Professional Documents
Culture Documents
FarmLosPlend Konzervacija
FarmLosPlend Konzervacija
FarmLosPlend Konzervacija
ИСТОРИЈА КОНЗЕРВАЦИЈЕ
Прва примена природних наука у класичној археологији се јавља крајем XVIII века
и односила се пре свега на хемијску анализу нађених и проучаваних предмета (немачки
истраживач Klaproth, и енглески научник Pearson). Резултати анализа пак нису коришћени
за конзервацију предмета. 1826 J.Davy, брат познатог хемичара и физичара H.Davy-a
штампа занимљиву студију «о посматрању промена које настају на неким старим
легурама бакра», где се по први пут упозорава на тачан корозијски процес код бронзаних
предмета. Половином века се већ у извесној мери врши хемијска анализа музеалија и
објављују резултати истраживања. 90-тих година XIX века већ имамо вредне рукописе и
документе из подручја конзервације. У Дрездену 1899 Caponov лак од стране немачких
архивиста препоручен као универзално средство. За тадашње време он је заиста био
изузетан (раствор нитроцелулозе у ацетону и амилоацетату са камфором), али је тадашња
ацетилцелулоза садржала у мањој мери невезану сирћетну киселину која није користила
гвозденом црнилу и другим средствима за писање па оправдано изазива неповерење нешто
касније на међународној конференцији у Ватикану.
На почетку овог века је примењена аналитичка хемија, која је обрађивала уопштено
бронзу и метале, а саму појаву корозије детаљније и то чак и оне појаве корозије
секундарног значаја. 1915 године, немачки конзерватор Rathgen у приручнику
Конзервација старина наводи до тада познате методе служећи се и књигом данског
стручњака Rosenberg-a који је нарочито обрадио корозију гвоздених и бакарних предмета.
То је исти Rosenberg који је пронашао влажну комору за доказивање хлорида у
кородираним предметима.
Тридесетих година француски и белгијски лабораторији предузимају иницијативу у
проналажењу конзервацијских метода. То све уз уважавање емпирике, али често без мере
игноришући последице (одстрањивање корозије помоћу SnCl4 или ZnCl2.). Крајем 30-тих
оснивају се конзерваторске лабораторије у Совјетском савезу. Сва своја искуства М.В.
Фармаковски сабрао је у књизи Конзервирање и рестаурирање музејских збирки.
Увод
Farmakovski - Lossos – Plenderleith 2
Конзерватори од 1912 употребљавају средства за хемијско повезивање флуате које
користе при рестаурацији камена и то у комбинацији са воденим стаклом. Смеса није
продирала у камен, али се стварао кременов гел који је отпадао заједно са оригиналним
материјалом. Крајем 30-тих служба заштите је забранила употребу ових материјала. A.
Stocky чешки конзерватор 1927 у публикацији Савеза Чешких музеја прави велики помак у
области заштите, јер описује третман који је спроводио на металним предметима које је
конзервирао парафином без претходног отклањања хлорида па су предмети потпуно
девастирани.
Између два рата стручни ниво конзервације је у Енглеској и Америци достигао
висок ниво. Fogg-ov музеј у USA до 1952 издаје стручни часопис. Организацијски рад
UNESCO-a са својом музејском комисијом ICOM-a оживљава тзв. лабораторијски одбор за
конзервацију и чување музејских предмета који приређује стручне семинаре и сабира
стручне прилоге и нове методе са свих конзерваторских подручја. Чувени радник
лабораторија British Museuma Plenderleith у делу Conservation and restoration of the museum
objects and the works of art доноси све методе конзервације које се и данас користе у
британском музеју.
РЕСТАУРАЦИЈА
«restauro», латински гл.- поправљам; «restauratio»,-поправљати
Када је у питању рестаурација музеалија пре свега имамо на уму чување свих
особина једног предмета које нам могу сведочити о овом или оном значењу тог предмета
као историјског документа. (Фармаковски). Као прво правило Фармаковски истиче да се
код рестаурације не смеју оригинални делови покривати својом «уметношћу .
Код рестаурације керамике нпр. Питање је када рестауратор има право да установи
облик или када може разместити тзв. «лебдеће» фрагменте, који немају додирних тачака
са осталима. Код рестаурације кипа, недостајуће делове је често немогуће успешно
рестаурирати, нарочито када је реч о недостајућем прсту, носу и сл. Јер је непозната
сложеност уметниковог схватања форме, па се у оваквим случајевима не прибегава
рестаурацији.
Као друго правило Фармаковски истиче: код рестаурације не смемо у предмет
уносити своје замисли и попуне, измењујући његову документарност, осим ако је то
потребно ради одржања целине тог објекта.
Рестауирација треба да се у првом реду бави уклањањем узрока и последица
разорних процеса и одстрањивањем свих туђих наслага.
Никаква рестаурација није дозвољена уколико нам није тачно позната природа
објекта и техника, како га ваља обрађивати, а уз то треба да имамо основно знање о
природи и карактеру реагенса које примењујемо. Није дозвољена употреба никаквих
«тајних» средстава, или оних чија нам природа није позната.
Коначно као пети принцип: сваки се неуспех мора свестрано проучити и његов
узрок разјаснити, док се код сваке рестаурације, да не остане безначајним, мора
забележити цео радни поступак, као и постигнути резултати.
Циљеви и границе дозвољеног поступка кад је у питању рестаурација, постављени
су у музеалству тек деведесетих година XIX века. Пре тога је у музеластву владала
емпирика која је такође заслужна за данас признате мере чувања и лечења предмета.
Приватни радови на пољу конзервације су дали одлучујући допринос музејској науци, у ту
су и музејска удружења, часописи, consdist...
Увод
Farmakovski - Lossos – Plenderleith 3
СВЕТЛО
Сваки музејски предмет се може налазити или изложен на увид посетиоцима у
поставкама, сталним или повременим, или чуван у музејским депоима, или пак на обради и
заштити у радионицама, конзерваторским лабораторијама. Тенденција је да се природном
осветљењу потпуно затвори пут, а када је реч о предметима на обради, једино је у
сликарству неопходно дневно светло док се друге врсте материјала могу успешно
обрађивати и излагати при вештачком светлу. Нарочито су штетни ултравиолетни сунчеви
зраци познати по својој хемијској активности. Њих до извесне мере задржава прозорско
стакло, још боље дебело стакло, а најбоље оловно стакло тј. Стакло у којем има олово
оксида. Материјали који су најосетљивији на сунчево светло су пре свега боје,слике,
тканина, папир, папирус,и пергамент. Код расвете се такође поставља и проблем
прекомерног загревања, могућност вентилације у вези са тим...
Увод
Farmakovski - Lossos – Plenderleith 4
ВАЗДУХ И ТЕМПЕРАТУРА
Угљеник у чистом облику није активан, а кисеоник делује оксидирајући, посебно
његова алотропска модификација озон О3. Осим тога у ваздуху се налазе и незнатне
количине инертних гасова, угљеникови оксиди, водене паре, а у градској атмосфери
посебно штетни сумпор диоксид, сумпор водоник и амонијак, као и прашина са честицама
чађи. Водене паре у ваздуху, уз нагле промене температуре су један од највећих
механичких разарача. CO2 угљеников диоксид са водом такође сачињава веома активни
реактив. Сумпорни гасови могу претворити мрамор у садру. Систем централног грејања је
најподеснији будући да ложионица може бити удаљена. Допуштени опсег годишњег
колебања температуре у музејским просторијама је од 12-25C, најбоља је средња
температура 16 -18C, уз влажност 45-65%.
ВЛАГА
Влага је пак најснажнији агенс и катализатор распадања. Температура сама по себи
и издвојено гледано не представља већи проблем, али прилив публике, а са њима и топлог
ваздуха у хладну просторију, нагло повећава влажност у њој. Разликујемо апсолутну влагу
(количина воде изражена у грамима у метру кубном) и релативну влагу (влага изражена у
% у односу на количину влаге која је потребна да засити ваздух).100% засићење влагом је
када са зидова у просторији потече вода. Одређена константа која показује апсолутну
влагу тако при различитим температурама показује различиту релативну влажност,
односно засићење. Тако можемо знати који су температурни услови недозвољени према
одређеном режиму влаге који влада у просторији. Једноставније, са порастом релативне
влаге, само ће одређено повећање температуре одржати релативну влажност у
неизмењеном проценту. Снижавање апсолутне влаге може пак бити веома опасно (испод
40% може утицати на расушивање предмета), па је неопходно увести овлаживаче ваздуха
или најпримитивније поставити посуде са водом на радијаторе. Још једноставније дакле,
потребно је режим влаге и температурни режим довести у одређени однос.
За истовремено посматрање влаге и температуре служи Аугустов психрометар или
још бољи Асманов психрометар са малим вентилатором који је прецизнији.
Један човек за један сат издахне 40 гр водене паре, па је тако јасно да су дани у
којима музеј има велике посете најкритичнији. Ако пратимо режим влаге током године
ујутру и крајем дана у конкретним просторијама, имаћемо за следећу годину јасна
очекивања за одређене моменте у којима морамо предузети одређене мере.
ВЕНТИЛАЦИЈА
Код нормалне или повишене влаге у просторији, проветравање се врши ујутру када
је ваздух сув и хладан, док на крају топлог и сувог дана не треба уводити спољни ваздух у
просторију где је температура нижа па јој за потпуну засићеност влагом недостаје сигурно
мање влаге него што је садржи спољни ваздух. Најосетљивији период код зграде која није
зими грејана је свакако пролеће када је ваздух топлији и влагом засићенији услед топљења
снегова, па би увођење оваквог ваздуха било веома опасно. Када је потребна већа
предострожност, проветравање би требало одредити за ујутру и увече и то не са јужне
стране уз постепено загревање ваздуха. Треба знати да лака промаја поспешује снижавање
влаге, али јака промаја пак може довести до прекомерног исушивања ваздуха и дрвеног и
сличног материјала. Када је реч о барометарском притиску, изнад нормале он значи сув
ваздух, а ако је испод нормале то значи хладан ваздух.
Осим овога непроветравањем просторија се онечишћује ваздух у њима, и постаје
расадник микроорганизама који ће заразити и предмете, проветравањем избацујемо
Увод
Farmakovski - Lossos – Plenderleith 5
искориштени ваздух отровне гасове које производе радници и посетиоци као и оне из
разних других извора.
Увод
Farmakovski - Lossos – Plenderleith 6
КОНЗЕРВАЦИЈА
РАЗЛИЧИТИХ МАТЕРИЈАЛА
Увод
Farmakovski - Lossos – Plenderleith 7
КАМЕН
Разликујемо два основна типа камена:
- силикате (спојеве Si) SiO2 кремена земља: кремен, кварц, базалт, лабрадор, гранит,
фелдспат итд. Кремена земља је отпорна на киселине. Раствара је једино флуорова
киселина, сона киселина је претвара у стање слично желатини, а отопине кремене земље са
K и Na се пак растварају у води – «житко стакло».
- спојеве Ca и Mg (вапненац, мрамор, садру, доломит итд.), су напротив изузетно
осетљиви на неке киселине, какви су нпр. Спојеви са угљениковом киселином CaCO3 и
MgCO3. Они се у води растварају полагано, међутим има ли у води угљеникове киселине
што је углавном и случај код стајаћих вода, распадање је далеко енергичније. Од спојева са
Ca посебно се издваја садра – CaSO4.
Заједнички непријатељ свих камених споменика је капиларна влага која зими
смрзне, а лед будући да је по запремини већи ствара најпре микроскопске пукотине, а
затим све веће и веће. Занимљиво је да је камен који је смештен унутар зграде, а угрожен
је капиларном влагом (влага се апсорбује из приземља које нема подрума, зидова итд.),
пропада брже него камен на отвореном и који је на удару ерозивног деловања кишнице.
Ово отуда што је камен преко целе године константно засићен влагом, а при томе се
ситуација још и погоршава у пролеће и у јесен.
Кад камену спречимо испаравање и упијање воде, почне се распадати. То нарочито
где је камена површина слепљена неприкладним конзерваторским средствима (премаз
фирнизом, синтетичким лаковима, воском или стакленом водом). Сва та средства
спречавају природну циркулацију водених пара, и испаравање капиларне влаге.
Камени споменици у лапидаријима обично нису прекривени бујном маховином и
лишајевима, а ако јесу лако се одстрањују. Исто тако су ретки и минерални цветови
(углавном карбоната и хлорида). Налазимо их само на надгробним споменицима који су
смештени на зиду.
Камен се обрађује само механички: брушење, полирање, дубљење, украшавање...
Испитивање се врши микроскопски и макроскопски. Код камена мање чврстоће, основни
узрок распадања је промена температуре у савезу са влагом. Влага продре у порозан
камен, где се смрзне, па услед повећања запремине воде, долази до разбијања камена.
Овакви процеси се најпре примећују на северу изложеној страни споменика. Неке врсте
камена због тога што немају једнородни састав могу се разарати и без присуства влаге уз
нагле промене температуре, а то због различитог коефицијента ширења. Ветар који носи
песак временом «изједе» камен. То је тзв. «изветравање» (средња Азија). Спојеви Ca:
CaCO3 посебно страдају од сумпорних гасова (мрамор, доломит, - штукатура), а CaSO4
који су мање тврдоће, обично се користе са израду мањих предмета и често страдају од
соли, а нарочито када засићене њима пређу у сувљу средину (кристализација), па затим уз
стање повећане влаге Na Cl се поново раствара... кристализује... Тако да се основни
проблем своди на уклањање NaCl, а уз њу и KCl, MgCl2 , NaCO3, CaCO3. Поред
растворљивих соли на површини камена се могу наталожити нерастворљиве соли креде и
садре стопљени са зрнцима песка, глине и сл.
Чишћење
Мрамор се може прати пеном неутралног дечијег сапуна или 2% раствором NaOH.
Никако јестиву соду јер садржи CO2 који раствара мрамор. Сваки сапун, па и дечији
хидролитички у води издваја NaOH и да би избегли сапун и натријум можемо употребити
2% раствор боракса или 5-10% раствор амонијака.
Увод
Farmakovski - Lossos – Plenderleith 8
Одстрањивање соли
Предмет се најпре треба ставити у воду (треба пазити да није превише тврда. Воду
мењамо сваки дан и постепено испирамо соли. Испитивање соли се врши помоћу азотно
киселог сребра AgNO3, са јачином раствора 1,5-2%. Овај раствор са хлором даје бели талог
хлорног сребра. Докле год има овог талога предмет није испран. Уколико су у питању
тврде врсте камена, овакав начин испирања неће дати резултате и не ваља га вршити јер
вода неможе продрети у дубину камена. Међутим на површини овог камена могу бити
коре нерастворљивих соли.
У неким случајевима после стављања у воду предмет се може распасти па га
претходно треба обавити неким материјалом који пропушта воду: медицински завој, 2%
раствор целулоида у ацетону.
Осим процеса дифузије код испирања соли у води, можемо се користити и
капиларним процесом, тако што предмет обложимо кашом иситњеног папира у
дестилованој води. Соли ће излазити у правцу испаравања и сушењем кристализовати на
површини каше. Осушени папир стављамо у дестиловану воду, испитујемо на соли и
понављамо поступак онолико пута колико је то потребно. Успех се своди на полагани рад
и опрезност. Постоје примери у музејској пракси где су неки предмети на овај начин
третирани 4-6 месеци, па и дуже.
Тешко растворљиве соли се уклањају делом механички, а делом 1,5-2% раствором
соне киселине, после чега предмет треба пажљиво испирати.
Конзервирањее (Фармаковски)
Понекад је потребно камен који пуца или се распада учврстити тј. препарирати. Ово
се врши потапањем у следеће растворе тј.препарате.
1. Парафин се растопи на температури од 125C или се раствори у ксилолу и толуолу,
а затим се предмет угреје на 105C-110C максимално да не би у њему остало воде.
Предмет се урони и остави дотле докле год излазе мехурићи. Сувишну масноћу
уклањамо полаганим загрејавањем и скидањем сувишног парафина тампонима од
вате или ланеном крпицом.
2. Лепкови за препарирање у 2-5% воденом раствору. Најпре се полагано раствори 1:1
а затим се у претходно одмерену количину вруће воде (60-80C) самеша. У свему
исто као под 1. Боље је да је предмет топао. Најчешће је довољна само једна
консолидација. Сувишак препарата ћемо одстранити крпицом. Овакав консолидант
је изврсна подлога за развој микроорганизама, па се због тога предмет затим излаже
деловању формалина. Куповни (40% формалин) се користи да би се овлажио папир
којим се предмет обавија. Затим се предмет стави под стаклено звоно на равну
површину, глином заптије унаоколо и остави 24 сата. После тога се звоно скине на
ваздуху, и сам се предмет проветри. Овим се спречава развој микроорганизама и
препарат није више хигроскопан.
3. Препарирање у пречишћеној дрвеној смоли као и препарирање у парафину даје
предмету неугодан сјај.
Препарирање целулозним препаратима.
Тамо где је немогуће предмет уронити у препарат због величине или због ломљивости
препарат ће да се наноси пажљиво уз помоћ четкица.
Увод
Farmakovski - Lossos – Plenderleith 9
Лепљење камена (Фармаковски)
1. На слабијој ватри се загрева восак коме се полагано додаје мрвљени
калафониј.
