Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет
Одсек за српску књижевност и језик

Тема:
ПОЗИЦИЈА ДРУГОГ У ДЕЛИМА ДАВИДА АЛБАХАРИЈА И ДУБРАВКЕ
УГРЕШИЋ
Предмет:
Поетика прозе Дубравке Угрешић и Давида Албахарија

Ментор: Студент:
доц. др Жељко Милановић Ела Чањи

Нови Сад, 2019.

НЕМА ПEСМА ДАВИДА АЛБАХАРИЈА

Циљ овог рада биће да покаже „празно место Другог 1“ на, мени најупечатљивијој причи
Давида Албахарија. Тзв. празно место Другог се односи на другост која јесте присутна у
причама, али која се не сматра „покретачком снагом2“ ликова који представљају или
сусрећу Другост. Тај Други је, дакле, присутан у причи, али његово место је „празно“ зато
што је писац одустао од дефинисања, бојења те другости националним, етничким,
културним идентитетом или стереотипима. У већини његових прича, јунаци често
испадају из калупа свог националног, етничког и културног идентитета – не делају у
складу са њим или га се одричу. Албахари, у својим причама, прави „двоструко
одвајање3.“ Наиме, он одустаје од доживљаја и себе и свог јунака приче као Другог, али
одустаје и од тога да створи Другог ког ће да обележи неком разликом. На тај начин он
празни позицију Другог у својим делима, црпи је тако што јој одузима опозициона
обележја у односу на „првост.“ Могли бисмо рећи да код Албахарија постоје Други који
се непрестано одричу те своје другости зарад разумевање исте, али и зарад разумевања
себе, а у сталној потрази за идентитетом, који неће бити омеђен нацијом, етничком и
културном припадношћу, верским опредељењем, или препречено стереотипним
убеђењем.

Нема песма (збирка „Пелерина“ 1993)

Ову причу можемо поделити на два дела, која међусобно коренсподирају. Први део је
прича о судбини мистериозног знака: троугла са тачком у свом средишту. Други део је
прича о судбини Американке Кејт, која се сусреће са туђом културом.

Албахари причу отвара следећим речима: „Понекад легенда постоји пре човека, понекад
после њега.“ Одмах затим следи објашњење зашто је први случај сложенији, као и сумња
у колективност маште. Наиме, у првом случају човек се уписује у већ створену легенду, и
ту писац почиње сумњати да је ту легенду створио „препредени варалица, који је зачео
невероватну причу, у коју се касније сам усељава.“ Човек бира значење неке легенде или

1
Жељко Милановић, Два писца и други, Службени гласник, 2012.
2
Исто, стр. 141
3
Исто, стр. 143

2
симбола и уписује у њега сопствено тумачење, кроз историју заборављајући његово
исконско значење. Да ли се то десило и са мистериозним троуглом?

Први део чини причу о мистичној легенди троугла са тачком у средишту, који се
појављује, попут неког цртежа у праисторијским пећинама, на зидовима београдских
аутобуса и тролејбуса. Легенда троугла је постојала и пре него што се он појавио на овим
просторима, али на ове просторе тај троугао доноси фломастер и уписује се у легенду
београдских аутобуса и њега је „тада могао да види неки дечак који ће, деценију касније,
подићи свој фломастер, с несумњиво дебљим врхом, и сетити се. Тако се стварају
легенде: у магновењу, док се тело ношено кроз простор, опушта и предаје само себи, па
свом уму, па духу, па колективном, које прожима све.4“ Аутобуси постају стецишта
различитих, а ипак истих, легенди и забелешке личних историја, човеков печат и потврда
о сопственом постојању.

Кроз низ варијанти и прича о легенди троугла, можемо закључити да троугао представља
заправо мушки и женски принцип, историјом и другошћу разједињен. Оба потврђена у
сопственој крви. Мушки као Неухватљиви кога ипак хватају и пребијају риџвеји, женски
као силована Слободанка. Троугао добија две верзије – мушку, која пориче женски
принцип у себи, и женску која пориче мушки принцим у себи. Оно што овим
супротстављеним странама измиче јесте да једино спојени могу створити синегрију, која
представља мистичну тајну живота и постанка, мистично стварање заједничке легенде – у
којој не функционишу као две супротности, већ као нешто исто, приказано другачије.

