Сергеј Јесењин

ЦРНИ ЧОВЕК

Пријатељу мој, пријатељу мој,

болестан сам много, много!
Сам не знам откуда дође овај бол.
Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,
ветар изнемого,
ил’ што ко он шуму у септембру,
Пустоши и мозак — алкохол.

Глава моја маше ушима,

ко крил’ма птица бледа.
На врату су јој ноге
што губе све више моћ.
Црни човек
црни, црни.
Црни човек
на кревет ми седа.
Црни човек ми не да —
да заспим сву ноћ.

Црни човек
вуче прстом по одвратној књизи
и, мрмљајућ нада мном
ко над умрлим монах,
чита ми живот
о пробисвету и некој кулизи,
задајућ души тугу и страх.

Црни човек,
црни, црни!
— Почуј, почуј —
мрмља ми и вели —
много је у књизи
мисли без мана.
Тај човек је
живео у земљи
најодвратнијих
хуља и шарлатана.

У децембру, у земљи тој

снег је ђаволски чист,
и мећаве почињу
прела, без једа.
Био је тај човек авантурист
велики
и првога реда.

1
Био је диван,
уз то поета,
мада с невеликом

ал’ озбиљном снагом,

и неку жену
од преко четрест лета,
звао је лафицом
и својом драгом.

"Срећа је — збораше он —
вештина ума и руку.
Све невеште душе
несрећне су, ко цветови.
Не мари ништа,
што велику муку
задају скрхани
и лажни гестови.

У олуји, у бури,
крај недаћа свих,
уз тешке губитке
и уз тугу клету
бити насмејан, природан, тих —
највећа је уметност на свету."

— Црни човече!
Доста. Каква шала!
Не забадај свуд нос,
и зато не преседај!
Нашто ми живот
песника од скандала!
Другом ти то, брајко,
читај и приповедај.

Црни човек ме гледа,

упорно поглед му куља.
Већ је и скрама плава
тихо на очи пала, —
ко да ми рећи жели,
да сам лопужа, хуља,
која је немилосрдно
некога опљачакала.
---------
Пријатељу мој, пријатељу мој,
болестан сам много, много!
Сам не знам откуда дође овај бол.
Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,
ветар изнемого,

2
ил’ што ко он шуму у септембру,
пустоши и главу — алкохол.

Ноћ, пуна мраза.

Раскршћа покој глув.
Сам сам крај окна,
не чекам ни госта, ни друга.
Сву раван покрио
кречњак пртинаст, сув,
и дрвета, ко коњаници,
у врту стоје сред круга.

А негде птица плаче,

ноћна, злослутна, бледа.
Дрвени витези сеју
копитом топот лак.
И опет онај црни
у наслоњачу ми седа,
подигнув свој цилиндер
и забацив немарно фрак.

— Почуј, почуј! —
Кркља ми у лице и клима,
и нагиње се
све више, погледом прати. —
Не видех никога досад
међ подлацима
да тако непотребно
од несанице пати.

Ах, рецимо, грешим!

Јер месечина је "бона".
Зар још додати нешто
свету сна, уз мимику?
Можда ће округлих бедара
тајно доћи "она",
да јој читаш своју
трулу и тешку лирику.

Ах, волим песнике!

Диван свет и свита.
У њима увек налазим
романе знане и болне —
како чупавој студенткињи
дугокоса рита
прича о световима,
дршћућ од страсти полне.

Не знам, не памтим,

3
у једноме селу,
можда у Калуги,
Рзјану, сну, јави,
живљаше малишан
у кући сељачкој
жутих власи
и очију плави'...

И порастао је,
уз то поета,
мада с невеликом,
ал’ озбиљном снагом,
и неку жену
од преко четрест лета,
звао је лафицом
и својом драгом.
 — Црни човече!
Ти си гост страшна соја.
О теби кружи давно
та слава мрска.
Бесан сам, разјарен,
и лети палица моја
право у њушку
да му нос размрска.
----------
----------
----------
Умро је месец.
Свитање у окну дрема.
Ах, ти, ноћи!
Шта испреде, као ала?
Под цилиндром сам.
Никога са мном нема.
Сам сам ...
и парчад огледала ...

ПИСМО МАЈЦИ

Јеси л' жива, старичице моја?

Син твој живи и поздрав ти шаље.
Нек увечер над колибом твојом
Она чудна светлост сја и даље.

Пишу ми да виђају те често

због мене веома забринуту
и да идеш сваки час на цесту

4
у свом трошном старинском капуту.

У сутону плавом да те често

увек исто привиђење мучи:
како су у крчми фински нож
у срце ми заболи у тучи.

Немај страха! Умири се, драга!

Од утваре то ти срце зебе.
Тако ипак пропио се нисам
да бих умро не видевши тебе.

Као некад, и сада сам нежан,

и срце ми живи само сном,
да што при побегнем од јада
и вратим се у наш ниски дом.

