Kerolin Braun

PRIČA SE
O NAMA
Prevela Aida Bajazet

Naslov originala:
Carolyn Brown
THE LADIES ROOM

Beograd, 2018.
 Prvo poglavlje

B udem li se još samo jednom promeškoljila na ovoj klupi, moja baka

Gerta ustaće iz onog svetloružičastog sanduka i zlobno će me saseći
pogledom onako kako je uvek činila dok sam bila dete, kad nisam mogla
mirno sedeti u crkvi. Gertruda Martin ni mrtva ne bi trpela meškoljenje na
sahranama, pogotovo ne na svojoj. Budući da je celog života bila zajedljiva i
cinična, i da je bez pardona sasipala ljudima u lice sve ono što misli, sigurna
sam da ni sad ne bi ostala ravnodušna prema šuškanju mojih najlonki dok
prekrštam noge.
Trebalo je da odem u toalet pre početka opela. Međutim, četiri kafe
posrkane tog jutra i litar koka-kole ispijen na putu do crkve nisu stigli do moje
bešike sve dok se sveštenik nije nakašljao i započeo besedu koja će, kako mi se
čini, trajati do sudnjeg dana. Dok mučenik ne bude uspeo da sprovede baku
Gertu kroz kapiju raja, svi ćemo ovde pocrkati od gladi. Srećom imam snikers
čokoladicu i kesicu čipsa u tašni, i desetak kilograma viška sala na butinama.
Ako ništa drugo, bar neću biti ta koja će sledeća zakucati Svetom Petru na
vrata.
Još jednom sam prekrstila noge i pokušala da se koncentrišem na
sveštenikove reči, čisto da bih skrenula pažnju s problema koji me je mučio.
Imalo je efekta svega dva minuta. Budući da je razmak između dva reda klupa
bio toliko uzan da je kroz njega jedva mogla da se provuče anoreksična
tinejdžerka, morala sam da hodam postrance. To što sam ustala usred opela
bilo je dovoljno neoprostivo samo po sebi, međutim, to što sam pritom morala
da podignem još desetoro sigurno je bilo dovoljno drsko da vaskrsne baku
Gertu. Bukvica koju bi mi tad očitala verovatno bi sparušila moju jadnu bešiku
i pretvorila je u suvu grozdiću.
Otrčala sam do ženskog toaleta cupkajući celim putem. Čim sam kročila
unutra, zadigla sam usku crnu suknju i uletela u jednu od dve kabine. Zavukla
sam prste između hulahopki i tela i snažno povukla čarape ka kolenima, ali
uspela sam samo da proteram nokat kroz tkaninu. Mislila sam da se najlonke i
svemirski brodovi prave od istog materijala i da ih ne mogu pocepati ni
rafalna paljba ni nategnutost usled povelikog viška kilograma.
Dok sam pažljivo navlačila uništene čarape, u toalet su ušle moje rođake
Marti i Betsi. Prepoznala sam ih po glasovima čim su progovorile. Pušile su još

3
od vremena kad su to činile skrivajući se iza ambara, a uz to – smrdele su na
dim kao da su upravo izašle iz pušnice.
„Kad se završi ovo dosadno opelo, umešaćemo se neprimetno među
ostale da bi svi pomislili da smo zakasnile, pa smo zato morale da sedimo u
poslednjem redu“, rekla je Marti.
To je baš glupo. Ionako će svi znati da nisu prisustvovale opelu. Naravno,
znaće i to da sam ja otišla usred službe, ali, ako ništa drugo, bar sam
prisustvovala jednom njenom delu. Volela bih da sam imala petlju da izađem i
izgrdim ih zbog toga što su zakasnile i što se kriju u toaletu. Ipak, nisam to
učinila. Sahrane nisu mesto za svađu. Mislim, nije bilo ni mesto ni vreme za
tako nešto. Baš kad sam se uhvatila za kvaku da izađem iz kabine, čula sam da
spominju moje ime. Tiho sam spustila poklopac na ve-ce šolji i sela na njega.
„Jesi li videla da li je Trudi došla?“, upitala je Betsi.
„Naravno da jeste. Znaš i sama da uvek igra po pravilima. Stara, dobra,
pouzdana Trudi. Ta se nikad nije pobunila ni zbog čega niti će ikad to učiniti.
Umreće poslušna. Mene samo zanima onaj deo kad budu čitali testament“,
odvratila je na to Marti.
„Šta ako je baka Gerta tebi ostavila kuću? Šta ćeš uraditi s njom?“, želela je
da zna Betsi.
„Unajmiću buldožer i sravniti je sa zemljom. Onda ću prodati parcelu i
jednim delom novca poplaćati zaostale račune. Ostatak ću potrošiti na
kupovinu garderobe. Ne bih se gnjavila s onim bakinim starudijama ni za noć
provedenu s Bredom Pitom.“
Betsi se na to glasno zakikotala. „Budem li ja naslednica, angažovaću neku
poznatu aukcijsku kuću. Znam da uzimaju visoke provizije, ali zato njihovi
ljudi stvarno dobro obavljaju posao. Kad budu rasprodali sve Gertine stvari,
uzeću svoj deo novca i otići na neko lepo krstarenje.“
Pre nego što je Marti opet progovorila, čuo se zvuk paljenja cigarete.
Hvala bogu pa ovde nije bilo prozora, jer da jeste, kroz njega bi verovatno
uletela nebeska munja i spalila ih obe za kaznu što puše u crkvenom toaletu.
„Plašim se da ćeš tim novcem jedva uspeti da platiš kampovanje na jezeru
Teksoma. U svakom slučaju, kuća će pripasti ili meni, ili tebi, ili Trudi. Nas tri
smo Gertine jedine žive naslednice. Ako ne računamo Trudinu majku. Ali ona
boluje od Alchajmerove bolesti, tako da čisto sumnjam da bi Gerta njoj ostavila
kuću.“
„Jadna Trudi. Baš mije žao te sirotice. Nek joj se bog smiluje“, rekla je
Marti sažaljivim tonom.
Nagnula sam se prema vratima i jako naćulila uši. Stvarno bi bilo glupo da
sad izađem. Sigurno bih se posvađala s njima, ali čak i da ne dođe do sukoba,

4
živo me je zanimalo čime sam to zaslužila da me nazivaju jadnom i zbog čega
to bog treba da mi se smiluje.
„Tužno je to, zar ne? Ali šta da se radi, Trudi je uvek bila i ostala ista.
Sećaš li se kako smo, dok smo bile male, uvek uspevale da je ubedimo u sve što
smo htele. Ona je baš tupava. Ponaša se kao noj. Čim malo zagusti, glava joj je
u pesku, a debelo dupe u vazduhu“, rekla je Marti.
U grlu mi se zaglavila poveća knedla. Morala sam desetak puta da
progutam pljuvačku ne bih li je proterala kroz jednjak. Njih dve bi sigurno čule
kako gutam da nisu bile toliko zauzete ogovaranjem.
Betsi se ponovo zakikotala. „Možda ona nije toliko tupava, već samo
naivna. Izgleda da uopšte ne primećuje šta se dešava oko nje. Šlepa je kod
očiju. Ali znaš, meni se čini da je ona jedina iskreno volela Gertu.“
„Svako ko je voleo tu matoru zajedljivu vešticu zaslužuje da živi u
neznanju. Obećaj mi da joj nećemo ništa reći. Neka ćurka živi u zabludi.
Uostalom, Trudi je odmalena imala sve, a nas dve ništa. Znaš, oduvek sam joj
zavidela na tome. Neka se sad i ona malo pomuči. Bude li ona nasledila Gertinu
kuću, sigurno će slomiti kičmu od posla da bi sve dovela pod konac. Već je
vidim kako kao glupača razvrstava sve one bakine drangulije i heklane miljee
po abecednom redu“, rekla je Marti.
Pocrvenela sam od besa. Kad sam saznala za bakinu smrt, upravo tako
sam razmišljala o njenim stvarima. One možda ne vrede mnogo, ali svakako bi
dobro došle nekoj dobrotvornoj ustanovi.
„Takva je naša Trudi – dok se ona zamajava dobrim delima, slonovi joj
prolaze pred očima“, kazala je Betsi kikoćući se. „Daj mi jedan dim. Misliš li da
će nas bog kazniti zbog ovog pušenja u crkvi? Hajde da sad izađemo i
umešamo se u masu, jer ionako nećemo moći da zapalimo još najmanje sat
vremena.“
Cela koža mi je zabridela kao da su me pčele izujedale. Zar sam ja stvarno
toliko providna? Zar one zaista imaju tako nisko mišljenje o meni?
„Bog nas verovatno neće kazniti, ali baka Gerta sigurno hoće. Možda bi
Dru mogao da urazumi Trudi i privoli je da sruši onu staru kućerinu“, rekla je
Marti. „On je sposoban advokat. Verujem da Trudi ne mari za to koliko novca
treba da uloži u tu kuću niti koliko treba da se pomuči da bi je dovela u red.“
Dim njihove cigarete provukao se ispod vrata kabine. Brzo sam prekrila
nos i usta rukom da se ne bih zakašljala. To bi bila prava katastrofa. Budem li
se sad razotkrila, započeću, bez sumnje, dugogodišnji porodični rat. I onda će
baka Gerta ustati iz onog ružičastog sanduka i sve tri nas grubo prekoriti što
smo to učinile u ženskom toaletu, i to u toku trajanja njene sahrane.

5
 „Šta misliš, zna li Trudi za sve nestašluke svog supruga i ćerke? Ili jadnica
i dalje drži glavu u pesku i ne vidi šumu od jednog drveta?“, upitala je Betsi.
„Ako ne zna, onda je gluplja nego što sam mislila. Svi u gradu znaju šta
Dru radi“, kazala je Marti. „Kako je onda moguće da Trudi to ne zna? Pa to traje
od prve nedelje njihovog braka.“
Toliko snažno sam se namrštila da sam osetila kako mi se na čelu stvaraju
nove bore. Šta je to što svi znaju o mom suprugu osim jadne Trudi i zbog čega
to bog treba da mi se smiluje? I šta to one znaju o Kristal, mojoj odrasloj ćerki,
što ja ne znam?
Marti je nastavila nešto tišim glasom: „Sećaš li se onog kad je Trudi za
ćerkin sedmi rođendan odvela Kristal i njene drugarice u Dalas da gledaju
Dizni na ledu? E pa tad je Lori Lu bila kod mene da uzme recept za onu moju
pikantnu pileću salatu. Sutradan ujutru, dok sam uzimala novine s praga,
videla sam je kako izlazi iz Druove kuće. Bolje rečeno: iz njegove spavaće
sobe.“
Želudac mi se isprevrtao trideset devet puta i, kad se konačno smirio,
osetila sam snažnu mučninu. Budem li se sad ispovraćala, njih dve će me čuti i
onda ću morati da slušam njihova izvinjenja o tome kako je trebalo da mi kažu
za neverstvo mog muža, ali eto, nisu htele jer su mislile da znam i da sam se
pretvarala da ne znam samo da bih tako sačuvala brak. Ovo što sam upravo
čula za mene je bilo mnogo gore od crvića sumnje koji me je godinama izjedao.
Jesam sumnjala da me je Dru varao, ali nisam imala dokaz za to. Međutim,
moje dve rođake upravo su mi otvorile oči i pokazale Druovo pravo lice i sad
smesta moram nešto da preduzmem u vezi s tim.
Volela bih da sam ponela onaj svoj pištolj čić iz noćnog ormarića pored
kreveta. Da sam ga ponela, onda bi čuvar, koji će posle pomena sigurno doći
da počisti crkveni toalet, pronašao na podu dva ženska leša sa po jednim
metkom u čelu. Eto, to bi se dogodilo da sam samo bila dovoljno pametna da
umesto čokoladica strpam pištolj u tašnu.
Uši su me toliko zabolele kao da je Betsi sve ono što je rekla izgovorila
urlajući, a zapravo je govorila normalnim tonom. „Znaš, nije njemu Lori Lu
prva“, nastavila je zajedljivo. „Taj je očijukao i flertovao sa svim ženama čak i
na sopstvenom venčanju. Jedina osoba koja ne zna da je njen bogati i zgodni
suprug najveći ženskaroš u gradu jeste jadna Trudi. Ona sirotica misli da je on
samo bogat i zgodan. Oduvek sam govorila da, ako stvarno ne vidi kakav joj je
muž, onda zaslužuje da je pravi budalom. Čula sam da se Dru sad zabavlja s
onom mladom plavokosom blagajnicom iz njegove banke. Mislim da se zove
Čeriti ili tako nekako. Jesi li primetila da su, što je Trudi starija i zapuštenija,

6
Druove devojke sve mlađe i lepše. Pa videla si kako ta Čeriti izgleda, zar ne?
Zategnuta je kao struna i lepa kao boginja.“
„Ma da. Znam šta hoćeš da kažeš. Moj najstariji sin jednom je pozvao tu
Čeriti da izađe s njim, ali ga je hladno odbila. Sad znam i zbog čega. Moj Doni
Džejms nema toliko love da joj kupuje sve one skupe novotarije kojima je Dru
obasipa. Kako vidim, mala odnedavno vozi nov-novcat tanderberd. A svi
znamo koliko te igračke koštaju.“
Nastupila je kratka pauza pre nego što je Marti iznova progovorila. Sudeći
po dimu koji se opet podigao, rekla bih da je bila zauzeta paljenjem cigarete
koja joj se u međuvremenu ugasila. „Ta Čeriti bi mu po godinama mogla biti
ćerka. Ej, a šta kažeš na to što se njihova Kristal tajno udala u Las Vegasu za
onog bezveznjakovića? Mogla je i boljeg odabrati. Taj će je sigurno uništiti“,
izgovorila je polušapatom.
„Čekaj. Čuti malo“, prošaputala je Betsi, posle čega sam i ja čula kako su
zaškripala ulazna vrata.
Možda bih sad mogla da izletim i na brzaka ih obe zadavim najlonkama.
Baš bih volela da vidim njihove iskolačene oči i pomodrela lica. Ako posle
ubistva ponovo navučem čarape na sebe, niko neće moći da pronađe oružje
kojim je počinjeno.
Betsi je nastavila šapatom: „Izgleda da svi odlaze iz crkve. Sad je pravo
vreme da izađemo odavde i ubacimo se među ostale. Nabaci tužan izraz i,
molim te, posisaj pepermint bombonu. Smrdiš kao fabrički dimnjak.“
Kad su se vrata zatvorila za njima, konačno sam izdahnula na usta. Ne
znam ni sama koliko dugo sam zadržavala dah, ali znam da mi se već bilo
zavrtelo u glavi. Naslonila sam se čelom na metalni zid kabine. Njegova
hladnoća malo me je osvežila i sprečila da se ne onesvestim, ali ipak nije
mogla da spreči bujicu suza koja je provalila iz mene. Plakala sam sve dok me
oči nisu zabolele.
Oduvek sam imala savršen porodični život, dok su moje dve rođake
stalno brljale i udavale se svaka po pet puta. Međutim, tek sad sam shvatila da
je jedina razlika između mene i njih bila u tome što je moj život bio ispunjen
gnusnim lažima, a njihov nije.
Pošto sam nekako obuzdala nestabilne noge da ne pokleknu pod težinom,
uspela sam da stanem na njih. Ali, kako sam se uspravila, tako mi je kroz onu
rupicu probušenu noktom izletela krofnica sala, zbog koje mi je otišla žica na
čarapi, i to – skroz do kolena. Bude li jadna, neugledna Trudi prestala da
prekršta noge tokom večere, možda joj se žica na čarapi neće oparati sve do
članaka. To bi stvarno bila velika sramota.

7
 Kad sam se pogledala u ogledalo, umalo nisam iz istih stopa odjurila do
automobila i nestala s lica zemlje. Oči su mi bile crvene i podbule od plača, a
obrazi išarani crnim tragovima razlivene maškare. Brada mi je još podrhtavala
i curilo mi je iz nosa. Duboko sam udahnula i zagledala se u svoj lik. Moja duga
tamna kosa, inače uvek sređena i isfrizirana, sad je izgledala nakaradno.
Pobogu, šta da radim? Kako ću se ovakva pojaviti među ljudima?
Pre svega, prvo moram smesta da se upristojim. Neću žuriti, već ću sve
raditi postepeno. Korak po korak. Dakle, prvo ću se doterati, onda ću otići na
opelo, koje uskoro počinje na groblju. Posle sahrane, otići ću na večeru, zatim
ću prisustvovati otvaranju i čitanju testamenta. I tek onda ću se pozabaviti
mužem.
Izašla sam iz ženskog toaleta pravih leđa, zabačenih ramena i s lažnim
osmehom na usnama. Dama uvek mora da vodi računa o izgledu, čak i onda
kad joj se ceo svet uruši pod nogama, i to u kabini ženskog toaleta.
Protokol je nalagao da se Marti, Betsi i ja vozimo do groblja u istoj
limuzini. Kad sam ušla u auto, njih dve su se nešto došaptavale. Ona krofnica
sala što je štrcala kroz rupu na mojoj čarapi podsetila me je da još imam
smrtonosno oružje pri ruci. Mogla bih ih obe zadaviti najlonkama i svakoj
zabiti po polovinu čokoladice u usta i zatim svima reći da su se jadnice ugušile
lijući suze za pokojnom bakom Gertom.
„Kako se držiš? Jesi li dobro?“, upitala me je Marti. . „Dobro sam“,
odgovorila sam joj kratko.
„Ne bih rekla. Izgledaš kao podgrejan leš“, kazala je Betsi.
„Važno je da ti izgledaš besprekorno“, odbrusila sam joj ironično.
Marti je odmah stala u Betsinu odbranu: „Zašto joj se obraćaš takvim
tonom, Trudi? Šta ti je? Samo je htela da te oraspoloži. Nismo znale da ti je
baka Gerta baš toliko značila. Nama dvema baš je drago što je matora veštica
konačno odapela i što ćemo ubuduće moći mirno da kupujemo u samousluzi
ne plašeći se da ćemo naleteti na onaj njen urokljivi pogled.“
„Nije pristojno ružno govoriti o pokojnicima“, rekla sam.
„Je li? A lepo je ružno se obraćati živima?“, odbrusila mi je Marti.
Okrenula sam glavu na drugu stranu i zagledala se kroz prozor.
Budući da su pomislile da tugujem ili da sam se nadurila, njih dve
nastavile su da razmenjuju tračeve: o tome čije dete je u sukobu sa zakonom,
ko s kim spava i ko koga vara. Mada mene te priče nisu zanimale, ipak bih
volela da imam spisak imena svih tih ženturača koje rasturaju tuđe brakove.
Volela bih da vidim imena svih tih žena iz Tišominga, u Oklahomi, i okolnih
mesta, s kojima je spavao moj suprug. Izgleda da se porodični mir uvek debelo

8
plaća. Sudeći po bolovima u stomaku, rekla bih da ću svoje dugogodišnje
ćutanje platiti čirom na želucu.
Trojica meni nepoznatih muškaraca iz Gertine crkve pomogla su nam da
izađemo iz limuzine i potom su nas ispratila do groblja. Sudeći po njihovim
snuždenim pogledima, izgleda da su njih trojica očekivala da ćemo se nas tri
raspadati od plača, pa su sad delovali razočarano jer se to nije desilo.
Nosači su postavili svetloružičasti sanduk na postolje prekriveno
veštačkom travom, a zatim su se svi okupili oko njega. Pred kovčegom su
stajale tri stolice namenjene nama trima, ucveljenim sestričinama. Kad smo se
smestile, osetila sam kako mi se znoj sliva niz vrat i leđa kvaseći široku gumu
na rubu mog grudnjaka, koji mi se duboko usekao u rebra. Ona kroma sala još
me je žuljala na butini i, ma koliko se ja meškoljila, nije htela da se vrati na
mesto. Onako potištena, nisam mogla da razmišljam ni o čemu drugom osim o
tome kako da ubijem ove dve glasonoše, koje su mi sasvim slučajno prenele
jezivu poruku da me muž vara od samog početka braka. Trebalo je da mi sve
to kažu u lice čim su saznale za njegova neverstva, a ne da mi se ovako podlo
podsmevaju iza leđa.
„Okupili smo se ovde da bismo se oprostili od Gertrude Elizabet Martin i
da bismo joj odali poslednju počast. Naša Gerta proživela je dug i srećan život,
i sada se nalazi na boljem mestu. Nestala je nenadano i tiho iz naših života i
otišla da se sretne sa Isusom“, izgovorio je sveštenik.
Isus bi trebalo dobro da se pripremi za susret s mojom tetkom jer, kad
ona bude prošla kroz kapiju raja, tamo više ništa neće biti isto. Sveti Petar
trebalo bi da baci onu svoju crnu knjižicu sa imenima zaslužnih pokojnika, jer
će baka Gerta stići kod njega noseći pod miškom svoju prerađenu verziju.
Onda je hor zapevao Amazing Grace, ali ja nisam čula ni stih te pesme.
Zatim je sveštenik očitao molitvu i, čim je izgovorio amin, oko nas tri su se
sjatili neki ljudi.
„Budi jaka, Trudi“, rekla mi je Dejzi Blek. „Gerta ne bi volela da dugo
tuguješ za njom. Ponesi samo lepe uspomene i biće ti lakše da prebrodiš ovaj
težak period.“
Lepe uspomene? Plašim se da bih ubrzo izgubila oslonac i pala na veliku
zadnjicu. Ta žena nije normalna.
Posle nje prišla mije neka sedokosa starica, zagrlila me i šapnula mi na
uho: „Gerta je bila velika dama. Trebaće ti dosta vremena da zauzmeš njeno
mesto.“
„Vreme je za večeru“, šapnula mi je Betsi i zaputila se prema limuzini
kojom je trebalo da se odvezemo nazad u crkvu.

9
 „Iskreno se nadam da je jedna od vas dve napravila onu pikantnu pileću
salatu“, rekla sam.
Nije je bilo sramota čak i da pocrveni. „Nisam znala da toliko voliš tu moju
salatu. Mislim, znala sam da je često spremaš mužu, jer si mi to jednom sama
rekla, ali nisam znala da ti je to omiljeno jelo.“
„Naravno da obožavam tu salatu. Pravim je bar jednom nedeljno za Drua.
Ako je moj muž ne bi dobio za večeru makar jednog utorka, odmah bi podneo
zahtev za razvod braka.“ Zadivljujuće je koliko je lako bilo poigravati se s njom
i koliko sam uživala u tome.
Mogla bih se zakleti da sam čula baka Gertin glas kako mi šapuće na uho
da prava dama mora stoički podneti sve nevolje i pritom ostati dostojanstvena
i ponosna. Pretpostavljam da je time želela da mi kaže da budem i obazriva, ali
meni sad stvarno nisu bile važne sve te njene zastarele južnjačke govorancije
kojima me je obasipala celog života. Došlo mi je da spustim sve prozore na
limuzini i da iz sveg glasa zaurlam na onaj jedini beli oblačak koji je lebdeo na
kristalnoplavom letnjem nebu: Nemoj više da mi drobiš o dostojanstvu i
ponosu! Toliko sam ljuta da bih mogla ubiti nekog, recimo Betsi i Marti za
početak, svejedno kojim redosledom. Zato, ponesi sve te svoje savete u raj, pa ih
tamo prosipaj kome god hoćeš! I nemoj više da mi šapućeš u uho! Verovatno si i
ti znala da me Dru vara, pa se ipak nisi pretrgla da mi to kažeš!
Nisam to učinila. Umesto toga, samo sam se dublje zavalila u sedište i
ćutke prekrstila ruke na grudima. Šta da radim? Kako da postupim, za boga
miloga? Svojom mizernom školskom platom ne bih mogla da platim stanarinu
i račune ni u šumskoj kolibi na obali reke Vašite. Da li da progutam ponos,
zaogrnem se dostojanstvom i ponašam se kao da se ništa nije dogodilo? Ali,
ipak, Dru me je varao godinama. Svi u gradu su to znali izuzev mene, jadne,
glupe Trudi.
Kad bi se sad baka Gerta pojavila u ovoj limuzini, rekla bi mi da
prestanem da krivim rođake za ono što su izgovorile, već da ljutnju usmerim
prema pravom krivcu. Kazala bi mi da uradim sve ono što je potrebno da bih
ponovo ljudima smela da pogledam u oči. Verovatno bi me i nalupala po
stražnjici zbog toga što sam nameravala da zadavim ove dve alapače umesto
da gnev usmerim ka lažljivom, prevrtljivom, sebičnom i dvoličnom mužu.
Marti se tiho nakašljala ne bi li time privukla moju pažnju. „O čemu to
razmišljaš, Trudi? Izgledaš kao da si upravo ugledala utvaru.“
„O baki Gerti“, odgovorila sam joj.
Betsi je izvadila pudrijeru i natapkala lice svežim slojem pudera. „Šta ćeš
učiniti ako ti budeš nasledila onu groznu kuću? Nas dve smo već odlučile šta
ćemo uraditi s tom prokletinjom.“

10
 Gutala sam.
„Dakle?“, navaljivala je Marti.
„Mislim da je Gerta najverovatnije ostavila kuću crkvi i da će nama trima
pripasti tek nešto od njenog nakita. Sveštenici će lako prodati tu kuću i plac i
tim novcem kupiti nov tepih i orgulje za crkvu“, rekla je Betsi i odmah zatim
zaćutala. „Bože, stvarno nije u redu da ovako govorim. Žena se još nije ni
ohladila.“
Čuvši ovo, Martine usne i oči pretvorile su se u tri ravne linije. „Zašto se
pretvaraš da ti je žao? Matora je bila zlo. Iskreno se nadam da meni nije
ostavila ni parče tog prokletog nakita. To je poslednje što bih želela da imam.
Ne želim ni ono njeno smeće koje je decenijama kupovala po rasprodajama.
Ne treba mi ništa od svega toga.“
Betsi je glasno uzdahnula. „Najverovatnije ćemo naslediti gomilu
opomena za neplaćeni porez i kuću punu termita, pa ćemo onda sve tri da se
češemo po glavi kako da sve to poplaćamo.“
„Prestanite da spremate ražanj dok je zec još u šumi“, odbrusila sam im.
Marti je zinula i stavila ruku preko usta. „Zvučala si isto kao Gerta. Kunem
se, čak ti je i glas bio isti. Jesi li sigurna da se Gertin duh nije uvukao u tebe?“
Tako sam je sasekla pogledom da je smesta zaćutala. Samo se stresla,
okrenula glavu prema prozoru i ostala u tom položaju celim putem do crkve.
Kad se pogrebna limuzina zaustavila, Betsi se zakikotala ne bi li smehom
ublažila napetost, međutim, njen glas je zazvučao kao jezivo kreštanje. „Evo
nas! Stigli smo. Prvo večera, zatim čitanje testamenta. Jesmo li spremne?“
Njih dve izletele su iz limuzine i potrčale ka crkvi kao da ih goni čopor
gladnih vukova. Nisam znala da iko može toliko brzo trčati u cipelama sa
štiklom od deset centimetara, ali one ipak jesu. Da sam pokušala da ih
stignem, verovatno bih se prosula po onom parkingu koliko sam duga i široka.
Polako sam koračala prema sali gde je bila organizovana večera. Ona
blagajnica Čeriti, koliko se sećam iz njihovog razgovora, ima vitko, zategnuto
telo i ravnu, plavu kosu. Preciznije rečeno: nosi kratku frizuru. I ja sam oduvek
volela kratke frizure, međutim, Dru me je ubedio da mi loše stoje, pa sam
njemu za ljubav pustila kosu i otad svakodnevno ispravljam kovrdže peglom
za kosu i mučim se feniranjem.
Idi u banku i udari ga tamo gde će ga najviše zaboleti, čula sam Gertin glas.
Dru i ja imamo zajednički tekući račun u banci i bar jedan štedni. Budem
li počistila oba računa i strpala novac u svoj džep, neću biti ja ta koja će
okončati naš brak, već on.

11
 Ali jesam li spremna da živim u istom gradu s njim? Mogu li da gledam
kako njegove devojke voze nove skupocene automobile? Neka idu dođavola, ja
vozim ševrolet impalu staru pet godina.
Neki ljudi ne mogu da jedu kad su pod stresom. Eto, ja ne spadam među
takve. Po mom mišljenju, hrana može da izleći sve boljke. Depresiju. Dosadu.
Napad besa. Čokoladni kolač odlično pomaže kod uraslih noktiju, dok slani
čips savršeno iskorenjuje bubuljice. Toliko dugo sam sve ovo ponavljala
svojim masnim ćelijama da je moje telo naposletku moralo da poveruje u ove
gluposti.
Žene iz crkve pripremile su sva moguća Gertina omiljena jela za koja su
recepte pronašle u njenoj svesci. Donele su Gertinu čuvenu krompir-salatu.
Piletinu na žaru. Ćuretinu dinstanu na puteru. Zapečeni kukuruzni hleb. Vruće
pogačice prelivene topljenim puterom. Čokoladnu tortu s debelom domaćom
glazurom. Zapečeni pasulj. Kaserole od kupusa i krompira.
Dok su stajali duž trpezarijskog stola i uzimali hranu, ljudi su uglavnom
pričali o tome kako je baka Gerta pripremala ova jela za svaki Dan zahvalnosti
ili ih je donosila za obed kad bi neko umro. Ispalo je kao da su njenom
omiljenom hranom pokušali da joj pruže dovoljno snage da se snađe na onom
svetu. Jadni oni, nisu znali da mojoj baki nije potrebna dodatna snaga. Ta bi
mogla da izazove na dvoboj samog Lucifera i da ga pobedi kao od šale.
Kad sam napunila tanjir, prešla sam pogledom preko sale da potražim
slobodno mesto gde da sednem. Tek tad sam uvidela da se jedina slobodna
stolica nalazi za stolom za kojim su sedele Betsi i Marti. Pošto nisam imala
kud, smestila sam se preko puta njih dve i spustila tanjir pun preukusne hrane
na sto. Međutim, kad sam ih pogledala, odjednom me je spopala muka. Baš nije
fer što su njih dve u istom danu uspele da mi unište i život i apetit.
„Jesi li sad malo bolje?“, upitala me je Betsi.
Odgurnula sam tanjir od sebe. „Nisam gladna. Moram da udahnem malo
vazduha. Videćemo se posle na otvaranju testamenta.“
Marti se obratila Betsi dovoljno glasno da sam mogla da je čujem. „Koji je
to đavo ušao u nju?“
Znajući da se zemlja nad Gertinim kovčegom još nije dovoljno slegla, i da
bi ona lako mogla prokopati sebi put do ove dvorane bude li čula da sam
napravila scenu, zadržala sam jezik za zubima i nisam im rekla šta je to
spopalo jadnu, debelu, zapuštenu Trudi. Umesto toga odšetala sam se do glavne
crkve i sela na drvenu klupu, na mesto na kom je moja baka obično sedela na
nedeljnim misama. Ponovo sam se rasplakala. Nije me uopšte bilo briga za to
što mi se lice ponovo umrljalo maškarom. Uostalom, nisam došla na svadbu,
već na sahranu i plakaću do mile volje i brisati suze nadlanicom.

12
 Iznenada sam osetila nečije prisustvo, i to toliko snažno da sam morala na
trenutak da zastanem pre nego što sam pogledala ulevo. Naravno, pored mene
nije sedela Gertina avet; više se radilo o nekom čudnom, neprijatnom
osećanju. Nešto slično sam osetila kad me je jednom prilikom baka uhvatila
kako kupujem smrznutu ćurku za Dan zahvalnosti. Usledila je polusatna
govorancija o tome kako se ćurke kupuju žive na farmi i onda se ručno kolju,
šure i čerupaju. Ja da koljem, surim i čerupam ćurku? Ni u ludilu ne bih umela
to da izvedem. Kao i onda, tako sam i sada osetila da Gerta ima novu lekciju
spremljenu isključivo za mene, samo što ovog puta nisam želela da je čujem.
Trepnula sam nekoliko puta i pustila da me prođe ono čudno osećanje.
Suze su mi se osušile na licu. Odjednom me obuze snažna želja da nešto
razbijem. Mogla bih sad ustati i golim rukama iščupati propovedaonicu i
tresnuti je o zid, a onda preći na lomljenje drvenih klupa. Znala sam samo to
da nema nikakve svrhe da ubijem Betsi i Marti. S njima dvema pozabaviću se
kasnije. Ali Dru Vilijams bio je nešto sasvim drugo. On mi se zarekao na
vernost, i to baš ovde, u ovoj crkvi, pred ovim oltarom, pred mojim roditeljima
i pred bakom Gertom. To što je lagao mene, boga i moje roditelje moglo mu je
nekako i proći, ali to što je slagao moju baku debelo će mu se obiti o glavu.
Pogotovo sad, kad je stekla ko zna kakve moći na onom svetu. Bolje bi mu bilo
da se dovede u red i prestane da me vara, jer bi mu se u suprotnom lako moglo
dogoditi da uskoro stoji na uglu ulice s konzervom u ruci i moli prolaznike da
mu ubace poneki novčić u nju.
Da li mu ona utegnuta gospođica Čeriti sada pravi društvo na poslovnom
putu ili je ta šmizla ipak na svom radnom mestu u banci? Nema mi druge.
Moram da podignem novac sa onih računa. A šta ako naletim na gospođicu,
utegnutu blagajnicu? Baš me briga. Istrešću bes na njoj dok se Dru ne bude
vratio s puta.
„Izvini. Jesi li dobro?“, izgovorio je nečiji izuzetno muževan glas negde u
visini mog lakta.
Pocrvenela sam do ušiju, uplašivši se da sam neku od svojih grešnih misli
nehotice izgovorila naglas. Taj glas bio je dubok i meni donekle poznat.
Podigla sam glavu i susrela se s kristalnoplavim očima Bilija Lija Takera.
„Dobro sam“, odgovorila sam.
„Sedeo sam pozadi i razmišljao o Gerti kad si ušla. Odmah sam se zapitao
da li si dobro, jer mi se učinilo da si plakala, Trudi“, rekao je.
Dok smo išli u osnovnu školu, Bili Li Taker bio je štreberčina s velikim Š, a
kasnije je postao lokalna maskota i čudak. Uvek je nosio plava radna odela i
naočare s debelim staklom i sedeo sam u nekom uglu s knjigom u ruci. Zbog
toga smo ga moje drugarice i ja stalno zaobilazile u širokom luku.

13
 Nije se promenio ni kao tinejdžer. Samo je izrastao i izvukao se, ali su mu
zato stakla na naočarima postala još deblja. Dok su se svi ostali momci šepurili
u uskim farmerkama i košuljama upasanim u njih, Bili Li je nastavio da nosi
svoje besprekorno čiste, uštirkane široke kombinezone s lanenom kariranom
košuljom ispod tregera. Nije se zanimao za američki fudbal, što je u Tišomingu
bio greh nad grehovima. Nije se zanimao ni za košarku, što je u ovoj sredini
takođe bilo neoprostivo. Nije pio alkoholna pića. Nije ni pušio niti je subotom
uveče jurcao po gradu u otvorenom kamionetu. Sve sam greh do greha.
Sad je sedeo iza mene obraćajući mi se polušapatom punim poštovanja.
„Smem li da sednem pored tebe?“
Mada mu nisam ništa odgovorila, ipak je seo na kraj klupe u mom redu.
„Po meni, ono tamo nije u redu. Svi sede, jedu i smeju se. Kako mogu da se
ponašaju tako srećno i opušteno, kao da je sasvim običan dan?“
Bili Li je i sad ostao isti, s tom razlikom što se sad na njegovom
četvrtastom licu urezalo nekoliko bora, što je bilo sasvim normalno budući da
smo nas dvoje vršnjaci. I dalje je bio jednako visok i mršav, međutim, ono što
je najviše privuklo moju pažnju i odvratilo mi misli od Drua bilo je njegovo
besprekorno moderno odelo. Ako nije bio original armani, neka me đavo
odnese!
„Kako bi po tebi ovo trebalo da izgleda?“ upitala sam ga.
„Gerta je bila velika dama. Trebalo bi sad svi da sede u tišini misleći na
nju i na radost koju je svima za života pružala.“
Gerta, dama? Gde li je ovaj dosad živeo? U nekoj pećini? Jadni Bili Li,
njemu izgleda nisu sve koze na broju. Baka Gerta donosila je ljudima radost?
Ovaj mora da je sišao s uma. Moja baka išla je svetom i prosipala oko sebe
gorčinu, nametala je ljudima svoje mišljenje, ponašala se zapovednički i volela
svima da komanduje. Ali radost? Mislim da tako nešto niko od nje nije dobio.
„Trebalo bi da sada sede ovde s nama, a ne da se ponašaju kao da im je
drago što je Gerta umrla.“
Ne, njemu stvarno nisu bile sve koze na broju. Tim ljudima jeste drago što
nje više nema.
„Ona je bila najmudrija žena koju sam poznavao i najljubaznija komšinica.
Bila je plemenita i nežna. Takva se žena još dugo neće roditi u ovom okrugu“,
nastavio je Bili Li.
Poslovica kaže da svaka ptica svome jatu leti. Sad vidim da je potpuno
tačna. Baka Gerta i Bili Li svakako su pripadali istom soju. Soju čudaka i
totalnih osobenjaka.
„Nisam znala da još živiš u kući svoje bake i dede?“

14
 Meni nije bilo teško da budem ljubazna. Međutim, sad mi je na pameti
bilo samo to kako da se izgubim iz crkve, a da pritom ne ispadnem nepristojna
prema Biliju Liju.
Slegnuo je ramenima. „Rođen sam u toj kući i oduvek živim u njoj.“
„Razumem. To znači da si dobro poznavao Gertu?“
„Naravno. Bila mi je prva komšinica i najbolja prijateljica.“
Koliko god da sam sve ove godine proživela s glavom u pesku i dupetom u
vazduhu, ipak sam znala skoro sve o vršnjacima s kojima sam išla u srednju
školu – znala sam gde ko živi, gde ko radi, koliko dece ima, da li je u braku ili je
razveden, koliko je ko imao ljubavnih veza i koliko je puta neko nekog
prevario. Ukratko, znala sam skoro sve ono što su znale i moje rođake Marti i
Betsi. Odnosno, tako sam bar do jutros mislila jer, očigledno, o Druu Vilijamsu
nisam znala ništa, baš kao ni o Biliju Liju Takeru.
Ime mog supruga, koje mi je u tom trenutku proletelo kroz glavu, vratilo
me je u brutalnu sadašnjost. Nikad nisam volela sukobe. Ne podnosim ih ni
sada. I stvarno ne znam kako ću uspeti psihički da se pripremim za raspravu s
njim, što je neminovno sledilo.
„Mislim da bi sad trebalo da se vratim na večeru“, rekla sam.
„Ja ću još malo ostati ovde.“
„Trudi? Gde si?“ čuo se Betsin glasan šapat negde kod ulaza u crkvu.
„Ovde sam.“
Šta li će moja rođaka Betsi reći Marti o jadnoj, kukavnoj Trudi, kad bude
videla da ta ista Trudi sedi u polutami crkve u društvu jednog Bilija Lija
Takera? Ne bih smela to da dopustim. Ali, budući da ovde imam
propovedaonicu, možda bih mogla sve da ih pozovem ovamo i održim im
predavanje o muževima koji varaju žene naočigled celog grada.
Dok se približavala mojoj klupi, Betsi je govorila glasno i ubrzano: „Treba
smesta da odemo u dečju učionicu za veronauku. U njoj će nam pročitati
testament. Stigao je neki uglađeni advokat iz Dalasa. Nije mi jasno zašto Gerta
nije unajmila Drua da to obavi?“
„Možda zato što je previše znala o njemu“, odbrusila sam joj.
„Zdravo, Betsi“, pozdravio ju je Bili Li.
„Poznajemo li se nas dvoje?“
„Verovatno ne. Ja sam Gertin prvi komšija.“
„Stvarno? Mislila sam da je njen prvi sused Bili Li Taker.“
„U pravu si. To sam ja.“
„Neka me đavo odnese! Oprosti, Bili Li. Nisam te prepoznala u tom fensi
odelu. Hajdemo, Trudi. Vreme je za čitanje testamenta. Nadam se da si došla
ovamo da zamoliš boga da ne naslediš onu grozotu od kuće. Da nisam onoliko

15
bila gladna, sigurno bih ti se i ja pridružila. Ionako se godinama nisam
pomolila“, rekla je Betsi trudeći se da ispadne zabavna.
„Ne, nisam zbog toga došla ovamo.“
Betsi me je pogledala ispod oka. „Jesi li danas možda ustala na levu nogu?
Ceo dan grozno se ponašaš. Zvučiš kao baka Gerta.“
Tugu u Bilovim plavim očima zamenila je ljutnja.
Pogledala sam prema Betsi, koja je stajala preda mnom s obema rukama
na bokovima. „U pravu si“, rekla sam joj. „Molitva mi neće mnogo pomoći.
Hajdemo sada da čujemo šta to piše u Gertinom testamentu. Bile, hoćeš li da
nam se pridružiš?“
„Sa zadovoljstvom.“
Betsi me je ošinula pogledom. „Kakve veze on ima s bakinom oporukom?“
„Možda i ima. Šta ako je Gerta njemu ostavila deo kuće? Onda ćemo
morati zajedno da odlučimo hoćemo li je spaliti ili ćemo je ostaviti u životu.“
„Ipak se nadam da ju je ostavila tebi, Trudi“, kazala je Betsi. „Dabogda
morala mesec dana da je čistiš i spremaš“, dodala je oholo. „Danas si stvarno
nesnosna.“
„Jesam, draga rođako. I da znaš, danas je prvi dan mog novog života.
Počni da se navikavaš na novu mene“, procedila sam kroza zube i odmah
zatim se zaputila prema izlazu iz crkve. Onda sam promarširala kratkim
hodnikom i ušla u prostoriju u kojoj su nas već čekali Gertin advokat i Marti.

16
 Drugo poglavlje

O
vo je smešno“, rekla je Marti.
Betsi je ljutito prekrstila ruke preko grudi, gunđajući zbog
„ veličine dečjih stolova i stoličica u prostoriji. Bili Li je izvukao jednu i
seo na nju, s tim što se kolenima umalo nije udario u bradu.
„Hajdemo u crkvu ili u učionicu za odrasle“, predložila je Betsi.
Ne obraćajući pažnju na nju, advokat je otvorio akten-tašnu i izvadio iz
nje jedan jedini list papira. „Ja sam Stiven Makrej. Gertruda je zatražila da vam
njenu poslednju želju pročitam upravo ovde. Ne brinite, ovo neće dugo
potrajati.“
Uzeo je onaj papir i stavio na nos naočare za čitanje. Creva su mi glasno
zakrčala. Marti se zapiljila u mene. Betsi se zakikotala. Stvarno je bez veze kad
umirete od gladi, a ne možete da progutate ni zalogaj. Dru će mi platiti za to
koliko i za švalerisanje.
„Hoćemo li već jednom završiti s ovim? Htela bih da probam onaj slasni
kuglof pre nego nestane“, izgovorila je Marti nestrpljivo.
„Nećemo dugo“, ponovio je advokat. Zatim je počeo naglas da čita:
„Zdravo, moje devojke. Ako vam Stiven sada čita ovo pismo, to znači da ja više
nisam među živima. Uskoro ćete sve saznati. Ubrzo ćete sve tri lepo otići kući, s
tim što će se dve radovati jer neće morati da se gnjave s mojom kućom i svim
starudijama u njoj.“
Bili Li se danas po prvi put osmehnuo.
Marti mu je uputila oštar pogled, koji je u prevodu značio crko dabogda.
Uzvratila sam joj istom merom i sela u jednu od onih dećjih stoličica, pritom se
nadajući da se neće slomiti poda mnom. Srećom, bila je mnogo čvršća nego što
je izgledala.
Stiven Makrej je nastavio: „Pre svega želim da vam kažem kako sam
odabrala ovu prostoriju zato što sam u njoj predavala veronauku punih šest
decenija. Mada znam da to neće ništa promeniti jer, čak i dok ovo pišem, već
čujem Marti kako se prenemaže i Betsi kako odbija da sedne na jednu od onih
stoličica. Sve tri ste mi isti rod i sve tri ste mi jednako nemile. Ipak, priznajem da
mi je Trudi najmanje mrska, jer se ona nikad nije skrivala od mene u
samoposluzi. Zato njoj ostavljam celu kuću i sve ono što se u njoj nalazi. Ako
Trudi želi vama dvema da pokloni neki komad mog nakita za uspomenu, nemam

17
ništa protiv toga. Ukoliko pak ne želi, i sa tim se slažem. A sad idite kući i durite
se. I onako me nije briga.
Testament je svojeručno potpisan i overen u sudu, tako da je
pravosnažan“, zaključio je Stiven Makrej. „Gospođo Vilijams, ovde je vaš
primerak testamenta i svi prateći finansijski izveštaji. Pre nego što mi
postavite bilo koje pitanje, moram vam naglasiti da je gospođa Gertruda pre
smrti dala mojoj firmi određenu svotu kojom su pokriveni svi troškovi
advokatskih usluga u narednih mesec dana. Zato, slobodno me pozovite ako
imate bilo kakvu nedoumicu.“
„Hvala bogu, gotovo je. Hajdemo kući, Betsi“, rekla je Marti.
Betsi me je još jednom zlobno pogledala. „Neka ti je sa srećom, Trudi.“
„Slobodno uzmite iz kuće sve što budete poželele“, rekla sam im, pritom
se pitajući da li je ispod baka Gertine sudopere još arsenik kojim je tamanila
poljske pacove.
„Mene nećeš nikad videti da kupujem jeftinu bižuteriju“, kazala je Marti.
„Meni ne treba ništa od tih drangulija. Treba li nešto da potpišem da bi to
bilo zakonito?“
Gospodin Makrej već se zaputio ka vratima. „Ne, to nije potrebno. To je
stvar vašeg dogovora sa gospođom Vilijams i nema nikakve veze s
testamentom gospođe Gertrude.“
„Ako je tako, Trudi, onda znaj da nas dve ne želimo ništa. Ali ne želimo ni
da nas zoveš da ti pomognemo oko spremanja onog đubrišta“, rekla je Betsi.
Njih dve već su bile kod izlaza kad sam konačno progovorila: „Ne pada
mina pamet da vas pozovem. Vas dve ste ionako već dovoljno uradile. Vama
mnogo hvala, gospodine Makreju.“
Bili Li mi se široko osmehnuo, a oči su mu jače zasijale. Otkud odjednom
sva ta sreća? Pre samo nekoliko minuta jadikovao je zbog toga što se ljudi
smeju umesto da čupaju kosu od tuge i svi se zabrade u crninu zbog Gertine
smrti.
„Šta nameravaš da uradiš sa tom kućom?“, upitao me je Bili Li.
Već sam bila čvrsto odlučila. „Živeću u njoj.“
Upravo sam postala jedina vlasnica kuće i parčeta zemlje u Tišomingu.
Posedujem staru dvospratnu zgradu sljuštene fasade i naherenog trema, bez
klima-uređaja i sa čudnim prvim komšijom.
Na Bilijevom licu se video šok. „I Dru će se useliti zajedno s tobom?“
„Ne, neće. Ali zato ćemo se nas dvoje sigurno viđati, budući da smo prve
komšije.“
„Pretpostavljam da će biti tako“, rekao je i ponovo se nacerio.

18
 Prošla sam kroz salu za obed ne obraćajući pažnju na Betsi, koja me je u
prolazu pozvala, zatim sam izašla, ne osvrnuvši se za sobom. Mada Betsi nije
krenula za mnom, ipak sam ubrzala korak prema automobilu za slučaj da se
predomisli. Mojih dvadeset godina braka upravo je sagorelo do temelja i od
njih nije ostalo ništa osim pepela. Sva moja tuga, jad, ljutnja i bol skupili su se
u jednu veliku nezdravu kuglu koja mi je opasno pritiskala grudi.
Mogla bih ostati s Druom. To je bila najlakša opcija. Na kraju krajeva, ovo
što sam jutros saznala o njemu nije bilo ništa novo. Ali neću! Moj ponos ionako
je već bio urušen. Budem li ostala s njim, urušiće se i ono malo dostojanstva
što mi je preostalo.
Vozila sam sporo, budući da su mi pred očima svetlucale crvene tačkice.
Nisam znala može li snažna ljutnja izazvati srčani ili moždani udar, ali zato
jesam znala da moram štošta uraditi pre nego što odapnem. Zaustavila sam
auto u dvorištu i zagledala se u masivnu kuću u rančerskom stilu. Bila mi je
dom duže od dvadeset godina i u njoj sam podigla Kristal. Odakle mi uopšte
ideja da je napustim?
Izašla sam iz impale, otvorila ulazna vrata kuće i zaputila se hodnikom
prema našoj spavaćoj sobi. Otvorila sam plakar i sa gornje police izvukla
najveći kofer, zatim sam dugo stajala pred otvorenim ormarom prepunim
odeće dok su mi suze kapale niz lice i kvasile revere crnog sakoa.
Šta da ponesem, a šta da ostavim? Nisam mogla da se odlučim. Osetivši
glad, otišla sam do kuhinje i napravila sebi smuti od banane i jagode, zatim
sam pritisnula dugme na telefonskoj sekretarici da preslušam poruke. Betsi je
htela da zna zašto sam se ponašala onako neučtivo na večeri. Marti je rekla da
bi me trebalo nalupati zbog onakvog ponašanja na sahrani. Dru je zvao da me
obavesti kako će ostati još jedan dan na poslovnom putu.
Gucnula sam malo smutija. Nije mi se svideo njegov ukus, pa sam ga
ostavila u kuhinji. Zatim sam svukla suknju sa sebe i iskoračila iz nje ostavivši
je da leži na podu. Čak me je i taj oskudni čin pobune ohrabrio da nastavim
dalje.
Sledeće su s mene sletele one pocepane čarape. Posle njih, skinula sam
debelu zlatnu burmu s domalog prsta, uvezala je za nogavicu čarape i odnela u
spavaću sobu. Popela sam se na krevet i zavezala čarapu oko lopatice
ventilatora. Nadam se da će burma tresnuti Drua u glavu čim bude pritisnuo
prekidač. Skinula sam sako sa sebe i bacila ga na pod. Zatim sam zavrljačila
šešir preko cele sobe, čak do suprotnog zida. Kad se Dru bude vratio kući,
zateći će ga nered, što se nije dogodilo nijednom za dve decenije zajedničkog
života. Poslušne, dobre ženice održavaju savršen red u svom domu, peglaju

19
košulje muževima i tačno na vreme postavljaju im večeru na sto. I tako
godinama.
A njihovi dobri muževi zauzvrat ih varaju s kim god stignu i ceo grad zna
za to, izuzev poslušne, dobre ženice. U redu, bilo je trenutaka kad bih se
zapitala ko li ga to zove usred noći i zašto ponovo mora da radi dokasno, ali
sve to je svojstveno svim ženama, zar ne?
Razmišljanje o svim košuljama koje sam mu godinama s ljubavlju peglala,
a on ih nosio dok se viđao s drugim ženama, izazvalo je provalu besa u meni.
Ljutito sam poskidala sve njegove košulje s vešalica, zgužvala ih u lopte i
razbacala ih po celoj sobi. Onda sam povadila sva njegova skupocena odela iz
garderobera i pobacala ih po celom hodniku. Zatim sam legla poleđuške na
krevet i gledala kako se moja burma vrti ukrug na ventilatoru.
Neću ništa izneti iz ove proklete kuće. U njoj će ionako ostati dovoljno
mojih tragova. Pogledala sam na sat: bilo je pola dva. Zar su prošla samo tri
sata otkako sam se meškoljila u onoj crkvenoj klupi pre nego što sam otišla u
toalet? Da mogu, da li bih vratila vreme unazad i nastavila da živim u svom
blaženom neznanju? Ne, ne bih! Da su me iole poštovale i volele, moje rođake
odavno bi mi rekle šta se dešava i ne bi dopustile da sve to saznam na onakav
način.
Ponovo sam otvorila plakar. Zar ne bi bilo zanimljivo da se pojavim na
ulici u radničkim pantalonama? Nisam imala nijedne, ali mogla bih nešto
improvizovati. Odabrala sam izbledele tri četvrt farmerke koje sam obično
nosila dok sam radila u vrtu i svetložutu košulju s rupom na rukavu i mrljom
od špageta na prednjem delu. Navukla sam zelene japanke i uvezala kosu
crveno-belom maramom s oznakama Univerziteta Oklahome. Palo mi je na
pamet da iscrtam krejonom pegice po nosu i uvezem kosu u kikice, ali sam
odustala znajući da bi neko sigurno pozvao momke u belim uniformama da
me odvedu u ludnicu. Pogledala sam se u ogledalu i bila zadovoljna svojim
izgledom. Kad bude shvatio da mu žena hoda ulicama obučena kao beskućnica
i da na njegovom računu više nema novca kojim bi svojim faćkalicama
kupovao nove automobile, Drua bi trebalo da strefi pristojan infarkt. Iskreno
se nadam da ga neće ubiti na mestu i da će biti potpuno svestan kad mu budu
postavljali na grudi one električne lopatice.
Uzela sam tašnicu, izašla ispred kuće i još jednom bacila pogled na sve
ono što ostavljam za sobom. Zatim sam tako snažno zalupila vratima da su se
zatresli svi prozori na kući. Otišla sam ne osvrnuvši se. Deset minuta kasnije
stajala sam u redu u banci pred šalterom za kojim je radila Čeriti. Stvarno je
bila lepa, samo nedovoljno stara da uđe u bar bez pokazivanja lične karte.
Njeno ljupko lice bilo je uokvireno modernom kratkom frizurom ošišanom u

20
slojevima, kraćom otpozadi i nešto dužom spreda. Nju, naravno, nije napao ni
celulit niti je patila od dejstva sile gravitacije, zbog koje ženama mojih godina
sve počne da visi. Ne, ona je cela bila zategnuta kao struna. Je li ona nekome
peglala košulje i kuvala dva obroka dnevno? Ako nije, bolje bi joj bilo da sve to
što pre nauči, jer Dru Vilijams sigurno neće bacati novac na kuvaricu i
služavku.
„Šta mogu da uradim za vas?“, upitala me je kad sam stigla na red.
„Možete li, molim vas, proveriti stanje na mom porodičnom štednom
računu?“ rekla sam joj mirno, pritom se ponoseći sobom jer sam uspela da se
oduprem porivu da je zgrabim za kosu i celu je provučem kroz onaj otvor na
šalteru. Budući da je bila mršava kao daska, lako bih je provukla kroz onaj uski
prorez i zavrljačila je preko cele sale poput frizbija.
„Molim vas, recite mi broj računa.“
Rekla sam joj ga, na šta je ona pritisnula nekoliko tastera i onda je
nekoliko sekundi blenula u ekran kompjutera pre nego što je iznova uspravila
pogled ka meni.
„Vi ste gospođa Drua Vilijamsa? Imate li neki dokument za identifikaciju?“
Otvorila sam novčanik i izvadila iz njega bankovnu karticu. „Evo izvolite.
Kakvo je stanje na tom računu?“
„Pedeset hiljada, četiri dolara i dvanaest centi“, odgovorila je.
„Dobro, onda podižem sve osim tih dvanaest centi.“
„Ali, ali... o, bože. Oprostite, moraću nekoga da pozovem.“
Spustila sam ruku na njenu i pogledala je pravo u oči. „Hoću smesta da
dobijem gotovinski ček na tih pedeset hiljada četiri dolara. A onda ćete
pogledati koliko ima novca na našem zajedničkom tekućem računu i
isplatićete mi celu svotu osim trinaest centi. Jesam li bila dovoljno jasna,
Čeriti?“
„Mislim da bi bilo bolje da porazgovarate s direktorom banke. Ne smem
da vam isplatim toliki novac bez njegovog odobrenja.“
Doviknula sam blagajnici za šalterom na drugom kraju sale. „Hej, Mindi,
dovedi molim te Horasa ovamo. Želim da podignem novac sa svojih računa,
međutim, Čeriti neće da mi ga isplati.“
Mindi je klimnula glavom prema Čeriti. „Daj joj sve šta želi. To je Trudi
Vilijams. Ona i njen suprug su među našim najboljim klijentima.“
Čeriti se zabezeknula kao da ju je neko bacio golu s mosta u hladnu reku.
Bilo je tačno deset do dva, što je značilo da je ostalo još samo deset minuta do
kraja radnog vremena za klijente. Obe moje isplate moraju biti gotove dotad,
jer će u suprotnom Čeriti pozvati Drua i upozoriti ga pre nego što budem
završila posao.

21
 „Mindi, reci joj da požuri. Nemam nameru da dolazim i sutra. Želim da
dobijem te čekove pre završetka današnjeg radnog vremena.“
„Ubrzaj se, Čeriti“, naredila joj je Mindi.
Tačno u dva sata Čeriti mi je proturila dva gotovinska čeka kroz prorez na
šalteru.
„Hvala vam na usluzi. Sad možete slobodno pozvati Drua. Recite mu da je
dobro prošao. Podigla sam samo ono što mi pripada. Ono malo sitniša što sam
ostavila na računima namenjeno je vama dvoma. Mislim da će vam biti
dovoljno, zar ne?“
Telefon mi je zazvonio čim sam ušla u auto. Po melodiji zvonjave znala
sam da zove Dru. Ona mala faćkalica stvarno nije gubila vreme! Ali uradila
sam šta sam uradila i sada ne mogu nazad. Budem li za deset godina zažalila
zbog ove ishitrene odluke i budem li živela u kartonskoj straćari pored reke,
za to ću okriviti ovu svoju novootkrivenu naprasitu prirodu. Umesto da se
javim, bacila sam telefon kroz prozor.
Predsednik jedne druge banke dočekao me je u raskošnom foajeu i
odmah zatim me poveo prema svojoj kancelariji. „Trudi Vilijams, iskreno sam
se ponadao da ćete posle Gertine sahrane doći baš do nas.“
Budući da je bio nov u našem gradu, njegova neočekivana srdačnost
nasmrt me je uplašila. Šta ako ga je Dru u međuvremenu pozvao i rekao mu da
me zadrži kod sebe dok ne stignu momci u belom koji će me sprovesti
direktno u tapaciranu ćeliju ludnice u Normanu?
Pokazao mi je rukom prema kožnoj fotelji. „Izvolite šesti, gospođo
Vilijams.“
Ovo prezime toliko mi se ogadilo da nisam želela ni da mislim na njega, a
kamoli da me njime oslovljavaju. „Trudi. Zovem se Trudi.“
„Želim da vam se zahvalim što se odabrali baš našu banku za svoje
poslove. Vaša baka Gertruda bila je među našim najcenjenijim strankama,
mada znam da ste vaš suprug i vi klijenti jedne druge banke.“
Položila sam oba gotovinska čeka na njegov sto. „Odsad ću sve svoje
poslove obavljati preko vas. Za početak, želim kod vas da otvorim tekući i
štedni račun.“
Učtivo mi se osmehnuo. „Divno. Ovo je stvarno lepa vest. Pripremio sam
spisak svih Gertinih sredstava, onako kako mi je ona za života naložila.“
Zapitala sam se zbog čega li je toliko srećan što će zadržati bakine bedne
račune. Ona nije imala novca. Jedva je preživljavala. Živela je od socijalne
pomoći, nosila polovnu odeću i nakit, kupovala namirnice na veresiju. Nije
htela čak ni da ugradi klima-uređaj u kuću.

22
 „Nisam došla da podignem bakin novac, već da uložim svoj“, rekla sam
mu, čisto da ga malo smirim.
Pogledao me je s čudnim sjajem u očima i gurnuo prema meni veliki
žućkasti koverat. Pažljivo sam ga otvorila, očekujući pritom da u njemu vidim
bakine bankovne izveštaje sa saldom od po jedva stotinak dolara. Međutim,
kad sam ugledala šestocifrene brojeve na dnu svakog od onih pet izveštaja,
umalo da me nije pogodio slog. Svota koju sam donela u banku bila je smešna
u odnosu na cifre koje su lelujale pred mojim očima.
„Kao što vidite, vaša baka bila je izuzetno imućna žena. Njeni roditelji bili
su veoma bogati i sposobni investitori. Posle njihove smrti sav imetak pripao
je njoj. Gerta je pre nekoliko meseci bila ovde sa advokatom i naložila mi da
vam predam ove izveštaje posle njene smrti i čitanja testamenta“, rekao je.
Nisam mogla da dođem sebi od čuda. Uštinula sam se za nogu čisto da
proverim je li ovo san ili java. Zabolelo me je, što je značilo da ne sanjam.
„Kamata koju banka daje na ovu svotu dovoljna je za veoma lagodan
život. Nameravate li da prodate bakinu kuću?“
Začudilo me je što sam uopšte uspela da sročim smislenu rečenicu. „Ne,
ne nameravam. Večeras ću se useliti u nju.“
„Odlično. Siguran sam da bi vaša baka bila veoma srećna zbog toga. Znate,
rekla mi je da se iskreno nada kako ćete se opametiti i konačno uvideti ono što
svi odavno znaju, mada nisam razumeo o čemu je govorila.“
„Ja razumem.“
„To je najvažnije. Eto, preneo sam vam njenu poruku. Hoćete li iskoristiti
nešto novca na renoviranje te stare kuće?“
„Hoću. Hvala vam mnogo na ljubaznosti i usluzi. Hoćete li se pobrinuti za
ova dva moja uloga?“
„Naravno da hoću. Lično ću to učiniti. Kako želite da vam isplatimo bakin
novac?“
„Ne želim. Mogu li početi od danas da ispisujem čekove s Gertinog
računa?“
„Trudi, to ste mogli slobodno da činite i pre nekoliko meseci kad je Gerta
saznala da boluje od raka. Još tada je sve bilo sređeno.“
„Onda mi otvorite nov račun i na njega položite sredstva s ova dva
gotovinska čeka.“
Izvadio je ugovor iz fioke i pokazao mi gde treba da se potpišem. Zatim je
odneo ona dva čeka do blagajne i položio ih na moj novootvoreni račun. Vratio
se i pružio mi svoju vizitkartu zajedno sa potvrdom o uloženom novcu.
„Hvala vam još jednom na tome što ste se opredelili za usluge naše banke.
Biće nam drago da poslujemo s vama. Slobodno me pozovite kad god poželite.“

23
 Pokazala sam glavom prema kovertu na stolu. „Hvala vam. Ovo mogu
poneti sa sobom?“
„Naravno, gospođo. Gerta je dolazila ovamo svakog prvog u mesecu i
uzimala bankovne izveštaje. Sigurno ćete ih pronaći negde u kući, uredno
poslagane i obeležene. Koliko znam, ona je sve papire čuvala i držala u
savršenom redu.“
Rukovala sam se s njim. „Takva je bila moja baka. Hvala vam još jednom.“
Mora da sam nepomično sedela najmanje deset minuta u automobilu,
kuvajući se na onoj lepljivoj vrućini, pre nego što sam uključila klima-uređaj i
pokrenula vozilo. Kad je onaj ledeno hladan vazduh prostrujao preko mojih
oznojenih lica i ruku, zadrhtala sam celim telom.
Baka Gertina kuća nalazila se u Ulici Brodvej, udaljenoj samo pet minuta
vožnje od banke. Njeni roditelji podigli su ovu dvospratnicu negde oko 1910.
godine, neposredno posle proglašenja Oklahome za saveznu državu. U to
vreme ovo zdanje bilo je jedno od deset najuglednijih i najraskošnijih u celom
gradu. Međutim, sve je počelo da se raspada tokom šezdesetih godina, samo
što moja baka nije obraćala pažnju na to. Pedeset godina lošeg održavanja i
zanemarivanja ostavilo je vidljivog traga i na fasadi kuće i na svim ostalim
njenim delovima.
Parkirala sam auto na pošljunčanom prilazu i zagledala se u svoj novi
dom. Videvši u kakvom je stanju, poželela sam da se helikopter s onim
momcima u belim uniformama spusti na bakin zapušteni travnjak i da me
onda lepo odvedu u neku instituciju za duševno obolele. Trenutno mi je sve
izgledalo bolje od ove kuće, pa makar to bila tapacirana ćelija u privatnoj ili
državnoj ludnici. Spustila sam tašnu i koverat s dokumentacijom na
suvozačevo sedište, otvorila vrata automobila i iskoračila na paklenu vrućinu.
Ako je ovako vrelo na početku juna, kako li će tek biti u julu i avgustu? I kako li
ću preživeti celo leto bez klima-uređaja?
Prešla sam žurnim korakom preko neurednog dvorišta i, taman kad sam
stigla nadomak trema, odjednom mi se sve zamaglilo pred očima i počelo da se
kreće usporeno kao što se to obično dešava u filmovima sa specijalnim
efektima. U životu sam se samo jednom onesvestila, i to dok sam bila trudna,
tako da sam lako prepoznala simptome. Sela sam na drveni stepenik i gurnula
glavu među kolena. Bilo je već oko tri po podne, a ja od jutros ništa nisam
pojela. Samo sam se olakšala u crkvenom ženskom toaletu, u kom sam se
oslobodila popijene kafe i gaziranih pića, ali i dugogodišnjeg neznanja.
Kad sam podigla glavu, Bili Li Taker sedeo je pored mene.
„Još nameravaš da se useliš ovde?“

24
 „Useljavam se odmah. I iskreno se nadam da mi je baka ostavila i
konzervu supe u špajzu, jer umirem od gladi.“
„Kad ti stiže kamion sa stvarima?“
„Nema nikakvog kamiona. Imam samo tašnicu i brdo papira u kolima.
Ništa više.“
Začuđeno me je pogledao i ispružio ruku prema meni. „Ovde su ti ključevi
od kuće i od Gertinih kola. Trebalo je večeras da ti ih donesem, ali, videvši tvoj
auto pred kućom, rešio sam odmah da ti ih donesem. Jesi li dobro? Bleda si
kao krpa.“
„Samo sam gladna. Hvala ti što si mi doneo ključeve. Kuća je u očajnom
stanju, zar ne?“
„Sada jeste, ali neće još zadugo biti takva. Dobio sam zadatak da je
preuredim od podruma do tavana, ako ti odlučiš da se useliš u nju, tako da
ćemo uskoro nas dvoje morati tesno da sarađujemo“, rekao je Bili.
„Ko ti je dodelio taj zadatak?“ upitala sam ga.
„Gerta. Pre nekoliko sedmica donela mi je pismo i kazala da ga otvorim
posle njene smrti. U njemu je pisalo da je, ukoliko odlučiš da se useliš u kuću,
moj zadatak da je preuredim. Ako pak odlučiš da je prodaš, onda ja
nasleđujem sve ono što je unutra zato što sam bio njen omiljeni komšija.“
„Pa, hvala ti.“ Prikupila sam svu snagu i podigla se na noge, zatim sam
prešla preko trema. Morala sam da se priberem i sačuvam snagu da mogu
pljunuti Druu u lice i osvetiti se rođakama.
Bili je pošao za mnom do ulaznih vrata. „Temelj kuće je zdrav. Kvalitetno
je sagrađena i mislim da ćemo uspeti da joj vratimo stari sjaj.“
Budem li ga pozvala da uđe, plašim se da se neću moći lepo ponašati
prema njemu, budući da mi je zaliha učtivosti bila potpuno ispražnjena. Danas
sam već dovoljno dugo bila pristojna i to me je skroz iscedilo. Eto, bila sam čak
toliko fina i nisam zadavila rođake. Osim toga, suzdržala sam se u banci i
nisam onoj plavokosoj glupači počupala kosu niti sam joj izgrebala lice. Mislim
da je to bilo sasvim dovoljno dobrote od mene za jedan dan.
Zaustavila sam se pred vratima. „Drago mi je što to čujem, Bili. Naiđi za
nekoliko dana kad se malo sredim, pa ćemo onda porazgovarati o svemu.“
Klimnuo je glavom. „Moj broj telefona ti je na frižideru. Javi mi kad
odlučiš da počnemo s radovima. Objasniću ti u kratkim crtama kako sam
zamislio da sredim spoljašnjost kuće. Mislim da ćemo nas dvoje uspeti da je
doteramo tako da izgleda kao što je izgledala u najboljim danima. I stvarno mi
je drago što ćeš mi baš ti biti nova prva komšinica, Trudi.“
Dok je odlazio, veselo je zviždukao. Došlo mi je da ga udarim. Niko ne sme
da bude srećan dok se moj svet ruši i raspada.

