Čovek je biće u kome vlada večna protivrečenost između težnji njegovog duxa da ostvari

neki životni ideal, i njegovih realnih mogućnosti koje mu nameću društveni zakoni. Ta
zvezda vodilja, ideal, tera ga da se bori, da se kreće, menja, ponekad muči i doživljava
neprijatnosti, ali i neverovatnu sreću ako je dosegne. Često se dešava, i u svakodnevnom
životu, a i među junacima književnih dela da čovek u toj borbi pretera, zaboravi na sebe,
pokuša da pređe granice svog realnog dometa u tom traganju, i strada. Ali to stradanje
postaje univerzalna vrednost koja nas podseća ko smo, gde živimo, i koji su putevi
dosezanja sreće, večnog mira i dostojanstva pre svega.
Odlučujući da do kraja sprovede svoju vlast, gospodar zemlje Kreont odlučuje da kazni
jednog od dvojice braće, Polinika, jer se obrušio na vlast posle tebanskog rata. Kažnjava
ga tako što neće dozvoliti da bude sahranjen, da ga jedu psi i ptice. Takva situacija
dovodi bližnje Polinikove, posebno njegovu sestru Antigonu do moralne borbe. D o
borbe zmeđu ljubavi prema bližnjem, prema bratu, i krutim zakonima koje postavlja
Kreont, odnosno neminovnog stradanja ako se ogluši o njih.
Čist čovekov duh, osećajući potrebu da neke moralne vrednosti koje je Bog u dogovoru
sa njegovim srcem odvajkada postavio, težiće uvek da se suprostavi nepravdi. Pogotovu
ako je ta nepravda od strane osionih ljudi, onih koji ako imaju zemaljsku vlast automatski
zaboravljaju na to da ima neka vlast i iznad njih.Antigona se oglušuje o zapovesti
kraljeve ioako je svesna da će ako ih prekrši stradati. Ona odlazi na mesto gde je njen brat
bio izložen želeći da ga dostojanstveno sahrani. Naravno, stražari su je opazili i ona biva
uhvaćena.

Ta borba između Antigone i Kreonta nije samo borba za njihove trenutne ciljeve, već
prerasta u jednu univerzalnu borbu suprostavljenih ideja. Sa jedne strane, Antigona je
nosilac one ideje, predstavnik onih ljudi koji smatraju da je čoveka borba za pravdu i
dostojanstvo srca, za ljubav a ne za mržnju univerzalna ljudska vrednost, a bol Antigonin
postaje neka vrsta svetskog bola. Pa tako vidimo da i njena sestra Ismena želi da strada za
takav cilj zajedno sa svojom sestrom. Pa tako i hor, odnosno glas naroda je sve vreme uz
nju.
Sa druge strane, u liku Kreonta prepoznajemo sa jedne strane osionost, ali i adekvatnu
kaznu za tu osionost, a to je večni bol. Kreontu se ubijaju i žena Euridika i sin Hemon,
koji je bio Antigonin verenik. Za razliku od Antigone koja je svojom hrabrošću, iako je
patila neko vreme, zaslužila miran i spokojan život, bez kajanja, Kreont je osuđen da nosi
krst čoveka koji je zgrešio protiv božjih zakonitosti. Na kraju drame, prorok Tiresija nam
saopštava da Kreonta čeka božja srdžba, koja je mnogo veća od osionosti i srdžbe
zemaljskih vladara, kao neki logičan sled događaja.
U svakodnevnoj čovekovoj borbi da ostvari svoje mesto u društvenim okolnostima
postavlja se često pitanje koji je naš povod da čuvamo druge ljude; šta nas to obavezuje
da negujemo neke moralne zakonitosti. To je ljubav. Ljubav prema drugim ljudima,
ljubav prema Bogu koji nam je podario taj neobični svet u kome živimo. Čitajući dramu
tragičara Sofokla „Antigona“, izvodimo zaključak da je taj naš put ljubavi, pa makar i u
najtežim okolnostima ne samo jedini moguć za nas, nego i najviše ispravan, i sigurno će
nas dovesti do nekog večnog unutrašnjeg mira. Pa iako ćemo ponekad stradati na prvi
pogled, naše je da se borimo. „Za ljubav a ne za mržnju mi smo stvoreni“.