Анафора

Апостолска евхаристија

Свети јеванђелисти нису били у једногласју по питању када се

славила пасха. Јован је рекао да је пасха морала бити у петак увече, док је
код осталих два дана раније тј уторак. Разлог овоме јесте што је у Галилеји
постојао један а у јудеји други календар. У палестини је пасха падала у
петак а у галилеји у сриједу. Тека након првог сабора у никеји 325 год
установљен је датум празновања пасхе. Пасха је изгледала овако: прва
чаша у коју свако добије по бокал вина помјешаног са водом, тада је свако
читао славословље над њим и то се зове (бераках) Онда би се износили
пријесни хљебови, латук (горке траве) и хасорет то је салата од бадема и
ораса. Опет се читао бераках. Сви су умакали латук у хасорет и јели га.
Затим би се доливали бокали и домаћин би подигао латук и говорио ово је
хљеб који наши преци једоше у египту. Узео би један хљеб, преломио и
оставио једну половину запутнике или сиромахе ( афикомен) Услиједила
би Хагада која се састојала из постављања питања најмлађих на која би
домаћин одговарао. Најстарији би устајао по благодарењу Богу за
избављење подигао чашу и пјевао би се халел. Опет би се пило вино и јео
хасорет. Затим би домаћин кидао парчиће меса са јагњета и давао
укућанима. Јагње се морало појести цијело да не остане ништа. Тада се
наливала трећа чаша и сви би устали и читао би се зимун ( молитва
тројице) то су била три благодарења:1. глава породице би благосиљала
Бога за намиринце храну, 2. за земљу јеврејску и за тору, 3. молитва је била
за јерусалим. Пила бисе заједничка чаша ипјевао се други дио халела. Уз
посљедњу чашу пјевао би се велики халел. Говорећи апостолима да то
чине у његов спомен није представљало као неко сјећање или оживљавање
успомена на њега. Ријеч спомен значи васпостављање суштине онога што
је било у прошлости. Први дан недеље у којој бијеше васкрсао Христос
дочекивао се вечером господњом и тај дан се називао господњи.
Евхаристија се вршила по домовима, одлагали су на страну један хљеб и
једну чашу над којим су читали блаљгослов. Једини документ који
привлачи пажњу јесте посланица климентова коринћанима, гдје он помиње
серафимску пјесму. То даје основе да је постојала евхаристијска молитва.
Постоји предпоставка да је у центар прозби стављена молитва Оче наш
која се у „Хљеб наш насушни“ односио на евхаристијски. Није постојало
ни појам промјене суштине дарова па се није ни постављало питање о
времену претварања. Лични ауторитет учесника вечере и објективне
пројаве благодати божије су најбољи показатељ реалности и валидности
евхаристије.
Дидахи

Најстарији познати запис евхаристијских молитава налазимоу Дидахију.

Овај хришћански споменик припада подапостолском периоду. Поредак
благодарења: прво за чашу ( за лозу давидову) друго за хљеб ( за живот и
познање кроз сина твога и треће благодарење по насићењу ( за свето име
његово) . Многи су сумњали у намјену ових молитава са обзиром на
поредак благосиљања. Неки су их видјели само као химне испјеване
Христу. Заповјест да се од вечере не даје никоме осим крштених доказује
да се не односи на обичну трпезу док им учешће није било забрањено што
доказује да су јели евлогије ( нафору) . Прве двије молитве везују се за
благосиљање хљеба и вина док је трећа молитва представљала
сакраменталну свечаност. Благосиљање чаше прије хљеба не треба да нас
збуни јер је у том периоду вечера господња сједињавана са суботњом
трпезом. Јеврејска суботња и празнична вечера је одпочињала
благосиљањем вина па онда хљеб. Ова анафора нема ријечи установљења.
Постоје два слоја настанка молитви у дидахију: каснији и ранији.
Канији су користили хришћанске формуле у правом смислу. У овом слоју
мијењају се благосиљљња. Молитва над хљебом се претвара за живот и
познање а благосиљање за плод винове лозе се претвара у лозу давидову.
Присутна је интерпретација која је састављена по угледу на јутарњи
кидуш. Среће се код серапиона тмуитског. Трећа молитва је задржала
индентично мјесто и остала је тродјелна: прва молитва је задржала
благодарења за храну друга за свето име твоје а трећа за јерусалим
замјенило је за цркву твоју.