25
 Od poslednjeg puta kad sam bila kod baka Gerte ovde se ništa nije
promenilo. Svaki kvadratni centimetar prostora bio je ispunjen različitim
komadima nameštaja i jeftinim drangulijama koje je Gerta godinama skupljala.
Svaki stočić imao je heklani milje i lampu, ali nijedna lampa nije bila uključena
u struju zbog manjka utičnica. Oko lampi bile su poslagane keramičke figurice
pataka, krava i raznoraznih ptica. Rukohvati i nasloni fotelja i kaučeva bili su
prekriveni raznovrsnim krpama za sudove i peškirićima.
Prošla sam mirno pored svega toga. Taj koji je rekao da čovek može da
preživi dve nedelje bez hrane mora da je bio neki krelac. Ne budem li ubrzo
nešto ubacila u kljun, najverovatnije ću se pridružiti svojoj nedavno
preminuloj baki. Kad sam ušla u kuhinju, prijatno sam se iznenadila sadržajem
frižidera. Unutra je bilo svega: mleka, salame, mesnog nareska, hleba, zelene
salate, paradajza, sira i pakovanje moje omiljene marke majoneza.
Napravila sam sendvič i smazala ga u tri zalogaja. Zatim sam napravila još
jedan. Pošto sam pojela i drugi sendvič i popila šolju mleka, otišla sam do kola
da uzmem tašnu i fasciklu s dokumentacijom. Unela sam sve to u kuću, pritom
se pitajući zašto li je baka Gerta dopustila da kuća dospe u ovako jadno stanje
uprkos tome što je imala sav onaj novac u banci.
Popela sam se stepenicama na sprat i poslagala papire na krevet u
gostinskoj sobi, u kojoj sam planirala da prespavam noć. Na spratu su se pored
ove nalazile još tri spavaće sobe i kupatilo. U vreme kad je kuća bila
sagrađena, kupatilo se nalazilo u dnu dvorišta. Mama mi je pričala da je njena
porodica renovirala i modernizovala kuću tek posle dedine smrti.
Vrućina je bila nesnosna. Otvorila sam prozor nadajući se makar blagom
povetarcu, međutim, napolju nije bilo ni daška vetra. Niz leđa i čelo slivao mi
se znoj, što me je nerviralo koliko i ova jeziva sparina. Hladan tuš mogao bi
malo da me osveži i spreči da se istopim i pretvorim u baru masti. Otvorila
sam vrata kupatila i umalo nisam zaplakala od muke. Umivaonik je bio
odvaljen od zida, a ve-ce školjka napukla. Kada je bila starija od Biblije i
požutela od kamenca. Iznad nje nije bilo tuša. Kad Bili Li i ja budemo seli da se
dogovorimo oko renoviranja kuće, moraću da ga ubedim da prvo sredimo
kupatilo, pa tek onda sve ostalo.
Pošto sam se okupala, obmotala sam se peškirom i krenula u obilazak
ostalih soba. Bakina spavaća soba bila je više natrpana drangulijama i starim
slikama nego što je bila dnevna soba. Gostinska soba, u kojoj sam ostavila
svoje stvari, bila je čista, ali je vazduh u njoj bio ustajao i osećao se na plesan.
Na vratima deda Lonijeve sobe stajao je katanac.

26
 Ne sećam se da je ova soba bila zakatančena kad sam poslednji put bila
ovde, ali moguće je da je deda Loni tada bio živ. Zašto li je baka zapečatila
njegovu sobu i koliko dugo ona stoji tako zaključana?
Baka Gerta jeste bila pet-šest centimetara viša od mene, ali su mi njene
košulje i farmerke s gumiranim strukom sasvim dobro pristajale. Spavaćice u
njenoj komodi delovale su mi primamljivo, ali još nije bilo vreme za spavanje.
Moraću da iščitam sve one papire ne bih li shvatila šta mi je sve pokojna baka
ostavila.
Obukla sam njene pantalone i izbledelu pamučnu majicu, skuvala sebi
lonče kafe i sela za kuhinjski sto da iščitam one papire. Ali nikako nisam mogla
da se usredsredim. Kopkao me je onaj katanac na dedinoj sobi. Šta li se to
unutra nalazilo što je baka htela da zaštiti?
Duboko sam uzdahnula i pokušala u sebi da provežbam rečenice koje ću
sasuti u lice Druu kad se bude vratio s puta, međutim, moja znatiželja bila je
mnogo jača od svega ostalog. Ustala sam od stola i otišla do predsoblja, gde
sam ostavila ključeve koje mi je predao Bili Li. Na tom svežnju morao se
nalaziti i ključić od onog katanca.
Kad sam otključala katanac i otvorila vrata dedine sobe, ništa strašno nije
se dogodilo. Niti se dedin duh očešao o mene, niti je nešto grozno iskočilo
ispod kreveta. Nisam se naježila, niti mi je u glavi zasvirala jeziva muzika. Sve
je izgledalo tačno onako kako sam upamtila dok sam bila mala. I to mi je bilo
veoma čudno. Sve ostale prostorije bile su krcate starudijama, dok je ova bila
savršeno čista, uredna i jednostavno nameštena. S obe strane prostranog
bračnog kreveta stajao je po jedan drveni noćni ormarić, bez miljea i
keramičkih figurica na njima. Na zidu nije bilo ničeg drugog osim kalendara iz
devedeset i neke sa zaokruženim datumom dedine smrti. U sobi je postojao
samo jedan prozor, koji je gledao u dvorište, i bio je uokviren belim
zavesicama. U uglu sobe stajala je stolica za ljuljanje prekrivena izbledelim
kariranim prekrivačem. U garderoberu je još visila sva dedina odeća, dok su
njegove kožne cipele i sobne papuče stajale uredno složene pored zida.
Soba je bila savršeno čista, bez trunčice prašine, čak ni pod krevetom.
Zašto li je baka Gerta svakodnevno spremala dedinu sobu i onda je
zaključavala katancem sa spoljašnje strane?
Možda je unutra ipak postojala avet koja se pojavljivala u tačno određeno
vreme? Zato sam po izlasku iz sobe za svaki slučaj vratila katanac na mesto i
zaključala ga. Taman kad sam sišla u prizemlje, zazvonio je fiksni telefon.
„Pobogu, Trudi, jesi li poludela? Šta to, dođavola, radiš?“, upitala me je
Marti čim sam podigla slušalicu.
„Razgledam ono što sam nasledila“, odgovorila sam joj.

27
 „Nisam na to mislila. Zašto si danas hodala gradom obučena kao
smetlarka?“
„Ne tiče te se.“
„Dru će te odrati kao mačku. Čula sam da si podigla svu lovu s njegovih
računa i da si onda te pare uložila u drugu banku? Je li to istina?“
Razvukla sam telefonski kabl sve do kuhinje, ali nisam uspela da ga
dovučem do sudopere, da proverim ima li ispod nje otrova za pacove. „Ima li
ovaj grad pametnijeg posla nego da ogovara mene? Mogli bi malo da pričaju o
našoj pokojnoj baki Gerti.“
„Plašim se da će ljudi pričati o tvojoj sahrani, kad se Dru bude vratio
kući.“
„Sigurna sam da ćete ga Betsi i ti lepo utešiti posle moje smrti. Možda
biste mogle da mu napravite onu pikantnu pileću salatu koju mu je nedavno
napravila Lori Lu.“
S druge strane žice nastupio je tajac.
„Jesi li još tamo, Marti?“
„O čemu to, pobogu, govoriš?“
„Mislim da Dru neće više biti toliko probirljiv kad mu bude propala veza
sa Čeriti, što će se neminovno dogoditi. Mala će ga šutnuti, pre ili kasnije. E kad
se to bude desilo, onda je pravo vreme da mu napraviš tu svoju čuvenu pileću
salatu i možda ćeš zauzvrat dobiti od njega nov auto. Doduše, da bi dobila novi
tanderberd, morala bi imati dvadesetak godina manje, ali, ko zna, možda
grešim.“
S druge strane žice i dalje je vladao muk. Teško je pronaći dovoljno
prideva kojima bih tačno mogla opisati koliko dobro sam se osećala u
trenutku kad sam joj zalupila slušalicu.

28
 Treće poglavlje

„P ričaju o tebi“, rekla mi je polušapatom mama kad sam je sutradan

ujutru posetila u staračkom domu. Noćas sam loše spavala. Valjda zbog
promené kuće i kreveta. Zato sam htela da novi dan započnem
posetom majci pre nego što nastavim put ka Djurantu. „Ko to priča o meni?“
upitala sam je.
„Znaš ti ko. Rekli su da si se uselila u Gertinu kuću. Ona je mrtva, znaš, i
neće biti tamo da ti pravi društvo.“
„Znam da je mrtva, mama. Bila sam joj juče na sahrani. Kuću je ostavila
meni. Srediću je i živeću u njoj.“
Sedele smo u malom vrtu iza doma. Neki golub je poleteo uvis, zatim je
odmah sleteo na nisku granu drveta i nagnuo sivu glavu prema nama.
Termometar na tremu kuće jutros je pokazivao dvadeset devet stepeni i, ako
se moglo verovati vremenskoj prognozi, danas će se živa popeti na trideset
peti podelak. Blagi povetarac zapirkao je preko vrta i mama je podigla lice
prema suncu i zažmurila. Ten joj je još bio savršen. Frizerka u domu vodila je
računa o njenoj frizuri i redovno joj bojila kosu u istu nijansu smeđe kakvu je
imala dok je bila mlada. Oči su joj bile iste kao i Kristaline, plave kao nebo. Kad
se udala za mog tatu, nosila je odeću veličine trideset četiri. I sada je bila isto
toliko sitna.
Kad je spustila glavu i otvorila oči, pogled joj je bio prazan. U njenoj glavi
nisu postojali ni prošlost, ni sadašnjost, ni budućnost; unutra je sve bilo
zbrkano kao da joj je neko ceo život izmutio u blenderu. Prošaputala je: „Gerta
nije trebalo da se udaje za onog Lonija. Njoj je već četrdeset godina, a on je
deset godina mlađi. Njemu je stalo samo do njenog novca. Samo, on ne zna da
je moja Gerta veoma bistra devojka.“
„Lepo, toplo jutro“, rekla je Lesi i sela na stolicu pored mamine. Leđa su
joj bila prava kao u devojke, a kosa tek pomalo prošarana sedim vlasima.
Mama joj se osmehnula. „Jeste, baš je lepo jutro. Jesi li znala da je Gerta umrla i
ostavila mojoj Trudi kuću? Trudi je nekad bila udata, ali joj je muž umro i ona
odonda zaključava njegovu sobu. Nikad nisam shvatala zašto to čini, ali jeste
stalno to činila.“
Lesi se premestila na klupu pored mame i namignula mi. „Da, žao mi je
što je Gerta umrla. Marti nam je rekla da se Trudi preselila u bakinu kuću.“

29
 „Marti je bila ovde?“ upitala sam je iznenađeno.
Lesi je klimnula glavom. „Jeste, bila je sinoć. Došla je zbog konkursa za
posao. Uprava doma odlučila je da zaposli direktora društvenih aktivnosti.
Nekog ko će jednom mesečno da organizuje zabavu matorcima i da im pomaže
oko farbanja saksija. Tvoja majka i ja sedele smo u dnevnom boravku i gledale
reprizu serije The Golden Girls. Baš onu epizodu kad umire Blanšin otac i kad
se ona posvađa sa sestrom i neće da ode na sahranu. Marti je ušla samo
nakratko da se pozdravi. Mislim da je zakasnila za onaj posao. Primili su nekog
drugog juče ujutru.“
Lesin um još je dobro radio, ali je zato bolovala od dijabetesa, mučio ju je
artritis, imala je srčane tegobe i još niz drugih boljki. Za razliku od nje, telo
moje majke bilo je u savršenom stanju, ali joj se Alchajmerova bolest
poigravala mozgom.
„Blanši je bilo žao što nije otišla na očevu sahranu. Eto, meni uopšte nije
žao što nisam bila na Druovoj sahrani, jer mi se nikad nije dopadao.
Ipak, mogla sam otići da mu pljunem u mrtvo lice“, rekla je mama
ozbiljnim tonom.
„Ali, mama, ti si volela Drua“, podsetila sam je.
„Nisam. Samo sam oduvek umela dobro da glumim“, odvratila je i potom
me zbunjeno pogledala. „Ko si ti? Ja čekam moju Trudi. Uskoro će se vratiti iz
škole i doći na ručak. Spremam joj grilovane sendviče sa sirom i pržene
krompiriće.“ Zatim se okrenula prema Lesi. „Jeste li vi naša nova služavka?
Ako jeste, molim vas da se pobrinete da kupatilo bude bolje oribano nego
prošle nedelje.“
Lesi ju je uhvatila za ruku. „Da, gospođo, ja sam vaša nova služavka.
Pođite sada sa mnom da mi pokažete šta to nisam dobro uradila.“ Onda je
šapnula meni: „Odvešću je u njenu sobu. Sutra će joj možda biti bolje.“
„Nadam se da hoće“, rekla sam.
„Drago mi je što ćeš živeti u Gertinoj kući. Nema svrhe pričati o razlozima
koji su te naveli na taj korak. Gore glavu, devojko, i samo kreni hrabro napred.
Uzmi život u svoje ruke. Još si mlada i lepa.“
U devedesetoj godini života, Lesi bi najverovatnije svakoj
četrdesetogodišnjakinji kazala da je mlada i lepa, ali njen kompliment ipak je
prijao mojim ušima.
Pritisnula sam dugme koje otvara zadnja vrata sobe za društvene
aktivnosti i fizikalnu terapiju, i zatim smo se sve tri vratile u dom. Lesi i mama
potom su se polako odgegale do hodnika koji vodi prema sobama, a ja sam
krenula prema prednjem delu, to jest prema vratima za posetioce. Kad sam
ukucala šifru, vrata nisu htela da se otvore, pa sam morala da pozovem

30
bolničarku upomoć. Dok je kucala pravu šifru, pogledala sam u svoj odraz u
staklu. Jedva da sam prepoznala osobu koju sam tamo ugledala. Nosila je baka
Gertine farmerke zavrnutih nogavica i majicu s leptirom od šljokica na
prednjem delu. Doduše, velika većina tih šljokica odavno je otpala i odletela,
ali su končići na mestima gde su bile zašivene svedočili da one nekad jesu
tamo postojale i lepo svetlucale. Duga tamna kosa te žene bila je svezana na
potiljku svilenom maramom, dok su njene zelene oči delovale umorno. Meni
se dopala, pa makar i tako umornih očiju, ali sad mi je bar bilo jasno zašto me
mama nije prepoznala.
„Hvala vam“, rekla sam bolničarki.
Osmehnula mi se. „Nema na čemu. Vaša mama mi je veoma draga. Dopada
mi se kako divno izgleda u njenim godinama.“
„A ja bih samo volela da češće bude bistra.“
„Čak i kad nas ne prepoznaje, ona je za nas i dalje boginja mode i stila.
Divno je što tako lepo vodite računa o njoj“, kazala mi je.
Došlo mi je da je zagrlim i izljubim. „Hvala vam što ste to primetili. Želim
vam ugodan dan.“
„I ja vama“, odgovorila mi je i zatvorila vrata za mnom.
Kad sam otvorila vrata automobila, zapljusnuo me je talas vreline i
pramenovi kose momentalno su mi se zalepili za obraze i čelo. Nije mi dugo
trebalo da pokrenem vozilo, uključim klima-uređaj i odlučim da se ošišam.
Ionako sam imala dugu kosu samo da bih udovoljila suprugu.
Prošla sam kroz Milbern, Imit i Nidu, varošice sastavljene od jedne crkve i
nekoliko raštrkanih kuća, zatim sam skrenula prema Djurantu. Palo mi je na
pamet da svratim do Kristal da je priupitam za tu njenu tajnu udaju, ali,
znajući da treba da bijem bitku s njenim ocem, odustala sam jer nisam mogla
da ratujem na dva bojišta istovremeno.
Kad sam stigla u Volmart, u salonu lepote nije bilo nikog osim frizerke.
Ušetala sam se unutra, sela na stolicu i uprla prstom ka zidu u fotografiju
mlade, intenzivno našminkane devojke. Bila je obučena u crnu kožu i izgledala
je kao rok zvezda. „Želim istu onakvu frizuru.“
Frizerka me je zaogrnula plastičnim plastom. „Sigurni ste u to?“
„Sto posto. Samo, nemojte mi ostaviti onako dugačke pramenove sa
strane. Odsecite ih iznad ušiju. Ne želim više da se gnjavim sa feniranjem i
peglanjem kose. Hoću samo da je operem i protresem glavom.“
„Kosa vam je previše kovrdžava. Kad ošišam te lokne, one će vam štrcati
po glavi,“

31
 „E baš tako mi se dopada. Takvu frizuru imala sam u srednjoj školi.“
Frizerka je odvezala svilenu maramu s moje kose i počela da me češlja. „Ako
volite kratke frizure, zašto ste onda nosili ovoliko dugu kosu?“
„Zbog toga što je moj muž tako voleo.“
Ona se zakikotala. „Izgleda da ste na ratnoj nozi s njim, jesam li u pravu?“
„Nisam, ali ću uskoro biti.“
Kad je približila makaze mojoj glavi, načas sam se trgnula. „Jeste li se
možda predomislili?“
„Nisam. Secite!“
Za dvadeset minuta moja kosa postala je kratka i kovrdžava. Glava mi je
sada bila laka kao perce, ali zato mi je u grudima bilo toliko teško kao da
nosim vodenični kamen oko vrata. Platila sam račun, dala frizerki napojnicu,
zatim sam uzela kolica za kupovinu i zaputila se prema odeljenju s odećom.
Odjednom sam iza leđa začula ćerkin glas.
„Mama, šta si to pobogu uradila?“, upitala me je zaprepašćeno.
„Odsekla sam kosu. Kako ti se dopada?“
„Tata će poludeti. Znaš da on ne voli kad nosiš kratku kosu. Iz tog razloga
tvoja maturska slika ne visi u hodniku. Neću doći kući sve dok ti kosa ponovo
ne izraste.“
Htela ne htela, svađa je bila na pomolu. Preda mnom su bile dve opcije: da
joj uzvratim ili da se povučem. Odabrala sam ovo drugo, budući da sam bila
preumorna za prvo. „Šteta, jer ne nameravam opet da puštam kosu.“
Kristal je namreškala nos i napravila grimasu. „Kakva ti je to odeća?
Izgledaš isto kao baka Gerta.“
„Naravno. Ovo je njena odeća. Nedostajala si mi juče na sahrani.“
Moja ćerka nosila je ljupki šorts od teksasa, majicu s natpisom Vegas i
tašnu koja je morala koštati polovinu moje nastavničke plate. Njena
svetlosmeđa kosa bila je sveže isfrizirana i prošarana svetlim pramenovima.
„To je bilo juče? Ne bih došla čak i da sam se setila. Znaš da mrzim
sahrane. Ali zašto nosiš Gertinu odeću?“
„Imaš li vremena da ručamo zajedno? Onda ću ti sve lepo ispričati.“ Kad ti
se ukaže dobra prilika, ne ostavljaj je pred vratima, već je pozovi u kuću i
ponudi je čokoladnim kolačem. Tako je govorila moja baka Gerta.
Kristal je pocrvenela do ušiju. „Ne mogu... U stvari, moram da kupim
šampon i balzam i...“
„O, nemoj da ti je neprijatno. Znam da ste se Džona i ti venčali u Vegasu.
Nisam srećna zbog toga, ali, bože moj, takav je život.“
Isturila je bradu i pogledala me pomalo prkosno. „Trenutno nisam
spremna za ovakav razgovor.“

32
 „Nisam ni ja. Treba da kupim sebi donji veš. Inače, sad živim u baka
Gertinoj... ne, to više nije njena kuća. Sad sam u svojoj kući, ali je broj telefona
još zaveden pod Gertruda Martin. Ako ti zatrebam, okreni taj broj“, rekla sam i
napravila zaokret kolicima oko nje.
Uhvatila se za ručku kolica i pogledala me onim svojim prelepim plavim
očima u kojima je sevalo toliko ljutnje da bi njome mogla osvetliti ceo Volmart.
„Hoću smesta da znam šta se dešava!“
Trgnula sam kolicima prema sebi. „Nemam nameru ovde da razgovaram
o tome. Ukoliko te stvarno zanima šta se dešava, onda idemo zajedno na
ručak. Ako nećeš, idi i kupi svoje šampone, pa ćemo onda porazgovarati
nekom drugom prilikom.“
Ostavila sam je da čeprka po tašni, verovatno tražeći mobilni telefon da
pozove oca, međutim, meni je toliko bilo svejedno da je mogla da pozove i
samog Svetog Petra. Na putu do odeljenja s donjim vešom prošla sam pored
pulta s portabl klima-uređajima. Svukla sam najjeftiniji s police i ubacila ga u
kolica. Dok ne budem ugradila u kuću centralno grejanje i hlađenje, ovaj mali
uređaj dobro će mi doći da osveži gostinsku spavaću sobu. Bili Li verovatno će
reći da ćemo prvo morati da zamenimo sve električne instalacije pre nego što
se opredelimo za takve skupe novotarije.
Odmah pored Volmarta nalazila se Kejtova prodavnica haljina. Posle
samo nekoliko minuta boravka u njoj, odabrala sam nekoliko komada za
crkvu: jednu svetlocrvenu s izvezenim papagajem po rubu i preko leđa i
drugu, nešto kraću, žutu s havajskim printom sa žaketom kratkih rukava. Ova
žena više nikad neće nositi crnu svilu. Lesi mi reče da sam još mlada i lepa.
Uostalom, šta mi je donela skupocena crna odeća: muža koji me vara s
devojkama u odeći jarkih boja.
Kupila sam i par crvenih kožnih sandala s tankom štiklicom i jedne ravne
ružičaste, koje su se lepo slagale s havajskim printom na novoj haljini. Više
nikad neću postiđeno ulaziti u crkvu. Stara Trudi umrla je juče u onom
ženskom toaletu. Ova sadašnja potpuno je nova žena, koja nikad više neće biti
ni jadna ni sirota niti će bog morati da joj se smiluje. U tom trenutku ugledala
sam predivan seksi ružičasti šešir koji će dodati notu kraljevske otmenosti
mom novom izgledu, pa sam i njega kupila.
Da se nije otegao red pred kasom, ne bih ni primetila policu s radničkim
pantalonama sa tri četvrt nogavicama. Pronašla sam dva para u veličini
četrdeset četiri i dve majice, jednu narandžastu i drugu tirkizne boje.
Kad sam stigla u Tišomingo, bila su već dva sata, a ja nisam ništa pojela od
doručka. Dovezla sam se do Sonika i naručila ogroman hot-dog sa čilijem i

33
sirom i porciju kroketa od krompira. Spustila sam prozore i pojela obrok u
automobilu, jer mi je tako više odgovaralo nego da nosim hranu kući.
Taman što sam se parkirala u zadnjem dvorištu kuće, videla sam Bilija
Lija kako prolazi kroz otvor na živoj ogradi noseći svesku u ruci. Pogledala
sam prema onom kršu od svoje kuće i pomislila da bi bilo najbolje da kupim
kutiju dinamita i da je raznesem na komade. I onda da lepo pokupim lovu koju
mi je baka ostavila i preselim se negde gde postoje samo plavo nebo, beli
pesak, tirkizno more i gde nema mobilne telefonije. Tako ne bih morala da
razgovaram ni sa Druom, ni sa Kristal, ni sa rođakama, a ni sa Bilijem Lijem.
„Zdravo“, pozdravio me je Bili sevajući svetloplavim očima.
Zaustavio se pored automobila i raširio onu svesku na haubi. „Jesi li
raspoložena da čuješ moje ideje?“
„Valjda jesam.“ Pogledala sam prema klima-uređaju na zadnjem sedištu i
žarko poželela da osetim njegovo hladno strujanje. U Oklahomi vetar ne
prestaje da duva sve do prvog dana juna, međutim, posle tog datuma nema ni
najmanjeg daška, i tako sve do početka septembra. Tokom leta ovde je toliko
vrelo da vam mozak može lako proključati. Moj tata umeo je da kaže kako
ovde čak i gušteri leti moraju da nose čuturicu s vodom preko jednog ramena i
mitraljez preko drugog. Mitraljez im služi da se obračunaju sa svima koji bi
pokušali da im otmu čuturicu.
Bili Li je pokazao glavom prema kući i zatim je upro prstom u nacrte.
„Mislim da bi za početak trebalo da pozovemo nekog da sredi sve prozore.
Stariji su od Biblije i ne prianjaju dobro. Kad uradimo centralno grejanje i
hlađenje, sav hladan i topao vazduh izaći će napolje kroz te bušne drvene
okvire. Trebaju nam moderni prozori koji se otvaraju ka unutra radi lakšeg
pranja i koji neće naružiti spoljašnji izgled kuće.“
Primetila sam da je Bili sve vreme govorio u prvom licu množine. Ipak,
kad sam bacila pogled u njegovu svesku, gde su bile prikazane fotografije pre i
posle ugradnje takvih prozora, smesta sam odbacila prvobitnu ideju o dizanju
kuće u vazduh. Zadobio je moju nepodeljenu pažnju.
„Dok majstori budu radili na prozorima, pozvaćemo električare da
zamene kompletnu instalaciju i pripreme je za ugradnju centralne
klimatizacije. Vidim da si već kupila jedan aparat. Pretpostavljam da ćeš ga
staviti u spavaću sobu. Samo, biće ti potreban produžni kabl koji ćemo morati
da spojimo na žicu na plafonu, jer na spratu ne postoji nijedna utičnica u zidu.
Postoji samo jedna u kuhinji, u koju je Gerta uključivala mikrotalasnu pećnicu.
U ostatku kuće postoje samo prekidači za osvetljenje.“

34
 „Bože blagi!“ Sad mi je bilo još draže što sam se ošišala, jer bih u
suprotnom svako jutro morala da isključujem mikrotalasnu rernu da bih u tu
utičnicu uključila peglu za kosu.
„Ako imaš poverenja u mene, mogao bih srediti da radovi otpočnu već u
ponedeljak.“
„Može“, složila sam se s njim.
Eto, poverila sam sve Biliju Liju, i to samo dan nakon što sam se zarekla
da nikad više neću verovati nijednom muškarcu.
„Dok majstori budu radili na instalacijama i prozorima, počeću da
renoviram prednji trem. Dobro je što Gerta nije propala kroz one trule podne
daske. Treba poskidati sve one drvene ukrase oko nadstrešnice i prozora u
potkrovlju, ostrugati boju s njih i ponovo ih obojiti. Kad završim sa
struganjem, treba da odlučiš kojom bojom da ih prefarbam.
Iskreno se nadam da će ovaj deo posla biti gotov do jeseni, pa onda
možemo da pređemo na sređivanje unutrašnjosti. U međuvremenu, imaćeš
sasvim dovoljno vremena da pobacaš sve nepotrebne stvari i da počistiš kuću.
Uzgred rečeno, hoćeš li ovde živeti sama? Mislim, bez muža?“
„Želim da fasada bude vanila-žute boje i da okviri prozora budu beli. Osim
toga, hoću da nestane zid između trpezarije i dnevnog boravka, da bi
prostorija prodisala i bila svetlija. Hoću da se gornje kupatilo kompletno
renovira i da se u prizemlju napravi još jedno. To znači da će nam biti
potreban i vodoinstalater. Deo zadnjeg trema mogao bi da se pretvori u
kupatilce, zar ne? I da, Bili Li. Živeću ovde sama. Razvodim se.“
„Izvini ako sam ti stao na žulj. Sigurna si da želiš ovde da živiš?“
„Potpuno.“
„Hoćeš li da odnesem taj klima-uređaj na sprat i da ti ga postavim?“
Došlo mi je da ga poljubim tačno između onih njegovim lepih plavih očiju.
Bili Li je jednostavno prihvatio moju odluku i nastavio dalje. A svi ga smatraju
čudakom!
Podigao je kutiju s klima-uređajem kao da je perce i krenuo prema kući.
„Sutra je crkveni praznik. Hoćeš li onda da počnemo s radovima prekosutra?“
Ponela sam ostale kese i otvorila mu vrata. „Može.“
Pronašao je dugački smeđi produžni kabl u kuhinjskoj ladici, stavio ga
navrh kutije i poneo sve na sprat. Zatim je uključio utikač od klima-uređaja u
otvore koji su se nalazili s obe strane sijaličnog grla, obmotao kabl oko jednog
kraja kreveta, provukao ga ispod tepiha i dovukao do prozora. Posle samo
nekoliko trenutaka, kroz sobu je počeo da struji svež vazduh.
„Budeš li držala vrata sobe zatvorena, prostorija će se do večeras lepo
ohladiti. Inače, imam svinjska rebarca u rerni. Šta kažeš na večeru u šest sati?“

35
 Izraz mog lica mora da je bio toliko izbezumljen jer je, ugledavši ga, Bili Li
odmah podigao ruke uvis u znak predaje. „Šta se desilo? Rekao sam nešto
pogrešno? Ili možda ne voliš svinjska rebarca? Gerti sam stalno donosio
hranu.“
Očito je da sam zauzela Gertino mesto u njegovoj šemi dešavanja. Kao
supruga glavnog advokata u varošici, bila sam na vrhu društvene lestvice,
međutim, sad sam na istom nivou sa svojom ludom bakom Gertom. Ovo
saznanje izduvalo mi je samopouzdanje isto koliko su to učinile vesti koje sam
saznala u ženskom toaletu.
„Ne, Bili Li, nisi ništa pogrešno rekao. Rado ću večerati svinjska rebarca s
tobom. Hvala ti.“
„Dobro. Idem da proverim jesu li gotova. Vratiću se u šest sati. Važi?“
Klimnula sam glavom u znak odobravanja.
Zatvorio je vrata za sobom.
Legla sam poleđuške na krevet i uživala u divnom svežem vazduhu koji
mi je hladio telo. Posle nekog vremena prevrnula sam se na stomak. Upravo
tada pogled mi se zalepio za staru drvenu kutiju za nakit na noćnom ormariću.
Ustala sam i uzela je u ruku. Bila je toliko teška da bih mogla pomisliti da se u
njoj krilo zlatno grumenje, ali posle onoga što sam doživela u banci, ne bi me
iznenadilo i da je tako. Pažljivo sam podigla poklopac. Kutija je do vrha bila
ispunjena prekrasnim nakitom koji baka nikad nije nosila i za koji sam sigurna
da nije bio kupljen u prodavnici jeftine bižuterije.
Uzela sam broš u obliku margarete s dugačkom zlatnom stabljikom.
Svaka njegova latica bila je optočena opalom, dok je na mestu tučka stajao
prelepi zlatni topaz od najmanje tri karata. Okrenula sam broš. Na njegovoj
pozadini bilo je zalepljeno parčence samolepljivog papira na kom je pisao
datum: 3. jun 1958. Očigledno ga je baka dobila na poklon od dede za prvu
godišnjicu braka. Zapitala sam se zašto nikad nije nosila ovaj prelepi komad
nakita?
Sledeće što sam izvadila iz kutije bio je privezak u obliku srca čija je ivica
bila istačkana sitnim svetlucavim dijamantima. U samom središtu priveska
presijavao se krupan dragi kamen. Na pozadini nakita pisalo je: avgust, 1959.
Deda Loni je umro one godine kad smo se Dru i ja venčali i, koliko sam mogla
da vidim, baki je svake godine kupovao po komad nakita. Zašto li ga ona nikad
nije nosila? Ovo nisu mogli biti samo pokloni za godišnjice braka, jer su se njih
dvoje venčali u junu 1957, a na pozadini brojnih komada nije bio ispisan taj
mesec. Sećam se da mi je na mom venčanju, koje se takođe desilo u junu, baka
rekla da se i ona udala u tom mesecu i da će mi zbog toga brak biti srećan i
uspešan.

36
 Istresla sam ceo sadržaj kutije na krevet. Jedan broš od topaza i opala
privukao mi je pažnju. Znam da sam ga negde videla, ali nisam odmah mogla
da se setim gde. Stavila sam ga na dlan i odjednom mi je sinulo: Dejzi Blek
nosila je isti takav na reveru crnog kostima svake nedelje u crkvi. Zašto li su
baka Gerta i Dejzi imale identične skupocene broševe?
Zatim sam raspetljala zlatni lančić s dijamantskim priveskom u obliku
krsta. Podigla sam ga i zanjihala njime pred očima. Odmah mi je sinulo da je
Petsi Baner imala isti takav. Ona je umrla pre nekoliko godina, ali ga je njena
ćerka Loreta stalno nosila kao uspomenu na pokojnu majku.
Sledeće što sam ugledala bio je prsten sa četvrtastim, lepo izbrušenim
smaragdom. Dok sam ga vraćala u kutiju, primetila sam da nešto viri iz filcane
podloge. Bio je to sertifikat o kvalitetu za dijamantsku ogrlicu kupljenu u
jednoj od najpoznatijih draguljarnica u Oklahoma Sitiju.
Kakva misterija! Ili je deda Loni kupio ogrlicu baki, a ona je bila toliko
neuviđavna da nije htela da je nosi, ili ju je ona kupila samoj sebi, pa ju je krila
od dede. Ako je taj dizajner još bio živ, verujem da bi ljudi iz juvelirnice u kojoj
je kupljena ta ogrlica verovatno mogli da mi kažu nešto više o svakom komadu
nakita. Budući da nisam ponela laptop, potraga je potrajala nešto duže nego
što bi trajala da sam mogla samo da ukucam naziv zlatare u prozor
pretraživača. Ovako sam morala da pronađem broj telefona preko
informativne službe.
Telefon je zazvonio svega dvaput pre nego što me je ljubazni ženski glas
upitao kako može da mi pomogne.
„Dobar dan. Ovde Trudi Vilijams. Nedavno sam nasledila nekoliko
vrednih komada nakita od bake, Gertrude Martin...
„Sačekajte trenutak, gospođo. Prebaciću vam vezu kod svog supruga.“
Odmah zatim javio se dubok muški glas. „Dobar dan, gospođo Vilijams.
Zovem se Pol Fišer. Ako sam dobro razumeo suprugu, vi ste nasledili kolekciju
bakinog nakita. Nisam ni znao da je Gerta preminula. Molim vas, primite moje
iskreno saučešće.“
„Vi ste poznavali moju baku?“, iznenađeno sam ga upitala.
„O, da. Doduše, samo jednom smo se videli uživo, ali smo nekoliko puta
razgovarali telefonom. Posle Lonijeve smrti, uporno sam pokušavao da
otkupim tu vrednu kolekciju od nje. U pitanju je jedini komplet. Ne pitam šta
košta. Samo mi recite cenu.“
„Gospodine Fišeru, pouzdano znam da postoje duplikati bar dva komada
nakita ovde u Tišomingu. Lično poznajem žene koje ih poseduju“, kazala sam.

37
 „Da, u pravu ste. Cela kolekcija sastoji se od trideset sedam komada
nakita. Napravio sam po dva od svakog, ali jedino je Gerta imala kompletnu
zbirku.“
„Zašto je samo Gerta imala sve te komade, a one žene samo po jedan?“
„Zato što je Loni svaki put kupovao po dva ista komada. Nisam postavljao
pitanja. Moje je bilo da pravim i prodajem nakit, a ne da zabadam nos u ono
što me se nije ticalo.“
„Taj pokvarenjak!“ pomislila sam i momentalno promenila mišljenje o
baki Gerti.
„Nikad ga nisam pitao za šta su mu potrebna po dva ista komada. Samo
znam da je posle njegove smrti Gerta došla ovamo noseći drvenu kutiju punu
nakita i upitala me koliko vredi. Dao sam joj velikodušnu ponudu, ali ona mi se
nasmejala u lice. Svake godine sam je moljakao i ona bi mi svaki put isto
odgovorila.“
„Šta to?“
„Hoćete li da vam prenesem od reči do reči?“
„Molila bih vas.“
„Zadržaću je dok sam živa. Svet ionako srlja u propast. Taj nakit će
sačuvati od gladi i mene i moju porodicu. Kraj citata. Dakle, gospođo Vilijams,
hoćete li mi prodati tu kolekciju?“
„Trenutno ne, ali, budem li odlučila da to učinim, dajem vam reč da ga
neću prodati nikom drugom osim vama.“
„Ako se i vi držite date reči kao vaša baka, verujem vam. Javite mi se kad
budete spremni.“
Kukavica na zidnom satu u dnevnom boravku zakukala je šest puta i Bili
Li je pokucao na vrata tačno u trenutku kad sam spustila slušalicu. Kad sam
mu otvorila vrata, stajao je ispred njih držeći u rukama plastične kutije s
hranom.
„Vreme je za večeru“, rekao mi je.
„Jesi li ti već jeo?“
Pocrveneo je do ušiju. „Nisam. Gerta i ja uvek smo večerali zajedno.“
„Onda uđi. Imam u frižideru ledenog čaja.“
„Gerta i ja obično smo jeli za šankom u kuhinji. Je li to u redu što se tebe
tiče?“ Pratio me je do kuhinje kroz dnevnu sobu i trpezariju.
„Otkud ti i Gerta zajedno? Meni se čini da si ti previše fin da bi se slagao s
njom.“
Zabacio je ramena i isturio donju vilicu. „Nisam ja stalno tako pristojan.
Umem često da se izlanem i kažem ono što zapravo mislim. Samo nisam hteo
da te uvredim prvog dana.“

38
 „Budući da ni ja neću stalno biti slatka, ne moraš ni ti da budeš takav. Više
cenim iskrenost nego usiljenu ljubaznost. Odsad pa ubuduće, nas dvoje uvek
ćemo biti iskreni jedno prema drugom. Važi?“
„Važi“, odvratio je Bili i spustio hranu na kuhinjski element.
Otvorio je plastične kutije, a ja sam izvukla iz zamrzivača aluminijumsku
posudu za led, onu s drškom odgore, izvadila led iz nje, ubacila ga u čaše i
potom nalila čaj. Od mirisa rebaraca i zapečenog pasulja koji su ispunili
kuhinju, pošla mi je voda na usta. Bili je otvorio kredenac, uzeo dva tanjira iz
njega, zatim je pored njih složio pribor iz fioke i stavio salvete u držač koji je
postavio nasred šanka.
„Navali“, rekao mi je.
Rebarca su se prosto topila u ustima, a zapečeni pasulj bio je izuzetno
ukusan, kremasto gust i začinjen taman koliko je trebalo. „Reci mi nešto“,
izgovorila sam između dva zalogaja. „Treba ga samo dugo krčkati na tihoj
vatri.“
„Ne, moje pitanje ne odnosi se na ovu večeru. Tvoja hrana je bolja i
ukusnija nego u restoranu s pet zvezdica. Trebalo bi da otvoriš restoran.
Ali to nije ono što sam htela da te pitam. Zanima me kakav je bio brak
moje bake i dede.“
Bili je na ovo odmahnuo glavom. „Bio sam na koledžu kad je Loni umro. S
Gertom sam se sprijateljio tek posle njegove smrti. Nikad nije pričala o njemu.
U stvari, tek pre nekoliko godina spomenula ga je prvi put. Sećam se da sam joj
pomagao oko nekih cevi na spratu i tom prilikom primetio sam katanac na
vratima Lonijeve spavaće sobe.“
„Šta ti je rekla u vezi s njim?“
„Da ono što je prošlo treba da ostane u prošlosti i da je razgovor o tome
isto što i mešanje kravlje balege drvenom varjačom. Htela je da kaže da se
kopanjem po prošlosti ništa ne rešava, već se samo pojačava smrad balege,
privlače muve i varjača postaje neupotrebljiva za bilo šta drugo. Posle smo
sišli u prizemlje, popili po pivo i razgovarali o novoizabranom predsedniku.
Njegova inauguracija bila je na televiziji.“
„I ti se još tačno sećaš o čemu ste vas dvoje tada razgovarali?“, upitala
sam ga iznenađeno.
Slegnuo je ramenima. „Naravno. Tada sam je izgleda dobro načepio, pa
sam zato i upamtio njene reči. Gerta je bila veoma pristojna dama.“
„Šta će mi ova stara kuća još otkriti?“
Osmehnuo mi se i celo lice mu se razvedrilo. „Šta god da otkriješ, iskreno
se nadam da će ti se to nešto dopasti.“

39
 Kratkotrajnu tišinu prekinula je zvonjava telefona. Ustala sam i otišla do
hodnika, gde je stajao taj prastari plavi predmet.
Ponadala sam se da je Kristal, međutim, čim sam se javila, čula sam Drua
kako urla s druge strane žice: „Jesi li ti totalno pošašavila, ženo? Luda si kao i
tvoja majka! Vraćam se kući u ponedeljak, što znači da imaš dovoljno vremena
da smisliš dobar razlog za ono što si uradila. Zašto si podigla sav naš novac iz
banke?“
„Ne nameravam sada da razgovaram o tome“, odgovorila sam mu i
spustila slušalicu. Telefon je odmah ponovo zazvonio. Opet sam se javila.
„Podigla sam novac i zakopala ga pod kajsijom u bakinom dvorištu. Ostavila
sam ti neki sitniš da imaš čime da namiriš novu faćkalicu. Trenutno večeram s
prijateljem i ostavi me na miru.“
Dok sam spuštala slušalicu, čula sam kako Dru nastavlja da se dernja i
psuje. Podsetila sam se da treba da zatražim od telefonske kompanije da mi
nameste identifikaciju poziva kad budu došli da razvlače telefonske žice po
sobama.
Vratila sam se u kuhinju i još jednom napunila tanjir.
„Hej, zaboravih da ti kažem kako mi se mnogo dopada tvoja nova frizura.
Izgledaš isto kao u srednjoj školi“, rekao mije Bili Li.
„Hvala ti“, osmehnula sam se, pritom se divno osećajući zbog njegovog
pozitivnog komentara.
„Je li to bio Dru?“, upitao me je snebivljivo.
„Jeste.“
„Hoćeš li da porazgovaramo o njemu?“
„Neću.“
„Onda nećemo.“
Nikome dosad nisam bila toliko zahvalna koliko Biliju Liju u tom
trenutku.

40
 Četvrto poglavlje

P re nego što sam te druge večeri zatvorila vrata spavaće sobe, nikad
nisam patila od klaustrofobije. Činilo mi se kao da svaka drangulija u toj
prostoriji pilji u mene onim svojim večito razrogačenim očima. Police su
bile prepune figurica životinja, od mačke do slona, i sve one su čekale samo da
sklopim oči pa da ožive i skoče na mene kao što se to obično dešava u
naučnofantastičnim filmovima. Na prozorskim daskama stajale su poredane
loše obojene keramičke patke s rupama na leđima, iz kojih su rasli kaktusi.
Zamislila sam ih kako skaču s prozora i gađaju me onim svojim iglicama, kao
što to čini bodljikava prasad.
Drveni kalem privezan za kraj električnog kabla kojim se uključivalo i
isključivalo svetlo zanjihao se od strujanja vazduha iz klima-uređaja. Budem li
sad povukla taj kabl, hoće li sve ove zverke staklastog pogleda iznenada
zatreptati i prodisati? Zašto me je odjednom bilo toliko strah da isključim
svetlo?
Kad sam malo dublje zaronila u misli i osećanja, shvatila sam da nisu te
džidža-bidže ono što me uznemirava, već činjenica da se Dru prekosutra vraća
kući. Dosad se nismo posvađali. Nijednom. Od početka braka shvatila sam
kako treba da se ponašam da bio on bio zadovoljan i od toga sam samoj sebi
napravila osmočasovnu obavezu. Budilnik na navijanje, koji je stajao pored
kreveta, otkucavao je kao da mi recituje pesmicu: Dru se vraća kući. Gotova si.
Ne možeš dobiti bitku s advokatom. Nagovoriće te da mu se vratiš... o, da, hoće!
Zarekla sam se da ću ujutru pobacati sve te figurice i budilnik u kontejner.
Neće me više gledati onim svojim zlim očima niti će mi taj sat prenositi
obeshrabrujuće poruke. Od sutra preuzimam kontrolu nad svojim životom i
neću dozvoliti da me Dru spreči u tome, pa nek je sto puta advokat!
Povukla sam kabl, ali sve što mi je mrak doneo bila je akutna nesanica.
Prevrtala sam se i okretala s boka na bok, da bih naposletku ipak pipajući
pronašla kabl i ponovo uključila svetlo. Ništa se nije promenilo: sve one
zverčice i dalje su stajale na svojim mestima, i Dru je i dalje trebalo prekosutra
da se vrati kući. Otišla sam do kuhinje i pojela keks. Zatim sam uzela i drugi i
poželela da popijem šolju mleka. Dok sam sipala mleko, ispustila sam bokal na
pod i prednji deo moje spavaćice natopio se tečnošću. Počistila sam nered i
vratila se na sprat da pronađem čistu spavaćicu u bakinoj sobi. Otvorila sam

41
fioku njene komode i gurnula u stranu debele flanelske spavaćice ne bih li
pronašla neku letnju, pamučnu. Ispod sloja veša stajao je veliki transportni
koverat adresiran na Gertino ime.
Iskustvo sa kutijom za nakit naučilo me je da u ovoj kući sve prvo treba
ispitati, pa tek onda odlučiti da li to nešto treba baciti, tako da sam ponela
koverat sa sobom u gostinsku sobu. Svukla sam sa sebe mokru spavaćicu,
obukla suvu i sela nasred kreveta. Koverat je bio datiran na mart prošle
godine. Na poštanskom pečatu pisalo je da je poslat iz grada Holisa. U uglu je
bila nalepnica s adresom pošiljaoca na kojoj je pisalo Harijet Stemons,
međutim, rukopis mi je delovao suviše krupno da bi bio ženski.
Okrenula sam koverat naopačke i iz njega su ispala pisma. Neka od njih
bila su adresirana bakinim sitnim, preciznim rukopisom na Harijet O'Brajen,
dok su druga glasila na Harijet Stemons. Između tih pisama nalazio se i list
presavijenog papira na kom je pisalo da je Harijet veoma cenila njihovo
prijateljstvo i brižljivo čuvala sva pisma, ali, budući da je preminula
prethodnog meseca, pošiljalac ih je spakovao i poslao nazad Gertrudi.
Pošiljalac je napisao i to da se iskreno nada da će Gerti biti drago da se priseti
starih dobrih vremena dok su ona i Harijet radile kao učiteljice u Milbernu i da
će se obradovati da ima sva pisma koja su njih dve od tada razmenjivale.
Pismo je bilo potpisano sa Tomas O'Brajen, Harijetin sin.
Poredala sam sva pism'a po datumima i otvorila prvo od 10. decembra
1944. U njemu je baka Gerta napisala kako svakog dana prelazi i po petnaest
kilometara jašući na konju i tako štedi na markicama za sledovanje benzina.
Spomenula je i sestru, odnosno moju baku, posle čega se požalila Harijet kako
joj jako nedostaje dečko Majls, koji se u to vreme borio na frontu.
Bilo mi je teško da zamislim da je baka Gerta ikad bila mlada i srećna,
međutim, ovde je sve lepo pisalo, crno na belom. Posle prvog pročitanog
pisma, otvorila sam drugo, zatim treće, pa četvrto i tako redom, dok ih sve
nisam pročitala.
Gerta nije iznosila mnogo detalja u pismima, ali je na jednom, u kom je
prijateljici napisala da je Majls poginuo i da se zbog toga nikad neće udavati,
mastilo bilo zamrljano, najverovatnije njenim suzama.
Dvanaesto po redu pismo bilo je datirano na maj 1957. U njemu je Gerta
kratko i veselo saopštila Harijet da se zaljubila i da će se uskoro udati.
Napisala joj je da izabranik njenog srca radi u Ševroletovoj prodavnici
automobila i da je mlađi od nje deset godina. Na kraju je dodala da se iskreno
nada će ona i Loni Martin, njen budući suprug, uskoro doći Harijet i Riku u
posetu u zapadnu Oklahomu.

42
 Trinaesto pismo baka je napisala Harijet tek u decembru iste godine, s
tim što je bilo napisano sasvim drugačijim tonom od prethodnog. Prvo joj se
nadugo i naširoko izvinjavala zbog toga što joj nije pisala još od venčanja, da bi
joj na kraju priznala da je njen brak bio velika greška.
Četrnaesto pismo posebno je privuklo moju pažnju. Bilo je datirano na
jun 1958, što znači da ga je baka napisala tačno godinu dana nakon udaje za
Lonija. U njemu je pisalo sledeće:

Draga Harijet,
Mnogo sam pogrešila. Kad bih mogla da smislim pametan način da
ubijem supruga, učinila bih to ne trepnuvši. Ovako ću morati da ga
trpim do njegove smrti. Inače, Ioni se oženio mnome isključivo zbog
toga sto je mislio da imam mnogo novca. Stalno me vara i, što je
najgore od svega, sve te žene s kojima se viđa moje su prijateljice.
Dejzi Blek poznajem od ranog detinjstva, a ona sada spava s mojim
mužem. Zamisli, molim te, čak joj je kupio isti broš kakav je
prethodno poklonio meni. Čim sam je videla u crkvi s tim brošem na
reveru, sve mi je postalo jasno. Kad sam rekla Loniju šta sam
saznala, nasmejao mi se u lice i rekao da će prestati da kupuje iste
poklone ljubavnicama tek kad mu budem dala punomoć na sav moj
novac umesto što mu dajem mesečno sledovanje. Dodao je i to da do
tada mogu da očekujem da se u Tišomingu pojavi mnogo istih
komada nakita kao što je bio moj. Budem li se razvela od njega,
pripašće mu bar polovina mog imetka. Izbacim li ga iz kuće, svi će
pričati da sam motora budala koju je nasamario deset godina mlađi
prevarant. Ne budem li to učinila, biću neizdrživo nesrećna. Volela
bih da se nisam udala za njega.

Duboko sam udahnula. Pravo je čudo što je taj čovek poživeo još trideset
godina posle toga. I uopšte me ne čudi što je ona postala onako prgava i
ogorčena. Zevnula sam dvaput i isključila svetlo. Kroz čipkane zavese provukla
se mesečeva svetlost i osvetlila deo sobe. Meni je u tom trenutku palo na um
da Lonijev duh čuči zaključan u onoj sobi s druge strane hodnika. Budem li
tokom noći čula zveket lanaca, smesta letim iz ove kuće i sutra ujutru kupujem
dinamit.
Taman što sam sklopila oči, začulo se neko glasno tandrkanje, otprilike
isto onakvo kao da teretni voz juri prema mom jastuku. Kako je, pobogu,
teretni voz uskočio u šine u Rejviji i dojurio do Tišominga, stvarno mi nije bilo

43
jasno, ali buka je bila toliko zaglušujuća da sam bila skroz sigurna da upravo
sada juri Ulicom Brodvej pravo prema meni.
Skočila sam takvom brzinom da mi se od toga zavrtelo u glavi i pokušala
sam da iskočim iz kreveta, ali su mi se, avaj, noge zapetljale u čaršav. Ceo život
projurio mi je pred očima dok sam očekivala da me udari onaj voz.
Budem li poginula, Dru automatski dobija sve što sam nasledila od bake.
U tom slučaju radije bih se suočila s Luciferovim nego s Gertinim gnevom.
Tresnula sam na patos dok sam trčala prema vratima i tek onda sam shvatila
da celu ovu pometnju nije izazvao nikakav teretni voz, već prokleti Gertin
budilnik, koji sam sinoć navila da ujutru ne bih zakasnila u crkvu.
Ta prokletinja imala je čak dva metalna zvona na vrhu, ali nijedno dugme
za utišavanje. Jedva sam nekako uspela da pronađem ručicu za isključivanje,
ali nastala tišina nije uspela da zaustavi zvonjavu u mojim ušima. Zgrabila sam
budilnik i zavrljačila ga u suprotni zid, ali on je i dalje nastavio da otkucava.
Zatim sam ga šutnula punim volejom u drugi zid, ali i dalje je nastavio da kuca.
Podigla sam ga s poda i sjurila se stepenicama u prizemlje, a zatim se zaputila
hodnikom prema garaži. Ovaj odvratni predmet neće više nikad zazvoniti, ne
zvala se ja Trudi Vilijams. Tresak koji je nastao kad je budilnik udario o beton
bio je nedovoljno efikasan da bi ga dokrajčio. Do tog trenutka nisam znala da
nežive stvari mogu biti besmrtne. Okrenula sam se oko sebe da potražim
nešto Čime ću ga konačno dokosuriti. Otklopila sam poklopac s kutije otrova
za mrave i ubacila ga u kesu čiji sam vrh pričvrstila dvema štipaljkama. Deluje
li otrov za mrave na budilnike? Verovatno ne. Gurnula sam u stranu desetak
posuda s bojom čiji je rok trajanja istekao pre dve decenije i pokušala da
otvorim jednu. Sve su bile toliko zapekle da ni sam Herkul ne bi mogao da ih
otvori. Ovde negde morao je postojati neki čekić. Konačno sam pod starim
limenim kuhinjskim stolom ugledala zarđalu kutiju za alat. Raskrvarila sam
zglob na prstu dok sam pokušavala da je otvorim, i opet nisam uspela.
Međutim, kad sam sočno opsovala, poklopac kutije se sam otvorio i, gle, na
njenom vrhu ležao je poveliki čekić. Postavila sam budilnik na dedin radni sto
i smrskala ga jednim udarcem. Osećala sam se toliko dobro da sam morala da
ga tresnem još jednom, zatim još jednom, sve zamišljajući da se Druovo lice
nalazi između ona dva zvona. Budući da mi se još zlobno cerilo, morala sam da
ga raspalim još nekoliko puta.
„Taj budilnik mora da je uradio nešto jako gadno kad te je toliko
razljutio?“ rekao je Bili Li, koji se u tom trenutku našao na vratima garaže.
Na sebi sam imala jednu od bakinih letnjih pamučnih spavaćica
drečavoružičaste boje. Kosa mi je štrcala na sve strane. Stopala su mi bila
prljava od hodanja po prašnjavom dvorištu i sigurno sam bila crvena kao rak

44
od silne navale adrenalina. Ali nije me bilo briga. Osećala sam se slobodnom
kao ptica.
Uperila sam prstom u njega. „Jeste. Nasmrt me je isprepadao. Bogme,
neće više.“
„Ti nikome ne pružaš drugu šansu?“ kazao je i nacerio se.
„Nekad jesam.“
Bili Li je izašao iz garaže i verovatno se vratio miru svog doma, a ja sam
odmarširala nazad u kuću. Neću više ni sekundu živeti po diktatu društva.
Robovanje društvenim normama uništilo je Gertin život. Zbog njih nije htela
da se razvede od Lonija. One su te koje su je učinile nesrećnom. Eto, upravo
sam uništila prvu stvar koja se usudila da mi ukrade mir i pokvari moj novi
život. Hrabro sam joj se suprotstavila i isto tako hrabro ću se suprotstaviti i
Druu.
Zalepila sam hanzaplast preko ranice na prstu i pojela ostatke rebaraca za
doručak – i to pravo iz frižidera, sve cokćući i ližući lepljivi sos s prstiju, ne
zamarajući se da upotrebim salvetu ili papirni ubrus. Telefon je zazvonio u
trenutku kad sam krenula stepenicama na sprat da se spremim za odlazak u
crkvu. Podigla sam slušalicu posle treće zvonjave.
„Halo?“
„Trudi, još si tamo? Odmah da si se vratila kući! Moja majka je nasmrt
uvređena. Tata hoće da te uhapsi. U redu, dokazala si šta si imala.
Obrukala si me. Dolazim sutra kući i bolje bi ti bilo da te tamo zateknem“,
prosiktao je Dru.
„Možeš da me poljubiš u moje južnjačko dupe, Dru“, rekla sam i zalupila
mu slušalicu. Od ovog sam se osećala čak i bolje nego posle ubistva onog
neposlušnog budilnika.
Telefon je ponovo zazvonio. Pogledala sam ga besno sevajući očima kao
podsetnik da bi mogao završiti isto kao onaj budilnik, na šta je odmah prestao
da zvoni.
Popela sam se u sobu i otvorila ormar. Uzela sam obe nove haljine i
opredelila se za crvenu. Bila mi je draga i ona žuta s havajskim printom, ali nju
sam morala nositi sa odgovarajućim šeširom, a meni nije padalo na pamet da
danas pokrivam kosu. Ne želim da ijedan žitelj Okruga Džonston kaže da sam
natakarila šešir da bih prikrila lošu odluku da se ošišam.
Navukla sam crvenu haljinu preko glave. Bila je udobna isto koliko i
Gertina spavaćica. Žaket me nije stezao, a i cipele su bile meke skoro kao
kućne papuče. Kad sam se pojavila napolju, Bili li je sedeo na tremu. Nosio je
savršeno ispeglan radnički kombinezon i ispod njega džins-košulju kratkih
rukava. Cipele su mu se sijale od čistoće.

45
 „Krenula si u crkvu?“, upitao me je.
„Jesam.“
„U koju ideš?“
„Onu u koju oduvek odlazim. U Glavnoj ulici. Ti?“
„Idem u onu u koju smo Gerta i ja stalno odlazili. U Ulici Brodvej. Mislio
sam da te povezem ako ideš u našu crkvu,“
„Ne, hvala. Možda drugi put. Hoćeš li ti možda danas sa mnom?“
Odmahnuo je glavom toliko odlučno da bi mu naočare sigurno odletele na
drugi kraj dvorišta da ih je nosio. „Ne, hvala. Ali ostaje otvoren poziv ukoliko
nekad budeš poželela da ideš sa mnom u moju crkvu.“
„Hvala. Jednom možda i hoću.“
Ispratio me je do automobila i otvorio mi vrata. „Lepo izgledaš. Nova
haljina?“
„Jeste. Hvala na komplimentu“, odgovorila sam. „Crveno ti lepo stoji.
Divno se slaže s tvojom kosom.“

***

Stigavši na parkiralište pred crkvom, uhvatila me je panika. Nisam bila sigurna

hoću li ikada dospeti u raj ne budem li se pridržavala obrazaca koje je
postavila moja majka. Šta li će se dogoditi svim tim besramnim bogatašima
ako ja ne budem nosila crnu versače haljinu i tamne čarape nedeljom u crkvi?
Kad sam kročila unutra, sve obrve podigle su se do plafona i krenulo je
glasno došaptavanje, ali niko od prisutnih nije izvadio konopac s namerom da
me linčuje. Betsi je bila u istoj crnoj haljini koju je nosila na Gertinoj sahrani.
Skratila je izblajhanu kosu. Marti je nosila ravnu crnu haljinu. Njena crvena
kosa bila je zakačena šnalom na potiljku. Ako toliko žarko žele da dobiju novi
tanderberd, morale bi hitno zakazati pregled kod plastičnog hirurga. Nova
frizura neće biti dovoljna da odradi posao. Sela sam na svoje uobičajeno
mesto, iz puke navike ostavljajući mesto pored sebe za Drua.
Betsi se nagnula prema meni i šapnula mi na uho: „Za ime božje, šta si to
obukla?“
„Novi grudnjak i gaćice, novu haljinu s odgovarajućom jaknicom i udobne
cipele. I to na bosu nogu, bez najlonki“, odgovorila sam joj šapatom.
Marti se okrenula i sevnula očima prema meni. Morala bi malo pažljivije
koristiti te podle poglede. Onaj uništeni budilnik živi je dokaz da više neću
podnositi bilo kakve uvrede niti budalaštine, već ću se iznova poslužiti
čekićem koji još strpljivo leži u onoj kutiji za alat.

46
 Prvo je pred nas izašao veroučitelj da nam kaže nekoliko rečenica. Posle
njega, voda hora podstakao nas je da otpevamo crkvenu pesmu, nakon čega se
za propovedaonicom pojavio naš sveštenik. Tema njegove današnje propovedi
bilo je praštanje. Lako je njemu da govori o praštanju kad nije bio na Gertinoj
sahrani niti je čuo razgovor između svoje dve bliske rođake. Evo, ja bih njima
oprostila pod uslovom da mi se obe iskreno izvine. Oprostila bih i Druu, ali tek
kad ga budem videla kako leži u mrtvačkom sanduku s rukama preklopljenim
preko svog pokvarenog srca.
„Dru će te živu odrati kad bude saznao u čemu si se pojavila u crkvi“,
rekla mi je Marti odmah nakon završetka propovedi.
„Bolje rečeno: razapeće te“, dodala je Betsi.
„Kad se to bude dogodilo, koja od vas dve želi da dobije baka Gertinu
kuću?“
Marti se zgrozila.
Betsi se izbečila kao sova buljina.
„Onda bi vam bolje bilo da me dobro pazite i mazite, jer ću u tom slučaju
morati da ostavim kuću jednoj od vas dve i onda ćete po zakonu morati da
vodite računa o njoj. To želite?“, rekla sam i krenula prema izlazu, gde sam se
okrznula o sveštenika i rukovala se s njim. On je zapanjeno zatreptao najmanje
deset puta pre nego što je uspeo da izgovori moje ime. Svesna sam da je čovek
bio šokiran mojom pojavom, ali ipak mislim da je preživeo, jer se ne sećam da
se sručio mrtav na pod.
Kad sam ušla u automobil, prvo sam se zahvalila bogu na klima-uređaju,
zatim sam krenula prema restoranu u Vestern inu. Prošla sam pored kapele,
cvećare, prodavnice računarske opreme, apoteke, mega-marketa, banke, niza
butika i svega onog pored čega se u ovakvim varošicama prolazi.
Poznavala sam većinu ljudi u restoranu, ali tek poneko mi je promrmljao
zdravo u prolazu. Očigledno nisu želeli da se zbliže s jednom ludačom, budući
da naučnici još nisu dokazali da li je ludilo prelazno ili zarazno.
Konobarica mi je donela čašu vode i spustila je na sto mog separea, zatim
me je upitala da li da mi donese jelovnik ili ću odabrati nešto sa švedskog
stola. Opredelila sam se za ovo drugo, na šta mi je rekla da se slobodno sama
poslužim. Dok sam punila tanjir prženom piletinom, krompir-pireom, zelenom
boranijom i kroketima, i dok sam merkala pogledom pržene kolutiće bamije
na drugom kraju stola, iza mene je stala Mejbel Strong. Kosa joj je bila tanka i
retka, ruž joj je prelazio preko ivica usana, a njene svetloplave oči bile su
okružene mrežom sitnih bora.
„Trudi Vilijams, trebalo bi odmah da ideš kući i da smesta prekineš s ovim
glupiranjem. Izgledaš kao jeftina faćkalica. Šta je tebi, devojko? Jesi li sišla s

47
uma? Gerta bi pukla od bruke da te sad vidi“, rekla je u jednom dahu, ne
spuštajući ton.
„Kako si danas, Mejbel? Mislim da bi moja baka sada stajala na onom stolu
i aplaudirala mi. Baš ti je lep taj broš. Budući da znam da si ga dobila od mog
dede, pitam se šta si ti njemu dala zauzvrat? Nego, šta si ono htela da kažeš o
stanju mog uma?“
Mejbelino lice promenilo je šesnaest nijansi crvene, s tim što joj se
poslednja odlično složila s bojom karmina. Izgledala je kao da će joj srce
momentalno stati, ali je ipak uspela da udahne dovoljno vazduha i nekako se
održi u životu. Bilo bi stvarno bez veze kad bi se sad skljokala na pod, jer bi
tako samo usporila kretanje reda i ja bih ostala bez one pržene bamije.
Jela sam sama za stolom, pitajući se pritom je li Bili Li dobio ručak u
crkvenoj kantini. Jesu li i njemu govorili da izgleda kao seljak i da treba da ode
kući da se presvuče? Ne bih rekla. U poređenju s Gertom, Bili Li nije bio
dovoljno čudan da bi ga ljudi nazivali pogrdnim imenima.
Posle ručka, vratila sam se kući, presvukla se u radni kombinezon i
narandžastu majicu bez rukava i počela da sređujem spavaću sobu. Pažljivo
sam umotala sve one keramičke životinjice u stari novinski papir i složila ih u
dve kartonske kutije, koje sam prethodno pronašla u garaži. Prelepila sam obe
kutije širokom lepljivom trakom i shela ih u dnevni boravak. Kad sledeći put
budem išla u Djurant, odneću ih u dobrotvornu prodavnicu.
Pronašla sam šrafciger u kutiji s alatom i krenula njime da odvrćem
šrafove na oplati jedne police. Međutim, šrafovi su toliko bili zapekli da nisam
mogla da ih pomerim ni za milimetar. Gurnula sam šrafciger u žleb šrafa i
pritisnula svom snagom. Posle nekoliko minuta grčevite borbe, držač je
popustio i cela polica sručila mi se na stopalo.
Bacila sam se na krevet i nekoliko puta snažno udarila šakom po jastuku.
Kako ću s ovakvom nogom ikad uspeti da sredim kuću i dovedem je u red?
Gornji deo stopala već je počeo pomalo da mi plavi, ali sam srećom mogla da
pomeram prste, što je značilo da nisam ništa slomila. To stopalo bilo mi je i te
kako potrebno – čime drugim bih mogla šutnuti Drua u zadnjicu?
Dovukla sam policu do vrha stepeništa i gurnula je niz stepenice.
Klaparala je i tandrkala sve do dole, da bi se na kraju zaustavila tik pored noge
drvenog stočića na kom je stajala ogromna lampa u obliku sijamske mačke.
Moraću ubuduće malo preciznije da ciljam. Dok ne budem skinula i gurnula
poslednju policu, valjda ću uspeti da pogodim onaj sto i srušim onu odvratnu
lampu. Ne bi mi čak teško palo ni da počistim sve krhotine, samo neka je
nema.

48
 Kad sam konačno završila sa sređivanjem spavaće sobe, već se spustio
mrak. Kad bi Dru samo znao koliko sam sad umorna, ne bi čekao jutro, već bi
uhvatio neki večernji let. Ruke su me toliko bolele da nisam imala snage da
napravim sebi sendvič, a kamoli da se bijem s njim ili da ga šutnem bolnim
stopalom. Možda bih imala snage da povučem obarač samo da sam se u onom
besu setila da ga ponesem od kuće. Baka Gerta očigledno nije htela da čačka
mečku, budući da nisam uspela da pronađem nijedan pištolj u njenoj kući.
Napravila sam sebi sendvič sa šunkom i paradajzom i premazala ga
debelim slojem majoneza. Mnogo mi je prijao, pa sam pojela još jedan. Onda
sam se jedva popela na sprat i ušla u kupatilo. Posle okrepljujuće kupke legla
sam u krevet u prijatno ohlađenoj sobi, sada u potpunosti lišenoj svih onih
životinja koje su zurile u mene malim zlim očima.
Podvukla sam ruke pod glavu i razmišljala o narednom danu. Začudo,
nisam osetila neprijatne žmarce niti mi se želudac uvezao u čvor. Ostavila sam
kuću u haosu i pobacala svu Druovu odeću. Suočila sam se sa Čeriti u banci i
svima odreda rekla da se nose dođavola. Nije mi padalo na pamet da
ustuknem ni korak. Odsad će se moj brod kretati samo punom parom napred,
pa makar me gađao i torpedo zvani Dru Vilijams.

49
 Peto poglavlje

B ili Li i ja premeravali smo moju sobu radi kupovine novog tepiha i

razgovarali o boji za zidove, kad se oglasilo zvono na vratima, nakon
čega su se vrata škripeći otvorila. Čuo se bat nečijih koraka u hodniku i
potom na stepeništu. Izvirila sam kroz vrata spavaće sobe i sudarila se sa
suprugovim pogledom u trenutku kad je zagazio na treći stepenik. Izašla sam i
zapretila mu prstom.
„Ostani gde jesi! Da se nisi usudio da se popneš ovamo!“ Moj drski ton
toliko ga je šokirao da je odmah ustuknuo i vratio se tri koraka unazad. Ovaj
njegov postupak dao mi je vetar u leđa. Neću mu dozvoliti da se razmaše i
preuzme kormilo svađe u svoje ruke, pa makar pukla!
Naslanjajući se na rukohvat sišla sam dole prelazeći po dva stepenika
istovremeno, uprkos tome što me je bolelo stopalo. „Nemaš prava da ulaziš u
moju kuću kao da si dobrodošao! Izlazi na trem! Ne nameravam ovde da se
raspravljam s tobom!“
Baš u tom trenutku Bili Li se pojavio na podestu stepeništa.
Na Druovom licu videlo se gađenje. „Šta ova budaletina radi ovde? Jesi
li...“, pogledao me je sumnjičavo. „Trudi, šta si to uradila? I kakva ti je to kosa?
Valjda znaš da ne volim kratke frizure.“
Otvorila sam vrata i pokazala mu prstom prema dvorištu.
Odmarširao je na trem. Izašla sam za njim.
Taman što je zinuo nešto da kaže, sasekla sam ga rafalom reči: „Prvo,
nemoj da ti padne na pamet da još jednom nazoveš Bilija budaletinom. On ima
više čestitosti u svom malom prstu nego ti u celom telu. Drugo, sređujem kuću
da bih živela u njoj. I treće, boli me uvo da li se tebi dopada ili ne dopada moja
kosa.“
Sad je on meni zapretio prstom. „Ti si zrela za ludnicu. Majke mi, trebalo
bi te zatvoriti. Samo mi još reci da se krešeš s ovim idiotom.“
Besno sam mu se unela u lice. „Šta se to tebe tiče? Ti krešeš onu malu
faćkalicu. Ja zrela za ludnicu? Zapravo, nisam bila trezvenija još od dana kad
sam napravila najveću životnu grešku i udala se za tebe!“
„Hoćeš da kažeš kako se kaješ i zbog Kristal?“ prosiktao je.
„Kakvo glupo pitanje! Kajem se jedino što sam je dobila s tobom,
ženskarošem i podlim lažljivcem.“

50
 Besno se izbuljio u mene. „Luda si isto koliko i tvoja baka Gerta. Lepo su
mi govorili moji da se ne petljam s vašom familijom.“
„Trebalo je da ih poslušaš. Samo, moja baka je bila mnogo pametnija od
mene. Ona je brzo shvatila za kakvog se kretena udala, dok su meni za to bile
potrebne čitave dve decenije. I šta sam dobila za to? Samo reputaciju naivne
budale, eto šta! Moja baka je dobijala po komad nakita svaki put kad ju je Loni
prevario. Tvoja nova droljica dobila je auto. Da nisi slučajno i meni jedan
kupio?“
Prekrstio je ruke na grudima i neprijateljski me pogledao. „Rekao bih da
je svota koju si pokupila s računa dovoljna da podmiri sve moje grehove.“
Da pogled može da ubije, od Drua bi ostala samo masna fleka na mom
poluraspalom tremu. „Svota koju sam uzela premala je da nadoknadi sve moje
godine uzaludne vernosti i posvećenosti.“
U protekla tri dana, često sam razmišljala o načinima kako bih mogla ubiti
Drua. Sad vidim da ga moje žestoko suprotstavljanje ubija mnogo brže od jake
doze otrova ili metka u glavu. Za njega je ovo bila potpuno nova, nepoznata
teritorija. Za dve decenije braka nikad mu se nisam usprotivila niti ga uvredila,
i on sad nije imao pojma kako da se postavi prema novoj meni.
Opustio je ruke niz telo i obesio glavu. „Žao mije, Trudi. Priznajem, gadno
sam zabrljao. Ti si dobra osoba. Zar ne možeš da mi oprostiš tu jednu
greščicu?“
Zamalo nisam nasela. Međutim, veoma brzo sam shvatila da me ponovo
laže i da uopšte nije spomenuo da me voli. Uostalom, da li mi je ikada to
rekao?
Odmahnula sam glavom. „Greška. Ona stara Trudi bila je dobra osoba.
Ova nova nije takva i nikad ti neće oprostiti.“
Ton mu se smesta promenio i postao mnogo hladniji. „Hajde, urazumi se,
Trudi. Ovo mi je bila prva preljuba“, slagao me je. „Znaš i sama kakvi su
muškarci kad zađu u malo zrelije godine. Udare im hormoni u glavu. Prešao
sam četrdesetu i uplašio se starosti. Evo, sutra ću ti kupiti novi automobil. Šta
kažeš na to?“, rekao je i spustio ruku na moju.
Manje bih se zgadila da mi je bubašvaba prešla preko ruke. Podigla sam
njegovu ruku s dva prsta i sklonila je s moje.
E tad je skroz izgubio kontrolu. U očima mu se videla samo mržnja. Toliko
je prebledeo da sam pomislila kako će se srušiti i da ću morati da utrčim
unutra da pozovem hitnu pomoć. Ali nasuprot mojim očekivanjima, nije
krepao, već je nastavio da sikće kao zmija otrovnica.
„Nikad nisam želeo da se oženim tobom“, izgovorio je ledenim tonom.

