VREDNOVANJE ZNANJA I OCENJIVANJE UČENIKA

U sistemu vaspitanja i obrazovanja, praćenje, proveravanje i vrednovanje, odnosno procenjivanje znanja ima poseban položaj kao deo od suštinskog
značaja. O tome govori činjenica da je ocenjivanje formalno regulisano posebnim propisima, da postoji posebna naučna disciplina (dokimologija) koja
se bavi pitanjima procenjivanja znanja, kao i da budući i sadašnji nastavnici imaju obavezu izučavanja problema ocenjivanja, a svi nastavnici tokom
rada obavezu proveravanja i usavršavanja sopstvenih merila procenjivanja znanja i davanja ocena.
 
Proveravanje i procenjivanje znanja ima višestruku ulogu. Nastavnicima omogućava da saznaju u kojoj meri su učenici usvojili nastavne sadržaje i
stekli određena znanja i da dobiju povratnu informaciju o svom nastavnom radu, o primenjenim nastavnim metodama i oblicima rada, e kako bi mogli
da ga eventualno poboljšaju. Obzirom da je ocenjivanje uspeha učenika stalan obrazovno-vaspitni postupak, način rada nastavnika je na stalnoj proveri.
 
Ocena nije samo konstatacija znanja, ona ima, osim pedagoških, posebne psihološke, socijalne i druge implikacije. Učeniku se ocenjivanjem omogućava
da dobije povratnu informaciju o svom radu, iskazanom znanju i zalaganju i da otkrije vrednost metoda učenja i svogangažovanja u ostvarenju školskih
zahteva. Ocenjivanje, a ne samo ocena, ima svojevrsnu motivacionu ulogu u javljanju ili naglašavanju određenih motiva, povećanju nivoa aspiracije i
planiranju narednih aktivnosti. Osim toga, ocenjivanje je jedan od možda presudnih faktora školske sredine koji utiču na formiranje osobina ličnosti,
prvenstveno na izgrađivanje odgovarajuće slike o sebi, zatim osećanja sigurnosti, kompetentnosti i samouverenosti. Ocenjivanje i školske ocene imaju i
širi uticaj na afirmaciju učenika u svom odeljenju i školi, među školskim drugovima i nastavnicima, u porodici, od roditelja a i od ostalih poznanika.
Ocene imaju dalekosežni socijalni uticaj obzirom da određuju moguđnost izbora određene škole, fakulteta, zanimanja, stipendija i povlastica, a time i
društveni i materijalni položaj pojedinca.
 
U aktuelnoj vaspitno-obrazovnoj praksi u upotrebi je nekoliko metoda proveravanja i ocenjivanja koje pored nesavršenosti i nedostataka imaju
upotrebnu vrednost:
o       Usmeno proveravanje se veoma široko primenjuje u procenjivanju znanja, najčešće se odvija kao individualni razgovor sa učenikom.
o       Pisano proveravanje se odnosi na proveravanje znanja učenika pri čemu se zahteva pisani odgovor u obliku domaćeg, školskog, kontrolnog ili
obaveznog pismenog zadatka.
o       Praktično proveravanje je proverananje praktične primene određenog znanja, veštine ili navike kroz izradu praktičnih ili grafičkih radova.
o       Testovi znanja služe za proveru znanja učenika i mogu biti formalni, standardizovani ili neformalni, školski, prigodni. Takože, mođemo
razlikovati normativne testove znanja kojima se utvrđuje koliko je stečeno znanje u poređenju sa populacijom ( kao što je PISA test)i kriterijske
 testove koji utvrđuju šta je od vaspitno-obrazovnih ciljeva i gradiva usvojeno.
 
Ocene se mogu izražavati kvantitativno, numerički, zatim kvalitativno, odnosno opisno i rangiranjem ili analitički.Nadam se da se u skorijoj budućnosti
planira opisno ocenjivanje, kvalitativno  procenjivanje postignuća svakog pojedinačnog učenika iz što više nastavnih predmeta.
 
Kriterijumi ocenjivanja uspeha učenika iz nastavnog predmeta su: vrsta, obim i nivo usvojenih znanja, umenja i veština u odnosu na propisane
nastavnim planom i programom za predmet, razred, obrazovni profil, odnosno vrstu škole, što se objavljuje u Prosvetnom glasniku. da bi proveravanje i
ocenjivanje imalo pravilan efekat, nužno je da nastavnikova procena znanja učenika bude tačna, objektivna i pouzdana. Jedino u tom slučaju neće biti
neopravdanih posledica od dobijene ocene.
 
