DVANAESTI SNIMAK

Pol van Tigen – tu smo stali

Smatra da proucavanje treba prosiriti, na taj nacin sto ce se

osmisliti neka nova disciplina – OPSTA ISTORIJA KNJIZEVNOSTI –
koja ce proucavati pojave koje se istovremeno javljaju u vise
razlicitih nacionalnih knjizevnosti

. A njena glavna odlika je siroko prostiranje.

Zan Mari Kare, posle drugog svetskog rata, uvodi neke novine u
komparatistiku. Predlaze da se pored uticaja, odnosno faktickih
veza izmedju dve nk, koje je ponekad tesko identifikovati po
njemu. Predlaze da se pored ovih uticaja treba proucavati jos
neke efekte ovih medjunarodnih kontakata I to bi bili tzv MIRAZI
– iluzorne slike. To su predstave koje jedan narod ima o nekom
drugom narodu, a koje ne moraju biti tacne, cak su cesto
stereotipne, ali bitno odredjuju kako ce neko knjizevno delo iz
tog drugog naroda biti primljeno u nasoj sopstvenoj knjizevnosti.

Njegovo najznacajnije delo komparatisticko FRANCUSKI PISCI I

NEMACKE ILUZORNE SLIKE (nisam sigurna.

Proucavanje iluzornih slika bilo je vrlo popularno medju

komparatistima negde oko drugog svetskog rata I takva vrsta
proucavanja proizvela je ogroman broj doktorskih teza I drugih
monografija. Takva istrazivanja popularna su cak I danas, gde se
razvila cak imagologija – posebna disciplina koja se bavi upravo
ovim stereotipnima slikama drugih naroda.

Kare deli oblast komparatisticko proucavanja na tri zasebne

sfere, ali to ne radi samo on nego je to karakteristicno za
francuske komparatiste. U proucavanja komparativne knjizevnosti
razlikuje tri podrucja istrazivanja I naziva ih – emisija,
remisija I recepcija. Emisija je ona vrsta istrazivanja koja se
bavi utvrdjivanje izvora neke knjizevne pojave – odakle je delo
poteklo. Recepcija je istrazivanje koje se bavi sudbinom neke
knjizevne pojave – na koje je sve pisce Bajron uticao u Nemackoj.
Transmisija istrazuje problem posrednika u knjizevnosti –
istrazuju se prevodi, ko su prevodioci, casopisi, izdavacke kuce
koje se bave prevodjenjem.

Francuski komparatisti su bili uvereni da svaki od ovih podrucja

istrazivanja zahteva posebne metode proucavanja – to su posebne
oblasti, ne moze cak ni ista osoba da se bavi tim stvarima.

U metodoloskom smislu fk su bili veoma strogi – bili su

pozitivisticki orijentisani – ono sto se ne moze opisati
cinjenicno time se ne treba ni baviti.

Kare izricito istice da komparatisika nije opsta knjizevnost – u

predgovoru knjige Gijara – tj ono sto se predaje u SAD-u. takva
vrsta proucavanja ima tendenciju da sklizne u apstrakciju, u
vrednovanje, u iznosenje subjketivnih sudova I uticaja. On kaze
da komparatistika treba da bude empirijska nauka – zasnovana na
objektivnim cinjenicama.

Istrazivanje koje predlaze Kare je imalo veliki uticaj, na primer

u Nemackoj.

Koji je krajnji proizvod ovakvog proucavanja? Kao sto kaze Velek,

a I mnogi drugi kriticari, to je bila ogromna kolicina gradje –
bibliografije, casopisi, monografije, zbornici radova itd. To je
uglavnom nekakva gradja o davno zaboravljenim piscima I knjigama,
jer su uglavnom ti mali pisci sluzili kao posrednici izmedju
velikih pisaca I razlicitih knjizevnosti. Jer veliki pisci to su
neki inovatori, oni stvaraju nesto sasvim novo. Ovi mali pisci
oni uglavnom podrazavaju odredjenu knjizevnu modu I na taj nacin
prenose uticaj.
Mnogo je tu truda ulozeno, a rezultati nisu narocito fascinantni.
U tom smislu je jos uvek aktuelna Kroceova ocean – da je svako
proucavanje knjizevnosti jalov I zaludan posao, ukoliko se ne
zasniva na istorijsko-estetskoj sintezi I najvisim vrednosnim
kriterijumima.

Da biste proucavali knjizevnost morate da primenjujete neke

vrednosne kriterijume.