Апостолске установе

У ову анафору унесене су двије молитве, један прије а друга послије

причешћа. У првој молитви слиједи текст Благодаримо ти за живот кроз
Исуса кога си васкрсао... Другој предходи упуство послије причешћа овако
благодарите и иде текст: за спаситеља, причешће, стварање свијета... Ове
молитве су унесене око 380 године у установе. Христос се назива сином
штоје одлика доникејских анафора и такве анафоре нису присутне у овом
периоду. Видимо да је у установама Пророцима дозволите да благодаре
колико хоће, замјењено са препустите благодарење презвитерима.Овде
нема прве молитве над чашом, већ она одговара другој у дидахију. Садржи
поред благодарења за живот и познање исповједање вјере у христа. Друга
молитва је сачувана без измјена а трећа молитва послије насићења
претворила се у молитву послије причешћа, али је остала тродијелна. Први
дио је остао исти други је добио исповједање трећи је остао исти. У овој
литургији нема честица на проскомидији, нема молитве Оче наш, нема ни
Символа вјере.
Завјештање Г.И.Х

Овај споменик настао је у 4 или 5 вијеку. Доксологије су обимне и указују

на ранохришћанско поријекло. Ова анафора потврђује ријачи Јустина
Мученика да предстојатељ благодари колико узмогне. Одликује је
импровизација а и несклад. Час се обраћа оцу, па сину, па поново оцу.
Мјешају се догађаји из Хрисстовог живота помињући прво смрт Христову
па се враћа на детаље из живота. Наводи се велики број старозавјетних
личности. Појавио се два вијека након апостолског предања. Ова анафора
нема санктуса, епиклеза је упућена светој тројици. Такође се помињу
категорије вјерника. Постоје још два фрагмента из доникејског периода
Дејр белизе: 1. серафимска пјесма, ријечи установљења 2. одјељена је
молитва над даровима, примитивни је тип анафоре.

Анафора Иполита Римског

Ова анафора блиска је завештању Г.И.Х . Написана је око 215 год и прва је
анафора чији је аутор познат. Он напомиње да свештеник не треба да учи
анафору напамет већ да чита и да се моли како може, али да она буде
здрава и правилна. Овде је присутна тежња да се ослободи утицаја Јудејске
теологије. Нема јеврејске побожности, кратке су доксологије, нема
санктуса, нема молитве за принос дарова, већ се моли за силазак Духа
Светога ( он је први који је користио низлазну епиклезу) . Нема категорије
вјерних, има епиклезу послије које долази исповједање вјере у сина, а
затим моли оца за духа светога. Она је упућена духу светоме и у њој је
описана тајна вечера.

Анафора Иринеја Лионског

Евхаристија је, посветом Иринеју благодарење за стварање свијета. Он

говори да је учење цркве сагласно са евхаристијом и обрнуто. Кроз
евхаристију се освећује творевина и свети дарови су истинско тијело и крв.
У иполитовој епиклези не помиње се освештање предложених дарова или
њихово претварање. Постоји могућност да је од самога Иринеја потекла
идеја о увођењу низлазне епиклезе. И код њега се епиклеза први пут
спомиње. Проситно је обнављање евхаристије вина и хљеба са водом. Он
је узневши благодарење призивао Бога и том призивању придавао је
велики значај.Није могуће прецозно установити да ли је он призивао
триипостасно божанство или као што је случај у већини анафора дуга
светога.
Анафора Јустина Мученика и философа

Јустин говори оевхаристији у 65, 66 и 67 глави своје прве апологије. Он

описује литургију која се обавља непосредно послије крштења катихумена
и представља нам евхаристијска сабрања која су била у „дану сунца“ тј у
недељу. Предстојатељ благодари колико може и указује на то да је
евхаристија споме на вечеру Господњу. Из древних рукописа, адолф
харнак изводи хипотезу да се евхаристија светога јустина није обављала на
хљебу и вину него на хљебу и води. Молитве у овој анафори су опширније
и преламање хљеба чини се уз молитву логоса. У молитве улазе
благодарења за стварање свијета, молитве за искупљење, спомен на
страдање и установљења тајне. Присутни су читање апостолских и
јеванђелских одељака и проповеди.

