Сличности и супротности партизанског и четничког покрета отпора у

Југославији

Почетак рата у Југославијипредставља немачко ненајављено бомвардовање Београда 6. априла 1941.

године. Већ 15. априла краљ и влада су побегли из земље, а након само 12 дана безуспешног
ратовања потписана је и капитулација. Иако је капитулација била потписана, знатна количина ратне
опреме није предата, те је то остављало простора за даље супротсављање окупатору. Тако се на
територијама Југославије стварају покрети отпора. На територији Србије истичу се два покрета
отпора, четници и партизани.

Четници – Традиционална српска герила

Након потписивања капитулације, преко 300.000 војника као ратних војних заробљеника одведено у
Немачкуна принудни рад, док су бројне неорганизоване групе спас нашле у бекству, покушавајући
да се домогну својих кућа. Међу тим групама билоје и оних који нису предали оружје, а једну такву
предводио је и пуковникДрагољуб Михаиловић.У тренутку избијања рата Михаиловић је био
начелник оперативногодељења Друге армије. Када је 20. априла сазнао да је потписана капитулација,
прокоментарисао ју је речима: „Наша влада је срамно потписалаакт о безусловној капитулацији. Ја ту
капитулацију не признајем. Жив сеНемцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат. Енглези
сунаши савезници. Ово и није био рат, ово је била грешка. Ми ћемо се организовати и повести
герилску борбу против окупатора“. Управо под његовим вођством група се повлачи на планину
Сувобор (недалеко од Љига).Њихов циљ био је да се повуку у планинску унутрашњост Србије где су
се надали да ће пронаћи друге делове југославенске војске којима би се придружили и наставили
борбу против непријатеља. Овај предео се још назива и Равна гора, те се четници често називају и
равногорци. Након доласка на Равну гору група је за неколико дана успела да сеповеже са
неколицином официра из непосредне околине који нису били одведени у заробљеништво (пуковник
Бранислав Пантић, потпуковник ДрагославПавловић), као и да успостави везе са угледнијим
појединцима из Београда(Лазар Тркља, Драгиша Васић). Тако је већ 13. маја одржан шири
састанакна ком је постигнут договор о организовању и будућој стратегији четничког покрета. При
томе је формиран штаб под именом „Команда четничкиходреда“, док је самаорганизација добила
назив „Војно-четнички одреди“.Нешто касније, након „легализације“ организације и давања
„легитимитета“њеном руководству од стране избегличке владе (12. августа 1941), онадобија и
пројугословенски карактер – променивши назив у „Југословенскувојску у отаџбини“ (ЈВУО), док сам
Михаиловић, јануара 1942, бива именованза министра војске.Посебно поглавље заузима политички
програм четничког покрета, којије формулисан након доласка адвоката Стевана Мољевића на Равну
гору.Назван „Тријалистичка монархија“, програм садржи план како и на који начин створити
„хомогену Србију“, односно како дефинисати њене „етничке“границе и тек након тога приступити
уређењу Југославије. Јер, како се упрограму наводи, „1918. је била грешка“, с обзиром на то да
претходнонису „ударене границе Србије“. Како би се та „историјска неправда“ исправила, предлаже
се стварање „Велике Србије“, која би на истоку укључилаВидин и Ћустендил, док би њене западне
границе досезале до Задра и преко Велебитског канала обухватале госпићки, оточачки, војнићки,
глински,петрињски, костајнички, окучански, пакрачки и пожешки срез. Након тогаЈугославија би се
уредила као федерална монархија, с три федералне јединице– српском, хрватском и
словеначком.Унутар политичког програма није се размишљало о начелима социјално-економског
садржаја.Тежили су ка томе да држава остане онаква каква је и била пре рата. Четнички покрет не
схвата у довољној мерисоцијалну динамику Другог светског рата, и он то питање сматра
секундарним. Исправљање грешке доћи ће исувише касно, јер су пројекти конкурентског покрета за
решавање економске и социјалне политике у знатнојмери утицали на масовност НОП-а, а сами тим и
на крајњи исход рата уСрбији и Југославији.Влада у емиграцији је два месеца касније била упозната
са садржајем политичког програма и, попут Српске православне цркве, подржалаМољевићев
пројекат – уз ограду хрватских и појединих српских министара.