Вратићу се кад у нашем врту

рашире се гране пуне цвета.
Само немој да у рану зору
будиш ме као пре осам лета.

Немој будит' одсањане снове,

нек' мирује оно чега не би:
одвећ рано заморен животом,
само чемер осјећам у себи.

И не учи да се молим. Пусти!

Нема више враћања ка старом.
Ти једина утеха си моја,
светло што ми сија истим жаром.

Умири се! Немој да те често

виђају онако забринуту,
и не иди сваки час на цесту
у свом трошном старинском капуту.

PISMO ZENI

Vi se sećate.
Da, vi se svega sećate,
Kako sam stajao
Uza zid netremice,
A vi se uzrujano po sobi šećete
I nesto ostro
Bacate mi u lice.

5
Govorili ste
O rastanku, jer patite,
Jer vam se smučio
Moj život prljav,
Da je već vreme da se poslu vratite,
A moj udes,
Da sve dublje srljam.

Voljena moja!
Niste me voleli.
Vi niste znali, u svetu sto vrvi
Bejah kao konj pod konjanikom smelim,
Mamuzan i zagnan do krvi.

Vi niste znali
Da usred tog blata,
U životu sto biju vetrovi,
Zato se mucim, sto ne shvatam,
Kuda nas nose sudbe tokovi.

Licem u lice,
Lice se ne vidi.
Veliko se vidi na ostojanju.

Kad more kipi od hridi,

Brod je u kukavnom stanju.
Zemlja je brod!
Odjednom neko
Velicanstveno brod upravi
U pravi orkan bure, preko,
K novom životu, novoj slavi.

Ali ko od nas na palubi golemoj

Padao nije, uz psovke i bljuvanje?
Malo je iskusnih, sto nemo
I junacki podnose ljuljanje.

Tada i ja
U divljoj buci,
Al zrelo znajuci znanje,
Sidjoh na brodsko dno u muci,
Da ne gledam ljudsko povracanje.
To dno je bilo,
Ruska krčma, dim.
I ja nad casom klonuh u miru,
Da, ne pateci ni za kim,

6
Utopim sebe
U pijanom viru.

Voljena moja!
Muci sam vas,
Videla se seta
U oku sto zebe,
Dok sam naocigled sveta
U skandalima tracio sebe.

Ali niste znali

Da usred tog blata,
U životu sto biju vetrovi,
Zato se mucim, sto ne shvatam
Kuda nas nose sudbe tokovi.

ПЕСМА О КЕРУШИ

Јутрос рано где стрн шуми, лупка

где се бели трска у гугути
седморо је оштенила кучка
седморо је оштенила жути

До у сумрак грлила их нежно 

и лизала низ длаку што руди, 
и сливо се млак сок неизбежно 
из тих топлих материнских груди.

А увече, кад живина јури 

да заузме мотке, ил' прут јак, 
изишо је тад домаћин тмури 
и сву штенад потрпо у џак.

А она је за трагом трчала, 

стизала га, као кад уходе... 
И дуго је, дуго је дрхтала 
незамрзла површина воде.

При повратку вукућ се по тмини 

и лижући зној с бедара лених, 
месец јој се над избом учини, 
као једно од кучића њених.

Зурила је у свод плави, глатки, 

завијала болно за својима, 
а месец се котрљао танки 
и скрио се за хум у пољима.

7
Немо, ко од милошти ил' среће, 
кад јој баце камичак низ брег, 
пале су и њене очи псеће
као златни сјај звезда у снег.

STO SAM, TKO SAM

Sto sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar, 

Ciji pogled gasne u magli i memli, 
Zivio sam kao usput, ko da sanjam, 
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji. 

I tebe sad ljubim po navici, dijete, 

Zato sto sam mnoge ljubio, boleciv, 
Zato usput, ko sto palim cigarete, 
Govorim i sapcem zaljubljene rijeci. 

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit cu", 

A u dusi vazda ista pustos zraci; 
Ako dirnes strast u covjekovom bicu, 
Istine, bez sumnje, nikad neces naci. 

Zato moja dusa ne zna sto je jeza 

Odbijenih zelja, neshvacene tuge. 
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo, 
Stvorena za me i za mnoge druge. 

Ali, ako trazeci neku srodnu dusu, 

Vezan protiv zelje, utonem u sjeti, 
Nikad necu da te ljubomorom gusim, 
Nikad necu tebe grditi ni kleti. 

Sto sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar, 

Ciji pogled gasne u magli i memli, 
I volim te usput, ko da sanjam, 
Kao mnoge druge na toj zemlji. 

Jesenjin (iz "Ispovest Huligana")

8
TI NE VOLIS I NE ZALIS MENE

Ti ne voliš i ne žališ mene,

nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,

riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela

ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,

plahovita bješe ljubav vruća--
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene

da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći

u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći

ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
"Dobro veče",tiho ćeš mi reći.
"Dobro veče, miss", i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,

duše bit će smirene posvema --
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.