СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ СВЕТОГ

САВЕ У ЛИБЕРТИВИЛУ

Марко Димић

Стварање човека по Православном Хришћанском учењу

Семинарски рад

Либертивил 2020. година ментор: Високопречасни Протонамесник

проф. др Бранислав Кончаревић
 У Библији се на два места говори о стварању човека. Прво библијско
сведочанство о том чину нам говори да је човек икона Божија: „Створи Бог
човека по икони Божијој, мушко и женско, створи их“(Пост 1, 27), док друго
место пак практично представља само поновљени говор о стварању Адама и
Еве (Пост. 2, 18-22).

Стварање човека, по библијском казивању, дошло је на крају стварања света.

У том сведочанству о постанку могуће је уочити један развојни процес који је
својствен целокупној тварној природи и њеном настајању кроз стварање. Бог
је најпре створио материју као безобличну масу и ставио у њу развојну силу
којом су касније настала сва бића. И зато Свети Григорије Ниски сматра да се
целокупна творевина, без разлике, појавила једним покретом Божије воље,
али тако да су створења постављена у виду семена у природи, да би се
потом, постепено, после једног развојног процеса и сагласно са неопходним
природним покретом и следом, употпунила и постала веома добра. 1 Ово
значи да је човек створен као круна свих стварања, као биће које ће у себи
саставити целокупну твар и које ће потенцијално постојање пробразити у
реално. Будући да има све елементе створених природа, које немају сва
друга бића, човек се јавља као микро свет, јер све што постоји у свету постоји
и у човеку и обратно. У вези са овим треба истаћи да је стварање човека
неопходан чинилац за употпуњавање појма стварања, јер без човека који би

1
Види више: Свети Григорије Ниски, О стварању човека, са старогрчког превела Антонина Пантелић, 23стр,
Београд, 2009.
све принео Богу, творевина је осуђена на смрт. Баш таквим закључком
користио се Свети Атанасије Велики у свом делу „О очевечењу Бога Логоса“,
како би њиме показао управо то да није случајно што је Бог изабрао
Оваплоћење и Очовечење Логоса за спасење света. 2 Наиме осим човека
ниједно друго биће не поседује у себи ту могућност да превазиђе
материјални свет и да тај свет сједини са Богом. Анђели су, додуше,
узвишенији и духовнији од људи, али имају ту ману да немају тело, односно
немају непосредну повезаност са материјом, док ми имамо учешће чак и у
смрти творевине. Стога једини начин општења материје, али и целе
творевине са Богом јесте кроз човека. Кад је сторен човек створен је управо
са тим предодређењем: да целокупну природу принесе Богу, и тиме је
сједини са Њим.

Али то предодређење, тај план Божији, спотакло се због тога што је човек
одбио да га оствари. Рекао је: ја не желим да следим тај план, постаћу и сам
Бог; и у томе се преварио. Поверовао је Адам да ће тиме што ће он постати
Бог, свет бити у стању да превазиђе небиће, да ће бити у стању да живи, а
тиме ће и он сам живети. И зато се уплео у ту авантуру пада. То што је рекао
„не“, Адам дугује чињеници да му је Бог подарио могућност да каже „не“,
односно подарио му је слободу. Тако се, у вези са догматом о стварању
људи, поставља питање зашто постоји слобода код човека; односно зашто
Бог није тако уредио ствари да онај план свакако буде остварен и да се не
спотакне о човекову слободу? Дакле, треба да знамо шта би се збило да је
Бог другачије учинио. Свакако да би тад јединство Бога са светом и света са
2
Види више: Епископ новосадски и бачки др Иринеј ( Буловић ), Свети Атанасије Велики, О Очовечењу Бога
Логоса, 56.стр, Нови Сад, 2003,
Богом било принудно. То је основни разлог због ког је творевини дата
слобода у виду човека.
Може ли се из љубави створити неко ко нема жељу за постојањем, него
једноставно постоји? Бог, љубављу стварајући свет из небића, није желео
нешто што ће напросто, механички и нагонски тежити ка сједињењу са Њим,
него је желео да створи и створио је некога ко ће моћи да одговори на
љубав, који неће бити приморан да само постоји него који ће чак моћи и да
воли.

То биће је управо човек јер се само путем човека може остварити принос и
преображење целе творевине, а још уз то и слободан и љубаван принос. Зато
је човек „свештеник творевине“.

Догађај који пак у Старом Завету посебно указује на то да је Бог створио свет
са намером да овај буде возглављен у Личности Бога Логоса јесте стварање
човека. Човек возглављује целокупну природу и даје смисао свему што
постоји. На тај начин, стварање човека иконизује сједињење свега у Сину
Божјем који је у исто време и савршени човек. (Зато је Св. Максим
Исповедник тврдио да је оваплоћење Логоса, Сина Божјег, догађај који је
узрок постојању света, и да без њега свет не би могао да постоји.
Оваплоћење Логоса, дакле, није догађај који је само везан за грех првог
човека. Напротив, догађај оваплоћења Логоса, или, како то Св. Максим
Исповедник каже, Тајна Христова, узрок је самог стварања света и почетак је
и крај - (циљ свега створеног.) 3
3
Види више: Епископ бачки др Иринеј, Свет, човек, заједница- по Светом Максиму Исповеднику, 66-80 стр,
Нови Сад, 2009.
На основу оваплоћења Сина Божјег, као и његовог васкрсења, Црква
закључује да је Бог све створио кроз Личност, и у Личности Сина, кроз Логос и
у Логосу-Христу, и да створена природа није по себи бесмртна, већ
бесмртност остварује у Христу. Посебно на основу васкрсења Христовог
постаје јасно да свет није бесмртан по себи, по својој природи, већ даје
бесмртност природе могућа једино ако буде у Личности Христовој. Јер,
једино је у васкрслом Христу природа превладала смрт и постала бесмртном.