- За тврде предмете и мозаике смеша воска и калафонија 1:1 ;
- За средње тврде 2.1 ;
- За веома тврде и тешке предмете 3 дела претходне смеше и један део
алабастера ;
- У изузетним случајевима – транспорт, трешња, ударци 4 дела воска, 2
калафонија, 1 део беле цариградске мастике и 1 део обичне дрвне смоле.
- За велике мермерне предмете се користи цемент, најбоље магнезијумски.
2. Казеин као чврсти део заједно са водом и машћу чини млеко. Ако млеко
укиселимо на површини се сакупља маст, испод које је вода и бели талог тзв.
сир. Сир се добро испере од масти и осуши на температури од 30C. На већој
температури се пресуши, а на нижој се недовољно осуши. Крупнозрнасту
смесу коју добијемо ваља самлети и то је казеин који можемо растварати у
амонијаку.
Уколико овај сир самељемо са негашеним вапном и помешамо у води
добијамо тврду смесу изванредне трајности. Овакав лепак је подесан
искључиво за тврде предмете.
3. Код меканих крхотина може се користити лепак справљен од беланца и
негашеног вапна. Ако узмемо гашено вапно скрућивање лепка ће бити
лаганије, али поуздано. Сви делови се загреју, затим се брзо наноси смеса
спајају делови и након што су чврсто повезани међусобно се повежу. Да ова
смеса не би разорно деловала на крхотине придодаје јој се нека неутрална
компонента као нпр. Очишћена опека или млевени мрамор.
Конзервирање (Лоссос)
Употребљава се раствор кречне воде Ca OH2 и још боље раствор баријум
хидроксида-баритна вода, јер су баријумови спојеви мање топиви од калцијевих.
Конзервирање камена мора омогућити стварање заштитне мреже која омогућава
пролаз воденим парама, а одвраћа сливајуће водене капљице и кондезирану воду на
површини камена тј. капиларну влагу. Тако акрилатна емулзија ствара танак рупичаст
филм у горњим слојевима камена, у којима настају шупљинице када вода исхлапи. Те
шупљинице омогућују измену водених пара између атмосфере и камена. Водена пара тако
постепено испарава из камена, а хидрофобни учинак смоле брани влази приступ до
камена. Страх од исушивања камена је неоснован јер мењање количине водених пара
током године обезбеђује да се камену враћа увек одређена количина водених пара.
(метилметакрилат и бутилметакрилат). Разређујемо их водом којој додајемо алкохол ради
снижавања површинске напетости по следећем рецепту:
1 део емулзије
(40% акрилата у води (70:30 метил:бутилметакрилат))
10 делова воде
1 део денатурисаног алкохола 50%
Најпре додамо у воду алкохол, а емулзију уз непрекидно мешање. За компактније
камење припремимо разређенију емулзију тј. на 1 део емулзије 15-20 делова воде, 2 дела
алкохола.
Емулзије имају ту предност да их можемо по одређеном поступку употребити за
уништавање плесни...
Будућност су силикони, првенствено силаноли који су топиви у води и користе се у
грађевинарству.
Увод
КЕРАМИКА
Керамика није природни материјал, већ продукт човекове композиције. У глини из
које се прави керамика има хемијски везане воде, тј. Воде која је конституциони део
материјала и која му даје пластичност. Свој трајан облик који се више не може расквасити
добија се печењем тј, након губитка хемијски везане воде. Код најнижих врста глине
хемијски везана вода почиње излазити већ на 180C, за лончарску глину претварање у
керамику се дешава на 400-500C, а за порцулан од 1100, па чак до 1500C. На што је већој
температури керамика печена то је она компактнија и сличнија природном силикату
(SiO2), тако порцулан нимало по својој тврдоћи не заостаје за базалтом. Тако је
температура печења у тесној вези са отпорношћу керамике на воду. Медутим треба имати
у виду да и средње печена керамика услед дуготрајног разарања услед дејства соли и сл.
Осетљивија је на воду него првобитно. Нерастворљиве соли се стварају од угљично
киселог калција, садре, кремене земље, глине... Раствор соне киселине 1-2% када се капне
уколико изазива пену открива угљично кисели калциј. Када је садра у питању она се
претвара у прашину на око 180-200C, тако да се она уклања постепеним загревањем уз
механичко чишћење. Наслаге силицијумових оксида се немогу уклонити ни постепеним
загревањем нити киселином, међутим оне се у музејским условима не мењају и због тога
од њих нема опасности. Некада се за испуњавање користила садра у 10% раствору
декстрина.
ИСЦВЕТАВАЊЕ СОЛИ
Процес који се осим код керамике, како глазиране тако и не глазиране, може јавити
и код камена, нарочито мермера. Исцветавање може бити до те мере интензивно да
уништи површину предмета, уништавајући украсе и глазуру на керамици, а патину на
камену (нарочито подложна египатска керамика, британска...).
Исцветавање соли је термин који се користи да означи присуство соли,
растворљивих и нерастворљивих, које се налазе у самом материјалу и које теже да се
кристалишу и нагомилају на површини, због чега она пуца. У изразитим случајевима
исцветавање се може препознати по кристалима соли на површини, а у мање озбиљним, по
белим, прашњавим наслагама по површини материјала.
Одстрањивање Соли се могу одстранити испирањем , или ако се површина љуспа,
мора се претходно «учврстити», пре одстрањивања соли. Површина се осигурава
применом поливинил-алкохолног праха у топлој дестилованој води. (густина раствора
треба да буде приближна густини сирупа). Предмет се ставља у посуду у коју се постепено
сипају мање количине дестиловане воде. Нове количине се сипају тек пошто предмет
претходно упије одређену количину, и увек треба оставити део предмета да вири изнад
површине воде, тако да се може ослобађати ваздух без оштећења предмета. Дестилована
вода се мења свакодневно, а присуство соли се утврђује загревањем раствора изнад
пламена. По одстрањивању соли, предмет се оставља да се суши у природним условима,
без утицаја топлоте, сунца или промаје. Уколико је овакав поступак немогуће применити,
нпр. Због димензије предмета, приступа се прављењу каше од упијајућег папира који се
добро иситни и гњечи са дестилованом водом. Оваква каша се наноси на предмет у
дебљини од 1 цм. Па и више за веће предмете. Пошто се каша осуши поступак се понавља
док се соли не одстране. Провера се врши потапањем мање количине каше у дестиловану
воду па се затим испитује раствор.
Керамика
Објашњење процеса Када се каша нанесе на предмет он упија воду, соли се
растварају па капиларним процесом избијају из предмета и прелазе у кашу током њеног
исушивања.
Када се соли одстране код керамике чија се површина љуспа је понекад потеребно
поновити поступак учвршћивања површине. То се ради већ поменутим полиивинил-
алкохолним раствором који се наноси четкицом. Када је у питању мањи предмет он се
може ставити у суд у који се полако додаје раствор, све док се не постигне потпуно
упијање. Пошто се предмет извади из раствора, вишак раствора се одстрањује четкицом, а
предмет се оставља да се суши у природним условима. Овај поступак се може наравно
применити и код керамике без присуства соли.
СПАЈАЊЕ ДЕЛОВА
Пре лепљења је потребно направити пробу, тј утврдити редослед састављања. Осим
поузданијег рада при састављању фрагмената, овакав начин нам омогућава и увид у
квалитет спојева, од чега ће такође зависити редослед састављања. Осим тога пре лепљења
је важно да фрагменти буду беспрекорно чисти.(раствор коплексона у дестилованој води,
ацетон за одстрањивање лепкова на бази целулозе, раствор вајт спирита и дестиловане
воде 1/1 уз додатак једне кашике течног детергента по ли-тру раствора, а понекад и топлом
водом). Избор лепка зависи од квалитета кеарамике па се за порцелан нпр. Могу
користити епокси смоле, а за остале врсте се користе охо лепак, Paraloid... Наношење се
може вршити директно из тубе, четкицом или алатом од нерђајућег челика будући да
емулзије по-ливинил-ацетата нагризају друге метале. На свеже залепљене делове се
примењује лак и константан притисак помоћу лепљиве траке. Вишак лепка који исцури
ван споја се може отклонити влажном крпом. Квалитет споја се проверава целом дужином
прелома тако што се нокат превлачи управно на ивицу.
РЕСТАУРАЦИЈА
За испуњавање је разуман предуслов да је сачуван профил посуде. Наставак волута
или брадавица се може само назначити.
За тврду керамику се користе епокси смоле-Аraldit, дентал гипс и гипс, док се за
меку керамику користи гипс и Polyfilla-средство на бази целулозе (која такође може
послужити за пуњење мањих рупа и пукотина, као и завршни слој код рестаурације са
гипсом. Провера квалитета рестаурација се може извршити косим осветљењем предмета
или прскањем површине врло течним полиуретаном помешаним са белим пигментом-
титан диоксид који се касније растварачем (Gipgloss целулозни разређивач за полиуретан),
може лако скинути а показује најмању грешку насталу приликом рестаурације.
За прављење калупа за израду недостајућих делова може добро послужити пастелин, а као
одвајач може послужити талк. Ако је материјал Araldit површина испуне ће бити глатка и
равна ако се превлачи преко ње прстом наквашеним шпиритусом. Завршна обрада
рестаурираног дела почиње најпре са грубљим, а затим са све финијим турпијама, па се
прелази на брусни папир гранулације 320 да би се завршило са 1200. Полирање се
окончава средством за полирање хрома (Solvol Autosol), чији се талози на крају уклањају
вајт спиритом.
Керамика
РЕТУШИРАЊЕ
Полиуретан има чврстоћу, провидност и не тамни и може се користити код
глеђосане керамике, помешан са одговарајућим пигментима. (најчешће се користе
светлоцрвена, светли окер, златни окер, хром жута, природна сиена, печена сиена, сепиа,
цинобер; лимун жута и хром наранџаста од жутих тонова; зелена земља и смарагдно
зелена од зелених; печена и непечена умбра од мрких; ултрамарин, берлинска плава и
кобалт плава од плавих; црна од чађи од црних; и титан диоксид од белих. Ове боје се
морају добро измешати са везивом иначе ће се појавити пруге, а поједини пигменти се
морају најпре растворити у етанолу. Најпре се у полиуретан сипају веће количине
пигмента, док се за завршни слој узима мање због постизања прозирности. Сваки слој се
суши 24 сата, и између бојења пребруси воденом шмирглом гранулације од 220-330. Кад је
у питању примена златне најпогодније су златне таблете, а затим листићи који захте-вају
одређено искуство. Ово су дуготрајна средства. Остали препарати су јефтинији, али
непостојани, јер оксидирају и брзо тамне. Ово се може успорити применом заштитног
слоја полиуретана када се позлата осуши.
Керамика
СТАКЛO
Чист SiO2 – кварцов песак тј. кремена земља топи се на око 1700C. Помешана са
содом или поташом топи се на 900C, а да би се учинило отпорним на воду и киселине у
смешу се уводи вапно и то је смеса коју зовемо обично стакло.
Стакло је најстабилнији материјал у збиркама, али и оно подлеже распадању.
Стаклу не шкоди ни светло ни промена температуре ни плесан ни бактерије. Болест стакла
узрокују спољни фактори (излучивање алкалија с површине стакла због влаге из ваздуха,
испунимо ли те шупљине водом, уљем, лаком, спречићемо ову појаву), и унутрашњи
(постепена кристализација стакла). Стакла која садрже већу количину алкалија (сода и
поташа) лакше пропадају. Деловањем сумпора, угљен диоксида, амонијака долази до
бељења стакла. Средњевековно стакло зелене боје садржи више силицијумове киселине, а
мање поташе, тврдо је и тешко и отпорније је. Процес тече тако што се на хладнијем делу
стакла кондезује водена пара из ваздуха и прекрије стакло попут танке мрежице. У тој
танкој воденој мрежи се полако топе алкалије са површине стакла у облику прашњавих
мадежа који су веома хигроскопични па стакло тако добија мутну, влажну и слану
површину на којој се повремено појаве киселе и смрдљиве капљице. Када се једном
поремети стабилност у саставу стакла оно почиње кристализирати. Као последица
кристализације појављују се веће пукотине, љуштење стакла и коначно распадање
стаклених предмета. Узрок се темељи на физичком закону да је стакло тврди раствор који
је настао охлађивањем стаклене масе која се због своје вискозности пре згуснула него ли је
дошло до кристализације. Тај процес почиње оног тренутка када се хемијски састав стакла
поремети.
Стакло које лежи у земљи карактерише појава иридизације. Површина је као
обојена дугиним бојама с бисерним сјајем услед другачијег преламања светла.
Електролиза са калгоном као електролитом даје изванредне резултате код чишћења.
Стакло чистимо у пени неутралних сапуна, након чега га испирамо у дестилованој
води. Ако је стакло неосликано инкрустације скидамо 5% шалитром. Најпогодније је
чишћење изводити у плитким фотографским посудама. Када се вода оцеди по испирању,
предмет се урања у смешу етера и алкохола 1:1 и остави да се осуши. Код дуже обраде
предмета, предмет не хватамо рукама већ клештима од плуте. Ако је предмет превише
крхак дотичемо га рукама обученим у чисте рукавице од јелење коже. Суве предмете
премажемо заштитним слојем бутилметакрилата. Rathousky наводи за тај лак
концентрацију 15-20%. Тачан опис за припремање тог лака налази се у поглављу о
конзервацији дрва.(Lossos)
Заштитни слој наносимо четкицом, мање предмете потапамо, а врло оштећене
натапамо у вакуму. Plenderleith насупрот не користи никакво заштитно средство а
препоручује чување стакла у ормарићима од плекси стакла у посебној сувој атмосфери,
коју постижемо исушивачем (силикагел). Препоручује чишћење стакла прањем у води и
намакањем неколико дана у 2% сумпорној киселини, да би могли одстранити алкалије. То
је потпуно погрешно, јер дуже деловање киселине поспешује стварање хидрогела
силицијумове киселине. Чување је пак с музејског становишта скупо и непрактично.
- Емајл на ископаним предметима носи увек знаке озледа, па се понекад и мрви као
прашак. То се углавном дешава на бронзаним предметима. Чишћење се обавља са 10%
мрављом киселином, али захтева озбиљну неутрализацију (Фармаковски).
Стакло
О КОРОЗИЈИ И ЗАШТИТИ АНТИКВИТЕТА
НАЧИЊЕНИХ ОД МЕТАЛА
Корозија тежи да метал претвори у минерал, тј. Продукте сличне рудама из којих је
настао. Тако су корозивне материје веома сличне минералима. Корозија може бити
прашкаста (предмет нешто лакши него што би требао бити – металографски снимак);
тврде наслаге не дозвољавају идентификацију (тежина уобичајена за предмет); и сасвим
танка површинска превлака (код племенитих метала, која је истовремено и заштита).
Корозија је процес који настаје при деловању хемијских или електрохемијских
деловања на површину метала којима се ствараjу оксиди, хидроксиди и други хемијски
спојеви. Електрохемијска теорија корозије тумачи корозијски процес као настајање
електричне струје између различитих електрохемијских потенцијала на површини метала
посредством воденог раствора соли (електролита), киселине или базе. Различити
електрични потенцијал између метала понаособ, узрокује појаву корозијских чланака.
Електрохемијско деловање готово увек прати хемијско посебно међу корозијским
продуктима и осталим материјама из околине. Тако корозијске појаве делимо на оне без
електролита (хемијске) и на оне са електролитима (електрохемијске).
У музејским условима се срећемо са електролитском атмосферском корозијом,
изузетно повољни услови су са 70-80% релативне влаге, док се на 40% релативне влаге
неможе стварати атмосферска корозија. Водена пара се на површини предмета у
савременим, посебно градским условима кондезује заједно са агресивним гасовима какви
су SO, SO2, CO, SH2, а ређе Cl и NH3. Растапају се и комадићи прашине – микрокристали
разних соли и спојева нпр. сумпор-хлорид и амонијум-фосфат.
Корозија коју узрокују органске супстанце је ретка, а настаје деловањем органских
киселина и соли из човечијег зноја или деловањем ензима, плесни или бактерија. Корозија
може настати и услед хемијског састава суседних предмета. Таква је и корозија гвоздених
окова на дрвету које је импрегнирано сублиматима, динитробензолом или феноловим
препаратима. Тако је и са археолошким металима где је у питању земљишна корозија,
корозија која настаје у додиру метала са околином.
Циљ конзерватора је да сачува естетске и културне вредности предмета, његову
документарност и пасивизирати и неутралисати жаришта корозије.
Веома често наилазимо на такав начин израде да је предмет најпре изливен, а затим
прекован. Будући да су овакви поступци документи о култури неопходно је утврдити како
је текло обрађивање метала. Металографско испитивање се састоји у томе да се узме
малени комадић метала, његов пресек изложи дејству киселине па након тога под
микроскопом даје пуну слику структуре метала. Ливени бакар тако има карактеристичну
структуру неправилно обликованих кристалита с јасно оцртаним рубовима. Оваква се
структура при ковању нарушава и њени рубови попримају истегнути облик браздица,
паралелних површинa којом је текло ковање.
Бакар оксидира црвено, а затим црно, али пошто је ваздух засићен угљеном
киселином и спојевима са угљоводоницима, тако се ретко наилази на чисте оксиде, у
сваком случају на бакру они дају оно што називамо племенитом патином, док је дејство
хлора на бакар веома разорно (груба брадавичаста и мехураста кора).
