DIDAKTIKA ZASNOVANA NA TEORIJI OBRAZOVANJA.

Nikla je iz duhovno-naučne pedagogije koja u

osnovi ima praktični saznajni interes. Protivila se pozitivističkom pristupu naukama iz oblasti kulture,
a zalagala se da se one tumače hermeneutski, kao veze između mentalnih i kult.
fenomena.Najpoznatiji predstavnici duhovno-naučne škole bili su Špranger, Keler, Nol, Veniger i dr.
Polazila jeod vaspitno-obrazovne stvarnosti i bila je protiv normiranja u nastavnom procesu. Kao
svoju ključnu kategoriju ima obrazovanje, predmet didak.je susret između omladine i duhovnog
sveta, tj. Kulturne sredine (mladi se susreću sa svetom preko nastavnih sadržaja
(veniger1963)).Didaktička teorija je obavezna da nastavne sadržaje klasifikuje u tematske grupe, da
razmatraju njihovu vaspitnu vrednost, da nastavne predmete didaktički uobliči i da razvije adekvatne
metode za tumačenje nastavnih sadržaja. Utemeljivači did.zas.na teor.obraz. su Veniger i njegov
učenik Klafki.Izgradila je svoj odnos prema obrazovanju u kome je ključna kategorija sadržaj.Sadržaj
iz stvarnosti se transformiše u zadatke koje vaspitanici treba da savladaju ne bi li postal ličnost.
Glavne odlike ove didaktike su: ključna kategorija je sadržaj;didaktički procesi se zasnivaju na sklopu
realnih uslova; sadržaji za obrazovni proces se biraju iz društvenog nasleđa; didaktička teorija se ne
uzima kao opšte važeća nego kao istorijski doživljena vrednost; polazište je da je vaspitna realnost
posmatrana u sklopu nastave i uslova u kojima se ona ostvaruje; izgrađivanje pojmova je u skladu sa
praksom i njenim intencijama; stalno istorijsko shvatanje stvarnosti i prakse..Pedagogija nije
autonomna u oblikovanju nastavnih planova i programa, jer društvene snage, država, crkva, nauka,
tradicija su u konkurentskom odnosu i veoma snažno utiču na programiranje sadržaja.Didaktika se
nalazi pod pritiskom dve grupe različitih faktora: uslovni faktori, koji uvažavaju vaspitne zahteve
društvenih snaga i nasuprot njima pedagoški faktori. Od 1960 do 1980 g. V. Klafki je izradio
koncepciju didaktike u “užem smislu”(usmerena samo prema sadržajima). On polazi od postavke o
jedinstvu formalnog (skladan i celovit razvoj ličnosti) i materiijalnog obrazovanja(usvajanje
obrazovnih sadržaja).Klafki: skladno razvijena ličnost se formira na kulturno značajnim
sadržajima.Određivanje ciljeva obrazovanja je veoma značajno, jer se time iskazuje intencija
obrazovanja.Pri tome treba voditi računa o tri zahteva:1.pripremiti vaspitanika za uspešnu
sadašnjost,2.treba ga podsticati da se priprema za budućnost i 3. Nikakvo stručno obrazovanje ne
treba preduzimati unapred(obrazovni laik). Ta tri zahteva se mogu ostvariti dvostrrukim
otkrivanjem:1.ako učenik otkrije stvarnost koja ga okružuje i 2.ako razvojem svojih unutrašnjih snaga
otkrije samoga sebe(samootkrivanje,samospoznavanje).Uloga nastavnih sadržaja je u tome
značajna.Treba odabrati takve reprezentativne sadržaje na kojima će učenik, posredstvom posebnog
upoznati opšte.”Didaktička analiza”, veoma prihvaćena u nastavnom radu jer nastavnicima olakšava
planiranje nastave. Klafki se zalaže za to da se sadržaji određuju prema psihofizičkim mogućnostima
dece, al ii prema duhovno-istorijskim uslovima. I zbor sadržaja je uslovljen i strukturom nauke