51
 „Evo, olakšaću ti da ponovo budeš slobodan kao ptica. Hoćeš li ti podneti
papire za razvod ili želiš da ja to učinim?“
„Novac koji si mi ukrala neće ti doveka trajati. I ta budal...“ zastao je u pola
reči i zakoračio prema meni.
„Samo probaj da dovršiš tu rečenicu i odletećeš s mog trema kao bela
lala!“ odlučno sam izgovorila.
Napravio je dva koraka unazad. „Bili Li ne može da ti pruži ono na šta si
navikla, Trudi. Dajem ti poslednju šansu. Ili smesta odvuci svoje debelo dupe u
moj auto ili ćeš već sutra ujutro dobiti potpisane papire za razvod.“
Ljupko sam mu se osmehnula. „Moje debelo dupe veoma će se obradovati
da ih dobije. Jedino za šta ću se žestoko boriti jeste moje devojačko prezime.
Ne želim da me iko više povezuje s tvojim poganim, prevarantskim imenom. I
da znaš, pre bih čistila svinjce nego što bih uzela i dolar od tvog ljubljenog
novca. Možeš slobodno da zadržiš i polovinu imovine koja mi zakonski
pripada.“
Nasmejao se usiljeno. „Ne bi dobila ništa, sve i da hoćeš. Zaboravljaš da
sam ja advokat...“
„Nemoj da mi pretiš, Dru. Ne trudi se. Zar ne vidiš da nisam ponela čak ni
svoju odeću? Zašto bi mi onda trebalo išta drugo od tebe? Uostalom, tebi će
biti nužan sav taj novac da bi mogao da izdržavaš one svoje fufice.“
Ljutito je podigao pesnicu prema meni. Niti sam ustuknula, niti sam se
uplašila. „Hajde, udari me, a onda ću da te razmažem po ovom tremu. Kad bi
samo znao koliko sam gnevna, ne bi se usudio. Ali, ako si ipak dovoljno lud da
to učiniš samo da bi zadovoljio povređenu sujetu, evo izvoli, udari me.“
Spustio je ruku i sjurio se sa mog trema. „Sutra ćeš dobiti sve papire.
Potpiši ih i kloni me se ubuduće.“
„Potpisaću ih s izrazitim zadovoljstvom. Da te se klonim? Nema problema.
Ništa mi neće biti lakše od toga.“
Dok sam ga posmatrala kako okreće auto, počela sam sam nekontrolisano
da se kikoćem. Kad je usmerio vozilo prema putu, sedela sam na stepeniku i
plakala sam od smeha koji se orio celom Ulicom Brodvej.
Dok je odlazio, Dru mi je još jednom zapretio podignutom pesnicom. Bilo
mi je krivo što nisam imala pri sebi digitalni foto-aparat da uslikam tu scenu,
ali ostao je u Druovoj kući, u noćnom ormariću kraj pištolja.
Bili Li je seo na gornji stepenik, na nekih pola metra od mene. „Jesi li
dobro?“, upitao me je.
„Nisi se baš pretrgao da izađeš i spaseš me, je li? Baš si mi ti neki komšija.
Ostavio si me da se sama borim s Druom.“

52
 „Upravo si dokazala svoju snagu, Trudi. Sve vreme sam stajao na vratima.
Da sam procenio da je stvarno hteo da te udari, stvorio bih se ovde za
sekundu.“
Nisam znala da li da mu zahvalim na tome što toliko veruje u mene ili da
ga odalamim što nije izašao da mi pomogne. „To je gotovo, jednom zauvek.
Vratimo se sad u spavaću sobu. Znaš, ne dopada mi se ova bela drvenarija. Šta
misliš, da li bi bilo bolje da sljuštimo svu boju i ponovo je prefarbamo ili je
možda isplativije da kupim novu?“
Ušla sam u kuću i krenula na sprat. Bili Li je pošao za mnom. Negde na
pola stepeništa zastao je i rekao: „Hvala ti što si se zauzela za mene.“
„Ko kaže da sam se zauzela za tebe?“
„Jesi. Rekla si mužu da me ne naziva budaletinom.“
Okrenula sam se i pogledala ga. „Možda sam se zauzela za sebe. Inače, ja
se nikad nisam družila s budalama. Svi moji prijatelji su prvoklasni. Možda
sam samo mislila da Dru hoće da me isprovocira.“
Bili Li se nacerio. „U svakom slučaju, hvala ti.“
Kad smo se ponovo našli u sobi, odmah je skrenuo temu na posao.
„Odluka o tome da li drvenariju treba zameniti novom ili je treba doterati i
prefarbati zavisiće od toga koliko dugo želiš da traju radovi. Malopre sam
zgulio malo boje tamo u uglu sobe. Čini mi se da je ispod nje kvalitetna
hrastovina i zato mislim da se isplati uložiti vreme i trud u njenu obnovu.“
„Onda, iznesimo sav nameštaj iz sobe, skinimo tepih i počnimo s radom.“
„Odmah?“
„Treba li da budeš negde drugde?“
„Ne, gospođo. Bili Li stoji vam na usluzi sve dok ovu staru kuću ne
budemo doveli u red. Samo, čim skinemo taj tepih, treba da odemo da kupimo
potreban materijal. Rekao bih da je parket ispod tepiha takođe od hrastovine.“
„Hajdemo odmah. Posle ćemo biti znojavi i prljavi.“
„Idem po kamionet, pa ću doći po tebe na uglu“, radosno je izgovorio Bili
Li.
„Čekaćemo te tamo moje debelo dupe i ja.“
„Ni ja ne volim da slušam uvredljive primedbe na račun prijatelja. Meni
izgledaš sasvim lepo, Trudi.“
Prešao je preko zadnjeg travnjaka i vratio se posle nekoliko minuta u
kamionetu. Izašao je iz njega i otvorio mi vrata. Vozeći se u tom starom,
olupanom ševiju, osećala sam se kao Pepeljuga u zlatnoj kočiji. Kamionet je
očigledno nekad davno bio crven, ali sad je bio sav zarđao i prekriven sivim
flekama od gita i prajmera kojima je Bili Li pokušao da zakrpi brojne rupe i
oštećenja.

53
 Kupili smo sredstvo za skidanje boje, lak i dve vrste lazurnih premaza, ali
je Bili Li odložio kupovinu drveta sve dok ne poskidamo itisone i ne vidimo u
kakvom stanju je parket. Do podneva smo uspeli da premestimo sav nameštaj
iz gostinske sobe, koju sam ja koristila, u sobu dede Lonija. Dok moja nova
soba ne bude gotova, spavaću u bakinoj. Nije me radovala mogućnost da ću
možda deliti sobu s njenim duhom, ali ipak sam se ponadala da je otišao da
napravi red u raju i da više nije ovde. Osim ove, na raspolaganju mi je bila i
stara dedina soba, samo što meni nije padalo na pamet da se opružim u
krevetu u kom je spavao onaj prostak.
Kad smo konačno uspeli da podignemo onaj teški itison, svaki centimetar
mog bucmastog, četrdesetogodišnjeg tela bio je obliven znojem, međutim, kad
se ispod tog itisona pred našim očima ukazao neoštećeni hrastov parket,
zaplesala sam preko njega sitno poskakujući i pritom podižući uvis prašinu,
koja se potom slegla i uprljala mi bele soknice. Odjednom sam videla kuću u
sasvim drugom svetlu: ne više kao staru babu, već kao devojku u starim
ritama koju samo treba skockati i doterati da bi se pretvorila u princezu, i to
najlepšu na balu.
„Tebi stvarno ne treba mnogo da budeš srećna, zar ne?“ zacerekao se Bili
Li.
„Biće ova kuća prava lepotica kad je nas dvoje nalickamo.“
„Hteo sam to da uradim pre mnogo godina, ali Gerta nije htela ni da čuje.
Stalno je ponavljala da je prestara da bi se gnjavila s renoviranjem i da je s
vremenom naučila da voli svoj život i ovu kuću onakvim kakvi jesu.“
„Već vidim kako će kuća izgledati kad bude gotova. Znam da i ti to možeš.
Vidim ti u očima. Kad smo kod očiju, reci mi kad si prestao da nosiš naočare?
Jesi li skinuo dioptriju operacijom?“
„Ne, nisam. Nosim kontaktna sočiva. Lekari kažu da meni takva operacija
ne bi pomogla. Da nije tako, sigurno bih se operisao.“
„Ja ne bih. Da sam kratkovida, uopšte ne bih ispravljala vid.“
„Zašto?“, upitao me je.
„Zato što bih onda mogla da biram šta ću da vidim, a šta neću.“
„Veruj mi, to ne funkcioniše na taj način“, rekao je. „Kad bih skinuo sočiva,
saplitao bih se naokolo kao pijan.“
Creva su mi glasno zakrčala. Nisam ništa pojela od doručka, što je za
mene bilo skroz neobično, budući da sam navikla da popijem čaj i grickam
kolačiće svakog dana oko jedanaest sati.
„Čini mi se da umireš od gladi“, primetio je Bili.
„Hajdemo prvo do Sonika da kupimo nešto za jelo, pa ćemo, kad se
vratimo, počistiti svu ovu prašinu i nastaviti s poslom.“

54
 „Zašto ne bismo poneli hranu u park preko puta potoka Penington i tamo
je pojeli?“
U tom trenutku creva su mi još glasnije zaurlala. „Ješću u kamionetu.“
„Tamo je jezivo vruće. Zašto ne bismo sedeli u parku i hladili se na
povetarcu?“
Osmehnula sam mu se osetivši pritom zadovoljstvo. „Ne bi mi naškodilo
malo povetarca.“
Naručili smo dva velika hot-doga sa sirom i lukom, krokete od krompira i
po veliku čašu hladne koka-kole. Dok smo čekali u kamionetu da nam
konobarica donese hranu, pored nas se parkirala ćerka Dejzi Blek, koja je
sedela za volanom novog kadilaka. Njena majka Dejzi, koja je sedela na
suvozačevom mestu, okrenula je glavu prema meni i pogledala me zgađeno
kao da je ugledala bubašvabu.
Ona je jedna od onih baka Gertinih prijateljica koje su joj se smeškale u
crkvi i ćaskale s njom, dok su se s druge strane kresale s njenim mužem.
Veoma je moguće da se sirota Dejzi ispovedila i tražila oprost od boga za svoje
grehe. Isto tako je moguće da joj ih je bog stvarno oprostio, ali zato ja nisam i
neću.
„Kako ste danas, gospođo Dejzi?“, upitala sam je.
„Sasvim dobro. Čujem da si se preselila u Gertinu kuću i da ste se Dru i ti
jutros žestoko posvađali na tremu. Još nije kasno da prekineš sa tom lakrdijom
i da se vratiš mužu.“
„Neka, hvala. Dobro mi je i ovako.“
„Razmisli o tome pre nego što bude prekasno. Inače, kako ti je mama?
Htela sam da odem do doma da je posetim, ali nisam jer ne mogu da vozim
otkako sam operisala koleno.“
„Mama je uglavnom dobro. Nekim danima je bolje, nekim lošije, ali tako je
to s njenom bolešću. Ponekad je skroz pometena“, odgovorila sam joj.
„Pa dobro, kad joj bude malo bolje, prenesi joj moje pozdrave, a ja ću se
potruditi da je uskoro i lično obiđem“, kazala je Dejzi. „Mami uvek prija
društvo.“
Čim su im doneli milkšejkove, Dejzi i njena ćerka odvezle su se s parkinga.
„Ona je bila ljubavnica dede Lonija, jedna od prvih s kojom je prevario
moju baku. Ko joj daje pravo da meni deli savete o braku?“
„Starost.“
Pogledala sam ga začuđeno.
Slegnuo je ramenima. „Stari ljudi proživeli su mnogo više toga nego mi.
Znaju više od nas.“
„Hoćeš li time reći da treba da je poslušam i vratim se mužu?“

55
 Visoko je podigao obe obrve. „Ne, nipošto! Trebalo je odavno da ga
napustiš.“
„Možda bih to i učinila da je neko imao hrabrosti da mi kaže šta se
dešavalo iza mojih leđa. Zašto mi bar ti nisi to rekao?“
„Da jesam, da li bi mi poverovala?“
Morala sam malo da razmislim o tome. Taman kad sam smislila odgovor,
stigla nam je hrana i Bili je odmah usmerio kamionet ka parku. „Ne, ne bih ti
poverovala, Bili Li“, odgovorila sam mu posle nekoliko minuta.
„Kako si onda saznala? Nekome si, izgleda, ipak poverovala?“
Nasmejala sam se i ispričala mu priču o ženskom toaletu, na šta se počeo
glasno smejati. Trenutak kasnije parkirao je kamionet pored izletničkog stola
natkrivenog krošnjom velikog drveta. Odmah zatim izleteo je iz vozila i
dotrčao do mojih vrata da mi ih otvori.
„Čudan je svet u kome živimo“, rekao je dok smo postavljali hranu na sto.
Pogledala sam ga sumnjičavo. „Ti si sve znao, je li tako? Znao si i da je
Loni varao Gertu od samog početka, zar ne?“
Nakašljao se da pročisti grlo. „Nešto ne mora biti napisano na oglasnoj
tabli suda da bi ga svi pročitali.“
„Kao, na primer, to da su deda Loni i Dru jednako kvarni?“
„Ne bih da ulazim u to. Obojica pripadaju prošlosti i neka tamo i ostanu.
Okani se toga i okreni novi list. Oduvek sam mislio da te Dru Vilijams ne
zaslužuje.“ Brže-bolje promenio je temu razgovora. „Drago mije što ti prija
hrana. Mislio sam da ćeš izgubiti apetit posle one jutrošnje svađe. Nikad mi se
nisu dopadale žene koje ne umeju da cene dobar obrok.“
Nije li to apsurdno? Dru mije rekao da izgledam kao trokrilni ormar, a Bili
Li se iskreno raduje što me vidi da jedem. U to ime smazala sam ceo hot-dog,
ne ostavivši ni mrvicu, zatim sam pojela sve krokete i posrkala celu koka-kolu,
sve dok moja slamčica nije počela da vuče samo vazduh.

56
 Šesto poglavlje

G
ledala sam Diznijev film Bambi kad mi je bilo sedam godina. Bilo je to
dan pre otvaranja sezone lova u Oklahomi. Kad je moj tata sutradan
skinuo pušku sa zida da je očisti pre odlaska u lov, rasplakala sam se
kao kišna godina. On mi je tada obrisao suze i objasnio da državna
lovočuvarska služba brižljivo brine o svim jelenima i ostalim životinjama koje
žive unutar zaštićenog rezervata i da takvo sklonište postoji i ovde u
Tišomingu. Rekao mi je da su sve životinje tamo savršeno bezbedne, ali da
lovci s vremena na vreme ipak moraju da ustrele ponekog jelena izvan tog
područja, jer će se u suprotnom oni previše namnožiti i time poremetiti
ravnotežu u prirodi.
Želela sam da mu verujem, međutim, delić mene oduvek se pitao koja je
od te dve priče istinita. Bambijeva, o zlom čoveku koji mu je ustrelio majku, ili
priča mog oca? Trideset tri godine kasnije, čitajući papire za razvod koje mi je
šerif doneo tog jutra, opet sam se prisetila očeve priče o lovu na jelene. Sve je
bilo prilično jednostavno postavljeno: Dru dobija sve što se vodi na njegovo
ime, a ja sve što se vodi na mene.
Uzela sam hemijsku olovku i sa zadovoljstvom potpisala dokument. Jadni
Dru mislio je da je ovim dobio trofejni razvod.
Smejala sam se dok me stomak nije zaboleo. Da je samo znao koliko sam
novca nasledila, borio bi se kao lav da dobije moju polovinu!
Pomislila sam ponovo na film Bambi. Kad bi se u prirodi nakotilo previše
jelena, lovci bi dobijali dozvolu da ih odstrele. Mislim da muževi koji varaju
žene takođe prave neravnotežu u prirodi, pa zašto onda ne bi postojala sezona
lova na njih? Prevarene žene mogle bi da kupe pušku, završe lovački kurs i
dobiju dozvolu za lov zajedno sa crvenom etiketom srama koju će mužu
okačiti o rajsferšlus nakon što ga odstrele. Otvaranje sezone lova trebalo bi
najaviti nekoliko meseci unapred, tako da bi muževi dobili šansu da se
pripreme. Mogu se skloniti u specijalni rezervat ili ostati kod kuće, s tim što
tada rizikuju da budu ustreljeni kroz prozor dnevne sobe dok gledaju
fudbalsku utakmicu.
Od prihoda zarađenog od izdavanja dozvola prevarenim suprugama
rezervat za čuvanje muževa preljubnika mogao bi platiti ljude koji će se o
njima brinuti za vreme trajanja sezone lova. To osoblje trebalo bi da podigne

57
visoku ogradu od bodljikave žice oko celog rezervata, nabavi pse čuvare i
angažuje marince, trebalo bi da im sprema jela kakva su im supruge kuvale,
pegla im odeću i da ih onda po završetku sezone lova odere do gole kože i
pošalje kući.
Dok sam nosila potpisane papire prema garaži da bih se odvezla kolima
do Druove kancelarije, usput sam se zapitala koliko žena bi mi se pridružilo i
potpisalo peticiju Beloj kući kojom bismo se izborile za pravo na samo jedan
dan lova na muževe preljubnike?
U garaži sam ugledala bakin stari tricikl za odrasle. Koliko bi moglo biti
teško da ga vozim četiri bloka do Glavne ulice, zatim još tri do Druovog ureda i
potom uzbrdo do staračkog doma kod mame?
Toliko sam bila ushićena da sam potpuno zaboravila koliko sam se
premorila prethodnih dana. Bili Li i ja smo napunili sapunicom dve velike
metalne kante i dogovorili se da uklonimo deset slojeva zidnih tapeta čim
završimo s brisanjem podova. Mislili smo da je najbolje da počnemo od sprata,
pa da se onda lagano pomeramo prema prizemlju. U toku rada promenila sam
na desetine položaja tela: istezala se, protezala, saginjala, sedela u turskom
sedu, ustajala i puzala na sve četiri. Nema tog treninga koji bi mi toliko
zamorio mišiće kao taj naporni posao.
Neko je jednom rekao da su masne ćelije isto što i obični komadi svinjske
masti i da kao takve nemaju osećanja. Ko god da je to izgovorio, nije bio u
pravu. Kad sam se sledećeg jutra probudila, pomislila sam da je svaka moja
masna ćelija direktno povezana senzorima bola za moje kapke jer, da nije
tako, ne bih mogla osetiti onoliki bol čim sam otvorila oči. Ustajanje iz kreveta
bila je posebna agonija. Vlasti bi trebalo da šalju osuđene kriminalce u bakinu
kuću i narede im da skidaju one zabrekle tapete od jutra do mraka. Mislim da
bi ih ovakva kazna sve brzo dovela u red.
Pomislila sam da bi kratka vožnja triciklom do Druove kancelarije mogla
rešiti moj problem s upalom mišića i njemu doneti još malo neprijatnosti.
Međutim, već posle prvog kvarta butni mišići počeli su da mi se zatežu i
podrhtavaju, a usta su mi bila toliko suva da su mi čak i lokve vode od sinoćne
kiše izgledale primamljivo. Ali zacrtala sam sebi zadatak i, tako mi svega, ima
da ga obavim kako treba, pa makar crkla! A neću, jer bi u tom slučaju Dru
nasledio sav moj novac i potrošio ga na svoje bedne šiparice. Budući da sam se
propisno obračunala s budilnikom, mislim da će se ovaj tricikl sledeći naći na
spisku za odstrel.
Asfalt je isparavao od vreline, a vlažnost vazduha iznosila je najmanje
devedeset procenata. Osećala sam se kao ćurka koja se peče u rerni za Dan
zahvalnosti. Posle još tri kvarta, reke znoja slivale su se niz moj vrat i

58
zaustavljale se na elastičnoj traci grudnjaka. Tamo se skupljao i nagrizao
tkaninu. Iduće nedelje moram ponovo otići u Djurant, da kupim još nekoliko
grudnjaka.
Parkirala sam bicikl tačno ispred Druove kancelarije, na mesto gde ga je
lepo mogla videti njegova sekretarica, Džordža. Ona je bila jedina žena za koju
sam bila sigurna da se nije kresnula s mojim mužem. Uvek je nosila ili
tamnoplavi ili crni kostim sa svilenom bluzom ispod, svetloplavom ili sivom u
zavisnosti koji je kostim tog dana obukla, a kosu je stalno nosila čvrsto
skupljenu u punđu na potiljku.
Kad sam zakoračila u prijatno rashlađenu kancelariju, umalo se nisam
onesvestila od temperaturnog šoka. „Dobro jutro, Džordža.“
Odmerila me je pogledom od glave do pete, prešavši još jednom kratko
pogledom preko mojih odrpanih patika i znojave kose. „Šta te je, pobogu,
nateralo da se ovakva pojaviš među ljudima?“
Spustila sam dokumente za razvod na njen sto. Iako je na prvoj stranici
bilo nekoliko mrlja od znoja, ništa se nije razlilo preko mog potpisa. „Donela
sam ti ovo.“
Izbuljila se kao sova i začuđeno uzdahnula. „Potpisala si ovu smejuriju?“
„Da, jesam. Njemu ostaje njegovo, meni moje, i vraćam devojačko
prezime. Je li tako?“
Klimnula je glavom. „Ali ovlašćena si na...“
„Ne treba mi njegov novac. Prošlog petka sam podigla sve što je bilo na
zajedničkim računima. Jeste da je ta svota nedovoljna da bi nadoknadila
dvadeset godina njegovog neverstva, ali, ako ništa drugo, bar ga je moj
postupak malo ponizio. Doduše, ne onoliko koliko sam ja bila ponižena kad
sam saznala za sve njegove prljavštine, ali bar je učinila da se osećam bolje.
Dakle, evo papira za razvod, potpisanog i isporučenog. Kad ćeš ga overiti u
sudu?“
„Danas po podne.“
„Što pre, to bolje. Sad sam i zvanično ponovo gospođica Metjuz. Zbogom
prošlosti, dobro došla budućnosti. Zdravo, Džordža.“
„Trudi, zar ćeš stvarno da voziš taj stari tricikl Glavnom ulicom obučena
kao...“
Dovršila sam rečenicu umesto nje. „Obučena kao žena koja namerava da
se vrati kući i ceo dan struže boju s drvenog patosa i skida tapete sa zidova?
Ona što renovira kuću? Ne bih rekla da se takvi poslovi rade u versače kostimu
ili haljini liz klejborn, zar ne?“
„Je li istina to što se priča da spavaš sa Bilijem Lijem Takerom?“

59
 Presekla sam je pogledom koji je mogao značiti samo crkla dabogda i
nastavila ledenim tonom: „Taj podatak saznaćeš kad mi budeš predala spisak
svih onih žena kojima si godinama slala cveće i skupe poklone u Druovo ime,
baš onako kao što si i meni, ali samo dvaput godišnje – za moj rođendan i
godišnjicu braka.“
Kad sam izašla, čula sam je kako još zamuckuje i frflja jezikom. Teško mi
je bilo da se iznova popnem na onaj tricikl, ali sama pomisao na sočni čizkejk u
poslastičarnici u sledećoj ulici povratila mi je volju. Ipak, zadržala sam se samo
na psihičkom uživanju u kolaču i potom sam s mukom poterala onu šklopociju
od tricikla prema staračkom domu.
Kad sam stigla, mama je sedela u predvorju. Sudeći po tome da je Lesi
morala da joj prodrma glavu da bi je okrenula prema meni, zaključila sam da
joj je danas loš dan, mada sam se silno nadala da neće biti. Želela sam da je
obrađujem vešću o svom razvodu. Privukla sam stolicu bliže njoj, sela i
potapšala je po ruci. „Zdravo, mama. Kako si danas?“
Trgnula se i uplašeno povukla ruke prema sebi kao da se opekla. „Ko si ti?
Ja nisam tvoja majka. Smrdiš na znoj. Trebalo je da se okupaš pre nego što
uđeš u moju kuću.“
„Gospođo Klaris, ovo je Trudi, vaša ćerka“, rekla joj je Lesi.
Mama me pogledala zabrinuto. „Moja ćerka ne smrdi i nema kratku kosu.
Udata je za čoveka po imenu Loni – ne, nije. Gerta se udala za Lonija.“
Ispružila sam ruku prema njoj i dodirnula je po ramenu. „Mama, to sam
ja, Trudi. Odsekla sam kosu.“
Odgurnula mi je ruku. „Ja imam samo jednu ćerku i ona se zove Kristal.
Studira na koledžu.“
„Jasno. Pa, možda je ipak bolje da dođem sutra.“
„I obavezno se okupaj pre nego što ponovo uđeš u moju kuću. Sad idem
malo da odremam.“
Ustala je i krenula hodnikom prema svojoj sobi. Lesi mi je spustila ruku
na rame. „Ne brini, biće joj bolje. Posle nekoliko loših, uvek sledi jedan bolji
dan.“ Zatim je zavrtela glavom kao da se nečeg priseća. „Znaš, ja sam radila
kao spremačica kod tvoje bake Gerte. Dolazila sam kod nje svakog četvrtka i
samo sam ja ulazila u sobu njenog pokojnog muža. Davala mi je ključ da mogu
da uđem unutra i obavezno sam morala ponovo da je zaključam nakon što bih
završila sa čišćenjem. Njena noga nikad nije kročila u tu sobu. Prošle godine
zbog bolesti sam morala da zamenim svoj dom za ovo mesto, ali još se veoma
dobro sećam tvoje bake. Znam da je mnogo volela tvoju majku.“
„Čega se još sećate u vezi s njom?“

60
 Lesi se osmehnula nežno, ali setno. „U mladosti je bila uglađena i otmena.
Izgledala je kao milion dolara i uvek je hodala gradom visoko podignute glave,
kao prava dama. A onda ju je ona budala nagovorila da se uda za njega. Bio je
to tužan dan. Pre otprilike dvadeset godina dobila je upalu pluća zbog koje je
provela tri nedelje u bolnici. On je umro mesec dana nakon što se ona vratila
kući. Tada je zapečatila njegovu sobu i samo sam ja ulazila u nju da je usisam i
da očistim prašinu. S vremenom smo se nas dve zbližile i postale prisne. Želela
sam da dođem na njenu sahranu, ali moje stare kosti više ne mogu da izdrže
sedenje na onoj tvrdoj crkvenoj klupi.“
Dodirnula sam je po ruci. „Znam da vam ona to ne bi zamerila.“
Lesi je zavrtela glavom. „Nisam sigurna u to. Gerta je uvek govorila ono
što misli.“
„Pa dobro, ja jesam bila na sahrani. Crkva je bila dupke puna. Na
parastosu su poslužili jela po njenim receptima i...“ Zastala sam. „I većini je
bilo drago što je više nema. Jesam li u pravu?“ Klimnula sam glavom.
„Jedino je Bili Taker bio iskreno tužan“, prošaputala sam.
„O, da, njemu će Gerta mnogo nedostajati. Bio joj je kao sin kog nikad nije
imala. Njih dvoje su se baš lepo slagali. Dobar je dečko taj Bili. Samo, ljudi ga
ne razumeju. Ne znaju kakav je on zapravo. Misle da je ćaknuti osobenjak. Ali
nije. Njega samo...“
„Nije briga šta ljudi misle o njemu“, nastavila sam njenu rečenicu.
„Tako je, devojko. Svako od nas postao bi bolja osoba da ima samo parče
Bilijeve duše u sebi. Idi sada, a ja odoh da proverim je li tvoja mama ušla u
pravu sobu. Dobro je što imam o nekome da se brinem. Telu je potrebno da se
oseti korisnim. Čim toga nestane, ono usahne i umire.“
Zagrlila sam je u znak pozdrava i izašla na vrućinu. Usput sam svratila u
bakalnicu na uglu Glavne ulice i Ulice Berd i kupila čizkejk, trista grama
mortadele, litar mleka i veknu hleba. Sve to je lepo stalo u korpu na ovom
đavolskom Gertinom triciklu. Zatim sam se zaputila triciklom prema zgradi
srednje škole udaljenoj kvart od Glavne ulice i nekoliko ulica od bakalnice.
U vreme kad je moja majka pohađala školu, što je bilo sredinom
šezdesetih, to je bila viša, a ne srednja škola. Zaustavila sam se pred zgradom i
zatim sam odgurala tricikl do hlada ispod velikog drveta. Sela sam na zemlju i
zagledala se u zgradu pred sobom pokušavajući da zamislim kako su izgledali
moji roditelji dok su bili srednjoškolci. Ali, umesto da vidim njih, nasmejane i
mlade kako čavrljaju na velikom odmoru, pred očima mi se ukazala slika Bilija
Lija.
Bio je dan velike mature i on je nosio crvenu togu. Tad mi je po prvi put
izgledao potpuno isto kao i njegovi vršnjaci, sve dok nisam ugledala krajeve

61
podvrnutih nogavica tregerki koje je nosio ispod toge. Sećam se da je te večeri
on održao svečani oproštajni govor, međutim, niko ga nije slušao jer smo svi
jedva čekali da izađemo iz škole. Kad bih samo mogla da se vratim u taj
trenutak, mislim da bih ga sada veoma pažljivo saslušala.
Neodlučna da li da nastavim da okrećem pedale ili da odguram tricikl do
kuće, ipak sam se odlučila za prvu opciju. Mada sam znala da bi mi verovatno
bilo lakše da se sjurim nazad do Druove kancelarije, otmem papire za razvod
iz Džordžinih kandži i iscepam ih na komadiće, nisam to mogla da uradim. Ne
bih mogla da preživim ni minut sa čovekom u kog nemam poverenja.
Kad sam konačno parkirala bakino metalno čudovište s tri točka ispred
kuće, pomislila sam da bih za ovakav poduhvat trebalo da dobijem medalju ili
bar pošten aplauz. Pobedila sam i pritom preživela. Znam da nikad više neću
šesti na tu skalameriju. Izvukla sam pouku, naučila lekciju i još se
predomišljam da li da noćas dokrajčim čekićem tricikl kao što sam onaj
budilnik.
Umesto medalje i aplauza, dočekao me je samo Bili Li, koji je sedeo na
mom tremu zajedljivo mi se smeškajući.
„Kažnjavaš samu sebe? Mislio sam da ćeš se probuditi s upalom mišića.
Ne bih nikad pomislio da ćeš se usuditi da sedneš na tog monstruma“, rekao
mije.
„Nisam imala pojma koliko je naporno okretati pedale do Druove
kancelarije i posle do staračkog doma. Da sam znala, sigurno bih krenula
autom“, izgovorila sam još teško dašćući.
„Htela si malo da popraviš formu i pritom osramotiš Drua, zar ne?“
Kako li je uspeo da me provali posle samo nekoliko dana poznanstva? Zar
me baš tako dobro poznaje?
„Papiri za razvod već su potpisani i poslati na sud. Sad samo treba da
sačekam da sudija lupi pečat na njih. Donela sam nam mortadelu i čizkejk, pa
ne moramo da izlazimo na ručak. Mislila sam da nam za večeru spremim neko
pečenje. Nego, kada dolaze majstori za prozore?“ naglo sam promenila temu.
„Biće ovde za pola sata i odmah počinju da rade. Trebaće im tri-četiri
dana da završe posao. Po podne će svratiti i električar, da ti donese ponudu za
njegov deo posla“, rekao je, a zatim je uzeo kese s namirnicama iz mojih ruku i
uneo ih u kuću.
„Ne treba mi nikakva ponuda. Hoću samo da taj čovek dođe i zameni
kompletne instalacije u kući da bismo mogli da ugradimo centralno grejanje i
opremu za klimatizaciju. Želim da imamo utikače u svakom zidu i uopšte me
ne zanima koliko će sve to da nas košta“, odgovorila sam.
Nas? Začudila sam samu sebe upotrebom zamenice mi umesto ja.

62
 Bili se naslonio na okvir kuhinjskih vrata. „Jesi li spremna za struganje
boje?“
„Jesam“, slagala sam ga toliko uverljivo da sam i sama poverovala u tu laž.
Popeli smo se na sprat noseći kantice sa špahtlama, sredstvom za
skidanje boje i šmirglom.
„Stvarno sam iznenađen što nemaš upalu mišića“, kazao je.
„Ko kaže da nemam?“, upitala sam ga pomalo zajedljivo.
„Ako ništa drugo, bar nisi plačljivica“, izgovorio je tonom punim
poštovanja. Kako posle ovog čovek išta da mu kaže? U njegovim očima nisam
bila kukavica, a ni plačljivica. Puntala sam ceo božji dan, zatim sam sutradan
ustala i odvezla se onom skalamerijom do grada i nazad. Za svakog drugog ovo
nije bio nikakav poduhvat, ali za Bilija Lija jeste, i zbog toga sam mu bila
veoma zahvalna.
Spustio je kantu na pod. „Evo kako se ovo radi: prvo treba da sipamo
sredstvo za skidanje boje u kantu, zatim moramo da ga utrljamo na deo poda,
ostavimo ga da deluje nekoliko minuta i onda stružemo špahtlama dok ne
skinemo boju s dasaka. Obično je potrebno ponoviti postupak nekoliko puta
dok ne dođemo do golog drveta.“
„To znači da nema šanse danas da završimo ovu sobu?“, upitala sam ga
pomalo razočarano.
„Žuriš li negde?“ odgovorio mi je i počeo da sipa onu smrdljivu tečnost u
kantu.
„Budući da nameravam da doživim osamdesetu, to znači da imam na
raspolaganju još skoro četiri decenije života, tako da nigde ne žurim. Mada, ne
mogu ti obećati da ću poslednjih deset godina biti sva svoja. Moja mama je
počela da se gubi u šezdeset petoj. Ako bismo mogli da završimo ovu sobu do
tada, bila bih ti veoma zahvalna. Volela bih da uživam u njoj bar nekoliko dana
pre nego što završim u staračkom domu.“
„Trudi, ti nikad nećeš otići u tu ustanovu“, rekao je Bili ozbiljnim tonom.
„Kako to možeš da znaš?“ upitala sam ga.
Nije mi odgovorio, već je brže-bolje promenio temu razgovora: „Idem da
otvorim prozore da malo provetrim sobu. Isparenja od onog sredstva umeju
da budu veoma jaka. Hej, upravo su stigli majstori za prozore.“
Otvorio je oba prozora. Jedan je gledao na zadnje dvorište i njegovu
kućicu, a drugi na Ulicu Brodvej, punu onih groznih rupčaga.
„Pošto ši ti zvanični preduzimač u ovom poslu, molim te da siđeš i
pokažeš im odakle da počnu.“
„Opa, upravo sam unapređen“, odvratio je i šeretski mi se osmehnuo.
„Hoćeš li da ti napravim i metalnu pločicu s imenom i zvanjem?“

63
 „Naravno da hoću“, rekao je i izašao iz sobe.
Posle nekoliko minuta Bili Li se vratio s još dvojicom koji su doneli nov
prozor i spustili ga na pod. Očekivala sam da će oni prvo da uzmu mere, malo
mozgaju pritom trljajući bradu i radeći sve ono što muškarci inače rade u
takvim situacijama. Međutim, Bili Li je odavno izmerio sve otvore u kući i
poslao majstorima tačne mere, tako da su oni sada doneli gotove prozore koje
je samo trebalo da uglave na odgovarajuće mesto.
Bili Li mi je pokazao kako da nanesem sredstvo za skidanje boje na podne
daske, posle čega sam vrlo brzo ustanovila da masne ćelije umeju da cvile i
plaču kao bebe. Nakon pola sata struganja špahtlom, mislila sam da će mi
kičma pući na tri mesta, a kad sam obrisala boju sa špahtle o nogu, zapeklo me
je kao mije neko prosuo masnu sodu na kožu. Mada se to mesto jako
zacrvenelo i veoma me je bolelo, odlučila sam da kuknjavu odložim za kasnije,
kad ostanem sasvim sama.
Jedan od majstora upitao je Bilija Lija kako mu ide posao u ova krizna
vremena, na šta ga je Bili otresao neodređenim i prilično dvosmislenim
odgovorom. Moja radoznalost naglo je porasla. Kakav je to posao on imao?
Mislila sam da je živeo od nasledstva koje su mu ostavili baba i deda i od
povremenih poslića poput ovog, ako bi uspeo da ih nađe.
„Biće ovo veoma lepa kuća kad je budete završili. Drago mi je što ste
odlučili samo da je obnovite, a ne da je potpuno preinačite. Uzgred rečeno, ja
sam Roj, a ovo je Melvin“, predstavio se majstor za prozore.
Klimnula sam glavom obojici. „Drago mi je što sam vas upoznala. Imam
neku ideju u glavi kako bi sve ovo trebalo da izgleda. Volim toplinu drveta i
svetle boje. Bili Li je moj glavni preduzimač, a ja mu samo malo pomažem, kad
ugrabim vremena.“
„Ne znam kako ste uspeli da ga pridobijete, gospođo, ali dobili ste
najboljeg od najboljih. Ako bih ikad renovirao svoju kuću, nikom drugom ne
bih poverio taj posao osim njemu. Platio bih mu duplu dnevnicu. Samo, nisam
znao da on ikad izlazi iz svoje radionice. Kako ste ga vi dovukli ovamo?“
Pogledala sam začuđeno prema Biliju.
On je pocrveneo do ušiju i samo skromno slegnuo ramenima. „Gerta je
bila moja bliska prijateljica. Ona me je zamolila da ovo uradim.“
„I ja sam ti prijatelj. Kad završiš ovde, hoćeš li doći da radiš za mene?“,
upitao ga je Melvin.
Bili je odmahnuo glavom.
„Pretpostavljam da to znači da nećeš“, pecnuo ga je Rej. „Upravo tako“,
odvratio mu je Bili Li.

64
 „Ne možeš kriviti čoveka što je pokušao. Taj pod divno će se slagati s
hrastovim okvirom prozora“, rekao je Rej.
Zastala sam s poslom, da bih sačekala da ono sredstvo počne da deluje. „I
ja se tome nadam.“
„Dakle, ti voliš... Kako si ono rekla? Toplinu drveta?“ upitao me je Bili Li.
Prvo sam obrisala znoj sa čela papirnim ubrusom i onda mu klimnula
glavom. „Nisam to shvatala sve do pre nekoliko dana. U duši sam još dete sa
sela. I zato hoću kuću punu boja i smeha.“
„Takva si bila i kao mala. Stalno si se smejala dok smo na zadnjem tremu
bojili kuće u bojankama. Tvoje su sve bile žute, plave i crvene“, rekao je.
„Ti me se sećaš dok sam bila dete?“
„Naravno da te se sećam. Često si dolazila kod bake Gerte, a ja bih se
došunjao kroz onu živu ogradu. Tvoja mama uvek je donosila torbicu s
bojicama i tri bojanke. Marti i Betsi bi dobile po jednu bojanku, a ti i ja smo
stalno bojili zajedno u tvojoj.“
Razgovor mije osvežio pamćenje. „Da, s tim što ti nikad nisi prelazio
preko linije i uvek bi sve savršeno obojio. Sećam se da smo ti sve tri zavidele
na tome.“
„Jeste, ali zato su tvoji crteži bili najzabavniji. Ljudima si bojila kosu u
plavo ili ljubičasto, a nebo ti je stalno bilo svetlozeleno. Oduvek si volela boje,
Trudi. I zato mi je drago što ćeš ostaviti drvenariju i podove u prirodnoj boji i
što ćeš koristiti svetle boje u kući. To će ličiti na tebe.“
„Možda ću iduće nedelje obojiti kosu u modro ili ljubičasto, čisto da
dokažem da je prava Trudi vaskrsnula.“
„Molim te, nemoj to da uradiš. Neka i dalje bude smeđa. Ona ti najbolje
pristaje. Tako ličiš na pravu sebe.“
„A koja sam to prava ja, moliću lepo?“, pecnula sam ga. „Trudi Metjuz,
devojka prirodno kovrdžave smeđe kose i prelepog osmeha.“
„Laskanje će te spasti mnogih objašnjenja“, nastavila sam da ga bockam.
Negde oko podneva Bili Li i ja zajedno smo prali ruke u kuhinjskoj
sudoperi. Dok smo spirali prljavštinu i mrlje od boje sa dlanova i nadlanica,
ruke su nam se nekoliko puta dodirnule, ali pritom nisam osetila nikakve
žmarce niti mi se tlo zaljuljalo pod nogama. Nisam bila iznenađena. Nisam ni
očekivala da ću u skorije vreme biti sposobna ponovo da se zaljubim.
„Majonez?“ upitala sam ga.
Izvadio je papirne tanjire i salvete iz kredenca i stavio ih na sto. „Ne,
hvala. Radije bih senf.“
„Senf s mortadelom, zelenom salatom i paradajzom?“
„I kiselim krastavcima. Probala si tu kombinaciju?“

65
 Odmahnula sam glavom i vratila majonez u frižider. Pošto sam bila
slobodna kao ptica, zašto ne bih probala nešto sasvim drugačije? „Nisam. Je li
dobra?“
Skinuo je metalni zatvarač s pakovanja hleba i izvadio četiri kriške iz
njega. „Ako ti se ne dopadne, poješću i tvoje i moje sendviče. A sad ću ih
napraviti.“
„Kakav čips želiš? A piće?“ upitala sam ga.
„S mortadelom se dobro slaže onaj s ukusom roštilja. Mogao bih popiti
ledeni čaj, ako ga imaš.“
Ušla sam u ostavu i uzela s police dve kesice čipsa, stavila ih na šank, a
zatim sam nam oboma usula po čašu ledenog čaja. Za to vreme Bili nam je
napravio sendviče. Onda je dovukao barsku stolicu do šanka i seo preko puta
mene. „Možemo li da počnemo? Hoćeš li ti da izgovoriš molitvu, ili ću ja?“
„Hajde ti.“
Molitva mu je bila veoma kratka. Prvo se zahvalio bogu na dobrim
prijateljima i na zdravlju. Onda mu se zahvalio na hrani i prelepom sunčanom
danu. Nismo još ni izrekli amin, a sendvič je već završio u njegovim ustima.
Brzo sam zagrizla svoj. Ukus mu je bio neponovljiv. Kiseli krastavci i senf
postali su moja nova omiljena kombinacija.
„Ko te je naučio da praviš ovakve sendviče?“ upitala sam ga između dva
zalogaja.
„Gerta ih je uvek pravila sa senfom. Govorila je da majonez ide sa šunkom
i sirom, a senf s mortadelom.“
„Opasna je bila ta moja baka, zar ne? Prava mudrica.“
„Jeste, baš takva je bila“, rekao je klimajući glavom. Nastavio je da klima
glavom čak i kad je pojeo ceo sendvič. Zatim je ustao sa stolice i napravio sebi
još dva.
Povremeno bih dozvolila samoj sebi da se počastim sa dva sendviča. Ali to
bih činila samo u trenucima kad bih bila toliko uzrujana da bih od nervoze
mogla sažvakati železničke pragove i ispljunuti gotove drvene igračke od njih.
Ipak, to se nije često dešavalo. Imajući u vidu moju sklonost ka taloženju sala
na bokovima i butinama, razumljivo je i zbog čega.
Bili je opisao rukom krug oko sebe. „Još želiš da sljuštimo boju sa svih
ovih drvenih površina?“
Klimnula sam glavom i progutala zalogaj. „Je li ti Gerta stvarno ostavila
dovoljno novca da možeš dovoljno dugo traćiti vreme na ovaj posao? Ja mogu
da ti platim, Bili Li. Baka mi je ostavila dovoljno para ne za jedan, već za dva
života. Platiću ću ti koliko god da je potrebno. Samo mi isporuči račun jednom
nedeljno i ja ću ti ispisati ček.“

66
 Crvenilo mu se prvo pojavilo na vratu i za tren oka se proširilo do donje
linije vilice odakle je grunulo gore, pravo u njegove obraze. „Imam dovoljno i
vremena i novca da mogu uraditi sve što si zamislila. Mogao bih ovde provesti
i celu godinu a da pritom ne izgubim ni cent.“
„Odlično! U tom slučaju, da, želim da sljuštimo svu boju i da sva
drvenarija bude prefarbana u svetliju boju.“
„Želiš li lak visokog sjaja?“, upitao me je.
Crvenilo na njegovim obrazima odjednom je počelo da nestaje. Moguće je
da je to zbog onog senfa. Hm, možda on isto tako deluje i na celulit? Ako bih
svakog dana jela kisele krastavce sa senfom, možda bih tako uspela da skinem
salo s butina? Ili bi možda bilo bolje da svake večeri utrljam debeo sloj senfa u
kožu, ostavim ga da se osuši preko noći i onda ga ujutro sastružem špahtlom
kao onu boju s podnih dasaka? „Molim?“ pitala sam ga za zakašnjenjem.
„Postoje tri vrste laka: mat, polusjajni i visokosjajni“, odgovorio mije.
„Pretpostavljam da je taj poslednji najsjajniji?“ Klimnuo je glavom.
„Onda hoću taj. Sijače se kao košarkaški teren nakon što ga uglancaju
voskom?“
Razvukao je usta u osmeh. „Otprilike tako.“
Nakon što sam progutala i poslednji zalogaj drugog sendviča, iznela sam
čizkejk na sto.
Videvši ga, Bili je zastenjao. „Zaboravio sam da imamo i kolač posle jela.
Inače ne bih pojeo čak tri sendviča.“
„Želiš li da ti ga sačuvam za popodnevnu pauzu uz kafu?“
„Da, molim. Ali ti ga pojedi sada. Ionako si pojela samo jedan sendvič.“
„Neka sačeka. Poješću ga uz kafu za nekoliko sati.“
Utom su se vratili i majstori za prozore, pa smo se svi vratili poslu.
Prvo nabacite sredstvo za skidanje boje. Sačekajte nekoliko minuta. Zatim
sastružite nagrizenu boju. I tako dok ne poludite.
„Sećaš li se gospođice Dori iz prvog osnovne?“ upitala sam ga. Ako se
sećao da sam bojila ljudima kosu u ljubičasto, a nebo u zeleno, ko zna koliko se
još uspomena krilo u njegovom blistavom umu?
Klimnuo je glavom.
„Ja sam se nje mnogo plašila“, rekla sam.
„Znam da jesi. Kad god bi te prozvala da odgovaraš, poželeo sam da
ustanem i odgovaram umesto tebe. Toliko si se tresla od straha da mi te je bilo
žao.“
„A ti si bio jako stidljiv.“
„Bolje rečeno, dosađivao sam se. Baka me je rano naučila da čitam. S pet
godina sam umeo da pročitam sve naslove u dnevnim novinama. A deda me je

67
naučio da računam. Njih dvoje su živeli tradicionalnim načinom života. Deda je
gajio baštu, a baka je razvijala pite i kiselila povrće za zimu. Naučili su me da
radim i da stalno učim nešto novo. Zato ne bih rekao da sam bio ni plašljiv ni
stidljiv. Samo mi je bilo dosadno i bio sam drugačiji od ostalih.“
Odjednom mi je postalo veoma važno to što mi je Bili Li prijatelj. Njemu
se jedinom dopalo kako sam izgledala u nedelju u crkvi – svidela mu se moja
nova frizura i pohvalio me je što nisam plačljivica. On mije doneo hranu posle
Gertine sahrane. Nijedna od mojih prijateljica ili poznanica nije me pozvala
niti je došla ovamo da vidi kako se nosim s gubitkom bake ili s razvodom, a
kamoli da mi je donela dimljena rebarca za večeru.
Pokušala sam da se prisetim jesam li ja njemu udelila neki kompliment ili
sam mu rekla nešto lepo. Osim što sam se zauzela za njega tokom svađe s
Druom – a i to sam učinila iz čistog besa, a ne iz stvarne potrebe da ga zaštitim
– nisam. Baš sam mu ja neka bajna prijateljica!
Te večeri napunila sam kadu i zajecala samo nekoliko puta, i to dok sam
se spuštala u toplu kupku. Srećom pa ove starinske kade imaju zakrivljen
unutrašnji deo na koji lepo može da se nasloni leđima. I upravo zbog toga sam
isto tako lepo zaspala i probudila se posle sat vremena u potpuno hladnoj
vodi. Pošto sam se obrisala peškirom i navukla na sebe gaćice i udobnu
pamučnu spavaćicu, ušla sam u sobu i doslovno zadrhtala od svežine. Neka je
blagoslovena žena koja je izmislila klima-uređaj. Dobro de, možda ga je
izumeo muškarac, ali se kladim u sve što imam da ga je njegova supruga
neprekidnim zvocanjem naterala da to. Podigla sam rub spavaćice i pustila da
mi svež vazduh prostruji po celom telu, ne obazirući se na to što sam se sva
naježila. Zatim sam prešla preko hodnika i ušla u sobu koja će po završetku
radova postati moja spavaća soba. Uključila sam svetlo da još jednom
pogledam koliko smo danas uradili.
Da, ovo će jednom biti samo moja spavaća soba. Moja. Ne moja i Druova,
već samo moja. Toliko moja koliko je moja bila i jedna plavokosa lutka koju
sam dobila od tate za Božić. Isključila sam svetlo i primetila žuti odsjaj koji je
dolazio s druge strane dvorišta, iz pravca Bilove kuće. Sva svetla u njegovoj
kući bila su pogašena, samo je gorela sijalica u ogromnoj radionici, koja se
nalazila u dnu dvorišta, tik pored garaže. Spava li taj čovek ikad? Dok sam
stajala pored prozora i gledala prema njegovoj kući, svetlo u radionici
iznenada se ugasilo, nakon čega je Bili spustio rolo-vrata i konačno se zaputio
prema svojoj kući.
Život u samoći sam po sebi nije toliko loš, posebno ako vam je jedina
preostala opcija nesrećan život sa čovekom koji vas ne poštuje i vara vas na
svakom koraku. Međutim, samoća često ide podruku sa usamljenošću,

68
pogotovo kad ostanete sami u mraku. Volela bih da imam hrabrosti da siđem u
prizemlje i nazovem Bilija Lija. Samo da mu čujem glas. Ili da razmenimo
pokoju reč o današnjem danu. Ili da odglumim radoznalu komšinicu koja gori
od želje da sazna šta on to svake noći radi u onoj svojoj radionici.

69
 Sedmo poglavlje
robudila sam se mrzovoljna.

P Život je tako nepravedan. Mogao mije baciti istinu u lice mnogo

ranije, ali ne, njemu je trebalo četrdeset godina da se poigrava sa mnom
kao mačka s mišem i da mi tek onda namesti situaciju u kojoj ću progledati i
saznati šta mi se zapravo dešava.
Pre onog dana u ženskom toaletu, najružnije što mi se dogodilo bilo je
bolno suočavanje sa činjenicom da u julu punim četrdeset godina. Imala sam
divan dom, zdravu odraslu ćerku, muža koji me voli i na desetine prijatelja. A
sad imam staru kuću prepunu bakinih uspomena, ćerku koja se udala za
čoveka kog ne poznajem i koja od sahrane nije progovorila sa mnom, a i bivšeg
muža koji me očigledno nikad nije ni voleo. Što se prijatelja tiče, spala sam
samo na Bilija Lija Takera, jedinu osobu koja je trenutno na mojoj strani.
Negde usred struganja boje s drvenarije zastala sam na trenutak da ga
malo bolje pogledam. On je u tom trenutku razgovarao s grupom majstora koji
su došli da montiraju sistem za centralnu klimatizaciju.
Ekipa za prozore trebalo bi da završi posao do podneva, električari su se
već popeli na tavan i počeli da provlače žice kroz sobe na spratu, a
vodoinstalateri stižu u ponedeljak ujutro.
Do kraja iduće nedelje svi ovi ljudi prestaće da se muvaju po mojoj kući, a
onda ćemo Bili Li i ja polako završavati preostale posliće i udariti poslednji
glanc mom novom domu. Čim majstori budu ugradili sistem za centralnu
klimatizaciju, više nećemo morati da radimo u zadnjem dvorištu. Ali danas je
bilo toliko vruće da sam jedva disala, te smo stoga morali da izađemo. Bili Li je
poskidao sva vrata sa soba i plakara na spratu i postavio ih na drvene jarčeve,
koje je prethodno namestio u hlad ispod jednog drveta. Moj zadatak bio je da
sastružem boju s vrata jednog od plakara, a on je to isto radio na drugim, s tim
što je često pravio pauze i odlazio da nadgleda rad ostalih. On je držao sve pod
kontrolom, zbog čega mi je bilo veoma drago, jer sama nikad to ne bih umela,
sve da sam imala i najbolji mogući dnevni planer.
Mora da je osetio da zurim u njega, jer je skrenuo pogled prema meni i
upitno podigao obrve. Samo sam mu kratko odmahnula glavom i nastavila da
radim. Još nekoliko trenutaka razgovarao je s majstorima, a onda se zaputio
prerna meni.

70
 „Nešto si htela?“, upitao me je.
„Kako to uspevaš?“
Uzeo je četku, natopio je rastvaračem i premazao deo vrata. „Šta to?“
„Kako uspevaš da održavaš sve pod kontrolom i da pritom nigde ništa ne
zapne?“
Slegnuo je ramenima. „Lako. Zamislim krajnji cilj i počnem da ga
ostvarujem, korak po korak.“
„Ti si pravi genije.“
Nacerio se. „Niko me dosad nije tako nazvao.“
„Eto, ja sam prva i dodajem tu stavku u tvoj životopis.“
„Hvala ti.“
„Na čemu? Istina je istina, bez obzira na to da li je nekom grubo baciš u
lice ili mu je serviraš sa šlagom i čokoladnim prelivom.“
„Eto, vidiš, osim što si dobra u skidanju, nisi loša ni kao filozof.“
Glasno sam se nasmejala. „Filozof bih možda i mogla biti, ali ovo drugo je
fizički potpuno neizvodljivo ili, bolje rečeno, neprikladno.“
„Zašto? Odlična si u tome“, kazao je.
„Razmisli malo, Bili Li. Malopre si rekao da sam dobra u skidanju.“
Pocrveneo je do ušiju. „Dobro, shvatam igru reči. Ali zašto misliš da ti ne
bi mogla time da se baviš?“
„Zato što sam matora. Striptizete su mlade i lepo građene.“
„Pa eto, one su dobre u skidanju odeće, a ti u skidanju boje“, zadirkivao
me je.
„Neću da se natežem s tobom. U redu, pobedio si. Nego, šta treba sledeće
da uradim?“ upitala sam ga. Već nekoliko dana razređivač mi nijednom nije
kanuo na kožu – sve do ovog trenutka. Međutim, za razliku od prethodnog
puta, kad sam urlala kao da me živu deru, sad sam tu smrtonosnu smrdljivu
tečnost samo brzo obrisala s noge, pritom ne ispustivši ni glas!
Bili Li mi se samo nasmešio i odmah promenio temu razgovora. „Alford bi
do podneva trebalo da završi sa šmirglanjem vrata i podova. Čim on bude
završio svoj deo posla, nastupamo nas dvoje. Prvo treba da nanesemo podlogu
za boju, pa kad se ta boja osuši, sačekaćemo da ostali majstori završe svoje
zbog prašine, i tek onda ćemo prelakirati drvenariju.“
„Kad smo već kod lakiranja, predomislila sam se. Želim da se podovi sijaju
tako da mogu da se ogledam u njima, ali neću visoki sjaj na vratima, nameštaju
i ostaloj drvenariji. Mislim da bi bilo bolje da sve to bude matirano. Kako tebi
ovo zvuči?“ upitala sam ga.

71
 Bili Li je klimnuo glavom. „Odlično. Pametna odluka. Visoki sjaj na
podovima deluje otmeno, ali na vratima i drvenariji može da izgleda jeftino i
kičasto. Lak s efektom satena mnogo je bolji izbor.“
Krv mi je jurnula u glavu. Znači, pustio bi me da uništim sav naš trud bez
ijedne reči protivljenja? Koji je njemu đavo? Da li svi geniji imaju problem da
jasno i glasno kažu šta misle?
„Zašto mi onda nisi to ranije rekao?“
„Nameravaš li da vratiš unutra isti nameštaj ili ćeš kupiti nov?“
Ispustila sam četku i podbočila se rukama. „Kupujem nov, ali to nije
razlog da menjaš temu razgovora. Sad pričamo o lakiranju.“
„Jesi li ljuta na mene?“
„Zašto mi nisi ranije rekao da visoki sjaj može da izgleda kičasto i jeftino?
Znači, pustio bi me da pogrešim i da se pokajem posle milion sati struganja
stare boje i ovog rintanja? Neću da moja nova kuća izgleda jeftino i kičasto, već
lepo, toplo i otmeno.“
Prekrstio je ruke na grudima i stegnuo vilicu. „Ljuta si na mene zbog toga
što sam ti dozvolio da radiš ono što si sama htela? Ovo je tvoja kuća i možeš da
radiš s njom šta god ti je volja. Nisi tražila moje mišljenje, pa ti ga zato nisam
ni ponudio. Da si me pitala, iskreno bih ti rekao šta mislim. Zato nemoj da se
svađaš sa mnom zbog toga što sama umalo nisi pogrešno odlučila.“
„Trebalo je da mi kažeš da će visoki sjaj loše izgledati. Dogovorili smo se
da budemo iskreni jedno prema drugom i, ako si mi pravi prijatelj, onda oboje
moramo biti takvi. Neću više da se prenemažem i budem pristojna samo reda
radi. Vidiš i sam gde me je takvo ponašanje dovelo.“
Stegnuo je vilicu još snažnije. „Nemoj da me porediš sa Druom, Trudi. Ja
se nikad ne bih tako ponašao prema tebi. Ubuduće, ako i nadalje želiš da ti
kažem šta mislim, treba samo da me pitaš i biću iskren svaki put. Znaš, dosad
sam se mnogo puta opekao, jer sam izražavao svoje mišljenje onda kad mi ga
niko nije tražio.“
„E pa odsad želim da čujem tvoje mišljenje o svemu i svačemu. Ne bude li
mi se dopalo, porazgovaraćemo i rešiti to. U redu?“
Klimnuo je glavom.
„Sad želim da čujem tvoje iskreno mišljenje o vrsti laka.“
„Visoki sjaj za podove, saten za nameštaj i drvenariju“, odgovorio je. „I
odsad ćeš mi stalno govoriti samo ono za šta misliš da je najbolje?“ upitala
sam ga. „Neću.“
Naglo sam okrenula glavu prema njemu i videla da se osmehuje. „Znači,
ona naša malopređašnja svađa bila je ni zbog čega?“
„Ti ono nazivaš svađom? Za mene je to bilo samo malo sporečkanje.“

72
 „Zašto? Bila sam gruba i bahata. Ono jeste bila svađa“, insistirala sam.
„Svađa je kad dvoje ne razgovaraju jedno s drugim najmanje sat vremena.“
„Onda mi reci zašto nećeš da mi kažeš šta je najbolje za mene?“
„Zato što umeš sama da odlučuješ, pa makar i pogrešno. Svaka greška
može da se ispravi. Život je prekratak da bi ikome dopustila da ti govori kako
treba da ga živiš. Ko radi, taj i greši. Bitno je da ne ponavljaš iste greške i da
nešto naučiš iz njih. Samo tako ćeš zapravo živeti, a ne samo životariti.“
„Da li mi govorimo o laku za drvenariju ili o životu?“
„O životu.“
„Ko je to umro i proglasio te bogom?“
„Gerta“, odgovorio mi je šeretski se smeškajući.
Negde u dubini mog srca prvo se formirao tihi kikot, koji mi se potom
popeo uz grlo i izleteo kroz usta u obliku grohotnog smeha. Nikad ne bih
mogla da se naljutim na Bilija, čak i da ne progovorim s njim ceo sat. Drugim
rečima, nas dvoje nikad se i nećemo posvađati.
On je na to samo razvukao usta, ali se nije glasno nasmejao. „A sad mi
lepo reci kakav nameštaj želiš za novu spavaću sobu.“
„Gerta se izgleda visoko kotira među svecima i ostalim božanstvima, zar
ne? Čim je uspela tebi da izdejstvuje titulu božanstva.“
E, na ovo se jeste zakikotao. „Treba da se popne još samo jedan stepenik
više i eto nje kod Svetog Petra i anđela. Kladim se da će Gerta uskoro postati
glavnokomandujuća boginja.“
Smejala sam se toliko glasno da su ljudi koji su radili na centralnoj
klimatizaciji svi do jednog okrenuli glavu prema meni. Ali mene uopšte nije
bilo briga za to. Godinama se nisam nečemu od srca nasmejala. Jadna Trudi,
nekjoj se bog smiluje.
„Šta ti je toliko smešno?“ upitao me je Bili.
„To što sam zamislila Gertu kako drži slovo Svetom Petru i kako
postrojava anđele u vrstu. Zamisli je samo!“
„Moguće da je tako, ali isto tako je moguće da Sveti Petar postrojava nju.
Nego, hoćeš li mi sada odgovoriti na ono pitanje o nameštaju?“
Obrisala sam suze ivicom rukava majice. „Želim veliki bračni krevet s
uzglavljem. Komodu s ovalnim ogledalom i ormar s fiokama. Dva noćna
ormarića, po jedan sa svake strane kreveta. Da, i treba mi nešto u šta ću da
složim one štepane pokrivače.“
Nakrivio je glavu u stranu. „Štepane pokrivače?“
„Oduvek sam ih volela, pogotovo one koji su urađeni u pačvork stilu.
Kupovaću ih na sajmovima antikviteta i počeću da ih skupljam, pa mi zato
treba neki poveći sanduk u kom ću ih čuvati. Možda bismo mogli pronaći i

73
onaj drveni držač koji će stajati u dnevnoj sobi gde mogu da pokačim šest-
sedam najlepših komada.“
Klimnuo je glavom.
„Možda bismo iduće nedelje mogli otići zajedno da odaberemo taj
nameštaj? Ili misliš da bi zajednički odabir nameštaja mogao narušiti naše
prijateljstvo?“, upitala sam ga.
On je nastavio da radi. „Ništa ne može narušiti naše prijateljstvo, Trudi.
Čvrsto je kao granitna stena.“
„Siguran si u to? Znaš i sam da ti ja nisam Gerta.“
Dakle, on je smatrao da je naše prijateljstvo čvrsto. Dopala mi se ta
zamisao.
„Nisi. Ona je umrla i proglasila me božanstvom, zar se ne sećaš? Zaboga,
Trudi, ako ćemo da budemo najbolji prijatelji, onda moraš da zapamtiš gde ti
je mesto. Gerta je gore, postrojava Svetog Petra, a ti si ovde, sa mnom.“
Ovo je izazvalo novu seriju cerekanja. Upravo sam se zarekla samoj sebi
da ću, dok god živim, svakog dana pronaći neki razlog za smeh. Ovog
popodneva taj razlog se odnosio na Gertu, koju sam zamislila kako pravi red
na nebu i nagovara đavola da se pozabavi grešnom Lonijevom dušom na
najgori mogući način. I kako zatim otima trozubac iz njegove ruke i njime bode
Lonija u dupe.
Posle nekoliko minuta kliberenja, Bili Li mi je rekao: „Kad završimo sa
ovim vratima, imam jedno iznenađenje za tebe.“
U podne su svi otišli na pauzu, a Bili Li i ja smo stajali pored ostruganih
vrata koja smo naslonili na drvo da se osuše. Ovako ogoljena, stvarno su
izgledala jadno, ali Bili me je uverio da će izgledati mnogo lepše čim budemo
naneli prvu ruku boje na njih, što ćemo učiniti posle ručka. Ovog puta jeli smo
sendviče sa šunkom, sirom i majonezom, popili po šolju ledenog čaja i pojeli
ostatak čizkejka za desert. Po završetku obeda, koji sam slatko smazala do
poslednje mrvice, požalila sam mu se: „Da ima imalo pravde u životu, onda u
čizkejku ne bi bilo ni grama masnoće niti bi taj kolač imao više od deset
kalorija.“
„Zašto uopšte mariš za sve te masnoće i kalorije? Meni izgledaš savršeno
takva kakva jesi.“
Ma šta mi napriča? Ja savršena? Imam najmanje deset kilograma viška i iz
aviona se vidi da mi je četrdeset godina.
„Hvala na komplimentu, ali mislim da si slep kao šišmiš“, našalila sam se.
„Već smo razgovarali na tu temu. Nisam slep. Štaviše, odlično vidim. Pre
bih rekao da si ti ta koja je šlepa, jer ne prestaješ da unižavaš samu sebe. Za
mene si divna osoba i veoma lepa i privlačna žena, Trudi. Kraj pnce.