I Редукцијске методе
1. Електрохемијска редукција
Ова метода је у суштини хемијска реакција у којој невезани водоник делује као
редукцијско средство. За добијање невезаног водоника употребљавамо цинк и раствор
лужног камена у контакту са металним језгром предмета. Тиме та метода укључује и
електрохемијски процес. Реакцију извршимо у лабораторијској чаши или емајлираној
посуди. Топлина реакцију поспешује. На тај начин долазимо поприлично брзо до коначног
резултата.
Материјал: Цинк употребљавамо у облику зрнаца или крупније прашине и то тако
да се што већом површином дотиче обрађиваног предмета. Можемо употребити и жицу од
цинка коју обавијемо око предмета. Фини цинков прах није тако делотворан, јер се
прилепи за предмет. Жица од цинка има ту предност, да је контакт између ње и метала
јачи, али пошто је у том случају предмет потпуно покривен, па ток реакције теже
надзиремо.
2. Електролитска редукција
Овој методи обично дајемо предност пред електрохемијском редукцијом.
Кородирани метални предмет служи као негативна електрода – катода, кога стављамо у
електролитски раствор, нпр. у раствор натријум карбоната или натријум хидроксида –
лужног камена. Позитивна електрода – анода је гвоздена плоча. Јачина редукција је у том
случају зависна од електричне струје коју употребљавамо. Код срујања електрике на
катоди се развија водоник, који поступно редукује корозивни слој ираствара соли у том
Сушење метала
За поспешивање сушења метала се препоручују две методе: загрејавање и
исушивање. Најједноставније је загрејавање у сушионицама на 105ºC. Тај поступак је
прикладан за све могуће гвоздене предмете, исто тако за сребро и бакарне легуре које су
глатке и непорозне на површини. Порозни метал се суши дуже времена, нечисто сребро и
бакарне легуре, се могу прекрити танким слојем оксида. Иако оксиде одстрањујемо лако
стакленом четком, тај механички посао можемо скратити, ако предмет најпре умочимо у
купку ацетона и ако га тек након тога ставимо у ексикатор и з кога смо претходно
евакуирали ваздух. Пространи вакумски ексикатор је напуњен са силика-гелом, кога
исишемо помоћу водене вакумске пумпе. Такав ексикатор не употребљавамо само за
сушење предмета, него у њему чувамо предмет све дотле, док га не лакирамо и заштитимо
воском.
ЕКСИКАТОР
(справа за импрегнацију предмета у вакуму)
Plenderleith
в) Употреба бензотриазола
Са површине предмета најпре механичким путем одстранимо земљу, а
посебно са места где се корозија појавила. Ако је предмет био прекривен воском
или прелакиран, потопимо га преко ноћи у раствор једнаких делова ацетона и
толуола. Затим предмет под вакумом импрегнирамо са 3% раствором бензотриазола
у шпириту. Кад је импрегнација завршена предмет осушимо, а евентуалне остатке
бензотриазола на површини одстранимо комадићем вате намоченом у шпирит.
Предмет је потребно још неко време посматрати и обрадити га бензотриазолом код
евентуалног понављања активне корозије. Експерименти у лабораторији
Британског музеја су показали да код осредње кородираних предмета та метода
задовољава, акод предмета где је корозија изузетно активна обрада бензотриазолом
није помогла. Предност ове методе је што је много бржа од методе са натријумовим
сексвикарбонатом. Можда би било најбоље најпре одстранити већи део хлорида
Методе конзервације метала
помоћу сексвикарбоната, а након тога предмет импрегнирати са бензотриазолом,
нарочито у случајевима где је корозија активна у дубини. Повод за употребу
бензотриазола је дала чињеница да он реагује са металом и ствара комплексан спој
који штити бакар од атмосфералија. Тај спој није постојан у киселој средини, која
влада у дубоким корозијским слојевима бронзе, тако да заштитно деловање
бензотриазола тумачимо стварањем нерастопивог комплекса којег у корозијском
слоју ствара бензотриазол с купритом. Тај комплекс, слично као сребрни оксид
непропусно издваја купро-хлорид од спољње влаге и тиме спречава корозијски
процес.
3.) Одстрањивање карбонатне коре. Употреба натријумовог хексаметафосфата
(NaPO3)6
Бронзани предмети су често прекривени слојем карбоната кога лако одстранимо
разређеном шалитреном киселином, што код слабо очуваног предмета, или ситном
орнаменту није препоручљиво. У такви случајевима предмет потапамо у 5% раствор
натријумовог хексаметафосфата (Calgon), који с временом одстрани калцијумове и
магнезијумове соли. Употребити можемо и јачи раствор до 15% или да раствор
загрејавамо. Дуже потапање може потпуно отопити зелену корозијску кору. То растапање
је врло полагано па такав раствор можемо корисно употребити код контролисаног
чишћења површине предмета који су потпуно минерализирани.
КИНЕСКА БРОНЗА
Неки предмети као нпр. кинеска бронза, топови, звона итд. садрже од 10-20%
калаја. Исто тако и антички spekulum – бронза коју су употребљавали за израду огледала
садржи 30% калаја. У кинеској бронзи је често додавано олово, које не утиче на корозију
али даје нешто тамнију патину.
Полагани процес корозије у алкалном земљишту које не садржи много хлорида даје
таквој бронзи танку, сличну емајлу, храпаву и масивну патину различите боје: од беле,
бледозелене до јако зелене и модре. Местимично може бити црвенкаста или жута због
присутности куприта у дубљим слојевима патине. Многи предмети од такве бронзе су
остали стабилни и после 3 000 година очували лепу патину и тврду структуру.
Ако смо установили да је патина стабилна очистимо је само на површини и
одстранимо земљу и већу нечистоћу како би открили евентуално присутан орнамент.
Механички чишћена патина постане некад бледо-зелена, ако смо горњи слој бакарних соли
одстранили тако да се показао танки и густи слој калајног оксида који је беле боје, а често
помешан различито обојеним бакарним солима.
Легура spekulum је крхка, ако је метал у унутрашњости кородиран, на површини се
појаве пукотине, које постају жаришта даље корозије. Одатле се бакарне соли рашире по
површини огледала, тако да при томе оштете његову површину. Сам процес корозије је
полаганији, него код бронзе која садржи мање калаја. Некада такво огледало кородира на
појединим изолованим местима око којих површина пуца у концентричним круговима,
слично лому шкољака. Код даљег пуцања та места се могу ширити преко површине у
облику тврде коре. Тај начин корозије је карактеристичан за јако полирана огледала од
spekuluma.Обично се у музејским приликама не шири.
Plenderleith
РЂАЊЕ
У присутности влаге кисеоник делује на гвожђе и узрокује рђање. Први производ
такве корозије је смеса феро- и фери-хидроксида, код даљње оксидације рђу састављају
углавном фери-оксиди и хидроксиди као и нешто гвозденог карбоната. Тај процес је на
први поглед једноставан, а ако су присутне соли које делују као електролити тим
једноставним хемијским реакцијама се придружују још и електролитске реакције које јако
убрзавају превођење метала у минерал. Познато је да се код делимичне оксидације метала
појављују поједина анодна и катодна места на површини метала, па се он у присуству
електролита понаша као да је састављен од галванских чланака. Код гвожђа ова појава
настаје у присуству NaCl. Тада се на анодним местима гвожђе раствара и ствара гвоздени
хлорид, а на катоди се ствара NaOH. На катодним местима се сакупља слој водоника који
је сразмерно отпоран и слабо проводи електричну струју, па на тај начин спречава даљу
корозију. Ако је присутан кисеоник он се са водоником спаја у воду или водоников
пероксид. Тај се почетни слој водоника истовремено одстрањује, електролитска реакција
се наставља онолико дуго док се цела површина не покрије рђом, која настаје
електролитски, од FeCl и NaOH. Пошто се при том увек изнова ослобађа натријум хлорид,
а тај делује на већ описани начин као електролит, рђање се наставља. Присутност NaCl је
важан фактор код конзервације гвожђа, што значи да је рђање гвожђа под тим условима
слично «бронзаној куги», тј. стабилност предмета не можемо постићи ако не одстранимо
целокупну количину хлорида из предмета.
Као што је речено, слој катодног водоника отежава електролитску реакцију на
металу, кисеоник тај слој уништава и омогућава напредовање корозије. Из тога ипак не
следи да би у одсутности кисеоника гвожђе остало некородирано. Слој заштитног
водоника могу уништити неке бактерије са својом активношћу. Често налазимо гвожђе и
челик, јако кородиране у земљи која садржи много сулфата, иако кисеоник није имао
приступ. У таквим случајевима се корозија приписује деловању бактерија које редукују
сулфате у сулфиде и нападају гвоздену површину. Под таквим условима гвожђе се
прекрије црном кором гвозденог сулфида – исте боје као и глина која окружује предмет.
Присутност FeCl може се лако открити помоћу киселина које ослобађају сумпорводоник,
кога препознајемо по мирису покварених јаја. За време истраживања откривена је и
изолована бактерија која узрокује тај начин корозије. Сулфидно растварање гвожђа
најчешће опазимо на гвозденим цевима закопаним у глини.
Гвожђе
ПРЕТХОДНА ПОСМАТРАЊА
Када гвоздени предмет дође у лабораториј трпи помна испитивања да би се
установило његово стање и установио најприкладнији поступак. Ако је на предмету
дебели слој рђе у којој нема хлорида, могуће је да у музејским условима предмет остане
стабилан. Када предмет више нема језгро постоји велика вероватноћа да се неће више
мењати иако је рђа сва распуцана и набрекла. У оба случаја нису потребни посебни
конзерваторски захвати. Тако је наш први задатак да откријемо пстоје ли знакови хемијске
активности.
Најпре посматрамо површину. За разлику од бронзе, површина кородираног гвожђа
не показује разнолику обојеност, али се ипак разликује по боји и структури површине.
Најсигурнији знак присутности хлорида је влажна површина, јер је FeCl јако
хигроскопичан и због тога на тим местима опажамо ситне капљице смеђе течности на
сувој рђи. Чак је и врло мали слој рђе на активним местима влажан ако је присутан хлорид.
Да би установили у каквом је стању унутрашњост гвозденог и челичног предмета
служимо се рентгенским снимањем. Гвоздени оксиди пропуштају рентгенске зраке много
боље него сам метал, а рентгенска слика показује тачнији обим оксидације него друге
методе. Из ње можемо закључити дубину корозијског слоја па се можемо одлучити за
најбољи поступак обраде. Рентгенска слика нам осим тога омогућава да откријемо
присутност уметака неког другог метала. Без рентгена испитујемо да ли постоји и у којој
мери језгро помоћу магнета, иглом и лупом. На исти начин покушавамо утврдити
присутност орнамената сакривених испод слоја рђе. Помажемо се приближним
одређивањем тежине предмета, која нам показује да ли у предмету има још веће количине
језгра и на ком месту.
Фармаковски
Fe3O4 магнетско гвожђе (FeO + Fe2O3) је веома постојан спој који штити гвожђе од
даљег распадања (калаисање).
Највеће опасности долазе од спојева са хлором – гвожђе хлорид даље црпи воду из
ваздуха и добијају се веома непостојани спојеви који бурно оксидирају. Присуство хлора
се утврђује помоћу Розенбергове коморе (види бакар).
После испитивања на хлор приступа се отклањању земље песка и каменчића
купањем у обичној води током неколико дана, и ту се често делови за које се првобитно
мисли да су полураспаднуто гвожђе, заправо смеша земље и оксида слабо повезана са
солима или пак са кременом земљом, па се може десити чак и да језгро не постоји. Ако је
језгро сачувано после одстрањивања нечистоћа одмастићемо га кувањем у води или пак
раствору соде 2%, NaOH, или пепела од дрвета (водити рачуна о киселости дрвета). Затим
следи термичка, хемијска или електрохемијска обрада у зависности од квалитета предмета
или доступности средстава.
Термичка обрада се заснива на томе, да код загрејавања гвожђа на 700C тј. на
температури кад се оно зажари, долази до неједнаког ширења сржи и оксида који се после
хлађења могу лако одвојити (може се понављати). Међутим овај начин даје резултате само
код отклањања спољних кора, док у унутрашњости метала и даље владају процеси
распадања па никад не сме ограничити само на овај метод. Такође за примену овог начина
је неопходно претходно утврдити шта се налази испод коре, јер је предмет можда био
нечим инкрустриран или ковањем украшен па би се термичким методом ови украси могли
лако уништити па се мора прибећи механичком чишћењу претходно испитавши да ли
предмет уопште има здраво језгро (механички, ренгеноскопија и помоћу специфичне
тежине). Специфична тежина гвожђа је приближно 7,8; спојеви са кисеоником од 4,9 –
5,24, а са хлором су још лаганији и износе око 2,5. Па ако се установи специфична тежина
од нпр 3,0 јасно је да је остало незнатно мало здравог језгра па ћемо предмет
фотографисати и конзервирати. Код тежине 6,5 пак постоје добри услови да ћемо наћи
добру металну језгру.
Термички начин се препоручује код крупних и грубих предмета. После жарења на
700C предмет се убацује у денатурисану или сирову жесту, маст, уље или парафин, после
хлађења се одстрањују коре па ако је потребно поступак се понавља.
Хемијске методе имају сврхе да продукте распадања претворе у облик који је
растопив у води. Првенствено блаже киселине каква је лимунска од 5 – 10%, ретко 15 –
20%, а изузетно преко 20%. Овако растопљени оксиди отклањају се у врелој води.
Обавезно се врши неутрализација содом, NaOH, и то 2 –5%. Пошто се предмет очисти и
припреми за заштиту неопходно је спречити нову оксидацију која настаје уз присуство
воде, а посебно хлорисане воде из водовода...................................
Електролиза ........................................................................................................................
.................
Гвожђе
Заштита се може вршити шелаком (некада), потапањем у парафин загрејан на 125C
а претходно загрејати предмет на 100 - 120C никако више, јер би предмет могао упалити
парафин, температуру треба задржавати на 125C, како би изостало настајање ваздушних
мехурића, а по вађењу таре се искључиво ланеном крпом, јер она боље од било чега другог
упија суфишни парафин. Некада се користио вазелин, али ту ваља бити опреѕан, јер
лошије врсте могу садржати остатке сумпорне киселине. Испитивање се врши тако што се
челични нож премаже вазелином и остави неколико дана, ценећи да челик потамњује на
најмању количину киселине.
Ископани гвоздени предмети су често у таквом стању да их уопште није могуће
очистити, а треба их сачувати барем на неко време па се врши њихово учвршћивање –
препарирање дрвеним
шелаком.............................................................................................................................................
..................
Фармаковски
Lossos
Археолошка конзервација
Музејска конзервација
Пре потапања у купку треба одвојити гвоздене предмете од оних који су
комбиновани са другим материјалима нпр. ножеве и бодеже са коштаним облогама, сабље
о мачеве с мједеним одбојницима или оружје које је у корицама. Ако гвоздене делове
неможемо раставити, а да не оштетимо предмет приступамо потапању само гвозденог дела
ако је то могуће, а ако не онда негвоздене делове можемо изоловати врућим парафином
или пчелињим воском, а по потапању у купку предмет морамо стално надзирати. Ако не
желимо ризиковати приступамо локалном одстрањивању рђе. Ако је предмет прекривен
смесом рђе и остатка старих премаза (фирнис, восак, уље, парафин...) великом четкицом
наносимо најпре средство за одстрањивање масти (угљеник тетрахлорид, трихлоретилен,
шпирит, ацетон, бензин или бензол). Када су стари слојеви импрегнације јако тврди
употребљавамо мешавине: шпирит и етер 1:1; шпирит и ксилол или толуол 1:1; ацетон и
етил-ацетат 1:1; шпирит, ксилол и циклохексанол 1:1; метил-циклохексанол и бензол 1:2.
Некада је потребно предмете уронити у растварач. Растварач за поједине врсте старих
премаза можемо одредити на основу табеле топивости.
Када не делују ни најделотворнији растварачи као код старих и дебелих ппревлака
фирниза и старог парафина можемо користити бензинску или плинску лампу. Базне и
друге индустријске раствараче не смемо употребљавати никако. У случају полихромије тј.
сликања на гвозденим предметима (уље, а ређе темпера) сликана места морамо пажљиво
заштитити нпр. воском, а затим чистити рђу помоћу локалне методе. Ако нисмо сигурни
да можемо скинути восак без штете употребљавамо вазелин.Након одстрањивања рђе
масноћу уклањамо пажљиво тампоном вате умоченим у бензин или алкохол, па се затим
приступа лакирању.
Одстарањивање рђе
Полупорцеланске каде и корита као и оне из појединих пластичних маса су
најпогодније. За дугачке предмете су погодне глазиране канализацијске цеви које се на
једном крају зацементирају и залију асфалтом. Течност за одстањивање рђе је у саставу:
15-20% фосфорна киселина;
4% бутанол;
5% уреа;
71-76% дестилована вода;.
Гвожђе
Уреа овде делује као инхибитор, спречава да се у киселини раствори сам метал. Предмет у
раствор полажемо на дрвену мрежу или га вешамо за силонове нити. Дужина процеса
зависи од природе рђе као и јачине и температуре раствора. Понекад је потребно предмет
вадити из раствора и очеткати га под млазом воде да се поспеши брзина одстрањивања
рђе. Када се процес заврши предмет се испере и фосфатизира. Када не следи
фосфатизација предмет исперемо са 3% фосфорном киселином и осушимо у сушионици.
