Франц Кафка

Преображај препричавање, садржај

Радња почиње када се Грегор Самса пробудио једног јутра претворен у бубу. Прво је
помислио да је то немогуће, али када је увидео да се отежано креће и да се не може
окренути на другу страну да настави спавање, схватио је да је ипак преображен. И од тада
је његов живот у агонији и усамљености. Поставља се питање да ли је он и пре
преображаја живео као инсект (животом који није достојан човека). Прича се развија
праћењем његовог живота, од пеображаја па до смрти. Одбачен је од најближих, и све
време проводи изолован у соби. Кулминација породичног непријатељског става према
њему јесте када пред њим изјаве да би свима било боље када би он отишао и пустио их да
живе. У разочарењу, Грегор је некако отишао до собе и одлучио да им испуни жељу –
умро је (када је прихватио то, као и К.?), укућани су то видели ујутру и сахранили га.

Преображај, значење

Прича се често поистовећује са биографијом писца и подацима из његовог дневника, јер је

и сам био у тешким односима са породицом, а живот је проводио усамљено. Дакле,
прича тематизује односе у породици, па се може рећи да је главна тема однос
појединца и породице, али и однос појединца и друшва. Кафка осуђује свет породице и
читаво друштво као механизам који уништава и искоришћава појединца (док је Грегор
био од користи својој породици – све је било у реду, док га се после преображаја стиде и
нико не обраћа пажњу на њега). Важан тренутак јесте кад се Грегор пита да ли је заиста
животиња јер га музика јако привлачи. Уметност је за њега као храна за којом чезне, па
прича говори и о односу уметника и средине. Када га звук музике привукао, па је
напустио своју собу да посматра сестру како свира – отац га је гађао јабукама од којих је
једна била пресудна и због које умире. Његова смрт је олакшање за њих, па се окрећу
перспективној будућности.

Објаснити наративне поступке у Процесу Ф. Кафке

Početak romana je in medias res i Kafka jednostavnim jezikom i mirnim tonom opisuje
apsurdne događaje i na taj način ih smešta u oblast realnog, svakodnevnog. Bez emocija i
komentara on odmah neutrališe nestvaran događaj i čitalac ga odmah prihvata kao
realnost. Stvarnost romana je poremećena, ali nastupa pod prividom logike. Ima elemenata
bajke, ali oni su tu da naglase izokrenutu stvarnost. Proces se odvija tako da se dobija utisak da je
to normalan tok života. Revolt koji se javlja ponekad u toku procesa, nikad ne postaje
delotvoran, ne pretvara se u akciju. Pripovedač je neutralan, tj. događaji se posmatraju
samo iz perspektive glavnog junaka, iako je pripovedač u trećem licu. On ne iznosi
sopstvene komentare, aluzije, nagoveštaje, sve što se događa prikazano je iz vidokruga junaka.
Samim tim nema priče o prošlim događajima, publika se na samom početku upoznaje sa glavnim
junakom i sve što saznaje tiče se njegove sadašnjosti, vremena od tog trenutka. O prošlosti se
eventualno saznaje naknadno. Ambivalentnost Kafkinih stilskih sredstava ne proističe iz
zamagljenog ili nejasnog načina izražavanja, već iz višeznačnosti u samom jeziku. Sama
perspektiva pripovedanja je određena čisto funkcionalno, neobičnim načinom viđenja skrivenog
pripovedača. Pokazuju se samo sekundarne reakcije Jozefa K. koji je kao lik redukaovan na
argumentaciju i gestikulaciju. Sporedni likovi raspoređeni su samo po svojim funkcijama, bitna
je njihova uloga u životu glavnog junaka, a ne njihov život. Ovakvim postupkom doživljaj je
intezivniji, jer se prikazuje potpuno viđenje glavnog junaka, čitalac zajedno sa njim preživljava.

Кратко препричати „Процес“ и објаснити значење (дела?)

Једног јутра, двојица стражара, иако није учинио ништа лоше, хапсе амбициозног и
перспективног банкарског службеника по имену Јозеф К. K. je ogorčen i uvređen. Тог дана
је његов 30. рођендан. Уместо да добије доручак који је очекивао, он добија информацију
да је против њега покренут поступак, али да може наставити свој живот по навици. К.
најпре мисли да је дошло до неспоразума, да живи у правној држави и да ће све бити у
реду. Одлази на прво саслушање и показује бунтовност, која ту почиње и ту се завршава,
јер после тога он ни не покушава да нађе право решење за свој проблем. Роман прати
његове сусрете са разним личностима које му говоре о његовом процесу. Он долази до
сазнања да се од лажи гради поредак у свету. Почиње да га испуњава осећање да је у
тамници, иако је на слободи. Вече пред његов 31. рођендан опет долазе двојица и воде га
на изврђење пресуде. Он се најпре буни, а потом их и сам води у каменолом где ће
завршити свој живот. Убијају га ножем „као петао“ ?