Други део приче прати Американку Кејт Дејвис која добија Фулбрајтову стипендију, која
јој омогућава годину дана боравка у Југославији. Наиме, Кејт је заинтересована за културу
Другог – она пише рад на тему усменог песништва на простору Хрватске. Међутим, када
сазна за награду и да треба да се спрема пут Југославије, она не може да се сети ниједне,
претходно научене, српскохрватске речи. „Пиљила је у себе у огледалу и осећала савршену
празнину у глави. Знала је да у тој тишини мора постојати неко значење, али је исто
тако знала да ће га открити само ако не буде настојала да га открије. 5“ Кејт већ сада не

4
Давид Албахари, Нема песма: изабрана дела; Стубови културе, Београд 2009, стр. 226
5
Давид Албахари, Нема песма: изабрана дела, Стубови културе, Београд 2009, стр. 231

3
брине за речи. Она као да инстинктивно осећа оно, што је уједно и поетика и опсесија
њеног креатора, да оно битно не може бити изражено речима. Култура Другог се не може
научити учећи њихов језик.

Други моменат немогућности језика са којим се Кејт среће је магистарски рад који чита
непосредно пред одлазак. Наиме, то је рад непознатог аутора о немом колу и немој песми.
Фуснота за Немо коло је „фуснота коју је очекивала целог живота, крај свега и почетак
свега.6“ Кејт овим као да је добила коначну потврду одласка, готово као да је стекла
мисију због које треба отићи у туђу земљу – нему песму, која „пева тишину“ , не може се
отпевати јер је нема, а оно мало доказа који о њој постоје наликују на терминолошку или
штампарску грешку. На неки начин, нема песма ће бити „крај свега и почетак свега“ за
Кејт. Крај дотадашњег концепта света, нарочито света Других, и крај сраха, почетак новог
виђења и просветљења. Кејтина забринутост и предосећај да ће „тамо сасвим нестати“ у
„смислу душе7“, није неоправдана, како ће се испоставити касније.

Слике о Другима у овој причи изричу споредни ликови. Прва таква слика долази од
девојке коју Кејт упознаје у библиотеци, а која јој прича о Југославији као о „лепој земљи
са ружним градовима“ и „веселим људима суштинске једноставности.8“ Друга таква
слика долази од Кејтине другарице/партнерке, која забринуту и помало уплашену Кејт
теши да ти Други људи, у чијој земљи ће да живи наредних годину дана, „нису толики
дивљаци9.“

Кејт коначно одлази и долази у Загреб. У њему она наилази да је девојка из библиотеке
била у праву. Људи јесу весели, али град „и поред извесне класичне смирености, није
леп10.“ Такође, у Загребу Кејт почиње да слути неку врсту границе, која ће се
искристалисати тек кад се нађе у Београду. Овде зачетак нелагоде и граничности,
подељености и дуалности добија пуноћу, дефинише се: „Схватила је када је видела тај
град који је тежио за западњачким формама а био велеград на источњачки начин: уз
буку, хаос и неред. Схватила је шта значи бити на међи Истока и Запада, а никоме не
припадати, не бити ни једно ни друго. “ Ова дуалност, која је заправо неприпадност, која
6
Давид Албахари, Нема песма: изабрана дела, стр 232; Стубови културе, Београд 2009, стр. 232
7
Исто, стр. 235
8
Исто, стр. 232
9
Исто, стр. 235
10
Исто.

4
је заправо и једно и друго, а ниједно од та два, у почетку плаши Кејт. У сусрету са овим
граничарским осећајем њена прва помисао је да се врати кући. Страх од мрака, постаје
страх од других, туђих, страних очију, постаје страх од саме себе у којој је пулсирала
промена: „Плашила се саме себе када је схватила да ће ускоро престати да се плаши11“

Међутим, Београд није место у којем ће Кејт нестати и побрисати своје границе. У
Београду она најпре станује код неке девојке коју је упознала у америчкој амбасади. Стан
те девојке толико је американизован („до најмањег детаља репродукује Америку 12“), да је
непропусан за било шта Друго: „у настајоњу да спрече загађење које је могло да дође
споља13“ , од Другог и туђе културе.

За Кејт ће, међутим, судбоносан бити Земун. У Земуну не постоји тескоба ни страх који
осећа у Београду, у Земун се Кејт заљубљује и почиње да живи, да се отвара. Шетање,
трчање, откривање језика постају нека врста обредних или иницијалних припрема за њену
инкарнацију душе, ону коју је још у Америци предосетила. Она почиње да схвата да се
туђа култура не учи, у њу се урања, њу морате пропустити у себе.

„Усамљеност јој се приближавала крупним корацима и она се припремала да је сачека.