Postoje tri grupe činilaca koje rezultiraju subjektivnim ocenjivanjem:
1.  Činioci koji potiču od učenika i koji se odnose na njegove verbalne i druge sposobnosti i način ekspliciranja odgovora.
o       Učenik sa izraženim verbalnim faktorom i fluentnošću, koji se lako i tečno izražava ostavlja bolji utisak i najčešće dobija bolju ocenu.
o       Inteligentniji učenici su u stanju da prate reakcije nastavnika i brzo se ispravljaju u odgovorima i često su uspešniji u odnosu na trud koji ulažu.
o       Kvalitet odgovora zavisi i od trenutnog zdravstvenog i emocionalnog stanja učenika. Jače uzbuđenje i napetost pri odgovaranju, naročito
usmenom, poznatije kao trema, najčešće izaziva nesigurnost, emocionalnu blokadu i trenutno zaboravljanje.
o       Fizički izgled učenika može da utiče na ocenjivanje. Pokazuje se da su lepša, urednija, simpatičnija deca u povoljnijem položaju.
o       Interakcija učenika i nastavnika, odnosno u kakvom su odnosu stav učenika prema nastavniku i stav nastavnika prema učeniku svakako utiče na
subjektivnost ocenjivanja
2.  Činioci koji potiču od nastavnika, koji su najbrojniji i koji najviše utiču na subjektivnost ocenjivanja:
lična jednačina ili lična praksa ocenjivanja – tendencija neopravdanog podizanja ili spuštanja kriterijuma i davanje pretežno niskih ili pretežno
visokih ocena koja je posledica stalnih ili povremenih uzroka. Na smisao lične jednačine može uticati pol nastavnika i stav prema ocenjivanju i to tako
što su žene, kao i nastavnici sa negativnim stavom prema ocenjivanju skloniji davanju nižih ocena. Na ličnu jednačinu utiče i specifično lično shvatanje
nastavnog procesa, takozvana „lična filozofija“ i shvatanje o navodnoj „važnosti“ predmeta, kao i stil ponašanja nastavnika i odnos prema učenicima –
demokratski, autokratski i  laissez fair.
 pogreška sredine – nastavnik pretežno ocenjuje srednjim ocenama kako bi izbegao mogućnost velike greške u proceni znanja.
halo efekat – tendencija da se ponašanje i osobine osobe smatraju usklađenim i povezanim, pa nastavnici procenjuju znanja učenika prema
nekom svom ranijem stavu i ocenama o tom učeniku ili prema stavovima (ocenama) drugih nastavnika.
shvatanje važnosti gradiva – Nastavnici istog predmeta mogu različito da vrednuju važnost pojedinih delova nastavnih sadržaja i to doprinosi
subjektivnosti ocenjivanja. Koji delovi nastavnog gradiva su bitniji treba usaglasiti na stručnom aktivu za oblast predmeta.
kontrast – tendencija da kvalitet prethodno procenjenog znanja drugih učenika utiče na procenjivanje znanja pojedinca.
prilagođavanje – u zavisnosti od nivoa znanja celog odeljenja, jedan isti odgovor može biti različito ocenjen u zavisnosti da li je odeljenje „jače“
ili „slabije“.
simpatije ili antipatije prema pojedinim učenicima u odeljenju.
samovolja – Aktivnost ili pasivnost nastavnika u toku odgovaranja učenika, način postavljanja pitanja i davanje posebnih, težih pitanja
nedisciplinovanim učenicima uzroci su subjektivnosti. Trenutno raspoloženje nastavnika koje se odražava na ocene učenika je relativno česta pojava i
praksi. Posebna samovolja u ocenjivanju je kada nastavnik bez ikakve provere znanja daje slabu ocenu učeniku koji se nedisciplinovano ponaša ili kada
učeniku koji je odsutan sa časa nastavnik proizvoljno upisuje (najčešće negativnu) ocenu.
razredni starešina često favorizuje i blaže ocenjuje svoje odeljenje od drugih odeljenja kojima predaje
3.  Činioci koji potiču od izabrane metode proveravanja i ocenjivanja
 