ЗНАЧЕЊЕ
U tumačenju Kafkinog „Procesa“ može se poći od upoređivanja sa drugim književnim delom, da
bi se utvrdilo da li se Kafka bavi nekim posebnim problemom ili nečim što je svojstveno prirodi
književnosti. Njegovo delo ima nekih zajedničkih crta sa „Zločinom i kaznom“: Unutrašnje
dileme glavnog junaka, atmosfera sudova, pitanje stvarne i psihičke krivice… Ali, dok
Dostojevski poštuje realističku motivaciju, kod Kafke toga nema, iz realističkog stanovišta
posmatrano - ceo tok procesa je neobjašnjiv. Značenje Kafkinog dela ostvaruje se i na planu
kompozicije, gde se stalnim ponavljanjem sličnih epizoda ukazuje na određenu strukturu. Jozef
K. pokušava da dođe do saznanja o svom procesu, nailazi na ljude koji obećavaju pomoć i na
kraju ne saznaje ništa. Stoga bi se uslovno moglo reći da je svet u „Procesu lud“, a K. razuman,
ali je došlo do novog obrtanja stvari, kada K. mora da prihvati svet kao razuman, a sebe kao
ludog. Da do toga nije došlo, ne bi došlo ni do kazne – K. sam prihvata svoju kaznu i na taj
način se ostvaruje i njegova krivica.
Povezati strukturu sa značenjem parabole pred vratima zakona u Procesu

K. se uvek kreće u krug i to kretanje se odvija na dva osnovna plana: prvi - ponavljanje iste priče
i drugi - K.-ova želja za spoznajom (K. želi da odgonetne zagonetku koja se javlja iznova i
iznova u različitim kontekstima). Istraga u romanu ne napreduje, a razlog tome je stav
optuženog – on optužbu niti prihvata, niti odbacuje. Ovde se zapravo radi o uzaludnom
procesu traženja sopstvene krivice, koji ujedno time postaje i proces osvešćenja. Težnja je
premeštena od spoljšnje ka unutrašnjoj krivici. K.-ov zločin nije etičke, nego spoznajne prirode.

Ovo plus analiza parabole je ceo odgovor

Analiza parabole (pred vratima zakona) u Procesu Parabola predstavlja priču u priči. To je
rezime neshvatljivih situacija koje vladaju u romanu. Kafki je stalo do nerešivosti paradoksa.
U čoveku sa sela koji čeka pred vratima zakona prepoznaje se dvojnik Jozefa K. On je slika
čoveka koji čeka, ali bez ikakvog rezultata. Tragična ironija je u tome što se svako racionalno
traganje za smislom pokazuje besmislenim. Zakon iz priče je paradoksalan i nelogičan. U
pogledu „ulaska u zakon“ imamo dve važne izjave vratara. Prva je da mu sad ne može
dozvoliti pristup, a druga da je taj ulaz određen samo za njega. Sveštenik iznosi različita
tumačenja parabole, a konačni smisao priče nije nimalo jasniji nakon tog tumačenja. Priča
nije tu da razjasni Jozefu njegov položaj nego je to priča o tumačenju. Situacija seljaka pred
vratima zakona je analogna situaciji Jozefa K. i njegovom procesu. Sveštenik je analizirao
koja su sve objašnjenja priče logična, a odbio je da kaže koja su ispravna i da se ne mora
sve smatrati istinitim, već samo nužnim. Cela rasprava priče između Jozefa K. i sveštenika zvuči
paradoksalno. Čitalac „Procesa“ nalazi se u istoj situaciji kao Jozef K. pred sveštenikovom
parabolom. Ta rasprava je ispričana kao tumačenje priče, a ona i nije tumačenje jer ne
daje konačne odgovore. Od priče se očekuje nada i uteha, a ona zapravo nudi spoznaju o laži
na kojoj se svet izgrađuje. Kafkine parabole završavaju se paradoksom, a pouka je namerno
izostavljena, pa značenje ostaje neuhvatljivo. Kafka pokreće probleme, ali ne nudi rešenja!.
K.-ov zaključak glasi da bi laž tada bila kamen-temeljac sveta.
Kafka