Анафора апостола Марка

У првих 10 вјекова наилазимо на кратке помене код јерменског католикоса

Исаака. У 9 и 10 вијеку присутан је утицај литургије Јована Златоустога,
примјећује се утицај византијске проскомидије а то је припрема дарова без
честица. У овој анафори пијавила се замјена возгласа који је
карактеристичан за све александријске литургије: Господ са свима вама,
возгласом Благодат Г.И.Х . До 14 вијека ова литургија је била главна
литургија египатске цркве. Саслужују три свештеника и два ђакона,
помиње се папа и епископ александријски, пољопривредни усјеви,
земаљска добра, ријека нил. Читају се паримије и алилујари. Има
херувимску пјесму и символ вјере. У овој анафори постоје двије епиклезе.
Поредак анафоре: префацио, интерцесио, низлазна епиклеза, санктус,
анамнеза, узлазна епиклеза. Не постоји канонска забрана да се ова литугија
савршава.

Анафора Јаковљева

Ова анафора је засигурно најстарија. Временом је добила изглед

византијског типа. Проскомидија се врши на стари начин тј пред великим
ходом, а прије херувимске пјесме. У молитви префацио Јаков је подијелио
излагање ипостасних својстава на тај начин што се прије санктуса излажу
својства Бога Оца, док се својства сина излажу у анамнези. Исповједање
духа светога редактор је везао за епиклезу. Недостатак редактуре састојао
се у томе што је њена шема упућивана на то да се Оцу признаје једино
стварање Сину искупљење а Духу освећење. У литургији налазимо веома
обилан списак светих. У почетку литургије имамо неколико молитава
припремног карактера. Поредак: а) литургија оглашених: ђакон при ходу
пјева јединородни сине а свештеник произноси молитву (носећи свето
јеванђеље) при входу у олтар ђакон говори јектенију од шест прозби а
свештеник у то вријеме чита молитву која се завршава са Јер си свет Боже
наш. Пјева се свјати Боже, читање дијелова из апостола уз прокимене,
јектенија ђакона, читање јебанђеља, ђакон произнои јектенију, пјева се Да
молчит свјакаја плот, свештеник чита молитву Боже Боже наш небесни
хљеб... Символ вјере, цјелив мира, молитва предложења и јектенија. Б)
алитургија вјерних анафора : Свештеник скида покровце, проузноси
евхаристијски возглас ( горе имајмо срца; достојно и праведно јест) Затим
иде префацио, анамнеза, епиклеза па интерцесио, затим се пјева смрт твоју,
јектенија поменувши све свете, молитва свештеника, оче наш, главо
приклоњење, свештенички благослов, раздробљење дарова, потом
свештеник умаче агнец у чашу ( а свака радња пропраћена је са
одговарајућим возгласом) , причешћивање свештеника и народа, низ
молитава, отпуст.

Анафора Серапиона Тмуитског

Евхологион се налази у рукопису који датира из 10 вијека, а који се чува у

библиотеци велике лавре на Светој Гори. Он сачињава 30 молитви, али се
кроз поредак по коме су те молитве наведене не добија јасна слика
литургије. У епиклези Серапион моли Бога Оца, да свети Логос дође на
хљеб и да хљеб постане тијело логоса. Ипостасан својства Бога Оца и Бога
Сина код Серапиона нису изложена а јако мало се говори о Духу Светоме.
Молитва приношења се састоји из благодарења за стварање свјета и
искупљење ( префацио) , анђелско славословље (санктус), историја о
тајнсој вечери, призивање и заступничка молитва (интерцесио) . У овој
анафори одсуствује битан елемент а то је анамнеза, не постоји анамнеза у
овој литургији. Молитва призивања упућена је Богу Логосу,а молитва
благодарења је изузетно кратка, и послије ријечи о хљебу налази се цитат
из Дидахија. Поредак анафоре је: молитва приношења, молитва
преламања хљеба, молитва по причешћивању клира, молитва по
причешћивању мирјана, молитва за оне који су донијели јелеј и воду и
полагање руком након благосиљања јелеја и воде. Код Серапиона постоје
двије епиклезе: Прва се изговарала прије санктуса а друга се изговарала
после анамнезе.