74
 Pocrvenela sam do ušiju. Mislim da su mi čak i tabani pocrveneli, eto,
toliko mi je bilo i drago i neprijatno istovremeno. Ne pamtim kada mi je neko
uputio ovako iskren i lep kompliment. Bili Li nikad neće saznati koliko mi je
od ovog trenutka postao draži.
Prebrisao je gornju površinu vitrine i okačio krpu da se ocedi. „Obećao
sam ti iznenađenje.“
Poveo me je prema dnevnoj sobi, a zatim se zaputio malim hodnikom do
velike ostave. Pritisnuo je prekidač na visećoj sijalici i osvetlio prostoriju. Na
drvenim policama bilo je složeno najmanje pedeset ručno izrađenih štepanih
prekrivača koji su mirisali na fini omekšivač, a ne na naftalin. Zacičala sam od
sreće i skočila mu u zagrljaj. Kad sam se odmakla od njega, na usnama mu je
titrao osmeh, a uši su mu bile crvene od stida.
„Ne brini, neće se raspasti. Slobodno smeš da ih koristiš“, rekao mije.
„Siguran si u to?“
„Jesam. Gerta me je jednom prilikom dovela ovamo da mi pokaže
prekrivač koji je njena majka sašila. Sećam se da smo pre toga razgovarali o
kućicama za ptice i ona se odjednom setila ovih prekrivača.“
Toliko sam bila srećna da bih ih mogla sve pokačiti na onaj stalak u
dnevnoj sobi. „Ovo je pravi zlatni rudnik, Bili.“
„Drago mi je da je moje iznenađenje uspelo. Vidim da nisi razočarana.“
„Mogla bih te čak i poljubiti.“
Oči su mu jače zasijale. „Onda to znači da je moje iznenađenje stvarno
uspelo.“
Odabrala sam jedan prekrivač, odnela ga u dnevnu sobu i prebacila ga
preko naslona jednog kauča. Zatim sam sela u stolicu za ljuljanje i zadivljeno
se zagledala u njega. Bili je s drugog kraja sobe dovukao drugu stolicu i
postavio je pored moje. Onda smo moj prijatelj i ja zajedno zadivljeno gledali u
šareni prekrivač s našivenim lepezama i ručno izvezenom crnom ivicom.
Danas sam naučila veoma važnu životnu lekciju. Preda mnom su stajale
dve mogućnosti: ili ću ostati ogorčena, ih ću nastaviti da živim. Što se mene
tiče, Dru bi mogao sutra da odapne ili da stupi u brak sa Čeriti. Kristal bi mogla
ili da odraste ili da drži glavu u pesku narednih dvadeset godina. To su njihove
odluke i ne tiču me se. Ja sam već odlučila. Imam ostavu punu prelepih
prekrivača, dvoja vrata koja se suše dole u hladovini i divnog prijatelja s kojim
mogu sve to da podelim. Nemam nijedan razlog da ostanem ogorčena.
„Pošto imaš kolekciju prekrivača, ne moraš da bazaš po antikvarnicama.
U ovima je ispisana bogata istorija tvoje porodice. Šta misliš o tome?“, upitao
me je.
„Mislim da je sve to nevažno.“

75
 Bili se namrštio. „Molim?“
„Jutros sam se probudila oplakujući samu sebe i proklinjući svoju tužnu
sudbinu, a sad shvatam da nisam prokleta, već da sam blagoslovena.“
Bilijevo lice se razvedrilo, a usne su mu se razvukle u osmeh. „Rekao sam
ti.“
„Da nisam prokleta?“, upitala sam ga.
„Ne, nego da si mudra. Čim si uspela da shvatiš da si blagoslovena, to
znači da si se opametila.“
„Ili da sam kompletna budala što sam protraćila ijedan minut
sažaljevajući se i daveći se u bari svojih neuspeha.“
„Budale nastavljaju da se dave. Mudri ljudi pronalaze način da se izbave.
Ti se jesi izbavila, Trudi“, kazao mije Bili.
„U redu, shvatila sam poentu. Nego, koji prekrivač da odaberem za
krevet?“
Zavrteo je glavom. „Za takvu odluku potrebni su sati većanja i
raspravljanja.“
„Trebaće mi još onakvih drvenih stalaka. Postaviću ih u svaki ugao kuće.
Ne želim da svi oni divni prekrivači ostanu neiskorišćeni u onoj ostavi. Hoću
sve da ih izložim. Oni će postati tema moje nove kuće. Mesto gde se prošlost
susreće s budućnošću. Bili Li, mnogo ti hvala na ovako divnom iznenađenju.“
Široko mi se osmehnuo. Tek sad sam primetila da je, kad bi se nasmejao,
Bili Li pomalo ličio na Harisona Forda.
„Ja sam ti oduvek bio prijatelj, Trudi. Samo smo se nas dvoje nekoliko
godina kretali različitim putevima.“
„E pa sad mi je drago što su nam se putevi konačno ukrstili.“
„I meni je drago“, dodao je nežno.
Ustali smo iz stolica, zatim smo ćutke složili onaj prekrivač i vratili ga na
mesto. Onda smo se popeli na sprat da zajedno sastružemo boju sa podesta.
Moj novi život počeo je da mi se dopada, baš kao i sva iznenađenja koja mi je
dosad doneo. Marti i Betsi nisu imale blage veze šta su propustile.
Tog popodneva Alford je završio s hoblovanjem podova u dve spavaće
sobe i na stepeništu. Obećao je da će se vratiti kad budemo želeli da
prelakiramo podove. Radnici su radili na tavanu, odakle su provlačili
električne kablove kroz sobe na spratu, dok su ih drugi razvlačili iz podruma.
Nisam imala hrabrosti da se popnem na tavan niti da siđem u podrum. Znam
tačno i zbog čega... Moli i Džo, moja parabaka i pradeda, uselili su se u ovu
kuću čim su se venčali. Nakon smrti Molinog oca, mog čukundede, njena majka
im je poklonila ovu kuću pod uslovom da i ona može da živi u njoj. I tako je i
moja čukunbaba Elizabet živela ovde do smrti zajedno sa Moli i Džoom. Kad

76
samo pomislim na sve njih, na sve njihove potomke i ostale koji su ovde živeli,
na njihove stvari i ko zna kakve tajne, i na sve ono đubre koje je Gerta
godinama skupljala, stvarno osećam kako me podilaze žmarci. Sam bog zna
čega sve tamo nema i zasad ne nameravam da to i saznam.
Dobro mi je išlo bez Drua. Bilo je dana kad čak ceo sat ili dva nisam
pomislila na svoj prethodni, savršeno učaureni, život. Veliko, okruglo Trudino
dupe nije više bilo okrenuto prema nebu, već se prizemljilo. Sasvim lepo sam
živela u svom novom svetu radeći na projektu iz kog će se uskoro izroditi moj
novi, lepi dom. Imala sam Bilija Lija, tu, nadohvat ruke – prijatelja s kojim sam
mogla da se posvađam i neposredno posle toga da zajedno ćutke piljimo u
običan prekrivač.
Te noći zaspala sam kao beba, sa osmehom na licu. Život izgleda mnogo
lepše kad čovek pomisli na sve što ima, umesto da očajava zbog onog šta
nema.

Iz sna me je trgnulo snažno kucanje na vratima. Toliko naglo sam se podigla u

sedeći položaj da mi se zavrtelo u glavi. Bacila sam pogled na digitalni sat
pored sebe. Bilo je pola devet. Bili Li i ja dogovorili smo se da napravimo
pauzu ža vikend. Zašto je onda navalio da me probudi jedinog dana u nedelji
kad sam odlučila duže da odspavam?
Zgrabila sam sa začelja kreveta staru, ofucanu Gertinu kućnu haljinu s
koje je otpalo nekoliko dugmadi, nabacila je preko sebe i onako bosonoga
sjurila se niz stepenice. Bili Li je bio prisutan onog dana kad sam se
obračunala s Gertinim prapotopskim budilnikom koji me je nasmrt
isprepadao, ali očigledno nije shvatio da mi ne predstavlja problem da se na
isti način obračunam s bilo kim ko me probudi ovako rano. Otključala sam
vrata i širom ih otvorila, spremna da ga pošteno izgrdim i izgovorim mu ono
što mu verovatno niko dosad nije izgovorio u lice.
Ali pred vratima nije stajao Bili Li. Bila je to moja ćerka Kristal.
„Otkud ti ovako rano?, izgovorila sam prilično grubo. „Dobro jutro i tebi“,
uzvratila mi je ironično. „Hajde, uđi. Skuvaću nam kafu.“
Ušla je za mnom u kuhinju, izvukla stolicu, sručila se na nju, zatim se
nalaktila na sto, spustila bradu na dlanove i pogledala me s gađenjem.
„Izgledaš grozno.“
Pristavila sam vodu za kafu i protrljala oči. „A ti izgledaš kao dah proleća.
Želiš li možda da ti smućkam nešto za doručak? Ako nećeš ništa toplo, imam
hladnu ovsenu kašu.“
„Već sam doručkovala s tatom. Nisam došla ovamo da bih ćaskala s
tobom, grickala tost i tek tako ti oprostila što si rasturila našu porodicu.“

77
 Čvrsto sam preplela prste ne bih li tako sprečila sebe da joj zviznem
poštenu šamarčinu. Kristal je fizički bila mešavina tri osobe: od Drua je
nasledila ravnu plavu kosu, od moje majke kristalnoplave oči, a od mene nizak
stas. Što se tiče karaktera, nasledila je sarkastičnu hladnoću od Druove majke.
„Zar baš ništa nemaš da mi kažeš?“, drsko je povikala.
Prišla sam joj, unela joj se u lice i tiho prošaputala: „Da se nikad više nisi
usudila ovako da mi se obratiš, Kristal. Ili ćeš mi se obraćati s poštovanjem, ili
se gubi iz moje kuće. Nisam ja ta koja je rasturila našu porodicu! Idi i pitaj svog
oca zašto smo se razveli. Odgovori su kod njega, ne kod mene.“
Njen ton se istog trenutka upristojio. „Ma daj, mama. Kao da nisi znala za
sve te njegove švaleracije. Nemoj mi reći da nisi.“
Vratila sam se šporetu da zakuvam kafu. „Ne, lutko moja. Nisam imala
pojma da mi je suprug bio neveran. Da jesam, odavno bih se razvela i otišla.“
Uputila mi je hladan pogled, otprilike isti onakav kakav sam često
dobijala od svekrve. „Ja sam znala“, izgovorila je nonšalantnim tonom. „Kako je
uopšte moguće da ti to nisi znala? On to radi godinama.
Očigledno tata nije dobijao kod kuće sve ono što mu je bilo potrebno, pa
je to nešto morao da potraži sa strane.“
Zaškrgutala sam zubima i sipala ovsene pahuljice u činiju. „Znaš šta. Kad
te tvoj novopečeni suprug bude prevario i napravio budalom, priseti se svojih
reči. I kad budeš shvatila da su se tvoji najgori košmari i najcrnje sumnje
obistinile, onda dođi ovamo da ponovo porazgovaramo. Veruj, doći će i taj dan
kad će ti majka zaista biti potrebna.“
„Samo da znaš, Džona i ja se volimo i tako nešto se nikad neće dogoditi. I
ne mogu da budem u dobrim odnosima s tobom nakon svega što si uradila
tati“, izjavila je Kristal.
„Moja majka je govorila da muškarac neće poželeti drugu ako mu u svemu
udovoljavaš i ne protiviš mu se. Eto, ja sam svoje obavila najbolje što sam
umela, ali to tvom ocu, očito, nije bilo dovoljno.“
„Izgleda da se ipak nisi dovoljno potrudila. Tata mi je ispričao da spavaš
sa Bilijem Lijem Takerom. Koliko dugo to traje između vas dvoje? Stvarno si
jadna. Ne mogu da poverujem da si od onakvog čoveka kakav je tata spala na
onu budaletinu? Blagi užas“, rekla je i namreškala nos kao da je pomirisala
crkotinu.
„Bili Li mi je dobar prijatelj i ne dozvoljavam da ga nazivaš pogrdnim
imenima, Kristal. On je jedini koji je ostao uz mene u celoj ovoj papazjaniji.“
Kristal je zabacila dugu plavu kosu preko ramena i napućila usne. „Tata
mi je rekao da je tog kretena zatekao u tvojoj spavaćoj sobi, i ja mu verujem.“

78
 „Veruj u šta god hoćeš, Kristal. Nije me briga. Živi kako ti se živi. Prema
zakonima Oklahome, dovoljno si stara da možeš sama da odlučuješ. Eto, čak si
se i udala bez mog odobrenja. I ne moraš da mi polažeš račune.“
Skočila je iz stolice umalo je ne prevrnuvši. „Jeste. Imam dovoljno godina
da mogu samostalno da odlučujem.“
Malo je nedostajalo da se ne nasmejem. „Isto tako, kao što ne očekujem da
ti meni polažeš račune, tako neću ni ja tebi. Niti ću se ikome pravdati za svoje
postupke.“ Sela sam za sto i zagrabila kašikom ovsene pahuljice. „Sigurna si da
nećeš da doručkuješ?“
„Rekla sam ti da sam već jela. Izgleda da si zajedno s pamćenjem
zaboravila šta znači stil i pripadnost visokoj klasi.“
„Valjda jesam. Imaš li još nešto da mi kažeš?“
„Imam. To da mi je muka od tebe i da me je sramota što si mi majka.“
Jednom, kada moja ćerka bude dovoljno sazrela, verovatno će se pokajati
zbog ovih reči. Možda ću joj oprostiti. A možda i neću. Međutim, u jedno sam
bila sigurna – u kom god smeru da se sve okrene, znam da će sunce sutra
ponovo izaći i da će planeta nastaviti da se obrće oko svoje ose.
„Žao mi je što se tako osećaš. Da li se tvoj otac konsultovao s tobom u vezi
sa Čeriti?“
Jeste zamuckivala i zaplitala jezikom, ali nije uspela da izgovori smislenu
rečenicu. Na kraju je, onako bespomoćna, toliko snažno udarila rukom po
stolu da je moje mleko izletelo iz činije s pahuljicama i prosulo se u krupnim
kapljicama po celom plastičnom podmetaču.
„Ne moram to da slušam“, procedila je kroza zube.
„Znaš gde su vrata, dušo. Ovo je moja kuća. Odsad pa ubuduće radiću šta
me je volja i neću dozvoliti nikome da me osuđuje niti da me ponižava. Čak ni
tebi, Kristal, ma koliko da te volim.“
Njen mali slatki svet upravo se razbio na komade i nije mogla učiniti ništa
da bi me naterala da joj ga ponovo sastavim. „Ti nisi moja majka. Ona meni
nikad ne bi ovako nešto izgovorila.“
„O, da, ja, jesam tvoja majka. I, da sam bila pametnija, trebalo je češće da ti
se obraćam na ovakav način dok si odrastala. Takva bih ti bila mnogo bolji
roditeljski uzor nego onakva kakva sam bila. Trebalo je da se na vreme suočim
sa svojim nedoumicama i sumnjama, a ne da ih guram pod tepih. Sad odoh da
se presvučem, pa idem u starački dom u posetu baki. Hoćeš li sa mnom?“
„Ni mrtva. Ne idem nikuda s tobom. Da je to moguće, razvela bih se od
tebe.“
„Jednom ćeš odrasti i dovoljno sazreti da možeš da me razumeš. Do tada,
želim ti lep život i znaj da te mnogo volim.“ Za divno čudo, uopšte se nisam

79
rasplakala. Pire onog dana u ženskom toaletu, ne bih mogla ni da zamislim da
započnem ovakav razgovor a da pritom ne isplačem jezero suza.
„Ako prekineš s ovim glupim načinom života i vratiš se tati, mogla bih te
ponovo zavoleti“, izgovorila je glasom koji je više ličio na jecanje nego na
govor.
„Je li te otac poslao ovamo da mi kažeš sve ovo?“
„Mislio je da mogu da te urazumim. Nedostaješ mu. Ali sad vidim da je
mnogo pogrešio“, rekla je izuzetno povišenim tonom, okrenula se i zaputila se
prema vratima.
Ako je mislila da će me ovom rečenicom razmekšati, naterati da se
rasplačem i bacim joj se pred noge, grdno se prevarila. Mogla bi, čekajući da se
to dogodi, pustiti korenje kroz pod sve do podruma i još dublje, i to se opet ne
bi desilo. Eto, toliko me je bolelo uvo za to što nedostajem Druu.
„Čovek ne zna koliko mu je voda važna sve dok mu bunar ne presuši. Ako
već ne možeš da me voliš bez uslovljavanja, onda ću nastaviti da živim bez
tvoje ljubavi sve dok ne odrasteš. Pazi kako voziš“, odgovorila sam joj.
Zalupila je vratima toliko snažno da su se zatresle sve slike na zidu. Mirno
sam usula sebi kafu i ponela šolju na sprat, pritom ne ispustivši ni suzu niti se
osvrnuvši. Priznajem, iznenadila sam samu sebe zbog obe reakcije.

80
 Osmo poglavlje

S
utradan ujutru izvadila sam iz ormara žutu haljinu s namerom da je
obučem za crkvu, ali tad sam se setila da mi je mama, tokom moje
jučerašnje posete, rekla da mi lepo stoji crveno, pa sam zato žutu haljinu
vratila nazad i obukla crvenu, uprkos tome što sam je nosila prošle nedelje.
Ovo bi lako mogao postati moj novi odevni stil: ravna haljina koja me ne steže
u struku, kratka jakna da prikrije posledice mojih višestrukih prehrambenih
grehova i jednostavne ravne cipele bez najlon čarapa. O, da. Ovo će zaista
postati moj novi stil, a crveno će odsad biti moj zaštitni znak.
Ostalo je samo jedno prazno mesto na parkiralištu sa istočne strane
crkve, a do početka mise ostala su još samo dva minuta. Iskreno sam se nadala
da Marti i Betsi neće opet sedeti u klupi u mom redu. Šta mislite, kome se nije
posrećilo tog jutra? Beti i Marti jesu već sedele na svom mestu, s tim što ovog
puta nisu nosile crninu, što je značilo da je njihovo tugovanje za bakom bilo
završeno. Betsi je obukla žutu haljinu najmanje dva broja manju, zbog čega je
neprestano povlačila rub suknje prema kolenima ne bi li nekako prekrila naga
bedra. Martin usko pripijen ljubičasti top imao je toliko dubok dekolte da je
stalno morala da ga povlači nagore ne bi li sprečila da joj grudi ispadnu nasred
crkve, što bi bilo prilično šokantno. Mogla sam zamisliti Gertin izraz lica s
obrvama spuštenim do nosa i usnama stisnutim u liniju kako stoji na
zamišljenom drvenom postolju i čita nam bukvicu. U trenutku kad sam se
spustila zadnjicom pored njih dve, kroz glavu su mi proletele Gertine reči i
sam Gospod bi vas se gnušao.
„Dobro jutro, Trudi. Nisi li tu istu haljinu nosila i prošle nedelje?“, upitala
me je Marti.
„Jesam.“
„Ne nosiš najlonke?“, nadovezala se Betsi piljeći u moja bosa stopala. „Ne
nosim.“
Moja kočopernost i s njom u vezi drzak osmeh presahnuli su istog
trenutka kad je Dru seo pored mene. Prvo se zapiljio u moje nokte na
stopalima, koje sam nalakirala u crveno da mi se slažu s bojom haljine, a zatim
je lagano podizao pogled prelazeći preko mojih bedara, stomaka i tako redom
sve do glave s kratko ošišanom, kovrdžavom, tamnom kosom.

81
 „Izgledaš grozno“, izgovorio je s izrazom na licu kao da je upravo
ispljunuo nešto gadno iz usta.
„Hvala na komplimentu“, prošaputala sam zajedljivo.
„Još nisam potpisao dokumente za razvod. Pružam ti još jednu šansu.“
„Mislila sam da sam prokockala sve šanse kad sam prošlog vikenda odbila
da prošetam svoje debelo dupe do tvog automobila“, izgovorila sam dovoljno
glasno da su mogli da me čuju svi koji su sedeli u redu ispred nas.
„Praviš budalu od sebe“, izgovorio je on tonom hladnijim od ledenog
brega.
„Slobodno potpiši te dokumente. Niti nameravam da se promenim, niti
želim da ostanem u braku s tobom.“
„Potpisaću ih. Odmah ujutro. A onda ću poslati nekog kod tebe da
preuzme moj automobil.“ Mada je govorio veoma tiho, njegove reči bile su
gorče i od same žuči.
„Tvoj automobil? Pa poklonio si mi ga za rođendan“, pobunila sam se. Moj
razum je ovog trenutka počeo da se ponaša na svoju ruku, ne stideći se ničeg
niti se plašeći.
„U papirima lepo piše da je moje ono što je moje, a tvoje ono što je tvoje.
Impala je na moje ime. Ujutru ću poslati nekog da je preuzme.“
„Kunem ti se da se taj neko neće dobro provesti. Ako ti je baš toliko stalo
do tog automobila, onda dođi sam po njega“, odbrusila sam mu.
„Okrenite stranu osam u molitveniku. Otpevaćemo crkvenu pesmu
broj...“, obratio nam se predvodnik crkvenog hora.
Ustala sam sa svog mesta i zaputila se prema kraju reda, pritom namerno
nagazivši Druu preko prstiju, a zatim sam demonstrativno napustila crkvu.
Srećom pa u Oklahomi zakon ne dozvoljava prodavnicama pića da rade
nedeljom, jer bih se u suprotnom odvezla do prve i u njoj kupila bocu viskija
da njime sperem opor ukus iz usta koji je izazvao Dru.
Umesto toga, odvezla sam se pravo do crkve u Glavnoj ulici, one u koju je
redovno dolazio Bili Li. Mama mi je stalno govorila da je važno samo to da
nedeljom odete u crkvu, nebitno u koju. Svaka šalje ljude ili u raj ili u pakao.
Zato je važno samo sedeti u njoj i zajedno sa ostalima otpevati pesme
posvećene Bogu. Sve ostalo je sporedno. Budući da je Svevišnjem ionako
svejedno iz koje klupe mu se molim, odlučila sam da to ne bude ona u kojoj
Dru sedi pored mene. Pustiću Betsi i Marti da se smenjuju na mestu pored
njega, koliko god im je volja. Što se mene tiče, mogu slobodno i da mu sednu u
krilo.
Kad sam zakoračila u Bilijevu crkvu, u njoj su svi već pevali psalam Videh
svetlost. Čim su otpevali poslednje stihove pesme, sveštenik mi se široko

82
osmehnuo. To je navelo nekoliko njih da se okrenu prema ulaznim vratima ne
bi li videli šta je to privuklo njegovu pažnju. Ugledavši me, svi su mi se toplo
osmehnuli. Sveštenik mi je zatim pokazao rukom da mu priđem. „Vidim da je
Gertina sestričina Trudi danas ovde sa nama.“
Nisam bila sigurna hoće li se sad svi pomoliti za moju dušu ili će me
razapeti na krst, međutim, zaputila sam se prema oltaru, zabadajući niske
šiljate pete u debeli tepih kojim je bio zastrt prolaz između dva reda klupa.
Sveštenik me je pozvao da stanem pored njega. „Dosad još niko nije
zauzeo mesto na kom je sedela naša draga Gerta i stvarno je tužno što ono još
zvrji prazno. Trudi, sasvim sam siguran da bi tvoja baka bila presrećna da baš
ti zauzmeš to mesto. Gore levo, u trećem redu. Molim te, idi sedi tamo i pevaj s
nama. Budući da je Trudi sada s nama, otpevaćemo Gertinu omiljenu pesmu.
Ne moram da vam kažem koja je i na kojoj strani se nalazi. Otpevajmo je toliko
glasno da je čuju čak i anđeli u raju a da pritom ne moraju da naćule uši.“
Svi su odmah zapevali Čudesnu milost, i to toliko glasno da sam umalo
odskočila s mesta. Osoba koja je sedela pored mene tapnula me je prstom po
ramenu i ponudila mi svoj molitvenik. Okrenula sam se da joj se zahvalim i
susrela se s Bilijevim modrim očima. Gledali smo se tako nekoliko trenutaka, a
onda sam spustila pogled prema stranici s rečima pesme i pridodala svoj alt
ostalim glasovima.
Bili je imao na sebi ono isto plavo svečano odelo koje je nosio na Gertinoj
sahrani. U njemu je izgledao kao ugledni advokat ili propovednik, nipošto kao
majstor. Čim smo završili s pevanjem, sveštenik je počeo da čita Knjigu
proroka Jeremije, Glavu 51, i to onaj deo u kom se Bog ljuti na stanovnike
Vavilona zbog učinjenih grehova. Mada je čitanjem Jeremije sveštenik hteo
svima da pokaže kako se Bog brine za svoje podanike kažnjavajući ih, meni se
učinilo da je u pitanju bila njegova osveta zbog neposlušnosti, razvrata i
gordosti stanovnika Vavilona.
Ostatak službe nisam ni čula, jer sam se zadubila u misli o sutrašnjem
danu, kada će Dru doći da uzme moju impalu. Budući da sam upravo čula da
Bog kažnjava preljubnike zbog njihovih grehova, sigurna sam da mi on neće
zameriti budem li i ja isto to učinila Druu Vilijamsu. Iz misli me je prenuo
sveštenikov topao, prijatan glas.
„Ovim je današnja služba završena. Obaveštavam vas da danas imamo
zajednički ručak u crkvenoj trpezariji. Svi ste dobrodošli, bez obzira na to jeste
li doneli neko jelo ili niste. Uostalom, Bili Li je doneo toliko pečenih rebaraca
da bi njima mogao nahraniti sve prisutne kojima se Isus obratio u Jevanđelju
po Mateju. Prvo izgovorimo reči molitve, a onda idemo da se počastimo.“
„Hoćeš li i ti s nama?“, upitao me je Bili Li posle primanja blagoslova.

83
 „Sramota me je. Nisam ništa donela.“
„Ne brini, doneo sam ja dovoljno za oboje.“
„Nećeš me pitati otkud ja u tvojoj crkvi?“, upitala sam ga.
„Neću. To mi je nevažno. Drago mi je što si došla. I siguran sam da je i
tvojoj baki izuzetno drago što si baš ti zauzela njeno mesto“, rekao mi je Bili.
„U tom slučaju, rado ću obedovati sa svima vama i mnogo ti hvala na
pozivu.“
Pomogla sam ženama da postave tanjire i hranu na sto, a zatim sam se
smestila pored Bilija Lija. Pečena rebarca koja je doneo bila su izuzetno
ukusna, baš kao i salata od krompira, koju je doneo neko drugi. Moraću da
zatražim recept da bih mogla da napravim istu takvu za Dan zahvalnosti. Ta je
salata bila divno kremasta, s dosta naseckanog mladog luka i sa puno sečene
pržene slanine. Prste da poližete.
„Čujem da Bili Li i ti preuređujete Gertinu kuću“, obratila mi se stara Elsi
Gudman, koja je sedela tačno preko puta mene. „Znam da bi se njoj to veoma
dopalo. Možda ne bi bilo loše da po završetku radova otvoriš kuću za javnost,
da možemo svi videti kako ste doterali tu staru kućerinu? Šta kažeš na to,
Trudi?“
„Nisam razmišljala o tome, ali zašto da ne? Samo, radovi će još dugo
potrajati, Elsi. Načekaćete se.“
„Znam da hoćemo. Ne može se pet decenija nemarnosti popraviti za
nekoliko sedmica.“
Čim se ona okrenula prema crvenokosoj ženi pored sebe i zapodenula
razgovor s njom, Bili Li se nagnuo ka meni. „Danas si posebno lepa“, rekao
mije.
„I ti si lep. Zašto si se danas ovako sredio?“
„Muškarci nisu lepi, mogu biti samo privlačni“, ispravio me je zbog
pogrešne upotrebe prideva.
„Nisam želela da te uvredim. Nego, ko je napravio ovu preukusnu salatu
od krompira? Takvu još nisam jela.“
„Ja sam je napravio. I, sredio sam se zato što mi se tako ćefnulo.“
„Nešto si ljut na mene?“, upitala sam ga. „Ne, gospođo, nisam.“
„Deco!“ obratila nam se Elsi pritom vrteći glavom.
Morala sam da se nasmejem. „Gospođo Elsi, mislim da smo nas dvoje
prestari da nas nazivate decom.“
„Za mene ste deca. Meni je punih devedeset godina. Gerta i ja smo
parnjakinje, samo što je ona požurila na nebo da bi tamo pripremila mesto za
mene. Mladi vaših godina za mene će uvek biti deca. Zato prestanite da sikćete
jedno na drugo i uživajte u ovom lepom danu. Trudi, moram ti reći da stvarno

84
jesi veoma lepa u toj crvenoj haljini, a ti, Bili Li, jesi lep u tom odelu, sviđalo se
to tebi to ili ne. U njemu ti oči izgledaju još plavlje nego što jesu. Nego, šta si
ono rekla?“ završi ona i ponovo se obrati crvenokosoj gospođi pored sebe.
„Svađa završena?“, upitala sam Bilija i ponudila mu mali prst za
pomirenje.
Uglovi njegovih usana blago su se izvili nagore. „Bolje je da odmah
prestanemo da se prepiremo da nas gospođa Elsi ne bi oboje poslala u ćošak“,
rekao je i obuhvatio moj mali prst svojim.
„A sad, hoću da čujem kako praviš ovu ukusnu salatu.“
„Doneću ti večeras recept.“
„Onda ću nam napraviti sendviče za večeru“, rekla sam mu sasvim tiho, ali
ipak dovoljno glasno da je samo on to mogao čuti. Klimnuo je glavom.
Tog dana razgovarala sam sa više ljudi nego što sam u poslednjih
nekoliko godina. Svi oni želeli su da mi ispričaju poneku crticu iz Gertinog
života i posebno da naglase koliko dobra im je moja baka učinila. Po svemu
sudeći, moja zajedljiva, uvek namrgođena, zapovednički nastrojena baka imala
je i drugu, mnogo lepšu i plemenitiju stranu, koju ja, nažalost, nisam imala
prilike da upoznam. Ta njena dobra strana po mnogo čemu me je podsetila na
moju majku. Slušajući priče ovih ljudi, odjednom sam osetila veliku tugu što
nisam provela više vremena s bakom Gertom dok je bila živa.
Čim sam stigla kući, presvukla sam se i sela nasred kreveta s jeftinom
sveščicom u ruci, a zatim sam počela da zapisujem sve ono čega sam uspela da
se prisetim u vezi s Gertom. Ne znam koliko dugo sam sedela skrštenih nogu,
ali znam da su mi obe noge toliko utrnule da sam se jedva dovukla do vrata
kad je na njih zakucao Bili Li.
„Jesi li dobro?“, upitao me je primetivši da hramljem.
„Jesam. Zapisivala sam neke detalje koje mi je mama pričala o baki, kao i
sve one priče što sam danas čula od ljudi za vreme ručka u crkvi. Nemam
pojma koliko dugo sam sedela skrštenih nogu, pa su mi malo utrnule“,
odgovorila sam mu.
„Doneo sam ti onaj recept za salatu od krompira i šest limenki koka-kole.
Hoćeš li da sednemo na ljuljašku na tremu i osvežimo se hladnim pićem? Ako
ti meni budeš otkrila zašto si danas došla u moju crkvu, ja ću tebi reći zašto
sam obukao svečano odelo.“
Bio je ovo dovoljno veliki izazov da sam ga morala prihvatiti. Izašli smo
na trem i smestili se na ljuljašku. Bili Li je otvorio limenku koka-kole i pružio
mi je.
„Dakle?“ rekla sam mu pritom podigavši obrve.
Osmehnuo mi se. „Nestrpljiva si, je li?“

85
 „Obećao si da ćeš mi odati svoju tajnu. Mora da je u pitanju nešto veoma
važno. Niti je neko umro niti si propovednik, a ipak si obukao svečano odelo.
Naravno da jesam nestrpljiva da saznam zašto.“
Pre nego što je počeo da govori, otpio je veliki gutljaj koka-kole. „Svake
godine, na dan smrti moje bake, odlazim na groblje i stavljam buket ružičastih
ruža na njen grob. Ona ih je mnogo volela, ali nikad nije uspela da ih odgaji u
bašti. Zato joj tog dana kupujem ruže, dok joj drugim danima odnosim bilo
koje drugo cveće koje mi se dopadne. Osim toga, u sedmici kad padne dan
godišnjice bakine smrti uvek se lepo obučem kad idem u crkvu. Znam da ovo
zvuči šašavo, ali to je jedini razlog zašto sam danas obukao svečano odelo.“
„Uopšte nije šašavo. Naprotiv, meni je to baš slatko. Hvala ti na tome što
si me podsetio da treba da odnesem cveće na Gertin grob.“
„Eto, sad nisam samo lep već sam i sladak“, promrmljao je Bili.
„Bili Li, ti jesi veoma slatko i osećajno biće. Zar nisi znao da su to osobine
koje svaka žena traži u muškarcu? Pobogu, kako li si samo uspeo da ostaneš
neženja?“
„Umem brzo da trčim.“
Oboje smo se ovome slatko nasmejali.
„Sve to je prilično komplikovano“, rekao je.
Nastavila sam da ga ispitujem. „Misliš, još nisi uspeo da pronađeš pravu
ženu?“
„Možda ona i jeste bila prava, ali je vreme bilo pogrešno. Teško je postići
da se to dvoje poklopi.“
„U pravu si. Jeste teško.“
„A sada, reci ti meni zašto si danas došla u moju crkvu? Šta te je nateralo
na to?“
Ispričala sam mu sve po redu. „Stvarno sam besna na Drua. Ono je moj
automobil.“
„Daj mu taj prokleti auto. Nije ti potreban. Možeš koristiti Gertin ili kupi
sebi neki drugi. Okani se prošlosti, Trudi. Ona nam ionako postoji samo u
glavi.“
„Nisi samo lep i sladak već si i mudar. Dečko, bolje trči koliko te noge
nose“, našalila sam se.
Ispio je do kraja koka-kolu. „Idem sad kući. Imam još dosta toga da
završim pre spavanja.“
„Hvala ti na koka-koli, receptu i na divnom društvu“, rekla sam mu.
Osmehnuo mi se, mahnuo i zatim se izgubio iza žive ograde.
Ostala sam da sedim još najmanje sat vremena na onoj ljuljašci, malo se
boreći sa Luciferom, malo sa Svevišnjim. Priznajem da bi se moja mama

86
postidela kad bi videla koji je od njih dvojice izašao kao pobednik. A možda i
ne bi. Možda bi drage volje stala uz mene i pomogla mi da prospem kantu
punu užarenog uglja pravo na glavu mog bivšeg promiskuitetnog muža. U
stvari, sad uopšte više nije važno koji je od njih dvojice pobedio, zato što znam
da ću jednog dana morati da stanem pred jednog ili drugog i odgovaram za
ono što nameravam da uradim. Ipak, kako god se moja priča završila, znam da
ću jednog dana leći u grob sa osmehom na licu.
Otvorila sam dve konzerve sardina i razmazala pozamašnu količinu
ribljeg ulja po patosnicama i zadnjem sedištu svog automobila. Jednu sardinu
ugurala sam u odeljak za rukavice, dok sam drugu istresla u kasetu za CD-ove.
Vozačevo sedište dobro sam uglancala vazelinom, tako da se koža zasijala kao
da je nova. Za slučaj da Dru poveze i gospođicu Čeriti, debelo sam namastila i
suvozačevo sedište.
Pomislivši na to da bi Dru mogao da se oženi njome, pred očima mi se
stvorila slika njih dvoje kako izlaze iz crkve i potom se odvoze mojim kolima.
Zato sam pročeprkala po kanti za otpatke ispred svoje kuće i izvadila iz nje
gomilu praznih limenki koje su majstori što su radili na kući pobacali tokom
protekle sedmice. Odsekla sam konopac za sušenje veša i na njega nanizala
limenke u grupama od po tri, u ukupnoj dužini od oko petnaest metara. Skoro
ceo sat provela sam bušeći rupe na tim limenkama i privezujući ih za konopac.
Čak sam morala da legnem na zemlju ne bih li pronašla pravo mesto za koje ću
zavezati konopac, ali sam posao do kraja uspešno obavila.
Pronašla sam kutiju crnog imalina u ormariću ispod ispod sudopere i
njime iscrtala dva savršena srca na vetrobranu automobila. Bude li Čeriti
došla sa Druom, njihove face biće lepo uokvirene na staklu dok se budu
vozikali po gradu. Onda sam zakačila dve rolne toalet-papira da im se vijore s
antene i potom na prednjoj haubi ispisala imalinom Upravo privezani, s tim što
sam umesto tačke iznad slova i nacrtala srdašce.
Ne bude li Dru sutra ujutru došao po auto kako je obećao, odšlepaću ga
do njegove kancelarije i ostaviti ga pred njom. Gertin tri decenije star ford
maverik, garažiran, retko kad vožen i odlično održavan, odlično će mi poslužiti
za tu svrhu. Mada znam da taj automobil nema automatski menjač, već onaj
starinski s ručicom, moraću da se snađem i nekako ga odvezem do željenog
cilja. Hej, pa ovo nije više ona stara, kilava Trudi, već nova, hrabrija, veštija,
sposobnija i moćnija. Ova Trudi ne plaši se nijednog, pa ni ovog izazova.
Sutradan ujutru, tačno u pola osam, izašla sam na trem sa šoljom kafe u
ruci, sela na ljuljašku i strpljivo čekala. Tačno u petnaest do osam automobil u
kom su sedeli Dru, Čeriti i Džordža parkirao se pored moje impale. Dru i Čeriti

87
izašli su sa zadnjeg sedišta, a onda je Džordža odvezla Druov linkoln prema
gradu.
Dru je dugo piljio u dekoraciju na automobilu po koji je došao. „Tek sad
shvatam da si kompletna ludača.“
„Nije ona ludača! Ona je veštica!“ viknula je besno Čeriti. „I da znaš, Dru,
ne nameravam da se vozim u ovome“, dodala je nadureno i pokazala prstom
prema impali.
„Ključevi su ti unutra, dušice. Ili uđi u taj auto, ili hodaj pešice do grada.
Samo, plašim se da ćeš tako uništiti visoke štiklice.“ Gledala sam kako se Čeriti
uvlači u auto i seda na suvozačevo sedište. Sudeći po njenoj mimici i
preteranoj gestikulaciji, rekla bih da joj se ni najmanje nije dopalo to što joj se
vazelin zalepio za gole butine, koje su virile ispod one njene tesne mini-
suknjice.
„Ti jesi zrela za ludnicu!“, zavrištala je kroz prozor neposredno nakon što
je udahnula parfem a la sardina.
Podigla sam šolju i nazdravila joj njome.
Dru je doslovno skliznuo na vozačevo sedište i, osetivši vazelin pod
zadnjicom, izgovorio je toliko sočnih psovki da je njima mogao zapaliti čak i
vlažnu amazonsku prašumu. Zalupio je vratima, upalio auto i otvorio sva četiri
prozora. Na Čeritinoj faci video se izraz gađenja. Pretpostavljam da jadnica ne
voli sardine.
Moja osveta bila je slatka i uopšte mi nije izazvala osećaj krivice. Štaviše,
kikotala sam se kao šiparica.dok sam pogledom pratila kako se automobil
udaljava.
„Izgleda da ste se bog i ti konačno dogovorili oko vrste kazne za ono
dvoje“, rekao mi je Bili Li, koji se u tom trenutku pojavio iz pravca dvorišta.
„Prilično detinjasto, zar ne?“ kazala sam.
„Jeste. Ali, ako je ta tvoja detinjarija uspela da ti pročisti srce i učini te
srećnom, onda je postigla svoj cilj, zar ne? Jesam li ja to osetio miris sardine?“,
upitao je Bili i seo pored mene na ljuljašku.
„Aha. Pune dve konzerve, uz ulje u kom su stajale. I da, u pravu si. Osećam
se mnogo bolje zbog ovoga. Sad mi je srce na mestu. Neizmerno sam srećna
što je Dru uzeo taj prokleti auto i što smo bog i ja uspeli da se dogovorimo oko
ove male pakosti. Eto, konačno je to gotovo. Nego, hoćeš li da doručkuješ sa
mnom ili si možda već jeo?“
„Može li francuski tost i vruća čokolada?“ pitao je Bili.
„Tost sa sirom?“
„Imam li izbora?“

88
 „Nemaš. Ali zato te uveravam da je sir odličan i da nećeš zažaliti.“ Pošao je
za mnom u kuhinju, gde smo se zajedno prihvatili pripremanja doručka.

89
 Deveto poglavlje

B ili Li je skupio kajsije. Završili smo sa struganjem boje na drvenariji u

hodniku, ogradi stepeništa, gazištima, malom milionu prečki i prečkica,
da ne spominjem šmirglanje bogato izrezbarenih pilastera. Električari
su završili svoj deo posla. Centralna klimatizacija bila je instalirana. Sutra nam
dolazi majstor koji će prelakirati podove. Osećam se kao da me je pregazio
brzi voz, eto toliko sam se umorila od teškog rada. A tek koliko nam je još
posla predstojalo! A Bili Li je skupio kajsije.
U malom voćnjaku iza garaže raslo je jedno drvo jabuke, jedna kruška,
kajsija, breskva i dva pekan oraha. Ljuštenje onih sićušnih kajsija svakako nije
bila moja vizija večernje zabave posle izuzetno napornog dana ispunjenog
radom i pripremanjem terena za sutrašnji dolazak majstora za podove. Prsti
su mi još bili utrnuli od silnog šmirglanja svih onih ureza i pukotina na
prečkama ograde stepeništa. Mislim da je stvarno previše tražiti od njih da
posle svega toga sada još drže nožić za ljuštenje voća.
„Zašto si, pobogu, baš večeras morao da skupljaš te kajsije i šta ćemo
uopšte da radimo s njima?“, upitala sam ga kad je ušao na zadnja vrata noseći
punu korpu voća.
„Gerta mi je rekla da je prošle godine imala toliko kajsija da je mogla da
napravi džema za celu ulicu, pa sam stoga mislio da ih sad samo oljuštimo,
pospemo šećerom i zamrznemo.“
„I to baš večeras moramo da radimo?“
„Ne moramo, ali je korisno. Kajsije su zrele i neće izdržati još tri dana.“
Mora da sam napravila začuđen izraz lica, jer mi je odmah zatim kazao:
„Trudi, majstor za podove dolazi sutra rano ujutru da izlakira tvoju spavaću
sobu, hodnik i stepenište.“
Spustio je korpu s voćem na kuhinjski sto, pronašao u fioci dva nožića za
ljuštenje i počeo da ih oštri na brusu, koji je uzeo iz druge fioke. Za dvadeset
godina braka Dru nikad nije naoštrio nijedan nož na kamenu. Isto tako nikad
nije ni doneo kući korpu kajsija. Kao omamljena sam posmatrala kako Bili Li
vešto pokreće onaj nožić preko brusa i kako mu se pritom snažni mišići ruku
zatežu i opuštaju pri svakom pokretu.
„Hajde, budi dobra, pa donesi neku posudu s vodom da operemo kajsije.
Trebaće nam svakom još po dve činije, jedna za otpatke, a druga za oljušteno

90
voće. Ja ću doneti kese za zamrzivač i šećer iz ostave. Budemo li oboje prionuli
na posao, završićemo za sat vremena. Stvarno je šteta da ovako lepo voće
propadne.“
Pretpostavljam da su on i Gerta ovo zajedno radili svakog leta. Sakupljali
su kajsije i pripremali ih za kuvanje džema ili su ih zamrzavali za knedle.
Nikad nisam napravila tu poslasticu. Možda će moja mama biti prisebna bar
pola sata u narednih nekoliko sedmica da mi kaže kako se to radi. Uzela sam
dve činije i jedan poveći lonac i stavila ih na radnu površinu.
„Ne treba nam taj lonac. Iza vrata visi bela plastična četvrtasta posuda
koja služi za pranje voća“, rekao mi je.
„Kakve veze imaju ta tri dana s bilo čim?“, upitala sam ga dok sam skidala
tu posudu i punila je vodom.
Pogledao me je razdraženo. „Rekao sam ti. Majstor za lakiranje podova
dolazi sutra ujutru. Radiće s lakom za čamce, jer će taj ostati sjajan i nakon što
ga prebrišeš mokrom krpom. Ali on ima intenzivan miris i potrebna su mu
sedamdeset dva sata da se potpuno osuši“, pojasnio je.
Drago mi je što pritom nije prevrnuo očima, jer bih ga verovatno tresnula
po nosu.
„Dobro. I šta onda?“
Zlobno mi se iskezio. Mogla bih ga gađati kajsijom ili čak i nožem za
Ijuštenje.
„Reci mi, Trudi, gde se nalazi tvoje kupatilo?“
„O, ne“, uzdahnula sam i izdahnula na usta.
Moje jedino kupatilo bilo je ono na spratu, s druge strane podesta koji će
morati da se suši naredna tri dana, što je značilo da neću moći da ga koristim.
Kako mi to ranije nije palo na pamet? Ali kakve veze to ima s kuhinjom, u kojoj
smo mogli da ljuštimo kajsije nezavisno od toga jesu li stepenice izlakirane i
smrdi li lak ili ne?
„O, da. Moraćeš da se izgubiš odavde na tri dana dok se lak ne bude
potpuno osušio. Znaš i sama koliko je štetno udisati njegova isparenja.“
U redu, shvatila sam da ne smem ostati u kući dok se lak ne osuši, ali kuda
da odem? Gde bih mogla da provedem ta tri dana? Mama je prodala svoju kuću
još pre nekoliko godina. Kristal je ljuta na mene i nije mi uzvratila nijedan
poziv mesec dana. Marti i Betsi misle da sam zakačila neku po život opasnu
bolest, najverovatnije od Bilija Lija. I svi moji stari prijatelji i poznanici
izbegavaju me već mesec dana kao da sam kužna. Iako sam odlazila svake
nedelje u crkvu, tamo nisam poznavala nikog toliko dobro da bih ga mogla
zamoliti da prespavam kod njega tri noći.
„Imaš li ideju gde bi mogla da odeš?“, upitao me je Bili.

91
 „Postoji li možda kod tebe neka sobica viška?“, upitala sam ga
nepromišljeno.
„Postoji, ali imam bolju ideju. Trebalo je ranije to da ti kažem. Zašto ne bi
negde otputovala, recimo da posetiš stare prijatelje? Mnogo si radila ovog
meseca. Mogla bi otići na tri dana u posetu nekim rođacima?“
„Prijatelji i rođaci su precenjeni. Odsešću u Vestern inu“, izgovorila sam
ravnodušno.
„Moram da odem do Dalasa da uzmem neku drvenu građu. U blizini
granice s Luizijanom postoji jedan ljubak, miran gradić. Hoćeš li da ideš sa
mnom?“
Da li bih smela da odem s njim na tri dana?
„Bacila sam mobilni telefon u jarak i nisam kupila drugi. Moja jedina veza
sa maminim staračkim domom je preko ovog fiksnog telefona.“
„Pozovi njenu negovateljicu u domu i daj joj broj mog mobilnog telefona
za slučaj da nešto iskrsne ili idi u grad i kupi neki od onih pripejd-telefona za
dolar.“
Pokušala sam da se setim kad sam poslednj i put boravila izvan
Tišominga duže od jednog dana. Bila sam u Dalasu kad sam vodila Kristal da
gleda Dizni na ledu za sedmi rođendan. Kad joj je bilo jedanaest, bile smo
zajedno u Vašingtonu, u Nacionalnom muzeju američke istorije. Posle toga
više nije htela nigde da putuje preko leta. Radije je ostajala kod kuće i zvala
prijatelje da dođu da se kupaju u našem bazenu.
Bili je nastavio da govori: „Mislio sam da bismo mogli svratiti u tržni
centar Galerija u Dalasu pre nego što uzmem ono drvo. Tamo bi mogla da
obaviš kupovinu. A taj gradić o kom sam ti pričao, Džeferson, nalazi se na dva
sata vožnje istočno od Dalasa. Mogli bismo se odvesti tamo, odsesti u jednom
mirnom prenoćištu u kom sam već bio i vratiti se ovamo Četvrtog jula, pre
nego što počne vatromet na fudbalskom stadionu. Ideš ili ne ideš?“
„Idem“, brzo sam odgovorila.
„Onda što pre završimo posao s ovim kajsijama, da bismo imali vremena
da se spakujemo.“
Do vremena kad smo stigli do pranja pribora i noževa, već me je bila
obuzela blaga ushićenost zbog toga što ću pobeći iz ovog grada na cela tri
dana. Čim smo popakovali sve kajsije i ubacili ih u zamrzivač, otišli smo u grad
i kupili pripejd mobilni telefon s trista minuta razgovora i dvesta poruka. Bili
Li je poneo sa sobom laptop i odmah mi podesio telefonske opcije. Dotad
nisam znala da je toliko vešt s kompjuterima, ali opet, postojalo je toliko toga
što nisam znala o njemu.

92
 Kad mi je namestio telefon i proverio da li radi, krenuo je svojoj kući
prethodno mi skrenuvši pažnju da budem spremna da krenemo rano ujutru.
Čim bude stigao majstor za podove, što je trebalo da se desi u osam sati, nas
dvoje sedamo u Bilijev kamionet i krećemo na put. Nisam mu rekla da ću se
cele noći najverovatnije buditi na svakih sat vremena da se ne bih slučajno
uspavala.
Dok sam ležala u penušavoj kupki i razmišljala o tome da bih mogla
skoknuti do frizerskog salona u Galeriji i srediti kosu, odjednom sam se setila
da sam iz stare kuće otišla bez kofera. Sve što sam imala bile su najlonske kese
u kojima sam donosila hranu, koje sam kasnije iskoristila za odlaganje smeća.
Bila sam sigurna da na tavanu mora postojati neki kofer. Znala sam ne
mogu očekivati da pronađem crni samsonajt od sedamsto dolara kakav sam
ostavila u staroj kući, ali svakako bih mogla pronaći neki dovoljno veliki da u
njega spakujem odeću za dva dana. Iskočila sam iz kade, brzo se obrisala da ne
bih ostavila vlažne tragove na sveže išmirglanom podu i odjurila u spavaću
sobu da obučem gaćice i spavaćicu.
Nije trebalo da ulazim na taj tavan po mraku. Dok sam onako bosonoga
stajala na ulazu i mlatarala rukama ispred sebe ne bih li dohvatila kabl sa
sijalicom, miš mi je pretrčao preko prstiju. Glasno sam vrisnula i odskočila
uvis pokušavajući da se uhvatim rukama za neku gredu, međutim, gravitacija
me je vratila nazad, pa sam svom težinom tresnula o pod. Od silnog straha
ponovo sam odskočila uvis i tek tad sam slučajno rukom dohvatila kabl sa
svetlom. Uspela sam nekako da pritisnem prekidač i uključim svetlo, ali se od
moje težine kabl pokidao i tako sam ponovo završila na zadnjici.
Izgovorila sam toliko sočnih psovki od čijeg otrova bi se verovatno
sljuštila boja sa zidova, zatim sam proverila jesam li možda uganula skočni
zglob ili slomila neku kost. Ako mi zbog glupog miša bude propalo putovanje,
taj bedni glodar zažaliće dan kad se rodio na mom tavanu. Srećom, sve je bilo
u redu, osim što mi je ponos bio povređen. Napravila sam još nekoliko koraka
prema unutra i uletela pravo u paukovu mrežu koja mi se zalepila za lice i
kosu kao superlepak. Koliko god da mlatarate rukama i pokušavate da je
skinete sa sebe, ona se još više lepi i kači se na vas. Ne znajući šta da radim,
zgrabila sam prvu stvar koja mi je pala pod ruku, za šta se ispostavilo da je
stara jastučnica, i onda sam njom skinula tu glupost sa glave. U ovom trenutku
kese iz samoposluge delovale su mi sasvim prikladne za pakovanje stvari.
Kome je uopšte potreban kofer?
Ali, kad sam se već našla na tom tavanu i uspela da se iskobeljam iz
paučine, onda ne bi bilo loše da ga ipak potražim. Sve stvari su bile pokrivene
belim čaršavima. Još je samo nedostajalo da se odnekud čuje zveckanje lanaca

93
i škripa vrata, pa da ova scena bude ista kao iz horor filmova. Zavirila sam
ispod svake pokrivke. Bilo je tamo starih lampi i drvenih kovčega koji bi bili
savršeni za odlaganje štepanih pokrivača, čajnih stočića i okvira za slike, ali
nijednog kofera.
Taman kad sam htela da odustanem od potrage, čulo se snažno kucanje
na ulaznim vratima. Bilo je skoro deset sati uveče i stvarno mi nije bilo jasno
ko bi to meni mogao da dođe u posetu u ovo doba. Niko me nije posećivao ni
danju, a kamoli noću. Posegnula sam za kablom da isključim svetlo, ali tek tad
sam se setila da je pokidan. Uhvatila sam vrelu sijalicu onom jastučnicom i
odvrnula je, a zatim oprezno sišla s tavana. Odjurila sam do spavaće sobe da
navučem kućnu haljinu i zatim se zaputila stepenicama u prizemlje, usput
vičući tom nekom da sačeka i da odmah stižem.
Otvorila sam vrata na dužinu lanca. Pred vratima je stajao Bili Li sa
širokim osmehom na licu. Podigao je kofer prema meni, onaj moderan s
točkićima i sa ručkom koja se izvlači u uvlači. „Doneo sam ti ovo. Mislio sam da
će ti zatrebati.“
Skinula sam lanac i otvorila širom vrata. „Izvoli, uđi.“
On je koraknuo dva koraka unazad. „Hvala, ne bih. Kasno je i već si u
spavaćici. Uostalom, pogledaj preko puta. Vajola već viri iza razmaknute
zavese i gleda ovamo. Verovatno je čula kad sam ti zakucao na vrata.“
„Boli me briga za nju. Nismo tinejdžeri. Slobodno uđi ako to želiš.
Uostalom, ovde si češće nego kod svoje kuće. I danju, i noću“, rekla sam mu.
„Ne, rivala. Stvarno moram da završim još neke posliće pre nego što sutra
otputujemo.“
Čim je otišao, odvukla sam kofer na sprat. Vesti će se sutradan raširiti
gradom poput požara. Bili Li je doneo Trudi kofer. Već čujem glasine koje
spekulišu da li se to Trudi pakuje da se vrati bivšem mužu. Posle one svinjarije
s automobilom, Dru verovatno ne bi hteo da me primi ni da prenoćim kod
njega. I uopšte me nije bilo briga. Neće me biti ovde tri dana i mogu da pričaju
šta hoće i koliko hoće, ali odgovor neće dobiti. Mogu svi da crknu od muke!
Smeškala sam se sve vreme dok sam slagala majice, farmerke i ostale stvari u
kofer (da, spakovala sam i novu haljinu za svaki slučaj).
Loše sam spavala. Cele noći u glavi sam pravila spisak onoga što bi
trebalo da kupim u Galeriji. Sutradan ujutru ostala sam bez teksta kad sam
videla da je Bili Li parkirao veliki plavi kombi u hladovinu ispod drveta u
zadnjem dvorištu. Nisam znala da je imao i ovaj novi kombi, a ne samo onaj
stari zarđali kamionet.
Otvorila sam vrata pre nego što je pokucao na njih. „Hej, odakle se stvorio
taj lepi kombi?“

94
 „Držim ga u garaži pored radionice. Sredio sam ga tako da u njega stane
građa dužine od dva i po metra, tako da ne može pokisnuti.“
Smestila sam se u udobno sedište i zakopčala sigurnosni pojas. „Dopada
mi se što je sedište ovoliko visoko.“
„Jednom, kad ne budem kupovao građu, odvešćemo se nekud mojim
kolima.“
Ovo je bilo prvi put da je uopšte spomenuo da ima i automobil. Život je
stvarno pun malih iznenađenja. Ko zna šta li se sve još krije u toj njegovoj
velikoj kući i iza onih ogromnih garažnih vrata? Zagolicalo mi je maštu i
raspirilo radoznalost, ali nisam želela da zabadam nos u njegov život.
„Kakvu muziku voliš?“ upitao me je.
„Kantri“, odgovorila sam.
„Može li Džordž Strejt?“
„Obožavam ga.“
Ubacio je CD u plejer i onda smo u tišini slušali Džordža skoro čitav sat.
To je samo po sebi bila velika nagrada. Dok sam se vozila s Kristal, ona je svaki
put slušala rok muziku. S vremenom sam naučila da se tokom vožnje sasvim
isključim i utonem u misli dok ona maše glavom levo-desno i lupka prstima po
volanu. Kad bismo Dru i ja negde putovali, on je redovno puštao klasičnu
muziku. I prema njoj sam se odnosila na isti način kao i prema roku: pustila
bih je da mi uđe na jedno uho i onda bih je propustila kroz drugo, dok je Dru
lupkao prstima po volanu i pevušio arije. Kantri sam mogla da slušam jedino
kad sam se vozila sama.
„Kakvo je to posebno drvo koje treba da kupiš?“, upitala sam Bilija kad je
izvadio Dordžov CD iz plejera i pružio mi kutiju da izaberem neki drugi.
„Jasika.“
„Šta je to?“, prebirala sam po CD-ovima i pronašla Alana Džeksona, kog
veoma volim, pa sam ga pružila Biliju.
„To je papreno skupo i trenutno veoma popularno drvo za izradu
nameštaja i ugradnih plakara. Ima veoma lepe šare.“ Ubacio je CD u plejer i
kabinu su ispunili zvuči Alanove pesme Livin on Love.
„Koliko je skupo?“ pitala sam ga samo da bih skrenula misli s reči pesme u
kojoj je Alan pevao da je, kad nemate nikog ko vam je srcu drag, onda sve
ostalo besmisleno.
Jesam li verovala u to? Nekad jesam. Ali, pošto sam sada imala Bilija Lija,
videla sam da moj život svakako nije bezvredan i besmislen.
Bilijeve reči nadjačale su muziku. „Ta količina koju nameravam danas da
kupim, a što će ispuniti skoro ceo kombi, vredj oko tri hiljade dolara.“
„Šta ćeš, pobogu, da praviš od tolikog drveta?“

95
 „Svašta. Ali radije bih da pričamo o tebi, Trudi, nego o ceni drveta. Reci mi
zašto nisi završila koledž. Oduvek si bila veoma pametna. Mislio sam da ćeš
postati bar direktor Nase ili načelnica Ef-Bi-Aja.“
„Udala sam se. U stvari, htela sam da predajem u školi, ali je Dru insistirao
da odmah dobijemo dete. Kad se Kristal rodila, tražio je da ostanem kod kuće i
brinem se o njoj. Budući da nam nije bio potreban novac, pristala sam. Po
Kristalinom polasku u školu, zaposlila sam se kao pomoćnica nastavnice u
školi, i to ne iz potrebe već iz čiste dosade, i time sam se bavila sve do danas.
Nego, kad smo kod pameti, mene iznenađuje kako to da ti nisi posao direktor
Nase ili u najmanju ruku predsednik neke afričke države.“
„Zadovoljan sam onim što radim i mestom gde živim. Šta bi ti promenila u
životu da možeš da vratiš vreme?“, upitao me je.
Odgovorila sam mu posle nekoliko minuta razmišljanja. „Prvo sam
pomislila na to da se uopšte ne bih udavala, ali, da nisam to učinila, onda ne
bih imala Kristal. Ne znam ni sama šta bih promenila. Možda bih promenila
ljude oko sebe. A ti? Šta bi ti promenio?“
„Ništa.“
Mora da sam napravila upitan izraz lica, čim je odmah nastavio da mi
pojašnjava svoj stav. „Sve što bih promenio u prošlosti skrenulo bi me s ovog
životnog puta i onda se ti i ja sad ne bismo vozili u mom kombiju.“
Nasmešila sam se. Alan je pevao o tome da se nije moguće odreći ljubavi
zato što je ona jedina prava sila koja nas tera napred.
„Zar mi nećeš malo šire objasniti ono što si rekla?“ upitao me je.
„Izvini. Slušala sam reči pesme. Kad bih mogla da vratim vreme, i pritom
zadržim sadašnje znanje, sigurno bih provodila mnogo više vremena s Gertom,
a ne s ljudima koji su me odbacili.“
On je zaklimao glavom ozbiljnog izraza lica. „A ja sam, mislim, mogao biti
malo hrabriji.“
„Znači, oboje bismo ipak nešto promenili u dosadašnjem životu?“
„Možda, ali samo pod uslovom ako to nešto ne bi promenilo tok ovog
dana“, uzvratio je on.
Muzika se zaustavila i Bili mi iznova pružio onu kutiju. Ovog puta
odabrala sam starog Džordža Džounsa, čiju smo muziku slušali sve do kraja
puta. Bilo je tačno jedanaest sati kad smo ušli u prodavnicu luksuzne odeće
Niman Markus. Ugledavši nas, mlada prodavačica samo je ljutito progunđala
nešto sebi u bradu. Njena sjajna, kao ugalj crna kosa bila je smotana u punđu
na potiljku. Moderan i skup kostim na njoj mogao je lako biti jedan od mojih
koje je Dru verovatno bacio u kontejner nakon što je ispraznio moj plakar.

96
 „Izvolite, gospođo, mogu li vam nekako pomoći?“, upitala me je prilično
rezervisanim tonom.
„Ne, hvala. Sama ću se snaći. Samo bih vas zamolila da mi za otprilike pola
sata oslobodite jednu od kabina za probu.“
Očekivala sam da će se Bili Li pobuniti zbog tih pola sata, ali, umesto da
zareži, on mi se samo umiljato osmehnuo.
Prodavačica je bila hladno uljudna. „Biću ovde, u ovom odeljenju. Kad
vam budem zatrebala, samo me potražite i odmah ću vas povesti u slobodnu
kabinu.“
Dobro, nije mi uputila onaj osmeh koji bi značio ura, ova će mi ostaviti
debelu napojnicu, ali nije ni namreškala nos kao da je namirisala nešto
smrdljivo, budući da sam nosila na sebi farmerke s flekom od izbeljivača na
kolenu, štrikanu majicu s Pajom Patkom na prednjoj strani i patike umazane
bojom. Bili je, kao i obično, nosio svoj stari radnički kombinezon i džins-
košulju. Još su nam samo falile vile, pa da izgledamo kao ono dvoje sa slike
Granta Vuda.
Uzela sam odeću, a Bili Li se smestio u udobnu plišanu fotelju, ispred niza
kabina. Ušla sam u jednu od njih s brdom odeće preko ruke, ali nijedan komad
nije mi odgovarao. Laknulo mi je kad me je prodavačica, koja je došla do vrata,
upitala može li nekako da mi pomogne.
„Hvala vam mnogo“, rekla sam. „Sve što sam uzela veliko mi je. Već deset
godina nosim broj četrdeset šest. Jesu li se veličine u međuvremenu
promenile?“
„Koliko znam, nisu. Prebacite odeću preko vrata, a ja ću vam doneti sve to
isto, samo za broj manje.“
Počela sam da prebacujem gomilu skupocenih haljina i kostima preko
vrata. Htela sam da kupim samo jedan kostim i dve haljine za crkvu, ali, kad
god bih nešto lepo ugledala, još nešto bi mi privuklo pogled i ništa od toga nije
bilo crno.
„Oprostite, bila sam slobodna da vam donesem još nekoliko prigodnih
komada. Imate tako lepu kožu i divne oči, pa sam pomislila da bi vam veoma
lepo stajalo crveno.“
Ispružila sam ruku kroz odškrinuta vrata i uvukla unutra najmanje deset
ofingera s odećom. Laskanje će joj danas doneti lepu napojnicu.
„Koji broj obuće nosite? Mogla bih vam potražiti nešto što se slaže s tom
odećom“, rekla je.
Izgleda da sam upravo dobila ličnog potrčka. Imala sam ih i ranije, ali
nikad mi se nije dopadalo ono što su mi donosili. „To bi bilo divno. Nosim broj
trideset osam.“

97
 Odabrala sam crvene pantalone i odgovarajuću bluzu, ljupku letnju
suknju cvetnog desena, žute kapri pantalone, dve haljine za crkvu i po par
cipela za svaku od ovih kombinacija.
Odnela je sve to do pulta za plaćanje i malo se trgnula kad je videla da
sam izvadila čekovnu knjižicu.
„Ti čekovi nisu iz naše države, pa bih vas molila da mi date neki
dokument za identifikaciju.“
Mogla sam joj pročitati misli. U sebi je verovatno pomislila da je
protraćila sa mnom cela dva sata, a sad ću joj uvaliti ček bez pokrića.
Otvorila sam novčanik i okrenula ga prema njoj da bi mogla da vidi moju
vozačku dozvolu s novom slikom i bankovnu karticu. „Ako vam je tako
zgodnije, slobodno pozovite moju banku. Ne bih želela da imate bilo kakav
problem zbog mene.“
Progutala je knedlu, ne znajući da li da me posluša i tako me uvredi ili da
ipak rizikuje.
Široko sam joj se osmehnula. „Sve je u redu. Samo ih pozovite. Broj
telefona ispisan je u dnu kartice.“
Vredelo je sačekati samo da vidim onaj izraz na njenom licu. Do trenutka
kad je spustila slušalicu, njeno krajnje nepoverljivo lice pretvorilo se u izraz
osobe koja se silno obradovala kad je ugledala najbolju prijateljicu posle deset
godina.
„Hvala vam što ste bili tako predusretljivi i oprostite što ste morali da
čekate. Ja sam Dezire. Slobodno me potražite kad budete dolazili idući put.“
Zatim je pažljivo popakovala kupljenu odeću u luksuzne kartonske kese.
Po izlasku iz prodavnice, Bili Li je uzeo kese iz moje ruke i poneo ih. Sve
do izlaska iz tržnog centra ćutao je, a onda se nestašno zakikotao sebi u bradu.
„Šta ti je toliko smešno? Odeća koju sam kupila ili njena cena?“
„Lepo si izgledala u svemu što si odabrala. Štaviše, bilo mi je izuzetno
drago što si izlazila iz kabine da se pokažeš u novoj odeći. I nije me briga i da si
potrošila još toliko novca, zato što si bila srećna i osmehivala si se. To se zove
pametno potrošen novac.“
„Opa“, promrmljala sam.
„Meni je to baš bilo zabavno.“
„Zabavno? Sedeo si tamo cela dva sata gledajući mene kako isprobavam
odeću i ti to zoveš zabavom? Nisam sigurna da na svetu postoji još jedan
muškarac s toliko strpljenja koliko ga ti imaš.“
„Nisam ništa trpeo pa mi stoga strpljenje nije ni bilo potrebno. Želiš li još
da kupuješ?“

98
 „Ne, završila sam“, odgovorila sam. „A ti? Hoćeš li da odemo do još jedne
drvare ili gvožđare?“
„Treba samo da kupimo još dosta šmirgle i sredstva za skidanje boje, a to
možemo nabaviti i u Tišomingu. Jesi li gladna? Možemo pojesti burger ili šesti
u neki restoran da ručamo.“
„Šta kažeš na to da kupimo hamburger u Meku i da ga jedemo putem do
odredišta? Jesu li nam rezervisane sobe?“
„Naravno da jesu“, odvratio je.