Препричано:
Parabola – Pred zakonom stoji vratar, k vrataru dolazi čovek sa sela I moli vratara da ga
uvede unutra, vratar mu kaže da ga sada ne može pustiti unutra, moguće je kasnije. Pošto su
vratnice zakona uvek otvorene, seljak se saginje i gleda, a vratar se smeje govoreći mu da proba
da uđe i pored zabrane, ali da bude svestan da ga čekaju drugi vratari sve jedan od drugog
strašniji. Čovek je razmišljao kako zakon treba da bude dostupan svakome, ali kad vide bolje
vratara u krznenoj kabanici, njegov veliki šiljati nos i retku crnu trakastu bradu, odustade. Vratar
mu daje stolicu da sedne da sačeka, čeka godinama i danima, razgovara i sa bubama na
vratarevom okovratniku, na sve načine pokušava da ga puste unutra, daje mito, a vratar uzima,
ali kaže da uzima to samo da bi čovek bio svestan da nije ništa propustio. ... U toku mnogo
godina čovek skoro neprekidno posmatra vratara. Zaboravlja na druge vratare i čini mu se da je
ovaj prvi jedina prepreka za njegov ulazak u zakon. Prvih godina glasno proklinje zakon, a
kasnije samo gunđa, gubi mu se vid, ali kako se gubi vid svetlost koja dolazi iz vratnica zakona
mu postaje sve jasnija. I razlika u veličini se promenila, sada je vratar mnogo veći od čoveka. Na
kraju pita vratara kako to da za tolike godine niko nije došao sem njega. Vratar se prodere:
Ovde niko drugi nije mogao dobiti pristup, jer je ovaj ulaz bio određen samo za tebe. A
sada idem da ga zatvorim.“

Apsurd, parabola, paradoks

* Onirizam – postupak kojim se snovi predstavljaju kao stvarnost, nema čuđenja

* Groteska Kajzerova (nema smeha, samo straha)

Stil – jasan, bez ukrasa, ravnomeran, informativni, on jezik koristi da njegovom

jednostavnošću i mirnim tonom opiše apsurdne događaje i na taj način ih smesti u oblast
realnog, svakodnevnog. Bez emocija i komentara on odmah neutrališe nestvaran događaj i
čitalac ga odmah prihvata kao realnost.

Neutralan i bezbojan jezik:

1. potencira otuđenost, usamljenost, izgubljenost junaka

2. održava ravnotežu sa neobičnom temom

Perspektiva – pripovedač je neutralan, ... I njihove postupke pisac prikazuje samo onoliko
koliko glavni junak može da vidi (ako je on npr u zatvorenoj sobi kao Gregor Samsa onda
ne zna šta se dešava van nje, može samo da naslućuje i da nagađa).
Nekada se na kraju priče saopštava nešto što pripada pripovedaču jer junak umire. Toga ima u
„Preobražaju“ – prelazak na objektivno izlaganje. Pisac ovo čini da bi pokazao život nakon smrti
junaka – sumorna priča o Gregorovoj sudbini odudara od sveta koji razmišlja o
budućnosti, tako se suprotstavljaju smrt i život.

Još na samom početku Kafka izoluje glavnog junaka od okoline govoreći o događaju koji
menaj dalji tok njegovog života (Gregor se budi kao buba, Jozef K je oklevetan?), i odmah se
ograničava na njegov vidokrug. Tako je i čitalac upoznat sa junakovim slučajem istog
trenutka kad ga i on postaje svestan.

Junak – junak nije politički, religiozno ili nacionalno opredeljen, bez duhovnih je potreba,
bez životnog stava – time se prikazuje i njegova otuđenost i besmislena borba za opstanak.

Likovi su uglavnom usamljeni muškarci, neženje.

Junaci se na samom početku dela suočavaju sa činjenicom da je sigurnost njihovog položaja u

svetu samo iluzija. Njihova svest o svetu (svet kakav oni vide) i objektivni svet ne idu uporedo –
Kafka ih uvodi u svet kakav on zaista jeste (Jozef K je uveden u svet koji mu pokazuje da je
zakon iznad svakog čoveka i da ne može da ima svj život van vlasti; Georg je uvedn u svet gde
postaje buba, što je simbolika njegovog dotadašnjeg života, koji nije video kao takav)

Ne vraćaju se na kraju u prvobitno stanje – osuđeni su na smrt jer ne uspevaju nijednog

trenutka da spoznaju objektivni svet, reaguju mehanički, doživljavaju neuspehe.

Nesrazmera između kazne (smrt) i prosečnosti likova (koji nikako nisu bez mana, ali nisu za
takvo kažnjavanje) daje apsurdni karakter delu. Ta kazna nije doneta zbog toga što su oni
zasita krivi u objektivnom svetu, već zato što tu krivicu na kraju i prihvataju.