За одстрањивање рђе се сме користити искључиво фосфорна киселина јер она
пасивизира површину и омогућава стварање фосфатног слоја.
Фосфатизација
Фосфатизација у суштини преставља успешно пасивизирање површине предмета
против корозијских процеса, а уједно и најприкладнији облик трајне конзервације под
било којим заштитним лаком. Принцип је у стварању нетопивих фосфата тј. соли
фосфорне киселине и гвожђа, мангана или магнезијума, које се врло тврдо вежу за
површину метала. Раствор припремимо од препарата који се могу добити у трговинама по
приложеном упутству, а у истоврсној посуди у којој је вршено одстрањивање рђе. Предмет
уронимо у врући раствор на неколико минута, док хладна фосфатизација траје неколико
сати. Када предмет извадимо, оперемо и осушимо га старим чистим крпама и ставимо у
сушионицу.
Локално одстарњивање рђе
Користимо пасту припремљену од 85% фосфорне киселине и папирнате вате. Њену
густину регулишемо додавањем било воде, било киселине, најбоље у стакленој посуди
коју после неколико сати замешамо у пасту коју наносимо на предмет нпр. лопатицом у
неколико милиметара дебелом слоју. Кад се паста почне сушити и добијати кору предмет
се исплакне са 6% фосфорном киселином помоћу гуменог сунђера па се процес понавља
док се рђа потпуну не одстрани. Пасивизира се помоћу 3% фосфорне киселине осуши
крпама и на сувом ваздуху. Уместо пасивизације можемо одмах фосфатизирати
наношењем врућег фосфатног раствора гуменом спужвом, пустимо да кратко делује,
осушимо и поступак још једанпут поновимо.
Одстрањивање мадежа рђе и почетака корозије
Мадеже рђе и почетке корозије на глаткој и сјајној гвозденој или челичној
површини не одстрањујемо мокрим хемијским поступком како предмет не би изгубио сјај.
Превлаку од рђе или мадеж смекшамо помоћу метил-циклохексанола или чистим
петролејом. За наношење користимо четкицу или меку густу тканину. Ако је предмет од
чистог гвожђа и није мешан са другим материјалима и није осликан можемо га потпуно
уронити у течност за омекшавање на 24-28 сати. Омекшано место затим чистимо били
ручно било на колу апарата за полирање пресвученог финим пустом или текстилом. За то
може послужити фиксирана бушилица, стари мотор са главом као код бушилице, зубарска
бушилица и сл.
Заштитни лакови и премази
Већ и сама фосфатизација штити површину метала а уз употребу заштитних лакова
и премаза заштита је још делотворнија. Користе се прозирни лакови из умјетних смола а
код предмета на отвореном простору лакови у више слојева обично сиве или црне боје који
морају бити отпорни на варијабилне климатске услове.
Прозирни лакови
Полиакрилати (метилметакрилат и бутилметакрилат), поливинилхлориди,
поливинилацетати, полистирол кондезати урее, акао растварачи ксилол, толуол и бензол.
ПВА топимо у амилацетату и ацетону. Танак премаз са пчелињим воском растворен у
ксилолу или етеру ублажава неприродан сјај после лакирања и мора се обнављати
годишње.У дворској конзервацији и код предмета са покретним механизмима не
Гвожђе
употребљавамо стабилне заштитне лакове него их периодично премазујемо уљима
(машинско, парафинско и вазелин).
Испуњавање и лепљење
Епокси смола са одређеном количином утврђивача и гвоздена прашина. Испуњен
део је по стврднућу толико тврд да је подложан брушењу. Такву масу за пуњење можемо
разредити ацетоном по потреби што ће наравно продужити период стврдњавања.
Депоновање
55-70% релативне влаге, без грејања, а сваки предмет означен црним нитролаком.
Друга црнила садрже углавном штетне хлориде.
Lossos
Гвожђе
ЗЛАТО И ЕЛЕКТРУМ
Специфична тежина 19,3; а тачка топљења 1064C. Веома мекан и еластичан метал
необично отпоран на киселине. Раствара га је једино спој соне киселине са душичном
(3:1). Легира се са бакром чиме постиже већу тврдоћу и са сребром које му мења боју а
служи и за потребе смањивања цене. Предмет од неког другог метала пресвучен златним
листићима сјаји се зеленкастим сјајем.
Злато се може обрађивати ковањем и ливењем, али када се легира са бакром долази
до појаве пора паралелно са површином обраде, тако да влага може наћи пут и
проузрочити разједање метала, па ће покривање играти пресудну улогу.
Злато није осетљиво на корозију, изузетно се појављује када је у легури са бакром.
Црвени мадежи настају као последица оксидације злата због хлорних спојева се појављују
ретко и отклањају изузетно тешко, а заштитне превлаке за златне предмете нису потребне.
Злато оксидира услед примеса бакра – зелени, гвоздене руде у близини предмета –
црвени оксид, који се лако уклањају соном киселином. Проблем чишћења предмета од
злата углавном треба поставити као проблем легирања, позлате предмета и инкрустрације
других метала, јер само чисто злато не поставља нарочите захтеве у погледу заштите и
чувања.
Plenderleith
Електрум је бледо злато легурисано са сребром. Светлији тон зависи од количине
додатог сребра. Када је злато у легури са бакром обично је такође присутно нешто сребра.
Такве легуре су и након чишћења бледожуте или чак зеленкастожуте, а након
многогодишњег лежања у земљи ипак добију топлу жуту боју. Томе је узрок корозија
мање племенитих метала у легури, које су на тај начин биле одстрањене из легуре, тако да
је ту остало чисто злато. Та боја се налази само на површини предмета и зато не смемо
површине трљати при чишћењу. Карбонатне наслаге одстрањујемо са 1% шалитреном
киселином помоћо дрвеног штапића или мале четкице. Инкрустације кремена и земљу
одстрањујемо у 2% раствору неког детергента. Органске остатке смекшавамо натапањем
неколико минута у лужном камену 2% и помоћу дрвеног штапића. Ако нам то не полази за
руком помогнемо се млазом паре. Ружичасто злато осим бакра садржи и око 1% гвожђа.
Злато се лако топи у живи, па се добије златни амалгам јако мекан материјал који се
може утрти у сребро и злато. Жива код загрејавања исхлапи, а ова техника је позната као
живина позлата или позлата у ватри.
Када злато представља украс на сребру, морамо бити јако опрезни код чишћења
због танког слоја злата и меке површине, нарочито онда када одстрањујемо поцрнеле
корозијске продукте сребра.
Позлаћени метали се не смеју чистити редукцијом, јер би позлата могла отпасти.
Ако злато покрива још потпуно очуван бакар или бронза можемо употребити методу
чишћења калијум-натријумовим тартратом. Када су бакар или бронза јако кородирали,
слој злата је помешан са корозијским продуктима и онда чистимо механичким средствима
– иглом испод бинокуларне лупом код повећања 10-20 пута. Када је златна површина
видљива, можемо је чистити јако разређеном шалитреном киселином (1%), и то тако да не
оштећујемо кородирани бакар или бронзу, јер би делови позлате отпали.
Предмете од позлаћеног сребра који су покривени корозијским продуктима бакра
доданих сребру чистимо лако ватом намоченом у 5% мрављу киселину. Код позлаћених
бронзаних кипова који су замазани чађу и прахом, та је нечистоћа обично кисела, па
Гвожђе
употребљавамо за повремено прање разређени амонијак. Након тог поступка кип добро
исперемо водом.
Злато се код антикних предмета од бакра обично наноси на танак слој смоласте
материје којом се бронза пре позлате премазала, затим се цео предмет угрејао па се
наносио слој злата уз термичку обраду. Овде смола спречава разорно деловање које настаје
услед галванских струја које потичу од разлике у електропотенцијалу у овом случају
између бакра и злата. Као електролит између два метала може послужити влага, било у
течном, било у гасовитом стању.. Други је начин мешање злата са живом (амалгам). Код
каснијег загрејавања жива испари а злато чврсто прионе уз метални предмет, међутим
влага на тај начин заробљена условиће распадање мање племенитог метала.
Код ископавања обично наилазимо на згњечене и на други начин деформисане
предмете којима би желели вратити првобитни облик. Легурисано злато је пак веома крто
и ово је посебно тежак технички задатак.
Plenderleith
Гвожђе
СРЕБРО
Фармаковски Специфична тежина 10,5; а тачка топљења 960C. Хлор сумпор и
амонијак у ваздуху поспешују његову оксидацију. Веома мек метал који се потпуно
раствара у азотнојј киселини. Занимљиво је дејство мравље киселине на сребрне оксиде
која их разара и успоставља чисто метално сребро, док код других метала ови оксиди
остају у раствореном стању. Поред азотне и амонијачне киселине у ваздуху посебно
разарајуће дејство има хлор који прави изузетно разарајуће спојеве са амонијаком.
«Рожасто сребро» сиве боје, са мрким и љубичастим нијансама, толико меко да се лако
може сећи ножем, а његова специфична тежина износи свега 5,6. Сумпорна киселина
ствара тамно-сиво, готово црно «сумпорно сребро», што се некад чини и на вештачки
начин због тога што је овај спој на ваздуху веома сталан. Механичко чишћење код сребра
игра најважнију улогу јер је предмет од сребра веома лако озледив услед своје мекоће.
Амонијак изузетно добро раствара спојеве са хлором, али штетно утиче и на само сребро
па се примењује у 2 – 5% и то у Лаптовљевој сапунастој пасти која ублажава његово
негативно дејство. У овој пасти зелени оксид који потиче од бакра промениће се у црвени
бакар диоксид пре отклањања. Предмети (погодно за новчиће) се прегледају ваде,
механички чисте и поступак понавља по потреби. Други начин је да се после купке у
сапуници, добро исперу у врелој води, а затим ставе у 10% - 15% раствор мравље
киселине, а изузетно до максималних 25%. Затим се киселина загреје до пред врење
(никако да ври) и најнеугодније превлаке ће бити уклоњене на овај начин за 2-3 сата, али је
неопходно на крају предмет прокувати у дестилованој води због бакра који се легира са
сребром ради веће тврдоће. Кување у киселини је усмерено на бакарне оксиде који су
постојани према мрављој киселини, али се могу уклонити на овај начин. При томе сребро
мења структуру и прелази у сиве тонове па је пре заштите потребно за поновно
успостављање-збијање сребра применити термичку обраду загрејавањем на 500-600C.
Сребрни предмети украшени позлатом каи и код бронзаних са златним украсима најбоље
се уклањају мрављом киселином и помоћу Лаптовљеве пасте али уз слабије растворе и
појачани надзор. Што се тиче услова чувања сребру не смета ни светло ни влага осим
уколико не садржи сумпо и амонијак.
Lossos Сребро угрожава атмосферска корозија, нарочито сумпор-водоник па је
најбитније његово депоновање. Површина постаје смеђа, чак и црно-смеђа. Сивоцрна
компактна превлака Ag2S није штетна јер је постојана на ваздуху, а испод ње се корозија
даље не развија. Проблеме ствара непостојани сребрни хлорид што је изразито код сребра
из археолошких налазишта. Овај проблем појачава присуство CO2.
2Ag + NaCl + 2CO2 + H2O = NaHCO3 + 2AgCl
Сребрни предмети прекривени дебелим слојем патине су жртва галванског чланка
који је настао у влажној земљи у присуству бакарних, а нарочито гвоздених предмета као
аноде. Тако су корозивне творевине електолитским процесом прелазиле на катодну страну
галванског чланка тј. на племенито сребро. Легура са бакром брже пропада а бакарна
патина се излучује на површину предмета.
За одстрањивање сребро-сулфида се користи 5% фосфорна или 100% лимунска
киселина уз механичко одстрањивање помоћу четке. Оваква купка је корисна приликом
одстрањивања грумења са нађеног новца. Сумпор је лакше одстранити помоћу 2-3%
сумпорне киселине уз додатак 1% мокраће како препоручује Pelikan. По вађењу из
раствора више пута се испира у дестилованој води и на крају у алкохолу исполира
текстилним борером или помоћу глине за полирање (триплит). Електролитске редукцијске
методе нису препоручљиве јер код дебљих корозивних наслага остављају површину
метала порознијом. За пасивизацију Pelikan препоручује раствор калајевог баријум-
флорида. Користе се поливинил-хлоридни и ПВА лакови.
Гвожђе
Plenderleith У природи га најчешће налазимо у облику минерала аргентита
(сребрни сулфид) и цераргирита (сребрни хлорид), познатог по имену ружичасто сребро.
Сулфид је црн, а хлорид замазано црвен или сив. Чисто сребро је жилаво и дуктилно, па га
можемо полирати до јаког сјаја.
Предмети израђени углавном од чистог сребра имају корозију састављену од
сребрног сулфида и сребрног хлорида, а они са већим додатком бакра имају корозивне
спојеве у облику куприта и малахита. Код неких предмета патина је дебела и безначајна,
код других се ствара једнакомерни танки слој који предмет још и улепшава. Сребрни
сулфид понекад ствара танке једнакомерне црне бљештаве слојеве, које је вредно очувати.
Танки слој сребрног хлорида такође не шкоди предмету. Ако патина прекрива какав
орнамент одстрањујемо их локално трљањем благим абразивом. За то служе посебне крпе
(Duralgit) за полирање сребра.
Ако је сребрни предмет дуго времена био закопан у сланом земљишту, његова
површина је претворена у стабилни сребрни хлорид, ружне замазане смеђе боје. Таква
патина може чак и променити облик предмету јер се због корозије повећава волумен
предмета. Некад се слојеви сребра измењују са слојевима сребрног хлорида када се
служимо методом редукције за учвршћивање.
Електрохемијска редукција сребрних предмета
Један од поступака је већ описана употреба алуминијума и лужног камена или соде.
Такву редукцију извршимо са 30%мрављом киселином и додатком алуминијумског или
цинковог прха код повишене температуре. Уместо мравље киселине и цинка можемо
употребити раствор лужног камена и цинка. За време поступка предмет више пута
пажљиво очеткамо. Редуковани сребрни хлорид постаје након редукције спужваст, па га је
лакше одстранити, а метал чистимо до високог сјаја полирањем стакленом паличицом.
Предмет након тога исперемо у врућој дестилованој води, а раствор више пута променимо.
Уместо тога можемо предмет испирати у врућој текућој води неколико сати, а затим
неколико пута у дестилованој води док не одстранимо све хлориде. И код сребра можемо
употребити методу дубинског испирања.
Чишћено сребро сушимо у сушионици на температури од 105ºC неколико сати, јер
је редуковано сребро јако порозно на површини. Некада је боље сушити предмет у
ексикатору, да би избегли евентуално поновно тамњење површине.
Електролитска редукција сребрних предмета
1. Нормалне редукцијске методе.
Када су сребрни предмети прекривени са доста јаком кором сребрног хлорида
или сулфида, а језгро метала тврдо, можемо их редуковати обичним поступком
помоћу 5% лужног камена и гвоздених електрода. Површинска корозијска кора
се при томе претвори у слој прашњавог сребра. када такав предмет очеткамо,
испод корозије се покаже површина некородираног сребра. Уместо лужног
камена, за сребро се рађе употребљава 15% мравља киселина. Та метода је била
од користи код чишћења у следећем примеру:
Сребрни окови грчке посуде од модрог стакла били су јако кородирани. Облик
посуде нам није дозвољавао скидати окове, па смо зато морали изабрати методу
која не би оштетила стакло. Одлучили смо се за електролитску редукцију у 15%
мрављој киселини, с анодама од челика који не рђа. Резултат је био посве
задовољавајући. Раствор лужног камена нисмо смели употребити јер би вероватно
нагризао стакло.
Код те методе углавном није нужно потребно да су аноде од челика који не
рђа. Код дуготрајне електролизе, упркос отпорности челика може се догодити да
мравља киселина челик нагризе, исто као и гвожђе. Сличне компликације
Гвожђе
можемо избегнути ако узмемо графитне аноде, нпр. код напетости 12 V и јачине
струје 1 A/dm2.
За време електролизе нечистог сребра, у којем је присутан бакар, бакрени
спојеви у корозијском слоју, претворе се у бакар који се слепи на површину
сребра. Одстрањујемо га тако што предмет потопимо у 20% раствор сребро
нитрата. При томе делови сребра надомештају бакар, па их лако одстрањујемо
четкањем. Када је у корозијском слоју много бакарних слојева, боље је предмет
пре електролизе обрадити мрављом киселином.
Некад не можемо читав предмет потопити у раствор, а желели би одстранити
сребрни хлорид само на мањој површини. У том случају изводимо редукцију
локално, само на кородираним местима. Комадић вате намочимо у 3% мрављу
киселину и ставимо га на кородирано место, аноду пак која је у облику челичне
игле повезане са усмеривачем, ставимо на тај комадић а да се при томе не
дотакне сама површина предмета. Као катода нам такође служи челична игла,
коју положимо на некородирану површину предмета.