99
 Deseto poglavlje

O
sim što se mogao pohvaliti sa više novih dvospratnih porodičnih kuća,
gradić Džeferson u Teksasu ni po čemu se nije razlikovao od
Tišominga. Bez obzira na to, osećala sam se presrećno kao
šestogodišnjakinja na božično jutro. Mojim venama tekla je sloboda, osećanje
koje veoma dugo nisam iskusila.
Ali, kad je Bili Li parkirao kombi ispred prelepe predratne vile, shvatila
sam da Džeferson ipak ima nešto čega u Tišomingu nema. Disanje mi se
ubrzalo od samog pogleda na tu lepoticu. I krvni pritisak mi je porastao
najmanje za dvadeset jedinica. Na tabli ispred vile je pisalo Pansion Skarlet
O'Hardi, ali je kuća zapravo izgledala isto kao Tara, vila u kojoj je živela Skarlet
O'Hara iz romana Prohujalo s vihorom. Ta knjiga mi je bila omiljena, i to što
sam sada sedela u kombiju parkiranom ispred vile identične onoj iz romana
izgledalo mije kao ostvarenje najlepšeg sna. „Predivna je. Možemo li da uđemo
da je pogledamo?“, prošaputala sam. Bili Li je izašao iz kombija i otvorio mi
vrata. „Tebi sam rezervisao sobu Skarlet. Ja ću biti u generalovoj.“
„Ovde ostajemo?“, upitala sam ga jedva dolazeći do daha. „Mislio sam da
će ti se dopasti, ali, ako želiš, možemo potražiti drugi smeštaj?“
„O, ne! Želim baš ovde da ostanemo. Stvarno.“ Iskočila sam iz kombija i
krenula s njim prema tremu. Poštovanje koje sam u tom trenutku osetila u
srcu bilo je slično onom osećanju koje me je u nedelju preplavilo u crkvi.
Upravo ulazim u repliku Tare. Pretpostavila sam da duh Skarlet još živi u ovim
zidovima isto kao i Batlerov. Malo mi je nedostajalo da zabalavim po majici, jer
ovo je za mene bilo pravo čudo. Da sam ikad stajala pred streljačkim vodom i
da su mi ponudili ispunjenje poslednje želje, mislim da bih zatražila da me
streljaju ispred ove kuće.
Na vratima nas je dočekao batler obučen u uniformu iz onog vremena, a
zatim je uzeo naš prtljag i poneo ga stepenicama. Dok smo koračali za njim,
primetila sam da su prozori ukrašeni zelenim baršunastim draperijama, istim
onakvim kakve su krasile prozore u dnevnom boravku Tare.
Batler je otvorio vrata sobe Skarlet i pomerio se ulevo. Bili Li se naslonio
na okvir vrata i sa osmehom na usnama posmatrao kako pravim kompletnu
budalu od sebe. Cičala sam i skakala u mestu kao raspomamljena klinka ne
obazirući se ni na koga. Nije me bilo briga čak ni da se moja stroga i pobožna

100
baka sad pojavi ovde i ukori me zbog lošeg ponašanja. Stajala sam usred
Skarletine spavaće odaje.
„Kami King je jednom odsela ovde. Ona je glumila Boni Blu u filmu
Prohujalo s vihorom“, rekao mi je batler.
„Dopada li ti se?“ upitao me je Bili Li.
„Dopada li mi se? Oduševljena sam, Bili Li! Osećam se kao da sam
južnjačka lepotica.“
„Sad ću vas povesti do vaše sobe“, kazao je batler Biliju Liju.
Pre nego što sam uspela još nešto da kažem, njih dvojica su otišli i vrata
su se zatvorila. Zažmurila sam i lagano se okrenula oko sebe. Kad sam ponovo
otvorila oči, videla sam da je soba opremljena starinskim nameštajem pod
kojim se podrazumevao i raskošni krevet s izrezbarenim uzglavljem i plišanim
baldahinom, elegantni kauč presvučen tamno-ružičastim baršunom smešten
ispod prozora, starinske lampe s bogato ukrašenim staklenim abažurima i
kamin s hrastovim okvirom. Zidovi su bili oblepljeni tapetama s
tamnocrvenom podlogom, a u kupatilu je stajala kada dovoljno velika da u nju
stane dvoje odraslih.
Prešla sam rukom preko posteljine osećajući pod prstima svu njenu
mekoću, pa sam sela na kauč i zagledala se u zalazak sunca, pritom dramski
zaklonivši rukom oči, baš kao što je to učinila i Vivijen Li u jednoj sceni filma.
Svaka reč koja mi je u tom trenutku proletela kroz glavu bila je izgovorena s
južnjačkim akcentom.
Danas mi je rođendan. Niti sam više u cvetu mladosti niti se iko setio
današnjeg dana, ali uopšte me nije bilo briga za to jer sam upravo dobila
najlepši rođendanski poklon na svetu. Jednom ću reći Biliju Liju kakvu želju mi
je ispunio, ali ne u skorije vreme. Rešila sam da uživam punim plućima u
svakom minutu provedenom u ovom gradiću da bih kasnije imala čega da se
prisećam.
Mama mi je često govorila da sam promašila vatromet za samo dva dana.
Oduvek sam se pitala da li bih bila hrabrija i pametnija da sam se rodila
četvrtog jula, na Dan nezavisnosti. Zagledala sam se u svoj odraz u ogledalu
koje je visilo iznad toaletnog stočića. U njemu sam videla ženu tamne
kovrdžave kose i teško opisivih zelenih očiju s pokojom boricom oko njih.
Četvrtastog lica i punih usana. Tek tad sam shvatila koliko ličim na pokojnu
baku. Nije čudo što me je mama mešala sa svojom majkom onim danima kad
joj nije bilo dobro.
Mada mi jeste bio rođendan, sve do ovog trenutka nisam se prisetila
uobičajenog buketa crvenih ruža koje mi je Dru donosio svake godine i
tradicionalno ih ostavljao u velikoj vazi u hodniku. Mama bi verovatno

101
pomislila da sam nova spremačica koja je došla da joj pospremi kupatilo, ako
bi joj danas bio jedan od onih loših dana, a takvih je u poslednjih nekoliko
godina bilo sve više. Kristal bi se setila mog rođendana jedino ako bih je ja na
to podsetila. Onda bi otrčala do prve juvelirnice i tatinom kreditnom karticom
kupila neki komad nakita. Imam najmanje šest istih zlatnih privezaka u obliku
srca s popreko izgraviranom rečju Mama. Svi stoje u srebrnoj kutiji za nakit na
mom toaletnom stočiću u Druovoj kući.
Ko zna da li ju je Čeriti već pronašla? Ako jeste, verovatno se razočarala
jer je, pretpostavljam, očekivala da će unutra pronaći rubine, drago kamenje
koje odgovara mom horoskopskom znaku, a ne priveske s natpisom Mama
kupljene u minut do dvanaest i jeftin prsten koji mi je Dru kupio pola godine
pre nego što smo se zvanično verili. Onaj skupi, verenički, poklonio mi je na
dan veridbe, ali, budući da je taj prsten pripadao njegovoj majci, stavio ga je u
sef među ostale dragocenosti čim mi je na domali prst leve ruke stavio zlatnu
burmu.
Ma ko još mari za sve njih! Ja sam se nalazila u spavaćoj sobi Skarlet
O'Hare! Srce mi je od silne sreće naraslo kao kvasac i bolelo me je uvo za
njihove ruže, priveske i sve ostalo. Ništa nije moglo da umanji niti da obriše
radost koju sam osećala u tom trenutku. Iz misli me je prenulo kucanje na
vratima. Odškrinula sam vrata i pred njima ugledala Bilija Lija u oker
pantalonama, plavoj majici, koja je lepo istakla modrinu njegovih očiju, i
svečanim kožnim cipelama. Pepeljastoplavu kosu začešljao je unazad i divno
je mirisao na losion posle brijanja.
„Možemo li se naći u salonu za pola sata? Vodim te na večeru.“, rekao je.
Sigurna sam da je na mom licu mogao ugledati samo šok. Budući da sam
po drugi put u roku od sat vremena ostala bez teksta, samo sam poslušno
klimnula glavom. Istuširala sam se najbrže što sam mogla, s tim što sam samoj
sebi obećala da ću se kasnije uvaliti u vruću kupku i ležati u njoj sve dok se
voda ne ohladi. Obukla sam novu, lepršavu suknju cvetnog desena i pamučni
džemperak koji je istakao zelenu boju mojih očiju, počešljala se i nabacila
trunčicu šminke. Nisam se sjurila stepenicama, već sam silazila polako, korak
po korak, pritom zamišljajući da sam otmena dama u zelenoj raskošnoj
dugačkoj haljini od baršuna s bogatom podsuknjom, da nosim suncobran u
ruci i govorim južnjačkim akcentom. Niti sam izgledala niti zvučala kao Skarlet
O'Hara, ali mi se dopadalo da verujem kako je moj duh jednako vatren koliko
je bio njen.
Salon me nije razočarao. Ko god da ga je dizajnirao, mora da je iskreno
voleo ono doba i dobro je prostudirao izgled Skarletine Tare. Bili Li je sedeo u
crvenoj fotelji pored kamina. Čim me je ugledao, ustao je i zaputio se prema

102
meni. Te večeri izgledao mi je čak lepše i od samog Reta Batlera i za njega nije
postojao niko drugi osim mene.
„Spremna?“ upitao me je.
„Kuda idemo?“
Uhvatio me je podruku. „Na večeru. Nadam se da voliš italijansku kuhinju.
Tamo sam nam rezervisao sto.“
„Da, volim. Ovo je sve tako...“, nisam uspela da dovršim rečenicu, jer sam
pred sobom ugledala fijaker s upregnutim konjem pored ivičnjaka trotoara.
„Mislio sam da bi volela da se malo vratiš u prošlost“, kazao je Bili i široko
mi se osmehnuo.
„O, bože!“ ostala sam bez daha.
Kočijaš nam je otvorio vrata i Bili Li je ispružio ruku prema meni da mi
pomogne da se popnem u fijaker. Više se uopšte nisam osećala kao Trudi
Metjuz, već kao prava južnjačka lepotica. Dok smo se vozili kaldrmisanim
ulicama, prolazeći pored Hristove episkopalne crkve, muzeja i nekoliko hotela,
pokušala sam da zamislim kako je ovde sve izgledalo u vreme pre Građanskog
rata. Pred očima su mi se nizale slike mnogo mirnijeg, manje bučnog i svakako
uglađenijeg načina života nego što je današnji. Kočijaš nam je celim putem
pričao legende ili zanimljive crtice o svakom objektu ponaosob pored kog
bismo prošli. Nisu mi bili potrebni sveska i olovka da ih zapisujem, budući da
mi se sve što sam dosad doživela duboko urezalo u srce i dušu.
Kad se fijaker zaustavio pred italijanskim restoranom u zapadnom delu
gradića, Bili li je, kao pravi južnjački džendmen, prišao mojoj strani, otvorio mi
vrata i ispružio mi ruku da mi pomogne da izađem iz fijakera. Zatim je otvorio
vrata restorana, sklonio se u stranu da me propusti, poveo me do našeg stola i
izvukao mi stolicu da sednem. Potom je naručio bocu starog crnog vina,
pritom besprekorno izgovorivši njegov naziv na francuskom jeziku. Da sam ga
ja naručivala, toliko bih petljala jezikom i zamuckivala da mi nam konobar
verovatno doneo bocu mineralne vode, a ne ovo divno, prefinjeno vino.
Naručila sam teletinu s parmezanom, a Bili Li lazanje. Posle večere,
razgovarali smo o tome koliko se roman Prohujalo s vihorom razlikuje od
istoimenog filma. I stvarno se odavno nisam ovako lepo osećala.
Tokom večere, nekoliko puta sam bacila pogled kroz prozor, tek da
proverim da li fijaker još stoji pred restoranom. Mada se pansion O'Hardijevih
nalazio na samo petnaestak minuta lepe šetnje odavde, želela sam da se još
jednom provozam fijakerom ne bih li osetila draži spokojnog života kakav je
Skarlet vodila pre početka rata.
„Neće on nikuda. Iznajmio sam taj fijaker na celo veče“, rekao je Bili Li i
time otklonio moju neodumicu.

103
 Osmehnula sam se. „Ako mi je ovo nagrada za sve ono naporno
šmirglanje podova, mogla bih češće pozvati majstora da mi nešto izlakira.“
„Znači, dopalo ti se sve ovo, je li? Rekla si da sam lep i osećajan. I šta sam
još?“
„Divan“, odgovorila sam.
Nacerio se. „Hej, taj mi se pridev najviše dopada od svih koje si dosad
upotrebila.“
„Drago mi je što smo se konačno složili oko jednog“, našalila sam se.
Podigao je čašu. „Za Trudi, koja izgleda veoma lepo s novom frizurom i u
novoj odeći.“
Kucnula sam čašu o njegovu. „Hvala ti na komplimentu.“
„Hoćeš li da naručimo tiramisu da ponesemo, da imaš šta da pregrizeš
ako ogladniš usred noći?“ upitao me je.
„Dušice, ja obično mogu da pojedem duplu porciju kolača, ali sad sam se
toliko slatko najela da ne verujem da ću ogladneti do sutra po podne.“
„Budeš li ipak poželela taj kolač, možemo ga poručiti da nam ga donesu u
pansion.“
Konobar nam je doneo račun i spustio ga na sto. Bili je ubacio nekoliko
novčanica u kožne korice i dao momku znak rukom da zadrži kusur.
Kad smo se opet popeli u fijaker, Bili je rekao kočijašu da nas provoza po
okolini. Da sam ja nečiji vodič i da dobijem zadatak da ga provedem kroz
Tišomingo, naša turistička tura ne bi trajala duže od deset minuta. Međutim,
Džeferson je bio nešto sasvim drugo. Vozač nas je provezao kroz centar i
potom nas odvezao istočno od grada, preko mosta nad velikim močvarnim
zalivom, zatim prema drvoredu otmenih čempresa, sve vreme nam pričajući
istoriju ovog kraja. Dok je govorio, slušala sam ga samo s pola uha, jer mi
prošlost nije zvučala toliko lepo kao što jeste horsko oglašavanje žaba,
zrikavaca i ostalih noćnih stvorenja čija je muzika ispunila ovu toplu letnju
noć. Činilo mi se kao da mi svi oni pevaju rođendansku pesmu.
Močvara je imala specifičan miris, koji nije bio ni nalik onom kako je
mirisao potok Penington u Tišomingu. Čak ni one godine kad je toliko nabujao
da su zbog visokog vodostaja morali da zatvore stari drveni viseći most,
Penington nije mirisao kao ova velika močvara.
„O čemu razmišljaš?“, upitao me je Bili Li.
„O starom visećem mostu na potoku Penington iz vremena dok sam bila
dete“, odgovorila sam mu iskreno.
Bili Li se zakikotao. „Povedem te u obilazak Džefersona, a ti razmišljaš o
visećem mostu iz detinjstva?“

104
 „Izvini. Ovde mi je stvarno prelepo i celo veče je čarobno. Slušala sam
zrikavce i žabe, i prisetila se onog rukavca. Nisam mislila da...“
Potapšao me je po ruci i zatim je zadržao u tom položaju umesto da je
skloni. „Ne moraš da mi se izvinjavaš. Palo mi je na pamet da bismo ovo isto
mogli ponoviti u Tišomingu i tamo slušati žabe i zrikavce. Šta misliš da kupimo
jedan ovakav fijaker?“
„Čitaš mi misli“, osmehnula sam se i pogledala prema njemu. Dosad nisam
primećivala da je Bili toliko viši od mene.
„Znači, dopada ti se moj skriveni gradić?“
„Mnogo. Ne mogu da dočekam jutro, pa da obiđem sve one starinarnice
pored kojih smo prošli.“
„Je li ti iko nekad rekao koliko si zabavna? Iskrena, marljiva i duhovita.
Gerta je bila u pravu. Ti stvarno jesi dragulj u celoj porodici“, rekao je.
Razrogačila sam se do te mere da su mi se verovatno izravnale sve borke
oko očiju. „Gerta je to rekla za mene?“
„Jeste, tako te je opisala. I ja se slažem s njom. Rekla je da je njena Trudi
sposobna da reši bilo koji problem što iskrsne pred njom, pa makar morala da
nauči da upravlja buldožerom samo da bi prokopala tunel ispod njega i
dokopala se druge strane.“
„Siguran si da sam baš ja ta Trudi?“ pitala sam ga.
„Dvesta posto. Oduvek si bila takva, Trudi. Takvu te pamtim odmalena.
Sećam se da te je mama jednom dovela kod bake Gerte na večeru. Mislim da si
tad imala oko četiri godine. Sedeli smo na tremu i kikotali se posmatrajući
tvog dedu Lonija kako jede grašak nožem.“
„Da, sećam se toga. Sedeli smo na zadnjem tremu i gledali ga kako jede.
Svi su odavno završili s jelom i ustali od stola, samo je on još lovio zrna graška
nožem po tanjiru. Samo, ne sećam se ko je još bio s nama na tom tremu.“
„Bilo nas je četvoro: Marti, Betsi, ti i ja“, kazao je on. „I onda si ti rekla da
znaš kako se zrna graška mogu zadržati na nožu a da ne spadnu s njega.
Objasnila si da nož prvo treba zamočiti u sos i onda će se zrna graška zalepiti
za njega. Marti i Betsi su ti se smejale i nazvale te šašavicom, međutim, meni se
tvoja ideja baš dopala.“
„Stvarno?“ upitala sam ga krajnje iznenađena što se nekom uopšte mogla
dopasti jedna tako šašava ideja.
Ispostavilo se da se Bili Li sećao mnogo više toga u vezi sa mnom nego što
sam ja zapamtila u vezi s njim. Zato sam odjednom poželela da saznam više o
njemu.
„Pričaj mi malo o sebi“, rekla sam.

105
 „Rođen sam u kući u kojoj i sad živim. Išao sam trinaest godina u istu
školu kao i ti. Posle toga sam se školovao na Državnom univerzitetu Mari i
živeo u domu. Onda sam se upisao na Državni univerzitet jugoistočne
Oklahome u Djurantu, do kog sam putovao svakog dana. Magistrirao sam, ali
nikad nisam uradio doktorat.“
Ceo njegov život stao je u ovih pet rečenica. „I to bi bilo sve?“
„Pusti mene. Večeras nisam ja važan“, odgovorio mi je ozbiljnim tonom.
„Ovo veče pripada tebi, a ne meni. Srećan ti rođendan, Trudi.“
Po treći put u istom danu ostala sam bez teksta. „Kako si znao da mi je
danas rođendan?“
„Mora da mi je Gerta jednom to spomenula.“
Bili Li je toliko pocrveneo da se to videlo čak i pod slabim uličnim
osvedjenjem. Da nisam ovo videla svojim očima, nikad ne bih poverovala da
muškarci uopšte to umeju. Nisam mogla da odvojim pogled od njega.
„Je li ti Gerta možda spomenula i to da sam opsednuta romanom
Prohujalo s vihorom? Bili, jesi li sve ovo organizovao zbog mog rođendana?“
„Priznajem krivicu“, rekao je.
„Ovo je najlepši poklon koji sam ikad dobila. Ne znam kako da ti se
zahvalim. Mnogo ti hvala.“
„Nema na čemu“, prošaputao je.
Narednih nekoliko trenutaka protekli su u čudnoj atmosferi. On jeste bio
najobzirniji i najosećajniji od svih muškaraca koje sam ikad upoznala, ali
jednostavno nisam znala šta još da mu kažem. Znala sam da je trebalo da
izgovorim nešto duboko ili duhovito, ali reči mi prosto nisu nadolazile.
Srećom, u tom trenutku fijaker se zaustavio pred pansionom, Bili Li mi je
opet pomogao da siđem i zatim me otpratio do glavnog foajea. Potom se popeo
stepenicama sa mnom do drugog sprata, gde je zastao pored plišanog kauča i
pokazao mi rukom prema njemu. „Sedimo ovde da malo porazgovaramo.“
Sela sam na kauč i potapšala po mestu kraj sebe. „U redu, o čemu želiš da
razgovaramo? Samo, molim te, nemoj da spominješ renoviranje kuće.
Trenutno ne želim ni da razmišljam o lakovima i bojama.“
„Pričaćemo o čemu god ti želiš. Ali, budući da je tvoj rođendan, rado bih
razgovarao o tebi“, dodao je. U tom trenutku osećala sam se kao da mi je
upravo stavio krunu na glavu.
„Ali, pre toga, želeo bih da... molim te, sačekaj malo, odmah se vraćam“,
kazao je i nestao iza ugla.
Nagnula sam se napred i krajičkom oka uhvatila deo trpezarije u kojoj
ćemo ujutru doručkovati. Mada nisam čula kad se Bili vratio i seo pored mene,
osetila sam njegovo prisustvo i okrenula se prema njemu. Držao je u ruci

106
prelepo upakovan poklon. „Srećan ti četrdeseti rođendan, Trudi. Neka ti svi
naredni budu mnogo srećniji i lepši nego oni koji su prošli.“
Prvo sam pomislila da dopustim suzama da mi slobodno poteku niz
obraze, međutim, znajući da on misli da sam sposobna da buldožerom
prokopavam tunele ispod najtežih problema, uzdržala sam se da ne bih
uništila takvu sliku o sebi i prikazala mu se kao obična četrdesetogodišnja
cmizdravica.
Poklon je bio toliko lepo upakovan da mi je bilo žao da ga odmotam. Papir
je bio iste tamnocrvene boje kao i tapete u sobi Skarlet, dok je odozgo bila
uvezana bela satenska mašna. Držala sam ga na kolenima i ćutke piljila u
njega.
„Hoćeš li otvoriti poklon ili ćeš samo gledati u njega?“, upitao me je Bili Li.
„Žao mi je da uništim ovaj divni papir.“
„Ne budeš li ga otvorila, nikad nećeš saznati šta je unutra. Pažljivo skini
papir, pa ga nećeš pocepati.“
„Nećeš mi se smejati?“
Izvadio je nožić iz džepa i rekao: „Obećavam da neću. Preseci nožem
selotejp i tako nećeš uništiti papir.“
Pažljivo sam odvezala mašnu i odložila je pored sebe. Zatim sam nožem
polako odvojila selotejp od papira i odmotala poklon. U rukama sam držala
prastari primerak romana Prohujalo s vihorom.
„Dopada li ti se?“ upitao me je Bili.
„Ništa lepše nisam dobila u životu“, prošaputala sam i u tom trenutku
suze su mi se nekontrolisano sjurile niz lice. Obrisala sam ih jednom rukom,
dok sam u drugoj držala knjigu. Koga je još briga za onaj buldožer. Držala sam
u ruci stari primerak omiljene knjige i mogla sam da plačem koliko god mi je
volja.
„Otvori prvu stranu“, kazao je.
Poslušala sam ga i tek tad videla da je u pitanju prvo izdanje romana,
izdato sa potpisom i posvetom autorke Margaret Mičel. Knjiga je bila u
savršenom stanju, neoštećenih korica, mada je bila izdata još davne 1936.
godine. Držala sam u ruci hiljadu stranica originalnog primerka i sve su
pripadale samo meni.
„Bili, stvarno nemam dovoljno reči kojima bih ti se zahvalila. Ovo je za
mene toliko dragocen i neprocenjiv poklon da ću morati da ga čuvam u
zastakljenoj vitrini i nikome neću dozvoliti da dodirne njegove korice.“
„Pa, onda, srećan ti rođendan, još jednom. Sutra nas čeka veliki dan.
Treba da obiđemo Muzej Prohujalo sa vihorom i hotel s duhovima, a mogli
bismo obaviti i kupovinu.“

107
 „Ne možeš me sada ostaviti. Sedi još malo dok se ne povratim od silnog
čuda. Uostalom, još nije otkucala ponoć, što znači da mi je još rođendan“, rekla
sam.
„Ako želiš, sedeću s tobom do svitanja“, odgovorio mije.
„Pazi na šta sve pristaješ, Bili. Ne mogu još da poverujem da si sve ovo
uradio samo zbog mene. I zaista ne postoje reči kojima bih uspela verno
opisati koliko mi sve ovo mnogo znači. Kada je tvoj rođendan? Želela bih da i
ja tebi priredim neko lepo iznenađenje“, rekla sam, nagnula se prema njemu i
poljubila ga u obraz.
„Već jesi. Moj rođendan je bio na dan Gertine sahrane. Mislio sam da će to
biti najtužniji dan u mom životu, kad eto – ispalo je sasvim suprotno. Dobio
sam najlepši poklon: novu komšinicu i divnu prijateljicu.“
„Nisam ni ja loše prošla“, odvratila sam.
Kad je zidni sat u salonu otkucao dvanaest puta, konačno sam ga pustila
da ode u svoju sobu, s tim što sam ga na rastanku još jednom poljubila u obraz,
pritom se pokajavši što nisam imala dovoljno snage da ga poljubim u usta.
Komšije i prijatelji to ne bi smeli da čine. Osim toga, bila sam sveže razvedena,
tako da mi još nije bilo potrebno da Bilija Lija gledam drugačijim očima.
Dodirnuo je prstima mesto na koje sam mu utisnula poljubac. „Uživao
sam u današnjem danu koliko i ti.“
„Tako nešto nije moguće“, odgovorila sam mu.

108
 Jedanaesto poglavlje

B io je sumrak kad smo se Bili Li i ja popeli u njegov stari kamionet i

zaputili se prema fudbalskom stadionu na kom je trebalo da otpočne
veliki vatromet. Napravio je dva kruga oko parkirališta, zanemarivši
nekoliko slobodnih mesta.
Uperila sam prstom kroz prozor. „Tamo imamo jedno slobodno mesto. Ne
budeš li se uskoro parkirao, propustićemo celu predstavu.“
„Ali odatle ne možeš videti vatromet. Tražim neko lepo mesto odakle ćeš
moći sve lepo da vidiš i odakle ćemo moći da čujemo i intoniranje himne.“
„Ne moramo uopšte odavde da gledamo. Idemo da sednemo gore na
tribine. Odande ćemo sve videti, samo ako uspemo da pronađemo slobodna
mesta.“
Bili je parkirao kamionet i zagledao se u mene. „Sigurna si da želiš da
idemo na tribine?“
„Vreme je da pokrenem onaj buldožer i prokopam nam put do tamo“,
rekla sam smejući se.
Pronašli smo nekoliko slobodnih mesta i seli na prva dva s leve strane
prolaza. Bili Li je ispod tamnoplavog kombinezona nosio prugastu crveno-belu
majicu kratkih rukava, pa je skoro ceo izgledao kao američka zastava. Ja sam
pronašla bakinu staru belu majicu sa američkom zastavom na prednjem delu
urađenom od šljokica od kojih su mnoge već poispadale, ali mi se ipak lepo
uklopila s izbledelim farmerkama čije sam nogavice dvaput podvila.
Prvo smo odslušali himnu, zatim je usledilo čitanje poezije nekog
lokalnog pesnika i odmah zatim je sveštenik održao propoved. Čim je
okončana propoved, Betsi i Marti sele su iza mene, dok su se Dejzi Blek i njena
ćerka smestile s moje desne strane. Pretvarala sam se da ih ne vidim. Pomislila
sam da će sve nestati ako se budem dovoljno koncentrisala i snažno poželela
da se to dogodi. Nažalost, nije se dogodilo.
Dejzi me je munula laktom u rebra. „Čula sam da lepo odmiču radovi na
Gertinoj kući.“
„Dobro ste čuli“, odgovorila sam joj.
„Čula sam i to da ti taj Bili Li mnogo pomaže. Šta taj dečko uopšte zna o
renoviranju? Nikad nisam videla da je i dana radio.“

109
 „Pre svega, Bili Li je odrastao čovek, a ne dečko. Osim toga, on se i te kako
razume u stolariju, gospođo Dejzi“, odgovorila sam joj šapatom.
Bili se nagnuo prema meni. „Problem?“
„Ma ne, gospođa Dejzi se samo divila mom buldožeru.“
„Molim? Nisam znala da si kupila buldožer. Šta će ti uopšte ta grdosija od
mašine?“ začuđeno me je upitala Dejzi.
Bili Li i ja na ovo smo se samo slatko nasmejali.
„Znači, konačno si odlučila da sravniš sa zemljom tu matoru kućerinu?“
upitala me je Marti, koja je sedela iza mojih leđa.
Mama mi je oduvek govorila da prava dama nikad ne dopušta da je neko
izvede iz takta; u suprotnom, ona gubi i krunu i moć. Moja kruna možda jeste
malo izgubila sjaj, ali nisam nameravala da je predam ni Marti, a ni i Betsi.
Danas je Dan nezavisnosti, a ja jesam slobodna. Mogu da govorim šta god mi
padne na pamet i da živim onako kako mi se hoće. I ponosna sam vlasnica
potpisanog primerka romana Prohujalo s vihorom.
„Ne, ne razmišljam o takvoj mogućnosti. Štaviše, planiram da živim u njoj.
Bili Li i ja trenutno sređujemo kompletnu drvenariju. Mnogo je zabavno.“
„Koliko vidim, otkako se Dru razveo od tebe, prijatelje pronalaziš
čeprkajući po kontejnerima“, rekla je zajedljivo Betsi.
Ona i Marti toliko su se smejale ovome kao da je u pitanju neka dobra
dosetka koja je zapalila internet. Bili Li se ukočio pored mene i tek tad mi je
sinulo u glavi. On je unapred znao da će nas svi ogovarati i pričati nam iza leđa
ako se budemo zajedno pojavili na vatrometu. Zato i jeste insistirao da
predstavu gledamo s parkirališta.
Razvukla sam usne u osmeh, otprilike onoliko usiljen kao kad smo u
drugom osnovne morali da se kezimo pred fotografom, a zatim sam izgovorila
koliko god je moguće zajedljivije: „O, ne, Betsi, jedino što sam uspela da
pronađem u tom kontejneru, dok sam čeprkala po njemu, jesu dve brbljive
rođake.“
Bili Li je izdahnuo na usta i rekao: „Dobro vam ide to upravljanje teškom
mehanizacijom, gospođo Trudi.“
„Hvala lepo.“
„Mislila sam da si dosad već prevazišla taj govor mržnje“, rekla je Marti.
„Možda nikad i neću“, odgovorila sam joj u trenutku kad je prvi cvet
vatrometa osvetlio nebo.
„E pa onda nemoj da boraviš u mojoj blizini dok se ne dozoveš pameti“,
prosiktala je Marti.
„Prva sam sela ovde. Ako ti se ne dopada moje društvo, izvoli pa se
prošetaj.“

110
 Skočila je na noge i zgrabila Betsi za ruku, pa su ljutito odmarširale sa
svojih mesta upravo u trenutku kad se na nebu rasprsnuo prelepi crveni cvet.
„Ne smeš tako sa bliskim rođakama, Trudi. Bolje bi ti bilo da se pomiriš s
njima nego da se svađate zbog te lenštine koja ne ume čak ni posao da zadrži“,
prekorila me je Dejzi.
„O, ko mi kaže da se ne ljutim! A vi ste se, kao, u životu pretrgli od posla“,
rekla sam joj napravivši izraz nevinašceta.
Smesta je zaćutala i nastavila da gleda vatromet ne progovorivši više ni
reč.
Bili Li je, razmišljala sam u sebi, radio napornije nego desetorica njegovih
vršnjaka zajedno. Prvo bi se narintao kod mene, a onda bi predveče otišao u
onu svoju ogromnu radionicu iza njegove kuće, gde bi nastavio da radi. Dok
sam posmatrala kako rasprskavajući cvetovi vatrometa šaraju nebom, zapitala
sam se šta se zapravo dešavalo unutar te njegove radionice. Šta god da je tamo
pravio, to nešto moralo mu je donositi dobru zaradu, jer ona knjiga koju mi je
poklonio za rođendan svakako nije bila kupljena u radnji sve za dolar. Kad sam
jednom prilikom posetila veb-sajt s retkim knjigama da bih proverila koliko
košta to prvo izdanje romana, zavrtelo mi se u glavi kad sam videla njegovu
cenu.
Posle završetka vatrometa, Bili Li i ja smo se odvezli do moje kuće, pa seli
trem i pili hladnu koka-kolu direktno iz limenke. Protekla tri dana ličila su na
bajku. Nas dvoje se nijednom nismo sporečkali: ni dok smo pretresali priču o
duhovima u ukletom hotelu, ni dok smo razgledali ručno šivene prekrivače u
starinarnici, ni dok smo planirali šta ćemo sledeće da radimo u mojoj kući.
Osim što smo postali najbolji prijatelji, oboje smo uživali da sedimo na tremu i
ćutke slušamo kreketanje žaba i zrikanje zrikavaca, koji, istina, nisu bili toliko
uverljivi kao njihovi rođaci iz one močvare, ali je njihov koncert bio jednako
prijatan za uši.
„Drago ti je što si se vratila kući?“ upitao me je Bili.
„Stvarno sam se divno provela s tobom. Bila su to neopisivo lepa tri dana,
ali, što smo se više približavali kući, to sam postajala sve uzbuđenija. Evo, dok
sada sedimo ovde, shvatam da mi je ova stara kuća postala dom. Budi u meni
ono maglovito ali prijatno osećanje o kom sam čitala u ljubavnim romanima.“
„Upravo zato i živim u kući pored tvoje. Nije mi potrebna veća sve dok je
osećam kao dom. Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo što sam baš s tobom podelio
Džeferson, Trudi.“
„Biti s tobom tamo, Bili Li, bilo je više nego čarobno.“
Ubacio je praznu limenku u kantu za otpatke. „To bi bila trojka u košarci.“

111
 „Udarila je u samo dno. Prošle nedelje bi zazvečala mnogo jače, jer bi
udarila u gomilu drugih limenki koje su tad bile u kanti.“
„Je li?“ tek tad sam se prisetila svih onih limenki koje sam privezala za
branik Druovog automobila.
„Jesi li zaboravila na osvetu?“, pitao me je.
„Mislim da jesam.“
„To je dobro. Onda, vidimo se sutra ujutru?“
„Biću spremna i orna za rad. Jedva čekam da nastavimo sa skidanjem
patine s ove lepotice.“
Čula sam ga kako zvižduće celim putem do svoje kuće, dok sam sedela na
tremu držeći dlan na obrazu čisto da proverim je li stvarno toliko vreo kako
mi se učinilo.

Kad sam sutradan predveče posetila mamu, ona se osećala mnogo bolje nego
prethodnog puta. Pre polaska sam se istuširala, namirisala i obukla nov kapri
komplet koji sam kupila u Džefersonu, da me mama ne bi ponovo kritikovala.
Kad sam kročila u dnevni boravak, sedela je u omiljenoj fotelji i gledala
reprizu omiljene serije Zlatne devojke. „Trudi, mnogo mi je drago što te vidim“,
rekla je čim me je ugledala. „Jesi li se lepo provela za rođendan? Baš mi je žao
što nismo zajedno otišle negde na ručak.“
Nisam primetila Lesi, koja je dotad sedela u senci, sve dok mi u odlasku
nije šapnula na uho: „Majka ti se u protekla tri dana ponašala kao da je
petogodišnjakinja. Igrala se s lutkama i pevala dečje pesmice. Povratila se tek
pre oko sat vremena.“
Klimnula sam glavom i tiho joj prošaputala: „Hvala vam.“
„Pa, kako si se provela?“, ponovila je mama.
„O, mama, bio je ovo moj najlepši rođendan. Sad ću sve lepo da ti
ispričam.“ Privukla sam stolicu bliže njenoj fotelji, uzela je za ruku i zatim joj
ispričala sve po redu. Nisam izostavila čak ni knjigu koju sam dobila na
poklon.
„Pa, budući da je u pitanju stara knjiga, nije nepristojno što sije prihvatila
kao poklon. Međutim, da je u pitanju bilo nešto lično, kao na primer komad
odeće, onda bi morala da ga odbiješ“, izgovorila je ozbiljnim tonom.
„Potpuno si u pravu, mama“, složila sam se s njom. „Sećaš li se ičeg o
Bilijevoj rodbini?“
Potapšala me je po ruci i ponosno podigla bradu. „Naravno da ih se
sećam, Trudi. Ceo život proveli su u kući pored moje bake Moli i bake Gerte.
Bolje komšije od njih nismo mogli imati. Imali su ćerku koja se zvala Vilma.
Mislim da je bila nekoliko godina starija od mene. Bila je izuzetno pametna, ali

112
je bila nekako čudna i pomalo spora. Po ceo dan je držala knjigu u ruci i nikad
se nije družila. Takerovi su je dosta kasno dobili, pa je ona postala, znaš ono...“
„Štreberka?“ uskočila sam primetivši da je mama opet počela da se gubi.
Zadržala sam dah moleći se u sebi da ne potone i da joj se pamet ne pomuti.
Namreškala je čelo i spojila obrve pokušavajući da se priseti. „Tako vi
danas nazivate takve ljude. U moje vreme nazivali smo ih samo osobenjacima.
Sve u svemu, oni su živeli u onoj maloj kući pored Gertine. Rekla si mi da ti je
ostavila kuću, je li? To mi je baš drago. Tebi je potrebno mesto za život, a ono
je veoma lepa i elegantna kuća. Doduše, potrebno je dosta novca i mukotrpnog
rada da joj se vrati stari sjaj, ali znam da ćeš ti to uspeti. Jesi li ti to smršala?
Lice ti izgleda nekako izduženije.“
„Jesam, mama, skinula sam nekoliko kilograma. Nego, počela si da mi
pričaš o Vilmi Taker.“
Klimnula je glavom i nastavila: „Da. Vilma je bila jedna od onih devojaka
koja nikad nije imala momka. Nosila je starinske cokule i kosa joj je uvek bila
skupljena u punđu. U to vreme devojke su nosile ljupke bob frizure, sve osim
Vilme. Maturirala je godinu dana pre mene. Viđala sam je ponekad dok je
šetala s majkom po gradu ili nedeljom u crkvi. I to bi bilo sve što znam o njoj.“
Osetivši da mi je nešto prećutala, nisam mogla a da je ne zapitam: „Dobro,
a kad se onda udala?“
Mama me je pogledala iskosa i nastavila gotovo šapatom: „Udala se za
nekog kamiondžiju. Taj je ubrzo umro i onda se rodio Bili Li. Niko nije ni znao
da je Vilma trudna sve dok se dete nije rodilo.“
Zagladila je prstima kosu unazad i zadenula je iza ušiju. „Kad se sad
prisetim jadne Vilme, čini mi se kao da je jednog dana šetala naokolo mršava
kao grana u onoj svojoj starinskoj, preširokoj haljini, a sutradan je već njihala
bebu u naručju. Kad je Biliju Liju bilo oko dve godine, Vilma se razbolela i
ubrzo umrla. Malog su podigli baka i deda. Njih dvoje su umrli jedno za drugim
u periodu od godinu dana, dok je Bili Li bio na koledžu. Posle njihove smrti,
ostao je da živi u toj kući. Iako je oduvek živeo kao vuk samotnjak, taj momak
nikad nikom nije smetao niti se ikome zamerio. Greta je stalno govorila da je
on bio najbolji komšija kog je mogla dobiti.“
Morala sam da saznam još ponešto. „Ali, ako je Vilma bila udata, zašto Bili
Li nosi njeno devojačko prezime?“
„Ne znam. Pretpostavljam da je posle kamiondžijine smrti Vilma rešila da
vrati devojačko prezime, pa je tako i Bili Li poneo prezime Takerovih. On je
dobar momak, samo je osobenjak, kao i njegova mama. To je dokazao i time
što ti je poklonio za rođendan tu staru knjigu. Ko to još čini? Trebalo je da ti
kupi buket cveća.“

113
 Izbrojala sam u sebi do deset da bih se smirila. Nipošto nisam želela da
mama oseti ni najmanji tračak ljutnje u mom glasu, plašeći se da je to ne vrati
unazad, u crnilo. „Meni se baš dopala ta knjiga.“
„Drago mi je. Zaslužila si lep rođendan. Jesam li ti rekla da me je jutros
posetila Marti? Bila je jako uzrujana zbog toga što si se pojavila na vatrometu s
Bilijem Lijem. Rekla mi je da ceo grad priča da si ostavila Drua zbog Bilija.“
„Mama, stvarno me nije briga šta ko priča. Živim kako mi se živi i radim
ono što je mom srcu drago. Za druge mi je stalo isto koliko i do lanjskog
snega.“
„E pa drago mi je što to čujem“, kazala je. „Trebalo je da imaš takav stav i
dok si bila udata. Šta te je to, pobogu, promenilo?“
„Jedno slučajno prisluškivanje u crkvenom toaletu kad sam čula kako me
Marti i Betsi ogovaraju i ismevaju zbog Druovih mnogobrojnih preljuba, za
koje nisam znala. Čak su se hvalile kako poimenice znaju sve te žene s kojima
je moj muž delio postelju. Sećaš li se? Pričala sam ti o tome“, rekla sam.
Mama me je čvrsto zagrlila. „Njih dve ponašaju se isto kao i njihovi
nesrećni očevi. Nego, pričaj mi malo o toj svojoj novoj kući. Kako napreduju
radovi? Kad ću moći da vidim kako sve to izgleda?“
„Možeš odmah, mama. Ako želiš, otići ćemo prvo da obiđeš kuću, a posle
ćemo svratiti u poslastičarnicu na sladoled. Šta kažeš na to?“
„Odlično. Treba li da se presvučeni?“
Pustila sam je da se sama obuče. Odabrala je oker pantalone i
narandžasto-belu kariranu košulju. Začešljala je kosu iza ušiju i nazula plitke
bele patike. „Divno izgledaš, mama. Želiš li da usput prođemo i pored naše
stare kuće?“
„Da, želim, ali tek nakon što pogledamo tvoju novu kuću. Hoću da vidim
da li se oni podovi sijaju isto onako kao što su se sijali dok sam bila curica.“
Odvezla sam je pravo ka svojoj kući, sve vreme strahujući da će je
gospodin Alchajmer preuzeti pre nego što bude videla moje nove podove. Čim
je kročila u kuću, mama je radosno pljesnula rukama. „Divno! Kuća izgleda još
lepše nego u vreme dok sam ovde živela sa mamom i bakom Moli.“
Teško je opisati koliko su me usrećile njene reči.
Ugledavši stolicu za ljuljanje u dnevnom boravku, mama je sela u nju. „U
redu, a sad mi još jednom reci otkad živiš ovde. Znaš da stalno zaboravljam.“
„Od bakine smrti. Uselila sam se ovde na dan Gertine sahrane. Biće
potrebno još dosta vremena dok kuća zablista punim sjajem, ali ne žurim se
nikuda, imam sasvim dovoljno vremena. I mislim da se neću vratiti na posao u
školi na jesen.“

114
 „Koliko vidim, i ovde imaš pune ruke posla. Teško da bi uspela da se
razapneš na dva fronta. Nego, kako podnosiš to sa svojim razvodom?“
Obuhvatila mi je lice toplim dlanovima i zagledala mi se u oči isto onako
kao što je to činila dok sam bila mala, kad je želela da joj kažem istinu.
„Uvek si mi govorila da, ako raskinem s momkom, mogu biti tužna samo
jedan dan. Eto toliko i jesam bila tužna posle razvoda, a onda sam nekoliko
sedmica osećala samo gnev. Sad retko kad i pomislim na Drua. Budući da sam
živela s njim dve decenije, prilično brzo mi je izbledeo iz sećanja.“
Mama me je poljubila u obraz. „Drago mi je što to čujem. Volela bih da te
ponovo vidim udatu, samo ovog puta pažljivo biraj s kim ćeš provesti život.
Rukovodi se isključivo osećanjima, ona te nikad neće izneveriti. Ona će ti reći
da li je ta osoba prava ili nije.“
„Mama, uopšte ne nameravam da se ponovo udajem. Šta će mi brak?
Pogledaj šta je Loni uradio Gerti i kako se Dru poneo prema meni. Obe smo im
verovale, a oni su nam slomili srce.“
„Ako ništa drugo, ti si u tom braku dobila Kristal. Ne kažem da treba da
srljaš u novi brak, već samo to da ne bi trebalo da propustiš šansu za novu
sreću, bude li ti se ukazala. Samo budi pametna“, rekla mi je.
Posedele smo još malo u kući, a onda smo otišle u poslastičarnicu. Mama
je pojela banana split, a ja sladoled od vanile. Zatim sam je provozala celim
gradom da bih joj pomogla da osveži uspomene. Kad sam je dovezla do
staračkog doma, već je bio pao sumrak. Dok smo hodale hodnikom prema
njenoj sobi, mama se naglo zaustavila i zagledala mi se u lice. „Trudi, znam da
ima dana kad se ničeg ne sećam. Iskreno se nadam da ću današnji dan dugo
pamtiti. Bilo mi je divno s tobom.“
Čvrsto sam je zagrlila. Niti sam želela da je ispustim iz zagrljaja, niti sam
htela da se današnji dan ikad završi. „Mnogo te volim, mama.“
„I ja tebe mnogo volim, dušo. Od prvog dana. A sada, idi kući i odmori se. I
ja sam se umorila i idem pravac u krevet.“
„Hoćeš li da sedim pored tvog kreveta dok ne zaspiš? Ako se budeš
prisetila još nečeg iz prošlosti, možda ćeš hteti to da mi ispričaš“, kazala sam.
Sedela sam pored njene postelje sve dok nije utonula u san, ali mama mi
za to vreme više ništa nije ispričala.
Kad sam zaustavila automobil pred svojom kućom, Bili Li je sedeo na
mom tremu. Mada je otresao prašinu sa nogavica tregerica, još je izgledao kao
da je upravo izašao iz peščane oluje. Ponudio mi je orošenu limenku koka-kole
i ja sam je bez oklevanja uzela iz njegove ruke. Bude li ovde narednih dana još
toplije, đavo slobodno može da premesti svoju peć u Tišomingo.
„Kako ti je protekao dan s mamom?“, upitao me je.

115
 „Divno. Danas je bio njen dobar dan. Nemaš pojma koliko me čini
srećnom kad uspe da me prepozna.“ Prešla sam ledenom limenkom preko
čela, pa sam podigla metalni jezičak na njenom vrhu i s uživanjem otpila
hladnu penu. Bili Li je otpio gutljaj iz svoje limenke.
„Drago mi je što joj je bolje“, rekao je.
„A kako si ti proveo celo popodne i veče?“
„Radeći u radionici. Nego, sutra ujutru dolaze moleri da sastružu staru
boju i da prekreče kuću. Sigurna si da želiš banana-žutu boju? Ovo ti je
poslednja šansa da se predomisliš.“
Klimnula sam glavom. „Neka bude što je moguće približnija originalnoj. I,
molim te, neka sačuvaju gipsane ukrase koliko god je to moguće. Neću
plastiku, tek da se zna. Šta misliš, hoće li uspeti?“
„Ono što oni ne budu uspeli da reprodukuju napraviću ja. Ako je
potrebno, uradiću verne kopije. Samo, majstori moraju prvo Sve da ih
poskidaju, što će potrajati, ali zato će posle toga zidovi odlično izgledati. Hoćeš
li da sutra počnu od Lonijeve sobe?“
„Da. Od nje me podilaze žmarci.“
Bili Li je spustio praznu limenku na ogradu trema. „Loni je umro i nema
ga više. Duhovi ne žive u kućama.“
„Ma nemoj! A šta je s duhovima u hotelu u Džefersonu? Zašto tamo mogu
da žive, a ovde ne? Po čemu se to Lonijeva soba razlikuje od one tamo?“
Bili Li se na ovo slatko nasmejao. Njegov smeh činio me je srećnom isto
koliko i mamini dobri dani. Inače, on je po prirodi bio veoma ozbiljan. Možda
su ga zbog te njegove staloženosti i ozbiljnosti ljudi doživljavali kao čudaka.
Odjednom mi je došlo da se nagnem prema njemu i nežnim poljupcem
premostim taj prazan prostor između nas. Zatreptala sam nekoliko puta ne
bih li odagnala tu ludost iz glave. Šta me je to spopalo? Bili Li Taker je moj
prijatelj i tim poljupcem ne bih postigla ništa drugo osim što bih ga
isprepadala i verovatno uništila naše prijateljstvo.
„Je li ti ikad nedostajala mama?“, upitala sam ga smatrajući ovo pitanje
dovoljno neutralnim da mi skrene misli s njegovih usana. Bili Li je okrenuo
glavu na drugu stranu, zbog čega sam se pokajala što sam mu uopšte postavila
takvo pitanje.
„Nisam je poznavao. Umrla je kad sam bio vrlo mali. Njeni roditelji su me
usvojili i podigli kao svoje dete. Nisam upoznao ni oca. Umro je pre mog
rođenja. Moja mama i on proveli su samo nekoliko nedelja u braku. Meni baka
nedostaje na način kako drugima nedostaje majka.“
Brzo sam promenila temu razgovora. „Ponekad strahujem da ću i ja, kao
moja majka, oboleti od Alchajmerove bolesti.“

116
 „Trudi, budućnost nam je svima nepoznata, a prošlosti ne smemo
dozvoliti da nam pokvari sadašnjost. Budeš li jednom obolela, tada ćemo se
pobrinuti za to. Sad živi punim plućima i ne strahuj ni od čega.“
„U pravu si, Bili Li. Život je prekratak da bismo se ičega plašili.“ Nije mi
promaklo to što je upotrebio množinu, jer je to značilo da će ostati uz mene i u
dobru i u zlu, što mi je zaista mnogo značilo.
„Mislim da bi sad trebalo oboje da se odmorimo. Sutra ujutru će ovamo
nahrupiti vodoinstalateri, moleri i ostali majstori, a i nama dvoma je ostalo još
dosta posla oko šmirglanja i struganja.“
„Onda se vidimo sutra ujutru“, odgovorila sam mu.
Te večeri Bili Li nije zviždukao na putu do svoje kuće i to mi je baš
nedostajalo.

117
 Dvanaesto poglavlje

U jutru sam otključala katanac na sobi dede Lonija. Budem li čula makar
šuštaj čipkane zavese na prozoru ili škripu onih prastarih opruga u
krevetu, odleteću kao vetar kod Bilija Lija. Ali unutra nije bilo duhova,
već se samo narandžasti zračak sunca probio kroz okce na zavesi i pao na pod
u obliku ukoso postavljenog koplja. Sišla sam u kuhinju i skuvala sebi kafu.
Dok sam sedela za kuhinjskim stolom sa šoljom kafe u jednoj ruci i tostom u
drugoj, uzela sam da prelistam neke časopise. Došlo je vreme da se razmišlja o
nameštaju.
Dok sam bila mlađa, u ženskim časopisima moglo se naći mnoštvo divnih
fotografija s enterijerima kuća. U ovim današnjim ima svega samo ne onoga
što je meni sada potrebno. Šezdeset načina da usrećite svog muškarca:
probala, uradila i nije uspelo. Četrdeset devet načina da smršate: renovirajte
staru kuću, rintajte u njoj po ceo dan i nećete imati snage da jedete. Mali
milion testova da proverite jeste li usklađeni s muškarcem iz vaših snova: još
ga nisam pronašla. Bili Li Taker mi je samo prijatelj.
Ja o vuku, a vuk na vrata. Upravo u tom trenutku, Bili Li je zalupkao
prstima po zadnjim vratima i promolio glavu kroz njih. „Rano si ustala. Nisi
valjda bolesna?“
Odmahnula sam glavom. „Nisam, samo pokušavam da odlučim šta da
uradim sa spavaćom sobom. Ona je tako lepa da mije zaista teško da se
opredelim šta da stavim u nju, a ovi časopisi nisu ni od kakve pomoći. Sipaj
sebi kafu i sedi ovde da mi pomogneš u izboru. Ne znam čak ni odakle da
krenem da tražim nešto što bi bilo dovoljno lepo i kvalitetno za tu sobu.“
„Ovaj... ja... ja...“ zamucao je on i stidljivo okrenuo glavu u stranu. „Mislim,
ja... Moram nešto da ti pokažem pre nego što stignu majstori.“
„Ponovo si samo ljubazan prema meni.“
„Ne, nisam. Samo se plašim da ćeš ti biti previše ljubazna i da ćeš reći da ti
se dopada ono što ću ti pokazati čak i ako ti se ne bude dopalo, samo zato što
smo prijatelji.“
„Raskrstila sam s pukom ljubaznošću. Ne bude li mi se svidelo, otvoreno
ću ti to reći.“
„Obećavaš?“
„Časna reč.“

118
 „Onda pođi za mnom. I ne zaboravi šta si mi obećala.“
Ubacila sam stopala u gumene japanke pred vratima i pošla za njim preko
dvorišta, provukla se kroz otvor na živoj ogradi i našla se u njegovom
dvorištu. Imala sam osećaj kao da sam kročila na sveto tlo. Nisam sigurna da li
je iko u gradu ikad bio u Bilijevoj kući. Dok smo bili deca, on bi uvek dolazio
kod bake Gerte.
Nije ušao u kuću, već je skrenuo ulevo na pošljunčanu stazu koja je vodila
pravo prema onoj ogromnoj metalnoj građevini smeštenoj ispred drvoreda u
dnu njegovog imanja. Toliko o mojoj ideji da me je poveo kući na bogat
doručak.
Bili Li je izvadio daljinac iz džepa i njime otvorio jedno od dva krila
masivnih vrata, pa se sklonio u stranu i propustio me da prođem. Je li ovo
možda bilo sedište neke tajne organizacije u kojoj svom paganskom bogu
žrtvuju četrdesetogodišnje raspuštenice? Da li je Bili Li zbog toga bio onoliko
fin za moj rođendan? Jesu li ona tri neverovatno lepa dana bila moja poslednja
večera pre nego što me polegne na kameni oltar i potpali oganj pod mojim
bucmastim telom? Da sam znala da ću mu biti počasna gošća, obukla bih se
svečanije. Možda bih navukla onaj novi kapri set koji sam kupila u Dalasu. Ali
sad više nije bilo vremena da časkom otrčim kući da se presučem. Bili Li i
njegovo društvance u plavim tregericama moraće da me prihvati ovakvu
kakva sam. Raščupane, kovrdžave kose, u izbledelim farmerkama umrljanim
bojom i u majici toliko staroj kao da su je pronašli na Nojevoj barci.
Ukopala sam se u mestu i zapiljila se širom razrogačenih očiju u najveći
harli dejvidson koji sam ikad videla. Nisam nikad videla Bilija ni da je sedeo na
ovoj moćnoj mašini, a kamoli da se vozao njome po gradu.
„Ovo je tvoj motor?“, upitala sam ga iznenađeno.
Nije mi odmah odgovorio, već me je pustio da prvo malo naparim oči.
„Jeste, moj je. Želiš li da te provozam?“
Ispružila sam ruku prema sjajnoj mašini i odmah je povukla nazad.
„Nisam nikad sela na motor, ali sam oduvek mislila da je zabavno voziti se na
njemu.“
„Slobodno ga dodirni, Trudi. Ne brini, nećeš mu dodirom oštetiti boju.
Provozaću te kad god budeš poželela, ali nisam hteo da ti pokažem motor, već
nešto drugo.“
Osvrnula sam se oko sebe tek da proverim ima li Bili možda i novi
mercedes parkiran negde u prostoriji u koju smo upravo ušli, ali sve što sam u
njoj videla bilo je nekoliko drvenih vrata i stakleni zid kancelarije iza kog se
video radni sto s kompjuterom, ormarić za dokumente i kožna garnitura za
sedenje.

119
 „Kakvo je ovo mesto?“ upitala sam ga.
„Moja stvar.“
„Dobro, izvini što sam pitala“, rekla sam poluuvređeno.
„Loše si me razumela, Trudi. Nisam mislio moja stvar u smislu neću da ti
kažem, već sam hteo da kažem da je ovo moja stvar, moj posao. Nalaziš se u
sedištu firme Takerova radionica unikatnog nameštaja.“
„Ti se baviš izradom nameštaja? Koliko dugo to radiš?“
„Već petnaest godina. Po završetku koledža razmišljao sam o tome čime
bih voleo da se bavim i ubrzo sam shvatio da najviše uživam u pravljenju
nameštaja. Baba i deda ostavili su mi lepu svotu od životnog osiguranja,
međutim, nisam želeo da je proćerdam, pa sam upotrebio samo mali deo tog
novca da bih njime započeo posao i da bih ustanovio čime zapravo želim da se
bavim. Onda me je jedan od mojih profesora angažovao da mu napravim
nekoliko komada nameštaja i tako je sve krenulo.“
„Nemam reči. Zadivljena sam.“
„Nego, rekla si da želiš veliki krevet visokog uzglavlja, pa, pre nego što
odeš u prodavnicu nameštaja...“
„Bili Li, hoćeš li da kažeš da želiš da napraviš nameštaj za moju spavaću
sobu? To bi bilo predivno. U tom slučaju, neću trošiti ni vreme ni snagu na...“
Otvorio je vrata s moje leve strane i uključio svetlo. Ostala sam bez teksta,
ukopana u mestu. Preda mnom je stajala najlepša garnitura za spavaću sobu
koju sam ikad videla. Nije me bilo briga koliko košta i da li ću za nju morati da
prodam sav bakin nakit onom čoveku iz Oklahoma Sitija. Morala sam je imati.
„Možeš li i meni napraviti ovakvu?“ prošaputala sam zadivljeno. Govoriti
glasno u prisustvu ovakve divote bilo je strasnije nego uzalud spominjati ime
Gospoda.
„Ne mogu. Nikad ne pravim dve iste garniture. Zato se to zove unikatna
izrada“, rekao je.
Nisam mogla da odvojim oči od prelepog bračnog kreveta s visokim
uzglavljem, elegantne komode s deset fioka, velikog uokvirenog ovalnog
ogledala, dva ljupka noćna ormarića i divnog kovčega za posteljinu. Ceo
komplet bio je toliko lep da bi bio dostojan da ga postave čak i u Belu kuću.
Zašto li me je onda Bili Li doveo da vidim ovu lepotu, oličenje mojih najlepših
snova, ako ne može da napravi još jednu ovakvu garnituru? Upravo sam rešila
da pogazim desetu božju zapovest, koja kaže da ne smem poželeti ništa tuđe.
Ali ovde se nije radilo o vinogradu mog komšije, već o spavaćoj sobi koju je on
napravio svojim rukama.
Zastenjala sam. „Bili Li, mogla bih te sad udaviti golim rukama. Zašto si
me doveo da mi pokažeš ovako nešto lepo, kad ne mogu to da dobijem?“

120
 „Nisam to rekao. Kazao sam da ne mogu napraviti još jednu ovakvu
garnituru. Ali, ako ti se ova toliko dopada, tvoja je“, odgovorio mi je.
Skočila sam mu u zagrljaj i jedva se suzdržala da ga strasno ne poljubim.
„Bila sam spremna da napravim pakt sa samim đavolom samo da je dobijem.
Koliko košta? Napisaću ti ček čim se vratimo kući.“
„Ne možeš da je kupiš, Trudi. Već je plaćena. Gerta mi je rekla da ti
pomognem oko renoviranja. Ova garnitura je deo tog dogovora. Sve je ovo
napravljeno od njenog novca.“
„Bog ne može imati toliko para“, pobunila sam se.
Bili se konačno nasmejao. „Njemu novac uopšte nije potreban. Dakle,
dopada ti se?“
„O, da! Mnogo mi se dopada. Toliko mi se dopada da želim da mi napraviš
nameštaj za celu kuću.“
„Stvarno? Iskreno?“
„Časna reč.“
„Onda dobro. Zamoliću molere da mi pomognu da već danas prenesemo
sav ovaj nameštaj u tvoju sobu. Ti treba samo da odeš u grad i kupiš dobar
madrac za novi krevet.“
„Hoću! O, hvala nebesima!“ veselo sam otpevušila pritom prelazeći rukom
preko glatkih površina nameštaja.
„Izmerio sam dimenzije tvoje sobe, tako da će se komoda i ogledalo tačno
uklopiti uz zid naspram prozora, dok će sanduk za posteljinu stati tačno
između prozora i ugla.“
„Bili Li, ti si pravi umetnik. Sledeće o čemu želim da razgovaramo jeste
nameštaj za moju kancelariju. Pitam se hoće li te sve ovo odvojiti od tvog
posla.“
„Neće, ne brini. Lepota sopstvenog biznisa upravo je u tome što možeš da
napraviš godinu dana pauze kad god ti se prohte. Rekao bih da će nam taman
toliko trebati da kompletno završimo renoviranje tvoje kuće. Nego, jesi li za
jedan fini doručak? Mogli bismo napraviti neki dobar omlet i francuski tost,
pod uslovom da imaš dovoljno jaja u kući.“
Jesam bila gladna, ali mije bilo mrsko da ostavim novi nameštaj. Mogla
bih sedeti ovde sve dok ga majstori ne prenesu u moju sobu, a onda bih
nastavila da sedim tamo i još malo mu se divim.
„Imam dosta jaja u frižideru. Hoćeš li da umesto francuskog tosta uz jaja
pojedemo pogačice prelivene sosom?“
Razvukao je usne u toliko zavodljiv osmeh da sam sad zaista jako poželela
da ga poljubim. Progutala sam svoju želju i smesta se zaputila prema svojoj
kuhinji, krećući se istim putem kojim smo došli ovamo. Bili je došao za mnom i

121
onda smo se oboje bacili na pripremanje doručka. Dok sam pekla pogačice, on
je iseckao kobasice i propržio ih u tucanom tiganju. Umesto omleta, odlučili
smo da napravimo kajganu. Dok smo radili u kuhinji, imala sam osećaj da mi je
Bili Li čitao misli. Kad bi mi zatrebala kašika, on bi mi je dodao pre nego što
sam to zatražila od njega. Kad sam istopila puter u tiganju, on je preko njega
istresao umućena jaja tačno u trenutku kad se puter zapenio.
„Ono drvo, jasiku, koje sam kupio u Dalasu, namenio sam za izradu
plakara u tvojoj kancelariji. Ta prostorija nije toliko prostrana kao one dve
spavaće sobe na spratu, tako da treba pametno iskoristiti sav prostor.“
Obuhvatila sam mu lice dlanovima onako kako je to moja mama meni
činila kad je htela da joj kažem istinu. „Bili Li, reci mi iskreno: da li ti je Gerta
stvarno ostavila toliko novca?“
Pogledao me je pravo u oči i odgovorio: „Jeste, gospođo.“
Znam da je ideja bila suluda, ali meni se tad razgovaralo o nečem mnogo
ličnijem nego što je nameštaj za kancelariju, samo nisam znala kako da
započnem takav razgovor. Spustila sam ruke i usula sos u činiju.
„Možda bi ipak trebalo izmeriti tu sobicu. Mislila sam da u nju ubacim
radni sto i laptop, ali dosad nisam pronašla vremena da ih kupim.“
„Taj sto ne bi trebalo da bude veći od onog u mojoj radnoj sobi.
Predlažem da prvo izmerimo dimenzije mog nameštaja i onda da zajedno
kupimo isti takav za tvoju radnu sobu.“
Pitam se kad sam prestala da gledam na Bilija Lija samo kao na prvog
komšiju. Onda kad me je pozvao da ostanem na crkvenom ručku? Da li se tad
rodilo naše prijateljstvo? Čini mi se kao da je naše poznanstvo neprimetno
preraslo iz običnog komšijskog odnosa u divno drugarstvo. Zaklela sam se
sebi da ga neću pokvariti neprimerenim žudnjama, pa sam mu se okrenula
leđima i počela da sipam hranu u svoj tanjir. Ali znala sam da će biti mnogo
lakše prestati čeznuti za onim nameštajem nego za Bilijem.

Te večeri, nakon celodnevnog struganja boje, prvo sam sebi priuštila toplu
kupku i potom otišla da posetim mamu. Iskreno sam se nadala da će joj i
danas biti dobar dan jer mi je stvarno bio potreban neko blizak s kim bih
mogla da porazgovaram o svojim izmenjenim osećanjima prema Biliju Liju.
Međutim, čim sam kročila u foaje, Lesi mi je odmahnula glavom, što je
značilo da mami danas nije dobro. Sela sam na stolicu blizu klavira i privukla
je bliže mami, koja je sedela u fotelji. Potapšala sam je po nozi.
„Kristal je dolazila jutros“, rekla mi je Lesi.
Srce mi je propalo sve do umornih, bolnih stopala. „Kristal je bila u
gradu?“

122
 „Nezahvalno dete“, rekla je mama odlučnim tonom. „Loše si je vaspitala,
Trudi. Sve si joj pružila i opet joj ne valjaš. Šta je to s današnjom mladeži? Svi
hoće da im se sve servira na tanjiru. Trebalo bi da je odvedeš kod Gerte na šest
meseci. Ona će je naučiti pameti.“
„Gerta je umrla, mama. Sećaš li se?“
Oči su joj se odmah ispunile suzama, koje su joj u mlazu potekle niz
naborane obraze. „O, ne! Gerta je umrla? Kada? O, moram brzo da kupim
crninu za sahranu. To je sutra, je li?“
„Mama, Gerta je umrla još u maju. Sećaš li se da sam ti pričala da sam
nasledila njenu kuću? Bila si sa mnom u njoj i posavetovala me gde da stavim
Gertine prekrivače“, pokušala sam nežno i obazrivo da je vratim u sadašnjost.
Obrisala je suze rukavom i pogledala me sumnjičavo. „Zašto mi to
govoriš? Ko si ti? Mislila sam da si moja ćerka, ali ona je umrla. Ona i Gerta
zajedno su umrle. O, Kristal će se jako rastužiti kad bude čula. Oprostite, ovo je
bilo previše za mene. Moram malo da prilegnem. Je li neko obavestio Drua?“
„Ne brinite, gospođice Trudi, ja ću je otpratiti do njene sobe“, rekla mi je
Lesi. „Nadam se da će joj sutra biti malo bolje.“
Već se bilo smračilo kad sam stigla kući. Bili Li je bio u radionici. Znala
sam to po upaljenom svetlu. Znajući da na njegovoj ogradi nije bilo table na
kojoj piše da je zabranjen prolaz preko njegovog imanja i, budući da je i sam
često nepozvan dolazio kod mene, smatrala sam da je sasvim u redu da odem i
malo pronjuškam po onom njegovom hangaru. Tiho i sasvim neopaženo
provukla sam se kroz otvor na živoj ogradi i na prstima se dovukla do ulaznih
vrata. Kad sam ušla unutra, znoj mi se cedio s čela i kapao mi po nosu. Harli je
još stajao na istom mestu. Prostorija u kojoj je jutros bio izložen moj nameštaj
sad je bila prazna, ali je tu bilo još vrata – čak četvoro.
Čim bih se našla sama u nekoj prostoriji, spopala bi me snažna želja da
pogledam čega ima u fiokama i šta se nalazi iza vrata. Mama me je stalno
grdila i zabranjivala mi da se šunjam naokolo i čeprkam po tuđim stvarima, ali
meni je bilo neopisivo zabavno da uvučem ruku u nečiji kaput prebačen preko
kreveta ili da gurnem nos u kupatilske ormariće i pogledam šta ljudi tamo
drže. Kako sam odrastala, tako mi je bivalo sve lakše da obuzdam tu potrebu,
ali ona nikad nije u potpunosti iščezla. Kamo lepe sreće da sam malo više
njuškala dok sam bila udata, možda bih mnogo ranije otkrila da me Dru vara i
da sam sve vreme hodala gradom s rogovima na glavi. Ipak, ne mogu da
krivim mamu što me je strogo vaspitala. Ko zna kakva bih osoba postala da mi
je dozvolila da slobodno tumaram okolo i zabadam nos u tuđe stvari.
Koja vrata sada da otvorim? Ona buka se utišala i sad je trebalo da
odlučim hoću li otvoriti vrata broj jedan, dva, tri ili četiri. Šta li se krilo iza

123
prvih? Krdo lavova i tigrova? Lagano sam ih otvorila i videla visoko drveno,
bogato izrezbareno uzglavlje, isto onakvo kakvo je bilo i na krevetu u Gertinoj
spavaćoj sobi, onoj koja će jednom postati moja gostinska soba.
„Hej“, čula sam njegov glas iza svojih leđa. Stajao mi je toliko blizu da sam
mogla osetiti njegov topao dah na vratu. Trgnula sam se isto kao kad su me
jednom uhvatili kako preturam po fiokama nečijeg toaletnog stočića.
Pocrvenela sam kao bulka. „Bilo mi je dosadno.“
Uperio je prstom u uzglavlje onog kreveta. „Dopada ti se?“
„Divan je.“
„Mislio sam da bi se lepo uklopio u tvoju gostinsku sobu. Možda bi trebalo
dodati još samo lep noćni ormarić i kozmetički stočić s ovalnim ogledalom. U
današnje vreme ljudi se ne zadržavaju dugo u gostima, pa ti neće biti potreban
garderober ili komoda s fiokama. Dok smo bili u Džefersonu, spomenula si da
voliš starinske krevete“, rekao je i pogledao me u oči.
Pred očima mi je sevnula slika onog čarobnog gradića, ali me je sećanje na
njegov stidljivi poljubac u obraz nakon povratka s našeg puta nateralo da sada
dotaknem prstima to mesto.
Nastavio je da govori: „Kažeš da ti je bilo dosadno. Hoćeš li malo da mi
pomogneš oko ugradnog ormara za tvoju kancelariju? Dobro bi mi došao još
jedan par ruku.“
„Veoma rado, ali znaj da sam potpuni duduk za to. Mislim, pomoći ću ti
ako mi prethodno pokažeš kako se to radi.“ Krenula sam za njim kroz vrata
broj jedan.
„Hoćeš li umeti da držiš brusilicu i pređeš njome u smeru vlakna drveta?
Ovo je prva prostorija u kojoj radim. Ovo je stona testera. Ono tamo je
glodalica. A ovo je predraonik. Ona seče komade drveta na tačnu dimenziju,
što znači da se u ovoj prostoriji drvo priprema za dalju obradu koja se odvija u
prostoriji broj dva. Izvoli, stavi ovu masku. Ne bih voleo da dobiješ upalu
sinusa zbog udahnute prašine.“ Pružio mi je papirnatu belu masku i ja sam je
zakačila oko ušiju i navukla preko nosa i usta. Zatim mi je dodao brusilicu,
rekao da sednem na klupu ispred radne površine i podučio me za pet sekundi
kako se rukuje tom mašinom. Nema te sprave za vežbanje pomoću koje biste
toliko nabildovali mišiće ruku kao što je to slučaj s brusilicom. Doduše, trebalo
mi je malo vremena da joj pokažem ko je gazda, ali posle toga, nas dve smo se
sasvim lepo slagale. Do vremena kad je Bili Li rekao da je bilo dosta za to veče,
uspela sam da išmirglam nekoliko komada drveta – bilo ih je kratkih, uzanih,
širokih i dugačkih. Nisam znala kako će se svi oni uklopiti u celinu, ali to
uopšte nije bilo važno – Bili Li je bio taj čarobnjak koji je znao. Pažljivo je

124
pregledao svaki komad koji sam obradila. „Odlično si obavila posao. Kad god ti
bude dosadno, samo dođi ovamo – rado ću ti platiti da mi budeš šegrt.“
„Platiću ja tebi što imaš strpljenja da me učiš. Uostalom, bila bi mi čast da
učim zanat od takvog majstora.“
Osmehnuo se stidljivo.
Skinula sam masku s lica i spustila je na sto. „Pravi si genije s drvetom.
Gde sve prodaješ svoja dela?“
„Svuda pomalo“, rekao mi je.
„Moliću malo detaljniji odgovor. Evo, reci mi, gde se trenutno nalazi tvoje
najveće remek-delo?“
„U tvojoj spavaćoj sobi.“
„Ozbiljno te pitam.“
„Dobro. Evo, napravio sam veliki trpezarijski sto od masivnog drveta za
dvadeset osoba po narudžbini guvernera Oklahome. Sto se sada nalazi u
njegovoj vili u Oklahoma Sitiju.“
„Čudi me što se ne nalazi u Beloj kući. Bude li predsednik ikad posetio
Oklahoma Siti, naručiće isti takav trpezarijski sto čim ga bude ugledao kod
guvernera. Jesi li možda za čašu hladnog čaja? Imam pun bokal u frižideru.“
„Ne, hvala. Prvo ću da se potopim u toplu kupku i onda idem da se dobro
naspavam“, odvratio je.
„Pa dobro, onda ti želim laku noć.“
„Laku noć, Trudi“, izgovorio je nežno.
Dok sam nešto kasnije ležala u toploj kupki, mislila sam na Bilija Lija kako
leži u svojoj. I, mada sam bila umorna kao pseto, kako fizički tako i psihički, te
noći dugo nisam uspela da zaspim.