Анафора Тадеја и Марија

Потиче из 4 вијека. Служи се по несторијанском типику од страсне

седмице до краја црквене године. Нема санктуса ни ријечи установљења.
Интерцесио се налази прије епиклезе. Присутан је утицај Иполитове
анафоре и јако су сличне. Ранохришћанског је поријекла, тежи да се
ослободи јудејске теологије. Тадеј и Марије су били из броја 70 апостола,
мада их Несторијански богослови убрајају међу 12 апостола.

Теодор Мопсуестиски

Молитва заступништва у њој стоји између анамнезе и епиклезе. Она се

служи од предпразништва Божића до страсне седмице. Молитве у овој
групи литургија склоне су промјенама, а читају се одељци из
старозавјетних књига.

Анафора Јованова

Она је различита од свих доникејских анафора. Он је само прерадио

анафору дванаест апостола додајући јој фину хармоничну формулу.
Редиговао је молитву епиклезе која постаје сада упућена само Богу Оцу.
Сматрало се да Јоваљн није написао ову литургију, међутим, у трактату
против ановеја може се наћи следеће ријечи: Ти си Бог неисказан и
непојмљив; Благодарење за сва знана и не знана видљива и не видљива
доброчинства, и управо ове ријечи се налазе у његовој литургији те видимо
да он јесте редактор ове литургије. Њега карактерише апофатичко
богословље. Битна ствар коју златоусти уводи у анафору са теолошке
стране постматрано јесте претварање дарова духом светим. Његове ријечи
претворити дугом светим престављају највећу изражајну могућност
освећења хљеба и вина. Анафора 12 апостола је једна од најстаријих
анафора. Обликована на основу разних доксологија и евхаристијских
молитви. Најјасније се то види напочетку префација: Достојно је и
праведно тебе пјевати тебе благосиљати... За све то ми благодаримо теби и
јединородном сину твоме и светоме духу. Ово је засебна доксологија. Не
постоји дедуктивна веза са наредном тирадом која нас уводи у санктус: око
тебе стоје херувими са 4 лица и серафими са 6 крила узвикујући свет...
њен наставак је сличан ријечима свет јеси и пресвети. Композиција
епиклезе упућује на рано поријекло у оквиру јудеохришћанске
композиције. Као обиљежје раног поријекла упућује то што се у епиклези
обраћа Сину а не Богу Оцу . У завештању обраћање је упућено Светој
Тројици, а обраћање Богу оцу кроз Христа Златоуст скраћује и она постаје
упућена само Оцу. У Цариграду се служила Василијева литургија, чак ју је
и Јован служио. Она се служила понедељком уторком четвртком и
суботом. Најранији препис ове литургије је росански који се везује за крај
11 и почетак 12 вијека као и синајски. Код Златоусто имамо молитву
проскомидије приношења прије причешћа анафоре и послије причешћа.
Литургија Василија Великог

Постоје четири редакције: Египатска-слична иполитовој, префацио има

кратку доксологију о Богу Оцу, а послије санктуса има кратко догматско
изложење о оваплоћењу Сина, затим се прелази на анамнезу, затим
низлазну епиклезу и интерцесио. Јерменсак, Сиријска, Византијска- су
обимније од египатске. Доксологија доникејских анафор Богу Оцу
замјењена је догматским изложењем вјере у Христа, објашњењем
Христових испостасних својстава и одвојено ипостаси Светог Духа. Језик
свих редакција је Василијев јер је сличност њиховог језика запањујуће иста
услијед кориштења исте терминологије. Разлика између редакција се види
у набрајању анђелских чинова тј престола и началстава гдје се они помињу
на 5 и 6 мјесту у египатској редакцији а у остале 3 редакције на трећеми
четвртом мјесту. По овом другом редоследу исто је набрајање и у
Василијевом дјелу О Дууху Светоме. Египатска редаккција је препис
изворне кападокијске анафоре. По угледу на анафору кападокијске цркве,
Василије је саставио своју обимнију аљнафору додајући јој излагања
ипостасних својстава свете тројице ( прије санктуса ) и домостроја спасења
послије санктуса. У његово доба анафора се читала гласно да се чује
цијели текст и ништа се скривено није говорило. Анамнеза и епиклеза су
стабилнији у односу на префацио. Василије је написао анафору због борбе
са јересима, написао је дјело о Духу Светоме које је било нашироко
прихваћено те Василије убацује поједине дијелове у своју анафору.
Василијева анафора је у погледу на све анафоре савршенија и превазилази
их. Предност је у томе што су својства свих личности концентрисана у
јендој молитви.
Служи се 10x у години: 1.пет недеља великога поста 2. валики четвртак
3.велика субота 5.крстовдан уочи Богојављења 5.бадњи дан 6.на дан св.
Василија.