Напон треба да буде приближно 12V. Кад се комадић вате напоји
продуктима редукције, заменимо га новим. У међувремену редуковано место
исперемо дестилованом водом и осушимо станичевином. Углавном морамо
пазити да обе игле не дотичу метал, јер би то узроковало кратак спој. Нека буде
само толико електролита да намочи део површине непосредно испод комадића
вате – аноде, нека не тече преко целог предмета. Ако је у корозивном слоју
присутан сребрни сулфид, код редукције ће се стварати сумпорводоник, који ће
поново поцрнети очишћени метал, а тај црни слој можемо лако одстранити
уобичајеним поступцима.
2. Редукција учвршћивања.
Није редак случај, да је сребрни предмет тако јако кородиран, и да је у њему
преостало још само мало метала. За то може бити довољно само механичко
чишћење којим откријемо првобитни облик предмета, али тим начином нећемо
предмету вратити првобитни сјај. У том случају морамо предмет обрадити по
методи редукција учвршћивања, којом редуцирамо сребрне соли.
Суштина поменуте методе је појава «растапања и наношења» коју
постижемо помоћу делимично усмерене струје. При томе се сребрне соли
редукују, растапају и наносе на предмет. Те редукције следе једна иза друге
брзином фреквенције електричне струје. Редукцију вршимо код ниског напона
електричне струје, да се на катоди не би развило превише водоника, који би
спречио наношење сребра. Велику примену ове редукцијске методе је први
показао R.M.Organ/Aplication of Science in Examination of Works of Art, Boston,
Museum of Fine Art, 1965, стр. 126-44: код конзервације сребрне лире из год.
2500 п.н.е. Нашао ју је Wooley 1927.г. приликом ископавања краљевских
гробова сумерског града Ур. Након ископавања фрагменте лире завинуте и
згужване учврстили су завојима и ставили на нови дрвени костур, помоћу
парафинског воска. На тај начин је лира додуше добила првобитан облик, али се
није могло видети да је била израђена од сребра. У сланој земљи се наиме
сребро потпуно променило у сребрни хлорид, а боја сребрних делова била је
тамно-смеђа. Поставило се питање да ли се сребру може вратити његова
првобитна површина. Она је наиме била минерализована, а микроскопски
преглед је показао следећи састав: сребрни хлорид, спојеви креча и земље (у
спољњем слоју), конзерваторски поступак је морао удовољити трима основним
условима:
а) промена замазано-смеђег хлорида у блештаво сребро;
Гвожђе
б) вратити механичка средства рестаурираном сребру до те мере да му
можемо дати првобитни облик;
в) конзервирање свих за археологију значајних карактеристика површине.
Гвожђе
О Л О В О, К А Л А Ј И К А Л А Ј Н Е Л Е Г У Р Е
Олово и калај су меки бели метали, на изглед слични, али ипак различити по
густоћи-олово је скоро два пута теже од калаја. Разликујемо их тако да металом
протрљамо по белом папиру, где нам олово остави тамну црту, а калај не остави ни трага.
Олово је подвргнуто корозији. Међутим, под истим условима калај је постојан, а многе
органске киселине које делују на олово, не делују на калај. Калај можемо без бриге
употребити за превлаку бакарног кухињског суда, и у облику фолије за паковање
животних намирница.
Ако је калај дуже времена закопан у земљи, оксидира. На површини се створи сиви
слој калајног оксида – стано-оксида, који се претвара након неког времена у бели стано-
оксид. Карактеристичан продукт корозије олова је базични оловни карбонат, беле боје.
Калајне и оловне корозијске продукте распознајемо тако, да на површину капнемо
капљицу киселине која код оловног карбоната узрокује мехуриће, а на калајни оксид не
делује.
Позната је и легура олова и калаја (калај за израду суђа) која садржи 80% калаја и
20% олова, а сразмерно је тврда. Римска легура калаја садржи 80% калаја. Током година се
садржај олова и калаја у легури мењао, данас се употребљава легура која обично не
садржи олово, него антимон и нешто бакра, што даје тврђи и према оксидацији постојанији
метал.
Олово
струје до јачине од 12А код напона 12V. Ако желимо стално усмерену струју, морамо у
струјни круг усмеривача ставити два во?ича и сваког од њих повезати са преклопником с
којим можемо у струјни круг укључити мањи отпор (сл. 3). Када је преклопник у
положају f усмеривач нам даје нормалну истосмерну струју, а када је у положају p даје
нам делимично усмерену струју, нешто мање јачине.
в) Техника испирања. Испирање остатака киселог и базног електролита је
уобичајеним поступком немогуће, зато испирамо на посебан начин и уједно
контролишемо поступак помоћу индикатора. Базни електролит испирамо у две фазе:
најпре предмет уронимо у јако разређени раствор сумпорне киселине (4 капи 15%
киселине у 1 литру воде). PH тог раствора је приближно 3-3,5. Редуковани предмет
положимо у тај раствор и након 1 минута опет измеримо PH са универзалним
индикаторским папиром. Видели смо да је PH нарастао на приближно 7. Тај процес
поновимо толико пута док више не примећујемо раст PH. Обично ће бити довољно 5-6
промена раствора да исперемо делове базног електролита, али ће ипак предмет после тога
остати мало кисео. То одстранимо у другој фази испирања тако да предмет на неки минут
уронимо у хладну дестиловану воду (PH око 6) после чега поново измеримо PH воде.
После неколико измена купке PH воде се неће више повисити, него ће остати константан
на приближној вредности 6. Предмете које смо редуковали помоћу сумпорне киселине
испирамо само у другој фази.
г) Коначна обрада. Када смо завршили са испирањем, дигнемо предмет из
последње купке помоћу пластичних клешта или пинцете (рукама га не додирујемо да не би
нанели масти и састојке зноја), обришемо чистом меком крпом и брзо осушимо топлим
ваздухом или потапањем у шпирит. Ако је потребно, изглачамо га танком стакленом
четком, након тога пренесемо у раствор растопљеног парафинског или микрокристалног
воска (нпр. cosmolloid 80H). Чим се више не виде мехурићи предмет дигнемо из воска и
положимо на комад филтрирног папира који упије сувишни восак. Восак у удубљењима
можемо одстранити апаратом за сушење, или комадићима филтрирног папира.
2. Употреба јонских измењивача
Значајан допринос конзервацији оловних предмета је откриће да можемо
одстранити оловни карбонат и хлорид с метала помоћу јонских измењивача. Овом
методом су се први почели служити у Британском музеју. R.M.Organ је искористио већ
дуго познати поступак омекшавања тврде воде тј. одстрањивања калцијумових соли из
воде посебним синтетским смолама, које омогућују измену јона у раствору. Те смоле вежу
и јоне олова.
Поступак чишћења је једноставан. Потребно је само предмет окружити зрнцима
прикладног јонског измењивача (нпр. Amberlite 1R120), све заједно прелити дестилованом
водом, толико дуго док с предмета не нестане бели слој. Олово остане нетакнуто, а слој
базичног оловног карбоната се полако раствара. Код тога се оловни јони вежу за смолу, у
замену из ње се ослобађа кисеоник, а из раствора излази угљен диоксид. Предност те
методе је у томе да за чишћење не употребљавамо хемикалије, па их због тога није
потребно испирати са предмета. иако је почетна набавка смоле скупа, тај поступак је
економичан, јер можемо смолу опет регенерисати тиме што је прелијемо шалитреном
киселином, која растопи апсорбирано олово. Након тога је испирамо дестилованом водом,
онолико дуго док вода не постане неутрална. Даља предност те методе је у томе да нам
није потребно одстранити сав оловни карбонат нпр. из пукотина или удубина, јер упркос
порозности у предмету нема остатака хемикалија. При томе је додуше важан и изглед
очишћеног предмета.
Када се покаже да неке делове предмета и дуготрајним поступком не можемо
очистити, корисније је да прекинемо с чишћењем, јер јонски измењивач полако нагриза
чисто олово, који је до неке мере топив у дестилованој води. Поступак чишћења је
Олово
потребно што више поспешити, а дебље слојеве карбоната по могућности још пре
механички обрадити.
Јонским измењивачем чистимо углавном мале оловне предмете: новац, медаље,
утеге итд., код којих орнамент није дубоко урезан. Код измењивача је наиме потребно да
сва оловна површина додирује смолу, а до тога не долази ако су урези орнамената ужи од
зрнаца измењивача. пре поступка морамо одстранити евентуално присутан лак; када се
ради о натписима, морамо се најпре уверити, да ли је корозија само површинска, у
супротном се одлучујемо за учвршћујућу редукцију.
3. Употреба комплексних средстава
Посебан конзервацијски проблем представљају кородирани оловни предмети који
су причвршћени за пергамент свиленом траком. Код свих до сада описаних метода би
морали печат извадити са документа. Део свилене траке до печата се натопи воском а
затим уронимо у 10% раствор двојне натријумове соли етилен-диамино-тетрасирћетна
киселина (у продаји по именом Triplex III или натријумов детерат, и др.). Чишћење може
потрајати и 24 сата а раствор замењивати свежим. Раствор је слабо кисео и практично не
делује на олово већ на базични олово-карбонат. Када је печат очишћен више пута се
испира обичном водом, осуши и прекрије воском.
4. Обрада с киселинама
Бели корозијски слој на оловном предмету је углавном оловни карбонат који се
лако топи у киселинама. Некада је оловни карбонат одстрањиван шалитреном киселином
јер се сматрало да је немогуће неутрализовати киселину базама као нпр. натријум-
хидроксидом. Међутим предмети који су на тај начин чишћени (затим осушени и
прекривени воском) већ после неколико година опет су добијали белу превлаку. Обрада
сирћетном киселином је дала још слабије резултате, (сирћетна киселина уз присуство CO2
је реакција која је основа за производњу оловне беле боје).
Caley препоручује методу чишћења кородираних оловних предмета потапањем у
хладној 10% соној киселини чему следи потапање у 10% раствор амонијум-ацетата.
Предност употребе амонијум-ацетата би требала бити двојака: растапа оловни оксид који
је нетопив у соној киселини, а уједно делује као пуфер који олово штити пред деловањем
остатака соне киселине која би могла остати у предмету. Иако је наведена метода
задовољавајућа јер се после 17 година на предмету не опажају промене, нема неке посебне
предности наспрам електролизе.
Олово
КАЛАЈ
Фармаковски Специфична тежина 7,3; а тачка топљења 232,4C. Некада веома
цењен метал што се цени по његовој реткости и по отпорношћу на многе реагенсе који
делују на бакар и гвожђе као што су лимунска и сирћетна киселина, вино и сл. и због сјаја
који подсећа на сребрни. Као хемијски чист има 3 алотропске модификације:
- бели (бета) калај, беле боје, пријатног сјаја, изузетно кован (листићи тањи од папира), код
савијања необично пуцкета, а за своју заштиту ствара веома фину танку кору. Легира се у
првом реду са оловом којега што је више, даје сивље тонове, и умањује отпорност према
киселинама. Испод 18C расте његова особина да промени облик, постаје све сивљи и
кртији и прелази у алфа калај. Трећа модификација настаје загревањем преко 160C када се
претвара у песак. Прелазак у алфа фазу се негде претерано назива «калајна куга», процес
распадања који се може зауставити пребацивањем у нормалне услове. Коситар се
загрејавањем, али обавезно у води чини постојанијим, прекида прелаз у сиви коситар и
чини као да тај процес није био ни заразио. Будући да процес није настао хемијским путем
већ променом структуре (тј. променом на молекуларном нивоу), не употребљавају се
хемијске методе. Код чувања у хладнијем периоду предмете треба пребацити у топлије
просторије.
Lossos Калај је специфичан по томе што се његово распадање калајна куга понаша
заразно. Сиво црни мадежи који се претварају у прах, распадање или чак претварање у
прах целог предмета услед најмањег удара. Калај има две модификације: бели и црни
калај. Бели се претвара у сиви на температури испод 13,2ºC а близина сивог коситра тај
процес убрзава. Код брзе промене ка ниској температури не долази до распадања
предмета. Код легуре са цинком такође се претварање врши брже и не долази до
распадања. Поновни повратак у белу модификацију се може извршити само претапањем.
Калај се чува у просторијама са температуром изнад 13ºC, штити се од прашине.
ако се примети траг сивог калаја ти се предмети избацују из збирке и посебно чувају на
повишеној температури. Заустављање преласка у сиви калај се врши на 2 начина:
1. изолација мадежа сивог коситра искувавањем и лакирањем; (метод за музејски рад)
2. опаљивање пламеном;.
Калајне предмете после чишћења кувамо у врућем раствору соде бикарбоне 1-2
минута, просушимо феном и прелакирамо у 2 слоја акрилатног лака. Пре лакирања
предмет можемо полирати борером са текстилом. На тако исполираној површини
тачно видимо жаришта сивог коситра па предмет поново обрађујемо: одстранимо
лак (ксилол, ацетон) прекувамо и поново лакирамо. Чувамо изнад 13ºC.
За примену другог начина треба знати да калај има веома ниску тачку топљења, те да ће се
пробушени делови веома тешко надоместити.
Plenderleith У нормалним атмосферским условима предмети од калаја су стабилни.
Закопани у земљи због дејства влаге и кисеоника, с временом изгубе свој сјај и постану на
изглед сиви и зрнати. Томе је узрок углавном оксидација. Код присутности трагова бакра
оксидни слој је лагано зеленкаст. У вишој вази корозије се сиви стано-оксид претвори у
бели стани-оксид, који вероватно настане само у присутности растопљених соли.
Калај су често употребљавали као превлаку бронзе, нарочито код украшавања.
Превлаку од калаја су направили тако, да су предмет најпре очистили и обрадили
средствима против оксидације (тако као код лемљења), загрејавали га до температуре
изнад тачке топљења калаја (236ºC) након тога растопљени калај премазали преко
бронзане површине с крпом натопљеном лојем. Такав слој калаја брзо растварају киселине
и базе и због тога такве предмете чистимо по могућности механичким путем.
Калај
Тврде предмете од калаја, нпр. посуде и новац чисте се електрохемијски или
електролитички у раствору лужног камена. Код електрохемијског поступка
употребљавамо цинков, алуминијумов или магнезијумов прах и хладни раствор лужног
камена. Корозијом калаја можемо погрешно назвати алотропску модификацију «калајну
кугу», која настаје у металу код ниских температура. Та појава је друкчија од корозије.
Бржа је и може потпуно уништити метал јер је из кристалног стања претвара у прах.
Нарочито пажљиво морамо обрадити предмете чија је површина прекривена са
фино гравираним детаљима, који се могу потпуно претворити у оксид. Тај оксидни слој
морамо очувати и због тога је свака редукција искључена. Такав пример је плоча Hartogova
која је лежала на аустралијској обали 80 година, а када је откривена била је јако крхка што
је приписано калајној куги. Микрографска анализа је показала пак да се ради о
интензивној корозији која је узроковала, због повећања запремине код оксидације, да се
спољњи оксидни слој одвојио од језгра, што је за последицу могло имати уништење
натписа. У том случају редукција није дошла у обзир и једина могућа заштита је била
импрегнација и учвршћење предмета помоћу микрокристалног воска. Срећом је било
могуће тај поступак извршити без претходне хемијске обраде јер корозија није више била
активна.
Другачије је са кованим новцем где је метал на местима натписа или орнамента
мање кородиран него на равним местима, јер су та места код ковања била изложена већем
притиску. Такав новац можемо опрезно редуковати и тако постићи да орнамент буде
поново видљив. Добар резултат даје редукција са магнезијумовом прашином и
натријумовом базом.
КОНЗЕРВАЦИЈА ОЛОВА И КАЛАЈА У ПЛАСТИЧНОЈ МАСИ
Када имамо такав изванредно значајан оловни или калајни новчић који је тако
крхак и распуцан, да би га сваки покушај чишћења уништио, Залијемо га прикладном
пластичном масом. Након стврдњавања новац остаје чуван у комаду тврде прозирне масе,
видљив са свих страна. За то користимо полиестере, који се стврдну на собној температури
без употребе притиска, тако да новац можемо да уградимо у округле плочасте комаде јако
полиране да би видљивост била већа.
Уколико имамо прешу са електричним грејањем можемо употребити неку
термопластичну смолу, која има ту предност да можемо израдити блокове једнаких
величина, које је потрбно још само полирати. Полиестери у хлороформу смекшају тако да
се предмет може без опасности, а по потреби извадити из масе.
КАЛАЈНА ЛЕГУРА
Посуде од калајне легуре су често патиниране, што им даје пријатан и достојан
изглед. Ако легуру хемијски чистимо постаје слична олову, због тога морамо бити
усмерени при чишћењу. Ако су на површини мрље оксида одстранимо их финим
абразивом на крпи, натопљеном уљем. Често је такав предмет прекривен танким слојем
оловног карбоната који сакрива орнамент и натпис. У том случају употребљавамо
поступак чишћења са јонским измењивачем. На старим посудама од калјне легуре се често
појави брадавичаста корозија, вероватно јер је на тим местима предмет био прекривен
нечистоћом. Ако су таква места тврда и не показују знакове активне корозије, боље да их
не обрађујемо јер би могли испод њих открити калајни оксид у прашини, или
проузроковати нову оксидацију. Ако је корозија још увек активна, предмет можемо
очистити електролизом. Код тог поступка се често на површини појаве мале удубине и
пукотине које треба зачепити воском. Редукцијом откријемо и ознаке радионице на
предмету, ако су сакривне испод корозије. Механички таква места се не чисте јер се крхки
метал лако оштети. Где предвиђамо да ће се тај знак појавити можемо површину
редуковати локално цинком и лужним каменом.