125
 Trinaesto poglavlje

T opao povetarac pomerao je metalne cevčice na hvataču vetra i njihov

zvon lepo se stapao s kreketanjem šumskih žaba i pesmom zrikavaca.
Vetrić mi uopšte nije smetao. Bila je poslednja nedelja meseca jula i taj
lahor svakako je bio dobrodošao, pa makar i ovako vreo.
Krečenje fasade bilo je završeno. Ovako obojena u vanila-žutu, s belim
čipkastim ukrasima i novim prozorima, kuća je izgledala idilično, kao sa slika
Tomasa Kinkejda. Bili Li mi je napravio novu ljuljašku i okačio je na istočno
krilo trema, tačno u hladovinu ispod drveta mimoze. Volim da sedim na njoj s
podvijenom levom nogom i sa desnom spuštenom na pod taman toliko koliko
mi je bilo potrebno da se zanjišem.
Sunce je lagano tonulo iza vrhova drveća i poslednji zraci slabašnog
svetla probijali su se kroz njihovo lišće, padajući na moje lice. Sve više sam
volela izlaske i zalaske sunca, posebno onim danima kada bi me obuzele
sumnje i strahovi. Uglavnom sam uspevala da ih držim pod kontrolom, ali je
bilo i onih dana kad sam se osećala kao trkački konj na startnoj poziciji. Jednog
dana uspela bih da zauzdam crne misli, dok bi drugog projurile pored mene
punim galopom. Te noći mučile su me brige. U koliko ću još zalazaka sunca
uživati pre nego što mi lekari saopšte da bolujem od Alchajmerove bolesti?
Hoću li i ja u šezdeset petoj završiti u staračkom domu? Bili Li reče da ćemo taj
problem rešavati kad se i ako se bude pojavio; ne bih mogla nečim takvim
opteretiti najdražeg i jedinog prijatelja.
Bilo je tu još mnogo toga što me je pritiskalo. Na primer, odluka da li da se
vratim na posao ili ne. Ako odlučim da prestanem da radim u školi kao
pomoćnica glavnog nastavnika, onda bi trebalo o tome na vreme da obavestim
upravu da bi mogli da mi pronađu zamenu pre početka školske godine.
Razmišljala sam o razlozima za takvu odluku i protiv nje. Novac mi nije bio
potreban i još nismo završili renoviranje kuće. U poslednje vreme, svake
večeri sam odlazila s Bilijem Lijem u kupovinu i potom radila s njim u
radionici do mrklog mraka. Malo su me plašile sve one njegove moćne mašine.
U stvari, meni se rad brusilicom uopšte nije dopadao. Ali zato sam volela
završne radove, posebno bojenje. Bili Li je za to koristio automatski pištolj,
kojim je prvo nanosio firnajz da bi njime zapušio sve eventualne pukotine
nastale na drvetu posle brušenja. Posle sušenja firnajza, usledilo bi

126
premazivanje lazurom, koji je Bili nanosio četkom. Sviđalo mi se da gledam
kako nakon nanošenja lazura godovi drveta i čvorići postaju mnogo izraženiji i
jasniji.
Ponovo sam se odgurnula nogom, dvoumeći se da li da uđem unutra, gde
je mnogo svežije. Kad sam se uselila u kuću, nisam mogla dočekati da mi
instaliraju sistem za centralnu klimatizaciju. A sad sedim na vrelom tremu,
njišući se na novoj ljuljašci i trpeći znoj što mi kaplje s gornje usne i sliva mi se
niz vrat, sve pokušavajući da pronađem odgovarajuće rešenje za svoje
probleme.
Ne odlučivši konačno u vezi sa povratkom na posao, misli su mi odlutale
na drugu, ništa manju brigu: Kristal. Nas dve dosad nismo imale ovoliko dug
period tokom kog se nismo ni čule ni videle. Dok je bila mala, svaka druga reč
joj je bila mama. Bilo je dana kada bih čak poželela da se pretvorim u matoru
usedelicu samo da ne bih morala više da slušam danonoćno ponavljanje reći
mama. Sad bih dala sve samo da ponovo čujem tu reč iz njenih usta.
Da li bi bilo pametno da ja napravim prvi korak i pozovem je? Ili je možda
ipak bolje da još malo sačekam? Ako sam joj potrebna, ima moj broj telefona,
pa neka me pozove. Ali kod svake majke uvek se pojavi jedno ili dva ali kad su
njihova deca u pitanju – svakako ću ja morati da rešim taj problem između nas
dve.
Iz misli me je prenulo brujanje motora. Tamni kamionet skrenuo je za
ugao i zaustavio se pred mojoj kućom. Pomislila sam da je neko pogrešno
skrenuo i da sada koristi moj prilazni put da bi se okrenuo. Međutim, motor je
utihnuo i vrata su se otvorila. Ovo mi je privuklo pažnju. Prepoznala sam Drua
čim je iskoračio iz vozila. Koračao je zabačenih ramena, uvučenog stomaka i
visoko podignute brade. Nosio je svoje samopouzdanje jednako lagodno kao i
brižljivo ispeglane tamne pantalone i belu, lagano uštirkanu košulju dugačkih
rukava. Večernji povetarac doneo je do mene miris njegovog skupog losiona
posle brijanja dok je koračao stazom i stao pred moja ulazna vrata. Oglasilo se
zvono.
Srce mije sišlo u pete. Mora da se nešto dogodilo Kristal. Doživela je
saobraćani udes i teško je povređena; možda je čak i mrtva. Ne postoji drugi
razlog zbog kog bi Dru Vilijams kročio nogom na moje imanje posle one
epizode s njegovim kolima. Pozvonio je još jednom, malo je sačekao, zatim je
još jednom pritisnuo zvonce. Budući da mu nisam odgovorila, snažno je
zakucao na vrata.
„Ovde sam“, konačno sam uspela da nateram reči da izađu iz mojih usta.
„Gde ovde?“ viknuo je. „Ovde, na bočnom tremu.“

127
 Došetao se do trema, popeo se stepenicama i bez pitanja se spustio na
ljuljašku. Po izrazu njegovog lica, koji nije odavao uznemirenost, zaključila
sam da naša ćerka ipak ne leži na intenzivnoj nezi prikačena na sve moguće
aparate dok se bori za život. Prešao je pogledom preko moje noge, koja je u
tom trenutku nemarno visila s ljuljaške, i podigao ga do moje kose. „Dobro
veče, Trudi.“
Pitam se kako li su mu se dopale moje farmerke s nogavicama odsečenim
do kolena, iskrzanih krajeva. Nisam imala vremena da ih porubim. Pored sveg
posla, šmirglanja, bojenja, posećivanja majke, brige o ćerki i odluka koje sam
morala da donesem, uopšte me nije bilo briga dopadaju li mu se moje ofucane
farmerke ili ne. Uostalom, on je došao ovamo nepozvan i nije me zanimalo šta
misli o mom izgledu.
„Dru?“
„Došao sam da te lepo zamolim da se vratiš kući, tamo gde ti je mesto,
Trudi.“
Vidi, vidi! Dru Vilijams došao je da me moli da mu se vratim, naglasivši da
mi je mesto pored njega! Je li to vrckava Čeriti pronašla nekog mlađeg s
debljim novčanikom? Ili mu se možda ovih dana dopadaju žene u odsečenim
farmerkama uflekanim bojom? Kad samo pomislim na sav onaj skupoceni
čipkani donji veš koji sam godinama kupovala radi njega!
Spustio je ruku na moje koleno. „Dakle?“
Podigla sam njegovu ruku i sklonila je.
Duboko je uzdahnuo i skrenuo pogled prema dvorištu. „U redu, pogrešio
sam. Ispao sam budala. I grozno mije što se uveče vraćam u praznu kuću.
Nedostaje mi miris spremljene večere, kao i sve ono što si činila da bi naš dom
odisao čistoćom.“
Dakle, nijedne reči ljubavi. Njemu je nedostajao neko ko će mu uglancati
kupatilo i staviti oval s pečenjem na sto. Ne pamtim kada mi je Dru poslednji
put rekao da me voli. Mislila sam da je nešto tome slično izgovorio dok smo se
zabavljali, međutim, sedeći pored njega, nisam sigurna je li ikad izgovorio te
dve reči.
Prebacio je ruku preko naslona ljuljaške vodeći računa da me ne dodirne.
„Šta kažeš na moju ponudu, Trudi? Zakopajmo ratnu sekiru. Oprostiću ti ono
za auto. Oprostiću ti i to što si mi skinula lovu s računa. Mogli bismo prodati
ovu kuću i tim novcem nadoknaditi većinu te svote. Budući da si lepo sredila
ovu starudiju, mislim da bismo mogli dobiti dovoljno da iznova popunimo
zajednički štedni račun.“
Dakle, još mu nije padalo na pamet da mi kaže da me voli niti da mi se
makar izvini za sve poniženje i sramotu koju mi je naneo. Umesto toga,

128
ponudio mi je da mi vrati moj automobil, koji je najverovatnije još zaudarao
na sardine. Čeriti je verovatno dobila novu limuzinu.
„Imam bocu finog vina u novom kamionetu. Proslavićemo večeras. Idi,
zaključaj kuću i pođi sa mnom. Tvoja odeća je još u našoj kući. Vratiću je nazad
u tvoj garderober ako odlučiš da mi se vratiš.“
„Vratićeš je u moj garderober?“ prošaputala sam.
Da li sada Čeritine bluzice, košuljice i mini-suknjice vise na mojim
vešalicama? Jesu li njene crvene tange uredno poslagane u mojim fiokama? Te
fioke gadno bi se uvredile kada bi se posle Čeritinih čipkastih poslastica u njih
uselile moje duboke pamučne gaće. Ne bih im mogla učiniti nešto tako ružno.
Jadnice, nisu to ničim zaslužile.
„Neka, hvala. Ne želim da se vratim“, odgovorila sam mu jasno i glasno.
Ton mu se odjednom promenio: „Nemoj da se pretvaraš, Trudi. Znam da
jesam zabrljao jednom ili dvaput, ali i ti si stalno bila okupirana brigom o
detetu i svojim životom, a meni je bio potreban neko pored koga ću se osećati
muževnim i posebnim. Ali to me je prošlo.“
Znači, ja sam bila kriva za sve njegove preljube. Zamislite, provodila sam
previše vremena sa sopstvenim detetom i on se zbog toga nije osećao
posebnim. Jadničak. Baš mi ga je žao.
„Brak mora da bude izgrađen na međusobnom poverenju i poštovanju.
Kad toga nestane, nema više ni braka. Bez poverenja, brak je isto što i kuća
pod čije temelje je postavljen dinamit. Izneverio si me i više nikad ne bih
mogla da ti verujem. Kad god bi ti zazvonio telefon, ja bih se zapitala da li
ugovaraš sastanak s nekom od tvojih šmizli. Kad god bi mi rekao da moraš da
ideš na službeni put, pomislila bih da li ćeš na njega povesti i ljubavnicu. Zato:
ne, hvala. Nisam zainteresovana. Ostajem ovde.“
„Kakva si ti budala, Trudi“, izgovorio je nešto oštrije.
„Obrni-okreni, isto mi se piše. Ali, ako ću da biram između srećne budale
koja neće živeti s tobom i one nesrećne koja hoće, ipak biram ovu prvu.“
Skočio je na noge i prekrstio ruke na grudima. „Ja sam ti obezbedio
društveni položaj.“
„Slobodno ga pokloni onoj svojoj faćkalici. Meni više nije potreban.“
Ponekad mi je potrebno malo više vremena da uhvatim širu sliku, ali, kad
je jednom iskadriram, svaki put dolazim do neverovatnog otkrića: Dru je bio u
klopci i ja sam mu bila jedini način da se izvuče iz nje. Mora da je posredi bilo
nešto veoma ozbiljno čim se dovukao ovamo ovako sveže obrijan, skockan i sa
bocom vina u kamionetu.
„Ona zahteva da se oženiš njome, zar ne?“, pretpostavila sam. „Ja sam ti
služila kao zaštitni zid iza kog si uvek mogao da se sakriješ od preteranih

129
zahteva svojih lutkica, je li? Bila sam ti dobar izgovor. Bože moj, kako mogu da
ostavim jadnu, tupavu Trudi i oženim se tobom... A sad kad mene više nema,
upao si u sopstvenu zamku, zar ne?“
Cimnuo je glavom i okrenuo se prema meni, ljutio me gledajući. „Dobro,
reci koliko će me koštati tvoj povratak? Ne mogu da se oženim tom devojkom.
Uništiće me finansijski. Reci cifru koju tražiš i dobićeš je.“
„Cifra? Misliš na novac?“
„Mislim na bilo šta. Nov auto, kuću ili nešto drugo.“
„A šta ako zatražim apsolutnu seksualnu apstinenciju?“
„O čemu ti to? Za mene ili sebe?“
„Za oboje.“
„To je ludost. Dobićeš svoj prostor, krevet i sve drugo šta god poželiš,
samo se vrati kući. Ali ne mogu da...“
Opa! Zaleteo se i izgovorio ono što nije želeo. Shvatio je to istog trena kad
su mu ove reči skliznule s jezika.
„Ne bih ti to ni tražila, Dru. Tebi je potrebna dobra i postojana žena, ali to
nisam ja. Nikad više.“
„Ovo će te skupo koštati“, prosiktao je.
„Ma nemoj.“
„Okrenuću Kristal protiv tebe. Već sam to započeo. Ili ćeš nas oboje
prihvatiti, ili gubiš ćerku. Nateraću je da te zamrzi.“
Podigla sam ton. „Nemoj da mi pretiš, Dru. Ne plašim te se.“
„Hej, Trudi“, pozvao me je Bili Li, koji je u tom trenutku prošao kroz otvor
na živoj ogradi i zaputio se prema mom tremu. Došao je kao poručen.
Pomislila sam da skočim i da ga poljubim, tu, pred Druovim očima.
„Ovde sam, Bili Li. Na ljuljašci.“
Dok su se mimoilazili na stepeništu, Dru nije ni pogledao u Bilija Lija.
„Dajem ti rok do sutra ujutru. Dobro razmisli, Trudi“, dobacio mi je Dru preko
ramena kad je stigao do kamioneta.
„Ne moraš toliko dugo čekati, Dru. Već sam razmislila. Moj odgovor je: Ne.
Sad i zauvek.“ Čudno, nisam se čak ni naljutila.
„Imaš li možda ledenog čaja?“ pitao me je Bili Li, koji je sedeo na stolici
naslonjen leđima na zid kuće i s nogama ispruženim ispred sebe. Kosa mu je
bila puna sitne piljevine i mirisao je na drvo. Bio je neobrijan i, sudeći po
povijenim ramenima, rekla bih da je bio premoren. Ali, i pored toga, meni je
izgledao kao Apolon i mirisao je kao najlepši rajski cvet.
„Imam. Idem da nam donesem čaše. I meni će prijati malo čaja.“

130
 Ustao je i pošao za mnom. „Malopre me je nazvao majstor za podove.
Reče da ima nekog lufta u vremenu i da bi mogao sutra doći da izlakira podove
u gostinskoj i radnoj sobi. Šta kažeš na to?“
„To znači da ću morati da rezervišem sobu u Vestern inu?“ razmišljala
sam naglas.
„Pa, ako želiš da se dobro naspavaš i pritom se ne otruješ isparenjima,
onda je to dobra odluka. Ali ako želiš da opet pobegnemo negde na dan-dva,
čisto da se malo oporaviš od svega, onda nije. Šta kažeš na još jedan izlet?“
Bili Li nije čak ni spomenuo Drua. Svako drugi bi me iz puke radoznalosti
bar upitao zbog čega je moj bivši muž bio ovde.
„Kažem da je to odlična ideja. Kuda idemo i kakvu odeću treba da
spakujem?“
Ispio je naiskap ledeni čaj i spustio čašu na sto. „Koliko.brzo možeš da
spakuješ sve stvari u jednu malu torbu?“
„Koliko malu?“
„Veoma malu. Ako budemo krenuli sutra ujutru i ti budeš imala na sebi
farmerke, majicu i, recimo, jedan duks vezan oko pojasa, možeš li preživeti sa
još dve-tri preko potrebne stvarčice?“
„Čekaj, a zašto treba da ponesem tako malo stvari?“
„Zato što ćemo putovati motorom.“
Srce mi je poskočilo od radosti. „U tom slučaju, strpaću sve u kesu iz
samoposluge.“
„Biće ti dovoljna samo jedna sportska torba. Imam jednu viška, ako ti
bude zatrebala. Vozićemo se sporednim putevima do Nokone u Teksasu i tamo
ćemo se muvati naredna dva dana.“
„Zvuči savršeno. Bili Li, moram da nešto da odlučim, ali ne mogu to da
učinim bez pomoći najboljeg druga pa bih te, ako nemaš ništa protiv, zamolila
da me saslušaš, budeš li imao strpljenja.“
Na usnama mu je zatreperio stidljiv osmeh. „Ja sam tvoj najbolji drug?“
„Jesi. Osim ako ne želiš to da budeš. Ne bih ti uopšte zamerila, budući da
nosim dosta tereta na leđima.“
„Skinuću ti ga. Uostalom, ni moj teret nije nimalo lak.“
Osetila sam dugo željeno olakšanje. „Ma šta mi napriča. Kakav teret ti
imaš? Kladim se da je moj teži od tvog.“
„Ovo je počelo da zvuči kao televizijska reklama“, rekao je on.
„Stvarno, kakav problem ti imaš? Niti imaš odraslu ćerku koja ne govori s
tobom, niti imaš kretena od bivšeg muža.“
„Ne bih sad o tome. Kakva je to odluka za koju ti je potrebna pomoć
najboljeg prijatelja?“

131
 „U stvari, već sam odlučila, ali ipak želim da čujem i tvoje mišljenje u vezi
s njom“, odgovorila sam.
Okrenuo je glavu na drugu stranu. „O kakvoj odluci je reč?“, izgovorio je
nekako neodlučno, kao da strepi od mog odgovora.
„Odlučila sam da se na jesen ne vraćam na posao. Radovi na kući nisu ni
blizu kraja, a meni se stvarno mnogo dopada da učestvujem u njenom u
renoviranju. Osećam se kao starica koja je mislila da joj je došao kraj, a onda je
naglo živnula shvativši da pred sobom ima još mnogo leta. Hej, jesam li ti
spomenula da sam na tavanu pronašla divnu staru lampu? Staviću je u
spavaću sobu. Ima čudan abažur od šarenih staklenaca i izgleda kao da je
Tifanijeva, ali nije.“
Okrenuo se prema meni, široko se osmehujući. „Sećam se te lampe. Dok
sam bio mali, stajala je na stočiću u dnevnom boravku, pre nego što se Gerta
udala za Lonija. Uplašio sam se da ćeš mi reći kako si odlučila da pružiš Druu
još jednu šansu.“
„Dru je kod mene ispucao sve moguće šanse i ne postoji više nijedna koju
bih mogla da mu pružim. Odsad će morati sam da rešava svoje probleme“,
odvratila sam.
„Drago mi je što to čujem, Trudi. Ne bih voleo da mu se vratiš. Više mi se
sviđamo nas dvoje.“
„Nas dvoje?“
„Da. Dopadamo mi se nas dvoje, i to baš ovde, ovog trenutka. Ako već
nešto mora da se promeni, onda bih voleo da ta promena bude nabolje, a ne
nagore“, rekao je. „Nego, šta si ono htela da mi kažeš o toj lampi?“
„Zašto si promenio temu, Bili Li?“
„Zato što nisam siguran da želim da čujem šta imaš da kažeš o nama
dvoma i promeni nabolje.“
„Imam da kažem da mi se dopada ta misao.“
„Odlično. A sad hajde da se vratimo na tu lampu.“
Nasmešila sam se. Dosta je bilo teških tema za večeras. „Volela bih kad
bih uspela da nabavim još jednu istu takvu. Kad budem kupila kompjuter,
pokušaću da je pronađem preko interneta. Sigurna sam da još jedna takva
čami na nečijem prašnjavom tavanu.“
Napravio je nekoliko krugova glavom ne bi li istegnuo vrat. „Hoćeš li biti
spremna da krenemo u pola osam ujutru?“
„Ako ćeš da sačekaš deset minuta, možemo krenuti i večeras.“
Osmehnuo mi se podigavši samo jedan kraj usana i time me ponovo
neodoljivo podsetio na Harisona Forda. „Pola osam je sasvim dovoljno rano za

132
polazak. I mislim da si dobro odlučila, i u vezi sa poslom i u vezi sa bivšim
mužem.“
Sutradan ujutru Bili Li mi je doneo sportsku torbu. Ubacila sam u nju tek
nekoliko preko potrebnih stvari, snela je u kuhinju i predala je Biliju. Njegov
harli stajao je parkiran u zadnjem dvorištu, pa smo stoga oboje izašli kroz
kuhinjska vrata. Majstor za podove stigao je taman kad smo se spremali da
krenemo i Bili Li mu je rekao da obavezno zaključa vrata kad bude odlazio.
Zatim je smestio torbu s bočne strane motora i pomogao mi da zakopčam
sjajnu, ganc-novu kacigu. Onda je izvadio iz džepa tubu kreme za sunčanje i
rekao: „Vetar i sunce opeci će tvoju nežnu kožu. Navuci košulju preko ramena.
Ona će ti zaštititi ruke od sunca i buba. Namazaću ti lice i vrat kremom, a ti
posle, ako želiš, možeš namazati i šake.“
Dodir mu je bio nežan poput leptirovih krila. Ni sama ne znam šta bih u
tom trenutku radije činila – vozila se s njim na motoru ili stajala ceo dan u tom
dvorištu puštajući ga da mi maže lice i vrat kremom za sunčanje. Čim je
završio, opkoračio je moćnu mašinu i potapšao po mestu iza sebe. Popela sam
se na motor i odjednom sam se zbunila. Gde treba da postavim ruke? Šta da
radim s njima?
Bili Li je razrešio moju nedoumicu time što me je uhvatio za obe ruke,
postavio ih sebi oko struka i rekao mi da čvrsto spojim prste na njegovom
stomaku. Zatim je pokrenuo mašinu. Nismo stigli ni do skretanja kod Glavne
ulice, a ja sam se već ludo zaljubila u taj motor. Šteta što se Dru nije ponudio
da mi kupi harli. U tom slučaju, možda bih i preselila stvari u stari garderober.
Kako da ne, pomislila sam.
Nema tog harlija zbog kog bih se tako nisko srozala.
Prozujali smo brzinom od sto na sat ostavljajući za sobom Rejviju,
Mansvil, Raset i Dikson. Sad sam bila dvesta posto sigurna da se nikad neću
vratiti na posao. Nema šanse da me Bili Li opet pozove na vožnju motorom, a
da ja ne mogu da pođem s njim zbog nastave u školi. Ovo je bilo hiljadu puta
vrednije od svega.

133
 Četrnaesto poglavlje

B ili Li nas je provezao Dvanaestom ulicom u Ardmoru, pored brojnih

prodavnica, koje me tog dana uopšte nisu zanimale. Bila sam kraljica
motocikala. Sve što mi je bilo potrebno nalazilo se u sportskoj torbi i
ceo svet je bio pod mojim nogama. Nije mi bilo ni do kakve kupovine.
Kad smo zastali na crvenom svetlu, bacila sam pogled prema restoranu
Santa Fe, međutim, čim se na semaforu upalilo zeleno svetlo, osećanje gladi
pokleklo je pred mnogo lepšim osećanjem slobode i vetra u kosi. Zaustavio se
kod Mekdonaldsa na drugoj strani nadvožnjaka I-35, skinuo kacigu s glave i
pomogao meni da učinim isto. „Jesi li za neki doručak?“ upitao me je. Popravila
sam kosu prstima. „Reci mi pošteno: na šta ličim?“
„Ti si meni uvek lepa.“
„Bili Li Takeru, obećali smo jedno drugom da ćemo stalno govoriti istinu.“
„Trudi Metjuz, rekao sam ti istinu i valjda ćeš mi jednog dana poverovati.“
„Jednom ću te možda i saslušati, ali da ti poverujem da sam lepa – to je
nešto sasvim drugo. Umirem od gladi i baš bih pojela nešto nezdravo i masno.
Idemo.“ Uhvatila sam ga podruku, ali je on instinktivno spustio šaku niže i
prepleo prste s mojim. Mora da smo svima izgledali kao pravi ljubavni par dok
smo onako, držeći se za ruke, prešli preko parkirališta i ušli u restoran. Dopala
mi se ta zamisao. Jutarnja gužva za doručak prilično se raščistila, tako da smo
imali vremena da pojedemo jaja sa slaninom i sirom, biskvite i pitu od jabuke,
i da sve to zalijemo sokom od narandže i šoljicom kafe.
„I, kako ti se dosad dopala vožnja motorom?“, upitao me je između dva
zalogaja.
„To je istinska sloboda oslobođena svih strahova.“
„Još nisam čuo da je neko tako opisao vožnju harlijem.“
„Što se mene tiče, možemo ovako nastaviti do obale Tihog okeana i, kad
stignemo tamo, možemo se odmah okrenuti i voziti se do Atlantika“, našalila
sam se, ali, da je rekao da idemo, ne bih ni trepnula.
„Možda ćemo jednom to i uraditi. Ali sad moramo da sredimo tvoju kuću
do Božića. Kuhinjski nameštaj neće biti gotov dotad, ali zato hoće trpezarijski i
onaj u dnevnoj sobi, tako da ćeš moći da napraviš žurku, ako poželiš.“

134
 „Koga bih uopšte pozvala na tu božičnu proslavu?“ Pogledao me je čudno
i srce mi se skupilo na veličinu graška. „Tebe ne moram da pozivam, Bili. Ti si
uvek dobrodošao u mom domu, i to bi trebalo da znaš.“
„Isto kao što bi ti trebalo da znaš da si lepa?“
„To je druga priča.“
„Jesi li samo ljubazna ili stvarno misliš to što si rekla?“, upitao me je.
„Nisam bila ljubazna. Tako mislim“, odgovorila sam.
„Do Božića će tvoja kuća zasijati punim sjajem i svi oni želeće da dođu da
vide šta si uradila s onom starom, ružnom kućom. A ti ćeš onda moći da
likuješ, Trudi. Zaslužila si.“
„Ko su to svi oni?“
Otpio je gutljaj kafe. „Marti i Betsi sa porodicama. Tvoja majka, ako joj
bude dobro. Možda i Lesi. Iznenadićeš se brojem posetilaca.“
Slegnula sam ramenima. „Mene bi iznenadilo ako bi na tom ručku sedeo
iko drugi osim tebe i mene. Zato ćemo se potruditi da do tada sredimo
trpezariju. Jeste li Gerta i ti uvek zajedno ručali za Božić?“
Klimnuo je glavom.
Dok sam sedela i viljuškom otkidala parčad pite i zalivala je gutljajima
kafe, odjednom sam počela da se radujem božičnim praznicima. Dovešću
mamu kod mene bez obzira na to da li joj je dobro ili nije. Pozvaću i Lesi.
Pozvaću Kristal i neću jadikovati ako ne bude želela da provede taj dan sa
mnom. Biću dovoljno fina, pa ću pozvati i Marti i Betsi. Bili Li i ja ćemo ispeći
sočnu ćurku i napraviti ukusne prelive i priloge.
„O čemu razmišljaš? Izgledaš kao da si odlutala negde daleko“, rekao je.
„Pripremala sam božičnu trpezu. Šta misliš„je li bolje da ispečemo ćurku
ili rolovanu svinjetinu?“
„Gerta je uvek pekla ćurku, i to najmanju koju je mogla da pronađe u
prodavnici.“
„U prodavnici? Hoćeš da kažeš kako nije odlazila na farmu da kupi živu
pticu?“
„Nije. Bar ne u poslednjih dvadeset godina.“
Nisam mogla da zadržim smeh. Počela sam nekontrolisano da se kikoćem.
„Šta ti je toliko smešno?“ Lice mu je bilo ozbiljno isto kao onog dana u
kapeli, na Gertinoj sahrani.
Kad sam konačno uspela da svedem smeh na samo povremeno štuckanje,
objasnila sam mu razlog svog smejanja. „Gerta mi je celog života prebacivala
da nisam dobra domaćica zato što kupujem smrznutu ćurku i ne pravim preliv
na starinski način. Ne bi prošla nijedna godina a da me nije prekorila zbog
toga.“

135
 „Vas tri devojke niste umele da razlikujete kad vas je Gerta prekorevala, a
kad vas je samo zadirkivala. Imala je prilično čudan smisao za humor“, rekao
je.
„Onda ćemo kupiti ćurku, a ti ćeš nam napraviti onu božanstvenu salatu
od krompira koju si nedavno doneo u crkvu.“
„Dobro. Napraviću i pitu od pekan oraha. Tajna je u tome...“
„... Da se orasi ne melju, već treba sitno da se iseckaju da bi krčkali pod
zubima“, dovršila sam rečenicu.
„Tako je. I u tome što pita nipošto ne sme da se preliva rastopljenim
šećerom, već isključivo mešavinom meda i limuna.“
Klimala sam sporo glavom. „Vidim da te je Gerta dobro izmuštrala. Čudi
me što ti je uopšte dozvoljavala da nešto skuvaš. U njeno vreme muškarcima
nije bio dozvoljen ulazak u kuhinju.“
„Za to mi je bilo potrebno nekoliko godina mukotrpnog uveravanja.“
„Mogu misliti.“
„Ali nikad mi nije dozvoljavala da ispečem ćurku. Nudio sam joj da
ispečem meso pod sačem ili na ražnju, ali ona nije htela ni da čuje.“
„Imaš onaj veliki ražanj?“ pitala sam.
„Dovoljno veliki da na njega odjednom stanu dve velike ćurke i rolovana
svinjetina“, odgovorio mi je.
„E pa onda ćemo ove godine ispeći ćurku na tom tvom ražnju. Ali, ako ćeš
ti da ispečeš ćurku, napraviš salatu od krompira i pitu od oraha, šta će meni
preostati?“
„Ne umem da napravim kiflice sa džemom. Ispadnu mi toliko tvrde da bi
se njima mogao hladno ubiti čovek.“
„A pitu bundevaru?“
„Kora mi uvek ispadne gnjecava.“
Nasmejala sam se. „Bili Li Takeru! Da li mi ovo govoriš samo da bih se ja
osetila važnom?“
„U redu. Napraviću kiflice i pitu, ali posle nemoj da mi se žališ da te nisam
upozorio. Lepo ti kažem da ne umem da ih napravim“, kazao je i slegnuo
ramenima.
„Dobro, uverio si me. Hoćemo li da krenemo?“
„Bilo bi dobro da odeš u toalet pre nego što krenemo. Naredna etapa puta
trajaće najmanje sat vremena i, koliko znam, usput nema nijednog pristojnog
mesta gde bismo mogli stati.“
Od Gertine sahrane nisam podnosila ženske toalete. Kad god bih zatvorila
vrata neke kabine, u glavi bi mi se premotao film na scenu iz onog crkvenog
toaleta. Evo, i sad sam očekivala da se odnekud stvore Marti i Betsi i počnu da

136
ogovaraju Bilija Lija i ukazu mi na to da on nije onakav kakvim sam ga
zamišljala. Ali tog dana ništa neobično se nije dogodilo u Mekdonaldsovom
toaletu.
Kad sam izašla iz toaleta, Bili Li je već sedeo na motociklu. Pružio mi je
kacigu. Ovog puta sama sam je navukla na glavu i zakopčala je, pa prebacila
nogu preko sedišta i obavila rukama Bilija oko struka. Zaustavili smo se na
Mostu Taovajas nadvijenim nad Crvenom rekom, koja je razdvajala Oklahomu
i Teksas. Sada je lenjo vijugala omeđena velikim peščanim sprudovima. Bila je
veoma plitka, ali, sudeći po nagomilanom granju i raznom otpadu na njenim
obalama, izgleda da je proletos zbog obilnih kiša nabujala i nosila sve pred
sobom. Na strani Oklahome, obala je bila učvršćena drvoredom zelenog
drveća, dok se s teksaske strane prostirao nepregledni pašnjak na kom je
mirno paslo stado crnih krava i bikova. Među njima je trčkarao i jedan
magarac.
Bili Li se nalaktio na betonsku ogradu mosta. „Znaš li zašto stočari
ubacuju magarca u krda?“
„Zato što su puni draži?“
„Ne, nego zato što štite mladu telad. Magarci ne podnose kojote i risove.
Ritaće se i gristi ih sve dok ih ne usmrte.“
„Ti se zavitlavaš sa mnom?“ pitala sam ga.
„Ne, govorim ti istinu. Dobio sam imejl prošle nedelje u kom je to pisalo.
Da sam ja vlasnik stoke, stavio bih po jednog magarca na svaki pašnjak.“
„Mogu misliti“, promrmljala sam. Kako je iko mogao pomisliti da je on
čudak?
Mora da je današnji dan bio kao stvoren za vožnju motorom, jer su se
pored nas, na istom mostu, zaustavila još trojica motociklista sa ženama.
Vozači su se dovezli iz suprotnog smera i stali pored Bilija Lija da ga upitaju
kakvi su putevi s ove strane. Kažu da su se zaputili ka Tarnerovim
vodopadima u Dejvisu, gde će prenoćiti, i sutradan će se vratiti u Dalas.
„Na putu trideset pet su neki radovi, ali to se vas ne tiče budući da ćete se
voziti sporednim putevima, zar ne?“, odgovorio im je Bili.
„Dosta nam je gradske vreve i gužve, tako da ćemo se kloniti velikih auto-
puteva“, rekao mu je jedan od one trojice. „A vi? Kuda vi idete?“
„Idemo do Nokone na dva-tri dana. Ima li nekih prepreka na putu?“, pitao
ih je Bili Li.
„Put je prilično loš. Moraćeš da se utrkuješ s kamionima“, kazao je jedan
od one trojice i zatim se nasmejao svojoj šali, pa šljapnuo ženu po zadnjici.
I žena se smejala s njim.

137
 Muškarci su zatim otišli do ograde mosta da pogledaju kakav je put s
druge strane, a žene su se okupile oko mene.
„Znači, vas dvoje putujete u Nokonu? Znaš, u tom gradiću nema nijedne
prodavnice i nećeš imati šta da kupiš. Osim ako nisi zaiteresovana za
kaubojske šešire, mamuze i ostale suvenire. Ali, kad malo bolje razmislim, ni
sa ove naše strane nema bogzna šta da se pazari. Ponekad pomislim da me
ovaj moj namerno dovlači u ove pustare samo da ne bih imala gde da trošim
pare.“
„Zar ne uživaš u vožnji?“, upitala sam je.
Prišla mi je i šapnula mi na uho: „Naravno, draga. Vožnja motorom je
nešto najbolje što je čovek izmislio posle mikrotalasne pećnice. Samo volim tu
i tamo da nerviram muža zvocanjem, a zapravo toliko volim ova naša
putovanja da im se svaki put iznova radujem kao malo dete.“
„Meni je ovo prva vožnja“, odgovorila sam joj šapatom.
„Ono ti nije muž? Vas dvoje delujete kao da godinama jezdite zajedno“,
rekla je.
„Ne, nas dvoje smo samo veoma dobri prijatelji.“
„Onda se, draga moja, brzo trgni i proveri još jednom jeste li samo
prijatelji ili nešto više. Bajkeri nikad ne dele motor sa ženom ako im nije jako
stalo do nje.“
„Stvarno?“
„Ne bude li ti ovaj dasa dogodine stavio prsten na ruku, sečem se gde sam
najtanja. Dajem motor u to ime“, kazala je i namignula mi.
„Pazi šta si rekla. Doći ću sama po njega“, našalila sam se. „Nećeš morati.
Parkiraću ga u tvoje dvorište. Gde stanuješ?“ upitala me je.
„Ulica Brodvej, Tišomingo, Oklahoma.“
„Bila sam u tom gradiću. Volim vožnju od granice do tamo.“
„Ponavljam, izgubićeš motor. Loša ti je opklada“, rekla sam.
„Ne nadaj se tome, malena“, ubacila se druga žena. „Ona uvek pogađa
takve stvari. Dosad nije omanula.“
„Pogađam. I uvek sam u pravu“, kazala je prva žena i pokazala glavom
prema Biliju Liju. „Pazi šta sam ti rekla.“
Popeli smo se svako na svoj motor, s tim što smo mi krenuli u Teksas, a
ona tri para u Oklahomu. Zaključila sam da su motociklisti veoma prijatni i
druželjubivi ljudi. I njihove žene nisu ništa vitkije od mene. Šteta što im nisam
uzela imena i adrese, jer da jesam, svakako bih ih pozvala na našu božičnu
proslavu.
Prešli smo most i posle nekoliko kilometara vožnje našli smo se pred T-
račvanjem. Na mecima izbušenom putokazu pisalo je da treba da skrenemo

138
desno i da je Nokona udaljena trideset pet kilometara. Bili Li je okrenuo motor
udesno i usmerio ga putem koji se pružao između pitomih brežuljaka.
Povremeno bi se s moje desne strane nakratko pojavilo parče reke, ali najviše
mi je pogled bio usmeren na krave, bušotine nafte i na ogromne bale sena
poredane u piramidu. Ubrzo smo stigli do novog T-račvanja. Na putokazu je
pisalo da put levo vodi ka Nokoni, a desni prema starom španskom utvrđenju.
Pomislila sam da naš motel ne može biti daleko odavde i pitala se šta je to,
pobogu, Bili Li smislio ovog puta, budući da sam od one žene čula da Nokona
ni po čemu nije zanimljiva. Očekivala sam da me Bili Li ponovo odvede u neki
romantični gradić kao što je bio Džeferson, ali on se sada zaputio
neasfaltiranim putem ulevo i znatno smanjio brzinu. Posle nekih desetak
minuta vožnje, zaustavio se pred ljupkom drvenom barakom na obali velikog
jezera. Sišao je s motocikla, skinuo kacigu s glave i pružio mi ruku da siđem.
„Ovde pravimo pauzu? O bože, kako su slatke one patkice! Tamo je i
katamaran!“ izgovorila sam zadivljeno, jedva dolazeći do daha od prijatnog
uzbuđenja. Pogled je bio veličanstven: modra, svetlucava površina jezera
spajala se s linijom kristalnoplavog neba i ceo taj akvarel bio je savršeno
upotpunjen s nekoliko nijansi zelene, koja je dolazila od trave, četinara i
zimzelenog drveća. „Ko živi u ovoj kući?“
„Ja, Trudi. Ovo je moja baraka. Proteklih nedelja oboje smo naporno radili
i, budući da smo se lepo proveli u Džefersonu, mislio sam da će ti prijati
nekoliko dana odmora i pecanja na jezeru.“
„Ovo je jednako čarobno iznenađenje kao i ono u Džefersonu. Hoćeš li me
povesti sa sobom na pecanje?“
„Naravno da hoću“, rekao je i osmehnuo se.
„Čiji je ono katamaran? Možemo li ga iznajmiti i provozati se njime? Ovo
je stvarno tvoja kuća? Uđimo unutra da je pogledamo. Ti si zaista neverovatan
čovek, Bili Li. Imaš više različitih strana od brušenog dijamanta.“
„A ti postavljaš više pitanja od dvogodišnjeg deteta.“
„Znam da to voliš. Priznaj da je tako“, zadirkivala sam ga.
„Dobro, priznajem. Volim kad si srećna i kad mi postavljaš mali milion
pitanja. Da, ova baraka je samo moja. Kupio sam je pre deset godina. Jednom
sam sasvim slučajno nabasao na ovo jezero dok sam se vozikao motociklom
naokolo i odmah sam se zaljubio u ovo mesto. A onda sam jednog jutra u
novinama pročitao oglas za prodaju ove barake. Nazvao sam agenciju za
nekretnine i kupio je. Da, katamaran je takođe moj. I da, smeš da ideš sa mnom
na pecanje. I da, provozaćemo se jezerom pre večere.“

139
 Radosno sam pljesnula rukama. „Pogledaj samo tu vodu! Toliko je mirna
da izgleda kao staklo. Hoćeš li me ponovo dovesti ovamo? Kako ovde izgleda
zimi? Da li se jezero zaleđuje? Imaš li unutra kamin? Vidim da imaš dimnjak.“
Ne odgovorivši ni na jedno od mojih pitanja, Bili je prišao kući, otključao
zadnja vrata i uveo me unutra. Kuhinja, dnevni boravak i trpezarija nisu bili
odvojeni zidovima, već su sve tri prostorije bile spojene u jednu veliku,
oivičenu samo spoljašnjim zidovima od drvenih oblica. Duž zapadnog zida
stajao je veliki, mek, kožni, tamnocrveni trosed, dok se dvoredna kuhinja
smestila duž istočnog. Između njih je stajao trpezarijski sto za dve osobe, a iza
njega stakleni zid s kliznim vratima koja su vodila na ograđenu verandu, s koje
se pružao predivan pogled na jezero. Odmah sam pomislila kako ću već sutra
u zoru šesti u drvenu ležaljku i uživati u izlasku sunca. Podovi si bili zastrti
debelim, čupavim tepisima, od kojih je najveći pokrivao drveni deo poda
ispred kamina.
Ne čudi me što se Bili Li zaljubio u ovakvu lepotu. Ko ne bi? Ovo je bilo
savršeno sklonište i utočište.
„Spavaća soba je ovde. Mala je, ali ima svoje kupatilo“, rekao je on.
Zastala sam na vratima i zavirila unutra. Veliki bračni krevet bio je
prekriven ručno sašivenim prekrivačem, dok su druga dva ležala uredno
presavijena u njegovom dnu. Dva zelena jastučeta krasila su drvenu stolicu za
ljuljanje pod prozorom. S desne strane stajala je omanja ljupka komoda s
fiokama, na čijem jednom kraju je stajala elegantna, starinska lampa, a na
drugom keramičko postolje s mirišljavim svećama. U kupatilu je stajala bela
kada s paravanom i tušem, i toaletni stočić s ogledalom.
Obuzelo me je osećanje krivice. „Bili Li, uzmi ovu sobu, ja ću spavati na
trosedu. U stvari, ovde je toliko lepo da bih mogla opušteno spavati u onoj
ležaljci na verandi.“
Zavrteo je glavom. „To ne dolazi u obzir. I nemoj da se raspravljaš sa
mnom oko toga. Ionako nećeš pobediti. Hajdemo sad da se provozamo
čamcem. Ko zna, možda ćemo upecati nešto za večeru.“
„Idemo. Mnogo ti hvala, Bili Li“, rekla sam mu. Palo mi je na pamet da sam
se njemu ovog leta više puta zahvalila na učinjenom dobru nego što sam se
svim ljudima koje sam pre njega poznavala zahvalila tokom celog života.
„Nema na čemu.“
Vožnja harlijem pala je na drugo mesto po količini opuštenosti u odnosu
na onu koju sam osetila dok sam na katamaranu posmatrala kako moj crveni
plovak pleše po mirnoj jezerskoj vodi. Punih dvadeset pet godina nisam
zabacila štap u vodu. Tata me je vodio na pecanje dok sam bila mala, ali, čim

140
sam se zadevojčila, shvatila sam da mi izlasci s društvom i momcima više
prijaju od sedenja na obali jezera Teksoma sa pecaroškim štapom u ruci.
„Dopada mi se tvoj način opuštanja i odmora“, kazala sam.
„Voliš li somovinu?“ upitao me je.
„Volim.“
„Dobro je da je tako, jer ćemo baš nju imati za večeru“, rekao je, a zatim je
snažno cimnuo najlon i izvukao iz vode povećeg soma.
„Kako si znao da je baš som, a ne neka druga riba?“
„Po tome kako je cupkao mamac. Som obično prvo proba mamac i onda
ga naglo proguta i snažno povuče najlon oštro nadole.“
Nakon pola sata izvukao je još jednog manjeg soma i zatim je odložio štap
i namotao najlon na mašinicu.
„Moramo li već da idemo?“, upitala sam ga plačnim glasom.
Ubacio je ribu u plavi ručni frižider i otvorio poklopac crvenog. „Ne,
odložio sam opremu zato što imamo dovoljno ribe i za večeru i za zamrzivač.
Sad ću malo da čitam. A ti, ako upecaš nešto, pažljivo skini ribu s udice i vrati
je u vodu. Jesi li gladna?“
„Ješćemo suši?“ namreškala sam nos.
„Ne, nego sendviče i koka-kolu.“
„Zar ti baš na sve misliš?“
„Trudim se. Hoćeš li da ti dam nešto za čitanje?“
„Imaš li neku knjigu Džona Grišama?“ pitala sam.
„O, voliš misterije, je li? Šta kažeš na Džudit En Džens?“
Skinula sam foliju sa sendviča i zagrizla ga. „Da, volim misterije i volim
romane Džudit En.“
Uzeo je platnenu torbu i izvadio iz nje knjigu. „Onda ti uzmi ovu knjigu, a
ja ću čitati najnovije delo Džejmsa Lija Berka.“
„Ko je on?“
„Odličan pisac. Volim njegove detaljne opise Luizijane. Gotovo da možeš
osetiti miris močvare i čuti kreštanje svih stvorenja koja u njoj žive. Ako voliš
dobru misteriju, onda bi trebalo da pročitaš neki njegov roman.“
Pojeli smo po sendvič i potom smo proveli cela tri sata u potpunoj tišini,
ljuljuškajući se na vodi i čitajući. Sunce je uveliko opisalo polukrug preko neba
i počelo da se spušta prema zapadnom horizontu, kad je Bili Li pokrenuo
motor i usmerio katamaran prema pristaništu pored svoje barake.
Očistio je ribu, propržio mladu boraniju i napravio salatu od kupusa i
šargarepe. Dok je pržio ribu, ja sam dodala jaja, mleko, so i prašak za pecivo u
kukuruzno brašno koje mu je preostalo, zamesila testo i napravila nam
krokete.

141
 „Odavno nisam jeo svezu somovinu. Divno miriše, zar ne?“, rekao je Bili.
„Ne sećam se kad sam poslednji put pojela sveže ulovljenu ribu. Moj tata
je voleo da peca i, dok je bio živ, često smo je jeli. Ali njega nema već punih
deset godina.“
„Da li je on stavljao ljutu alevu papriku u brašno za prženje?“
„On nije, ali zato moja mama jeste. Govorila je da ribi treba dodati malo
vatre.“
„Slažem se s njom.“
Večerali smo na verandi. Zujanje aparata protiv insekata takmičilo se sa
noćnim zvucima majke prirode, ali zato nije bilo nijednog komarca da nam
pokvari večeru. Po završetku jela, zajedno smo pobacali papirnate tanjire u
kantu za otpatke i zatim smo uzeli po limenku hladne koka-kole iz frižidera.
„Mislim da ću još malo čitati pre spavanja, osim ako ti ne želiš da radimo
nešto drugo.“
„Ne, i mene čeka moja Džoana“, odgovorila sam.
Znam da bi svako drugi ovo veče nazvao dosadnim, ali za mene ono nije
moglo biti ni lepše, ni spokojnije. Nije mi uopšte bilo dosadno niti me je mučila
ikakva napetost. Nije mi palo na pamet da ustanem i odšetam se do frižidera
da nešto prezalogajim tek da bih hranom prekratila vreme, kao što sam često
u prošlosti činila. Bila sam sita i smirena. Imala sam divnu knjigu za čitanje i
Bilija Lija pored sebe. Život nije mogao biti bolji.
Negde oko deset sati Bili je otišao u kupatilo da se istušira. Izašao je iz
spavaće sobe u donjem delu pidžame i providnoj beloj potkošulji. Sad mi
uopšte nije izgledao onako suvonjav kao u onim širokim, radničkim
tregericama. Mišići ruku i stomaka bili su mu čvrsti i jasno naglašeni. Morala
sam da upotrebim svu moć samokontrole da ne ustanem s kreveta i dodirnem
mu fine tamne malje na grudima da proverim jesu li onoliko meke kao što
izgledaju.
Glas mi je zvučao napuklo kad sam progovorila: „Laku noć, Bili Li. Siguran
si da ne želiš da ja spavam na trosedu?“
„Rekao sam ti da se ne raspravljaš sa mnom oko toga.“
„Dobro, neću. Izvini. Radujem se što ću spavati u onom velikom krevetu i
još više se radujem odlasku pod tuš.“
Pobacao je jastučiće s troseda na pod i razvukao krevet. Zatim je otvorio
ormar pored kamina i izvadio iz njega pokrivač i jastuke. „Vidiš? I ovo je
sasvim udoban krevet. Biće mi dobro ovde.“
„Onda lepo spavaj. Treba li ujutru rano da ustanem?“
„Spavaj koliko god želiš. Odmori se i ne razmišljaj ni o čemu. Kad budemo
počeli s radom na tvojoj trpezariji i dnevnom boravku, radićemo od svitanja

142
do sumraka. Gerta je u te dve prostorije nagurala više starudija nego u sve
ostale sobe.“
Malo sam oklevala. „Jeste, skupljala je starudiju. Ali nije li to bilo baš ono
što je ona želela da ljudi prvo primete kad kroče u njen dom? Njene kolekcije?“
„Kolekcije? Ma nisu to bile nikakve kolekcije, već brdo đubreta koje je
godinama kupovala po dvorišnim rasprodajama.“
Malo je nedostajalo da se bacim na pod ili da potražim sigurno sklonište.
Samo sam čekala da se munja pojavi na nebu i da nas oboje grom spali na
mestu! Bili Li je po prvi put izgovorio nešto pogrdno o Gerti, i to me je
iznenadilo mnogo više nego ono proročanstvo koje mi je žena motocikliste
saopštila na mostu.
„Amin!“ izgovorila sam i žurno uletela u spavaću sobu.
Nisam bila sigurna koliko su munje precizne u gađanju ljudi, ali sam znala
da je dobro što je te noći između mene i Bilija Lija stajao zid.

143
 Petnaesto poglavlje

J edva sam se suzdržala da ne zaplačem kad smo krenuli s jezera. Spavali

smo dokasno. Jeli smo kad bi nam se prohtelo. Šetali smo pored jezera i
hranili ribe i kornjače ostacima sendviča. „Ne želim nikad da odem odavde“,
prošaputala sam kad smo se popeli na harlija.
„I meni je uvek teško da odem. Ali, kad bismo provodili ovde svaki dan,
onda nam ne bi bilo toliko zanimljivo.“
„Meni bi bilo.“
„Doći ćemo ponovo, kad god ti budeš poželela, Trudi.“
„Obećavaš?“
„Obećavam. Ali, kad bi svaki dan jela omiljeni kolač, ubrzo bi ti se zgadio.“
„Ne poznaješ me dovoljno.“ Uspela sam nekako da razvučeni usne u
osmeh, uprkos tome što mi je brada podrhtavala. „Kad majstor za podove
bude opet nešto lakirao u mojoj kući, obećaj mi da ćeš me iznova dovesti
ovamo.“
Klimnuo je glavom. Znala sam da govori istinu. Bili Li me nikad nije
slagao.
Tokom dvočasovne vožnje motorom imala sam dovoljno vremena za
razmišljanje. Da nismo Bili Li i ja prolili toliko znoja u sređivanju podova i
gornjeg sprata, verovatno bih skupila na gomilu sve one dvadeset godina stare
novine, natopila ih deset godina starim benzinom iz garaže i zapalila. Jedino
što je spasio to mesto bio je nameštaj koji je Bili napravio. On, i nov džakuzi
koji su mi vodoinstalateri nedavno montirali u kupatilo. Ne bih mogla zapaliti
nešto tako skupoceno. Ali sama pomisao na to da treba da uradimo još celo
prizemlje bila je dovoljna da kažem Biliju da zaustavi motor, okrene ga nazad i
ostavi me u kući na jezeru do kraja života.
Kad smo stigli pred moju kuću, već je pao sumrak. Bili Li nije hteo da uđe.
Rekao je da ćemo se videti sutradan rano ujutru i otišao je kući. Ne mogu reći
da me nisu obradovali novi sjajni podovi, ali sva ona starudija iz dnevne sobe i
trpezarije nije misteriozno nestala za vreme našeg odsustva.
Tumarala sam po prizemlju, koje je bilo savršeno kvadratnog oblika.
Predsoblje i dnevna soba protezali su se skoro preko polovine donjeg sprata.
Ko god da je dizajnirao ovu kuću, svakako nije razmišljao da će u njoj živeti
nestašna dečica koja će se klizati niz rukohvat i trčati ukrug kroz dnevnu sobu

144
i trpezariju, u kuhinju i nazad u dnevnu sobu. Slike one barake na jezeru
treperile su mi pred očima kao svetlo na kraju tunela.
Sutradan ujutru Bili Li i ja doručkovali smo zajedno, nakon čega se on
popeo na sprat da montira nameštaj u mojoj radnoj sobi. Više mi se sviđalo da
budem gore s njim i da mu pomažem nego što sam morala da ostanem ovde
skupljajući svu ovu starudiju.
„Hej, kad završiš s tim dole, mogla bi se popeti kod mene da mi praviš
društvo“, doviknuo je Bili s gornjeg podesta.
„Umrećeš napušten i sam“, uzvratila sam mu. „Pre ću osedeti nego što ću
uspeti ovo da završim. Nisam sigurna da ova vrsta posla ne izaziva
Alchajmerovu bolest. Mora da je spremanje ove starudije pomutilo pamet
mojoj majci. I da znaš, pre ćeš ti sagraditi novu trospratnu kuću sa podrumom
i tavanom nego što ću se ja izboriti s ovom gnjavažom.“
Ušao je nazad u radnu sobu. „Onda ću doći ja tebi da pomognem čim
završim s ovim ovde.“
Još jednom tiho zakukavši, konačno sam se nakanila da uđem u dnevnu
sobu. Na stoluje ležala hrpa spljoštenih kartonskih kutija, zajedno s
markerom, sivom lepljivom trakom i onom širokom smeđom, za prelepljivanje
kutija. Rasklopila sam jednu kutiju, učvrstila joj dno lepljivom trakom i počela
da praznim policu duž zadnjeg zida. U početku su te police bile zamišljene kao
mesto na kom će stajati elegantno posuđe i kočoperiti se srebrni poslužavnici.
Gerta je odavno popakovala sve vredne stvari i negde ih odložila, i sada su se
police savijale pod težinom bezvredne starudije.
Poželela sam da se sada pored mene pojavi Gertin hologram. Prvo bih je
upitala odakle joj pravo da kupuje smrznutu ćurku u prodavnici, kad zna kako
da joj zavrne šiju i počupa joj perje. A onda bih je zamolila da mi kaže šta je od
svega ovoga vredno da zadržim, a šta treba pobacati.
Zvono na vratima oglasilo se pre nego što sam išta uspela da ubacim u
onu kutiju. Pomislivši da su to možda Marti i Betsi, namerno sam sačekala
nekoliko minuta pre nego što sam otvorila vrata. Pred njima su stajali
elegantno odeveni muškarac i žena, oboje s akten-tašnom u ruci. Ovo
očigledno nije bio moj dan. Nisam znala da li prodaju enciklopedije ili
propagiraju neku versku zajednicu – jednako nisam bila zainteresovana.
„Vi ste Trudi Metjuz?“, upitao me je muškarac. Imao je piskav glas i
šuškao je dok govori.
Možda su ovo dvoje Gertini izaslanici koji su došli da me kazne zbog
grešnih misli o spaljivanju kuće? Kako bi inače znali moje ime? Ili me je Kristal
proglasila ludom, pa su ovo dvoje došli da me drogiraju, obuku mi luđačku
košulju i odvedu u neki sanatorijum za umobolne.

145
 „Zašto je tražite?“
„Gospodin Taker sinoć nas je pozvao i rekao nam da svratimo do vas. Mi
smo trgovci starinama iz Ejde i...“
Otvorila sam širom vrata i pokazala im rukom da uđu. „Izvolite, samo
uđite. Upravo sam počela s raščišćavanjem dnevnog boravka.“
„Hej, Trudi, zaboravio sam da ti kažem da sam sinoć nazvao trgovce
starinama i... Vidim da ste se upoznali, pa nije važno“, doviknuo je s gornjeg
podesta Bili Li.
Zapretila sam mu prstom. Posle ću se raspraviti s njim. Bili Li mi je stalno
priređivao iznenađenja, i to uglavnom dobra, ali sam se uplašila da će jednom
zaboraviti da me obavesti o nečemu zbog čega će me zadesiti srčani udar.
Dok smo koračali hodnikom, ona žena mi se predstavila. „Ja sam Linda, a
ovo je moj suprug Art. „Smemo li da raširimo svoje stvari na drugom kraju
ovog stola?“
Oboje su zvučali veoma poslovno, bili su slične visine i godina, oko
šezdeset.
Čovek je zinuo kad je ugledao trpezarijski sto. „Čista hrastovina s kraja
devetnaestog veka. Prodajete li ga?“
„Ne, zadržaću ga“, odgovorila sam.
„Budete li ipak odlučili da ga prodate, lepo vas molim da ga prvo ponudite
nama. A sada, pokažite nam šta sve želite da prodate. Ovde je katalog u kom su
prikazane pune cene antikviteta formirane na osnovu kvaliteta i godišta
svakog komada ponaosob.“
„O, Arte, pogledaj onaj predivni porcelanski slanik i posudicu za biber.
Obe imaju pečat proizvođača na dnu. Ovde vidim mnoštvo predmeta koje
bismo rado otkupili od vas, gospođo Metjuz. Molim vas, priđite stolu da vam
pokažemo kako formiramo cene. Platićemo vam šezdeset posto od pune cene
navedene u katalogu, tako da ćete tačno znati koliko šta vredi. Čist račun –
duga ljubav, to je naša deviza. Evo, izvolite listu.“
Dođavola s tim katalogom. Nije me bilo briga koliko će mi platiti. Ionako
ne bih dobila ništa da sam sve te stvari odnela u humanitarnu organizaciju u
Djurantu.
„Neka, hvala. Pogledaću tu listu kad budete završili s odabirom stvari koje
vas zanimaju.“
„Hvala vam. Sve ono što ne budemo otkupili brižljivo ćemo složiti sa
strane, tako da možete to popakovati.“ Art je otvorio akten-tašnu i iz nje
izvadio nekoliko knjiga, žutu beležnicu, digitron i poslovnu čekovnu knjižicu u
tvrdom povezu.

146
 Negde u vreme ručka svi smo napravili pauzu. Ono dvoje upitalo me je za
neki restoran i ja sam ih poslala u Vestern in, budući da tamo služe hranu po
sistemu švedskog stola. Bili Li i ja napravili smo sendviče u kuhinji i seli za sto
da ih pojedemo.
„Jesu li uspeli da pronađu nešto vredno?“, upitao me je. Bacila sam pogled
na papir na kom je ono dvoje zapisalo sve dosad odvojeno za kupovinu.
„Oko deset hiljada dolara vrednosti, zasad. To je oko šest hiljadarki za
nas.“ Reč nas skliznula mi je sa usana sasvim spontano, i to me je malo
uplašilo.
„Znači li to da su pokupovali skoro svu Gertinu starudiju?“
„Ma kakvi. Ostaće još dosta toga. Hoćeš li mi pomoći da sve to odnesem u
Djurant?“
„Samo reci kad želiš. Potrpaćemo sve u moj kamionet i odneti u
humanitarnu organizaciju. Nego, imaš li još one kremaste pite od kokosa?“
Izvadila sam pitu iz frižidera, odsekla dva parčeta i stavila ih na papirnate
tanjire. Bili je posegnuo za svojim parčetom. „Gerta mi je često govorila da ima
blago u kući i da ga drži tik pred Lonijevim nosom. Pretpostavljam da nije
znala razliku između prave antike i bezvrednog smeća. Mislio sam da je ona to
blago čuvala skriveno u podrumu ili na tavanu, ali, da je tako, onda ono ne bi
stajalo Loniju ispred nosa, zar ne?“
„Šta ti je još rekla?“ bila sam znatiželjna da saznam.
„Rekla mi je da se nada da ćeš posle njene smrti...“ Naglo je ućutao.
„Šta?“, navalila sam.
„Dobro, priznaću ti nešto. Znao sam da će Gerta tebi sve ostaviti.“
„U redu, i šta s tim?“
„Rekla je da se nada da ćeš veoma pažljivo sve pregledati pre nego što
odbaciš nešto što je zaista vredno.“
„Sada shvatam i zbog čega ti je to rekla. Ali, da li je time mislila samo na
stvari iz kuće ili na još nešto?“
Slegnuo je ramenima. „Ne znam. Samo mi je tako rekla i zatim je prešla na
priče o svom detinjstvu i sećanja iz mladosti. U toku te jedne večeri, nekoliko
puta je prelazila s prošlosti na sadašnjost, tako da stvarno ne znam na šta je
mislila.“
Bili Li je pojeo pitu, a ja sam svoju netaknutu vratila u frižider, pritom se
pitajući na kakvu je to vrednost Gerta mislila. Na onaj nakit? Možda se plašila
da ću sve pobacati ne pogledavši koliko šta vredi.
„Mislim da je Gerta mislila na nakit.“
„Možda bi bilo pametno da ga smestiš u sef.“
Misleći da govori o sefu u banci, upitala sam ga: „Znaš li gde stoji ključ?“

147
 „Za ovaj sef nije ti potreban ključ. U pitanju je sigurnosna brava. A ja znam
kombinaciju brojeva kojom se otvara.“ Zbunjeno sam ga pogledala.
„Hajde, pokazaću ti. Sef se nalazi u podrumu na mestu za koje samo ja
znam. Gerta ga je tamo postavila posle Lonijeve smrti. Trebalo je ranije da ti
kažem za njega, ali imali smo toliko mnogo posla i...“
„Skrati priču, Bili Li. Imam puno poverenje u tebe“, dovršila sam rečenicu
umesto njega.
Otvorio je podrumska vrata i povukao lančić za svetlo. Slabašna svetlost
osvetlila je veoma uzano i strmo stepenište. Mrzim podrume, suterene, pećine
i sve ostalo što se nalazi pod zemljom. Čak i da sad navali na nas tornado,
radije bih se pustila da me zakovitla i ponese uvis zajedno s ostalim kršom
nego da provedem sat vremena u plesnjivom, smrdljivom podrumu.
Prvo je pomerio u stranu stari gramofon, pa je čučnuo da skloni metalni
kofer, i pred nama su se u podu ukazala vratanca sefa.
„Evo ga, tu je. Kombinacija je sedam udesno, trinaest ulevo, jedanaest
udesno.“
Svaki dan s njim donosio je neko novo iznenađenje.
Unutrašnjost sefa bila je veličine oko jednog kvadratnog metra i bila je
ispunjena nekim papirima, novcem i nakitom upakovanim u male plišane
kesice. Pregledala sam papire i nakit i vratila ih nazad.
„Sad nemam vremena da se bavim ovim. Prvo treba da raščistim
prizemlje. Jedno po jedno. Posle ćemo sneti ovamo sav nakit i pohraniti ga u
sef.“
Bili Li je spustio poklopac, zavrteo točkić na bravi i iznova kamuflirao sef.
„Izgleda da si osim nakita nasledila i razonodu?“
„Mogla bih napisati knjigu o tome.“
„Zašto je ne napišeš?“
„Ti to ozbiljno?“
„Naravno. Pametna si i dovoljno obrazovana. Mogla bi napisati knjigu o
svemu ovome. Ispričaj priču onako kako je vidiš. Samo...“, zamrdao je
obrvama, „promeni imena aktera da bi zaštitila krivce.“
Usne su mi se razvukle prvo u slabašan smešak, koji se odmah zatim
pretvorio u kikot, da bi se samo posle nekoliko trenutaka to cerekanje
pretvorilo u gromoglasan smeh od kog me je zaboleo stomak. Zarazila sam
smehom i Bilija i onda smo se nas dvoje tako cerekali kao šašavi sve dok se na
vratima nije oglasilo zvono. Još smo se glupo smeškali kad smo otvorili vrata
pred kojima su stajali Linda i Art, spremni za popodnevni posao.
Dok sam se pela stepenicama ka gornjem spratu s namerom da
pomognem Biliju Liju, odjednom mi je sinula odlična ideja, kao ono kad se u

148
oblačiću iznad glave crtanog junaka pojavi upaljena sijalica. Novac zarađen
prodajom Gertinih stvari mogla bih iskoristiti za školovanje siromašnih
devojaka. Osnovala bih fond Gertrude Martin za stipendiranje devojaka koje
nisu mogle priuštiti školovanje na koledžu. Bili Li i ja mogli bismo biti članovi
komisije koja će odlučivati kome i koliko novca treba dodeliti.
Do večere, Art i Linda napunili su svoj kombi do vrha, a ipak je ostalo
sasvim dovoljno kutija za odnošenje u humanitarnu organizaciju. Ali to će
morati da sačeka do jutra, jer će vrata organizacije biti zatvorena dok Bili Li i
ja večeras stignemo do Djuranta.
Bili Li je izneo metalni roštilj na trem i potpalio vatru u njemu. Ja sam
isekla krompir i crni luk, dodala malo sveže boranije i sve to umotala u
aluminijumsku foliju prethodno začinivši povrće puterom, šolju i biberom.
Kad je povrće bilo pečeno, Bili Li je nabacio odreske na rešetku roštilja. Sela
sam na ljuljašku i posmatrala ga kako okreće meso.
„Šta ćeš da uradiš s novcem koji si danas zaradila?“, upitao me je.
„Mislila sam da njime osnujem fond Gertrude Martin za stipendiranje
siromašnih maturantkinja koje žele da studiraju, ali nemaju mogućnosti za to.“
„To je odlična ideja“, rekao je.
„A šta si ti mislio da ću učiniti s tim novcem?“
„Osnovati udruženje za plaćanje advokata za razvod ženama koje su
muževi varali. Ili da ćeš osnovati fond za njihovo školovanje da bi te žene
posle razvoda mogle započeti posao kojim će se izdržavati.“
„Nisam o tome razmišljala, ali ideja je više nego odlična. Čak mi se dopada
mnogo više od davanja stipendije mladim devojkama. Odakle ti sva ta pamet?
I, kad smo već kod pameti, mogao bi da počneš da me obaveštavaš o
ponečemu.“
Pogledao me je pravo u oči. „Obaveštavam te o svemu.“
„Nisi mi rekao za Lindu i Artija.“
„Zaboravio sam. Misli su mi bile zaokupljene tvojom radnom sobom.
Trudio sam se da je napravim onakvom kakva će ti se dopasti i, eto, potpuno
smetnuo s uma da ti kažem za ono dvoje. Izvini.“
„Bili Li, meni se dopada sve što si uradio u ovoj kući. Znao si šta mi se
sviđa pre nego što sam i sama to znala.“
„U čemu je onda problem?“
„U tome što sam se danas jedva naterala da počnem krčiti sve ono smeće.
Da nije onog tvog prelepog nameštaja, podmetnula bih požar pod kuću i
pustila da sve izgori samo da ne bih morala da razvrstavam i pakujem sav onaj
krš.“
Bili se na ovo zakikotao i time je nestalo napetosti.

149
 „Stvarno bi trebalo da počneš da zapisuješ svoje misli, Trudi. Duhovite su
i zanimljive.“
„Mislim da ne bih mogla da zadržim tok misli dovoljno dugo da bih
napisala ceo roman. Osim toga, pred nama je još toliko mnogo posla. Nego,
jesu li ti odresci gotovi? Umirem od gladi“, brže-bolje promenila sam temu
razgovora.
Ponekad bi me uplašila količina poverenja koje je Bili Li imao u mene.

150
 Šesnaesto poglavlje

D o kraja novembra, tačnije do Dana zahvalnosti, kompletno smo završili

trpezariju dok je dnevni boravak bio dopola gotov. Drvenarija je bila
ostrugana i zidovi okrečeni, ali smo odlučili da pozovemo majstora za
lakiranje poda tek posle praznika. Mama i Lesi bile su nam jedine gošće na
prazničnom ručku, koji smo im poslužili u novoj trpezariji u porcelanskom
posudu moje bake Moli. Mama je tog dana bila u lošem elementu. Za mene je
mislila da sam konobarica, a za Bilija Lija da je filmska zvezda. Zatreptala je
očima prema njemu po završetku molitve i nakon što je Bili Li isekao pečenu
ćurku. „Zakida bih se da sam vas videla u najnovijoj epizodi moje omiljene
serije.“
„Ne obraćaj pažnju na nju. Sve je dobro dok ne počne da viče i uzrujava
se“, šapnula je Lesi preko stola.
„Ovo je novina za mene. Nisam znala da moja mama ume da flertuje“,
rekla sam ispod glasa.
„Vas dve ne bi trebalo da se domunđavate za stolom. To nije pristojno.
Samo ćete time uznemiriti mene i Bilija Boba, mlada damo“, kazala je
poluuvređeno.
„Njegovo ime je Bili Li, mama“, ispravila sam je.
„Nemojte da me pravite ludom. Kao da ne znam ko je Bili Bob Tornton. On
je već dugo vremena moj omiljeni glumac. Prepoznala bih ga među hiljadu
drugih. A sada, mlada damo, donesite nam još čaja. Moja čaša je skoro prazna,
a i njegova je dopola puna.“
„Odmah, gospođo“, odgovorila sam.
Bili Li je došao za mnom u kuhinju. „Pusti je da veruje u šta hoće.
Zabavnije je nego da joj se suprotstavljaš.“
„Lako je tebi. Ti si filmska zvezda, a ja samo konobarica kojoj je
dozvoljeno da sedi sa vama za stolom.“
„Ma daj. Praznik je i došla ti je mama u goste.“
„O, ne, nemoj sad da mi glumiš siroče! I, ako ćeš da prihvatiš ulogu Bilija
Boba Torntona, onda idi i sedi tamo pored mame i pusti je da flertuje s
tobom“, kazala sam i gurnula ga prema trpezariji. Potapšao me je po ramenu.
„Razumem. Evo, idem. Jesam li glumio u seriji Zlatne devojke?“

151
 „Nemam pojma, ali znam da je to jedna od njenih omiljenih serija. Bude li
ti rekla da si glumio i u nekom kaubojcu, ne prepiri se s njom.“
„Nema problema“, rekao je.
„Jeste li uspeli da dovedete u red svoju poslugu?“ upitala je mama Bilija
Lija kad smo se oboje vratili u trpezariju.
„Jesam, ne brinite gospođo. Služavka me nije prepoznala bez scenske
šminke. Nego, recite mi, u kojim filmovima ste vi glumili, gospođice Klaris?“
„O, dragi dečko, ja nisam glumica“, odgovorila mu je snebivljivo mama i
zakikotala se.
„Možda sad niste, ali takva lepotica mora da se nekad bavila glumom.“
Mama je pocrvenela, raširila lepezu i zamahala njome ispred lica. „Nisam.
Zelela sam to, ali otac mi nije dopustio. Rekao je da sve njegove ćerke moraju
da se udaju i budu odane i poslušne supruge. Eto, to sam i postala. Imam ćerku
koja je sad na koledžu. Školuje se za učiteljicu. Volela bih da bar ona postane
glumica kad već ja nisam mogla, samo što joj to nikad nisam rekla. Meni otac
nije dozvolio da budem ono što sam htela, pa sam tako i ja morala da držim
jezik za zubima i pustim je da postane učiteljica. Ali ona je tako lepa i duhovita
da sam sigurna da bi bila izvrsna glumica. Kladim se da bi izvanredno odigrala
Blanšinu ćerku.“
Zahvaljujući Biliju Liju, upravo sam saznala neke detalje o svojoj majci za
koje nisam ranije znala.
„Vaša ćerka zove se Trudi?“
„Da. Poznajete li je?“ upitala ga je.
„Upoznali smo se.“
„Bože, kako je svet mali! Da li biste možda mogli da joj sredite neku ulogu
u jednom od vaših filmova?“
„Naravno da bih mogao. Recite joj da sutra svrati u moj studio na
audiciju“, rekao joj je Bili Li.
Mada sam se svojski potrudila da namestim besan izraz, uspela sam samo
da mu se glupavo nacerim.
Lesi me je munula laktom. „Vidiš? Tvoja mama je srećna kao leptirić,
mada nije ovde.“
„Hvala dragom bogu“, rekla sam i klimnula glavom.
Mama nas je obe ošinula pogledom, pa smo odmah prestale da
razgovaramo.
„A sada, recite mi kako ste se odlučili za glumački poziv“, obratila se
ponovo Biliju Liju.