Ближио се тренутак, слутила је, када ће моћи да изађе из себе да би у себе ушла. 14“ Тај
тренутак се дешава једног, вероватно јесењег (прелазни период, случајност?) поподнева,
када из аутобуса (!) примети групицу људи на „бесмисленом, вештачком брдашцу.15“ Знак
да је то моменат који је предосећала и чекала је оштар бол у срцу, који је нагони да изађе
из аутобуса и придружи се људима на брдашцу. И овде, на крају, други део приче
кореспондира са првим делом. Наиме, групица се састоји од шест људи – четири
мушкарца и две девојке. „Стајали су, наизглед раштркани, али Кејт је препознала
образац.16“ Тај образац је шестокрака звезда, спој два троугла – женског и мушког, са
тачком у средини. Комбинација два троугла окренутих у супротним правцима
подразумева интеракцију два принципа, две супротности, које су неопходне за настанак
живота. Тачка у средини би била нека врста савршенства, хармоније, који се овим

11
Давид Албахари, Нема песма: изабрана дела, Стубови културе, Београд 2009, стр. 235
12
Исто, стр. 236
13
Исто.
14
Исто.
15
Исто, стр. 237
16
Исто.

5
спајањем постиже, а у овом случају неопходна је за разумевање – за излазак из себе да би
се у себе ушло. Када Кејт стане на своје место она чује тишину и почиње да пева нему
песму. У овом споју и саучесништву певања неме песме, није битно ко је ко и шта и чему
припада, ови људи сједињени тишином и немом песмом, припадају себи и свакоме и
никоме, митском колективном. У овом завршном чину језик је немоћан пред
просветљењем, језик не може да га досегне. То може само тишина. Тишина брише
границе и разлике и сједињује их у њиховој суштини – људскости. Два супротна
принципа, сједињена, дају живот – два супротна принцима, која су једно исто, само мало
другачије. А то другачије није разлог за разједињеност, већ пре за допуну, којом се
постиже хармонија.

Овим последњим чином у Немој песми видимо како се одједном брише Друго, нестаје:

„Илуминацијски доживљај неме песме чини да Други неповратно нестане из доживљаја

југословенске стварности америчке студенткиње.17“

Чин неме песме треба применити и на културу Другог – тек када принцим Другог

потврдимо у себи и себе у њему, можемо разумети другост, али не као другост, већ као

људскост – јер све Друго је само друга страна истог новчића.

ЕСЕЈИ ДУБРАВКЕ УГРЕШИЋ (Adict, Indians, Dreamers)

17
Жељко Милановић, Два писца и Други, Службени гласник, 2012, стр 131

6
Битна одлика есеја Дубравке угрешић је да се она на много конкретнији начин бавим

Другим, него Давид Албахари, који је више апстрактан и метафизичан у том приказивању

другости. Код Дубравке Угрешић осетнија је граница и опозиције између другости –

исток:запад. Међутим, то не значи да Угрешићка прихвата имаголошке слике о Другима.

Она их више пописује и описује, уважавајући и разумевајући обе стране, док она сама не

припада ниједној.

У приказу Другог код Угрешићке, определила сам се за три есеја у којима се ауторка

одриче Другости, на сличан начин као Албахаријев лик у Немој песми.

ADDICT (збирка Амерички фикционар 1993)

У овом есеју Угрешић пореди америчку културу са политиком фризерских салона. Иако

незадовољни илузија америчког снa, која је узела маха и господари у америчкој

стварности, вас тера да се насмешите и говорите да сте задовољни и да сте fine.

„Мајсторово, непоколебљиво увјерење је да ја морам бити задовољна.18“ На овај начин

ауторка даје приказ културе Другог, у којој вас сви питају како сте, али нико не жели да

чује да нисте добро. Једини исправан одговор је једно безлично, од употребе излизано

fine, које ослобађа терета и одговорности. „Диктатура среће 19“коју ауторка примећује у

једном чисто америчком ресторану, је подсећа на једну другу, остављену „тоталитарну

срећу.20“ Овим ауторка као да брише границе између две културе, између истока и запада:

форсирање среће у Америци буди успомене на „слике парада, цијелу једну повијест

сретних маса које глуме колективно тијело.“ Граница је избрисана само на тренутак.
18
Дубравка Угрешич, Амерички фикционар, Самиздат б92, Београд 2002, стр. 6
19
Исто, стр 64
20
Исто

7
Насупрот постмодернистичкој идеју да је све добро и да сви требају бити срећни, стоји

ауторкино сећање на културу домовине из које је отишла. Њени земљаци, насупрот

америчком друштву,

„Гунђају притув владе, гунђају против зле судбине, гунђају против скупоће, гунђају

јер их дуго нису признали, гунђају јер су их коначно признали, гунђају јер их Полинежани