Mnogi su komparatisti tokom drugog svetskog rata I posle prebegli

u ameriku I tamo se udruzili – Auerbah, Spicer, Jakbson itd itd.
Oni su rehabitovali interesovanje za komparativno proucavanje
knjizevnosti u svetskim knjizevnostima. Ovakvo proucavanje
knjizevnosti dobilo je ozbiljnu institucionalnu podrsku, sada su
politicke okolnosti bile takve da su republikanci shvatili da
kroz ovu vrstu proucavanja mogu da vrse uticaj na evropske zemlje
razorene u ratu.

Nov talas procvata americke komparatistike podstakao je, bar u

pocetku, uglavnom sam jedan svajcarac VERNER FRIDRIH – on je bio
francuski student, komparativnu knj, u americi je poceo da uvodi
studije komparatistike – zvali su ga Kristoferom Kolumbom
americke komparatistike. On je Sperzeovo I Azarovo ucenje preneo
na americke univerzitete. Uspostavio je veoma produktivnu
saradnju izmedju americkih I evropskih komparatista.

Bio je osnivac IKLA I AKLA – udruzenja komparatista. Bio je

osnivac I jedan od prvih urednika casopisa COMPARATIVE LITERATURE
na univerzitetu u Oregonu.

Bio je domacin drugog najznacajnijeg kongresa komparatista 1958

godine IKLA – tu je doslo do svrgavanja sa vlasti francuskih
komparatista I stupanja na presto americkih komparatista. Glavni
borac za novu komparatistiku na tom kongesu bio je VELEK – I za
taj konges je napisao svoj rad KRIZA KOMPARATIVNE KNJIZEVNOSTI.
Koji je procitao na tom kongresu. Na kongresu je ucestvovalo 260
komparatista iz celog sveta – 60 iz istocne I zapadne Evrope.
Bilo ih je I iz Japana, Australije, Latinske Amerike, medju njima
je bio I jedan jugosloven – MIRKO DEJANOVIC/DEANOVIC.

To je bio prvi medjunarodni kongres u humanistickim disciplinama

koji je odrzan posle drugog svetskog rata.

U metodoloskom smislu taj kongres je bio borba izmedju

pozitivistickog usmerenja-tradicionalnog/odnosno francuskih
komparatista I antipozitivisticki orijentisanih proucavalaca
knjizevnosti koji su komparatistiku hteli da pridruze teorijskom
spektru proucavanja knjizevnosti.

Francuskim komparatistima je bliza bila istorija knjizevnosti kao

glavna disciplina kojoj se ugledaju I koja im sluzi kao uzor dok
su americki komparatisti na celu sa Velekom, svoj uzor videli u
teoriji knjizevnosti. Zeleli su da uvedu teorijsko izucavanje u
knjizevnost.

Velek je citajuci svoj rad usputno kritikovao I Vernera Fridriha

– organizatora kongresa – kao I njegov pristup knjizevnosti, koji
je bio pod uticajem francuskih komparatista.

Obrazlozio je nacela sasvim drugacijeg pristupa knjizevnosti,

istovremeno kritikujuci francuske komparatiste, takvo proucavanje
knjizevnosti koje se od tog kongresa zove AMERICKI PRISTUP, jer
je americka komparatistika. Osim Veleka poceli su ga praktikovati
I mnogi drugi proucavaoci knjizevnosti – kao su Spicer I Auerbah.

KONCEPCIJA NA AMERICKI NACIN KOMPARATISTIKE – ona je izraz jednog

opstijeg humanistickog odnosa prema knjizevnosti I njenim
vrednostima, koji je svojstven razlicitim antipozitivistickim
strukturalisticko formalistickim pristupima koji su se u Evropi
poceli javljali od 20ih godina 20 veka.
Sam Velek u radu ukazuje nan eke izvore svoje teorijske
koncepcije – na sta se oslanjao. Pominje Krocea I njegove
sledbenike u Italiji, zatim ruski formalizam, praski
strukturalizam, GAJSTE GESIHTE I stilisticku kritiku u
Svajcarskoj, Nemackoj I Spaniji, americku novu kritiku – koja se
ustalila kao metod na americkim univerzitetima jos 30ih godina 20
veka, mitolosku kritiku, cak I frojdovsku psihoanalizu I
marksizam itd itd.

