Transkript DREVNOVANJA br.

16

Parazitsko stvaranje anti-nacija koje će biti pandan Srbima

Srbi kao narod naseljen od Baltika do Atlantika širinom i pojavom je bio uvek
parazitima kost u grlu i uz pokretanje ratova Napoleona a kasnije i drugih
promenjena je struktura naroda u Evropi a još kako izvrnuta istorija. Tako su
Mađari postali Huni, Kalashi, koji imaju iste nošnje kao Srbi postaju Poljaci, Česi i
Slovaci, koji su u originalu Srbi, donekle postaju Sloveni a kreiraju se Hrvati,
Makedonci , Albanci i koješta još, kako bi postali antinacije koje će smanjiti obim
i veličinu Srba kao naroda. Uglavnom su uspevali silom, ali imamo i svetle primere
kao sto su Srbi iz Lužice pa su istrpeli čak i Hitlera održanjem nacionalnog identiteta.
Jer oni su i dalje Srbi samo iz Luzice.

Predmet ove emisije Drevnovanja je kreiranje nacije sa kojom danas imamo

najviše problema. Žive u nasem granicnom podrucju i šire se ko skakavci u biblijskoj
mitologiji, zahvaljujuci parazitskim strukturama koje su ih kreirale kao naciju ne tako
davno. Sreća je da Bugari imaju donekle veliko-bugarske ambicije, pa su u želji da
pojasne bugarsko poreklo Makedonaca, došli do toga da su prepoznali temu kojom se
večeras bavimo i skrenuli malo sa bugarskog puta kako bi pomogli u raskrinkavanju
kreacije Albanskog naroda, koji manje više ne postoji već je sklopljen i napravljen po
meri Vatikana i Austrougarske kako bi se Pravoslavlje suzbilo i na duži rok povuklo
na druge prostore kako bi te prostore zauzeli carevina Austrougarska kojom je
vladao Vatikan i koja je bila tzv. Naslednica Rimskog carstva. Pokatoličiti, raseliti
pobiti, oterati itd… Zvuči poznato zar ne?

1
 Pre nego sto krenemo sa upoznavanjem preklapanja plemena i kreiranje nacije
Albanaca malo ćemo se osvrnuti na istorijski prikaz ko su to ti narodi, plemena koja
se danas zovu Albanci. Od kud oni ovde i kako su došli da budu sada jedan parazitski
narod koji grabi ono sto nije njihovo i širi se.

Kad se kaze Albanija svi pomisle na državu koja se nalazi na Balkanu, južno od
Srbije i koja se granici sa Crnom Gorom, Makedonijom i Grčkom. Ova i ovakva
Albanija je proglasila nezavisnost 1912. Godine, ali je mnogo vekova pre nje
postojala regija Albanija na Kavkazu za koju mnogi ne znaju. Kavkaska Albanija
je prva i prava Albanija koja je nastala u II veku pre Hrista i odnosila se na istorijsku
regiju istocnog Kavkaza koja je postojala na teritoriji današnjeg Azerbejdzana i
delimično u juznom Dagestanu. U prvom veku pre Hrista i posle Hrista, zemlje južno
od velikog Kavkaza i severno od Malog Kavkaza bile su podeljene izmedju Kolhida
na zapadu, kraljevstva Iberija u sredistu i Kavkaske Albanije na istoku. Albanija, kao
regija na Kavkazu nalazila se na istocnim padinama ove planine, izmedju Kaspijskog
mora i vrha Kavkaza.

2
 Sa njene juzne strane počinjala je od Apseronskog poluostrva na koje se nalazi
Baku glavni grad Azerbejdzana. Severeno od Albanije se nalazila zemlja Alana
severozapadno su bili Iberi, a zapadno i juzno od Albanije nalazili su se Jermeni.
Juzni deo te antičke Albanije danas pripada Azerbejdzanu a severeni Rusiji.