nastavnog predmeta. Klafki je prihvatio Kritike predstavnika did.zas.na teor. Učenja i koncipirao je
didaktiku koja integriše did.kao teor.obraz. i did.kao teor. Učenja, KRITIČKO-KONSTRUKTIVNU
TEORIJU. Zasniva je na tri postulate:duhovno-naučnom; empirijsko-analitičkom i kritičkom. U njoj su
nastavni planovi i programi (sadržaji)podeređeni cilju.Glavni cilj je emancipacija(a ne obrazovni laik)
koja se označava kao sposobnost za samoodređivanje i za solidarnost.Učenje se više shvata kao
proces interakcije nego kao susret sa obrazovnim sadržajima. K-Kons.teorija nudi novi model
planiranja nastave u kome polazi od analize socio-kulturnih prilika učenika, al ii od uslova institucije
obrazovanja.Prema mišljenju Klafkija, concept planiranja nastave treba da sadrži 7 problemskih
područja:.značenje za sadašnjost,2.značenje za budućnost,3.egzemplarno značenje,4.tematske
structure,5.mogućnost zakazivanja i ispitivanja,6.problem pristupačnosti i prikazivosti tematike i
7.metodičko strukturisanje procesa učenja i poučavanja.
KLAFKIJEV I HAJMANOV MODEL. Ernest Kenig(1973) je uporedo analizovao Klafkijevu did.zas.na
teor.obraz.(did.u „užem smislu“) i Hajmanovu did.zasnov.na teor.učenja i poučavanja(did.u „širem
smislu“). I u jednoj i u drugoj didaktici se govori o sadržajima, namerama, postupcima i sredstvima,
dakle teže da se bave nastavom u njenoj ukupnosti. Klafki smatra da se u didaktici može odlučivati
samo o sadržajima i namerama, a o postupcima i sredstvima odlučuje metodika određenog
predmeta.Namere i sadržaji određuju postupke i sredstva. (Prvo se odlučuje ŠTA treba učiti i ZAŠTO,
pa tek onda, zavisno od toga odlučuje se KAKO i ČIME učiti. Kod Hajmana, elementi koji konstitui[u
nastavu me]usobno su yavisni, tj. sva 4 elementa me]usobno uti;u jedan na drugog. Ako se promeni
bilo koji element menjaju se i svi drugi elementi. Interdependencija, o kojoj govori Hajman, ne može
u potpunosti da se dokaže. Na izbor nastavnih postupaka i sredstava, ali obrnuto ne važi. Red
odlučivanja je potpuno jasan: namere (ciljevi), sadržaji, metode, mediji (sredstva).Hajmanov model
stavlja učenika u položaj objekta, a ispravno je da namere, nast.predmeti i postupci budu podređeni
razvoju učenika. Teorija o nastavi se stvara u samoj nastavi što podrazumeva da se nastavni proces
vodi na principu pokušaja i greške što je najvažniji oblik učenja. Posledice toga snose učenici. Kod
Hajmana je planiranje neobavezno što vodi proizvoljnosti u nast.procesu. Dobro je što se zalaže da
ciljeve postavljaju nastavnici koji ih i realizuju, a ne neki nadređeni organ. Mana njegove teorije je
nepraktičnost.

DIDAKTIKA ZASNOVANA NA TEORIJI UČENJA I POUČAVANJA. Koju je utemeljio Paul Hajman, njegov
model dalje su razradili Volfgang Šulc i Ginter Oto, zastupala je teorijski model koji je nazvan
berlinskom školom. Hajman nastoji stvoriti model koji važi za sva vremena(model bezvremenske
strukture nastave).Ova postavka je naučno-teorijski neodrživa, jer nema uvek važećih nastavnih
formalnih struktura(najmanji zajednički sadržitelj).Osnova u njegovoj koncepciji je učenje.Terminom
nastava on označava i učenje i poučavanje, te pod njom podrazumeva proces usmeren na razvoj
ličnosti.Didaktika mora biti spoj teorije i prakse i tako se osloboditi pedagoškog dogmatizma.