152
 „Sasvim slučajno. Zatekao sam se u Holivudu u potrazi za bilo kakvim
poslom, kad me je primetio jedan skaut i ponudio mi ulogu u seriji Zlatne
devojke. Prihvatio sam iz čiste radoznalosti.“
Mama je ozbiljno klimala glavom.
„Posle te uloge, usledila je nova. Nisam se ni okrenuo, a već sam postao
zvezda.“
„To je bila baš lepa priča, Bili Bobe. Ali malo mi se prispavalo od ove
ukusne hrane. Zamolila bih vas da nas odvezete kući.“
Bili Li je nastavio da glumi svoju ulogu. Otišao je do svoje radionice,
otvorio bočna vrata i isparkirao kadilak kupe devil, model iz 1970, sjajni,
crveni kabriolet s kožnim sedištima. Nisam mogla da dođem sebi od čuda!
Pomogao je starim damama da obuku kapute, umotao ih u šalove, zatim je
smestio Lesi pozadi, a mamu na prednje sedište. Moja mama je držala bradu
visoko, osmehujući se kao da je svaki dan ispraćaju na ovaj način.
Kad se Bili Li vratio, još sam stajala na tremu, ne prestajući da se
iščuđavam. Duvao je prohladan vetar, a ja nisam ogrnula jaknu. Bili Li je
prebacio ruku preko mojih ramena dok smo ulazili u kuću.
„Sto mu vragova, odakle ti taj auto?“, upitala sam ga.
„Iz garaže“, odgovorio je.
„Ali...“, zamucala sam.
„Rekao sam ti na putu za Džeferson da ću te jednom odvesti nekuda
autom, kad ne budem morao da kupujem drvo“, odgovorio je.
„Jesi, ali nisi mi rekao da taj auto onako izgleda“, pobunila sam se. „Znači li
to da ti se dopada?“
„Koliko još verzija Bilija Lija postoji?“
„Bili Li je samo običan momak koji voli različite stvari. Taj stari kadilak
podseća me na automobil koji je vozio moj deda dok sam bio klinac. Često me
je vozio u njemu spuštenog krova i sećam se da mi se to mnogo dopadalo. Zato
sam kupio isti takav i sredio ga. Malo sam provozao gradom tvoju mamu i Lesi,
inače bih se ranije vratio.“
„Gde si ih provozao?“
„Do kraja Glavne ulice i pored zgrade gimnazije. Ali onda je gospođica
Klaris izjavila da joj je hladno.“
„Pravi si anđeo“ rekla sam.
„Ja anđeo? Nisam stari osobenjak po imenu Bili Li Taker?“
„Samo si se pretvarao da si takav, ti, stari lišče! Lukavo, nema šta! Znao si
šta ljudi pričaju o tebi i samo si ih pustio da veruju u svoju zabludu.“
„Baš tako!“ kazao je i namignuo. „Nego, kako ocenjuješ naš prvi praznični
ručak u tvojoj novoj kući?“

153
 „Opet menjaš temu, ali nema veze. Ne zameram ti. Mislim da dan nije
mogao ispasti bolji, imajući u vidu to da mama nije bila pri sebi.“
Uzeo je kuhinjsku krpu i počeo da briše oprane sudove koje sam odlagala
na rešetku za sušenje. „Meni nije smetalo da budem filmska zvezda“, rekao je
šaljivo.
„Naravno da ti nije smetalo.“ I dalje mije na usnama treperio zadovoljni
smešak. „Uprkos tome što sam danas bila služavka, što Kristal nije bila tu i što
je mama bila u svom svetu, bilo mi je lepo.“
„Baš me interesuje zbog čega je pomislila da sam taj glumac“, kazao je Bili
Li, nastavljajući da briše sudove.
„Pa, ako zažmurim na jedno oko i zaškiljim na drugo, onda stvarno ličiš na
Bilija Boba.“ Izvukla sam zapušač iz sudopere i pogledala ga kroz stisnute
kapke.
„E pa kad je tako“, rekao je imitirajući glas Bilija Boba, „onda uzimam
parče ove slasne ćuretine i idem kući malo da odremam.“
„Vidimo se posle. I, kad se budeš vratio, molim te, budi ponovo stari dobri
Bili Li, i nemoj misliti da ćeš ovde dobiti kraljevski tretman pošto je moja
mama otišla. I, Bili Li, znaj da mnogo više ličiš na Harisona Forda“, pecnula
sam ga.
„Trudi, ja ovde svaki dan dobijam kraljevski tretman.“ Izašao je kroz vrata
pre nego što sam uspela išta da mu odgovorim.

154
 Sedamnaesto poglavlje

D va dana pre Božića Bili Li je uneo u kuću kedrovo drvo i postolje za

njega, ono u koje se sipala voda da bi drvo dugo ostalo sveže i da ne bi
odbacilo iglice. Sneo je s tavana i veliku kartonsku kutiju s ukrasima.
Kad ju je otvorio, u njoj su se presijavale starinske lampice i raznobojne nežne
kuglice svih mogućih nijansi i boja. Lindi i Artu potekla bi voda na usta da su ih
videli.
Dok je kitio božićno drvce, ja sam se odvezla do prodavnice sve za dolar
da kupim svetlucave ukrasne trake za našu jelku. Upravo tamo naletela sam
na Marti i Betsi – doslovno sam se zakucala u njih. One su upravo izlazile iz
radnje, a ja ulazila u nju, što znači da nije bilo načina da ih izbegnem kao što su
njih dve uobičavale da se skrivaju od Gerte.
Marti mi se osmehnula. „Mislim da je bilo dosta ove igrarije, Trudi. Blizak
smo rod i stvarno nema smisla što već mesecima ne razgovaramo. Molim te,
oprosti mi što sam znala za Druove preljube i što ti nisam rekla za njih. Izvini i
za sve ono što si čula u toaletu na Gertinoj sahrani. Opraštaš li mi?“
Betsi mi je prebacila ruku preko ramena. „I meni je mnogo žao. Grozno
smo se ponele prema tebi. Imaš puno pravo da naš pošalješ dođavola, ali pre
toga znaj da nam obema mnogo nedostaješ.“
„Opraštam vam obema“, rekla sam, ali sam izostavila da im spomenem
kako mi je Bilijev duh, koji mi je sedeo na ramenu, šapnuo da treba tako da
postupim. „Ali samo pod jednim uslovom“, nastavila sam.
Obe su me začuđeno pogledale.
„Ako mislite da ostanemo u dobrim odnosima, onda ne smete nikad više
izgovoriti nijednu ružnu reč na račun Bilija Lija. On mi je najbolji drug i,
budem li vas čula da ga ogovarate, počistiću ulice Tišominga vama dvema.“
„Dogovoreno“, brzo je odgovorila Betsi.
„U redu“, složila se Marti.
„Zašto ne biste vas dve došle kod nas na božični ručak? Bilo bi mi baš
drago da se okupimo“, rekla sam.
„Dolazimo. Ionako smo se požalile jedna drugoj kako naša deca planiraju
da naprave žurku i kako bi bilo lepo da je baka Gerta još živa, pa da odemo kod
nje na božični ručak kao nekad, dok smo bile deca“, široko se osmehnula Betsi.
„Lepo. Onda se vidimo prekosutra“, kazala sam.

155
 Kupila sam tri različite ukrasne vrpce, jer nisam mogla da se odlučim koja
mi se više dopada. Nikad nisam imala prirodnu jelku za Božić. Moja mama bila
je među prvima koja je nabavila veštačku belu jelku i ukrasila je crvenim
kuglicama, crvenim ukrasnim vrpcama i plišanim masnicama. Čak je i anđeo
na vrhu bio crven. Posle nekoliko godina, bela drvca su izašla iz mode, pa je
mama kupila zelenu veštačku jelku i ukrasila je belim lampicama, zlatnom
ukrasnom vrpcom i šarenim kuglicama.
Kad sam se udala, Dru i ja kupili smo veliku veštačku jelku koju smo
obnavljali svake dve-tri godine, čim bi se u prodavnicama pojavio neki
aktuelniji model. Ali sve one zajedno nisu bile ni prineti ovom divnom
mirišljavom kedrovom drvetu u koje sam se zagledala kad sam unela u kuću
kesu punu svetlucavih ukrasnih vrpci. Prebacila sam kaput preko naslona
stolice za ljuljanje i posmatrala Bilija Lija kako završava kačenje lampica na
donje grane kedra i razvlači žicu do zida. Kad je gurnuo utikač u utičnicu,
veselo je pljesnuo rukama i zaplesao s podignutim palčevima u trenutku kad
su lampice zasijale i počele da se pale i gase. „Čemu tolika radost?“, upitala
sam ga.
„Gerta i ja uvek smo se radovali kad bi se pokazalo da naše stare lampice
još sijaju. Ona je stalno ponavljala da treba da kupimo nove, modernije, ali
meni su se dopadale ove starinske. Moji baka i deda redovno su kupovali
kedrovo drvo za Božić uprkos tome što su svi ostali imali veštačke jelke. I
svaki put smo kačili ove krupne lampice, a ne one sitne što stalno trepere.“
„Srela sam Marti i Betsi u prodavnici i pozvala ih na božični ručak“, rekla
sam i protrljala promrzle ruke, pritom pomislivši na onaj divni kamin u kućici
pored jezera.
„To je divno, Trudi. Imaćemo pun sto gostiju i biće to predivan Božić“,
odvratio je on.
„Ti stvarno voliš ovaj praznik?“
Osmehivao se toliko široko da onaj njegov inače iskrivljeni osmeh sad
uopšte više nije bio takav. „Božić mi je najdraži praznik.“
Namotao je ukrasnu vrpcu preko ramena i podlaktice na način kako sam
ga videla da namotava produžne kablove pre nego što bi ih odložio na mesto;
zatim mi je dodao jedan slobodan kraj. „Sad si ti na redu. Tvoj zadatak je da
obmotaš vrpcu oko mesta gde su grane manje bogate i da njom popuniš sve
praznine, a moj zadatak je kružim oko drveta dok ne završiš.“
Krenula sam od vrha nadole. Kružila sam oko drvceta obmotavajući vrpcu
oko grančica i između kuglica, stalno se sudarajući s Bilijem kad bih naglo
promenila smer kretanja. Nikad se kao tada nisam toliko dobro zabavljala
ukrašavajući jelku.

156
 „Vidi, tamo mi se otkačila vrpca. Moram ponovo da je umotam. Danas sam
kraljica trapavosti“, požalila sam mu se.
„Kao da je to važno. Ovo je vreme radosti i sreće, zar ne?“
„Jeste. I ništa nam ne sme pokvariti raspoloženje“, složila sam se s njim.
Kad smo završili s obmotavanjem ukrasne vrpce oko jelke, bacila sam se
u stolicu za ljuljanje. „Vreme je za kratak odmor.“
Bili je otišao u kuhinju, izvadio bokal iz frižidera i nasuo nam dve čaše
punča. Pružio mi je jednu čašu i smestio se na kauč. „Drvce predivno izgleda.
Prošlog Božića Gerta je tražila da joj donesem samo nekoliko kedrovih
grančica da njima ukrasimo trpezarijski sto. Tada je već znala da ima rak, ali
se pretvarala da je sve u najboljem redu. Da je bila sama, verovatno ne bi
okitila ni to malo granja, ali je to uradila samo zbog mene.
„Volela te je jer si u svakoj prilici bio dobar prema njoj. Žao mi je što joj
nisam bila bolja unuka dok je bila živa.“
„Gerta te nije osuđivala. Poznavala te je mnogo bolje nego što misliš.
Tačno je da sam bio dobar prema njoj, ali isto toliko je i ona bila dobra prema
meni. Voleo sam tu svojeglavu staricu.“
Taman kad sam otpila poslednji gutljaj punča, na vratima se oglasilo
zvono. Pretpostavljajući da je u pitanju neki putujući trgovac ili pevači
božičnih pesama koji idu od vrata do vrata i skupljaju milostinju, jedva sam se
podigla iz stolice za ljuljanje i navukla donji deo trenerke koji mi je spao preko
kukova. Samo ta činjenica bila mi je dovoljan božični poklon. Kad sam se to
jutro naga pogledala u ogledalo, shvatila sam da mi se posle petnaestak godina
ponovo vide oba kuka, što je značilo da više nisam bila bucmasta.
Hladni severac šibao je grane drveća i hučao kroz grede trema. Otvorila
sam vrata i zinula. Pred njima je poput kamene statue stajala Kristal.
Zablenula sam se u nju kao da je snoviđenje.
„Mama“, tiho je prošaputala.
Njena inače u svako vreme moderno podsečena i doterana kosa sad je
neuredno visila pored lica. Lice joj je bilo bledo. Jedine dve boje koje su se
isticale na njemu bile su crvenilo od plača otečenih očiju i sveza modra
masnica na obrazu. Na sebi je imala donji deo trenerke odsečen do iznad
kolena i stare gumene japanke. Obgrlila se rukama da bi se zaštitila od
hladnoće.
Glas joj je podrhtavao: „Smem li da uđem?“
Zgrabila sam je za ruku i uvukla unutra, zatim sam zalupila vratima.
„Oprosti, iznenadila si me. Hajde, brzo se skloni s te hladnoće. Želiš li da ti
skuvam vruću čokoladu ih kafu? Idem da ti donesem topao pokrivač da se
umotaš. Drhtiš kao list. Imaš li groznicu? Gde ti je kaput?“

157
 „U automobilu, zajedno sa svim ostalim stvarima, a njih baš i nema
mnogo.“
Povikala sam prema dnevnoj sobi: „Bili Li, došla je Kristal!“ Provirio je
kroz vrata sobe.
Okrenula sam se prema Kristal. „Kitimo božičnu jelku. Idem da ti
napravim nešto toplo za piće, a onda možeš da nam se pridružiš, ako
nameravaš toliko dugo da se zadržiš.“
Tužno je oborila glavu i tiho zajecala, a meni se srce zaledilo od tuge. Ko li
je ovako udesio moje uvek srećno i raspoloženo dete? Uhvatim li tu ništariju,
potonuće na dno jezera s betonskim čizmama na nogama i metkom među
očima.
„Ja bih toplu čokoladu, ako nije problem“, promrmljala je.
Otišla sam u kuhinju, a njih dvoje odmah je ušlo za mnom. „Vruća
čokolada će te ugrejati. Skroz si promrzla.“
Kristal je sela za kuhinjski sto. „Moram da razgovaram s tobom.“
Bili Li je izvukao stolicu i seo.
U tom trenutku ona je naglo izvukla svoju stolicu i oborila je na pod.
Očekivala sam da će zapodenuti svađu i da će urlati na mene kao što je to
učinila prošli put. Međutim, Kristal je samo ćutke zakoračila prema meni,
obavila mi ruke oko vrata i toliko se rasplakala da je od silnog jecanja jedva
uspevala da udahne.
Čvrsto sam je privila uz sebe i nežno je milovala po kosi, kao što sam to
stalno činila kad bi je neko povredio dok je bila mala. „Hajde de, biće sve u
redu. Nemoj da plačeš. Obrisi suze i lepo ispričaj majci šta ti se dogodilo.“
„Nemam kuda da odem, mama. I tako sam se loše ponela prema tebi.
Džona je otišao, a ja sam napustila školu bez ičijeg znanja. Tata mi je rekao da
sam ga osramotila i da ne mogu da živim kod njega, jer mu je dosta bruke koju
si mu ti nanela. Mnogo se plašim, mama. Džona mi je rekao da nije spreman da
postane otac, pokupio je stvari i vratio se svojoj kući u Pensilvaniju. Hoće
razvod. Uza sve to, dobila sam otkaz u Mekdonaldsu i ne znam šta da radim“,
izgovorila je isprekidanim glasom ridajući i istovremeno brišući suze
papirnatom maramicom koju joj je dodao Bili.
Povela sam je nazad do kuhinjskog stola i poseía je za njega. „Hajde, sedi
ovde i lepo mi ispričaj sve po redu.“
Bili Li je posegnuo rukom preko stola i dodirnuo joj ruku. Očekivala sam
svašta: da se Kristal razjari, padne u vatru ili da ga grubo odgurne od sebe;
očekivala sam čak i to da izgovori pregršt uvreda na njegov račun, ali svakako
nisam očekivala da se okrene prema njemu, pogleda ga u oči, ustane od stola i
zatim mu se baci oko vrata ridajući mu na ramenu.

158
 Brzo sam joj napravila toplu čokoladu i spustila šolju na sto. Konačno,
Kristal se odvojila od Bilija Lija i sela nazad na stolicu, ali je ostavila desnu
ruku na njegovoj levoj. „Napravila sam haos od svog života. Mislim da mi je to
kazna zbog toga što sam se onako loše ponela prema tebi.“
„Počni od početka“, nežno joj je rekao Bili Li.
„Džona i ja smo se jako posvađali kad sam zatrudnela. Nije bilo namerno,
desilo se slučajno, ali on mi nije poverovao, već je pokupio sve naše stvari i
vratio se u Pensilvaniju.“
Izgledala je tako jadno i skrhano da mi se srce slamalo na sto delova.
„Dobro je što je otišao. Bilo bi mu bolje da ostane tamo gde jeste ako misli
da doživi sledeći rođendan“, izgovorila sam odsečno i odlučno.
„Ne brini. Taj se nikad više neće vratiti“, izletelo joj je.
„Nastavi priču“, kazao je Bili Li.
Otpila je malo tople čokolade i boja je lagano počela da se vraća u njene
blede, usahle obraze.
„Kad sam mu saopštila da sam trudna, naredio mi je da abortiram, jer
njemu nije padalo na pamet da se optereti detetom.“
Bili Li joj je potapšao ruku i strpljivo sačekao da nastavi. Posle nekoliko
trenutaka, koliko joj je bilo potrebno da se malo sabere i obriše suze, nastavila
je još tišim i očajnijim glasom. „Dugujem za stanarinu. Juče su me najurili s
posla. Frižider mi je prazan. Imam samo deset dolara u džepu i rezervoar
goriva. Bila sam kod tate i ispričala mu za bebu, ali on me je oterao i rekao da
mu se gubim s očiju.“
Na Bilijevom licu pojavio se zgađen izraz. „Dobro si učinila što si došla
ovamo, Kristal. Mama te se mnogo uželela.“
Potapšala sam je po ruci. „Smiri se, dete moje. Rešićemo zajedno tvoju
situaciju. Na spratu imam lepu sobu za tebe. Kad bude počeo nov semestar na
koledžu, otići ćemo da pronađemo novi stan za tebe.“
„Neću da se vratim na koledž. Ne volim ga. Ceo prošli semestar bila sam
pod nadzorom zbog loših ocena.“
Ovo je bacilo sasvim novo svetlo na sve. Jedva sam uspevala da pohvatam
konce svog života. Imam bolesnu majku o kojoj moram da se brinem i još
teško uspevam da zauzdam osećanja prema Biliju Liju. Ali ovo je moja ćerka,
moja krv, i volim je toliko da će mi se srce rasprsnuti zbog njenog bola.
„Ima vremena, razgovaraćemo o tome kasnije. Unesimo tvoje stvari.“
„Imam samo jedan kofer. Sve stvari smo založili da bismo nekako opstali.
Tata mi je oduzeo sve kreditne kartice kad sam se udala. Pronašla sam posao u
Mekdonaldsu, ali je Džoni bilo ispod časti da radi u restoranu brze hrane.“

159
 Taj njen bivši nije zaslužio samo da ga bacim u jezero. Moraću da smislim
dužu i bolniju smrt za njega od običnog davljenja ili ispaljivanja metka u čelo.
„Ja ću izneti tvoj kofer iz automobila, a ti ostani ovde i popij toplu
čokoladu.“
„Jesi li jela nešto danas? Bili Li i ja napravili smo divnu čorbu od povrća.
Podgrejaću ti je ako želiš“, rekla sam joj i čvrsto je zagrlila.
„Umirem od gladi“, priznala mi je skrušeno. Zvučala je toliko tužno da su
me od njenog glasa podišli žmarci. Moja jedina ćerka bila je uplašena, trudna i
gladna, a njen rođeni otac ju je oterao s kućnog praga. Mogao bi se i on
pridružiti onom nikogoviću na dnu jezera.
„Mama, mnogo mi je žao. Nisam mislila da ti svojim dolaskom pokvarim
odnos s Bilijem Lijem“, prošaputala je kad je Bili izašao iz kuhinje.
„O čemu ti to? Šta mi to kvariš?“
„Ali mislila sam da vas dvoje zajedno živite.“
„Bili Li ne živi ovde.“
„Tako mi je tata rekao. Kazao mi je da si trampila njega za tog seoskog
idiota.“ Pocrvenela je do ušiju.
„Bili Li je moj najbolji drug. On je najbrižniji i najplemenitiji muškarac na
svetu, ali nas dvoje ne spavamo zajedno, Kristal. On stanuje u kući pored
moje.“
Ubacila sam posudu s čorbom u mikrotalasnu rernu i isekla nekoliko
komada kukuruznog hleba. „Mleko ili čaj?“
„Mleko. Hvala ti, mama. Teško mije da poverujem da hoćeš da me primiš
posle svega što sam ti učinila i posle svih uvreda koje sam ti izgovorila.“
„Želiš li da se oslobodiš deteta koje nosiš? Jesi li imala i najmanju sumnju
o njegovom životu uprkos tome što mu je otac magarčina?“ Zavrtela je glavom.
„Ne. Nikada.“
„E pa isto to osećam i ja prema tebi.“
Njene već ionako od plača otečene i crvene oči ponovo su se ispunile
suzama, koje su se prelile preko ivice donjeg kapka i potekle joj niz obraze.
„Ne zaslužujem tvoju ljubav.“
„Postaćeš majka, Kristal. Čestitam. Kad jednom zavoliš svoje dete, ta
ljubav trajaće doveka. Majke nikad ne odustaju od dece, niti ikad mogu
prestati da budu majke. Čorba se ugrejala. Hajde, jedi sada. Bili Li će odneti
tvoje stvari gore u sobu, a sutra ćemo otići u grad da ti kupimo sve ono što ti je
potrebno.“
„Mnogo ti hvala. Najiskrenije, mama“, izgovorila je skrušeno.

160
 Zatim je navalila na toplu čorbu i posrkala je sa slašću. Tražila je da joj
sipam još, pa je to slatko pojela. Po završetku jela ustala je od stola i čak oprala
sudove.
„Šta si mi ono spomenula o božičnom drvcetu?“ upitala me je.
„Rekla sam ti da ga je Bili Li posekao u šumi i doneo ga ovamo“,
odgovorila sam.
Oči su joj konačno malo zaiskrile. „Šuma u Tišomigu? Ti se šališ, mama.“
Čudesno je šta očajnoj duši mogu da urade dve obične činije čorbe i
ponuda tople postelje. Dru je zaslužio da ga premazu medom i ostave ga na
mravinjaku, kad je imao srca da otera s praga rođenu ćerku. To mora da joj je
slomilo srce mnogo više nego Džonin odlazak.
Dopunila sam svoju priču: „Ta šuma nalazi se tik iza Bilijeve kuće. Sutra
idem do prodavnice u gradu da kupim ukrase za bebin prvi Božić. Hej, postaću
baka!“
Kristal je podigla jedan ukras i okačila ga na jelku. „Mama, jesi li sigurna
da je ovo u redu?“
„Šta to? To što imam pravu jelku? Oduvek sam je želela, ali moja mama je
oduvek smatrala da su one demode, a tvojoj baki Vilijams stalo bi srce kad bi
videla kako joj unose živu jelku u dnevni boravak za čije je dizajniranje platila
čitavo bogatstvo.“
„Ne pričam ti o jelci. I meni se dopada. Divno miriše. Otprilike isto onako
kao onaj sprej kojim si prskala kuću za praznike, samo što ovaj nije jak. Mislila
sam na moj život ovde i na rađanje deteta bez muža.“
„Iskreno rečeno, da si prva žena na svetu koja će dobiti bebu bez muža,
morali bismo te žrtvovati bogovima, međutim, pošto nisi ni prva a ni
poslednja, onda ćemo morati zadržimo i tebe i bebu.“
Bili Li se na ovo široko osmehnuo.
„Šta ti kažeš na ovo?“, upitala sam ga.
„Kažem da naš komšiluk prosto vapi za dečjim plačem“, odgovorio je.
Kristal je uzela još jedan ukras i zagledala se u jelku. „Nisam mislila da ćeš
me razumeti, mama. Bila sam ubeđena da ćeš mi samo očitati bukvicu i reći mi
koliko će me koštati da ostanem ovde.“
„Promenila sam se. Nisam više ista žena. Kad smo kod žene, eto, i ti ćeš
uskoro postati majka, dete moje. Moraćeš da sagledaš svoju situaciju i
ustanoviš šta treba da radiš. Majčinstvo je velika odgovornost. Kako ćeš
izdržavati dete?“ rekla sam i ponovo navukla srozanu trenerku. Moraću da
odem do grada da kupim sebi manju odeću.
Bili Li je vadio ukrase iz kutije i kačio ih jedan za drugim na grančice.
„Koja je tvoja strast, Kristal?“

161
 Ona ga je oprezno pogledala. „Strast? Ne razumem o čemu govoriš.“
Reč strast mladima znači sasvim nešto drugo nego nama
četrdesetogodišnjim dinosaurima. Za njih je to nešto povezano sa
zamagljenim prozorima u parkiranom automobilu, tako da nije bilo čudno što
Kristal nije razumela na šta je Bili Li mislio.
„Pitam šta te šta te čini srećnom. Rekla si da ne voliš koledž. Šta je to što
te čini spokojnom i zadovoljnom? Odgovor na ovo pitanje je tvoja strast.“
„Volim da kopam zemlju, sadim biljke i gledam kako rastu“, odgovorila je
i okačila crveno zvonce na donju granu jelke.
Naglo sam se okrenula i širom razrogačenih očiju pogledala u devojku
koju sam rodila pre dvadeset godina. Ta nije htela da pokupi opalo lišće bez
rukavica.
„Volela sam da radim u bašti s dedom Metjuzom. On mije dopuštao da
sadim nevene po obodu njegove bašte. Osim toga, na koledžu sam pohađala
kurs iz hortikulture. Tata bi pukao od muke kad bi saznao da sam prestala da
odlazim na časove iz prava i ekonomije i da sam umesto njih slušala časove o
biljkama. Ali meni se baš to dopadalo. Jedino sam iz tih predmeta imala visoke
ocene. Želja mi je da jednom imam staklenik i da u njemu proizvodim cveće
koje će se prodavati po cvećarama.“
„Zar ne bi radije imala sopstvenu cvećaru?“ upitao ju je Bili Li.
„Ne. Zasad ću pronaći bilo kakav posao samo da bih imala od čega da
živim, ali moj krajnji cilj i veliki san jeste da podignem staklenik. Znam da ću
morati dugo da štedim za njega i da ću, čak i kad budem uspela da ga
postavim, morati naporno da radim još godinu ili dve ne bih li uspela dovoljno
da zaradim i tim novcem izdržavam dete i sebe.“
Moja ćerka je odrasla. To je moja devojčica! Nijednom nije spomenula da
treba da ode do manikira niti je pitala kad ćemo otići da joj kupimo krpice.
„Meni to zvuči kao dobra ideja. S takvim poslom nećeš morati da
unajmljuješ dadilju za dete. Nikad mi se nije sviđalo to što roditelji ostavljaju
decu s nepoznatim osobama“, rekao je Bili Li.
„Ni meni se to ne dopada. Ne znam kako bi meni bilo da mama nije
ostajala kod kuće da se brine o meni. Ali i pored toga nisam ispala baš najbolja,
zar ne?“ .
„Meni se čini da si sasvim dobro ispala. Svima nam je dozvoljeno da
ponekad pogrešimo“, rekao joj je Bili Li i okačio još jedan ukras na najvišu
grančicu. „Gerti bi se dopalo naše ovogodišnje božično drvce. Mislim da bi sad
trebalo da stavimo i ove srebrne tračice na njega.“
Kristal mu se široko osmehnula kad joj je Bili dodao šaku punu
srebrnkastih tračica. „Mislim da bi me Gerta obesila na ono drvo napolju.“

162
 „Mislim da ne bi“, rekao joj je Bili Li, „Mi iz Ulice Brodvej nismo baš toliko
strogi kao što misliš.“
Postavio je stolicu pored jelke i pružio mi ruku da se popnem na nju.
Zatim mi je dodao srebrnog anđela da ga zakačim na vrh jelke.
„Prelepo je“, zaključila je Kristal.
Bili Li je klimnuo glavom. „Idem sad kući. Dolazim ujutru da ti pomognem
oko kuvanja, Trudi. Odgovara li ti u sedam sati?“
Nisam želela da ode, ali nisam mogla da smislim dovoljno dobar razlog da
ga zadržim osim onog da nisam želela da ostanem nasamo s Kristal. Bila mije
potrebna njegova podrška.
Kristal je razrogačila oči. „U sedam?“
„Da, mlada damo. Ovde dan rano započinje. To znači da ćeš i ti ustati u
sedam isto kad i mi“, rekla sam.
„Razumem, gospođo“, odgovorila je.
„Nisi valjda mislila da ćeš spavati do podneva na Badnji dan? Čeka nas
čišćenje bundeve i klanje i čerupanje ćurke“, zadirkivala sam je. „Ozbiljno?“
„Šalim se. Ćurka i rolovana svinjetina su iz prodavnice, ali, molim te,
nemoj to naglas da izgovoriš. U suprotnom, Gerta će ustati iz groba i progoniti
nas do kraja života“, prošaputala sam i mahnula Biliju Liju u znak pozdrava.
„Mora da sanjam.“
„Ne, Kristal, ne sanjaš. Biće sve u redu. Nas dve zajedno ćemo proći kroz
sve. Neće biti lako i treba unapred da se pripremiš na to da će te mnogi
napadati i osuđivati. Ali sve što ne uspe da nas ubije čini nas jačim, zar ne?
Hajdemo sada na spavanje. Gore u kupatilu imam najnoviji džakuzi. Dopašće ti
se.“
Osvrnula se oko sebe. „Kuća izgleda divno. Kada ćeš kupiti nov nameštaj?“
„Ne žurim se ni oko čega. Ali tvoja soba je potpuno završena, tako da
nećeš spavati na podu.“ Uključila sam lampice na jeki i isključila glavno svetlo,
pa smo se tiho popele na sprat.
„O, bože!“, prošaputala je Kristal ugledavši nameštaj u njenoj spavaćoj
sobi.
„Prelep je, zar ne? Bili Li ga je napravio. Zaviri malo u moju sobu da vidiš
kakvu divotu je tamo napravio. Ljudi pričaju da on nije dovoljno pametan.
Zamisli samo šta bi sve mogao učiniti zahvaljujući svom znanju kad ume da
stvori ovakvu krasotu rukama.“

163
 Osamnaesto poglavlje

P roslavu Božića započeli smo preuranjenom razmenom poklona. Bili Li je

meni poklonio držač za prekrivače koji je napravio od jasikovine, dok
sam ja njemu darovala potpisani primerak najnovijeg romana Džejmsa
Lija Berka. Ispalo je kao da sam prekopirala njegovu ideju za moj rođendan, ali
uprkos tome, zaista se iskreno obradovao poklonu. Potom smo zajedno
upakovali mnoštvo kutijica za Kristal. Neki od poklona za nju bili su kupljeni u
top-šopu u minut do dvanaest, ali im se ona svejedno obradovala. Cičala je kao
devojčica dok ih je otvarala, a ponajviše se smejala budilniku s velikim
zvonom i krupnim brojkama. „Ovo mi je najlepši Božić“, izgovorila je Kristal.
„Stvarno jeste“, složio se Bili Li. „Gerta bi bila srećna da nas može videti. A
sada da se ozbiljno prihvatimo kuvanja. Ja ću nam napraviti doručak.“
„Ja ću postaviti sto. Hoćemo li za ručak postaviti porcelansko posuđe?“,
upitala me je Kristal.
„Naravno. Praznik je. Izvadi iz kredenca i one kristalne čaše bake Moli“,
odvratila sam.
Ona se zaputila u trpezariju, a Bili Li i ja u kuhinju. Dodirnuo me je po
ruci. „Hteo bih još jednom da ti se zahvalim na knjizi. Znaš, Trudi, nisam
naročito dobar s rečima. Mislim, jesam kad treba da pričam o obradi drveta,
ali...“
„Videlo ti se na licu da ti se knjiga dopala. Ali nema šanse da ti se toliko
svidela koliko se meni dopao onaj tvoj držač za prekrivače“, rekla sam.
Nasmejao se, a meni se srce rastopilo od tog njegovog smeška. Bili Li je
bio nešto najbolje što je moglo da mi se dogodi.
U deset sati Kristal se odvezla maverikom do staračkog doma po moju
mamu i Lesi. Mama je ušla na vrata odevena u plišanu trenerku koju sam joj
kupila za prošli Božić. Zatim su ona i Lesi spustile poklone pod jelku i nastavile
da se ponašaju kao razdragane curice.
Betsi i Marti stigle su oko jedanaest, zajedno s korpom punom domaćih
kolača i ostalih slatkiša. Došle su pravo u kuhinju da mi pomognu i poslale
Kristal u dnevnu sobu da se druži sa bakom i Lesi.
Nisam mogla poželeti lepši poklon od toga što je moja mama tog dana sve
prepoznala. Nakon što smo završile pripremu svih priloga, smestili smo se za
sto. Bili Li je seo na čelo stola da bi isekao dimljenu ćurku. Mama i Lesi sele su

164
s njegove desne strane, a ja, Betsi, Marti i Kristal s njegove leve strane, preko
puta mame i Lesi.
Mama je kucnula nožem po čaši, ne bi li nam privukla time pažnju, pa je
održala zdravicu: „Za Trudi, koja je prekrasno renovirala ovu kuću i spremila
nam ovaj divni božični ručak.“ Svi su podigli čaše i kucnuli se njima. Ja nisam.
Ustala sam.
„Zasluga za izgled ove kuće, kao i za ukus ovog jela, ne pripada samo
meni. Bili Li je radio dvostruko duže i napornije od mene na renoviranju ove
kuće. Rintao je po ceo bogovetni dan, pritom me učeći mnogim korisnim
lekcijama. Jedna od njih je i ta da se sredstvo za skidanje boje mora smesta
oprati s kože ako vam slučajno kapne na nju, jer ćete u suprotnom skinuti sve
svece s neba psujući od bola.“
Svi su ovome nasmejali.
Nastavila sam: „Mislite li da je to bilo sve? Ne. Bili Li je bio taj koji je
organizovao stolare, molere, vodoinstalatere i električare, da bi posle tako
napornog dana otišao u radionicu da pravi nameštaj. Biće mi drago ako se
posle ručka popnete na sprat da pogledate njegovih ruku delo.“
Betsi i Marti su bacile pogled prema stepeništu. Kladim se da su obe u
tom trenutku pomislile da nije trebalo da kažu kako bi najradije sravnile ovu
kuću sa zemljom.
Duboko sam udahnula i nastavila: „Ali meni je ove godine bilo
najdragocenije to što mi je taj isti Bili Li pomogao da ostanem normalna
uprkos svim mojim problemima. Što se tiče današnjeg ručka, ni on nije samo
moja zasluga. Kristal i Bili Li su mi pomagali, kako sinoć, tako i danas. I moja
ćerka je oba jutra ustala u sedam sati. Nije li to najveće božično čudo?“
Prostorijom se razlegao zvonki smeh prisutnih.
„Zato ova božična zdravica treba da se odnosi ne samo na mene već i na
njih dvoje. Uzgred rečeno, Kristal mi je pružila najlepši božični poklon. Rodice
moje prvo unuče. Zato svi nazdravimo narednom pokolenju!“
Kristal je obrisala suze, ustala od stola i podigla uvis čašu s ledenim
čajem. „Moja mama malo preteruje. Nisam se baš pretrgla od pomaganja.
Istina, jesam ustala oba jutra u sedam sati, ali ne zato što sam htela, već zato
što sam morala. Znate, jutarnja mučnina zaista je nesnosna“, rekla je i slatko se
nasmejala. „Čisto da znate, udala sam se pre nekoliko meseci u Las Vegasu, ali
je otac mog deteta odlučio da ne želi da bude deo naših života. Zato
nazdravljam majci i Biliju Liju, od kojih sam više naučila za protekla dva dana
nego što sam od svih drugih za dvadeset godina života. Ovo se, naravno, ne
odnosi samo na pravljenje pite bundevare. Volim vas oboje.“

165
 Bilijevo lice zasijalo je srećom. Usne su mu se razvukle u širok osmeh, a
modre oči se zaiskrile.
Mama se nagnula prema meni i šapnula mi: „Kada će sići baka Moli? Ili
ćemo joj kasnije odneti poslužavnik u sobu? Ona je pravi majstor za pravljenje
pirea od slatkog krompira. Obožavam kad u njega stavi dosta putera. Je li
Gerta napravila ovu divnu salatu od brusnice? Jednom mi je rekla da je tajna
ukusa te salate u tome što bi narendala u nju celu narandžu, sa korom. Mislim
da se samo šalila sa mnom. Šta ti misliš?“
„I meni je to rekla“, tiho sam joj odgovorila, razmišljajući kako bi bilo lepo
da je ostala još malo sa nama i da nije ponovo skliznula u svoj svet.
Za stolom je nakratko zavladala tišina, ali već posle nekoliko minuta svi
su ponovo počeli da čavrljaju. Mama je sipala hranu u tanjir i slasno jela, ali je,
kao svaka lepo vaspitana devojka, između dva zalogaja uredno odlagala
viljušku pored tanjira i potom držala ruke na kolenima. Bez obzira na to koliko
je bila svesna realnosti ili ne, maniri koje su joj roditelj usadili u detinjstvu
ostali su zauvek ukorenjeni u njenom umu. Oduvek je bila pedantna i izuzetno
lepo vaspitana. Šta je to što je u mom životu bilo toliko postojano i stameno?
Nisam još ni završila pitanje, a odgovor na njega stigao je u obliku jednog
imena: Bili Li.
Sat-dva posle ručka, mama i Lesi rekle su da su umorne, pa se Kristal
ponudila da ih odbaci nazad u dom. Mama je na to otmeno odmahnula glavom.
„Kad ja dođem u posetu ovoj kući, mene nazad vozi Bili Bob Tornton u svom
crvenom kabrioletu. Pozovite ga i recite mu da sam spremna da pođem.“
„Bako, nema ovde nikakvog Bilija Boba Torntona“, rekla joj je Kristal
sažaljivo.
Dodirnula majku po ruci i osmehnula joj se. „Odmah ću ga pozvati, mama.
Sigurna sam da je on već na putu ka ovamo. Bilo mu je veoma žao što danas
nije stigao da ruča s tobom.“
Jedino se Lesi osmehnula na ovo i klimnula glavom, dok su me svi ostali
zapanjeno pogledali kao da mi se na čelu pojavilo treće oko. Dok sam govorila
majci o Biliju Bobu Torntonu, Bili Li se išunjao kroz zadnja vrata, da bi se posle
nekoliko minuta vratio u crvenom kadilaku i zatrubio pred kućom.
„Evo ga, mama. Stigao je. Hajde sad, obuci kaput da te Bili Bob ne čeka.“
Marti, Betsi i Kristal smesta su pojurile prema zadnjim vratima da vide ko
je to zatrubio. Izraz Kristalinog lica bio je pun divljenja, dok su Marti i Betsi
obesile vilicu i iskolačile oči, što im je bila dovoljna kazna za ono veče na
stadionu kad su ismevale Bilija Lija.
„Za ime sveta...“ uspela je da prevali preko usta Betsi, dok je Marti još
zapanjeno zijala.

166
 Mama je radosno pljesnula rukama kao razdragana devojčica. „Jesam li
vam lepo rekla? Vidite? Bili Bob Tornton došao je po mene u svom crvenom
kadilaku. Hajdemo, Lesi. On će nas prvo provozati Glavnom ulicom i potom će
nas odvesti kući. On je tako dobar čovek.“
Lesi ju je ispratila do luksuzne limuzine, gde joj je Bili Bob uz naklon
otvorio vrata i pomogao joj da sedne na suvozačevo mesto. Zatim je spustio
krov i odvezao ih u mrak.
„Mislim, znam da je ovo stvarnost, ali teško mi je da poverujem
sopstvenim očima“, rekla je Kristal.
„Za ime boga, nisam imala pojma da Bili Li ima takav automobil“,
začuđeno je izgovorila Marti.
„Prelep je, zar ne? Šta mislite, hoće li njih dve dobiti upalu pluća zbog te
vožnje sa spuštenim krovom?“ upitala sam ih.
„Bar će obe umreti srećne“, odgovorila mi je Kristal smejući se.

Kasnije te večeri, kad su se svi razišli, sedela sam sama u zamračenoj dnevnoj
sobi nežno prelazeći prstima preko držača za prekrivače koji mi je Bili Li
poklonio. Sutra ću mu pronaći neko lepo mesto u dopola nameštenom
dnevnom boravku.
Bili Li je prekjuče upitao Kristal koja je njena najveća strast. Dok sam
sedela tako u tišini, diveći se svetlucanju lampica na jeki, samoj sebi postavila
sam isto to pitanje. Prvi Božić u mojoj novoj kući bio je više nego čaroban.
Ćerka mi se vratila. Mama je veći deo dana bila kako treba. A Bili Li? U mom
rečniku nije bilo dovoljno lepih prideva kojim bih ga podrobno opisala.
Šta je, zapravo, bila moja najveća strast? Šta sam to najviše volela? Bacila
sam se u renoviranje ove kuće s velikim žarom, ali taj posao polako se bližio
kraju. Ostalo nam još samo da završimo neke sitne detalje u donjem kupatilu i
kuhinji, ali ti poslovi nisu podrazumevali struganje drvenarije niti odlaženje
od kuće na nekoliko dana zbog sušenja laka. Čime ću se baviti kad sve ovo
budemo završili? Šta je, zapravo, moja najveća strast?
Jesam li je ikad imala? O čemu sam to sanjala u detinjstvu? Želela sam da
budem pilot putničkog aviona, ali taj san mi se raspršio čim sam prestala da se
igram barbikama. Posle udaje, želela sam da se vratim na koledž i steknem
fakultetsku diplomu, međutim, sad mi se ta ideja uopšte nije činila privlačnom.
Jesam uživala u renoviranju ove kuće, ali to nije bilo ono čime bih želela
ponovo da se bavim. Bili Li mi je jednom rekao da bi trebalo da napišem knjigu
o svemu što mi se događalo u proteklih pola godine. Čak i da je napišem, ko bi
poverovao u sve to?

167
 Creva su mi zakrčala, pa sam ustala i zaputila se prema kuhinji da nešto
pregrizem. U dnevnoj sobi je sad ostalo toliko malo nameštaja da nije
postojala mogućnost da se sapletem o nešto i da padnem. Tu je bio samo
dugački sto okružen stolicama i nekoliko staklenih ukrasa na policama. Nije
više bilo onog glomaznog kauča i fotelja pretrpanih jastučićima, niti brojnih
stočića s lampama i kojekakvim drangulijama, I zidovi su bili sasvim prazni,
osim što je na jednom visio ukrasni kilt.
Ušla sam u kuhinju i uključila samo slabašno svetlo na aspiratoru. Dok
sam se premišljala da li da napravim sendvič ili samo da ubacim u kljun parče
ćuretine, nagazila sam bosom nogom u nešto meko i sluzavo na podu.
Odskakutala sam na jednoj nozi do sudopere da operem to nešto sa stopala, ali
sam pritom prejako odvrnula vodu i isprskala celu pidžamu, pa sam nakon
toga morala da se presvučeni u suvu.
Očigledno sam napravila priličnu galamu, čim se Kristal probudila i onako
pospana sišla u prizemlje da vidi šta se dešava. Nagnula je glavu u stranu.
„Čula sam neku buku. Jesi li dobro?“
„Jesam.“
„Ali... čekaj. Je li to na tebi druga pidžama?“
„Jeste.“
Pokrila je usta dlanom dok je zevala i potom mi se osmehnula. „Molim za
objašnjenje, mlada damo. Zašto si presvukla pidžamu? Jesi li se možda iskrala
kroz ogradu da bi bila s Bilijem Lijem? Treba li nas dve da porazgovaramo o
tome, kao što to treba da rade majke i ćerke?“
Pocrvenela sam kao bulka. „Sedi ovde, dete moje, pa ću ti reći nekoliko
reći o tome. Dušo draga, razlog zbog kog sam presvukla pidžamu uopšte nije
toliko zabavan kao što bi bilo iskradanje kroz ogradu i ljubakanje s Bilijem
Lijem, koje se, uzgred rečeno, nikad nije ni dogodilo.“
Dobro de, jesam ga jednom poljubila, ali nisam se iskradala kroz ogradu,
tako da je nisam mnogo ni slagala.
Kristal je izvukla stolicu i sela za kuhinjski sto. „Mislim da nas dve treba
ozbiljno da porazgovaramo. Ne budeš li ubrzo nešto preduzela povodom Bilija
Lija, može lako da ti se desi da ti ga Betsi ukrade pred nosom. Trebalo je samo
da vidiš kako su joj oči zasijale kad je ugledala nameštaj koji ti je napravio! A
tek kad je dovezao onaj crveni kadilak! U oba oka zasvetleo joj je znak dolara.
Ta lisica nije imala blage veze da se Bili Li bavi tako unosnim biznisom niti da
vozi onakav automobil. Znaš, i sama sam iznenađena što je taj dečko ovoliko
dugo uspeo da ostane neženja.“

168
 „Primljeno k znanju.“ I ja sam primetila taj novi sjaj u očima mojih rođaka
koji je usledio nakon što su obe shvatile koliko Bili Li vredi i šta sve ume da
uradi.
Nastavila sam da joj prepričavam kako sam ugazila u nešto ljigavo na
podu, za šta se ispostavilo da je bio puž golać, i da sam zbog toga gurnula
stopalo u sudoperu da bih sprala njegovu sluz, pa sam se onda pokvasila i
zbog toga morala da presvučeni pidžamu. Nisam još ni završila svoju šašavu
priču, a ona se već toliko slatko smejala da je jedva uspevala da dođe do daha.
Iako meni moja mala noćna avantura nije bila toliko smešna, bila sam
presrećna što vidim kako se moja Kristal zacenila od smeha, isto kao što je to
činila dok je bila mala.
Obrisala je suze ivicom rukava spavaćice. Da li se u onom njenom
ravnom, vitkom stomaku zaista krila sićušna beba? I kako li će moja curica
izgledati u devetom mesecu trudnoće kad se bude zaoblila kao zrela dinja?
„Mama, baš si zabavna. Trebalo bi da napišeš knjigu o svemu što ti se
dešavalo, i to baš ovako duhovito kako si meni prepričala. A onda ću jednog
dana, kad budem tvojih godina, sa zadovoljstvom pročitati tu knjigu i prisećati
se koliko si bila divna i luckasta.“
Zevnula je. „Prošla je ponoć. Bio je ovo najbolji Božić koji sam doživela.
Božić u kom je moja mama nagazila na puža golaća. Božić u kom me je Bili Li
naterao da ustanem u sedam sati da bih kuvala, posle čega mi je poklonio
ručno izrađenu kutiju za nakit. Božić u kom sam sedela za stolom sa bakom,
koju je posle Bili Bob Tronton lično odvezao kući u crvenom kadilaku.“
Pogledala me je pravo u oči. „Mnogo te volim, mama“, rekla je i čvrsto me
zagrlila.
„Trebalo je tek da vidiš baku za Dan zahvalnosti. Tog dana ubedila je sebe
da je Bili Li zapravo njen omiljeni glumac i onda je flertovala s njim, smejala se
i pričala mu priče koje bih volela da sam čula dok sam bila mlađa.“
„Čudno, meni on uopšte ne liči na Bilija Boba Torntona. Više me podseća
na... podseća me na...“, Kristal se mrštila pokušavajući da se seti na koga ju je
podsećao Bili Li.
„Na Harisona Forda?“ izgovorila sam.
„Da! Baš na njega! Izgleda isto kao Harison Ford u filmu Begunac.“
„Samo, molim te, nemoj to nikad reći baki. Zaista misli da je on Bili Bob
Tornton.“
„Svašta smo obe prošle, mama. Ali sad smo obe dobro, zar ne?“
Radosno sam klimnula glavom, na šta mi se ona široko osmehnula. Zatim
je ponovo zevnula. „E pa odoh nazad u krevet. A ti se kloni kuhinje i gaženja po
puževima golaćima.“

169
 „Lepo spavaj, mila moja.“
Sedela sam još malo i razmišljala o onome šta mi je Kristal rekla u vezi sa
pisanjem knjige. Budem li stvarno napisala roman o tome šta mi se sve
dogodilo tokom ove godine, možda će ona stvarno jednog dana sedeti i sa
svojim odraslim detetom slatko se smejati mojim dogodovštinama, uključujući
i ovo gaženje puža golaća usred božične noći.
Sutradan se Kristal nije, kao i obično, probudila rano usled jutarnje
mučnine i još je čvrsto spavala, kad sam tiho sišla stepenicama u kuhinju. Bili
Li je već je stajao za šporetom i pržio slaninu. Ugledavši me, uzeo je belu šolju
s mudrim citatom o jutru, nasuo kafu u nju, spustio je pred mene i ponovo se
okrenuo ka šporetu.
„Kajgana ili palačinke?“
„Oboje. Umirem od gladi.“
„Mora da je božični ručak bio jako dobar kad si sad već toliko gladna da
želiš i kajganu – i palačinke“, rekao je.
Podigla sam šolju i prinela je usnama, ali mi se ona nezgodno prevrnula,
te sam prosula kafu na beli duks. Uzdahnula sam. Mrlje od kafe teško se
skidaju s belih dukseva.
„Pustićeš Kristal da prespava celo jutro?“
Klimnula sam glavom. Nisam htela da mu kažem šta se noćas dogodilo
niti da mu otkrivam naše male tajne.
„Odlično. Hteo sam da porazgovaram s tobom o nečem veoma važnom, ali
nisam želeo da ona to čuje.“
Srce mi se zaustavilo. Šta bi to moglo biti? Možda nešto nije u redu? Ili je
možda samo hteo da se uveri zna li Kristal da smo nas dvoje samo prijatelji?
„O čemu to?“
„Tvoja ćerka sanja o tome da jednog dana sama podigne svoj staklenik.
Zašto joj ga nas dvoje ne bismo odmah priuštili? Tako će imati čime da se bavi
dok se ne bude porodila. Mislio sam da bi jedan kraj tog staklenika mogao da
se naslanja na zid moje radionice, a drugi bi se pružao južno od nje, duž
imanja. Na taj način Kristal će dobiti posao koji voli, i to neposredno pored
svoje kuće.“
Ovih dana toliko sam bila zaokupljena pripremama za božičnu proslavu
da sam skoro potpuno zaboravila na onaj razgovor koji su njih dvoje vodili o
Kristalinim interesovanjima.
„Šta kažeš na to? Dopada li ti se moja ideja ili misliš da sam prekoračio
granicu?“

170
 „Mislim da si genije, eto šta mislim. Ideja je savršena. Kad bismo mogli
početi? Je li ovo doba godine pravo vreme za to? Želiš li ti uopšte da imaš tuđi
staklenik na svom imanju?“
„Imanje je dovoljno prostrano i široko kako za staklenik, tako i za moju
radionicu. Dok ga ne podignemo, Kristal bi mogla za to vreme raditi na
vrbovanju kupaca. Do proleća će ih imati sasvim dovoljno da im proda sav
rasad cveća koji će dotad proizvesti. Kasnije, kad rasad poraste, Kristal će
moći da prodaje gotove sadnice i rezano cveće cvećarama. Prošle noći sam
dosta o tome istraživao po internetu. Čak sam napravio i neke skice da joj ih
pokažem. Samo, ne znam da li ćeš... ne znam kako ćeš...“ zamuckivao je i glas
mu je odjednom zamro.
„Šta, Bili?“ upitala sam ga.
„Oduvek sam želeo da imam porodicu, Trudi“, ispalio je. „Gerta mi je bila
kao baka. Mislim, znam da nisam Kristalin otac, ali hoćeš li hteti da je podeliš
sa mnom? Smem li bar da joj budem prijatelj i pomognem joj oko tog
staklenika?“
„Šta to vas dvoje delite?“ upitala je pospano Kristal, koja se u tom
trenutku našla na kuhinjskom pragu.
„Tebe“, iskreno sam joj odgovorila. „Bili Li i ja voleli bismo zajedno da
učestvujemo u kreiranju tvoje budućnosti. Šta kažeš na to da ti sagradimo
staklenik, ovde, u našem komšiluku?“
Čuvši ovo, njene krupne plave oči širom su se otvorile i zasvetlucale
snažnije od lampica na božičnoj jeki. Njena strast bilo je čeprkanje po zemlji –
Bilijeva je bila rad s drvetom, od kog je pravio čuda. Mislim da sam te noći i ja
uspela da pronađem svoju strast. Budući da nisam uspevala da zaspim, ustala
sam i napisala priču Sluzavi Božić. Bilo bi divno ako bih jednog dana uspela da
napišem nešto dovoljno dobro da to neko i kupi, ali, zasada, bilo mi je dovoljno
i saznanje da će se moja ćerka jednom slatko nasmejati dok to bude čitala.

171
 Devetnaesto poglavlje

C
eo kuhinjski sto bio je prekriven katalozima i blokovima za crtanje. Od
danas je počelo planiranje podizanja staklenika. Kristal je zamislila da to
bude zagrejana površina, gde će moći da gaji orhideje i begonije. Dok mu
je govorila šta je sve naučila na predavanjima iz hortikulture, Bili Li je prema
njenim zamislima i idejama pravio nacrte i dizajnirao prostor.
Za to vreme ja sam sedela na podu i preturala po donjim kuhinjskim
elementima, pokušavajući da ih raščistim. Tek tad sam shvatila kakve su
posledice odrastanja tokom perioda Velike depresije. Baka Gerta ništa nije
bacala. Sačuvala je doslovno sve što je imalo nekakav poklopac. Preturala sam
po hrpama ambalaže za margarin i po kamarama kojekakve plastike i
ubacivala sve to u veliku crnu kesu za smeće. Budući da su nam kante za
smeće do vrha bile natrpane božičnim otpacima, a đubretari zbog praznika još
nisu stigli da ih isprazne, odlučila sam da ove kese odnesem u garažu dok ne
završe u đubretarskom kamionu. Podigla sam se s poda stenjući.
„Hoćeš li da ja to odnesem napolje?“, pitao me je Bili Li.
„Hvala, nije teško, mogu i sama. Jeste li vas dvoje odlučili koliko veliko će
biti to vaše čudo od staklenika?“
„O, mama, ja bih za početak bila zadovoljna i običnim plastenikom, ali Bili
Li kaže da treba da napravimo pravi staklenik, od čelika i stakla.“
„Ako je to zaista ono što želiš, onda taj staklenik treba napraviti kako
treba“, odgovorila sam joj.
Navukla sam na sebe neku staru Gertinu jaknu i prebacila kesu sa
đubretom preko ramena. Da je ta jakna slučajno bila crvena, izgledala bih kao
neki Deda Mraz, ali, budući da je bila svetlozelena, pre bi se reklo da sam
izgledala kao prosjakinja koja je imala uspešan dan u preturanju po
kontejnerima.
Taman kad sam ubacila kesu u garažu i krenula nazad, pažnju mi je
privuklo neko čudno cviljenje, koje se čulo negde pored zadnjeg trema.
Ukopala sam se u mestu. Posle onog neprijatnog iskustva s pužem golaćem u
kuhinji, nisam bila naročito poverljiva prema nepoznatim stvorenjima. Šta ako
je u pitanju bio ogromni pacov koji je namerno ispuštao tugaljive zvuke samo
da bi me namamio da mu priđem, a onda, kad to učinim, skoči na mene i
nasmrt me isprepada?

172
 Ponovo se čuo isti zvuk. Pažljivo sam se prišunjala mestu odakle je
dolazio. Ako je to stvarno bio neki veliki odvratni pacov, verovatno ću od
straha odapeti na mestu i onda će Bili Li i Kristal morati da me odnesu u
kapelu i sahrane me. Ako ništa drugo, razvod je bio gotov, pa će Kristal, kao
moja jedina naslednica, dobiti sav novac koji sam nasledila od bake i Dru neće
dobiti ni cent. Stigavši do trema, obazrivo sam zavirila iza gomile piljevine
koju su stolari počistili prethodnih dana i gurnuli pod trem.
Ne, nije u pitanju bio pacov, već mačka. Velika, pufnasta, sivo-žuta ženka
koja je ležala sklupčana pored dva sićušna mačeta. Pogledala me je onim
krupnim, sjajnim i tužnim očima, otprilike isto onako kao što me je gledala
Kristal kad se pre nedelju dana pojavila na mojim vratima. Uprkos tome što
sam znala da lako može da mi se desi da me mačka izgrebe štiteći mladunče,
ipak sam polako i pažljivo pružila ruku prema njoj ipomazilaje.
Mačka je odmah počela da prede i moje srce se raznežilo. Uzela sam
mačiće i ugurala ih u džepove jakne, a mačku sam ponela u naručju. Čim sam
je unela u toplu kuću, njeno predenje postalo je još glasnije i intenzivnije, kao
da je time moja nova mezimica htela da mi zahvali što sam nju i njene
mladunče spasla od oštre zime.
Kad sam ušla u kuhinju, Kristal i Bili Li nisu ni trepnuli.
„Pogledajte šta sam pronašla.“
Kristal se okrenula i, ugledavši mačku u mom naručju, odmah je skočila
sa stolice i uzela je kod sebe. „O, baš je divna! Šteta što ne možemo da je
zadržimo. Tata je alergičan na mačju dlaku.“
Izgovorivši ovo, odmah je napravila grimasu kajanja. „Izvini, mama.
Izletelo mi je.“
„Ne moraš nikome da se izvinjavaš, Kristal. Dru je tvoj otac i slobodno
smeš da ga spomeneš kad god to poželiš“, rekao joj je Bili Li.
Ona mu se široko osmehnula. „Hvala ti. U ovoj kući stvarno može
otvoreno da se govori o svemu, zar ne?“
„Može“, kazala sam.
„Bili Li i ja smo se od prvog dana dogovorili da nećemo izgovarati
neistinite rečenice kojima ćemo samo biti ljubazni jedno prema drugom.“
„Ali vas dvoje jeste ljubazni jedno prema drugom“, pobunila se Kristal.
„Dosad nisam upoznala ljude koji se tako lepo slažu kao vas dvoje.“
Bili Li je i dalje gledao u svoje papire.
Nisam znala šta da joj na ovo odgovorim.
„Možemo li zadržati macu? Molim te, mama“, preklinjala me je Kristal.
Mačka je spokojno ležala u njenom naručju glasno predući i obe su mu
gledale molećivim krupnim očima.

173
 „Bili Li, jesi li možda alergičan na mačju dlaku?“, upitala sam ga.
Suviše sam zavolela njegov svakodnevni boravak u mojoj kuhinji, gde mi
je svakog jutra spremao svezu kafu i pripremao omlet s prženom slaninom ili
kobasicama, da bih sada dozvolila da se jedna velika i dve male krznene
loptice ispreče između mene i mog doručka.
„Nisam ni na šta alergičan. Uostalom, i ja imam mačka. Neko vreme samo
se muvao oko moje radionice tragajući za pokojim zalogajem, a onda je jednog
dana odlučio da uđe unutra, gde mu je bilo mnogo toplije. I tako, otkako je
mačak Lavić pre deset godina zauzeo tron u mojoj kući, nijedan poljski miš
nije se usudio da promoli brkove ni u radionicu, a kamoli u kuću.“
„Stvarno?“ upitala sam ga podozrivo.
„Naravno. Moj Lavić bi se silno obradovao kad bi se neki miš uvukao u
kuću, jer tada bi mogao da gnjavi nekog drugog pored mene.“
Koliko li se samo tajni krilo u ovom čoveku? I dokle li ću ih otkrivati?
Dakle, on je već deset godina imao mačka po imenu Lavić i nijednom ga do
sada nije spomenuo. Ali, budući da smo sve vreme provodili u Gertinoj,
pardon, mojoj kući – kako bih uopšte to mogla znati?
Odluka je pala. Bude li to potrebno, držaču i deset mačaka, samo da bih
bila sigurna da u mojoj kući neće biti miševa i, nadam se, puževa golaća.
„Zadržaćemo je pod uslovom da nam obeća da nikad neće pustiti nijednog
miša u kuću“, rekla sam.
„Bićeš ti dobra maca i sve ćeš ih oterati, je li tako?“, Kristal se obraćala
mački tepajući joj kao bebi.
„Imam viška jednu kutiju s peskom i posudu za hranu. Doneću ti ih“,
rekao je Bili Li.
„Hej, čekajte! Umalo da zaboravim na ovo dvoje“, kazala sam i izvadila iz
džepova ona dva čupava mačeta, jedno žućkasto, a drugo crno-belo.
Kristal je zaskičala od sreće.
Predala sam joj ih. „Pridrži ih dok ne pronađem za njih neku korpu za veš
i staro ćebe.“
Posle pola sata svi smo se vratili svom poslu. Bili Li i Kristal udubili su se
u izučavanje sistema navodnjavanja u modernim staklenicima, a ja sam
nastavila da kopam po Gertinom krtičnjaku prepunom nepotrebnih stvari koje
je trebalo pobacati. Jedina razlika u odnosu na vreme pre tih pola sata bila je
plastična korpa za veš smeštena tik pored Kristaline stolice, u čijoj su
unutrašnjosti obloženoj mekim ćebetom sada spokojno ležale mačka i njena
dva mačeta. Budući da je bilo vreme Božića, Kristal je veliku mačku nazvala
Meri i htela je jedno od dva mačeta da nazove Isus, ali sam se ja tome žestoko
usprotivila rekavši joj da su Čupa i Garfild mnogo prigodnija imena za mačiće.

174
 Jutro mi je nekako brzo proletelo. U trenutku kad sam pogledala na sat i
shvatila da je već prošlo podne, Kristal je kazala da je gladna. Bili Li je odmah
pokupio beleške sa stola i uredno ih složio u kartonsku fasciklu, a ja sam još
jednu, do vrha napunjenu vreću za smeće, gurnula u ugao u kuhinje.
„U frižideru ima hladne riblje čorbe. Mislim da imamo još pola vekne
domaćeg hleba“, rekla sam.
Bili Li je zagrejao čorbu.
Ja sam isekla hleb.
Kristal je postavila sto i otvorila teglu kompota od bresaka za desert.
„Mislim da bismo mogli završiti taj staklenik pre nego što se rodi beba.
Vreme je da već sad počneš razmišljati o velikom otvaranju, Kristal“, kazao joj
je Bili Li za vreme jela.
„Ne bih da podižem veliku prašinu oko toga. Želela bih što pre da počnem
da radim. Bude li moj rasad kvalitetan, a cene pristupačne, dobar glas će se s
vremenom raširiti i kupci će sami doći“, odvratila je ona.
Nisam mogla da se načudim tolikoj promeni kod nje. Zar je ovo stvarno
izgovorila moja razmažena ćerka?
„Nećeš moći da otvoriš pre avgusta. Tad će biti prekasno za rasad i
baštensko bilje“, upozorio ju je Bili Li.
Kristal je mirno sedela držeći oba mačeta u krilu. „To jeste tačno. Ali zato
će biti pravo vreme za trobojne ljubičice, hrizanteme i lukovice, odnosno, sve
one biljke koje se sade u jesen. Osim toga, ove mace mogu da drže miševe
podalje od staklenika.“
„Spremi se za dosta teškog rada“, rekla sam.
„Za mene to neće biti težak rad, mama, već čisto zadovoljstvo. Ne mogu
dočekati da vidim kako moje biljke počinju da niču.“
Kad su se njih dvoje ponovo okrenuli planiranju prostora u Kristalinom
budućem stakleniku, osetila sam kako počinje da me nagriza crv ljubomore.
Njegovo grickanje naročito se pojačalo kad je Bili Li počeo da objašnjava mojoj
ćerki gde će se nalaziti njena kancelarija i koji prostor unutar nje treba
odvojiti za krevetić i ogradicu za dete. Šta nije bilo u redu sa mnom? Kristal je
moja voljena ćerka, a Bili Li moj najbolji prijatelj. Međutim, odjednom nisam
želela da delim ijedno od njih dvoje – želela sam ih oboje samo za sebe.
Posle ručka Bili Li je otišao u radionicu da dovrši rad na mojim novim
kuhinjskim elementima. Prethodnih nedelja nas dvoje sedeli smo za ovim
kuhinjskim stolom i provodili sate crtajući i planirajući izgled moje nove
kuhinje. Zato sam danas i počela da raščišćavam Gertine stare elemente.
Nameravala sam da posle večere odem do njegove radionice da mu
pomognem oko farbanja i lakiranja. Budući da Kristal nije smela da ulazi

175
unutra zbog štetnih isparenja od razređivača i lakova, unapred sam se
radovala vremenu koje ćemo Bili Li i ja provesti sami.
Završila sam sa raspremanjem donjih elemenata negde oko pet po podne.
Pre nego što sam prionula na gornje, napravila sam pauzu i sela u dnevni
boravak da popijem šolju omiljenog čaja od nane. Dok sam sedela na kauču
pijuckajući čaj i praveći red u svojim osećanjima, Kristal se pojavila noseći u
ruci korpu s mačkama. Spustila ju je na pod i sela pored mojih nogu. Uzela je
jedno mače i kažiprstom mu milovala prostor između sićušnih ušiju. „Mama,
možemo li o nečemu da popričamo?“
O, ne. Nema šanse da me nagovori da tom mačetu nađene ime Isus. Bilo bi
čisto svetogrđe nazvati jedno mače po našem Spasitelju.
„O čemu želiš da razgovaramo?“
„O tati. Ne želim ništa da krijem od tebe i zato hoću da ti kažem da sam ga
pozvala za Božić. Dogovorile smo se da među nama ne bude tajni, je li tako?
Vblela bih da tako vaspitam i dete.“
„To je lepo“, rekla sam.
„Pa, eto, želim da znaš da sam razgovarala s tatom.“ Ovde se očigledno
radilo o nečem mnogo ozbiljnijem od nadevanja imena mačetu.
„Dušo, bez obzira na to što se tvoj otac onako poneo prema tebi, to ne
znači da te on ne voli niti da neće voleti tvoje dete kad se bude rodilo.
Što se mene tiče, slobodno ga zovi i posećuj kad god to poželiš. Nisi
obavezna da me obaveštavaš o tome.“
„E pa nije tako, mama. Suština je u tome da želim da te obaveštavam. I ne
samo o tome već i o svemu drugom. Znaš, nisam bila potpuno iskrena prema
tebi. Hoću da kažem... Ja sam znala za sve one tatine preljube. I to još od
vremena kad mi je bilo devet godina. Znala sam i za Čeriti... Eto, da tata nije bio
indiskretan s njom i da se nije razotkrio, ti i ja nikad ne bismo sedele ovde, u
ovom dnevnom boravku, s ove tri ljupke mace pored nas. Džona jeste bio
bedna bitanga, ali je svojim postupkom učinio da konačno progledam. Onog
dana kad me je udario i otišao, dugo sam sedela na kuhinjskom podu gorko
plačući. Znaš li zbog čega? Ne zbog Džone, već zbog toga što sam tebi okrenula
leđa i priklonila se tati, mada sam znala koliko je bezosećajan, kao i to da me
neće primiti ovako trudnu i bez muža. Znala sam šta će mi reći pre nego što
sam i pokucala na njegova vrata.“
„Žao mi je zbog toga“, kazala sam joj.
„Reci mi: zar stvarno nisi znala za sve njegove preljube ili si zaista imala
toliko poverenja u njega? Dok sam bila tinejdžerka, čas sam mislila da si glupa,
čas da si dvolična. Glupa, ako nisi videla ono što ti se odvijalo pred nosom;
dvolična, ako si se pretvarala da ne vidiš, a zapravo si znala.“

176
 „Brak nije jednostavna institucija, mila moja. Teško je supruga osuditi za
neverstvo, a nemati nijedan čvrst dokaz za to. U stvari, duboko u duši osećala
sam da se nešto dešava, ali nisam znala za šta da se uhvatim. Kad se sad
osvrnem na sve te godine, priznajem da su znaci tatinog neverstva bili svuda
oko mene, samo ja nisam želela da ih vidim. Možda sam tada smatrala da je
najbolje živeti u neznanju. Osim toga, otkako znam za sebe, trudila sam se da
izbegnem konflikte.“
„Slažem se s tim da je brak komplikovan. Evo, priznajem da sam ostala u
njemu, mada sam znala da nije trebalo, samo da ne bih morala da priznam da
sam pogrešila. Ali što se tebe tiče, nisi bila dvolična, već si samo ispala glupa.“
„Baš ti hvala“, promrmljala sam.
„Žao mi je što sam ti to rekla, ali morala sam. Međutim, isto tako moram
da ti kažem i to da te mnogo volim i da te nikad više neću razočarati. I molim
te da mi oprostiš što ti nisam rekla za tatine preljube, mada sam znala za njih.
Znaš, ja njega i dalje volim i povremeno razgovaram s njim telefonom, ali ne
očekujem od njega da me obaspe bezuslovnom ljubavlju niti čeznem za tim.
On je oduvek bio na svoju ruku i ponašao se sebično – osim kad si ga ti ostavila
i kad sam mu ja rekla da neću abortirati. On je razmaženiji čak i od mene!“
„Zar je tako nešto uopšte moguće?“ nasmejala sam se.
„Teško, ali jeste“, odgovorila mi je. „Ipak, tog dana su mi se konačno
otvorile oči i tek tad sam shvatila koliko nisko sam se srozala.“
Spustila sam dlan na njeno rame. „Drago mi je što nisi bila previše
tvrdoglava i što si se vratila kući.“
„Kući“, ponovila je za mnom. „Nije li sve ovo malo otkačeno, mama? Dok
sam bila mala, mrzela sam kad bi me naterala da pođem s tobom u posetu baki
Gerti. Oduvek sam se plašila ove kuće. I smrdela mi je.“
Podigla sam obrvu. „Smrdela ti je?“
„Da, na plesnivi podrum i pokvareno mleko.“
„A sada? Više ti ne bazdi?“
„Ne. Sad miriše na čistoću, svezu boju i lak. Na trenutak mi se učini kao da
je Gerta još ovde, ali...“, naglo je zastala ne mogavši da pronađe pravu reč.
Klimnula sam glavom. „Znam na šta misliš. Ipak, sigurna sam da bi joj bilo
veoma drago kad bi mogla da vidi kako smo joj sredili kuću.“
„Jesi li primetila da stalno koristiš reč mi? Nikad ne pričaš ni o čemu što
ne podrazumeva i Bilija Lija, zar ne?“, upitala me je Kristal.
„Valjda je tako. Ne čudi me što je tako. On je bio i ostao uz mene od prvog
dana otkad sam slučajno saznala za Čeriti. Da nije bilo Bilija Lija, ne znam kako
bih sama pregrmela sve one užasne dane.“
„Slučajno si saznala za Čeriti?“ začuđeno me je upitala.