Postojao je jedan grad pod imenom Albana na obali Kaspijskog mora izmedju
gradova Divicija i Derbenta. Po imenu ovog grada zemlja u njegovom zaledju dobila je
ime Albanija. U predislamsko vreme Kavkaska Albanija obuhvatala je šire područje i
prekrivala je istocno Transkavkazije ali je u postislamskom period taj prostor, koji
su zvali i Aram, smanjen je na područje između reka Kure i Aras. Glavni grad regije
bio je Kabalak a u petom veku glavni grad premešten je u Partav. Izvorno područje
regije Albanija prostiralo se na 23.000 km kvadratnih. Nakon 387. godine teritorija
je porasla na 45.000 kvadratnih kilometara. Imali su politeisticku religiju koja se
bazirala na obožavanje tri božanstva a to su Sol, Zeus i Luna. Hrišćanstvo je tokom
prvog veka počelo da stiže u Kavkasu Albaniju i prvu crkvu u toj regiji sagradio je
Sveti Elizeja ucenik Tadeja od Edese na mestu zvanom Gis. Jermenija je 301. godine
usvojila Hrišćanstvo kao državnu religiju a kralj Albanaca Urnajr primio je

3
sacrament krštenja od Grgura Prosvetitelja prvog Patrijarha Jermenije. Nakon
osvajanja Persije sredinom 7. veka Albanija je pala pod islamski uticaj i ukinuta je kao
“drzava” u 8. veku. Krševita i siromašna zemlja nije privlačila osvajače. Bila je
poznata po velikim i opasnim psima koji su autohtona rasa a i danas postoje pod
nazivom “kavkaski ovcari” Postoje neki zapisi da je u vreme osvajanja Aleksandra
Makedonskog pred njega izašao neki od vladara regije Albanija i poklonio mu
velikog psa.

Svi znamo za Hazarski Kaganat, koji je postao ujedinjenjem hazarskih Slovena

sa Tjurcima i Jevrejima. Od svih ovih beskrajnih objedinjenja i razdvajanja
slovenskih naroda sa tjurcima, stvoreno je mnogo novih plemena. Upravo u raznim
ratovima Hazarije sa ostalima sa prostora je nestala Kavkaska Albanija. U VIII veku
Arapi su zaposeli neke zemlje oko Kaspijskog mora i iza Kavkaza. Samim tim došli su
u sukob sa Hazarima. Hazari su Albancima nametali težak danak zbog čega su stali
na stranu Arapa i većim delom prešli u Islam. Hazarski vojskovodja Bardzil, inače
Kaganov sin, napao je Kaspijsku Albaniju 730.godine i naredio da se pobiju samo
muslimani. Takva naredba naterala je Albance da beže i traže spas kod Arapa. Jedan
krak Albanaca i njihovih plemena je otišao prema danasnjoj Siriji a drugi deo prema
Mediteranu gde su se vodile teške bitke izmedju Romeje i muslimana. Arapi – Maori
su oteli od Romeje veci deo Sicilije i deo južne Italije I, da bi ojacali islamsko
stanovništvo u ovim zemljama, doveli su deo Albanaca iz Kavkaske Albanije koje je
izbeglo pred Hazarima. Medjutim Romeja nije odustala i borila se za primat na moru
i samim tim ratovala oko Sicilije 50 godina da bi uspela 878 godine da preuzme
dobar deo Sicilije. Sicilija je podeljena na islamski i hriscanski deo. Rat za islamski deo
Sicilije trajao je do 970.godine kad su napokon preuzeli kompletnu Siciliju.

Preuzimanjem Albanaca veći deo naroda su preveli u Hrišćanstvo ponovo.

Romejski car Vasiliije II zauzeo je 20ih godina XI veka Novi Epir – približno teritoriji
današnje Albanije u kojoj su živeli Srbi i nešto Grka. Jedan od vizantijskih vojnih
starešina po imenu Tihomir Srbin iz Beligrada podigao je ustanak 1040. Godine sa
namerom da protera Vizantijsku - Romejsku vlast iz Novog Epira. Tihomirovi
ustanici su bili Srbi i uz pomoć Srbije proterali su Vizantijce iz Novog Epira. Zbog
toga su Vizantijska carica Zoe i njen treći muž po redu Konstantin IX Monomah
poslali brojnu vojsku u napad na Srbiju u jesen 1042.godine. Pravac napada išao je
kroz Epir u savremenu Albaniju koja je tada bila većim delom teritorija Srbije.