Мали Вход

У прошлости јеванђеље није чувано на престолу као данас већ у

скеврофилакиону гдје су се чувале књиге и сасуди. Када би настало
вријеме читања посланица и јеванђеља ђакон би одлазиоу ђаконик и књиге
би узимао на читање и враћао их на исто мјесто тако је настао мали вход.
Мали вход по неким тумачењима означава Христа као ријеч која се јавила
у свијету. Улазак ђакона и свештеника са јеванђељем у олтар јесте почетак
проповједи Христове. Будући да епископ иконизује Христа на литургији
Он овог тренутка почиње са учествовањем на литургији што до тога
момента није било. Возгласом придите поклонимсја и припадем ко христу
у суштини почиње литургија. По завршетку треће јектеније отварају се
царске двери ради обављања малог входа. Вход треба бити окончан до
краја пјевања трећег антифона и онда свештеник говори премудрост
пазимо. Затим иде ходите поклонимсја, а двери остају отворене до краја
читања јеванђеља. Служитељи чине етри поклона пред престолом, обилази
се престо са десне стране, ђакон у руци држи јеванђеље и излазе на
сјеверне двери. Свештеник говори молитву малога входа. Ставши испред
солеје ђакон говори свештенику, благослови владико свети вход на шта му
свештеник одговара, благословен вход светих твојих. Молитва входа је
истовјетна у обе византијске литургије мада је у ранијим вјековима код
златоуста била друга молитва.

Велики Вход

Један од најсвечанијих дијелова литургије и он је остатак некадашњег

свечанога вршења приноса материје за евхаристију. После читања првог
дијела херувимске пјесме свештеник и ђакон иду до жртвеника кади
дарове, узима ваздух и ставља ђакону на рамена. Одатле крећу на сјеверне
двери и крећу у опход. Окренути Лицем ка народу стоје на солеји и
започињу помињање након којега улазе у олтар кроз царске двери.
Помињање на великом входу води поријекло од проскомидије што се види
из задње фразе: све вас да помене Господ Бог... Велики вход по неким
тумачима симболише Христов одлазак на Голготу, пут крсне жртве и
страдања или као што каже Роберт Тафт Велики Вход представља
Христов спровод. Када уђу у олтар свештеник спушта путир на престо
говорећи тропар великог петка благообразни јосиф... затим тропар у гробу
тјелесно и трећи гроб твој христе. Узима дискос од ђакона и сушта на
престо са лијеве стране путира. Скида оба покрова и ставља са стране.
Узима покров са ђаконових рамена кади га и покрива и дискос и путир.
Тада говори тропар великог петка опет и дио педесетог псалма: по доброти
својој господе чини добро сиону... а док ово изговара кади принос. Послије
приношења дарова на престо затварају се царске двери и навлаћи се
завјеса.

Херувимска пјесма

Преписује се светом Василију а иста је икод њега и код Златоустога.

Уведена је у употребу у 6 вијеку за вријеме цара јустина другога. Јавња се
као својеврсна припрема за велики вход. Док народ пјева иже херувими
свештеник чита млитву херуувимске пјесме отвара двери и врши кађење.
По завршетку какђења врше трократни поклон говорећи молитву иже
херувими и одатле одлази ка жртвенику са ђаконом. Будући да се
припрема дарова вршила у овом тренутку тј. прије великог входа била је
уведена херувимска пјесма да се попуни тај ввременски дио између входа
и претварања. Ова хима се пјева у току читаве године осим на велики
четвртак( вечери твојеја ) и велику суботу ( да молчит) . Послије свега
указанога свештеник цјелива престо и антимис а ђакон само престо и
обојица крећу ка жртвенику ради великог входа.