Svaka ocena ima trostruku ulogu:
1. INFORMATIVNU – da blagovremeno obavesti učenika, roditelje i odeljenjsko veće o uspehu pojedinog učenika, nastavnika o rezultatima
njegovog rada, a zainteresovane institucije o ostvarivanju nastavnih zadataka i sadržaja
2. MOTIVACIONU – da podstiče učenike na veđe angažovanje i sistematski rad
3. USMERAVAJUĆU – da učenika osposobljava za objektivnu procenu postignuća, da bude osnova za utvrđivanje uzroka zaostajanja i teškoća u
napredovanju učenika i preduzimanje odgovarajućih mera

 
Da bi ocena bila podsticaj za dalji rad i zalaganje učenika, ona mora pre svega da bude javna i obrazložena. Poznavanje rezultata deluje motivaciono i
podstiče učenika na rad. Obrazloženje mora da bude jasno, prilagođeno uzrasnim karakteristikama učenika. Vremenski razmak između učenikovog
odgovora i obrazloženja ocene treba da je što kraći jer tako najpovoljnije utiče na motivaciju. Manir pojedinih nastavnika da ne upisuju ocenu u
odeljenju, odmah nakon odgovora učenika, izraz je njihove nesigurnosti, sumnje u ispravnost svoje odluke i straha od reakcije učenika u odeljenju.
Držanje učenika u neizvesnosti je demonstracija sile nadređenog položaja nastavnika, slično kao strogo ocenjivanje, davanje velikog broja slabih ocena,
ali nije put kojim se izgrađuje autoritet nastavnika. Povremeno, pojedini nastavnici saopštavaju učeniku ocenu, ali uz ismevanje i omalovažavanje.
Nepoštovanje ličnosti učenika ne samo što je nedopustivo bilo kom nastavniku, već može imati nepredvidive negativne posledice (i za nastavnika i za
učenika). Nastavnik je dužan da podstiče razvoj ličnosti učenika, njegovih veština, stavova i vrednosti, da izgrađuje njegov pozitivan odnos prema školi
i obrazovanju i da podstiče motivaciju učenika da dalje uči, obrazuje se i razvija se.
Kako postići veću objektivnost ocenjivanja ili koji su postupci za povećanje tačnosti ocenjivanja znanja? Upoznavanje sa zakonitostima delovanja
subjektivnih faktora u ocenjivanju treba svakog nastavnika  da uputi na preispitivanje svoje prakse pri ocenjivanju, na blagovremeno ocenjivanje i javno
i obrazloženo saopštavanje ocena, na korišćenje raznovrskih postupaka za procenu znanja, naročito na kombinovanje ispitivanja testovima znanja sa
tradicionalnim postupcima, na učestalije, redovno ocenjivanje manjih celina, na što svestranije vrednovanje sticanja znanja. Posebno, nastavnici treba da
se preispitaju o psihološkim implikacijama svojih ocena, o njihovom uticaju na razvoj ličnosti učenika.

Ispitivanje i ocenjivanje učenika

Iako nam ponekad može izgledati kao da ocena postoji samo da bismo je sakrili od roditelja, ona zapravo treba da ispuni nekoliko važnih funkcija:

 da bude objektivna i pouzdana mera napredovanja učenika;

 da podstiče učenika na aktivni odnos prema obrazovnom procesu;
 da osposobljava učenika za objektivnu procenu sopstvenih postignuća, kao i postignuća drugih učenika;
 da bude pokazatelj efikasnosti rada nastavnika i škole.
Učenik osnovne škole mora biti ocenjen najmanje četiri puta tokom polugodišta – naravno, iz svakog predmeta ponaosob. Svaka ocena je javna; učenik
ima pravo da zna šta je dobio, ali i zašto je dobio baš tu ocenu. Ako nastavnik odbije da obrazloži svoju odluku, učenik ima pravo da podnese prigovor
na ocenu.

