2.

Вежба Проучавање земљишта на терену

Земљиште се проучава на терену и у лабораторији да би се упознали са

његовим особинама. Разликујемо два начина проучавања земљишта на терену:
осматрање( рекогносцирање) и детаљно проучавање земљишта на терену.
Теренска испитивања се обављају да би се изучила морфологија
земљишта, утврдиле разлике међу земљиштима изучаваног подручја и
издвојиле поједине систематске јединице. Ово је потребно да би се правилно
одабрало место за узимање узорака, како би њиховом лабораторијском
анализом упознали и остале особине и добили што реалније податке који ће
послужити као основа за спровођење одређених мера при њиховом коришћењу у
пољопривредној производњи.
Теренска проучавања обухватају:
1. осматрање терена (рекогносцирање),
2. избор места за отварање профила,
3. истраживање земљишта сондом (бургијом),
4. отварање профила,
5. опис спољне и унутрашње морфологије профила,
6. узимање монолита, отисака и узорака,
7. фотографисање профила,
8. теренска истраживања физичких и хемијских особина и др

Осматрање или рекогносцирање (recognoscere- упознати посматрањем) је

почетна фаза рада на теренском проучавању која претходи детаљнијим
испитивањима земљишта. Оно обухвата обилазак читавог испитиваног подручја
и упознавање са основним, пре свега спољним морфолошким особинама
земљишта (рељеф, матични супстрат, вегетација, начин коришћења итд.). Прве
информације о заступљености, распрострањености и особинама земљишта
стичу се осматрањем природних и антропогених усека уз путеве, јаруге,
циглане, темеље кућа. На основу тога доносимо грубе закључке о о типовима
земљишта који су заступљени на терену. Сва запажања се бележе у посебној
свесци, а на топографској карти означавају приближно површине које
заузимају поједини типови земљишта.
Детаљно проучавање земљишта подразумева отварање одређеног
броја педолошких профила, упознавање са унутрашњим морфолошким
особинама и узимање узорака земљишта за лабораторијске анализе. На
основу овог проучавања и проучавања земљишта у лабораторији доносимо
закључак о заступљености типова, подтипова и варијетета земљишта на терену
и израђујемо педолошку карту (топографска карта на којој су уцртане границе
појединих типова земљишта).

1
 Прибор за проучавање земљишта на терену

За проучавање земљишта на терену потребан је следећи прибор и опрема:

- топографска карта одређене размере која служи за оријентацију при кретању
по терену, извлачење граница појединих типова земљишта и обележавање места
копаних профила; педолошка карта; геолошка карта,
- прибор за отварање профила: ашов, лопата, пијук, длето и др;
- педолошки нож који служи за разграничавање генетских хоризоната и
узимање узорака за лабораторијске анализе,
- метар за мерење дубине земљишта и моћности (дебљине) појединих
хоризоната,
- кесе (пластичне или платнене) за узимање узорака у расутом (нарушеном)
стању, канап, ранац, веће вреће за транспортовање узорака;
- метални цилиндри за узимање узорака у природном склопу (у ненарушеном
стању) – цилиндри Копецког запремине 100 cm3 и метални набијач.
- реагенси за хемијско испитивање земљишта на терену (10%HCl за
квалитативно одређивање карбоната, 10%BaCl2 за доказивање присуства
растворљивих сулфата, 1%AgNO3 за квалитативно доказивање присуства
хлорида), теренски пехаметар;
- специјални теренски образац или теренски дневник (за описивање профила
земљишта) и етикете за бележење података о узетим узорцима;
- ГПС уређај за одређивање географских координата профила и унос података
о особинама земљишта у базе података;
- компас, еклиметар (за мерење инклинације терена), алтиметар (висиномер – за
одређивање надморске висине), фото-апарат, лупа, атлас боја, прибор за писање
и цртање, неколико епрувета, стаклене чаше, левак, филтер-папир и флаша
дестиловане воде, теренско возило.

Врсте земљишних профила

Педолошки профили су јаме ископане у земљишту које служе да би

се земљиште детаљно проучило. У ужем смислу се под педолошким
профилом се подразумева само вертикално засечена страна откопа на којој
се проучава земљиште и одакле се узимају узорци земљишта.
У зависности од значаја и дубине разликују се:
- основни (главни) профил,
- полупрофил (помоћни профил) и
- прикопка (помоћна, контролна јама).
Основни профили се отварају на местима на којима се уочавају разлике
у рељефу, вегетацији, начину коришћења земљишта, геолошкој подлози и то до
дубине до које делују педогенетски процеси, укључујући и неколико десетина
центиметара матичног супстрата уколико он није компактан (лес, алувијални
наноси, језерски седименти). У равничарским подручјима дубина може бити и
преко 2m (али се ретко отварају преко те дубине), а у брдско-планинским је
мања, често мања од 30 cm.
Број профила зависи од детаљности проучавања и хетерогености терена
(да ли је хомоген, или је брдовит, испресецан водотоковима, са
микродепресијама и сл.). Основни профили се детаљно описују и на картама се
обележавају места њиховог отварања.

