Matijaš Grabancijaš dijak, Tituš Brezovački

Matijaš: Dober dan, poštuvani meštri.

Smolko: Dober dan, moj gospone; prez zamere, gdo ste vi?
Matijaš: Ja sem dijak koj škole moje zveršil jesem; vezda idem po svetu da se negdi navčim
kaj jošče ne znam, negdi pak, kaj znam, pokažem.
Vuksan: (Dobro nam je došel, budemo imali z njim kratek čas: ar da bi kaj znal bi bolje
opravljen hodil.) Drago nam je da se na takvoga namerili jesmo od koga se kaj za hasen i
napredek navčiti možemo.
Matijaš: Vse pomalo, vse pomalo; kuliko je moguče.

Moj did, Drago Ivanišević

Moj se did sa zvizdan družija,

Sa suncen i sa misecon,
Moj se did družija s tovaron,
I sa zmijon i s kozon se družija,
Moj se did s kišon družija,
Sa svakin vitron, s mrazon i sa zviriman.
Jerbo se moj did o ditinstva,
O ditinstva vas zemji naminija,
I kad je bos na ledini zanimija,
Baba moja s očiman o jastreba,
Baba moja ni mogla raspoznat nikako
Njegove noge meu žilan o masline.

I tako je did moj uza Boga sta.

Didak i baka, Joza Ivakić

,,Bože, ko da sad gledam moga Šimu kad je bio momak, nako još sasvim mlad, bez brkova!
Potprego gaće vezene, a ispod njih vire šareni obojci i komad rutave noge. Plavi kamizol
raskopčo, a kapu kicoški najerio i zakitio se cvijećem. I još nije pravo zašlo sunce, još se
pravo nije ni mrak uhvatio, još na sokaku sjede stari ljudi u šamcu i divane u svu šir – al evo
već njega gdje se mota oko mojih pendžera. Ko bajage poso ga onuda vodi. Baš tako se on
drži. Neće on da se zna. A znadu svi to u selu da se volimo i da ćemo se uzeti, pa se i ne
zamjera. Mene katkad moji prekore poradi njega, al to sve nako od običaja. A zna se, pravo
im je.''
Matijaš Grabancijaš dijak, Tituš Brezovački

Matijaš: Dober dan, poštuvani meštri.

Smolko: Dober dan, moj gospone; prez zamere, gdo ste vi?
Matijaš: Ja sem dijak koj škole moje zveršil jesem; vezda idem po svetu da se negdi navčim
kaj jošče ne znam, negdi pak, kaj znam, pokažem.
Vuksan: (Dobro nam je došel, budemo imali z njim kratek čas: ar da bi kaj znal bi bolje
opravljen hodil.) Drago nam je da se na takvoga namerili jesmo od koga se kaj za hasen i
napredek navčiti možemo.
Matijaš: Vse pomalo, vse pomalo; kuliko je moguče.

Moj did, Drago Ivanišević

Moj se did sa zvizdan družija,

Sa suncen i sa misecon,
Moj se did družija s tovaron,
I sa zmijon i s kozon se družija,
Moj se did s kišon družija,
Sa svakin vitron, s mrazon i sa zviriman.
Jerbo se moj did o ditinstva,
O ditinstva vas zemji naminija,
I kad je bos na ledini zanimija,
Baba moja s očiman o jastreba,
Baba moja ni mogla raspoznat nikako
Njegove noge meu žilan o masline.

I tako je did moj uza Boga sta.

Didak i baka, Joza Ivakić

,,Bože, ko da sad gledam moga Šimu kad je bio momak, nako još sasvim mlad, bez brkova!
Potprego gaće vezene, a ispod njih vire šareni obojci i komad rutave noge. Plavi kamizol
raskopčo, a kapu kicoški najerio i zakitio se cvijećem. I još nije pravo zašlo sunce, još se
pravo nije ni mrak uhvatio, još na sokaku sjede stari ljudi u šamcu i divane u svu šir – al evo
već njega gdje se mota oko mojih pendžera. Ko bajage poso ga onuda vodi. Baš tako se on
drži. Neće on da se zna. A znadu svi to u selu da se volimo i da ćemo se uzeti, pa se i ne
zamjera. Mene katkad moji prekore poradi njega, al to sve nako od običaja. A zna se, pravo
im je.''
Matijaš Grabancijaš dijak, Tituš Brezovački

Matijaš: Dober dan, poštuvani meštri.