Vrste ocena
Najveći broj predmeta u osnovnoj školi ocenjuje se brojčanim ocenama – od 1 do 5. Opisne ocene („ističe se“, „uspešan“, „zadovoljava“ i slično)
koriste se prilikom ocenjivanja učenika u svim predmetima u prvom razredu osnovne škole, kao i za određene predmete u kasnijim razredima
(građansko vaspitanje, veronauka, zdravstveno vaspitanje…). Zaključne ocene iz ovih predmeta ne ulaze u opšti prosek učenika.
Kriterijumi za ocenjivanje
Kriterijumi za ocenjivanje učenika jesu „vrsta, obim i nivo znanja, umenja i veština i angažovanje učenika u nastavnom procesu“, pri čemu se u obzir
uzimaju i ličnost učenika, njegove sposobnosti i karakteristike, ali i uslovi u kojima živi, odnosno uslovi u kojima stiče obrazovanje.
Kada je reč o predmetima koji zahtevaju posebne sposobnosti učenika (kao što je, recimo, fizičko vaspitanje), nastavnik je dužan da, prilikom
odlučivanja o oceni, uzme u obzir te sposobnosti, kao i stepen spremnosti i umešnosti učenika. Ako učenik prosto nema potrebne sposobnosti (na
primer, ne može da baci „medicinku“ dalje od dva metra, bez da poleti zajedno s njom), nastavnik će posebno uzeti u obzir stepen truda i angažovanja.

Učenici sa smetnjama u razvoju ocenjuju se u skladu sa posebno prilagođenim kriterijumima.

Predmetna ocena jeste samo to – ocena znanja i zalaganja učenika u oblasti kojom se određeni predmet bavi. Zato, zabranjeno je kazniti učenika nižom
ocenom ili „vaspitnom“ kecom zbog toga što je zakasnio na čas, potukao se na odmoru ili se glupirao tokom odgovaranja; za sve to postoje
posebnedisciplinske procedure i mere.
Pismeno ispitivanje
Bilo da je reč o „punokrvnom“ pismenom ili rutinskom kontrolnom zadatku, nastavnik je dužan da ga najavi, kao i da obavesti učenike o oblastima
koje treba da pripreme za test. To mora da učini najmanje dva dana unapred.

Učenici ne mogu imati više od jedne pismene provere znanja dnevno, niti više od dve nedeljno.

Ocena se upisuje u dnevnik u roku od osam dana od dana pismenog ispitivanja. Ako više od polovine učenika u odeljenju dobije jedinicu, pismena
provera znanja mora biti ponovljena – i to tek nakon ponovnog utvrđivanja gradiva predviđenog za test.

Usmeno ispitivanje
Za razliku od pismenog, nastavnici nisu obavezni da najavljuju usmeno ispitivanje. Ipak, tokom jednog dana učenici mogu biti ispitani iz najviše dva
predmeta.

Ocena se saopštava učeniku i upisuje u dnevnik na istom času.

Zaključna ocena
Zaključna ocena donosi se na kraju prvog i drugog polugodišta školske godine, i predstavlja konačnu ocenu rada i zalaganja svakog učenika. Predlaže
je predmetni nastavnik, a zaključuje odeljensko veće. Najčešće, zaključna ocena odgovara proseku svih upisanih ocena iz određenog predmeta tokom
perioda za koji se ocena zaključuje. Ipak, ona može biti i viša od prosečne – ako se proceni da je „učenik pokazao napredovanje višim stepenom
savladanosti propisanih ciljeva i zadataka odgovarajućeg predmeta“.

Prigovori i žalbe na ocene

Ako si nezadovoljna ocenom koju si dobila iz nekog predmeta tokom usmenog ili pismenog ispitivanja, možeš da pokušaš da je osporiš podnošenjem
prigovora direktoru škole – a to pravo ima i tvoj roditelj. Prigovor se podnosi u roku od tri dana od saopštenja ocene; direktor ima tri dana da na
prigovor odgovori – nakon konsultacija sa odeljenskim starešinom i pedagoško-psihološkom službom. Ako se proceni da je tvoj prigovor osnovan,
direktor će poništiti ocenu posebnim rešenjem, a zatim obrazovati komisiju za ponovnu proveru tvog znanja. Ako si spornu ocenu dobila nakon
usmenog odgovora, komisija će te ponovo ispitati, a ako si je dobila nakon pismenog ispitivanja, komisija će ponovo pregledati tvoj rad.

Postoji i procedura za pokušaj osporavanja zaključne ocene na kraju drugog polugodišta: rok za podnošenje žalbe je tri dana od dobijanja đačke
knjižice, odnosno svedočanstva, a direktor o žalbi odlučuje u roku od 24 sata. Pozitivno rešenje žalbe znači da će direktor poništiti zaključnu ocenu,
obrazovati komisiju i poslati te da pred njom polažeš ispit.