нису признали ... Гунђају ти моји домаћи, моји смркнути земљаци, од нјих нећеш лако

извући осмијех, такви ти на haveaniceday могу попут лама плјунути у лице, такви су ти

моји домаћи, ти на чијим 'животним путовима има много прометних несрећа'21“

Ауторка познаје обе културе, али се не поистовећује ни са једном. На крају свог есеја она

пије пиво са Црнцем, који јој говори да оде из Америце јер „бит ћеш овдје Црнац као и

ја22.“ Ауторка на то одговара сасвим трезвено, да јој је свеједно и да је „и код куће, међу

својима, Црнац.23“

Поистовећивање са идентитетом другости у Америци, ауторка брише границе свог

идентитета. Такорећи, искорачује из себе да би у себе ушла, као што то чини Кејт у Немој

песми.

INDIANS

21
Дубравка Угрешич, Амерички фикционар, Самиздат б92, Београд 2002, стр. 67
22
Исто, стр. 68
23
Исто.

8
Овај есеј се једним својим елементом (завршним) највише приближава Немој песми.

Можда је и најмистичнији. Ауторка описује дочек Нове године на језеру, међу стенама,

које као да издвајају шаренолику групицу људи од остатка света. Друштво је састављено

од хомосексуално оријентисаних Паула и његовог љубавника, Мајкла и Џона, Марушке и

Мелисе. Осим њих, ту су и ауторка и њени пријатељи Мира и Горан. У ишчекивању

ватромета, ауторка буди реминисценције на сопствену, напаћену земљу. „Ако помакнем

казаљке за шест сати унапријед, ако управим поглед према другој страни неба, на

хоризонту ће се појавити пријетеће свјетло и зачути прасак граната ... 24“ Ауторка затим

описује Истру, у том опису историја се губи, као што се и понавља, историја постају

фрагменти, одсечци прошлог, садашњег и будућег времена, које се стапа у једно. Историја

губи свој редослед и смисао – „Рука која подиже нож запамтила је жестину мржње, али

не памти више разлог, ни циљ, у магнетитском лудилу жешћа је, удара два пута,

тражећи двоструку потврду да је жива. 25“ Овиме ауторка указује на сав бесмисао рата и

корозивност идентитета који се гради на историји, разликама и мржњи.

И ту, на језеру Централ Парка, ауторка и њено шаренолико друштво започињу индијански

плес, бришући тим чином границе између себе, границе другости које би могле да их

раздвајају, одбијајући да буду ишта друго осим људи сједињених песмом.

DREAMERS

24
Дубравка Угрешић, Амерички фикционар, Самиздат б92, Београд 2002, стр. 70
25
Исто, стр. 71

9
Жељко Милановић истиче да је „могућност промене идентитета, прихватања идентитета

Другог“ најизратији у овом есеју. Ауторка говори о насељености Америке другим

културама, које су повезане номадским начином живљења и својом неприметношћу. Ипак,

то тихо постојање се усељава у америчку културу и чини један њен врло битан део, ако не

и суштински. Досељеници, егзиланти у Америцу су упоређени са Абориџинима – они су

ту одувек, они ову земљу насељавају од памтивека, докле сеже људско сећање. Они су

људи који насељавају ову планету одувек.

Ауторка на Елис Ајленду закорачује у идентитет Другог, поистовећује се и брише

границе, стапа се у једно, у човечно: „Одем тамо и укључим се на онирички крвоток

милијуна мртвих сањача, они гргоље у мени на свим језицима свијета, ја сам Жидовка,

Пољакиња, Швеђанка, ја сам Афринка, Рускиња, Талијанка, ја сам бијела, црна и жута.26“

На крају овог есеја она оставља својеврсну опомену. Каже да када их коначно примете, да

ове тзв.сањаче не буде, да не би пореметили пређу света. „Могло би се догодити да

непажњом повучете криву нит и испарате све: самога себе, улице, град, његову

бљештаву слику ураслу у небо, да пувучете само небо27.“ Опомена је јасна – Друго чини

саставни део живота, културе, историје. Али само оно што је прозвано Другим може да

заправо разуме другост и избрише границе, и проникне у тајну света.

ЛИТЕРАТУРА

1. Давид Албахари, Нема песма: изабрана дела, Стубови културе, Београд 2009.
26
Дубравка Угрешич, Амерички фикционар, Самиздат б92, Београд 2002, стр. 179
27
Исто, стр. 181

10
2. Дубравка Угрешич, Амерички фикционар, Самиздат б92, Београд 2002.

3. Жељко Милановић, Два писца и Други, Службени гласник, 2012.

11