Velek odbacuje pozitivisticku ideju o nacionalnoj knjizevnosti

kao nekog system koji zatvoren u sebe samog I on zapadnoevropsku
knjizevnost vidi kao jednu jedinstvenu celinu odnosno skup dela
koja su napisana na razlicitim jezicima ali dela koja bastine
istu tradiciju, pozicvaju na istoj tradiciji. U najznacajnijim
koncepcijama ove frste, kakve su Auerbah u MIMEZISU ili Kurcijus
u svom delu, svetska I evropska knjizevnost su predstavljene
kanonom najvredniji I najreprezentativnijih dela koja dolaze iz
razlicitih evropski/svetskih knjizevnosti – znaci ne samo iz
velikih knjizevnosti, nego I iz nekih drugih manjih knjizevnosti.
Tu su osim velikih ek obuhvacene I ruska literature, slovenske
knjizevnosti, starije knjizevnosti – kao sto su grcka I rimska,
orijentalne knjizevnosti itd itd.

AMERICKA SKOLA nije bila skola u pravom smislu reci kao

francuska, ona je dobila taj naziv da bi simbolicno predstavljala
pandan francuskoj skoli. Za razliku od francuza koji su nastupali
kao jedinstvena skola, americki komparatisti su bili jedna vrlo
heterogena grupa filologa, teoreticara knjizevnosti, kriticara,
koje je sve povezivalo ovo antipozitivisticko shvatanje
knjizevnosti – uverenje da se tim metodama ne moze nista saznati
o knjizevnom delu kao knjizevnom – I svima im ja takodje bilo
shvatanje da se knjizevno delo treba da se proucava kao
knjizevno, odnosno da u srediste proucavanja treba staviti one
knjizevne I estetske vrednosti koje jedno knjizevno delo cine
knjizevne – znaci ne treba proucavati neke spoljasnje cinjenice
kao sto u biografija I istorija nastanka dela, nego ono sto je
Jakobson zvao LITERARNOST.

STA JE TACNO VELEK ZAMERAO FRANCUSKIM KOMPARATISTIMA? –

- Pre svega zamera sto im nije poslo za rukom da definisu ni

posredan predmet proucavanja ni specificnu metodologiju
(citira) – znaci po njemu francuska komparatistika nema ni
poseban predmet proucavanja, tacnije on nije definisan, niti
je definisala specificnu metodologiju/metod pomoc kojeg
izucava taj predmet.

- On kaze da su je oni opteretili zastarelom metodologijom

( pozitivisticka orijentisanost), natovarivsi joj mrtav
teret devetnaestovekovne kartografije scijentizma I
istorijskog relativizma – osim toga oni su vestacki
ogranicili predmet proucavanja komparatistike na proucavanje
izvora I uticaja

- On ne vidi razliku izmedju ovako shvacenog predmeta

knjizevnosti I van Tigenove opste knjizevnosti – ako hocete
da proucavate knjizevnost onda tu nema nikakvih ogranicenja
– onda nema razlike izmedju proucavanja uticaja Bajrona na
Hajnea I barjonizma u Nemackoj – onda zalazimo u sve zive
oblasti

- Velek dovodi u pitanje I knjizevnu prirodu proucavanja kakvu

praktikuju francuski komparatisti – ispitujuci iluzorne
slike nauka o knjizevnosti se pretvara u socijalnu
psihologiju ili u istoriju culture

- Ukazuje I na jedan paradox, kako ga on naziva, u psiholoskoj

I socijalnoj motivaciji ovako zamisljenog proucavanja
 uporedne knjizevnosti – iako je nastala kao reakcija na
nacionalizam I izolacionizam 19ovekovnih nacionalnih
knjizevnosti komparatistika je I sama cesto pokazivala na
simptome kultrnog ekspanzionizma I knjizevnog sofinizma – to
je u komparatistici dovelo do jednog neobicnog kako on zove
kulturnog racunovodstva – to je zelja da se prikupe poeni za
sopstvenu naciju time sto ce se dokazati da je upravo ona
izvrsila najveci uticaj na druge nacije ili nesto suptilnije
tako sto ce se dokazati da je upravo ona asimilovala I
razumela nekog stranog pisca bolje nego ijedna druga nacija
– doslo je do takmicenja izmedju nacijama

- Ta vrsta kulturnog ekspanzionizma moze da se nadje cak I u

SAD-u koji sup o njemu bile imuna na njega jer nisu imale
mnogo dela a delom jer se nisu bavile kulturnom politikom

Velek tri zamerke – vestacko ogranicavanje, zastarelost metoda I

kulturni nacionalizam – su glavni simptoni krize koja vec duze
vreme potresa komparatistiku u Evropi, pa I u Americi.

Da bi se ta kriza prevazisla Velek predlaze neke radikalne

promene na sva tri plana. Pre svega treba odbaciti vestacko
razlikovanje izmedju opste I uporedne knjizevnosti, kao I bilo
kakvo drugo ogranicavanje ili vestacke podele. Po veleku idealno
bi bilo kada uopste ne bi postojala nikakva podela na nacionalne
knjizevnosti I kada bi se govorilo o proucavanju knjizevnosti kao
takve. To je jedna jedinstvena disciplina bez obzira na jezicke
razlike.