Žalbu možeš podneti i na rezultate ispita, najkasnije 24 sata od trenutka saopštenja ocene, koliki je i rok direktoru da donese odluku o žalbi. Ako se
ispostavi da je tvoja žalba opravdana, direktor će formirati novu komisiju, pred kojom ćeš ponovo polagati ispit. Odluka ove komisije smatra se
konačnom.

U svakom od opisanih slučajeva, komisija se sastoji od najmanje tri člana, od kojih su dva stručna za predmet iz kojeg si dobila spornu ocenu. Ako
škola nema dovoljno stručnih lica, dužna je da angažuje nastavnike iz druge škole. Naravno, nastavnik čija ocena je osporena nema pravo da bude član
komisije; takođe, u slučaju ponavljanja poništenog ispita, nova komisija ne sme sadržati članove prethodne.

Predrasude u učionici

Po nekoj definiciji, predrasude definišu neka naša iskustva ili iskustva naše okoline. Svi smo mi puni predrasuda o nekoj osobi ili nekom događaju, a to
govori da smo samo ljudi. To što imamo predrasuda prema nečemu ili nekome u našem profesionalnom pozivu ne smemo pokazivati. Taj loš hallo
efekat može nas dovesti do neobjektivnosti.

Ono što u odeljenju može stvoriti problem među učenicima su predrasude koje oni imaju jedni prema drugima. Ovde ću pokušati da vam predstavim
jedan čas odeljenjske zajednice koji možete potpuno iskopirati i pokušati da primenite na svom času. Naravno, nisam ja ovo ništa izmislio, čak sam i
materijal dobio od kolegenica koje ovu radionicu inače realizuju na časovima građanskog vaspitanja.
Čas otvaram plenumom, razgovorom o tome kako učenici stiču mišljenje jedni o drugima. Pretpostavljate da ćemo dobiti razne odgovore. Neverovatan
uvod za ovaj čas je bila njihova reakcija na plakat koji se našao kod nas u školi, nešto Gej je OK .. nisam video, ali tako nešto. I onda smo lepo ušli u
priču. Nakon kratke diskusije prešao sam na drugi korak.

Sledeći korak je da im podelite kartice (po mogućstu zelene i crvene) i postavite im zadatak: “Na zelenim karticama napišite sa kim bi od
ponuđenih osoba sedeli u kupeu u vozu, a na crvenim napišite sa kim ne bi sedeli. Na jednu karticu upišite 3 osobe.” Naravno oni će odmah
pitati: “Koje osobe… kakve osobe … gde su osobe … mislite na nas iz odeljenja …?”. Vi ćete im ispisati na tabli ili možete iskoristiti i ovu
prezentaciju koju sam napravio …. link ka prezentaciji …

Naravno, neka slajd sa primerima putnika stoji 10 minuta dok oni upišu na karticama. Nakon odabira dobio sam ovakve rezultate:

Kao svog saputnika odabrali bi:

 Sveštenika iz manastira Studenica – 22 od 23 učenika

 Seljanku koja nosi dve korpe pune domaćeg sira, jaja i nekoliko flaša rakije – 17 učenika
 Mladu devojku, čudnog izgleda; sa minđušom u nosu i zelenom košuljom – 15 učenika

A kao osobu sa kojom nikako ne bi sedeli:

 Novinara albanske nacionalnosti, iz Bujanovca – 18 učenika

 Romkinju sa 4 male dece – 17 učenika
 Momka hrvatske nacionalnosti sa ordenjem iz domovinskog rata na svom kaputu, koji spava i hrče – 9 učenika
Kada odaberu svoje “saputnike” koristim ‘metod grudve’ da grupišemo odgovore. Najpre ih grupišem po troje, pa od njih zatražim da u grupi odaberu
po tri osobe sa kojima bi putavali i sa kojima ne bi. Znači, potrebno je da razviju određeni stepen tolerancije da prihvate i neku osobu sa kojom ne bi
putovali. Kada završe u grupi po troje, onda takve dve grupe od troje grupišem u jednu grupu od šestoro pa zatražim da njih šestoro odrede tri poželjna
i nepoželjna putnika. Tu treba da pokažu još jedan stepen tolerancije. Tako grupišem učenike u 2 grupe od 12 i na kraju sve grupišem u jednu veliku
grupu.