- Socijalno tumačenje, ideja – kritika društvenih instiucija kao oblika degradacije

društvenog života i stvaranja otuđenosti pojedinca od društva. Slika totalitarnog režima koji
guši svakog pojedinca. Nemogućnost pristupa pravdi i zakonu (Parobola Pred zakonom).
Kritika samih institucija koje u stvari ne postoje, kritika predstavnika zakona koji su moralno
degradirani, razvratni, podmitljivi, koji čine zatvoreni krug u koji nikome pristup nije
dozvoljen. Marksistički kritičar, Đerđ Lukač, je Kafkina dela video kao odraz društvene
stvarnosti.

- Psihološko tumačenje – preispitivanje sopstvene svesti, samospoznaja, traženje krivice

koja je nametnuta, neizbežna, koja se podrazumeva. Pitanje o granicama i moćima ljudskog
saznanja i mogućnosti da se spozna istina. Večita ugroženost čoveka u svetu, nemogućnost da
nađe izlaz iz lavirinta sopstvenog života – čovekov život je „proces“ iz koga ne može da se
izvuče, već ga prihvata kao neminovnost.

Kafkine parabole završavaju se paradoksom, a pouka je namerno izostavljena, pa značenje

ostaje neuhvatljivo.
- „Stvarnu vrednost dobrog toka jednog procesa mogu imati poštene ljudske veze“, kaže Jozefu
K. slikar Titoreli, dok ga uvodi u lavirint sudske mašinerije.

- Nepobitna je tvrdnja da je imaginarna država i njena „pravičnost“ predstavljena krajnje

negativno. Sud i sve što ima veze sa njim ima gotovo demonske crte - naslov sudijine knjige ne
vidi se od prašine, sudski službenici se guše na svežem vazduhu jer su navikli na zagušljivi
kancelarijski vazduh, stražari su krajnje neljubazni prema K.-u... S druge strane, država se
pridržava pravnih i pravednih normi do najsitnijih detalja - stražari koji su bili neljubazni prema
K-u se bičuju, K. može izabrati dan za saslušanja s obzirom na zauzetost u firmi, određuje mu se
gospoda za pratnju do preduzeća da bi njegov dolazak bio što manje upadljiv...

- Ipak, izvesna logičnost hapšenja da se primijetiti u početnim stranama romana . Pre svega, na to
ukazuje sam pripovedač kada tvrdi da „mora da je Jozefa K. neko oklevetao, jer je jednog jutra
bio uhapšen iako nije učinio nikakvo zlo“.

- Pitanje krivice obrađeno je u romanu sa posebnim akcentom. Iako Jozef K. nije ništa skrivio,
njegova krivica se sama razvija tokom romana. Nagoveštaj krivice imamo na kraju dela – stid I
sramota koji obuzimaju K. Gubitak javnog I privatnog – sudi se privatnom životu.

Pitanje krivice: odnos zločina I kazne

Preobražaj – zločin: Gregor Samsa nije živeo život dostojan čoveka;

kazna: pretvorio se u insekta

Krivica evoluira. Za krivični postupak nisu potrebni dokazi, oni mogu nastati u samom
postupku, krivica nije datost - ona nastaje.

- K. samo za trenutak postaje svestan koliki je put prešao od nesputanog mladog čoveka iz sale
za saslušanje do situacije u kojoj odlazi sa običnom slikaru-prosjaku sa preporukom, od njega
kupuje onoliko slika koliko mu ovaj nudi, da bi, zauzvrat, saznao koja od tri nužna zla želi
izabrati za sebe –

1. potpuno oslobođenje (slučaj sa ovim ishodom se, pritom, ne pamti, „ali ga je moralo biti“),

2. delimično oslobođenje

3. odugovlačenje.

- „Ljubavne veze započinju u „Procesu“ i drugim Kafkinim djelima većinom polnim aktom.
Slučajno, nasilno, neodoljivo. Sve ostalo spada u epilog. Nešto brutalno, proračunato krije se u
erotičnim situacijama. Nedostaje duševna veza“.

- Niko ne saznaje više od onoga što treba da zna

- Proces se odvija tako da se dobija utisak da je to normalan tok života.

- Revolt koji se javlja ponekad u toku procesa, nikad ne postaje delotvoran, ne pretvara se
u akciju.

Kafkina slika sveta bliska je antiutopijskoj.

K. želi konačno razrešenje, ali dobija samo različita tumačenja. Sveštenik mu kaže: „Ja ti
iznosim samo mišljenja koja o tome postoje. Ne treba da se ne njih suviše osvrćeš. Taj spis se ne
može izmijeniti, I mišljenje o kojima ti govorim često su samo izraz očajanja zbog te
nemogućnosti.“ K. zahteva da mu se bar kaže šta je od svega toga istinito, na šta mu sveštenik
odgovara da se ne mora sve smatrati istinitim, već samo nužnim. K.-ov zaključak glasi da bi laž
tada bila kamen-temeljac sveta.