2
 Полупрофили се отварају на местима где је потребно утврдити да ли
земљиште припада истом типу као земљиште главног профила. Копају се на
оним местима која се у нечему разликују од основног профила (места где се
мења матични супстрат, вегетација, начин коришћења стање земљишта), а
копају се плиће – у зони ризосфере или до неког карактеристичног хоризонта
који омогућава да утврдимо тип земљишта (и одступања у моћности хумусно
акумулативног хоризонта, механичког састава, збијености земљишта и др.) На
картама се обележава место њиховог отварања.
Прикопке се копају плитко (30-50cm) дубине, свуда где се запажа да се
земљиште мења. Служе за разграничење појединих типова земљишта. Не
описују се и из њих се не узимају узорци за лабораторијске анализе. Места
њиховог копања уписују се у карте јер линије копања контролних јама служе за
извлачење граница међу појединим земљиштима. Број прикопки је знатно већи
од броја главних и помоћних профила.

Избор места за отварање профила земљишта

Избор места за отварање профила је у директној вези са бројем профила

који треба да буду отворени на једној површини. Место за копање профила
треба пажљиво изабрати јер од њега зависи колико ће бити тачни закључци о
одређеном зељишту, који се доносе на основу грађе педолошког профила. То су
сва какактеристична места на којима се уочавају разлике у рељефу, вегетацији,
начину коришћења, геолошкој подлози. При одређивању места на коме ће бити
отворен профил, одлучујућу улогу треба да имају следећи елементи:
-конфигурација терена који се проучава ( рељеф)- профиле треба
отворити на сваком елементу рељефа истраживане територије
(платоима, нагибима, долинама и депресијама),
- биљни покривач (тамо где се мења треба отварати посебне профиле –
под ливадом, шумом, њивом),
- матични супстрат,
- начини коришћења земљишта и др.
Профиле не треба отварати у близини пута, канала, потока, депонија, граница
парцела, у микродепресијама и микроузвишењима која нису карактеристична за
дато подручје.

Техника отварања профила

Пре почетка копања профила, на изабраном месту се на површини земље

ашовом обележе границе профила (правоугаоник ширине70-80cm, дужине180-
200cm), водећи рачуна о оријентацији профила (чеона страна профила треба да
буде окренута према Сунцу, ради бољег уочавања морфолошких
карактеристика појединих хоризоната). По обележавању граница копа се јама,
при чему се чеона страна вертикално засеца, а на супротној страни се остављају
степенице за улазак у профил. Чеона и бочне стране треба да су вертикалне.
Ископани земљишни материјал из профила избацује се са његових бочних
страна . На једну страну се избацује земљиште из хумусног, а на другу страну из
дубљих хоризоната, да би се по завршеном проучавању и затрпавању профила
успоставила приближно природна грађа профила тј земљиште вратило на своје
место. Земљиште се не сме избацивати испре чела профила нити се та површина
сме газити већ се на њој мора очувати природни склоп земљишта.

3
Скица земљишног профила

Проучавање земљишта на отвореном профилу

Када је профил ископан, на карти или плану проучаваног терена се

обележи место његовог отварања, а затим се приступа изучавању његове
спољашње (егзо) и унутрашње (ендо) морфологије. На основу морфолошких
карактеристика може се приближно оценити правац и степен изражености
педогенетских процеса и класификовати земљиште. Да би се добила потпуна и
правилна представа о генетским и агрономским карактеристикама земљишта,
потребно је морфолошко истраживање допунити лабораторијским
истраживањима физичких, хемијских и биолошких особина.
При опису спољашње морфологије у записник се уносе подаци о
ситуацији на терену на којој је профил копан тј. о рељефу, живом (биљном) и
мртвом покривачу.
С обзиром на облик рељефа разликују се: узвишења, удубљења и равнице.
Биљни покривач је сложени показатељ педогенетских процеса и
еколошких особина земљишта, а пре свега његове плодности. Земљиште може
бити голо (без икаквог биљног покривача) или обрасло природном (шуме,
ливаде) или антропогеном (оранице, воћњаци, виногради) вегетацијом. При
опису биљног покривача треба навести фитоценозе, или главне биљке и њихову
распрострањеност, корове и њихову бројност. Посебну пажњу обратити на
присуство хидрофилне, ацидофилне и халофитне вегетације.
Мртви покривач – шумска простирка, грање, изумрла стабла, жетвени
остаци и сл.(понекад и вода, скелет – камење и стене)