Na kraju smo imali rešenje, odnosno tri poželjna putnika i tri nepoželjna putnika. Razviti diskusiju o tome zašto bi sa njima  putovali i zašto ne bi.
Nakon toga razgovarati i sa onim učenicima koji su promenili svoja početna mišljenja i zašto su to uradili. Nagovestiti da su oni imali visok stepen
tolerancije i da je to što su drugima popustili  pozitivan primer. Takođe ćete  uvideti koji učenici “iskaču”, koji nemaju nikakvu tolarnaciju i puni su
predrasuda. Pogotovu će do izražaja doći njihovo neznanje. Naravno, vi ćete sami kasnije razviti diskusiju na času.

Lanac znanja – metoda u nastavi matematike

25 Oct, 2010 | Napisao zoran | U kategoriji: Nastavne metode, Vesti

Evo jednog odličnog primera kako mala inovacija u nastavi može da doprinese aktivnom učešću učenika u nastavi. Princip možete primeniti u bilo
kom predmetu, a spremanje časa je veoma lako i brzo. Ono što krasi ovaj čas kolegeniceJelene je povećana aktivnost i želja za takvim časovima kod
njenih učenika.
Ovu „igru“ sam nazvala lanac znanja i koristila sam je pri sistematizaciji Pitagorine teoreme i njene primene na kvadrat, pravougaonik, romb, trapez,
jednakokraki i jednakostranični trougao. Ova ideja nije moja, samo sam je iskoristila i modifikovala za moj čas.
Najpre treba pripremiti kartice, po jednu za svakog učenika. Na kartici je sa jedne strane odgovor a sa druge strane pitanje, ali to pitanje i taj odgovor
nisu povezani (tj. taj odgovor nije odgovor na pitanje sa poleđine). Postoji jedna kartica samo sa pitanjem (ona započinje lanac) i jedna kartica samo sa
odgovorom (ona završava lanac). Pri osmišljavanju kartica važno je voditi računa o tome da su svi odgovori, na pitanja koja izaberete za
sistematizaciju gradiva,  različiti kako se ne bi javilo više učenika na jednopitanje. Ja sam moje kartice odštampala na malo tanjem kartonu, tako da  
sam ih mogla koristiti u više generacija učenika (koristim ih samo u sedmom razredu već  šest godina).

Karte promešam i podelim svakom učeniku po jednu. Ukoliko je više karata nego učenika, uključim se i ja u lanac tj. uzmem višak kartica  ili nekim
učenicima dam dve karte. Lanac započinje učenik koji ima samo pitanje. Svi učenici gledaju odgovore na svojim kartama. Učenici razmišljaju o
odgovoru ali ne komentarišu glasno jer čekamo da se javi učenik koji misli da ima odgovor na postavljeno pitanje. Kad se taj učenik javi i pročita
odgovor ostali odlučuju da li je bio u pravu ili ne. Ako je bio u pravu  nastavlja lanac znanja tako što pročita naglas pitanje sa poleđine svoje kartice.
Ako nije bio u pravu, čeka se na tačan odgovor. Ovde je moguće uneti i poene, negativne za pogrešan odgovor a pozitivne za tačan, pa recimo podeliti
odeljenje u dve grupe i proglasiti i pobednika na kraju. Dobro je i nagraditi pobednika nekom adekvatnom nagradom. Lanac se nastavlja do poslednje
kartice na kojoj se nalazi samo odgovor.

Pre par dana sam igrala ovu igru sa ovogodišnjim sedmacima. Jako im se dopalo a kažu da su i puno toga naučili kroz obnavljanje gradiva na ovaj
način. Inače, ono što smo trebali da ponovimo su formule za površinu i obim raznih figura kao i primenu Pitagorine teoreme na njima što ispadne
veoma dosadno kad se radi na klasičan, frontalni način. Lanac znanja im se baš dopao i veoma brzo su “ukopčali” kako on funkcioniše. Svi su pažljivo
slušali pitanja iako nije bilo takmičenja. Po završetku lanca tražili su da se karte ponovo podele i ponovi lanac znanja a ja sam stajala sa strane i
uživala  posmatrajući dvadesetpet sedmaka koji sami sebe propituju i ispravljaju i u potpunoj posvećenosti  vode čas bez nastavnika