… Ali, dok Dostojevski poštuje realističku motivaciju, kod Kafke toga nema, iz realističkog
stanovišta posmatrano ceo tok procesa je neobjašnjiv. Ginter Andres ovo objašnjava postupkom
obrtanja uzroka I posledice, što stvara apsurd: optužba izaziva krivicu, kazna je pre osude,
poznavanje drugih je pre upoznavanja.

Značenje Kafkinog dela ostvaruje se I na planu kompozicije, gde se stalnim ponavljanjem sličnih
epizoda ukazuje na određenu strukturu, koja podrazumeva pokušaj, nadu I slom očekivanja.

…a sebe kao ludog. Da do toga nije došlo, ne bi došlo ni do kazne – K. sam prihvata svoju kaznu
I na taj način se ostvaruje I njegova krivica.

K. se uvek kreće u krug I to kretanje se odvija na dva osnovna plana:

1) Ponavljanje iste priče

2) K.-ova želja za spoznajom – K. želi da odgonetna zagonetku koja se javlja u više
pjavnih oblika iznova I Iznova u različitim kontekstima. Pravo značenjeKafka ne izražava
zato što ga ne zna, a ne zna ga zato što ga nema.
Istraga u romanu ne napreduje, a razlog tome je stav optuženog – on optužbu niti prihvata, niti
odbacuje. Ovde se zapravo radi o uzaludnom procesu traženja sopstvene krivice, koji ujedno
time postaje I proces osvešćenja.

Smrt Jozefa K. je takođe višeznačana, jer njega očajanje obuzima tek kada odustane od
istrage: može se shvatiti kao posledica toga što je on sam prihvatio svoju presudu kada je
prestao sa traganjem.

- проблем апсурда –

Preobražaj" počinje potpudno apsurdnom situacijom - trgovački putnik, Gregor Samsa,

probudivši se, shvata da se pretvorio u ogromnu bubu. Oseća se čudno, nelagodno mu je jer ne
vlada u potpunosti svojim pokretima. Osim toga, jedino što ga muči je činjenica da nije otišao
na posao i da će mu na tome biti zamereno. ….. U njima nalazi nadu, a nada stoji u
suprotnosti prema rezignaciji apsurdnog čoveka. Nadu vidimo u pomirljivosti sa kojom Gregor
Samsa gleda na svoj preobražaj. Kafkin junak (ne samo Samsa, ovo važi za Kafkine junake
uopšte) ne sumnja u smislenost onoga što mu se dogodilo, ne vidi apsurdnost situacije u kojoj
se našao. Ne, to se njega ne tiče; svet funkcioniše besprekorno i za svaku čudnovatost se može
naći valjan uzrok.

- проблем ониричног романа - Pripovetka ,,Preobrazaj"- san prestavljen kao stvarnost!, a moze
se I ceo Proces posmatrati kao san

Ониризам – у уметности покушава да опише свет који се не може опазити чулом вида,
али за који се зна да постоји. У књижевности се односи на мотив сна који се обрађује у
неком остварењу, било да се ради о поезији, било о прози. Може означавати и поступак
којим се снови приказују као да су стварни (Кафка).

PARABOLA PRED VRATIMA ZAKONA – je “priča u priči”, kakvih ima u svim Kafkinim
romanima ( Terezin izveštaj u “Americi”, Olgin detaljni opis porodične situacije u “Zamku”),
jedna sažeta pripovest koja, u odnosu na celinu dela, poseduje funkciju epske integracije.
Tako je, po svom formalnom ustrojstvu, ali I po svojoj idejno-sadržajnoj koncepciji, priča o
čoveku pred vratima Zakona, rezime neshvatljivih situacija što vladaju svetom romana koji je u
potpunosti omedjen granicama junakovog vidjenja, jer ovaj I nije ništa drugo do personificirana
svest.

I priča o vratima zakona ima zgodnu analogiju u stvarnom svetu. Uzmimo da je Zakon neki viši,
transcendentni poredak, koji obično zovemo Božijim zakonom. Postoje dokumenti, sveti spisi
raznih konfesija - sve je dostupno običnom čoveku, ali ovaj se retko kad usudi da čita, još ređe
da tumači, a tek poneki pojedinac taj zakon traži u sebi. U isto vreme, postoji nebrojeno mnogo
posrednika, sveštenstvo pozvano da tumači zakone, tako da slobodan čovek često zaboravlja da
je slobodan, da čitava organizacija postoji da bi mu ulila pobožni strah i da često članovi te
organizacije (a to su upravo oni niže rangirani sveštenici sa kojima narod dolazi u neposredan
kontakt) o zakonu znaju taman toliko koliko ovaj vratar ili neki od stražara koji su uhapsili
Jozefa K.