Калај
КОСТ
Кост
КОЖА
Главни састојци су беланчевине, масти и вода. Ако дође до губитка масти и воде,
кожа постаје крута, ломи се и пуца. Штављење се врши управо да би обезбедило
еластичност, а заснива се на примени специјалних хемијских средстава, биолошких
процеса или импрегнацији мастима. Најчешће се врши путем дужег држања у препаратима
израђеним од коре дрвета (храст, врба, јела...). Понекад је третман дуг пола године, па и
више. Примењују се још и масти, траве, квасац и смрзавање. Кожа се најбоље чува тако
што се чува од исушивања на умереној влази од око 70%, од ултравиолетних сунчевих
зрака и плесни уз употрбу дезинфекционих средстава. На повећаној влази кожа бубри и
трули. Оптимална влага за кожу је 60-75%. Без посебне нужде не треба је подвргавати
дејству киселина и база.
Расушена кожа се може повратити стављањем у раствор кухињске соли у води-5%.
Ово због тога што со до извесне мере дезинфикује воду и подржава влажност у предмету.
Али она не сме остати у предмету јер ће приликом сушења деловати разорно
кристализацијом. Затим се врши испирање у чистој води после чега се замасти. У погледу
археолошких предмета добро се показало мочење у воденом раствору 5% кухињске соли и
5% глицерина. Пошто је глицерин изразито хигроскопичан остаје у кожи и подржава њену
еластичност. Кожа се након тога импрегнира рицинусовим уљем или ланолином. (ланолин
морамо у сваком случају растрљати са извесном количином каквог другог уља нпр.
рицинусовог). Стара покварена масноћа са коже се може одстранити уз помоћ етера којим
се натапа површина предмета.
Понекад се археолошки предмети могу размекшати без претходног мочења дужим
остављањем у емулзији састављеној од 50 делова воде, 30 делова алкохола, 20 делова
рицинусовог уља и 4 дела тимола. Након тога се предмет премаже ланолином или чистим
вазелином. За обичну кожу могу се употребити и масти које се не суше, какве су туљанова,
китова, свињска, коњска и пачија...
Код танке коже изврсне резалтате даје емулзија од глицерина, воде (1:1) и
жуманцета (2-3 жуманца на један литар течности). Сваком средству за омекшавање мора
се додати дезинфекционо средство. Тимол (thymol) се додаје у маси од приближно 0,5 –
1%, али пошто лако испарава па га треба с времена на време поново уводити. Од трајнијих
дезинфекционих препарата ту су сумпорно кисели цинк који има и негативна својства и
салицилна киселина. Формалин се не сме нипошто употребити код било какве врсте коже!
Ако је предмет изгубио свој облик у њега можемо ставити врећицу са набијеном
намоченом зоби. Зоб постепено набрекне и напиње кожу. Након тога се предмет намасти и
зоб одстрани.
Дакле када је реч о конзервацији коже она се пре свега састоји у томе да се подржи
неопходна, али не и прекомерна влага, са се они импрегнирају мастима и да се материјал
чува од развитка микроорганизама.
Кожа
ДРВО
Lossos На дрво и дрвене предмете који су у музејима морамо гледати као на мртву
органску твар, тј. твар која необично брзо подлеже пропадању. Узрок је у самом саставу
дрвета.
Дрво је састављено из станица неправилног облика које личе на шупаљ ваљак,
цевчице и игле. Те микроскопски мале станице су тесно срасле и творе у попречном и
уздужном пресеку ткиво дрва. Распоред станица у тврдом и меком дрву није једнак. Меко
дрво (игласто) је састављено од две врсте станица: трахеидне и паренхимске. У ткиву
таквог дрвета налазе се смолни канали карактеристични за игличасто дрво. Тврдо и
лиснато дрво има 4 врсте станица: трахеје, трахеиде, либриформне и паренхимске станице.
Ту мањкају смолни канали. Станице које су размештене уздуж, тј. у смеру напоредо са
осом стабла, превладавају на попречно смештеним станицама. Те дуге мртве станице
(мртве зато што су и у зеленом дрвету дрвенасте, а шупљине испуњене водом и ваздухом)
зовемо влакна дрва. Дрвне станице саме, тј. њихове ћелије се састоје из ситних спиралних
влакана, званих фибрили. Ти фибрили су саткани од мицела. Мицеле творе кристали
целулозе, који су саставни део дрвене материје.
Силу, која држи заједно фибриле (и мицеле), зовемо кохезијом. Кохезија и
присутност воде у тим најмањим деловима дрвета су од великог значаја и представљају
основне елементе физичких и хемијских особина. Ћелије станица имају још једну значајну
особину која је посебно важна за конзервацију дрвета помоћу импрегнације. Имају танке
ћелије (зване примарне), који су пропусни, и непропусну дебелу ћелију. Секундарна ћелија
је на различитим местима неједнако шупљикава, а те отворе нзивамо тачкама и
двотачкама. Тачке су округла оканца, а двотачке су вентили, чији је задатак да омогуће
измену материје између станица.
Дакле за дрво је карактеристична влакнаста и несиметрична структура. То је узрок
типичног и углавном неповољног реаговања дрвета на влагу и механичко деловање. Ту
особину зовемо анизотропија. Код бубрења влакана анизотропија се манифестује у
одређеном помаку структуралних елемената дрвета, што се може пратити на одређени
начин кроз неколико типичних резова:
- попречни рез управно на осу стабла (годови);
- радијални рез средишњи, иде кроз осу стабла (годови се појављују као споредне
пруге);
-тангенцијални рез иде по дужини стабла, мимо средишта стабла (годови имају облик
слова V, или неправилних валовитих црта).
Хемијски је дрво састављено из три основна састојка: целулоза, лигнин и
хемицелулоза. Дрво садржи приближно 50% целулозе, 25% хемицелулозе и 25% лигнина.
Поред тога дрво садржи још и смоласте материје (само игличасто дрвеће), природне
смоле-гуме (само лиснато дрвеће) и малу количину анорганских материја. Вода се у дрвету
не појављује у чистом облику, него као ретки раствор минералних материја, шећера и
танина. Количина воде у дрвету варира. Вода је присутна у трима главним облицима:
невезана вода, везана вода и конституцијска вода.
Невезана вода је у шупљинама станица, а у дрвету је задржавају капиларне силе.
Значајно је да не делују на механичко својство дрвета тј. нити на бубрење и стезање нити
на пуцање. Њена присутност у сировом дрвету погодује развоју плесни. Чим дрво
разрежемо, невезана вода испари, а остаје само вода која је у унутрашњости станичних
ћелија (у интермицеларним просторима). То је тзв. везана вода.
Дрво
Количина везане воде у дрвету има знатан уплив на бубрење и промену тврдоће
дрвета. Везана вода у дрвету подлеже физичко-хемијским силама, које узрокује велика
површина дрвета и његов колоидални карактер. Ћелије станица сувог дрвета могу усисати
воду под притиском од неколико атмосфера. То доводи до тога да упијена вода помиче
мицеле што узрокује бубрење дрвета. Тако расте влажност дрвета, смањује се способност
упијања даљих количина воде и бубрења и снижава тврдоћу дрвета. Сав поступак
усисавања везане воде престаје код тачке засићености влакана, па се количина воде коју
дрво може још упити не може више ући кроз ћелије станица, па се зато таложи у
шупљинама станица као невезана вода. Количина везане воде варира, а у директној је
зависности од ваздушне влаге. Промене количине везане воде коју узрокују промене
количина водених пара у ваздуху прате претходно описане појаве и кажемо да дрво
«ради». Код нормалне температуре (18°C) и код релативне влаге од 80% влага у дрвету је
17%. Ако се смањи влажност ваздуха (мраз, загрејавање), снизује се влага у дрвету до 8%.
Снижење количине везане воде узрокује пуцање ћелија станица или неједнакомерно
стезање, у мањој мери по дужини, а у већој у тангенционалном смеру (по дужини 0,1-0,3%,
у радијалном смеру 2-8% и у тангенционалном 4-14%).
Код неједнакомерног стезања дрвета настаје унутарња напетост (због тога јер се
унутарњи слојеви полакше суше), што узрокује да намештај пуца, постаје слабији у
везовима и прегибима, да се врата криве, на киповима појављују окомите пукотине, отпада
полихромија и кваре се слике на дрвеној подлози. Занимљиво је да је стезање тим веће што
се дрво спорије суши. Конституцијска вода је хемијски везана и основа је дрвене
супстанце. Она не учествује у физичким процесима у дрвету и због тога је за нас без
посебног значаја.
Оштећење дрвета
Главни узрочник оштећења дрвета је атмосферска влага. Због деловања кисеоника
из ваздуха дрво оксидира, а при томе се нарочито мења састав лигнина.Ултравиолетни
сунчеви зраци узрокују смеђу боју дрвета, а такође су узрок распадања дугих молекула
целулозе. Тако се смањује тврдоћа нарочито горњих слојева дрвета који су највише и
изложени. С временом површина дрвета распуца, поседи, постаје глатка, раслоји и
коначно ломи у слојевима. Често мислимо да је такво дрво напала трулеж, а код тачног
испитивања установљавамо да се ипак ради о оштећењу површинског слоја дрвета.
Хемијски оштећено дрво, алкалијама и киселинама може настати у музејима само у
случају лаичких рестаураторских захвата, нпр. код прања старе полихромије кипова или
коришћењем средстава за одстрањивање лака која садрже салмијак и натријумову и
калијумову лужину у слабијим концентрацијама. Најпре се растопе смоле, затим
хемицелулоза и коначно лигнин. Такво оштећење дрвета није увек на први поглед
видљиво, него се манифестује слабљењем механичке отпорности оштећене површине и
свакако поспешује процес старења. С неправилном употребом препарата за препарирање
или лепка на бази мокраћевинских, формалдехидних смола може се са остатком киселих
катализатора за убрзавање стврдњавања ослободити киселина која разара дрво и узрокује
смањење његове тврдоће.
Код раствора соли, киселина и база је главна опасност да могу дубље продрети у
унутрашњост дрвене структуре од саме воде која продире само до интермицеларних
простора. Ти раствори продиру све до мицела, растварају их и тако растварају целулозу.
Биолошко оштећење дрвета узрокује најчешће дрвена гамад. Музејске збирке су
најчешће жртве кукаца, а дрвени делови на зградама – споменицима (таван и под)
деловању стрижибубе, или корњаша рода Lyctus.
Дрво
Код инсеката разликујемо два рода: Anobium и Xestobium. Anobium је 6-8 mm дуги
црв црвено-смеђе боје који напада само старо исушено дрво, углавном покућство и не
прави разлику између тврдог и меког дрвета. Он је узрок распадања кипова. Њихову
унутрашњост разара до ситне прашине, тако да је повезује само танка површинска кора
полихромије. Врста Xestobium је познатија иако не толико раширена, јер живи само у
тврдом храстовом дрву (добро осушеном). Позната је по свом куцкању у дрвету, што чини
црв ударањем главе тражећи женку. Дуг је 6-12 mm, тамносмеђе боје. У музеј долази
обично са старим стилским намештајем, па се тако лако прошири и у други материјал.
Кућна стрижибуба (Hylotrupes bailus) је 8-26 mm дуг црв. Разједа првенствено
зимзелено дрво и то најрађе кровове начињене од боровине. Насупрот томе корњаш рода
Lyctus разједа првенствено исушено дрво. То је 6 mm дуги црв. Напада драгоцено и
егзотично дрво.
Биохемијско оштећење дрвета узрокују гљивице. Оне се хране дрвеном масом тј.
лигноцелулозом (целулоза и лигнин), скробом, шећером и другим материјама које чине
састав станице дрвета. Неке гљивице живе искључиво од лигнина и остављају иза себе
белу целулозну масу (бела гњилеж), неке само од целулозе и остављају иза себе смеђи
лигнин (смеђа гњилеж).
Деловање дрвених гљивица знатно поспешује влага (превише влаге или премало
зауставља њихово деловање). Најпогодније за њихов развој када је под у непосредном
контакту са земљом где се влга сабира и недовољно испарава па је дрво изложено
променама влажности. То је случај и у старим каменим зградама са недовољно изолованим
темељима.
Најчешћа је домаћа дрвна гљивица Merulius lacrimans n. domesticus. Распрострањена
је у старим зградама, а напада таванске греде на влажним местима, под и покућства на
местима која се не прозрачују. Та гљива живи и на релативно сувим местима што јој
омогућују њени пратиоци – мицелији (некада до 5 м дуги и 2 cm дебели) помоћу којих
добија воду по зидовима, по насутим подовима и по површини сувих греда. Такво дрво
има тамно-смеђу боју, мрви се и сасушено се потпуно распада у комаде. Место где се она
плоди има изглед меснатог густог колача или јастучића. Млада гљивице су светло-сиве до
љубичасте боје, али брзо постаје њихова површина храпава и смеђа. Шире се попут
смеђих мрља које прекривају дрво у виду прашњавог слоја. Подрумска гљива Coniophora
cerabella је ређа и егзистира на влажном тврдом дрвету. Појављује се на влажним местима,
на покућству и другим предметима депонованим у влажне подруме. Нападнуто дрво је
тамно до црне боје и пуца у смеру влакана. Гљива ствара незнатне кожнате превлаке,
жуто-зелене прекривене брадавицама и чворићима, или танко црно-смеђим влакнастим
нитима.
Дрвне гљивице су зависне од довољне количине влаге, али им превише влаге
ограничава раст. У сувим и добро прозраченим просторијама, као и код ниских
температура оне се немогу одржати, угину, као и њихове споре.
Међу микробиолошке штеточине спадају и плесни. Оне не нарушавају унутарњу
структуру дрвета али прожимају његову површину попут превлаке. Међутим путем
деловања својих ензима могле би оштетити полихромију (сликарију) дрвене површине.
Старење је такође фактор оштећења дрвета. Може настати услед губитка хемијски
везане воде, а исушење узрокује распад дрвених станица. Продирање капиларне влаге
узрокује након тога труљење, тј. распадање целулозе услед деловања бактерија. Кад се
удружи деловање дрвног црва и старење, настаје рупичаста структура дрвета.
Дакле оштећења дрвета настају деловањем воде и водених пара, дрвног црва,
плесни, гљивица и услед старења.
Дрво
Стари начин заштите и конзервације дрвета
Најстарији рецепти за заштиту дрва се налазе у делима италијанских ренесансних
уметника, који су препарирали дрвене подлоге слика против оштећења раствором стипсе,
арсеновим и живиним солима. На тај начин дрво није било посвуда заштићено, али му је
ипак дало довољну заштиту против животињских и микробиолошких штеточина. Касније,
у 18. веку када су се појавили први рестаураторски експерименти, нарочито код црквеног
инвентара, натапали су дрво уљем и стипсом.
Rathgen наводи неколико начина конзервације за археолошко дрво. Првенствено је
то најједноставнија метода лужења дрва у води са додатком формалина или сублимата.
Овом методом се заустављају микробиолошки процеси у дрву, али она не доприноси
механичкој стабилности дрва, што више отежава даљњу заштиту, због тога што
непотребно повећава количину воде у дрвету. Jenner-ова метода код које се дрво најпре
натопи алкохолом, затим петролејом, ланеним уљем, стипсом, глицерином, лепком или
желатинском водом, и коначно парафином. Исушивање дрва алкохолом у суштини није
погрешно, важно је да се вода која је истиснута надомести средством за учвршћивање.
Натапање дрва петролејом, нема смисла, исто тако стипсом, глицерином и ланеним уљем
јер ове материје не спречавају даље распадање дрва због атмосферске влаге, а стипса и
глицерин као изразито хигроскопни је чак и поспешују. Ланено уље и фирнис залепе
површину дрва, обоје га и учине лепљивим. Конзервирани предмети с временом јако
потамне.
Најмање штетан је раствор парафина у ксилолу. Када потапамо дрво у топљени
парафин, постижемо исти учинак као када би дрво кували у уљу. Настала водена пара
разара ћелије станица и тако настаје у дрву унутарња напетост, која дуже времена
угрожава тврдоћу предмета. Импрегнација дрва лепком отопљеним у води, скробовим
лепком или желатином, која је ојачана формалином је исто тако непотпуна јер су укусна
храна штеточинама.
Мазање терпентином и шелаком такође не даје довољно трајне заштите против
дрвног црва.
Методи једнократне асанације супморирање и сандук за дезинфекцију.
Сумпорирање се не може препоручити због тога што влажан SO2 има јак изблеђујући
учинак. Сандуци за дезинфекцију су делотворни за групну асанацију предмета. Његов
ефекат се повећава ако у њему употребимо делотворне паре формалдехида, етиленоксида
или нитро-бензола. Сумпорводоник је врло делотворан, али изразито отрован и
експлозиван и зато није препоручљив. Цијановодоник користе стручно оспособљене
фирме за дезинфекцију и дезинсекцију.
У техници рестаурације дрва употрбљава се раствор воска и смола у органским
отапалима.
Дрво
Применити морамо једноставно дезинсекцију у сандуку, а након тога долази
петрификација (учвршћивање) са разређеним раствором смоле, природне или вештачке.