Velek istice da to pozitivisticko proucavanje knjizevnosti mora

jednom zauvek da bude odbaceno zato sto se nauka o knjizevnosti
ne bavi cinjenicama nego vrednostima – to je disciplina koja mora
da podje od svojih estetskih kriterijuma.
Koncepcija istorija knjizevnosti koju francuski komparatisti
zastupaju, koju su preuzeli od 19vekovno knjizevno-istorijskog
pozitivizma, mora da bude izmenjena kao I njeni metodi u
proucavanju. Istorija knjizevnosti ne moze da bude zamisljena kao
neka nauka, objektivna disciplina. Ona je za njega vrsta
knjizevne kritike utoliko sto uvek podrazumeva subjektivni sud o
delima proslosti. Po njemu istoricar knjizevnosti ne samo da
opisuje dela proslosti, on o njima I sudi I to ne mora da bude
eksplicitno, on jednostavno samim izborom gradje koju ce da
proucava kaze nesto o svom vrednosnom sudu. I zato po Veleku taj
pristup delima proslosti mora se pristupa sa stanovista
sadasnjosti, zalaze se za sadasnju perspektivu – perspektivizam.

Nacin na koji Velek na kraju svog rada formulise ciljeve I

zadatke nauke o knjizevnosti cini se veoma aktuelnim I u
savremenom proucavanju knjizevnosti:

“Nauci o knjizevnosti danas je pre svega potrebno da uvidi da je

neophodno da definise svoj predmet I fokus. Ona se mora
razlikovati od proucavanja istorije ideja – odnosno religioznih I
politickih osecanja koji se cesto nude kao alternative knjizevnim
studijama. Mnoge ugledne ljude koji se bava naukom o
knjizevnosti, a pogotovo komparatistikom, knjizevnost u stvari
uopste I ne zanima vec ih zanima istorija javnog mnjenja,
reportaza putnika, predstave o nacionalnom karakteru, ukratko
opsta kulturna istorija. Oni su tako radikalno prosirili pojam
knjizevnih studija da se on izjednacio sa celom istorijom
covecanstva, ali nauka o knjizevnosti u metodoloskom smislu nece
napraviti nikakav napredak ukoliko ne odluci da knjizevnost
proucava kao predmet razlicit od drugih covekovih delatnosti I
proizvoda. Prema tome moramo se suociti sa problemom
literarnosti, tim pitanjem estetike odnosno prirodi umetnosti I
knjizevnosti. “
Dakle po veleku fokus proucavanja u nauci o knjizevnosti uopste
ali u komparatistici treba da bude na samom knjizevnom delu, I to
ne na knjizevnom delu uopste nego na onim njegovim aspektima koji
ga cine knjizevnim.

On istice da se ovim ne zalaze za usko formalisticku varijantu

knjizevnih studija, koja bi sasvim u zagradi stavila kultrno-
istorijski concept u kojem delo nastaje I ogranicila se na
proucavanje nekih jezickih ili stilskih osobina teksta. Ni takav
pristup Velek nije prihvatljiv, on bi za njeag bi isuvise
jednodimenzionalan – to je ono sto su radili ruski formalisti u
prvim fazama svoga delovanja. Medjutim kao pristupan je pogresan
I njegova suprotnost a to je zastareli istoricizam francuske
komparatistike – spoljasnji pozitivisticki pristup.

Po Veleku ekstremi nisu pozeljni nigde, pa ni u raspravi o

knjizevnosti. Kaze da mu se kao jedini ispravan cini pristup koji
knjizevno delo shvata kao celinu sastavljenu iz razlicitih
elemenata, kao strukturu znakova koja ima I estetstku vrednost I
istorijsko znacenje.

STA KONKRETNO PROUCAVA KOMPARATISTIKA?

Velek smatra da komparatistika moze da se uzme uzorna

humanisticka disciplina, znaci moze da se uzme kao uzor svim
drugim humanistickim disciplinama. Na koji nacin? Kada
knjizevnost budemo proucavali kao knjizevnost, da kazemo sta je
jedno konkretno knjizevno delo – umetnost ili poezija – sta je to
sto ga cini vrednim, nestace sve pojedinacne nacionalne
suverljivosti I pojavice se univerzalni covek u svoj svojoj
raznolikosti. Tada ce proucavanje knjizevnosti postati cin
imaginacije, kao sto je to I sama umetnost, pa I cuvar I dvorac
magicnih covecanskih vrednosti. U tom smislu on nju vidi kao
uzornu humanisticku discipline.
Posle ovog kongresa bilo je jasno koji je metod pobedio u
tadasnjem metodoloskom obracunu komparatista. To su bili Velek I
njegovi istomisljenici. I ova njihova pobeda je znacajna jer je
na duze staze odredila sudbinu komparatistike I mozemo da kazemo
da se njene posledice osecaju sve do dan danas. Prvenstveno zbog
toga sto u knjizevnosti I danas preovladava jos uvek teorijsko
proucavanje knjizevnosti.