Smolko: Dober dan, moj gospone; prez zamere, gdo ste vi?
Matijaš: Ja sem dijak koj škole moje zveršil jesem; vezda idem po svetu da se negdi navčim
kaj jošče ne znam, negdi pak, kaj znam, pokažem.
Vuksan: (Dobro nam je došel, budemo imali z njim kratek čas: ar da bi kaj znal bi bolje
opravljen hodil.) Drago nam je da se na takvoga namerili jesmo od koga se kaj za hasen i
napredek navčiti možemo.
Matijaš: Vse pomalo, vse pomalo; kuliko je moguče.

Moj did, Drago Ivanišević

Moj se did sa zvizdan družija,

Sa suncen i sa misecon,
Moj se did družija s tovaron,
I sa zmijon i s kozon se družija,
Moj se did s kišon družija,
Sa svakin vitron, s mrazon i sa zviriman.
Jerbo se moj did o ditinstva,
O ditinstva vas zemji naminija,
I kad je bos na ledini zanimija,
Baba moja s očiman o jastreba,
Baba moja ni mogla raspoznat nikako
Njegove noge meu žilan o masline.

I tako je did moj uza Boga sta.

Didak i baka, Joza Ivakić

,,Bože, ko da sad gledam moga Šimu kad je bio momak, nako još sasvim mlad, bez brkova!
Potprego gaće vezene, a ispod njih vire šareni obojci i komad rutave noge. Plavi kamizol
raskopčo, a kapu kicoški najerio i zakitio se cvijećem. I još nije pravo zašlo sunce, još se
pravo nije ni mrak uhvatio, još na sokaku sjede stari ljudi u šamcu i divane u svu šir – al evo
već njega gdje se mota oko mojih pendžera. Ko bajage poso ga onuda vodi. Baš tako se on
drži. Neće on da se zna. A znadu svi to u selu da se volimo i da ćemo se uzeti, pa se i ne
zamjera. Mene katkad moji prekore poradi njega, al to sve nako od običaja. A zna se, pravo
im je.''
Matijaš Grabancijaš dijak, Tituš Brezovački

Matijaš: Dober dan, poštuvani meštri.

Smolko: Dober dan, moj gospone; prez zamere, gdo ste vi?
Matijaš: Ja sem dijak koj škole moje zveršil jesem; vezda idem po svetu da se negdi navčim
kaj jošče ne znam, negdi pak, kaj znam, pokažem.
Vuksan: (Dobro nam je došel, budemo imali z njim kratek čas: ar da bi kaj znal bi bolje
opravljen hodil.) Drago nam je da se na takvoga namerili jesmo od koga se kaj za hasen i
napredek navčiti možemo.
Matijaš: Vse pomalo, vse pomalo; kuliko je moguče.

Moj did, Drago Ivanišević

Moj se did sa zvizdan družija,

Sa suncen i sa misecon,
Moj se did družija s tovaron,
I sa zmijon i s kozon se družija,
Moj se did s kišon družija,
Sa svakin vitron, s mrazon i sa zviriman.
Jerbo se moj did o ditinstva,
O ditinstva vas zemji naminija,
I kad je bos na ledini zanimija,
Baba moja s očiman o jastreba,
Baba moja ni mogla raspoznat nikako
Njegove noge meu žilan o masline.

I tako je did moj uza Boga sta.

Didak i baka, Joza Ivakić

,,Bože, ko da sad gledam moga Šimu kad je bio momak, nako još sasvim mlad, bez brkova!
Potprego gaće vezene, a ispod njih vire šareni obojci i komad rutave noge. Plavi kamizol
raskopčo, a kapu kicoški najerio i zakitio se cvijećem. I još nije pravo zašlo sunce, još se
pravo nije ni mrak uhvatio, još na sokaku sjede stari ljudi u šamcu i divane u svu šir – al evo
već njega gdje se mota oko mojih pendžera. Ko bajage poso ga onuda vodi. Baš tako se on
drži. Neće on da se zna. A znadu svi to u selu da se volimo i da ćemo se uzeti, pa se i ne
zamjera. Mene katkad moji prekore poradi njega, al to sve nako od običaja. A zna se, pravo
im je.''