Sve ovo ne mora striktno da se primeni na crkvu - u moderno doba ateizam je veoma
rasprostranjen i među nemislećim svetom - zato postoje razne spiritualne vođe, ulogu sveštenika
preuzima svako ko ima ambiciju da posreduje između čoveka i njegove duše. Ma koliko ovo
paradoksalno zvučalo, većina ljudi traži mir van sebe, umesto u sebi, i ne samo da prihvata, nego
čak traži posrednike na tom putu.

 Podsetimo se kakav je bio njegov položaj pre "hapšenja" - visoko pozicionirani

birokrata, savršeno uklopljen u sistem koji, po njemu, besprekorno funkcioniše.
 PROCES osnovna znacenja

Шта је то бити упетљан у процес и шта је то процес? Процес је судница, животна прича. Главни
јунак би требало да оправда свој живот. Његова основна грешка је што он одбија да учествује у
процесу, што тврди да није упетљан, а свакако је упетљан. Главни хибрис Јозефа К. је можда што он
полази од идеје да није крив, а чим је жив он има кривицу. То је као неки првобитни библијски
грех. Уместо што троши време одбијајући процес требало би да га прихвати и да радећи на својој
кривици макар покуша да је смањи. У основи, то је религиозно питање. Јозеф К. је у најбољим
годинама, њему је досадно да не живи живот и да се бави својом кривицом. Управо тиме је крив,
што не припрема своје оправдање. Постоје три начина да се оправда кривица. У сваком случају,
кривице не може да се ослободи нико. Прво, могу стално да се пишу оправдања и иде на суд и да се
стално привремено ослобађа кривице и тако до краја живота. Постоји и потпуно ослобађање
кривице, али не постоји податак да је неко то успео. Јозеф К. неће да се бори већ хоће да не буде
крив а то је једино немогуће. Питање је ко је велики суд. Иако ове ствари имају доста
религиозних основа, велики суд – Бог модерног света, постаје невидљиви систем. У том смислу, то је
прича о тоталитарном уређењу. Врло потанко и са дозом фантастике у сликама које личе на
сновиђење описан је тај систем. Говоримо о сновиђењу јер су у систему који прави процесе ствари
изокренуте, поремећене и необјашњиве – као у сну. Мешају се велико и мало, пре и после и сл.

1. Preobrazaj prepricavanje I znacenja

PREOBRAŽAJ … nikad nije zakasnio, nikad odsustvovao s posla. Opomenula ga je

najpre majka, a zatim otac I sestra da je četvrt do sedam I da mora da ustane. Pokušavao
je na sve načine da, ali nije išlo(valjda što je bio neobično širok). U sedam I deset se
začulo zvono, to je bio prokurista lično. Stao je kod zaključanih vrata I tražio objašnjenje.
Majka se zabrinula I stalno ponavljala da mu nije dobro. Poslala je Gretu (sestru) po
doktora I bravara. Gregor je s velikim naporom uspeo da se baci na pod, dovuče do vrata,
uspenje I otključa. Ugledavši ga, prokurista se zabezeknuo, majka se srušila na pod, a
otac, sa neprijateljskim izrazom stisnu pesnicu, kao da hoće da ga gurne nazad u sobu, ali
zaklopi oči I poče da plače.Gregor je pokušao da objasni prokuristi da će brzo da se
spremi I uhvati voz u osam, ali je ovaj počeo da uzmiče ka izlazu. Krenuo je za njim I
izašao u predsoblje. Otac desnom rukom zgrabi štap, koji je prokurista zaboravio, a
levom novine I poče da tera Gregora u njegovu sobu. Pošto je bio velik I nezgrapan, nije
mogao lako da se vrati, ali otac mu je zadao snažan udarac I on polete krvareći u dubinu
svoje sobe. Otac zalupi vrata štapom I sve se utiša. Tek u suton Gregor se probudio iz
teškog sna. Polako je počeo da se navkava na svoje telo. Sestra je počela da ulazi u
 njegovu sobu, donosi hranu, sredjuje je. Plašila se, ali je ulazila kad se on sakrije ili
spava. On je osluškivao njihove razgovore, sve razumeo, iako su oni mislili suprotno.
Gregorova porodica je doživela poslovnu nesreću, I to je bio razlog što je on posvetio
život njihovom izdržavanju. Niko drugi nije radio, a on je uspevao da podmiri troškove
porodice. Vremenom je nestalo njihove topline I pažnje, jedino je sestra bila bliska s
njim. On je planirao da je upiše na studije violine jer je bila vrlo talentovana, ali je sad to
bilo nemoguće. Da bi mu olakšala kretanje, Greta je odlučila da skloni sav nameštaj iz
njegove sobe. Pozvala je I majku da joj pomogne. Ali Gregoru se činilo da se zaboravlja
na njegov predjašnji život I reši da spase jednu sliku na zidu, priljubivši se uz nju. Kad ga
je majka spazila, onesvestila se. Dok se Greta bavila njome, on je otrčao u susednu sobu.
U tom nailazi otac u uniformi, iznenadjen prizorom, počinje da bombarduje Gregora
jabukama. Jedna se zarila u njegova ledja I teško ga ranila. Izgubio je mnogo od svoje
pokretljivosti. Vrata su uveče ostajala otvorena sat-dva, I on je mogao da sluša razgovore
svoje porodice, sad ne više tako živahne. Majka je sad morala da šije za neku
galanterijsku radnju, sestra se zaposlila kao prodavačica, a otac je donosio doručak
malim bankarskim činovnicima. Počeli su I porodični nakit da prodaju. Gregor je sve
manje spavao. Pomišljao je da uzme porodične stvari u svoje ruke, a zatim bi ga obuzeo
bes zbog loše nege I nebrige za njega. Izdali su Gretinu sobu trojici kirajdžija. Čuvši
Gretu kako svira, pozvali su je u sobu, ali su bili razočarani onim što čuju. Dok je Gregor
iz prikrajka uživao u muzici, oni, spazivši ga, počeše da viču I prete. Greta nije više
mogla da podnese bratovljevo prisustvo, I želela je da on umre. I Gregor se s tim složio.
Sledećeg jutra služavka ga je našla mrtvog. Njih troje je selo za sto I napisalo pisma
svojim poslodavcima, a zatim se tramvajem odvezoše u polje izvan grada, pričajući o
svojim prihodima (koji su bili obećavajući) I Gretinoj udaji.