177
 „Da, potpuno slučajno. Tu se uopšte nije radilo o indiskretnosti tvog oca,
već sam za njegova neverstva saznala sasvim neočekivano u ženskom toaletu
za vreme Gertinog opela, prisluškujući razgovor između mojih rođaka, koje su
me ogovarale na sva usta ne znajući da sam u kabini. Kasnije sam otišla u
crkvu da se pomolim za Gertinu dušu i tamo sam naletela na Bilija Lija. Bio je
toliko ljubazan da me uteši.“
Kristal se namrštila na ovo. „Nisi mu valjda odmah ispričala šta si upravo
saznala?“
Potapšala sam je po ruci. „Nije on mene tešio zbog tvog oca. Bili Li nije
imao pojma šta sam tada saznala, niti sam mu se tom prilikom izjadala. Našao
se tamo zato što je iskreno tugovao za Gertom i izgleda da su nam se tuge
prosto sudarile. Oboje smo bili slomljeni. On zbog gubitka bliske prijateljice i
najdraže komšinice koju je voleo kao rođenu baku, a ja zbog tužnog kraha
braka i teškog razočaranja koje sam upravo doživela. Od tog dana nas dvoje
postali smo nerazdvojni. Mislim da nemam boljeg i odanijeg prijatelja od
njega.“
„Opa! Znači, tako se to dogodilo? Čudno. A ja sam oduvek mislila da je on
zaljubljen u tebe još od detinjstva.“
Pocrvenela sam kao bulka. Zbunila sam se i počela da zamuckujem kao
tinejdžerka kad je uhvate u laži. „Otkud ti... Zašto... Mislim, otkud ti takva
ideja?“
„Bože, mama. Nisi valjda šlepa! Zar stvarno ne vidiš kako te Bili Li gleda?
Svaki put kad te pogleda, lice mu se ozari kao da je ugledao božanstvo; kao da
nosiš oreol u toj kovrdžavoj kosi. Budem li ikad doživela da me neki momak
tako pogleda, odvešću ga pred oltar pre nego što bude shvatio šta ga je
snašlo.“
„Razmišljaš li o ponovnoj udaji, Kristal?“, pokušala sam da ovim pitanjem
skrenem temu.
„Da, svakako. Udaću se čim budem upoznala mlađu verziju Bilija Lija. Ali
nismo razgovarale o meni, već o tebi i Biliju Liju.“
„U tom slučaju naš razgovor je završen. Nema tu šta da se priča; četrdeset
mi je godina, imam višak kilograma i pojavile su mi se bore na licu. I, Bili Li
nije zainteresovan da mi bude išta više od bliskog prijatelja i dobrog komšije.“
„Ne slažem se s tobom“, rekla je kratko Kristal i nastavila da mazi mače.
Pametna devojka. Tačno je znala kad treba da začuti. Trenutno je trebalo
da razmišljam o majci, koja je imala sve manje dobrih dana, o trudnoj ćerki, čiji
otac nije želeo unuče, i tri mačke, o kojima je trebalo da se brinem. I zaista
nisam imala vremena da razmišljam o ćerkinim suludim idejama o Biliju Liju.

178
 Dvadeseto poglavlje

P robudila sam se na novogodišnje jutro toliko zlovoljna da sam mislila

kako bih mogla nekog ubiti pogledom. Nisam znala razlog tome.
Pokušala sam da se oraspoložim pogledom na prelepo sunčano jutro
koje se prostrlo pred mojim prozorom. Nije uspelo. I dalje sam se osećala kao
bezvoljni mrgud. Čelo mi se toliko namreškalo da sam za samo nekoliko
minuta sigurno dobila desetak novih bora. Prisilila sam sebe da se opustim.
Nešto je moralo podstaći ovako loše raspoloženje. Proveli smo divan Božić i
Kristal i ja smo raščistile sve nesporazume. Smejale smo se na račun Sluzavog
Božića, razgovarale o Druu i Kristalinoj budućnosti. Dakle, sve je bilo u redu.
Šta se onda dešavalo sa mnom?
Ponadala sam se da će me loše raspoloženje napustiti čim siđem u
prizemlje.
Nije.
U kuhinji nije bilo nikog, ali sam kroz prozor videla Bilija Lija i Kristal.
Stajali su pored radionice držeći u rukama metar i kočiće, premeravajući i
obeležavajući teren na kom će se, poput mitske ptice, iz pepela izdići Kristalin
toliko željeni staklenik. Zar ne bi trebalo prvo nekoliko godina da radi neki
posao koji prezire, pa tek onda da se okrene onom što je njenom srcu drago?
Ali ne, tako nešto samo sam ja morala da radim. Jadna Trudi, nek joj se bog
smiluje.
Navukla sam farmerke i duks, i zgrabila ključeve od automobila. Bili Li i
Kristal mahnuli su mi u prolazu, ali sam se pretvarala da ih nisam videla.
Odvezla sam se Ulicom Brodvej do Glavne ulice, a zatim sam skrenula prema
staračkom domu.
Kad sam umarširala u maminu sobu, mama je sedela u svojoj naslonjači i
gledala reprizu serije Zlatne devojke. Nije odvojila pogled s televizijskog
ekrana čak ni kad sam se spustila na fotelju pored njene. Posle nekoliko
trenutaka, konačno je okrenula glavu prema meni.
„Ko ste vi?“
„Mama, to sam ja, Trudi.“
„Izađite napolje ili ću pozvati policiju. Znajte da se ne plašim da okrenem
911.“

179
 „Dobro, evo odlazim.“ Kad sam se našla kod dovratka, mama se zakikotala
nečemu što je izgovorila Blanš iz serije. O, zašto bar danas nije mogla da bude
prisebna?
Nisam želela da se ovako besna vratim kući i unesem nemir među ono
dvoje, ali nisam znala ni kuda da odem. Vozila sam sasvim sporo i tako stigla
do račvanja puteva, do mesta na kom se levo skretalo za Medil, a desno za
Rejviju i Ardmor. Zaustavila sam automobil kod Vestern ina s mišlju da uđem
unutra i popijem kafu, ali sam odustala od te ideje jer sam se prepala da bih
mogla izvršiti ubistvo s predumišljajem ukoliko bih tamo naletela na Drua.
Zato sam produžila dalje i odvezla se do parka preko puta mosta na potoku
Penington, onog istog gde smo Bili Li i ja letos bili na pikniku. Kad sam izašla iz
auta, dah mi se ledio od hladnoće. Sela sam za drveni sto i zamislila se.
Posle nekoliko trenutaka čula sam tandrkanje nekog kamioneta preko
mosta, ali nisam okrenula glavu prema njemu sve dok nisam čula tresak vrata.
Kristal se kretala prema meni, užurbano grabeći preko osušenog travnjaka,
prilično zabrinutog izraza lica.
„Šta radiš ovde, mama?“, upitala me je i sela za sto preko puta mene.
Slegnula sam ramenima. „Reci mi šta se desilo.“
Odmahnula sam glavom. Kako bih mogla reći svom detetu da sam se
jutros probudila kivna na njega?
„Šta te je to toliko uzrujalo?“, bila je uporna.
Budi iskrena! Reci joj šta te tišti! Čula sam Gertine reći kako mi odzvanjaju
u ušima.
„Ne znam šta me je spopalo. Takva sam se jutros probudila. Volim te,
bezuslovno i neizmereno, i to od samog trenutka kad si se rodila, ali eto, danas
sam se probudila kivna na tebe.“
Njene krupne plave oči ispunile su se suzama, koje su joj kliznule niz
obraze. „Ali zašto? Mislila sam da smo konačno izgladile odnos.“
„Jesmo, ali... Ljuta sam zato što...“ Zaćutala sam.
„Mogla bi mi konačno priznati o čemu se radi“, rekla je Kristal nakon što
se malo pribrala. „Obećale smo da ćemo uvek biti iskrene jedna prema drugoj,
zar ne?“
Duboko sam uzdahnula. „U redu, biću iskrena. Kad smo se tvoj otac i ja
uzeli, nisam odmah želela dete. Htela sam prvo da završim koledž i steknem
diplomu, međutim, tvoji baka i deda žarko su želeli unuče i nisu prestajali da
me požuruju da zatrudnim. Mislim da su njih dvoje tada želeli da njihov sin
daleko dogura u politici, te su stoga smatrali da bi mu u tome prilično pomogla
savršena porodična slika sa ženom domaćicom i detetom.“

180
 „Tata nikad nije želeo da bude političar, mama. On je ipak samo advokat u
maloj varošici. Možda su Vilijamsovi želeli da se njihov sin bavi visokom
politikom, ali tata nikad nije imao ni volje ni želje da se bavi nečim toliko
ozbiljnim. Mislim da je on suviše razmažen da bi se bavio tako zahtevnim
poslom.“
„Otkad si postala toliko pametna?“
Nasmešila se i dotakla mi ruku preko stola. „Hajde, nastavi, mama.“
Nastavila sam: „U svakom slučaju, dobili smo tebe. Zavolela sam te od prvog
trenutka i to se nikad nije promenilo. Međutim, oduvek sam se osećala kao da
sam izneverila svoje snove. Morala sam stalno da se krećem dva koraka iza
tvog oca i da ispunjavam sve njegove hirove. Posle tvog drugog rođendana
poželela sam da imamo još jedno dete, ali tvoj otac tome se oštro usprotivio.“
Zaćutala sam i progutala knedlu. „Ne znam zašto ti uopšte sve ovo govorim.“
„Zato što sam ja to zatražila i zato što si kivna na mene“, izgovorila je
Kristal iskreno.
„O, prestani s tim. Obe znamo da te mnogo volim, uprkos tome što smo te
Dru i ja toliko razmazili. Bila si grozna, naročito u vreme puberteta, ali oduvek
sam govorila sebi da je to samo faza koja će proći. Dopuštala sam ti svašta
samo zbog toga što nikad nisam podnosila sukobe. Ali sve je to prošlost.
Ostavimo je iza nas i okrenimo se budućnosti. Važno je samo to da znaš koliko
te volim. A sada, hajdemo kući.“ Boleo me je stomak i mučila me je glavobolja.
„Ne idemo kući sve dok ne budemo ovo raščistile.“
„Ne mogu.“
„O, da, možeš. I hoćeš. Jesi li možda uznemirena zbog bebe?“
„Moje loše raspoloženje nema veze s bebom, već samo sa mnom. Ja sam u
pitanju. Četrdeset mi je godina i po prvi put vodim život onako kako želim, ali
sada...“
„Mama, odseliću se i pronaći ću neki stan. Ne moram da živim s tobom“,
rekla je.
„Ali meni se dopada to što živiš sa mnom. Srećna sam što mogu da
učestvujem u tvom životu.“
„Pa dobro, onda moraš da se odlučiš. Ako je moje prisustvo uzrok tvom
lošem raspoloženju, bilo bi lepo da mi to otvoreno kažeš. U tom slučaju ću se
odseliti i zamoliti te da mi daš pozajmicu koju ću ti vratiti čim postavim posao
sa staklenikom na noge. Ali, ako pak želiš da ostanem, onda se nas dve
moramo odnositi jedna prema drugoj ne kao majka i ćerka, već kao odrasle
osobe. To znači da treba da nastaviš da živiš po svom i da ne moraš ništa da mi
objašnjavaš niti da imaš ikakvu obavezu prema meni. Nisam više dete, mama.“

181
 Ovo me je, priznajem, prilično iznenadilo: moja ćerka razgovarala je sa
mnom kao zrela osoba. A ja sam mislila da će odmah uskočiti u Bilijev
kamionet i duriti se celim putem do kuće.
„Kako ćeš uspeti da se brineš o bebi i da istovremeno vodiš posao?“
„Biću kao i sve druge mame koje vode sopstveni posao.“ Oči su joj jače
zasvetlucale na ovu pomisao. „Imaću krevetac i ogradicu u stakleniku.
Zaboravila si na to? U tome i jeste lepota vođenja sopstvenog biznisa: ne
moram da zavisim ni od koga i istovremeno mogu da se brinem o svom detetu.
Ne tražim od tebe da mi čuvaš dete, mama. Želim samo da mi uvek budeš
majka. Od krvi i mesa. Nesavršena i samo svoja. I stvarno mi nije važno ako
bude dana kad me ne budeš podnosila, sve dok znam da me iskreno voliš.“
Malo je nedostajalo da se rasplačem kao kišna godina. Bože, kako je moja
ćerka postala mudra i razborita. Pružila sam joj ruku preko stola.
„Dogovoreno.“
Prihvatila ju je i čvrsto se rukovala sam mnom. „A sada, pobrinimo se za
još neke tvoje nerešene posliće. Budući da je kraj godine, bilo bi odlično da se
oslobodiš i onog tereta koji već dugo nosiš na duši“, rekla mi je i zagledala mi
se u oči.
„O čemu ti to?“
„Upadaj u kamionet. Idemo kod tate.“
Stomak mi se zgrčio od same pomisli na to. „Ne mogu ja to. Idemo kući,
Kristal.“
Otvorila je suvozačka vrata i doslovno me ugurala u kamionet. „Ne, ne
idemo. Tata je sada u kući svojih roditelja, tako da ćeš moći odjednom svima
da saspeš u lice sve ono što te godinama muči. Molim te, nemoj ništa da im
prećutiš niti da se snebivaš. Ako je potrebno, psuj, urlaj, galami i, ako se budeš
dokopala neke od onih njihovih skupocenih vaza, slobodno je tresni o pod.
Rasteretićeš dušu i posle ćeš se osećati slobodno kao leptirić. Veruj mi na reč.“
Tada sam bila toliko nervozna zbog predstojećeg susreta s Druom i
njegovima da sam potpuno zaboravila da upitam Kristal kako je znala da se
njen otac upravo tada nalazio u kući svojih roditelja. Pre nego što sam došla
sebi, ona se već parkirala kamionet na uređenom kružnom prilazu ispred vile
Vilijamsovih, iskočila iz vozila i pokazala mi rukom da pođem za njom. Stigla
sam do ulaznih vrata tačno u trenutku kad je Kristal pritisnula zvonce.
Vrata nam je otvorila Eliz, kućna pomoćnica Vilijamsovih. „Gospođice
Kristal... gospođice Trudi... o, bože blagi!“
Rubi, moja bivša svekrva, promolila je glavu kroz staklena vrata dnevnog
boravka. „Ko je to, Eliz?“ doviknula je.
Kristal je prva umarširala unutra, a ja odmah za njom.

182
 „Vas dve niste dobrodošle u ovoj kući“, izgovorila je Rubi oholo. „Eliz,
budeš li ih još jednom pustila unutra, istog trena dobićeš otkaz.“
„Eliz, bude li te gospođa otpustila, slobodno dođi kod mene – ja ću te
zaposliti“, rekla sam joj.
„Zašto nas dve nismo ovde dobrodošle?“ upitala je Kristal svoju baku.
„Zato što ste obe slomile srce mom sinu jedincu.“
„Je li on ovde?“ upitala sam.
„Jeste. Svi sedimo u dnevnom boravku, ali vas dve tamo nećete ući.“
„Bogami hoćemo, bako. Mama, pođi za mnom“, odbrusila joj je Kristal.
Krenula sam za ćerkom, uprkos tome što mi se učinilo da će Rubi doživeti
srčani udar i pasti mrtva na mestu.
„Šta ti radiš ovde?“, prosiktao je Dru kad me je ugledao na vratima
dnevne sobe.
„Mama ima nešto da ti kaže“, obratila mu se Kristal.
„Nas troje uopšte ne interesuje šta ona ima da kaže“, umešala se Rubi.
„Ovo je moja kuća! Tornjajte se obe napolje i ne vraćajte se više!“
„Bolje bi ti bilo da sedneš, bako, jer nas dve nećemo otići sve dok moja
mama ne bude rekla šta joj je na duši“, hladno ju je sasekla Kristal.
Rubi je uprla prstom u mene, ali nije sela. „Ti... Ti nisi više ona ista žena
koju smo odabrali našem sinu. Bila si zla prema njemu i sad samo hoćeš da mu
se osvetiš“, gnevno je izgovorila.
„Ja sam bila zla? I osvetoljubiva? Gospođo draga, bolje bi vam bilo da
skinete koprenu s očiju i sagledate istinu. Vaš sin me je varao od prvog dana
braka. Kupovao je skupocene poklone i automobile svojim dračama, čak je i
rođenu ćerku primorao da prikriva sve njegove preljube.“
„Ako i jeste to činio, onda je to radio zato što si mu bila loša supruga.
Svaki muškarac traga za svojom srećom. Ako je ne pronađe u sopstvenoj kući,
pronaći će je negde drugde.“
Ovo je bila kap koja je prelila čašu. Ispružila sam ruku i sklonila onaj njen
upereni prst. „S vama ću se kasnije obračunati“, besno sam joj rekla.
Zatim sam se okrenula prema Druu i uperila kažiprstom prema njemu.
„Teško mi je da pronađem dovoljno ružan izraz kojim bih te nazvala, Dru
Vilijamse. Bila sam mlada i nevina kad smo se uzeli...“
Rubi je na ovo odjednom planula. „Da se nisi usudila da vređaš mog sina u
mojoj kući!“
Presekla sam je pogledom, na šta je smesta zaćutala.
„Rekla sam da ću se s vama kasnije obračunati. Ovo je između Drua i
mene.“ Podigla sam ton za čitavu oktavu ili možda čak i dve. Osećala sam se

183
izvanredno što mogu da urlam nasred njihove dnevne sobe i što niko od njih
ne može u tome da me zaustavi.
Dru je otvorio usta s namerom da kaže nešto, ali ih je odmah zatvorio.
„Kao što sam već rekla, bila sam mlada i potpuno čista kad smo se uzeli.
Vblela sam te i poštovala kao da si božanstvo. Ali ti si izneverio moje
poverenje. Bila sam šlepa kod očiju i nisam videla ono za šta je znao ceo grad.
Zbog tvojih neverstava svi su me smatrali glupačom i ogovarali su me. I ko zna
koliko dugo bi sve to trajalo, da nisam slučajno čula razgovor između moje dve
rođake u crkvenom ženskom toaletu, tokom Gertinog opela. Nabrajale su
imena tvojih ljubavnica kao da su u pitanju bile rukavice a ne žene. Kako si
samo mogao tako ružno da se odnosiš prema meni? Zašto me jednostavno nisi
ostavio, kad si shvatio da me više ne voliš?“
„Nikad te nisam ni voleo! Nije bila moja ideja da se oženim tobom!“
razvikao se on.
„Umukni, Dru“, obratila mu se Rubi.
„Neću da ćutim. Nisam želeo da se oženim niti da imam dete. Ali moji
roditelji su smatrali da će moj posao brže procvetati ako budem imao ženu i
dete. I jeste. Ispostavilo se da su bili u pravu.“
„Znači, ti si mi uzeo dvadeset godina života samo zbog toga da bi tvoj
posao brže procvetao?“, zaurlala sam kao ranjena zver. „Jesi li ikad pomislio
kako sam se ja osećala?“
„Dopadalo mi se kako si održavala kuću i brinula se o svemu. Uostalom,
zašto se žališ? Pružio sam ti visoko mesto u društvu“, izgovorio je hladno Dru.
„Dakle, teško je opisati koliki si skot, Dru. Nisi ništa drugo nego običan,
bezosećajni, sebični kučkin sin“, rekla sam mu zgađeno.
„Pazi šta govoriš o mom sinu!“ upozorila me je Rubi.
Zavrtela sam glavom u neverici. Kako li sam samo mogla biti toliko glupa i
naivna? „Vas dvoje ste isti.“
„Ona je moja majka, Trudi. Pazi šta govoriš o njoj“, opomenuo me je Dru.
„Pa kad ti je majka, onda je trebalo lepše da te vaspita i nauči te da
preljube ne spadaju u lepo ponašanje. Morali ste znati šta je radio vaš sin,
gospođo Vilijams.“
„Nije me bilo briga sve dok je to činio oprezno i diskretno. Rekla sam mu
da može imati po pet ljubavnica na svaki prst ruke, ali i to da mu je potrebna
poštena žena da mu glumi suprugu kod kuće. Eto, to si mu bila ti, Trudi. Sve
dok nisi posrnula i dotakla dno“, rekla je ona.
„A vi? Jeste li i vi znali za sve ovo?“ obratila sam se bivšem svekru.
Slegnuo je ramenima.

184
 Pogledala sam iznova prema Rubi. „Pretpostavljam da je i vama svejedno
što vas Endru vara sve dok možete da mu glumite poštenu i odanu suprugu?“
„Gubi se odavde. Ti si obično smeće“, kazala mi je Rubi.
Zavrtela sam glavom. „Rekla sam šta sam imala, a vi gledajte šta ćete s
tim. Odavde odlazim svojom voljom, a ne zato što ste mi vi to naredili.“
Okrenula sam se i zaputila se krupnim koracima prema vratima.
Kristal je pošla za mnom. „Osećaš li se malo bolje?“ upitala me je kad smo
stigle do kamioneta.
„Nemaš pojma koliko. Hvala ti.“

185
 Dvadeset prvo poglavlje

H ladan severac naborao je površinu jezera i prekrio je beličastom

penom. Umotani u ćebad, Bili Li i ja sedeli smo na verandi i gledali
kako stara godina lagano odlazi nakon što smo proslavili njen odlazak
odrescima na žaru i punjenim krompirom. Toliko sam volela ovu kuću na
jezeru da bih zaista mogla živeti u njoj, samo kad bi Bili Li pristao da mi je
proda.
Bila sam presrećna što me je Kristal naterala da se suočim sa prošlošću i
otresem je sa sebe kao perut s ramena. Još više sam bila srećna što je Bili Li
upalio kadilak i dovezao nas ovamo da zajedno ispratimo staru godinu i
dočekamo novu. Ovoliki spokoj nisam nikad osetila. Mislim da je to bilo ono
što pesnici opisuju kao potpuni blagoslov.
„To je zato što smo oboje odrasli kao jedinci“, izgovorio je Bili Li, iz čista
mira. „Molim?“
„To što oboje preziremo sukobe. Ni ti ni ja nismo imali braću i sestre s
kojima bismo se posvađali, pa tako nijedno ne ume propisno to da uradi. Ipak,
ponekad moramo, jer nemamo drugog izbora. Osećaš li se bolje ili lošije zbog
današnjeg raščišćavanja računa?“
„Osećam se izvrsno.“
„To je dobro. Ranije sam se nadao da će Dru i sve što je u vezi s njim
prosto nestati iz tvog života, ali sad shvatam da to nije realno. Vas dvoje imate
ćerku i ona će vas zauvek povezivati.“
„Trebalo bi da bude tako. Nego, koliko je sati?“
„Pola dvanaest. Ostalo je još samo pola sata do završetka ove godine. Šta
ti je u njoj bilo dobro, loše i izuzetno gadno?“ upitao me je.
Morala sam malo da razmislim šta da mu odgovorim, ali njemu to nije
zasmetalo. Strpljivo je sačekao moj odgovor.
„Svakako mi je najružnija bila ona epizoda koja mi se dogodila u ženskom
toaletu na Gertinom opelu“, odgovorila sam.
„Kakva epizoda?“, upitao me je.
Šta se desilo u ženskom toaletu, treba da ostane tamo. Nema tog
muškarca koji bi to razumeo. Uprkos svemu, ispričala sam Biliju Liju celu
priču, od početka do kraja. Nisam preskočila čak ni onaj deo s meškoljenjem
na klupi i probušenom čarapom.

186
 „I pored svega si ostavila te dve rođake u životu i pozvala ih na božični
ručak? Oduvek sam te gledao kao ženu koja preuzima inicijativu i ne
dozvoljava drugima da se poigravaju s njom.“
„Bili Li, imao si lošu predstavu o meni. Ja sam samo običan slabić.“
„Slabići se ne suočavaju s prošlošću niti sasipaju ljudima istinu u lice
onako kako si ti to danas uradila. Dobro, dugo nisi htela da vidiš šta se
dešavalo oko tebe. Ali, kad si uvidela istinu, nisi sedela skrštenih ruku
oplakujući svoju tužnu sudbinu, već si preduzela odvažne korake i započela
novi život.“
„Baka Gerta mije umnogome olakšala posao“, odgovorila sam mu.
„Možda jeste, ali živela si slobodno i pre nego što si upoznala Drua
Vilijamsona, pa si, kako mi se čini, neposredno posle saznanja da te je varao
odlučila da se oslobodiš okova i ponovo budeš slobodna.“
Nisam mogla da verujem kako me je ovaj čovek ovako dobro poznavao!
Otkud mu sve to?
„Dobro, a šta je bilo dobro u protekloj godini?“, nastavio je da me ispituje.
Desilo se mnogo toga dobrog. Trebalo bi mi mnogo više vremena da
nabrojim sve to lepo nego što je proteklo vremena od onog haotičnog perioda
tokom kog mi se ceo život preokrenuo za sto osamdeset stepeni.
„Dobro je to što smo Kristal i ja uspostavile lep odnos. Divno je to što je
moja mama imala nekoliko dobrih dana i što je proslavila Božić s nama. Zatim,
dobro je što imam kuću prepunu prelepih stvari koje je napravio moj novi
najbolji prijatelj. I to što me on svakog jutra budi mirisom sveže skuvane kafe i
pržene slanine. Lepo je to što sam pronašla mačiće i udomila ih. Kao što vidiš,
dobro uveliko premašuje loše.“
„A šta stavljaš u rubriku osrednje loše?“
„Današnji dan“, odgovorila sam iskreno. „Ne volim sukobe. Štaviše,
prezirem ih. Ni sada ne mogu da dokučim odakle mi snage da uđem u onaj
dnevni boravak i izgovorim sve ono što sam rekla Druu i njegovima. Lakše mi
je bilo da se pomirim s Betsi i Marti.“
„Kad bi dobila priliku da se vratiš u prošlost i promeniš nešto od toga što
si uradila, da li bi to učinila?“
„Ne bih.“
Sedeli smo u tišini još nekoliko minuta, tokom kojih sam shvatila da sam
upravo olakšala dušu. „Baka Gerta je umela da kaže da iskrenost ima dva
kraja. Dakle, sad je red na tebe, Bili Li. Šta bi kod sebe podveo pod gadno,
dobro i loše?“

187
 „Najpre ono što je bilo gadno: način na koji su se ljudi poneli na Gertinoj
sahrani. Ona je bila fina dama i zaslužila je da bude ožaljena kako treba. Ti si
jedina tada bila tužna.
A sad sledi lepo: to što je Gerta kuću ostavila baš tebi i time mi vratila srce
na mesto.“
Njegove reči zaista su me zadivile. Za njega je bilo dobro to što sam
nasledila onu staru kućerinu gde se on mesecima satirao od posla i na kojoj je
ostalo još mnogo toga da se uradi.
„A sada loše: današnji dan.“
Silno sam se začudila. „Šta se to tebi danas loše desilo?“
„Kad smo Kristal i ja ušli u kuću i videli da si otišla ne taknuvši doručak,
pomislio sam da si se vratila Druu. Dan mi je bio dug kao godina sve dok mi
Kristal nije vratila kamionet i ispričala šta se desilo.“
Pogledao je na ručni sat. „Deset, devet...“
Zbacio je ćebe sa sebe i ispružio ruku prema meni. Odbacila sam svoje i
prihvatila njegovu ruku, pa smo ušli unutra. Stajali smo ispred velikog prozora
na verandi okrenutog ka jezeru i zajedno gledali kako protiču poslednje
sekunde stare godine i polako se rađa nova, za koju sam verovala da će biti
ispunjenija i lepša od prethodne. Ne ispuštajući moju ruku, Bili Li mi je
pokazao glavom prema drugom kraju jezera iznad kog su nebo parali
raznobojni cvetovi vatrometa. „Sedam, šest...“
„Pet, četiri, tri, dva...“ Privukao me je k sebi i zagledao mi se pravo u oči,
zagonetno se smeškajući. Bože, pa on će me poljubiti, pomislila sam
uspaničeno, osećajući pritom kako mi tutnji u ušima.
„Jedan...“
Poljubac koji je usledio izazvao je u meni mnogo veći i veličanstveniji
vatromet nego što je bio onaj koji je u tom trenutku krasio nebo nad jezerom.
Bili Li me je potom čvrsto zagrlio i rekao: „Srećna ti Nova godina, Trudi.“
U ušima mi je još toliko snažno zvonilo da nisam ni sada potpuno sigurna
šta sam mu tada rekla, ni da li sam mu uopšte nešto rekla. Nežno mi stisnuvši
ruku, Bili Li me je poveo prema dnevnom boravku. Za tih nekoliko koraka,
koliko smo hodali držeći se za ruke, shvatila sam da moja ruka savršeno leži u
njegovoj, kao da se oduvek tu nalazila.
„Laka ti noć, Trudi. Lepo spavaj“, rekao je, nagnuo se prema meni i nežno
očešao moje čelo toplim usnama. Za mene je taj poljubac bio jednako vatren
kao i onaj kojim mi je malopre zapalio usne.
Zatvorila sam vrata za sobom, strovalila se na krevet i zagledala se u
tavanicu. Pokušala sam da pronađem pravi odgovor na ono što se dogodilo.
Mada sam silno želela da verujem kako je onaj njegov poljubac značio mnogo

188
više od pukog čestitanja, kroz usku pukotinu mog razuma provukla se
racionalna misao po kojoj taj poljubac nije bio ništa drugo do tradicionalni
način kojim je Bili Li bliskoj prijateljici poželeo sve najbolje i pružio joj utehu
posle današnjeg traumatičnog iskustva koje je doživela. Ipak, morala sam
budem poštena prema sebi i priznam da me niko nikad nije onako strasno i
znalački poljubio.
Lice mi je gorelo od silnog uzbuđenja, pa sam morala da ga rashladim
mahanjem rukom. U dnu mog stomaka rodila se toliko snažna želja za
njegovim poljupcima da mi je u tom trenutku bilo najteže da držim vrata sobe
zatvorena.
Ujutru su me probudili mirisi sveže skuvane kafe i pržene slanine, ali
nisam mogla odmah da izađem iz sobe. Odugovlačila sam s oblačenjem, zatim
sam dugo nameštala krevet i izmišljala još mali milion drugih razloga samo da
ne izađem i suočim se s onom slatkom neprijatnošću za koju sam bila sigurna
da još lebdi u vazduhu, baš kao što se dim cigareta još dugo oseća u vazduhu u
jeftinim barovima. Naposletku sam ipak skupila snagu, otvorila vrata i
zakoračila u dnevni boravak.
Bili Li se ponašao kao i dosad. „Dobro jutro. Učinilo mi se da sam čuo da si
odavno ustala. Napolju je pet stepeni, sunce se lagano podiže i, kako mi se čini,
pred nama je lep i sunčan dan. Na šta bi volela da ga potrošimo?“
„Mogli bismo isploviti čamcem i malo se provozati jezerom“, rekla sam
trudeći se da zvučim što je moguće normalnije. Moguće je da sam samo
uvrtela u glavu da je onaj njegov sinoćni poljubac bio onoliko strastven. Možda
je sve ono bilo samo san i nije se ni dogodilo. Ipak ne, nešto onako stvarno ne
bih mogla doživeti ni u najluđim snovima.
„Zvuči dobro. Ostaviću pasulj da se kuva u ekspres loncu, pa će biti gotov
za večeru. Danas oboje moramo pojesti po porciju zeleniša i pasulja ako
mislimo da nas sreća prati tokom cele godine. Jesi li ponela toplu jaknu? Vetar
je na vodi hladniji nego ovde.“
„Jesam“, odgovorila sam.
„Poneću i jedno ćebe, za svaki slučaj, ako ti bude hladno“, rekao je.
Takav je moj Bili Li, uvek misli na mene, i to mi se dopada.
Postavila sam sto za dvoje i iznela džem i puter iz frižidera. Bili Li nam je
za to vreme pripremio kajganu i izvadio pečene biskvite iz pećnice.
„Meni bi bile potrebne duple porcije tog pasulja i zeleniša“, promrmljala
sam.
„Koliko si pojela prošle godine?“
„Ni zalogaj, ali sad neću da izbaksuziram ovo...“ naglo sam zaćutala. Umalo
nisam izgovorila ovo između nas dvoje.

189
 Nakašljala sam se. „Neću da baksuziram bilo koju vrstu sreće koja me
možda očekuje.“
Doručkovali smo onako kako smo to činili svakog jutra u Tišomingu.
Razgovarali smo o kuhinjskim elementima. Bili Li ih je završavao i sad je još
samo trebalo da ih prelakira lazurom. Odlučili smo se za boju trule višnje. Ne
previše crveno kao mahagoni, već nešto toplije što će lepo istaći teksturu
drveta i što će se dobro slagati s merrhernim radnim pločama. Već sam
zamislila bele zavesice na prozorima i saksije sa začinskim biljem na
prozorskim daskama.
Izgledali smo kao stari, uštogljeni bračni par. Samo što nismo bili u braku
i što, ako je suditi po onom poljupcu od sinoć, brak s Bilijem Lijem sigurno ne
bi bio uštogljen i svakako ne bi bio dosadan.
Obukla sam farmerke, navukla crvenu rolku i preko nje duks s
kapuljačom. Napolju je bilo prijatno toplo, ali Bili Li mi je za svaki slučaj
umotao noge ćebetom, tako da mi onako ušuškanoj i udobno nameštenoj nije
preostalo ništa drugo nego da otvorim knjigu i da čitam. Bila je to neka
ljubavna priča Lavril Spenser koju sam pročitala bar deset puta, ali za mene je
čitanje jedne iste knjige bilo isto kao i uživanje u čaju sa starom prijateljicom –
ista osoba, isti čaj, isto osećanje prijatnosti.
Ceo dan sam krišom pogledavala Bilija Lija. Njegove modre oči bile su
tople, a pogled prodoran. Želela sam da ga pomilujem po kosi. Na samu
pomisao na taj dodir obrazi su mi se toliko zažarili kao da sam sedela preblizu
otvorene vatre. Spustila sam pogled i vratila se čitanju knjige – sigurnije je biti
u svetu mašte nego u stvarnosti.
„Želiš li da Kristalina beba bude dečak ili devojčica?“ upitao me je Bili Li
iznebuha.
„Svejedno mi je. Ionako sam prestara da razmišljam o bebama. Radujem
se što ću postati baka.“
„Izgledaš mladoliko i uopšte nisi previše stara da bi i sama mogla još
jednom postati mama“, rekao je.
„Ti si stvarno slep.“
„Nosim kontaktna sočiva i zahvaljujući njima savršeno vidim. Uzbuđen
sam zbog te bebe. Prošle nedelje gledao sam neke nacrte za izradu kolevke.“
„Previše radiš, Bili Li.“
Uputio mi je onaj svoj divni osmeh. „Dopusti meni da o tome odlučim,
Trudi.“
„Danas možeš da odlučuješ o svemu“, rekla sam.
„Pazi šta kome dopuštaš. Ono što ti se desi na prvi dan nove godine,
pratiće te cele godine.“

190
 Istog trenutka pomislila sam na onaj njegov poljubac. Iskreno se nadam
da je bio u pravu.
Posle vožnje čamcem i večere, vratili smo se u Tišomingo. Već je pao
mrak kad smo stigli kući. Kristal mi je ostavila poruku na vratima frižidera da
je otišla u starački dom u posetu baki. Bude li imala sreće, mama neće misliti
da je njena unuka spremačica ili, što je još gore, Marti ili Betsi. Bili Li mi je
rekao da mora da ide da nahrani mačka, a zatim je otišao kući ostavivši me da
sedim sama sa šoljom tople čokolade i razmišljam o svemu što mi se dogodilo
u protekla dva dana.

191
 Dvadeset drugo poglavlje

M uškarci su tako naporni – ponekad stvarno mislim da potiču s Marsa.

To je planeta na koju odnose duše novorođenih dečaka i tamo ih
podižu bez ikakvog ženskog uticaja. Sigurna sam da pritom koriste
model Džona Vejna da bi od njih napravili nepokolebljive, nemilosrdne
muškarčine. I onda, kad porastu i počnu da ulaze u pubertet, vrate im te duše i
upravo zato su dečaci u tom uzrastu toliko opsednuti ženskim bićima. Na
kraju krajeva, ipak su do tada živeli na Marsu, na kom nije bilo žena.
Svaki dan meseca januara počinjao je i završava se na isti način. Bili Li bi
nas svakog jutra budio s doručkom, odnosno nas dve bismo onako sanjive
sišle stepenicama tek kad bi nam se u nozdrve uvukao opojni miris sveže kafe
i pržene slanine koji se iz kuhinje širio po celoj kući. Onda bi Kristal postavila
sto za troje, ja bih pomogla Biliju da završi doručak i onda bismo seli za sto i
zajedno doručkovali. On nijednom nije spomenuo onaj zemljotresni poljubac u
novogodišnjoj noći, tako da sam zaključila da njemu on nije značio ni upola
koliko je značio meni. Nisam nameravala da nekome ispričam da sam svake
noći sanjala taj poljubac i da sam, dok smo radili rame uz rame, potajno zurila
u njegove usne.
Ujutro prvog februarskog dana nije bilo ničeg. Ni mirisa kafe, ni zvuka
čangrljanja posuđa, ni mirisa hrane. Naglo sam otvorila oči, uspravila se u
krevetu i pomislila da je došao smak sveta.
Bili Li mora da je umro. Šta bi ga drugo sprečilo da sada bude ovde?
Oči su mi se istog trenutka ispunile suzama i sjurile se niz obraze.
Obrisala sam ih krajem čaršava. Šta ću ja bez njega? Zašto li mu nisam rekla
koliko mije značio onaj poljubac? Omirisala sam vazduh. Možda sam se
prehladila i izgubila čulo mirisa, pa zato ne mogu da namirišem miris kafe i
pržene slanine.
Nije bilo ničeg.
Samo smrt bi mogla sprečiti Bilija Lija da ovog jutra bude u mojoj kuhinji.
Šta bi drugo moglo da mu se desi? Iskočila sam iz kreveta, navukla na sebe
kućnu haljinu i jedine čarape koje sam uspela da pronađem u tom trenutku;
jedna je bila plava s modrim prugicama, a druga crna s crvenim srcima.
Ubacila sam noge u dve različite kućne papuče, jednu s likom Kliforda Velikog
Crvenog Psa, a drugu s Mini Maus.

192
 Sišla sam u prizemlje. Iz ostave se čulo tužno mjaukanje Pitera, Pola i
Meri, što je bio još jedan dokaz da se Biliju Liju nešto gadno desilo. Mora da je
ležao mrtav u radionici, jer bi ih inače nahranio, što je činio svakog jutra.
Pretrčala sam preko dvorišta, provukla se kroz rupu u živoj ogradi i zaustavila
se pred vratima njegove radionice. Bila je zaključana.
Već pola godine živela sam pored njega i tek sad sam uvidela da nikad
nisam kročila u njegov dom. Ali, kad je frka, onda je dozvoljeno upotrebiti sva
raspoloživa sredstva. Ne bude li mi otvorio vrata, moraću da provalim unutra,
pa neka bude šta biti mora. Bude li me tužio za provalu, platiću mu odštetu ili
ću odsedeti u zatvoru. Sigurna sam da su tamo videli lošije odevene žene od
mene kakva sam trenutno.
Pokucala sam.
Nije bilo odgovora.
Okrenula sam ručicu brave.
Bila je zaključana.
Na prozorima su bile spuštene roletnice, tako da nisam mogla ništa da
vidim kroz stakla. Ali mene ništa neće sprečiti da uđem unutra. Šta ako me
neko prijavi? Šta da kažem policiji? Da sam zabrinuta komšinica? Ili nastrana
voajerka? Ma nije me bilo briga sve i da me bace u tamnicu.
Nalegla sam na zvonce sve dok se iznutra nije oglasila mačka, međutim,
osim njenog mjaukanja drugi zvuk nije se čuo. Probala sam da otvorim
spoljašna vrata i ona su se otvorila, međutim, ona glavna, iza njih, bila su
zaključana. Dakle, nije mi bilo druge nego da ih razvalim nogom i silom uđem
unutra. Ne budem li to ubrzo učinila, mačak će do večeri pojesti leš Bilija Lija.
Taman kad sam zamahnula nogom da udarim vrata, ona su se naglo otvorila.
Preda mnom je stajao Bili Li, živ i zdrav.
„Šta to, pobogu, radiš?“, upitao me je jedva čujnim nazalnim tonom. Na
sebi je imao izbledeli, crveni flanelski donji deo pidžame i sivu majicu dugih
rukava. Lice mu je bilo zajapureno, nos crven kao babura, a oči vodnjikave.
Dobro, možda još nije umro, ali je izgledao toliko loše kao da je pobegao
grobaru s lopate.
Obavila sam kućnu haljinu oko sebe i pritegla pojas ne bih li izgledala
koliko-toliko pristojnije.
„Izgledaš kao da te je poplava izbacila“, rekla sam.
„Ni ti ne izgledaš ništa bolje“, odgovorio mi je.
„Dobro, ali ja mogu otići kući i obući se pristojnije, a ti bi mogao navući i
svečani frak, pa nećeš izgledati ništa bolje.“

193
 Okrenuo se i zaputio prema vratima za koja sam pretpostavila da bi
mogla voditi u njegovu spavaću sobu. „Idi kući, Trudi. Bolestan sam i ne bih
želeo da ti prenesem virus.“
Zalupio je vratima.
Iznutra se čulo njegovo stenjanje i škripa opruga u krevetu.
Ušla sam unutra i zastala usred dnevne sobe. Osvrnula sam se oko sebe.
Prostorija je bila u obliku izduženog pravougaonika, opremljena starim
nameštajem. Narandžasti kauč cvetnog desena i čajni stočić pored njega
svakako nisu bili nešto što je priličilo ukusu Bilija Lija Takera. Fotelja, klub-sto
i lampa mora da su bili kupljeni davnih šezdesetih godina. Jedini komad
vredan pažnje bio je lep kožni trosed koji je stajao naspram komode s
televizorom.
Tumarajući dalje po kući, naišla sam na kuhinju s elementima
nameštenim u obliku slova U, koji takođe nisu bili delo ruku Bilija Lija. Tu je
bio i stari kuhinjski sto sa žutom površinom i iste takve četiri stolice. Prozor
iznad sudopere gledao je na stazu koja je vodila do njegove radionice.
Dok sam se vraćala kroz dnevnu sobu, primetila sam mali hodnik iz kog
se ulazilo u kupatilo i u još dve sobe. Budući da su vrata kupatila bila otvorena,
zavirila sam unutra. Oprema je bila zelena, umivaonik beo, a pod prekriven
zelenkastim linoleumom. Otvorila sam vrata jedne od soba. U njoj je bio bračni
krevet prekriven belim pokrivačem od šanila, komoda pretrpana uokvirenim
porodičnim fotografijama, toaletni stočić sa kompletom četaka i češljića, i dva
noćna ormarića sa lampama i primerkom Biblije na svakoj. Ovo je, nema
sumnje, bila soba Bilijevih bake i dede.
Otvorila sam vrata njegove sobe ne pokucavši. „Kad si se razboleo?“
Prevukao je pokrivač preko glave. „Rekao sam ti da ideš kući. Mislio sam
da si već otišla.“
„Kako da ne“, frknula sam. „Malo sam bauljala po tvojoj kući. A sad idem
da ti skuvam čaj i da ti napravim tost. Ne nameravam da te ostavim da umreš.“
„Trudi, veruj mi, ovo je gadan virus i ne bi bilo dobro da ga i ti zakačiš“,
izgovorio je hrapavim glasom ispod pokrivača.
Strgla sam prekrivač s njegove glave i opipala mu čelo. „Budem li ga
zakačila, onda ćeš se ti brinuti o meni. Šta si uzeo od lekova? Paracetamol?
Ferveks?“
„Ništa od toga. Prezirem lekove. Uzimao ih – ne uzimao, ovo će potrajati.
Čas gorim, čas mi je hladno. Budem li uzeo neki lek, samo će me omamiti i
neće me izlečiti.“
„Prestani da se ponašaš kao dete, Bili Li.“
„Molim te, Trudi. Idi kući“, zacvileo je.

194
 „Neću i tačka. Ostajem ovde i brinuću se o tebi. Kraj priče.“
Pozvala sam Kristal, koja se u tom trenutku nalazila u našoj kuhinji
pitajući se gde smo Bili Li i ja. Rekla sam joj da otvori ormarić s lekovima i da
mi donese vitamin C i paracetamol, i da sve to ostavi na stolu na Bilijevom
prednjem tremu. Zatim sam je zamolila da spakuje moje stvari u ranac i da
ubaci u njega i nekoliko knjiga s gomile na mom noćnom stočiću.
„Samo nemoj da doneseš te bacile ovamo“, odgovorila mije ona dajući mi
time do znanja da se slaže s mojom odlukom da ostanem kod Bilija. „Ne znam
kako bih preživela da dobijem grip, i to pošto su me konačno prošle jutarnje
mučnine. Samo mi javi šta ti je potrebno i ostaviću ti to na tremu“, rekla je.
Sta je meni zapravo bilo potrebno? Jedino to da se ispovedim Biliju Liju i
da izbacim iz sebe sve ono što mi je ležalo na duši. Ali sad nije bilo pravo
vreme za to. Bili Li prvo mora da se oporavi. Kad bih mu sada sve to rekla,
plašim se da bi se još više razboleo i otišao u večna lovišta.
Dok sam čekala Kristal da donese lekove, prihvatila sam se pripremanja
mog čuvenog čaja protiv svih bolesti. Dva i po decilitra ključale vode, kašičica
meda i dve kašičice narendanog đumbira. To i tost sa cimetom biće mu dosta
za doručak. Kad bude sve pojeo i popio, daću mu paracetamol i hiljadu
miligrama vitamina C. Za ručak ću mu skuvati domaću pileću supicu s
knedlicama. Za večeru će dobiti to isto, s tim što će morati da popije i vrelu
medenu limunadu.
Uto se oglasilo zvono na ulaznim vratima. Izašla sam na trem i pronašla
na stolu sve stvari koje sam naručila. Tu je bilo i pisamce u kom mi je Kristal
napisala da je pozovem tek posle doručka, jer će u međuvremenu otrčati do
bakalnice i posetiti baku u staračkom domu. Presvukla sam se, uzela tacnu iz
kuhinje i ušla s njom u Bilijevu sobu. Sela sam na ivicu njegove bolesničke
postelje i celih četvrt sata se natezala s njim oko svakog zalogaja i gutljaja. Nije
me bilo briga da li mu se sviđao ukus đumbira niti da li sam posula previše
cimeta po tostu.
„Ti kao da si gluva. Praviš se da nisi čula ono što sam ti rekao“, negodovao
je.
„A ti si nesnosan pacijent. Popij ovo. Prijaće ti. I spašće te sigurne smrti.“
Šmrcnuo je. „Pobogu, Trudi, ne umirem. Samo želim da me ostaviš na
miru i da me ne kljukaš tostom i tim glupim lekovima.“
Dodala sam mu papirnatu maramicu koju sam izvadila iz kutije na
noćnom ormariću. „Izduvaj nos i prestani da zvocaš. Uostalom, negujući tebe,
štitim i svoje interese. Znaš li zašto? Pa, budeš li umro, neću dobiti kuhinjske
elemente.“ Naravno da mu nisam spomenula da se ti moji interesi odnose na

195
nešto mnogo važnije i meni sto puta dragocenije od nove sudopere i
kuhinjskih elemenata boje trule višnje.
Durio se i hukao, ali je ipak pojeo tost i popio čaj. Ako su ih sve na Marsu
naučili da budu ovoliko tvrdoglavi, onda bih volela da moja ćerka rodi
devojčicu.
„Hajde, ustani iz tog kreveta, istuširaj se vrućom vodom i presvući se u
toplu trenerku. Čekaću te u dnevnoj sobi“, rekla sam mu trudeći se da zvučim
što je moguće odlučnije.
„Ne mogu. Onesvestiću se u kupatilu“, zastenjao je.
„Ako se to dogodi, ući ću unutra i daću ti veštačko disanje“, zapretila sam.
On se kiselo nasmejao. „Gora si od narednika u vojsci.“
„Jesam, i neka sam. Budeš li se ceo dan valjao po tom krevetu, biće ti još
lošije. Moraš da sedneš i da se uspraviš. Čitaćemo, gledaćemo televiziju ili čak
rešavati ukrštene reči, ali ne smeš da ležiš. Tako ćeš pre ozdraviti, veruj mi.“
Zaškiljio je očima prema meni. „Nemoj da se usudiš da dirneš moje
ukrštene reči. Podneću tvoje maltretiranje i zapovedanje, ali ne dam svoje
ukrštene reči.“
„Ne budeš li smesta ustao, sve ću ih rešiti, u inat tebi. Hajde, diži se.“
Nevoljno se izvukao iz kreveta, istuširao se, obrijao i presvukao u donji
deo trenerke i čistu pamučnu majicu dugih rukava. Niti se onesvestio pod
tušem niti mu je moj čaj od đumbira prouzrokovao stomačne smetnje. Dobro,
nije bio naročito poletan kad se strovalio na kauč, ali svakako je izgledao
mnogo bolje nego pre nekoliko sati kad mi se činilo da će uskoro zakucati
Svetom Petru na vrata ili se posvađati sa Luciferom zbog loše klimatizacije u
paklu. Ako mu je makar delić mozga ostao čitav i netaknut visokom
temperaturom, sigurna sam da će rešiti ukrštenicu pre mene, i to bez
zavirivanja u rešenje. Mada, priznajem da bih i sama bila mnogo bolja da se
nije naprskao divnim losionom posle brijanja zbog kog nisam mogla nikako da
se setim koji je glavni grad Perua niti ko je glumio glavnu ulogu u nekom filmu
iz 1941.
„Osećam se malo bolje. Idem da se presvučeni i onda odoh u radionicu“,
izgovorio je nekoliko minuta nakon što je završio s popunjavanjem ukrštenice.
„Samo preko mene mrtve. Moraš da se odmaraš još najmanje dva dana;
tek onda možemo da porazgovaramo o tome.“
„Ko je umro i proglasio te za boga?“
„Kad sam ja tebe to isto upitala, odgovorio si mi da te je Gerta načinila
bogom. E pa danas se to isto odnosi na mene“, spremno sam mu odgovorila.
„Gerta me nije gnjavila kad sam bio bolestan“, progunđao je sebi u bradu.
„E pa ja ti nisam ni Gerta, a ni bog.“

196
 Uzela sam daljinski upravljač i uključila televizor. Na programu se davao
popularni kviz.
„Oklahom...“, rekao je Bili Li pritom se zakašljavši. „Molim?“
„Oklahoma je bila četrdeset šesta zemlja koja je postala savezna država.
Posle nje to su postale Ariziona i Novi Meksiko, i neposredno posle njih
Aljaska i Havaji.“
Tek tad sam se prenula iz misli i usredsredila se na kviz. „Stvarno?“
izgovorila sam poluzbunjeno.
„O čemu si to razmišljala? Mislio sam da ti se dopada taj kviz. Ja ga ionako
nikad ne gledam.“
„Radije bih pogledala neki film. Šta imaš od filmova?“
„Nisi mi odgovorila na pitanje. O čemu si razmišljala?“
Slagala sam ga: „O kući na jezeru.“
„Onda hajdemo tamo. Sedećemo na verandi i gledati izlaske i zalaske
sunca. Evo, čak ću ti dati da voziš moj kadilak.“
„Dobar pokušaj. Bolje da razgovaramo o nečemu“, rekla sam.
„Bolestan sam. Ne priča mi se. Čim progovorim, tera me na kašalj.“
„Dobro, onda ćemo nešto čitati. Ili, još bolje, hajde da pogledamo sva
četiri dela Smrtonosnog oružja.“
„Nemam nijedan deo. Ne znam čak ni o čemu pričaš. Znaš, nisam neki
ljubitelj televizije“, rekao je.
Otišla sam do kuhinje i pozvala Kristal. Bila je na ulici, na putu do
bakalnice, gde se zatekla na povratku iz staračkog doma. Rekla mi je da mami
danas nije bio dobar dan. Zamolila sam je da usput svrati do video-kluba,
iznajmi sva četiri dela Smrtonosnog oružja i onda da ostavi kasete na stolu na
tremu. Da, dodala sam i to da nam kupi kokice, pečeno pile, pakovanje nudli i
kanticu sladoleda od vanile.
„Nije fer. Dok ja sedim sama kao gluva kučka, vas dvoje ćete uživati u
filmskom maratonu. Taj serijal mi je omiljeni. Budući da sam trudna, moraćeš i
mene da častiš“, zacvilela je.
„U redu. Iznajmi po dve kasete od svakog dela i ponesi i moj novi mobilni
telefon. Pričaćemo kasnije.“
Bili Li se zakikotao, po čemu sam znala da mu je bolje.
Uskoro će ozdraviti. Neće umreti.
Život nije mogao biti lepši.

197
 Dvadeset treće poglavlje
zgubila sam samopouzdanje. Bili Li jeste ozdravio i, mada više nije bilo

I potrebe da ga negujem, odjednom mi je ponestalo hrabrosti da mu

priznam šta već dugo osećam prema njemu. Verovatno sam se uplašila da
će mi reći kako prema meni ne oseća ništa drugo osim dubokog prijateljstva. A
ja sam silno i žarko želela mnogo više. Želela sam da se budim pored njega i da
mi se onako sanjiv zagleda u lice. Želela sam da čujem da mi kaže da sam lepa.
Želela sam da me voli onoliko koliko sam volela ja njega.
Prošao je ceo februar i mart je zakucao na vrata. Kroz tanak sloj snega
izvirile su glavice prvih tulipana i šafrana. Kuhinjski elementi dobro su
napredovali i stolari su već došli da poskidaju moju staru kuhinju da bi Bili Li
mogao da postavi novu. Planovi za staklenik bili su gotovi i već sutra trebalo je
da dođe tim iz Oklahoma Sitija da započne njegovu gradnju. Svi smo se vratili
u uobičajenu svakodnevicu, koja je bila prilično užurbana.
Ali svaki put kad bi se Bili Li našao u istoj prostoriji gde i ja, a to se
dešavalo svakodnevno, došlo bi mi da mu sednem u krilo i poljubim ga. Tog
dana sedela sam na tremu i posmatrala mačiće kako se igraju. Meri je provela
nekoliko dana kod veterinara i sad više neće moći da ostane skotna. Piter i Pol
lepo su porasli i po čitav dan jurcali su i grizli jedan drugog.
Bili Li se popeo na trem i seo pored mene na ljuljašku. Kosa mu je bila
puna piljevine isto kao i nogavice njegovog radničkog odela. Skinula sam mu
parčence piljevine s levog zulufa i ponudila ga čašom ledenog čaja.
„Ne, hvala. Divan dan, zar ne?“
„Suviše je lep da bih sedela unutra. Hoćeš li da odemo na jezero na
nekoliko dana?“ upitala sam ga čežnjivo.
„Ne mogu. Imam previše posla. Možda za dve-tri sedmice. Nego, hteo bih
nešto da te upitam, Trudi. Šta osećaš prema meni?“
U momentu sam se ohladila i zaćutala.
„Kao prema kome?“ bilo je jedino što sam uspela da izgovorim.
„Ne razumem tvoje pitanje“, rekao je mršteći se.
„Misliš, šta osećam prema tebi kao prijatelju... kao prvom komšiji... kao
prema...“, promucala sam pritom pokušavajući da zauzdam svoje ludo srce.
„Ne, nego kao prema meni, običnom Biliju Liju Takeru.“

198
 „Bili Li, ti si sve samo ne običan. Mislim da si predivno biće, odan i
požrtvovan prijatelj koji mi je mnogo pomogao u najtežim trenucima. Mislim
da si najbolji komšija na svetu.“
„I to je sve?“
„Zašto to pitaš?“ izgovorila sam i progutala knedlu.
„Zato što te volim otkako znam za sebe. Mislim da nije protekao nijedan
dan mog života a da te nisam voleo. Nisam naročito vešt s rečima kad treba da
kažem nešto romantično. Mogao bih ti ceo dan pripovedati o obradi drveta i
lakiranju, ali, kad god bih pokušao da ti kažem šta osećam prema tebi, jezik bi
mi se zavezao i ne bih uspeo da progovorim ni reč. Eto, sad ti kažem da te
volim celim srcem. I hteo bih još nešto da ti kažem, ali prethodno bih voleo da
znam šta ti osećaš prema meni. I, molim te, nemoj da mi govoriš nešto lepo
samo iz puke pristojnosti“, rekao je ne pogledavši prema meni.
U meni se sve uzburkalo. Osećala sam se kao da mi je neko priključio srce
na one narandžaste kablove kojima se pokreće auto kad mu crkne akumulator.
Elektricitet mi je podigao svaku dlačicu na telu i ubrzao mi rad srca na
maksimum.
„Ti mene voliš?“, prošaputala sam kao omađijana.
„Morala si to znati“, odvratio je.
„Nasmrt sam se prepala da ćeš mi reći kako želiš da mi budeš samo
najbolji drug i komšija, i da je onaj naš poljubac u novogodišnjoj noći bio nešto
samo tradicionalno i da...“ ostala sam bez daha.
„I? Šta kažeš?“ upitao me je polušapatom.
„Bili Li, ne mogu reći da te volim celog života, ali zato mogu pouzdano da
tvrdim kako ću to iskreno činiti sve do njegovog kraja. Istinu govoreći, ne
znam kad sam se zaljubila u tebe, ali jesam. Ti si mi stalno u mislima i srcu“,
rekla sam.
Okrenuo je glavu prema meni i uputio mi najlepši osmeh. Njegove prelepe
modre oči zasijale su kao dva dragulja. Pre nego što sam uspela da još nešto
kažem, primakao se bliže meni i poljubio me toliko vatreno da mi je srce
zapevalo od sreće. Kad je odvojio usne od mojih, ruke su mu ostale na mojim
ramenima.
Spustila sam glavu na njegovo rame. „Osećam se tako rasterećeno nakon
što sam ti konačno priznala šta osećam prema tebi. Tako sam se plašila...“
„Ćuti malo“, rekao je i opet me poljubio.
Ne ispuštajući me iz zagrljaja, prošaputao mije na uho: „Trudi, čekao sam
skoro četrdeset godina da čujem te reči sa tvojih usana.“
Duboko sam udahnula. „Bili Li, hoćeš li da me pitaš ili ću ja to morati da
učinim?“

199
 „Šta da te pitam?“
„Hoćemo li se venčati.“
„Ako sam imao strpljenja da te čekam četiri decenije, sačekaću još malo
dok ne budeš spremna.“
„Volela bih da se venčamo u tvojoj crkvi, onoj u Ulici Brodvej. Šta kažeš na
to da se venčamo za dve nedelje? To je sasvim dovoljno vremena da
pripremimo jedno skromno venčanje. Prijem gostiju mogao bi da bude u
svečanoj crkvenoj sali.“ Ušuškala sam se na njegovim grudima. Moja glava
nalegla je u udubljenje između njegovog vrata i ramena kao da je oduvek tamo
bila. U stvari, tamo joj i jeste bilo mesto. „Sigurna si da želiš javno venčanje?“
„Bili Li, ti si čovek kog volim. Štaviše, toliko te volim da ne mogu dočekati
da postanem gospođa Taker. Dve sedmice je maksimum koliko mogu da
istrpim.“
Podigao je obrvu. „Slobodno isplaniraj sve kako želiš. Kako god okreneš,
ja sam taj koji će stajati pored tebe ispred oltara. Da, voleo bih da se venčamo
u mojoj crkvi.“
Uvukla sam se dublje u njegov zagrljaj. „Onda ću obavestiti Kristal i
organizovati venčanje za tačno dve nedelje.“
„Hoćeš li sad da čuješ ono drugo što sam hteo da ti kažem?“
„Ako to podrazumeva još ljubljenja s tobom, onda samo izvoli.“
„To se nikako ne može uporediti s našim poljupcima, ali nije ni za bacanje.
Mislio sam da se Kristal i beba usele u moju kuću, a da ja pređeni kod tebe.
Tvoja ćerka bi na taj način dobila svoj krov nad glavom i nezavisnost, i sve to u
neposrednoj blizini svog staklenika.“
„Ideja ne može biti savršenija“, odvratila sam i povukla ga prema svojim
usnama. Čvrsto me je privio uz grudi i potom me nežno okrenuo licem prema
sebi. „Gde želiš da idemo na medeni mesec? Dok se Kristal i ti budete bavile
organizacijom venčanja, ja ću se baviti našim svadbenim putovanjem“,
ponudio se.
„Želim da idemo u kuću na jezeru.“
„Trudi, mogu te odvesti gde god poželiš. Samo ubodi prstom u mesto na
globusu i idemo tamo.“
„Neću nigde drugde nego u našu kuću na jezeru. I ne zaboravi da poneseš
sa sobom onaj znak s natpisom Ne uznemiravaj.“
Ponovo me je poljubio. Tad sam postala još sigurnija u vezi sa izborom
mesta na kom ćemo provesti medeni mesec.

200
 Epilog

O
d našeg venčanja prošle su tačno četiri godine. Mama se tog dana dobro
osećala. Kristal mije bila deveruša. Nosila sam jednostavnu haljinu boje
slonovače, a Bili Li odelo koje je nosio na Gertinoj sahrani. Proveli smo
nezaboravnu sedmicu u kući na jezeru.
U prvih šest meseci braka Bili Li i ja smo često razgovarali o deci, ali smo
posle toga odlučili da se ne bavimo time i da uživamo u našoj unuci Mali. Na
kraju krajeva, oboma nam je bilo preko četrdeset, Kristal je odrasla žena i ima
dete, tako da smo temu o sopstvenom detetu gurnuli u drugi plan.
Narodna poslovica kaže da se, kad nešto čvrsto odlučite, bog pobrine da
vam poremeti planove, čisto da bi vam pokazao ko je glavni kovač ljudske
sudbine. Isprva sam mislila da sam dobila grip. Posle sam uvrtela u glavu da
imam simptome menopauze. Rezultat toga bilo je rođenje našeg sina Vila,
tačno godinu i po dana posle venčanja.
Našoj unuci Mali sad su četiri godine. Kristal je pre tri godine zaposlila
radnika po imenu Džošua Valdez da joj pomaže oko staklenika, budući da joj je
posao naglo krenuo i procvetao u roku od samo nekoliko meseci. Njih dvoje
ubrzo su se zbližili i postali nerazdvojni, tako da nikog nije iznenadilo što su se
venčali kad je Mali napunila godinu dana. Sad imaju još jednu devojčicu, po
imenu Tes, i sudeći po činjenici da je Kristal ponovo trudna, očigledno
nameravaju da stvore veliku porodicu. Jadni Vil zasad se sasvim lepo snalazi
sa dve devojčice, što me je na neki način podsetilo na sirotog Bilija Lija, koji je
u detinjstvu morao da izađe na kraj s nas tri.
Dru se povremeno javlja ćerki, ali ne učestvuje u životu naših unučica niti
im šalje poklone za rođendane i Božić. Mislim da se taj nikad neće promeniti,
ali to je samo njegov problem. Toliko sam presrećna da mi ne pada na pamet
da ijedan minut svoje sreće protraćim na razmišljanje o njemu.
Posle Vilovog rođenja mama je imala nekoliko dobrih dana i taj period će
mi zauvek ostati u lepom sećanju. Nažalost, pre godinu dana bolest joj se
pogoršala do te mere da više nikog nije prepoznavala. Umrla je u julu,
nekoliko dana posle mog rođendana. Lesi joj se pridružila posle samo tri
nedelje. Ispalo je da su njih dve rešile da nastave divno druženje i na onom
svetu. Ipak, meni je veoma teško palo to što su me obe napustile u tako
kratkom periodu.

201
 Marti i Betsi nas posećuju svakog praznika. Obe su dobile stipendiju iz
Fonda za razvedene žene Gertrude Martin. Marti je otvorila prodavnicu krofni
i odavno je prestala da puši. Betsi je otvorila cvećaru u Glavnoj ulici i redovno
poručuje rezano cveće iz Kristalinog staklenika. Betsi je napravila predivan
buket za maminu sahranu. Sigurna sam da bi se i mami mnogo dopao.
Na nagovor Bilija Lija i Kristal, počela sam ozbiljno da se bavim pisanjem.
U početku je to bila samo jedna kolumna u lokalnim novinama, ali s vremenom
sam uspela da dobijem celu rubriku. U njoj sam pisala o svakodnevnim
događajima i pojavama u našem gradiću. A sve to je počelo one božične noći
kad sam nagazila bosom nogom na puža golaća u kuhinji.
Jednog dana, dok sam pisala tekst za kolumnu o Danu zahvalnosti, setila
sam kako me je baka Gerta svake godine grdila zbog toga što sam kupovala
smrznutu ćurku i u tom trenutku odjednom mi se upalila sijalica u glavi.
Sve dotad mislila sam da je ona meni ostavila bogatstvo, ali upravo tog
trenutka shvatila sam da ga je ostavila Biliju Liju, samo na svoj način. Da mu je
odmah ostavila kuću i novac testamentom, ja se nikad ne bih doselila ovamo
niti bih ikad dobila priliku da shvatim da je on čovek mog života. Gerta je znala
da ću pre ili kasnije saznati za Druova neverstva i da ću ga jednom ipak
ostaviti. Sad se pitam da li je nekako uspela da se ubaci u Betsinu i Martinu
glavu i da im na dan svoje sahrane došapne da dodu u onaj ženski toalet.
Mislim da je ona tačno znala šta sve mora da uradi samo da bi time usrećila
Bilija Lija.
Bili Li je jednom upitao Kristal koja je njena strast i ona mu je odgovorila
da najviše voli da čeprka po zemlji i gleda kako iz nje nešto raste. Eto, ona je
uspela da pretvori svoju ljubav u uspešan posao. U stvari, svi se bavimo onim
što neizmerno volimo: Bili Li stvara divan nameštaj, Kristal i Džošua uživaju u
stakleniku, ja imam pisanje, Marti prodavnicu krofni, a Betsi cvećaru.
Međutim, ništa od toga nije moja prava, iskrena strast. Bilijeva i moja
najveća strast jeste duboka i bezuslovna ljubav koju osećamo jedno prema
drugom. I stvarno ću zauvek ostati zahvalna dragoj baki Gerti što nam je sve to
omogućila. I, koliko god da mi je teško da to priznam, zahvalna sam joj i na
onome što sam onog groznog dana saznala u ženskom toaletu. Taj dan zauvek
mi je promenio život i učinio ga savršenim.

202