Снага је у молитви!

– Да ли се молиш?

– Да, молим се.

– А тачније? Да ли се молиш Богу или се молиш за своје потребе?

Али немој журити да кажеш да се молиш «Богу». Зато што ова молитва није као наши свакодневни
послови. «Молим се, – кажеш, – додирујући Бога» – Онога Ко је мир и љубав. Погледај доказе праве
молитве: мењаш се набоље, срећан си, лице ти сија, симпатичан си, налазиш се у стању блаженства.

Иако кажеш да се молиш размисли зашто твоје дете не види промену у твојој души, без обзира на то
што о себи говориш као о духовном човеку и што идеш у цркву. Сетимо се каква је била снага молитве
Господа. Кад се Христос молио за нас на Јордану – Небо се отворило, на Тавору – заблистала је
Божанска светлост, на Маслинској гори – римски војници су падали на земљу. Ето каква је молитва.

Таква молитва доликује и нама. Она нас одваја од буке свакодневне таштине и окружује нас тишином
и миром. Кад си заиста у молитви заборављаш на све: дан, сат, место, време, храну и потребе. Живиш
на другом месту. Као свети Нектарије, који се «растварао» у неометаној молитви попут тишине морске
бонаце.

Молитва је пут у непознато место, пут преко мора и океана.

Молим се како бих постао као Он, не да бих пребацио на Бога сопствено бреме патње и брига. Молим
се да ме промениш, Христе мој, али не да бих Тебе «изменио» по угледу на себе.

Неопходан услов за молитву јесте да ставимо ум у срце. Да га умиримо и пребивамо у тишини срца.
Она представља врата за тамо где нема проблема.

Али постоји разлог због којег не подносим тишину молитве. Мој разум је обузет непрекидном
бујицом мисли, мој живот је таштина и освајају га добра овог света.

Неки кад се моле заборављају на своје проблеме! Растварају се у благодати божанског додира. Брига
одлази. Душу испуњавају нада, љубав и сигурност.

А кад се хладиш за молитву, поткрадаш самог себе, лишаваш себе нечег значајног и фундаменталног.
Биваш напуштен и беспомоћан.

Свакодневно се моли помало. А ако не можеш да разговараш с Богом, разговарај, рецимо, са женом,
или с мужем или с децом. Почни од малог, труди се да омекшаш своју душу, да је учиниш
осетљивијом за своје «видљиве» ближње, за свог брата у Христу. Захваљујући овом малом у твом
животу Господ ће те довести до молитвеног расположења. То је као почетак. И тада постајеш «опијен»
молитвом, почињеш да је твориш и више никаква животна таштина не може да те одвуче.

Лако размишљам о молитви, али ми је тешко да је творим. Речи су увек важније од дела. Опростите

Архимандрит Андреј Кононос