ZNAČENJE

Prica cesto povezuje sa biografijom pisca i podacima iz dnevnika koji je vodio,jer je i sam bio u
teskim i slozenim odnosima sa porodicom,narocito sa ocem,kao i njegova usamljenost i
izolovanost u zivotu.

Pripovedni postupci u Procesu i Preobrazaju?

Kafkin svet se priblizava fantastici, ali ipak nije fantastican- to je svet apsurda i paradoksa.
Kafkina dela otvaraju mnostvo pitanja, ali ne daju odgovore na njih. Potencira neusaglasenost
izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg;postavio jelogicka pravila, koja se ne mogu preneti sa
unutrasnjeg sveta na spoljasnji(na primer, junak je uhapsen-a ne ide u zatvor, pogubljen je-a da
nije doneta presuda o krivici) Bajkoviti elementipreplicu se sa realnim. …(Npr Jozef K. prvo
stupa u seksualne, pa tek onda u ljubavne veze) Paradoks cesto prelazi u grotesku. Obrce se
princip logike zapleta. Citav "Proces" pociva na apsurdu. …kruzno kretanje, kao simbol
uzaludnosti i beznadja. Licno i objektivno se stapa u 'Procesu"...
Čak ni to što Jozef K. na početku romana odbacuje i suđenje, i mogućnost krivice, a na kraju
postaje saučesnik u sopstvenom smaknuću, ne može se objasniti ni psihološkim razvojem, ni
psihološkim slomom. U pitanju je određeno saznanje, a ne razvoj ličnosti: u poslednjoj glavi
romana vidimo da K. poseduje znanje (gotovo da sam u iskušenju da napišem - informaciju) koje
na početku nije imao. U tom smislu, bitno je primetiti preokret koji se dogodio prilikom K.-ovog
razgovora sa sveštenikom u IX glavi Procesa. Tu stoji i jedna rečenica za koju bi psiholozi mogli
da se uhvate: K. se osetio napuštenim.

Krivica Jozefa K.

Najsloženije pitanje u romanu Proces tiče se K.-ove krivice. Pouzdano možemo zaključiti da

je ta krivica u najtešnjoj vezi sa, sa jedne strane, K.-ovim nepoznavanjem Zakona, i sa druge
strane, sa odsustvom samokritike i preispitivanja svoje prošlosti (ne u krivično-pravnom, nego u
jednom suštinskijem vidu).

Jozef K. sve do razgovora sa sveštenikom pokazuje težnju da sve dovede u red, tj. da učini da
sve bude baš onako kako je bilo pre hapšenja. Ne samo to, nego i taj incident dovodi u vezu sa
tim što se tog jutra nije ponašao na uobičajen način, tj. razumno. Usput priznaje stražarima da ne
poznaje zakon.

