondensko izletničko mesto na obali blizu Njujorka. – (Prim. prev.)
37 – Mooze, severnoamerički los. – (Prim. prev.)
38 – Engl. Stpljivost, Vera, Čednost. (Prim. prev.)
39 – Engl. Tišina. – (Prim. prev.)
40 – Engl. Razboritost. – (Prim. prev.)
41 – Časopis Savremene američke asocijacije za jezičku kulturu. – (Prim. prev.)
42 – Njujorška radio stanica koja pušta klasičnu muziku. – (Prim. prev.)
43 – Orijentalno jelo od slanutka. – (Prim. prev.)
44 – Pantuas su palačinke sa mekim sirom. – (Prim. prev.)