Centralni pojmovi u didaktici poučavanja i učenja su posmatranje i planiranje nastave i odnosi među
njima. Elementi nastave koji su bitni kada je reč o planiranju nastave su polje odlučivanja i polje
uslova. U polje odlučivanja spadaju: 1.intencionalnost(namera ili ciljevi koje nastavom treba
ostvariti);2.sadržaji(nastavni programi, tematika koju treba realizovati);3.metode;4.mediji(nastavna
sredstva).INTENCIONALNOST podrazumeva da se nastava posmatra kao proces koji planira i
organizuje društvo, pa je intencija(cilj) spolja, vandidaktički određena, i da se nastava temelji na
sadržaju, psihostrukturi učenika i na odnosu učenika i sadržaja. Prilikom planiranja nastave
nastavniku moraju da budu jasni ciljevi koje želi da ostvari.Dakle, intencija se određuje spolja, ali ipak
spada u polje odlučivanja. Hajman razlikuje tri dimenzije intencionalnosti:1.pragmatično-dinamičke
pedagoške intencije (kojima se utiče na rad, veštine i navike učenika);2.kognitivno-aktivne ped.inten.
(kojima se utiče na mišljenje učenika);3.patičko-afektivne ped.inten.(kojima se deluje na emotivno
polje učenika).SADRŽAJ, spada u polje odlučivanja.Čvrsto je povezan sa ostalim elementima
odlučivanja, jer tek u takvoj strukturi sadržaj dobija pravo mesto. Javlja se u tri oblika:1.kao
nauka(naučno jezgro-zakonitsti, pravila, teorije);2.kao tehnika(uvežbavanje tehničkih
elemenata);3.kao praksa(primena).Prema Hajmanovom mišljenju tehnike su najvažniji deo sadržaja.
Prilikom planiranja nastavenastavnik treba da razmišlja o tome:u kom će obliku predstaviti sadržaje
učenicima, da li kao nauku, tehniku ili praksu, koja dimenzija(kognitivna,pragmatična,afektivna)će
prevladati i na kom stepenu će biti kvalitet realizacije sadržaja.METODE predstavljaju način
ostvarivanja nastave i učenja.Hajman nudi strukturu od 5 odlika metodike:1.Određivanje metodičke
zamisli,2.artikulacija nastave,3.socioforme nastave,4.metodičke aktivnosti nastavnika i
učenika,5.oblici verifikacije.MEDIJI obuhvataju nastavna sredstva, klasična, al ii moderna sredstva za
prenos informacija čija je uloga da budu posrednici između učenika i sadržaja.Izbor i upotreba
medija uslovljeni su ciljem, sadržajem, izabranim metodama, psihostrukturama učenika.Među
elementima formalne nastavne structure vlada odnos interdependencije(međuzavisnosti).To znači
da intencija, sadržaji, metode i mediji, kao i antropološko-psihološki i socio-kulturni uslovi
međusobno utiču jedni na druge, međusobno su zavisni.Od ovih elemenata zavisi i način planiranja
nastavnog procesa.Prema berlinskom modelu postoje tri načela:međuzavisnost, varijabilitet i
kontrola.Pod odnosom međuzavisnosti podrazumeva se zavisnost između oblasti odlučivanja i
uslova.Varijabilitet se odnosi na mogućnost odstupanja realizacije od onoga što je planirano.
Kontrola se odnosi na pravovremeno uočavanje slabosti u nast.procesu u cilju korekcije rada
nastavnika i učenika.U osnovi Hajmanove did.teor.je težnja za svestrano razvijenim pojedincem koji
svojim življenjem treba da pokaže da je obrazovan.