K.-ova krivica se može dovesti u vezu sa Kafkinim razmišljanjima o prvobitnom grehu. S tim u
vezi, u IX poglavlju Jozef K. kaže svešteniku: Ali ja nisam kriv. (...) To je zabluda. Kako čovek
može uopšte da bude kriv? Ta mi smo svi ljudi, i svi smo jednaki. Zatim kaže da će još potražiti
pomoć, a sveštenik mu odgovara: Ti isuviše tražiš tuđu pomoć, naročito kod žena. Istina, K. se
previše oslanjao na žene, kao da je planirao da se domogne spasenja putem seksa. On liže
Fraulajn Birstner kao žedna životinja, upušta se u erotske odnose sa Leni, bolničarkom advokata
Hulda, i sa ženom sudskog poslužitelja, pretpostavljajući da su poslednje dve veoma uticajne i da
će mu pomoći u procesu.

Dok ga vode na pogubljenje, K. shvata: Uvek sam hteo da sa dvadeset šaka zgrabim svet, i to još
za cilj koji nije za odobravanje. To je bilo pogrešno. Video je gospođicu Birstner, koja za njega
znači opomenu. Kakva je to opomena? Šta je to tako posebno kod gospođice Birstner?
Jednostavno je - ona je slobodna! Ona je jedina ličnost sa kojom K. dolazi u kontakt koja ne
pripada sudu. Istovremeno, protiv nje se ne vodi nikakav proces. Za Jozefa K. ona predstavlja
opomenu, za nas - izraz Kafkine nade da je spasenje ipak moguće. Ni božanstvena, ni ljudska
- Proces je egzistencijalistička komedija? koja, uprkos porazu koji doživljava protagonista, ne
poriče mogućnost spasenja.

ne zaobiđemo u širokom luku mogućnost poređenja ovog suda sa institucijom crkve. U samom
tekstu ima mnogo osnova za takvo poređenje, štaviše - posmatrane iz tog ugla, mnoge situacije i
objašnjenja u romanu prestaju da deluju apsurdno.
Najočigledniji primer je kazivanje Titorelija (koji je, moramo naglasiti, prva ličnost koja Jozefu
K. govori o sudu, ne pokušavajući pri tom da ga obmane) - on govori o mogućim ishodima
svakog procesa. Čovek, dakako, može biti osuđen; postoji i mogućnost oslobađanja, ali postoje
tri vrste oslobađanja: pravo oslobađanje (koje je jako teško, gotovo nemoguće postići, koje
samo retkima polazi za rukom, o čemu se u stvari i nema saznanja, jer svaki trag o procesu u
tom slučaju biva izbrisan), prividno oslobađanje (koje proglašava niži sud i koje ne
podrazumeva brisanje procesa, tako da čovek jednog dana  ponovo  može da bude uhapšen) i
odugovlačenje (veštačko zadržavanje procesa u određenom stadijumu kako do presude uopšte
ne bi došlo).

Preobrazaj - Ako ćemo pravo, Gregorov život se nije drastično promenio, bar ne na
gore. Na sledećim stranama saznajemo da se ovaj mladić preko svake mere žrtvovao
za svoju porodicu, naivno verujući da se ona nalazi na rubu finansijske propasti i da
su mu roditelji bolesni i nesposobni da zarađuju. Dobar i požrtvovan sin je ustajao pre
zore, provodio naporne dane na putu, bez ikakvog oduška, da bi njegova porodica
mogla da živi u velikom stanu sa poslugom. Nakon Gregorovog preobražaja se
ispostavilo da nije bilo potrebe za tim, da otac ima ušteđevinu, da su svi sposobni da
rade, da im ne treba posluga i da im je stan prevelik, te da treba da nađu manji čim se
otarase Gregora koji je, kao neupotrebljiv, postao suvišan. Olakšanje dolazi na kraju,
Gregor je, od posledica gladi i rane koju mu je zadao otac pogodivši ga jabukom,
"crk'o", kako reče bedinerka koja ga je, da bi utvrdila smrt, odgurnula metlom, a za
porodicu dolaze bolji dani, pravi happy end!

1. Објаснити наративне поступке у Процесу Ф. Кафке

Na samom početku se susrećemo sa nečim što bismo, s određenom rezervom, mogli nazvati
tipičnom kafkijanskom situacijom: uz obaveštenje o, u najmanju ruku, neobičnom (uistinu
alogičnom) događaju ide naivno, savršeno zdravorazumsko objašnjenje od kog se do kraja ne
odustaje, iako događaji o kojima se pripoveda nemaju veze sa zdravim razumom.

Redukcija pripovedačke svesti

ubijaju ga u ime Zakona; K. im dopušta.

 Podsetimo se kakav je bio njegov položaj pre "hapšenja" - visoko pozicionirani

birokrata, savršeno uklopljen u sistem koji, po njemu, besprekorno funkcioniše.