АРХАИЗМИ И ИНОВАЦИЈЕ У ПРИЗРЕНСКО-ТИМОЧКОМ ДИЈАЛЕКТУ

Известан број архаизама и знатне иновације ову област обједињују у један говорни
тип, а одвајају је од других екавских говора, као и штокавштине као целине. По мишљењу
А. Белића, ови говори имали су заједнички развој са осталим штокавским говорима до 13.
века, када су се одвојили. Од тада, у својој еволуцији, ови говори развијају низ иновација,
пре свега балканистичког типа. Те их особине приближују македонском и бугарском
језику, а одвајају од осталих штокавских говора. Они не познају инвације новоштокавског
типа.
По својим заједничким особинама говори призренско-тимочке области заузимају
посебно место у оквиру штокавских говора. То место они обезбеђују двема значајним
особинама: архаизмима и иновацијама.
А. Белић је показао да велики број особина, призренско-тимочки говори, су
развили до 13. века, и после Белића, обично се цитира његов став да ови говори
„представљају у основи својој, српске говоре за које се, несумњиво, може утврдити да се
један њихов део, пошто је неко време проживео са осталим штокавским говорима
заједничким животом, одвојио од остале масе њихове до почетка 13. века, и почео од тада,
доста прогресивно, да се развија самостално“.
У архаизме спадају:
1. Чување полугласника;
2. Чување вокалног л, или рефлекс различит од осталих штокавских говора;
3. Чување –л на крају речи и слога, или рефлекс различит од осталих
штокавских говора.

У иновације које су призренско-тимочки говори развили после 13. века спадају

балканизми, тј. балканистичке појаве. Под утицајем несловенских језика на Балакну,
ствара се језички савез – структурна сродност генетски несродних језика.

Један врло битан резултат балканизације јесте уједначавање падежног система.

Говори призренско-тимочке области, уместо система од седам падежа једнине и множине,
имају упорошћен систем. Сва се значења падежа изражавају облицима номинатива и тзв.
општег падежа (чију функцију обавља форма акузатива) и предлога који их прате.

У иновације спадају:

1. Губљење квантитативних опозиција у прозодији и свођење на један-

експираторни акценат, без квантитативних или тонских обележја (гласовни
удар);
2. Упрошћавање система деклинације и свођење на два облика, номинатив и
општи падеж – casus generaliѕ, који врши службу свих зависних падежа;
3. Аналитизам је спроведен и у компарацији придева. Тако се компаратив гради
помоћу форме по + позитив, а суперлатив нај + позитив. То омогућује поређење
и других врста речи: именица, глагола, заменица, бројева и прилога: мајстор-по
мајстор, знаје – по знаје;
4. У конјугацији је аналитизам присутан у губљењу инфинитива и замени са да +
презент. Ова особина огледа се и грађењу футура, с тим што се јавља тежња ка
упоштавању енклитике ће: ће дођемо, ће да видимо;
5. Осим пуног и енклитичког облика личних заменица, у овим говорима се јавља и
комбиновани, тј. удвојени облик: мене ме и сл.;
6. Појава члана: детето, детево.

Балканистичке појаве су језичке одлике које су ПТ говори развили под утицајем

несловенских балканских језика. Оне су умногоме удаљиле ове говоре од осталих
штокавских говора.