Можемо применити одмах импрегнирање са дезинфекцијским раствором који има
истовремено и учвршћујући учинак. Једнак поступак захтевају и несјајни (унутрашњи)
делови покућства, међутим сјајни, интарзирани и политирани делови оштећени од влаге
захтевају стручан столарски захват (лепљење и полирање).
Најтежа је конзервација иструлелог дрвета. Такво дрво има обично велику
унутрашњу површину која врло осетљиво реагује на промену влаге. Вода која понире у то
дрво може проузроковати потпуно распадање. Унутарња структура, нарочито везови
мицела у фибрилима је тако поремећена да капи које доспеју међу њих могу
проузроковати њихово потпуно дељење. Иструнуло дрво је велики проблем за
учвршћивање, јер се такво дрво напиње и при контакту са раствором који иначе не напиње
дрво. У неким случајевима је импрегнација дрва инекцијама или млазом под притиском
онемогућена, јер се ствара дрвни прах и комадићи дрва које притисак истисне ка отвору,
тако да настаје површинска кора, која спречава даљње продирање петрификацијског
раствора, тако да унутрашње учвршћивање дрва постаје немогуће.
Теоретски, на основу свих потешкоћа и захтева за практичну и делотворну
конзервацију дрвета, можемо саставити идеално конзервацијско средство које је у основи
тврд унутрашњи премаз дрва. Његова основна карактеристика мора бити та, да смањује
способност усисавања водених пара, а тиме и осетљивост на промену влаге, затим
могућност стварања тврде превлаке и адхезијских филмова, који требају да споје оштећене
делове дрва и потпуно испуне распаднуте дрвне станице, и повећане интермицеларне
просторе и канале које је начинио дрвни црв. Такав тврди премаз мора одговарати
ударцима, унутрашњој напетости, деловању притисака (такође и онога кога изазива
властита тежина предмета). Мора обезбедити безбедну краћу манипулацију са
конзервираним предметом, и озбиљне промене као што су нпр. транспорт на веће
удаљености и промену атмосферских уплива. Учвршћивање с петрификацијским
растворима мора представљати сигурну заштиту пред нападом дрвног црва, гљивама и
плеснима и мора уједно спречити непосредно деловање воде. Премаз не сме обојити дрво,
а повишени сјај површине не сме остављати трагове на полихромији. Мора да пружи
могућност за лако одстрањивање са непожељних места. Не сме хемијски реаговати са
дрвом и делимично мењати његов састав (реакција с целулозом). Не сме бити подвргнут
хемијском и физичком старењу и не сме бити осетљив на нагле промене температуре, тј.
не сме се растапати због сунчеве топлоте или топлоте преврућег простора (26ºC), или
реаговати на ниску температуру (замутити се, кристализација).
Раствор, био воден или у органским растварачима не сме да буде превише вискозан
(не више од воде), не сме да има превелику површинску напетост и треба да добро
продире у дубину дрва чак и када оно није довољно суво (ово последње зависи
првенствено од растварача). Растварач има значајну улогу код изједначавања услова за
потпуно продирање конзервацијског препарата у дрво. Обично се најпре уводи слабије
концентровани раствор који има задатак да изједначи прилике у унутрашњости дрва, а тек
онда уводи довољно концентровани раствор.
Шећер и предкондензати, уметне смоле, толуол и етиленглкомоноетил-етер
(Cellosolve), ацетилација дрва на парама концентроване сирћетне киселине и импрегнација
са растворима анорганских соли, су неприкладни за конзервацију. Већина тих поступака
захтева употребу температуре изнад 60ºC, код кондензацијских смола кисели и базни
убрзивачи растварају дрво, ацетилација прекомерно повисује ниво киселина у дрву, а
раствори анорганских материја због кристализације у дрвеним шупљинама угрожавају
тврдоћу дрвета и са својом хигроскопичношћу повисују осетљивост дрвета на промене у
влажности ваздуха.
Дрво
Свакако није могуће наћи средство са универзалном применом и задатак
конзерватора је да установи код конзервираног предмета узроке оштећења, да одмери
естетска гледишта и будуће услове ускладиштења и тек онда да изврши избор материјала
за конзервацију.
Под превентивном заштитом подразумевамо заштиту здраве и неоштећене грађе.
Превентивна заштита се састоји у адекватном уређењу атмосферских прилика у депоима
или збиркама (блага температура), или у импрегнацији (засићености) предмета са
конзервацијским препаратом. Тај препарат има или привремен или трајан бактерицидан
(плесни и микроби), инсектицидан, фунгицидан или чак родентицидан (глодавци) учинак.
Што више материје остане у дрвету после испаривања растварача то је дуже заштитно
деловање. Уништене и нападнуте предмете подвргавамо једнократној дезинсекцији у
сандуку за дезинсекцију, након чега их учвршћујемо са раствором препарата који има
задатак да учврсти његову унутрашњу структуру (поред тога морају имати бактерицидан,
инсектицидан, а можда и фунгицидан учинак на дуже време). Ово постижемо тако што ако
само средство нема та својства, комбинујемо га са другим средствима на бази заједничке
или међусобне топивости.
У случају конзервирања полихромних кипова, оштићену полихромију само
заштитимо и остало препустимо стручном рестауратору. Сондирање и одстрањивање
полихромије је изразито стручно.
Дрво
ФОРМАЛИН средње делотворан и релативно безопасан. 250 gr 40% формалина на
m3. Раствор налијемо у металне посуде и остави се на дно сандука и загрејава се
електричним грејачем. Употребљава се код коже.
НИТРОБЕНЗОЛ уљна течност слабо делотворна, не употребљава се у сандуцима
већ за заштиту етомолошких збирки. Отрован.
Импрегнација дрва
Импрегнацијски раствори обично имају комбинован учинак. Штеточине се
уништавају директним додиром или парама посебно ако препарат растварамо у
тетрахлориду, бензолу, ксилолу и петролетеру. Након испаравања растварача остаје
излучен инсектицид који се у облику превлаке или танког филма распростире по
унутрашњој површини дрвета и то у дубини до које је продро растварач. Инсектицидан
учинак потраје до 10 година, након чега се импрегнацијски поступак понови.
Анорганска средства се мање употребљавају, задржали су се још једино сублимати
(живин сребрни хлорид).
Органске материје омогућују читав низ делотворних комбинација.
DDT – 10-120 gr концентрата на 1 литар растварача (ксилол). Готов импрегнацијски
раствор познат је под именом Lignocid.
GAMEX / HCH, (гама-хексахлорциклохексан) врло делотворан инсектицид. 120gr
на 1 литар ацетона или етилацетата.
PARATION јако делотворан и изузетно отрован 2-2,5 gr на 1 литар растварача
тетрахлорида.
PENTAHLORFENOL најделотворније средство за заштиту дрвета од штеточина.
Употребљава се растворен (10-25 gr на 1 литар) у метил или етилалкохолу, бензолу или
терпентину. Делује и против гамади и против гљивица. Његов делотворни остатак траје
најмање 10 година. Као готов импрегнацијски раствор под именом Pentalidol за директну
употребу. Раствара се у терпентину па га можемо употребити за полихромиране дрвене
кипове, јер је терпентин најблаже средство.
Учвршћење
Раствор за учвршћење дрва садржи материју чија је намена да што једнакомерније и
дубље продре у унутрашњост дрвета. Као средство за учвршћење користимо природне и
вештачке смоле. Смола мора бити лако топива, тврда, али још више еластична, па се
предност даје вештачким смолама која имају одлична механичка својства, а осим тога не
старе. Раствори за учвршћење се често користе у облику лака, а комбинују се са
инсектицидима, а нарочито са пентахлорфенолом.
1. Природне смоле
КОЛОФОНИЈ У БЕНЗОЛУ – класично средство за учвршћивање. Добро продире,
релативно тврд и крхак. Отпоран на влагу и атмосфералије. Може се употребљавати и за
полихромиране предмете. Можемо га комбиновати са пентахлорфенолом. Није прикладан
као површински заштитни лак. Припрема: колофониј (тучен) у праху растопимо у 3 пута
већој количини бензола, направимо врло редак раствор и са њим натапамо дрвени предмет
неколико пута.
СМЕСА ПЧЕЛИЊЕГ ВОСКА И КОЛОФОНИЈА је најстарије рестаураторско
средство. У дрво га доводимо у растопљеном стању помоћу инфрасветла, да би убрзали
упијање. Влага која је у дрву спречава једнакомерно упијање. Смеса није погодна за
површинско лакирање, али је можемо употребити за учвршћивање полихромије.
Припрема: једнаке делове воска и колофонија растопимо у котлићу у воденој купки.
Дрво
СМЕСА ПЧЕЛИЊЕГ ВОСКА И ДАМАРА растопљена у терпентину и петролетеру
даје оптички угодан изглед површини. Не штети полихромији и прикладна је за њену
стабилизацију. Ствара танки заштитни слој, без механичке и топлотне отпорности.
Отпорна је пак на дејство влаге и у комбинацији са терпентиновим раствором
пентахлорфенола, представља дуготрајно конзервацијско средство које штити дрво од
штеточина. Припрема: Раствор растопљеног пчелињег воска у терпентину и раствор
дамарове смоле у смеси 1:1. Концентрацију раствора одређујемо обзиром на њену
вискозност – приближно води.
2. Вештачке смоле
МЕТИЛМЕТАКРИЛАТ је врло квалитетан премаз за учвршћење густог дрва.
Отпоран је на влагу и старење, еластичан и тврд. Прикладан је као површински заштитни
лак. Не комбинујемо га са инсектицидима, него га употребљавамо након импрегнација с
њима. Не оставља трагове на полихромији. Припрема: зрнати полимер растворимо у
смеси метил-алкохол-толуола 60:40 тако да зрна посута по дну стакленке са широким
грлом, прелијемо са 5 пута већом количином растварача. Стакленку затворимо чепом од
плута. Након неколико сати зрна се растопе и претворе у желатинасту масу, коју
додавањем растварача размекшамо у прикладан раствор. Ако је раствор превише редак
додајемо још полимера, а ако је прегуст - растварач.
БУТИЛМЕТАКРИЛАТ има иста својства као метилметакрилат. Мекши је и
еластичнији. Прикладан је за већину случајева конзервације дрва у музејској пракси. Не
штети полихромији, можемо га комбиновати са пентахлорфенолом, а може се
употребљавати и након импрегнације. Врло добар површински лак. Припрема: зрнасти
полимер се раствара у ксилолу.
АКРИЛИТ је површински заштитни лак на бази акрилатних смола. Ту спада и
ЛИГНОЦИД средство за учвршћење које садржи DDT. Није прикладан за полихромију јер
у дебљем слоју има велику површинску напетост. Оба средства су прикладна за
учвршћивање великих предмета (покућство, врата, пољопривредно оруђе). Припрема:
мешају се у течном стању и разређују увек у сразмери 1:1 или 1:2 са ксилолом, бензолом и
толуолом.
ПОЛИВИНИЛАЦЕТАТ квалитетна смола, добар заштитни лак. Може се
употребити за учвршћење јако оштећеног дрвета, комбинујемо га са gammexonom.
Отпоран је на влагу и атмосфералије и има добра механичка својства.
ПЛАСТОПАЛ је у основи раствор формалдехидне смоле у бутилалкохолу.
Прикладан је за учвршћење кипова. Стврдњава се помоћу топлоте и ствара постојане
заштитне слојеве. Не може се комбиновати са инсектицидима, него га можемо употребити
после претходне импрегнације с њима.
ЕПОКСИДИ полиадицијска смола. У комбинацији са полиамидом даје врло тврд и
еластичан заштитни слој. Врло је отпоран према свим штетним упливима. Јако је
прикладан за учвршћење трулог дрвета. Утврђујемо га помоћу топлоте. Припрема:
припремају се увек из две компоненте према упутству произвођача. Растварају се у
ацетону у различитом односу.
НИТРОЛАК је прикладан за универзалну заштиту дрвеног материјала. Није
прикладан за учвршћивање скупоцених или полихромираних предмета. Ствара доста
добар заштитни филм. Разређује се ацетоном у прикладној сразмери.
Дрво
Техника импрегнације и учвршћивања
Довођење конзервацијских раствора у дрво није једноставан поступак посебно
рачунајући на захтев да је дрво потребно што потпуније натопити. Здраво, неоштећено
дрво иако наизглед суво не пропушта конзервацијске растворе дубље од неколико
милиметара, осим под дејством капиларних сила на страни попречног реза. Код воденог
раствора делотворне материје се задрже у горњим слојевима дрва, а дубље продире само
растварач (вода). Та незгодна околност код раствора са органским растварачима се не
појављује у толикој мери. Ипак, влага и мехурићи ваздуха у дрву спречавају продор
раствора. Везану влагу у дрвету је тешко одстранити чак и ако употребимо растварач који
има делимично дехидрацијски учинак (алкохол, ксилол).
Код превентивних захвата не смета недовољно натапање дрва јер је концентрација
заштитних материја у горњим слојевима дрва довољна да га заштити пред могућим
оштећењем. Површинске лакове због тога наносимо кистом или пиштољем за
убризгавање.
Ако импрегнацијским раствором (нпр. пентахлорфенолом) хоћемо уништити
штеточине, мора се ићи на то да средство испуни читав систем канала, да би допрло до
ларви и јајашаца. Отежавајућу улогу ту играју ваздушни мехурићи. Ињектирање је овде
ефикасније чак и од потпуног потапања у раствор јер ваздух кога истискује ињектирана
течност има слободан пут и кроз друге празне просторе, или директно напоље, па тако
течност заузима место ваздуха и продире до језгра дрва. Ако се предмет премазује или
потапа, претходно се загреје са инфрацрвеним зрацима, ваздух се у каналићима загреје и
прошири, а наглим додиром са импрегнацијским раствором се охлади и стисне и тако вуче
течност за собом у унутрашњост дрва. Вакуум је дакако најидеалнија техника, али се не
може применити на веће предмете. У иностраним музејима се употребљавају игле које
уводе раствор под притиском, помоћу слабијег компресора.
Технички најједноставнији начин је помоћу хидростатског притиска течности.
Посуду са импрегнацијском течношћу наместимо високо над импрегнираним предметом
(што је већа висина течности већи је хидростатски притисак), те помоћу гумене цеви
уводимо раствор у стаклене штрицаљке или металне игле (ветеринарске игле или игле за
пунктирање) које убадамо у отворе које је начинио дрвни црв. Код већих кипова
употребљавамо помоћне бушотине мањих димензија.
Код учвршћивања трулог дрва треба се бити јако опрезан, јер код ињектирања
настаје на површини кора кроз коју петрификацијска течност врло тешко продире. Ту је
потребно употребити дубоко и систематично ињектирање са разређеним растворима, код
којих се концентрација у следећим фазама лагано повисује.
Посебни примери се односе на употребу органских растварача код изравнавања
оштећеног дрва. Примењујемо течност због које се дрво напне и истисне воду из
интермицеларних простора (придин, морфолин, етиленгликол и
етиленгликолмоноетилетер, триетаноламин и диоксан). Употребљавамо их као растварач
када желимо да препарат постепено надомештава воду.
С постигнутом концентрацијом тих раствора и са одговарајућим механичким
притиском можемо изравнати оштећене слике на дрвеним плочама и сл. Технику
примењују искусне рестаураторске радионице и лабораторији светских музеја. У
свакодневној музејској пракси тим се принципом можемо послужити код препарације
влажних ископина.
Дрво
Препарација дрва из археолошких ископина и налазишта
Дрво из археолошких налазишта увек захтева хитну интервенцију. Веће комаде није
могуће дигнути из земље без претходног учвршћења. И делимично тврди комади под
упливом брзог сушења, већ после неколико сати се могу толико оштетити, да више немају
никакве вредности. Налазе је потребно већ на терену учврстити како би их безбедно
донели у лабораторију на даљу обраду. Овде је реч о замени воде са средством за
учвршћивање и средством за конзервацију. Код јако влажних предмета употребљавамо
импрегнацију са воденим емулзијама акрилних полимера или поливинилацетата.
Обично употребљавамо јаче концентрисане, приближно 25% растворе којима
додајемо 3-5% мочила (Syntapon) за снижавање површинске напетости. Метода је
прикладна само за веће предмете. За осредње влажне предмете можемо употребити
поливинилбутирал у алкохолбензоловом раствору. Поливинилбутирал оставља на
предметима мутну млечну превлаку, и када растварач испари предмети су толико
учвршћени да их можемо са сигурношћу пренети на даљу обраду. У лабораторију помоћу
млаке воде одстранимо бутирал са површине, а остатке исперемо с предмета смесом
алкохолбензола. Након тога предмет дехидрирамо поступним натапањем у 20%, 40%, 60%
и 96% алкохолу и на крају у ксилолу. Дехидрирани предмет након тога учврстимо
раствором ксилола и метилметакрилата.
Тај поступак је прикладан за мање предмете. Код већих предмета код којих постоји
опасност да би се приликом премештања могли распасти због деловања властите тежине,
морамо извршити коначно учвршћивање на лицу места. За то употребљавамо раствор
метил – или бутилметакрилата у диоксану или у cellosolve, по потреби након двофазног
поступка, а у чијој првој фази смо употребили акрилатне или поливинилацетатне емулзије,
а у другој фази бутилметакрилат у диоксану или ксилолу. Предмете натопљене у самом
ископу не премазујемо, како их са четкицом не би оштетили или остругали његову
површину. Раствор за учвршћивање наливамо на предмет.