Проскомидија

Некад је проскомидија била пред велики вход. Користи се пет просфора,

данас једна од чистог пшеничног хљеба од квасног тијеста. Када се обуку
свештеник и ђакон се трипут клањају пред жртвеником и говоре молитву
Боже милостив буди мени грешном. Тада ђакон говори Благослови
владико а свештеник Благословен Бог наш. Свештеник држи у лијевој руци
просфору а десном га закрштава трипут копљем и говори молитву у
спомен господа и спаса нашега Исуса Христа. Свештеник убада копље са
десне стране печата и говори Као овца на заклање би вођен, затим са лијеве
стране и ако невино јагње пред онима који га стриже тако не отвара уста
своја. Затим горњу страну У смерности његовој суд се његов узе у доњу
страну забада и говори А поријекло његово ко ће исказати. Ђакон тада
говори Господу се помолимо а затим узми владико. Свештеник забада
копње у десну страну просфоре подрезује агнец вади из просфоре и говори
јер се узима са земље живот његов. Затим ђакон говори жртвуј владико. А
свештеник говори жртвује се јагње Божије које узима гријехе свијета за
живот и спасење свијета. Ђакон говори прободи владико а свештеник
копљем пробада горњу десну страну агнеца говорећи један од војника
прободе му ребра копљем... и слиједи уливаље воде и вина у путир.
Токомкога ђакон говори Благослови Владико свето сједињење а свештеник
говори благословено сједињење светих твојих. Ђакон завршава своју улогу
на проскомидији. Из друге просфоре вади се троугао тј Богородична
честица и ставља се са десне стране агнеца. Узима се трећа просфора и
вади се девет троугластих честица и стављају са лијеве стране агнеца у три
реда вертикално: 1. у част часнога и славнога пророка и претече јована 2. у
част светих пророка 3. у част светих и свехвалних апостола 4. у част светих
васељенских учитеља 5. у част светих мученика 6. у част светих
преподобних отаца и матера 7. у част светих чудотвораца и бессребреника
8. у част светих јоакима и ане, светитеља тога дана и светога чији је храм,
9. свети јован златоусти и свети василије велики. Узима четврти дио и
помиње живе,прво клирике па оне које он хоће. Узима пети дио и помиње
упокојене, а затим узима поново четврти дио и моли се за себе. Послије
тога благосиља и кади дарове, затим кади звјездицу и чита молитву
Дошавши звезда стаде на мјесто где бјеше дијете, узима први покровац,
кади га и ставља преко дискоса, затим узима други покровац кади га и
ставља преко Путира, и на крају нејвеци покровац кади га и њиме покрива
и дискос и путир. Поново кади свете Дарове, затим чита молитву
предложења „Боже, Боже наш, који си послао небески хлеб...“, даје се
отпуст са помињањем чија се литургија служи. Узима кадионицу, креће у
кађење олтара и цијелог храма, током којег говори 50-ти Псалам.
ЛИТУРГИЈА МОЖЕ ПОЧЕТИ.

Дијелови анафоре:

Префацио:

то је увод у анафору, основа је анафоре одакле она почиње. Води

поријекло од зимуна и беракаха. Пошто благодарење за евхаристијску
врсту хране захтјева да буде узвишеније од благодарења за обичну храну
коју су јевреји јели на суботњим вецерама логично је да се доксологија
развила. Ова храна је богатство и најсвавршенији дар Бога човијеку. Зато
Јусти каже да треба пустити свештенике да благодаре колико узмогну.

Санктус:

Серафимска пјесма која се налази у књизи пророка исајије, присутна је у

јутарњој молитви јевреја која се зове тефилах. Почело се уносити у
анафору када је литургија помјерена са вечери на јутро. У анафори
завештања, Иполитивиј и Ап Тадеја и Марија овог дијела нема. Ђакон би
објављивао призив на покајање и преиспитивање себе, а потом би следио
опшшт благослов Господ са вама, на шта народ одговара иса духом твојим
а ђакон би говорио горе имајте срца.

Анамнеза:

Значи спомен, сјећање на установљење евхаристије од стране христа са

изговарањем ријечи установљења. У молитвама дидахија, у молитви седме
књиге апостолских установа, у анафори апостола тадеја и марија овог
дијела немамо. Постоје у фрагментима Дејр Белизе и долазе послије
епиклезе а не прије ње. Ријечи установљења код римокатолика имају
освештавајућу силу те се поставља питање да ли су предходно наведене
три нафоре биле исправене пошто их нису садржале. У фрагменту Дејр
белизеа гдје епиклеза долази прије анамнезе искориштена је као разлог
увођења ријечи установљења које би биле потребне услед увођења
епиклезе, тј да оне указују да се призив светога дуга врши на основу
христових ријечи.
Епиклеза
Епиклеза је призивање светога дуга ради освећења предложених
дарова. Он је заједничка свим анафорама. Иполит се у својој анафори моли
за наитије духа, док се серапион моли да дође логос твој, а у завештању је
епиклеза упуућена светој тројици. Постоје двије епиклезе: Асцедентна-
призива се дух свети да сиђе на дарове; и Десцедентна- мољење за
узлажење дарова. Низлазна епиклеза је позната тек од краја другога вијека.
Она је у дидахију више есхатолошка него епиклептичка. Јустин Мученик
не помиње епиклезу вец само приносихвалу Богу за службу. Епиклеза се
први пут помиње код Иринеја Лионског у дјелу против јереси. Он придаје
велики значај благодарењу и призивању имена Божијега. Није одређено да
ли се призива Бог троипостасно или се призива само дух свети као у
већини анафора. Могуће је да је од иринеј апочела низлазна епиклеза.
Иринеј се борио против гностика Мрка покушавајући да нагласи
истинитост евхаристије. Осуђује све јеретике говорећи да њихова
литургија није валидна јер им учење није у сагласју са црквом. Послије
иринеја епиклезу видимо у Иполитовој анафори. Његова епиклеза је
аутентнична и он је први писац чија је анафора позната тј носи његово име.
Поједини западни теолози нису признавали епиклезу у овој анафори.
Западни теолози су сматрали да је иполит поставио темеље низлазној
епиклези што није тачно јер је већ имамо код иринеја. На западу је била
присутна и узлазна епиклеза. У галиканским и Мозарабским анафорама
имамо мољење Да се свети дарови освете њиховим узношењем Богу
посредством анђела. Ово налазимоикод Амвросија Миланског, а низлазна
епиклеза била је присутна у Готским мисаима које су се уносиле у разним
периодима године. Некада су приношене Богу Оцу а некада светој тројици.
Била она узлазна или низлазна епиклеза је увијек у свијести цркве била
схваћена као најсветији дио.
Интерцесио:
Је финални дио зимуна који преставља молитву за народ јерусалим
сион и храм. У дидахију доживљава трансформацију у мољење за цркву. У
завештању је посредничка молитва још обимнија и узноси се за
харизматике за све хришћане, за сироте и удовице, уснуле у вјери и опет
молива за цијели народ. Јустин ммученик не говори о молитви за народ
након освећења хљеба и вина. Интецесио анафоре апостола тадеја и марија
се нала зи прије епиклезе, а у литургији ап марка на крају префација и
испред санктуса. Овај дио је најнестабилнији у анафори. Мољење се
проузносило у зависности од потребе цркве. Класификација молитви је под
знаком питања. Имамо сачуван дио климентове литургије из 4 вијека која
говори о заступничким молитвама цркве ( епископе, свештенике, ђаконе,
патријарх, цар, пророке, појце, дјевственике... ) Златоусти каже да народ
много помаже молитву и да су молитве благодарења заједнићке јер
благодарење узноси заједно са народом а не он сам.
ПОРЕДАК ЛИТУРГИЈЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ

Благословено царство,мирна јектенија,први антифон,мала јектенија, други

антифон,мала јектенија, трећи антифон, мали вход, входноје, тропари и
кондаци, трисвето, апостол, јеванђеље,сугуба јектенија, јектенија за
оглашене, двије мале јектеније, херувимка, велики вход,јако да
царја,прозбена јектенија, анафора (префацио, анамнеза, ријечи
установљења, епиклеза, интерцесио ),тропар светом Василију, прозбена
јектенија, Оче наш, причешћивање свештенослужитеља,молитва пред
свето причешће и причешћивање народа,спаси Господе народ твој и
благослови наслеђе своје, видјехом свјет истиниј, да исполњатсја, мала
јектенија, молитва послије причешћа, заамвона молитва, буди имја
Господње, отпуст. * на Василијевој се умјесто „Достојно јест јако
воистину“ пјева „О Тебје радујетсја“. *

Tипови Литургија:

- Источне: 1. Александријска 2. Месопотамсла 3. Јерусалимса 4.