4
 При опису унутрашње морфологије профила прво се пажљиво разгледа
његово чело и визуелно, на основу измене боје, механичког и агрегатног састава
издвоје генетички хоризонти или слојеви. Границе између хоризоната се
обележе педолошким ножем. Сваки хоризонт се проучава посебно и у теренски
образац (дневник) се уписују подаци о њиховој дубини, боји, механичком
саставу, структури, ноовобразовањима, влажности, дубини подземне воде,
распрострањености кореновог система биљака, активности земљишне фауне,
матичном супстрату.
Под склопом (грађом) земљишног профила се подразумева његова
диференцираност на генетичке хоризонте или слојеве у вертикалном правцу од
горе на доле. Хоризонти се међусобно разликују по боји, агрегатном саставу,
збијености и др. Они показују различит хемијски, често и механички састав.

Узимање узорака земљишта за лабораторијске анализе

Разликујемо две врсте узорака :

1. узорке у расутом (нарушеном) стању – служе за одређивање хемијских и

већине физичких особина,
2. узорке у природном склопу (у ненарушеном стању) – за одређивање неких
физичких особина (водних особина земљишта, густине земљишта).

Узорци у расутом стању се узимају од дубине земљишта према

површини из сваког хоризонта посебно у кесе у које се обавезно ставља цедуља
на којој су графитном оловком исписани подаци о узорку (број профила,
генетички хоризонт, дубина узимања, тип земљишта, локација, датум ).

Узорци у природном склопу узимају се помоћу цилиндара Копецког. То су

метални прстенови који су са једне стране заоштрени да би се лакше утиснули у
земљиште. Узимају се од површине ка дубини из сваког хоризонта посебно

Узорци у природном склопу се узимају из сваке дубине у 3-5 понављања.

Подаци о узорцима се уписују у теренски образац, а на сваком цилиндру је
утиснут број.

5
 Припрема узорака земљишта за
лабораторијске анализе

За добијање тачне и потпуне представе о стању и особинама

земљишта и давање правилне научне основе за примену разних агротехничких и
мелиоративних мера на њима, није довољно само њихово морфолошко
испитивање. Зато теренска проучавања морају битит допуњена ппотребним
лабораторијским истраживањима. Она треба да потврде или коригују
одређене закључке до којих се дошло испитивањима на терену.
По завршеном проучавању земљиштана терену приступа се испитивању
узетих узорака у лабораторији. Једино се на основу резултата тих испитивања
доноси коначан суд (оцена) о проучаваном земљишту.
Пре него што се приступи лабораторијским испитивањима физичких и
хемијских особина земљишта потребно је извршити припрему узорака за те
анализе.

Припрема земљишних узорака за извођење лабораторијских анализа

О особинама истраживаних земљишта суди се на основу резултата

лабораторијских анализа. Због тога је веома важно, не само правилно узети
узорке на терену, већ их правилно и припремити за лабораторијска
испитивања. Непажљива и неправилна припрема узорака одражава се на
резултате анализа, те они не показују тачне особине испитиваног земљишта.
Грешке направљене несавесном припремом узорака могу се исправити једино
узимањем и припремањем нових.
Разликујемо две врсте узорака: узорке у нарушеном (растреситом) и у
ненарушеном (природном склопу) стању. Припрема узорака у нарушеном и
ненарушеном стању се врши на различите начине.

Припрема земљишних узорака у нарушеном стању

Поступак којим се обавља припрема земљишних узорака за лабораторијске

анализе обухвата:
1.сушење земљишних узорака,
2. чишћење узорака од различитих примеса,
3. издвајање лабораторијског узорка,
4. ситњење узорака,
5. просејавање узорака и
6. чување припремљених узорака.

Потребан је следећи прибор: већи комад тврђег папира, картона, шпер-плоче;

порцелански аван; гумени тучак; сито са отворима пречника 1 или 2 mm,
педолошки нож или лењи; мање папирне кесе, картонске кутијице или стаклене
посуде са поклопцем за чување припремљених узорака.

6
7