Конзервација предмета од сламе, лика, коре ...
Сламнате кошнице или корпе, кукурузне плаштеве и плетене производе
конзервирамо увек у две фазе. Најпре их импрегнирамо пентахлорфенолом (Pentalidol).
Након 48 сати дајемо импрегнираним предметима заштитни слој од разређеног акрилатног
лака кога разређујемо у односу 1 део лака на 3 – 4 дела растварача. Препоручује се додати
у лак, нарочито код меких предмета. до 5% дибутилфталата, као средство за омекшавање.
Фигурице од теста и разно пециво из етнографских збирки заштићујемо 3% раствором
сублимата у алкохолу или 5% раствором gammexana у тетрахлориду. У веће комаде пецива
је боље ињектирати. Када се импрегнација осуши учвршћујемо их са разређеним
раствором акрилата, слично као код дрва. Учвршћивање понављамо неколико пута. Појави
ли се јаки сјај на површини, опрезно га одстранимо тампоном вате намоченим у ксилолу
или неком другом растварачу. Заштићено пециво у збиркама видљиво означимо као
отровно.
Лепљење и попуњавање
За лепљење дрвета употребљавамо епоксидне смоле које мешамо са ситном
дрвеном пиљевином, чак до 6% целокупне количине смоле. Ова смеса се након
стврњавања може брусити, натапати и лужити. Не употребљавамо туткало и желатину јер
подлежу влази и променама температуре. Рестаурирана места не требају личити на
оригинал. Ни у ком случају не смемо поистоветити заштиту дрва са рестаурацијом. Кипове
са окрњеном полихромијом привремено заштитимо лепљивом траком или тракама папира
премазаних са скробним лепком. Кипове и рељефе штитимо у збиркама од прашине тако
да их спремамо у депое у полиетиленским или игелитним врећама.
Дрво
Фармаковски Главни део дрвене сржи је целулоза, у великој мери засићена
лигниновим минералним материјама. Деловање сунчаних зрака на дрво, а посебно
археолошко дрво треба да се сматра изузетно непожељним. Такође је врло осетљиво на
промену влажности (код повећане набрекне, код сушења се стегне) што делује механички
на чврстоћу где долази до пуцања. Влажна средина погодује развоју микроорганизама а
превише сува је за дрво други екстрем.
Основни облик разарања је гњилење када микроорганизми прерађују сложене
органске материје у једноставније, па дрво губи своју хемијску и механичку структуру.
Продукти растварања прелазе делимично у гасовит облик (амонијак) а делимично се
испирају водом, па дрво постаје све лакше.
Археолошко дрво генерално треба учврстити на месту ископавања – раствор
желатине 2-3%, највише 5%. Пошто се предмет натопи желатином, треба извршити обраду
формалином 10% житким раствором формалина помоћу киста. Ако је предмет у толико
лошем стању да га не смемо узети у руке осим што је потребно да га на месту учврстимо
потребно је направити и одливак у гипсу. Оно што посебно треба избећи код археолошког
дрвета је нагло сушење. Може се у ту сврху применити натапање глицерином или
машавином глицерина и желатине (100 делова воде, 50 делова глицерина и 20 делова
желатине уз обавезан додатак дезинфекционих средстава). Предмет се може натопити
помоћу распрскивача или четкице, а затим се залије са парафином, баш као што се то ради
са коштаним материјалом. У сврху даљег чувања врло слабе дрвене предмете можемо
натопити парафином (25% раствором у ксилолу или толуолу). После дужег држања у
раствору вишак парафина можемо отклонити помоћу крпице натопљене са ксилолом.
Импрегнирање смолама и лаковима пак, превише мења спољни изглед. Целулозни
препарати дају добар изглед, али нису трајни.
Дрво
3. ПАПИР
Папир се израђује од ланеног, памучног, свиленог, дрвеног или било ког другог
влакна које се да очистити и самлети, а да не изгуби потребну чврстоћу. Чврст слој је
потребан да се мастило не би разливало по материјалу, па се у ту сврху користе везива као
што су: желатина, скроб, алаун, смоле...
бела глина, креда итд.
Влакно се пропере, па уколико је у питању дрвено-одстрани се лигнин. После
испирања следи белење (хлор, калијев перманганат, натријев перборат итд.)
Када је реч о савременој производњи после процеса разарања пигмената путем
оксидације, потребно је детаљно испирање и неутралзација, међутим због велике
потражње папира на делу је форсирани начин чишћења, бељења и испирања, тако да у
материјалу остају у траговима хемијске материје какве су сумпорна киселина и хлор –
разарачи па је старински начин припреме тај који папиру омогућује знатно већу трајност.
Први услов за конзервирање папирног материјала је изоловати га од светла, а
нарочито од сунчевог. Апсолутно просушени папир се лако ломи, а прекомерна влага уз
процес оксидације делује изузетно разорно. Влага као катализатор условљава деловање
светла и ваздуха. Везива која служе приликом израде папире какво је животињско туткало,
скроб и друга су одлична подлога за развој микроорганизама пласни и гњилежи.Рђаве
мрље на папиру могу потицати из глине боје или недовољно очишћеног влакна и
представљају гвожђе хидрооксид кога акумулирају микроорганизми на тачкама на којима
се они налазе, после чега мрље остају чак и када их више нема. Често су проблем и мрље
од биљних уља које је служило за осветљење. Такође ту је и проблем борбе против
инсеката. Код чувања папирног материјала треба се држати следећих услова:
1. Вредне ствари се чувају у тамним просторијама, папир се изузетно може
излагати уз изузетно расејано и засењено светло, код изузетно драгоцених
материјала излагање уопште није допустиво па се у ту сврху излажу
фотокопије.
2. У просторијама где се излажу или чувају предмети од папира влага не сме да
буде испод 35-40% и не виша од 65-70% уз температуру од 15-25C.
3. Сви папирни предмети по доласку у музеј морају бити окађени тимолом или
парафином, очишћени од прашине четкицом од природне длаке и уколико
има трагова деловања инсеката-подвргнути дезинсекцији (код лакираних
ствари и где су примењене уљане боје-не примењујемо тимол)
4. Неопходно је имати адекватно научно знање
Код малих завичајних музеја могући су следећи начини рестаурације:
1. Чишћење од прашине, блата и плесни. Након лаког сушења на слабој
промаји, отклонићемо четкицом од длаке или баршунастим јастучићем слабо
прилеглу прашину и плесан. Предмете које је напала плесан се излажу
краткотрајно сунцу на 15-20 мин.-никако дуже од једног сата, али не и
аквареле, мастиљаву оловку и пастеле.
2. Испирање водоотпорних објеката какве су литографије гравуре, цртежи
графитном оловком. Подметнемо под лист стакло и положимо га
пљоштимице на воду тако да не смочимо лице објекта. Воду мењамо сваких
20 минута (хладну и врућу). Код вађења опет ставимо објекат под стакло.
Папир
3. Испирање акварелам, цртежа и сл. (али не и штампаних ствари) бензином.
Објекат тампонирамо пошто га положимо на неколико листова папира за
филтрирање или на белу лепенку.
4. Изравнање листа папира на коме се налази водостални цртеж. Узмемо
неколико листова папира за филтрирање, а између њих ставимо слабо
смочени лист једнаког папира. Кад сав папир на додир постане влажан (не и
мокар) извадимо средњи смочени лист и на његово место ставимо објекат.
Након 1-2 сата га извадимо и положимо између два листа чистог белог
картона и све притегнемо дебелим стаклом на које можемо ставити терет.
Другог дана, или после 7-8 сати можемо извадити предмет
5. Чишћење гравура и цртежа (не акварела и пастела) од прљавштине, мрља и
пега хлорном кречом – CaOCl2 CaO. Предмет који смо држали у води
неколико сати* ставимо у водени раствор 1-2% хлорног креча. Након 1-2
минуте предмет извадимо и најмање сат времена перемо предмет у текућој
води онако како се то чини са фотографским негативима и снимцима.
Операција се може поновити, али се концентрација не сме повећати. Да
деловање хлора парализирамо добро је да се изврши 10-15 мин.
Неутрализација 2% «антихлором»-хипосулфитом (сумпорасто киселим
натријумом-Na2S2O3 3H2O)., а затим најмање 1 сат испирати као и после
хлора. Операцију често морамо прекидати и тампонирати са тампонима
натопљеним дестилованом водом
6. Чишћење гравура и цртежа (не акварела и пастела) помоћу водониковог
супероксида. Након што смо предмет смочили, као горе* положимо га на
бели картон или не колико листова папира за филтрирање и тампонирамо
раствором:
Дестилована вода - два дела
Куповни перхидрол 3% - два дела
Амонијак - неколико капи
Операцију често морамо прекидати и тампонирати са тампонима
натопљеним дестилованом водом
7. Учвршћивање папира скробом. Спремимо слаб раствор пшеничног скроба.
На стаклу положимо суви очишћени лист папира на раствор и оставумо га у
њему неколико минута. Вадећи га морамо опет подметнути стакло. Папир
сушимо не скидајући га са стакла, ако је ово било парафинирано. Код
скидања ћемо морати пазити да се лист не би прилепио.
8. Учвршћивање папира желатином. У 2% раствор топле желатине се помеша
1-2% дечјег сапуна, и раствор алуминијумовог-калијумовог (белог) алауна –
стипсе 0,25%. Од овога раствора се непосредно пре употребе узима 1 део на
2 дела раствора желатине које се добро промешају и држе топло, али не
више од 25C. Папир проводимо кроз раствор држећи га за рубове. Влагу по
могућности истиснемо малим ваљком и сушимо папир на ваздуху. Затим га
глачамо топлом, никако врућом пеглом. Алаун се уводи из разлога
препарирања желатине која више није хранљива подлога за плесни, међутим
пошто алаун у случају хидролизе може дати сумпорну киселину боље је
уместо њега узети 0,1% формалина на тежину суве желатине.
Папир
сварени пшенични скроб у који као дезинфекционо средство можемо ставити
1% салицилне киселине.
Папир
ДИЗАЊЕ НАЛАЗА IN SITU
Дизање налаза in situ обухвата углавном преисторијске гробове где желимо очувати
првобитни положај скелета са намером да га изложимо у музеју. Досадашње методе се
односе на употребу гипсаних трака. Око скелета направимо обод од земље висине 20 cm са
којом ће скелет бити захваћен. Скелет изолујемо намашћеним свиленим папиром, којим
испунимо и остале празнине. Можемо употребити и станиол или сву површину предмета
прекрити изолацијским слојем поливинилбутирала. На добро изоловани објект наносимо
гипс као шлаг до висине 1 cm. у облику трака које међусобно повежемо танким мостићима
гипса да не би дошло до померања сегмената. Празнине између сегмената испунимо
земљом. На целокупан објект истресемо танак слој земље и све заједно опет прекријемо
танким слојем гипсане коре коју можемо учврстити газом, папиром, грањем. Када се гипс
стврдне предмет одвајамо жицом или конопцем, а помоћу подложених даска окренемо.
Сувишну глину која је била под објектом одстранимо, само толико да би скелет био
слободан и предмет носимо у музеј. У лабораторију потпуно очистимо остатак земље и
скелет помажемо земљом помешаном са водом да би га изоловали. Откривену површину
залијемо гипсом да би се тако обликовала даска на којој ће скелет лежати. Након
стврднућа објекат преврнемо и извадимо облогу, раставимо мостиће, повадимо траке и
очистимо скелет. Одстранимо изолацију, извадимо кости из гипсаних облога, очистимо их
и конзервирамо. Подлогу од гипса бојом прилагодимо објекту или је премажемо лаком
који посипамо земљом да би се добио што природнији изглед.
I. Пожар и експлозије
Перманентна опасност. Органски растварачи (шпирит, етер, бензин, бензол, ксилол,
петролетер, ацетон) чије су паре у смеси са ваздухом експлозивне. Узрок може бити
пушење, отворени пламен, електрична искра у мотору, компресору и сл., кратак
спој, отворене ужарене жице у сушионици или трансформатору.
Прва помоћ
Опекотине (кречна вода са емулзивним ланеним уљем). Код опекотина очију
скиселином, треба их испрати са 2% раствором јестиве соде, а код опекотина са базама 2%
раствором хлорне киселине.
Кожу опечену базом, треба испрати са много воде, а након тога са разређеном
сирћетном или 1% лимунском киселином.
Кожу опечену киселином треба испрати са 5-10% раствором јестиве соде.
Ормарић хитне помоћи треба да садржи: бензин, 70% алкохол, глицерин, јод, со,
кондензовано млеко, амилнитрит у ампулама, 2% раствор бикарбоне соде, раствор
сирћетне киселине, 1% раствор лимунске киселине, вату завоје, газе, маказе и чашу за
испирање очију.
Покретни лабораториј
Л К Б А М Б Ч
А Л М С О К Е Г Ц Н Е У К Е К П
Н И К Д А А Л О Н Ш У Е И Т Т К Л Б А А
Е Н О А С Н О П Е М Т Т П И И А О Е Р Р
+ топен Н О П М Т Д Ф А Т Л И И Р В Л Л В Р Љ Н А
О К А А И А О И Е А Л О А М М Ч К И А Ф
- нетопен С Л Р К Р Н В Р К А Ц Л Е Е У А В У И
У И С А И А П Р Е А Т Т К В О Б Н
Љ Н К Ј Е А Л К А А Ч С А
/ делнотопен Е Н Б У К К У А
Л Р Р К К
- - + - - / / - - - - - + - - + /
ПЕТРОЛЕТАР
+ - - + - - - - - - - / + - + + +
БЕНЗИН
+ - - + + - + + + - - + / / + + + +
БЕНЗОЛ
- - + + - - - + + + + + + +
ТОЛУОЛ
- - + + - - - + + + + + + +
КСИЛОЛ
+ - - + / - + + + - - - - - / / - / + /
ТЕРПЕНТИН
+ - + / - + + - - - + + + + + + +
ХЛОРОФОРМ
+ - + / - - - / + + + + + +
ТЕТРАХЛОРИД
- / - / + / + + + - / + / - -
МЕТИЛАЛКОХ
- / / / + + + + + + + - - + - / - / +
ЕТИЛАЛКОХОЛ
+ / / / / + + + - - /
БУТИЛАЛКОХ
+ - - + / + + + + + + + + + + + +
ЕТИЛАЦЕТАТ
+ + / + + + + +
АМИЛАЦЕТАТ
+ / / / / / + + + + / + + + + + + / + +
АЦЕТОН
+ - / + + + + + + + + + + - - / + + + + +
ЕТЕР
+ / - / / + + + + + + + + +
ДИОКСАН
+ - - / + + + + + + + + +
CELLOSOLVE
+ -
ПИРИДИН
+ - + + / + + + -
ЖВЕПЛООГЉИК
Покретни лабораториј
ПРАВИЛО ЗА МЕШАЊЕ
96% 30
60%
30% 36
70% 25
25%
0% 45
Правило за мешање
БОРБА СА ШТЕТОЧИНАМА
У првом реду штету музеалијама наносе бактерије гњилења у случајевима када
постоје услови њихове прехране: где има превише влаге, уз одређену температуру и
недостатак светла. Влага микако не би смела прелазити 70%, а оптимална је између 50 и
60%. Овакви услови не спречавају сасвим стварање бактерија, али задржавају њихов
развитак. Вакум са апсолутно сувим стањем није достижан у садашњим условима. Пре
свега је потребно да се при сваком фиксирању предмета употреби дезинфикатор тј.
раствор тимола или фенола. Да у већем опсегу уништимо бактерије користићемо
формалин тако што све музеалије које се показују сумњивим у погледу заражености
сакупимо у једну просторију где ће се извршити дезинфекција. На сваки кубни метар се
узима 25 кубика 40% формалина. Ствари не смеју бити тесно сложене. Затварају се врата и
прозори, заптивају тракама. Кроз кључаоницу протуримо стаклену цевчицу која је спојена
са боцом у којој се налази формалин. Грејемо боцу, приликом чега формалин улази у
просторију. Ствари тако оставимо 2-3 дана, после чега отворимо и добро проветримо
просторију.
Када је у питању борба против плесни треба знати да плесан код релативне влаге
30-40% не угине, већ обамре и при повратку влаге изнад 70% оживи и размножава се
анабиозом. Формалин је тај који омогућава потпуно одстрањивање бактерија плесни.
Предмети се натопе раствором формалина, а затим се ставе под звоно и следећег дана
добро проветре. Изузетно јак отров који даје исте резултате, а његово коришћење у
музејима није неопходно је живин сублимат HgCl2 у облику белих кристала са 1-2
промила, истим поступком као код формалина.
Инсекти не воле суву средину, али одлично преживљују 30-35% влаге, а борба
против њих се врши помоћу хемијских, механичких, физичких и биолошких средстава.
Хемијска средства су отрови који или растварају масти и беланчевине у телу
инсекта или му онемогуће дисање. Као дезинфикатором се можемо послужити парама
бензина (које растварају масти инсеката) и дихлоретан и тетрахлоругљеник (који осим на
масти утичу и на дисајне органе инсеката.
Парафин растопљен у ксилолу или толуолу, зачепи дисајне органе инсеката. Код мољаца
треба применити иста средства, а нафталин није средство с којим се може борити против
мољаца.
Примењивана је и обрада предмета помоћу ултракратких таласа који делују
уништавајуће на све ниже организме.