Партизани – Народноослободилачки покрет Југославије

Пошто је Немачка напала Совјетски Савез, у зору 22. јуна 1941, још један покрет је ступио у акцију -
Комунистичка партија Југославије (КПЈ). Њенгенерални секретар био је Јосип Броз, чији је
идентитет био познат само неколицини из самог врха партије, с обзиром да је КПЈ била илегална у
предратнојЈугославији.Током своје каријере као комунистички активиста и фунцкионер, ЈосипБроз је
добио много надимака. Један одоних који су му постали стални биоје Тито. По први пут га је
употребио 1934. током састанка Централног комитета Комунистичке партије Југославије који се
одржао у Бечу. Има многоспекулација и хипотеза око порекла тог надимка, али само Титово
објашњењеје да то потиче из његовог родног Загорја.Основно залагање комунистичке партије после
потписивања капитулације било је прикупљање ратних средстава. Покрет је све до напаада Немачке
на СССР био неутралан, на захтев Коминтерне, али је након напада Коминтерна позвала све
комунисте широм Европе да се укључе у борбу против непријатеља.Тако да је КПЈ 27. јуна
формирала Главни штаб партизанског одреда Југославије. Основни циљеви били су срврање јаке
основе за дејство против окупатора, као и сабодажа непријатља, пре свега у виду комунникације,
уништењем саобраћајница.У Србији, комунистичке саботаже су се одмах толико рашириле да су
немачке власти у Београду 22. јуна послале телеграм у Берлин, у вези са комунистичким
активностима у Србији, у коме се захтевало да се у југословенскупрестоницу пошаље наци-
специјалац за ова питања. Припаднци овог покрета су често вршили нападе, како би увукли
несигурност у редове непријатеља.Уследили су седмојулски пуцњи у Белој Цркви код Ваљева и
почетак устанка у Србији. Већ прве године рата, КПЈ имала значајне губитке међу својим
члановима.Токома сукоба у Белој Цркви дошло је до инцидернта где је Жикица Јовановић Шпанац
убио два жандарма, и управо овај догађај се узима ко окидач за почетак устанка.Након одређеног
времена борбена формација партизанa називана је Народноослободилачка војска Југославије, на
чијем челу је наравно био Јосип Броз Тито. Што се тиче политичке опредељености комунистичка
партија је наравно имала тенденција ка стварању републике, што је значило да су апсолутно
антимонархијски настројени. Република би била утемељена по угледу на Совјетски Савез. Према
другом заседању АВНОЈ-а Југославија би била конфедерација сатсављена од више покрајина. Као
основне покрајне издвајале ви се Словенија, Хрватска, Србија, БиХ, Црна Гора и Македонија. Поред
тога, као супротност четницима и званичној влади и краљу у Лондону, сматрају да у Југославији не
живе само припадници Срба, Хрвата и Словенаца, већ и други народи које ови први не признају.
Тако су партизани тада као нове народе видели Македонце, Црногорце и муслимане у БиХ. Њихов
основни циљ у реформи друштва јесте стварање бескласног друштва. Залагали су се за једнакост
међу грађанима, као и за укидање приватне својине, већ би све било друштвено. Као најпознатији
симбол комунистичке партије истицала се петокрака црвена звезда. 1952. партија мења иму Савез
комуниста Југославије и трајаће све до 1990. године.

Сличности и супротности два покрета отпора

Два покрета - Равногорски (четнички) и партизански (који су несумњиво имали исте намере,
ослобођење од окупатора, али тако и разлике у приступу ослобађања) - су се нашли рамеуз раме у
истом делу Србије па су чак у почетку и сарађивали до одређенемере.Ипак, било је јасно да су
Михаиловић и Тито имали потпуно другачије концепте отпора. Иако је било појединих сукоба
између Немаца и четника још умају 1941, Михаиловић је разматрао отпор кроз успостављање
организацијекоја би, када дође време, устала против окупационих снага. Такво време би,по његовом
мишљењу дошло када би Савезници обезбедили победу а ослобођење Југославије постало
неизбежно.Михаиловић је следио политку коју је поставила југословенска Влада у избеглиштву 22.
јула 1941, када је издато саопштење које је објашњавало немогућност наставка отпора. Од народа се
тражило да мирно подноси тешкоћеокупације и да верује у победу Савезника, која ће донети слободу
Југославији.Тито је, пак са друге стране,у складу са директивама Коминтерне, био одлучан да удари
одмах како биослабио притисак на руском фронту.Као резултат, у почетном периоду су партизани
вршили саботаже, првенствено на линијама комуникације. Михаиловић је ту и тамо спроводио
акцијепротив своје воље само да не би читав отпор потпуно препустио комунистичкој герили.
Повремено, понеки од Михаиловићевих команданата су чакправили заједничке акције са
партизанима на сопствену одговорност а противМихаиловићевих наређења. На тај начин он је
изгубио неколико команданатакоји су прешли на страну партизана - међу њима и Поп Влада
Зечевић, који јекасније постао и високи партизански званичник - а са њима и добар део
својихследбеника који су жарко желели да се боре против Немаца. Што се тиче разлике политичких
тенденција два покрета, оне су се јасно огледале у комунистичкој тежњи ка променама, односно
четичкој конзервативношћу. Тако да на две стране имамо сукобљена мишљења о краљу, друштвеном
уређењи, и целокупном концепту вођења државе.