Сиријска
Египатски: апостола марка, светог кирила александријског, етиопсла
светих апостола, серапиона тмуитског, светог григорија богослова
Византијски: светог василија великог, јована златоустог.
Сиријска (јерусалимска и антиохијска) : апостолских установа, грчка
литургија апостола јакова, сиријска лит. Апостола јакова.
Персијске: несторијанска литургија апостола тадеја и марија, теодора
мопсуестијског, несторијева литургија, анонимна литургија тзв.
Бикелов палимпсет.
- Западне: 1. Галиканско-Мозарабска 2.Миланска 3. Римска 4.
Картагинска

Пређеосвећена литургија

У вријеме Византије служила се сваке сриједе и петка, осим ако у тај дан
падне велики празник. И на велики петак се свршавала.
Данас се служи током великог поста у сриједу и петак (првих 6 седмица) у
четвртак пете седмице поста, у дане св. 40 мученика и оретење главе
Јована Крститеља, у прва три дана страсне седмице.
Вход са јеванђељем чини се на празник обретења главе јована крститеља
40 мученика севастијских и прва три дана страсне седмице.

Поредак: Благословено царство, придите поклонимсја, 103 псалам, велика

јектенија, чита се 18 катизма ( у три дијела послије сваког антифона мала
јектенија), господи возвах да испавитсја, стихире на 10, слава и ниње,
богородичан ( са входом и кадионицом) вход може бити и са јеванђељем
(на обретење главе јована крститеља, 40 мученика сецастијских и прва три
дана страсне седмице), свјете тихи, прокимен (не стандардни него из
триода), паримије (I Постање, II Приче) између клечање, да исправитсја (5
глас) сви клече а затим наизмјенично једна па друга страна, прокимен
апостола, апостол, јеванђеље, сугуба јектенија, јектенија за оглашене, двије
мале јектеније, ниње сили, велики вход ( народ клечи, појци пјевају ,,се
жертва тајна'' ) и затвара завјесу до пола,молитва јефрема сирина, прозбена
јектенија, оче наш, пређеосвећене светиње светима (сви клече), причастен
''вкусите и видите'', са страхом Божијим...причешће Благословљу
Господа... хљеб небесни и чашу жизни... да испољњатсја, мала јектенија,
замвона молитва, буди имја господње 3x, благослов Господњи да дође на
вас, отпуст.

Молитве:

Тропар трећег часа: Господе који си у трећи час апостолима својим

ниспослао пресветог духа свог, њега благи, не одузми од нас, но обнови
нас, који ти се молимо.
Молитва входа на вечерњу: Вече и јутро, и у подне хвалимо благосиљамо,
благодаримо и молимо се теби, владико свих и свега, човекољубиви
господе, управи молитву нашу као кадило преда те, и не допусти да се срца
наша скрену у рђаве ријечи или у рђаве помисли, него избави од свих који
лове душе наше, јер су очи наше уперене у тебе, Господе, Господе и у тебе
се надамо, немој нас посранмити, Боже наш. Јер теби приличи....
Молитва входа на литургији: Владико Господе, Боже наш, који си на
небесима установио чинове и војске анђела и арханђела, да служе слави
твојој, учини да са нашим вхоодом буде вход светих анђела који нам
саслужују и са нама славослове твоју благост. Јер теби приличи...
Тропар Великог Петка и молитве када свестеник спуста дарове на
престо послије великог входа:
-Благообразни Јосиф, скинувши са дрвета пречисто тијело твоје, обави га
чистом плаштаницом и мирисима помазавши положи га у нови гроб.
-У гробу тјелесно, у аду душом као Бог, у рају са разбојником и на
престолу био си, Христе са оцем и духом све испуњавајући.
-Гроб твој, Христе, извор васкрсења нашега, показа се као живоносан, као
љепши од раја,ваистину светлији од сваке царске одаје.
ТЕРМИНИ:

Анафора – узношење
Просфора – приношење
Евхаристија – благодарење
Литургија – заједничко дјело
Префацио – увод
Санктус – серафимска пјесма ( Свет, Свет... )
Анамнеза – спомен, сјећање
Епиклеза – молитва за освећење дарова
Интерцесио – заступничка молитва

Вријеме служења литургија:

Не служи се у сриједу и петак сирне седмице, у понедељак, уторак и

четвртак прве седмице великога поста и на велики петак ( осим ако буду
благовјести)
Служи се у све остале дане.