Но, Спаситељ света, без кога свет не може постојати, Син Божји, постао је
човек (Јн. 1,1-14.), нови Адам. Тиме је потврђено да је и човек спаситељ света
и да без њега створена природа не може да постоји. Наравно, основ
постојања природе је једино савршени човек, а он је Исус Христос. Први
човек Адам није био савршен, већ је био икона савршеног човека-Христа.
Истинити спаситељ, у чијој личности природа може да постоји бесмртно,
јесте Христос.4

Оно што нам Св. Писмо Старог Завета говори о стварању човека јесте да је
Бог на крају стварања створио човека "по икони и подобију своме" (1. Мој. 1,
26-27). На овај начин је Бог возглавио целокупну створену природу у човеку
Адаму. По томе је први човек постао праслика Христа.

4
Епископ бачки др Иринеј, Човек и космос- визија Свегог Максима Исповедника, 84-90 стр, Нови Сад, 2010.
Дакле, човек је у исто време и део природе али је и различит од осталих
створења, но не по природи, већ тиме што је створен по икони Божјој.
Шта се, међутим, подразумева под иконом Божјом у човеку, и у чему је
важност човека за постојање природе?

Различити су одговори које су поводом овог питања давали Свети Оци. Неки
су сматрали да под иконом Божјом треба разумети словесност човекову,
његову логосност, односно својство да човек може да мисли и да разуме свет
у целости. Човек има божански логос у себи, док друга бића то немају. Због
тога што је словесно биће, човек је и икона Божја. Човеков ум, "логос", као
нематеријалан и невидљив, не само да има божанске атрибуте, већ је део
божанства у човеку. Други су, опет, под иконом разумевали душу човекову, у
јелинском схватању душе, коју је Бог удахнуо човеку приликом стварања.
Св. Григорије Ниски који се посебно бавио овим проблемом, као и Св.
Максим Исповедник, сматрају да је икона Божија у човеку -слобода.
Шта се, међутим, подразумева под иконом Божјом у човеку, и у чему је
важност човека за постојање природе?
Различити су одговори које су поводом овог питања давали Свети Оци. Неки
су сматрали да под иконом Божјом треба разумети словесност човекову,
његову логосност, односно својство да човек може да мисли и да разуме свет
у целости. Човек има божански логос у себи, док друга бића то немају. Због
тога што је словесно биће, човек је и икона Божја. Човеков ум, "логос", као
нематеријалан и невидљив, не само да има божанске атрибуте, већ је део
божанства у човеку. Други су, опет, под иконом разумевали душу човекову, у
јелинском схватању душе, коју је Бог удахнуо човеку приликом стварања.
Св. Григорије Ниски који се посебно бавио овим проблемом, као и Св.
Максим Исповедник, сматрају даје икона Божја у човеку слобода.
С друге стране, постоје код Св. Отаца различита мишљења и о томе шта треба
схватити под изразом икона, а шта под и подобијем. Неки су сматрали да под
иконом треба разумети човека у односу на почетак његовог стварања, док се
подобије односи на оно што ће човек постати у есхатону, на крају. Други су,
опет, изједначавали ова два појма.
Проблем разлике између иконе и подобија решава се објашњењем појма
иконе код Св. Максима Исповедника који, следујући Св. Григорију Ниском,
као и теологији других кападокијских Отаца, поистовећује појам иконе са
слободом човека. Он истовремено показује да се истинска слобода човека
управо садржи у начину постојања који је подобан Божјем. Показаће се да се
могу прихватити горе наведена мишљења и да међу њима нема суштинске
разлике.
Човек је икона Божија, тј. налик је Богу, због тога што је слободан у свом
постојању у односу на природу. Свеукупна природа постоји на основу закона
природе. Човек је једино биће које може да живи независно од природних
нагона. "Самовласност" човекова, тј. његова слобода, даје му могућности да
живи не по нагонима природе, већ слободно. За разлику од животиња човек
може да се уздигне изнад природних нагона и закона постојања природе. 5
Бити слободан, по схватању хришћанских Св. Отаца, значи бити ослобођен од
природних нагона и страсти.
У овом контексту може се разумети колико је важна за човека хришћанска
аскетика. Наравно, слобода укључује и опцију да човек може живети баш по

5
Види више: Епископ Атанасије Јевтић, Трагање за Христом, треће издање, 85.стр, Београд, 2002.
нагонима природе. Односно, човекова слобода даје могућности човеку и да
не буде слободан, тј. да не буде човек. Слобода човекова се састоји у томе да
је он тај који природи даје начин постојања, а не обрнуто. Од човека зависи
да ли ће природа постојати на овај или онај начин, док природа сама по себи
нема те могућности. Но, слободан човек, по хришћанском учењу, јесте човек
који није завистан од страсти и нагона природе у свом постојању.
 ЛИТЕРАТУРА:
1. Свето Писмо Старог и Новог завета, Свети Архијерејски Синод Српске
Православне Цркве, Београд, 2010.
2. Свети Григорије Ниски, О стварању човека, са старогрчког превела
Антонина Пантелић, Београд, 2009.
3. Епископ новосадски и бачки др Иринеј ( Буловић ), Свети Атанасије
Велики, О Очовечењу Бога Логоса, Нови Сад, 2003.
4. Епископ бачки др Иринеј, Свет, човек, заједница- по Светом Максиму
Исповеднику, Нови Сад, 2009.
5. Епископ бачки др Иринеј, Човек и космос-визија Свегог Максима
Исповедника, Нови Сад, 2010.
6. Епископ Атанасије Јевтић, Трагање за Христом, треће издање,
Београд, 2002.