Komparatistickom Kristoferu Kolumbu ovaj razvoj dogadja nije

odgovarao. Medjutim on se u porazu poneo se dzentlemnski, sam je
uradio zbornik radova sa tog kongresa I objavio ga u ediciji
STUDIJE KOMPARATIVNE KNJIZEVNOSTI u univerzitetu severne
Karoline.

Posle toga se polako povukao

Ocigledno je iz onog sto je Fridrih pisao pa I iz rada Veleka, da

svi oni kada govore o jedinstvu knjizevnosti, potrebi medjusobnog
zblivanja pojedinih nacionalnih knjizevnosti I kultura, na umu
imaju pre svega zapadnoevropske knjizevnosti I americku
knjizevnost I da je iz te zajednice velikih evropskih
knjizevnosti ocigledno iskljucena istocnoevropska tradicija –
slovenska, grcka, rimska, bliskoistocne knjizevnosti, orijentalne
itd itd.

Na slican nacin evropsku knjizevnost shvata I Kurcijus, u svojoj

knjizi EVROPSKA KNJIZEVNOST I LATINSKI SREDNJI VEK. Ta knjiga je
pisana 30ih godina 20 veka, a objavljena je tek posle drugog
svetskog rata. On je tu knjigu pisao sedeci u nemcakoj, kada se
radjao nacizam. Kurcijus tu knjigu pise u nekoj vrsti otpora
nacizmu, ideji rasparcavanja, koju su propagirili Hitler I
njegova partija. takvu vrstu parcalizacije culture smatrao je
varvarskom, smatra da evropska knjizevnost I kultura
predstavljaju jednu jedinstvenu celinu, protivi se vestackom
pravljenju granica izmedju razlicitih nacionalnih knjizevnosti.

Po kurcijusu zapadnoevropska knjizevnost je dete anticke kulturne

civilizacije.

Arnold Tojnbi – istoriju sveta shvata kao istoriju razvoja

medjusobno nezavisnih civilizacija. Civilizacije se radjaju,
razvijaju, dok ne dosegnu vrhunac, pa pocinju nestaju I smenjuju
se drugim civilizacijama. One nastaju iz primitvnih drustava, to
su ona u kojima se nista ne desava, drustva bez istorije –
plemenska drustva. Takva drustva u okruzenju bivaju izlozena
razlicitim izazovima – ono sto Tojnbi zove chalange – I oni
razlicito reaguju n ate izazove. Ovaj system chelange I response
je taj koji pokrece razvoj te civilizacije. Ukoliko je jedno
drustvo u stanju da odgovori na neki izazov sredine on ace biti u
stanju da se razvija, pa ce preci u sledeci stadijum razvoja. I
sve dok je u stanju da te izazove savladava on ace biti u stanju
da se razvija, u trenutku kada ne bude mogla, nestaje. U pocetku
su ti izazovi jednostavni, na primer klimatske prirode, dolaze
slozeniji, istorijski izazovi kao sto su ratovi ili unutrasnji
sukobi, itd itd. Po Tojnbiju u istoriji sveta bilo je 26 velikih
civilizacija. I jedna od tih bila je anticka, stare grcke I rima,
ona je u jednom trenutku prestala da postoj, ali moze se dogoditi
da civilizacije koje nestaju radjaju neku drugu civilizaciju I to
je bilo u ovom slucaju antike I zapadnoevropske civilizacije.

Kurcijus prihvata ovu Tojnbijevu koncepciju civilizacije njenoj

smeni, I na njoj zasniva svoje shvatanje o tome da
zapadnoevropske knjizevnosti cine jednu celinu. Proucavanje zek
po Kurcijusu ne moze se zamisliti u okviru nacionalnih
knjizevnosti, one se mogu proucavati samo kao jedna Celina jer se
rodila kao Celina. U proucavanju tako zamisljene evropske
knjizevnosti jedini ispravan metod jeste filoloski metod –
citanje, uporedne analize tekstova koji su pisani na razlicitim
jezicima.