Tadašnji mladi Srbski kralj Vojislav I sa svojim sinovima pobedio je vizantijsku

vojsku od 70.000 vojnika na čelu sa Vojvodom Mihailom – prefektom Dračkim. Ovaj
težak poraz u ratu sa Srbijom izazvao je nerede i pobune u Vizantiji. (I pre 1000
godina Srbi bejahu krivi za kojesta ☺))) Jedan od pobunjenika bio je i vizantijski
vojni zapovednik na Siciliji po imenu Georgije zvani Manijak. Pošto su ga bez razloga
smenili sa dužnosti odlučio se na pobunu i pošao je da uzme vlast u Carigradu.

4
 Ukrcao je svoju vojsku sa Sicilije i južne Italije I, kao pomoćne čete, poveo je sa
sobom 12.000 Albanaca. Kako je to bilo uobičajeno u to vreme, Albanci su poveli i
žene i decu, i sa njima se iskrcao u Dracu 1043. godine. O ovim dogadđajima postoje
pisani zapisi a zapisao ih je Mihailo Ataliota. Kako je Srbija bila u ratnom stanju sa
Vizantijom Djordje Manijak je racunao na srpske simpatije. U borbama sa carskom
vojskom kod Dorjana sicilijanski vojvoda je poginuo i njegov poduhvat je propao.
Uništena mu je i flota pa Albanci nisu mogli da se vrate na Siciliju a nisu mogli da
ostanu ni na teritoriji Vizantije pa su tražili prostor gde mogu da se nasele. Kralj
Vojislav im je dozvolio da se nasele u slabo naseljenom brdskom predelu u
okolini Rabana istocno od Kruje. Svaka bolja i potpunija geografska karta i danas
beleži na prostorima danasnje Albanije, posebno na pravcu Korca – Valona mnogo
srbskih oronima hidronima. Usred južne uzdiže se planinski vrh srbskog imena
Ostrovica a severeoistocno od njega najveci grad u ovoj oblasti Korcha. Srbski
toponim Gorica sto je preko grčkog dubleta dalo danasnji oblik. Prema zapisu
istaknuog nemackog romaniste Gustava Vajganda koji je u leto 1889. putujuci kroz
srednju Albaniju u knjizi o Aromunima zapisao da Korcha lezi u podnozju jednog
uzvisenja prekrivenog zasadima vinove loze a ovo uzvisenje probio je potok Morava.
Morava deli ovaj grad na dve polovine i teče u proširenu dolinu reke “Dunavica” .

Albanci su tako doseljeni gravitirali oko Skadra koji je bio jedan od većih srbskih
gradova razvijen za to vreme a opet dovoljno udaljen od Vizantije koje su se plašili.
Kasnije su dobili naziv Arnauti sto znaci “oni koji nemaju gde da se vrate” i naziv
Sciptar kojim su se Arbanasi najradije nazivali. Arbanasi su inace Albanci Katolici
kao i Malisori koji danas žive u predelu južne Crne gore oko Ulcinja. Arbanasi su isto
tako kao posebno pleme prelazili i u Dalmaciju u blizinu Zadra pa i danas postoji
mesto koje se zove Arbanasi u kojem je do XIX veka zivelo 100 % stanovništvo
albanskog porekla.

Sciptar, kao ime, je ime onih koji žive u zemlji orlova sto je jako blizu prikazu
Kavkaza na koji liči današnja Albanija. Bavili su se stočarstvom i bili prepoznatljivi
po tome. Na Kosovu i Metohiji znaci 3 veka nakon dolaska na Balkan, i pola veka
posle Kosovske bitke bilo je 46 albanskih kuca. Njih su doveli Turci i, kako u
popisu iz 1445. godine piše za Kosovo i Metohiju, postoji 46 novouseljenih albanskih
kuca. Znači do Turaka ih na Kosovu nije ni bilo. Srbskih kuća po tom popisu ima
12844. U tadašnjim Župama Kosovo, Siriničkoj, Sredachkoj, Ibarskom Kolashinu,
Binichkoj Moravi, Prizrenskom Polju i Labu - Siptara tada u opste nije bilo. U Peći
nije bilo ni jedne albanske porodice. Cak ako dodjemo u neko modernije vreme Jozef
Miler 1838. godine piše o popisu u Peći i beleži da Srbi čine 92.09 % stanovnistva.
Danas u Peći zivi nekoliko Srba na žalost ali se nadammo da će da se vrate i promene
tužnu današnju sliku. Danasnja Albanija je u svojoj istoriji bila deo rimskih
provincija Dalmacije koju su zvali juzni Ilirik pa valjda zato i oni misle da potiču od
Ilira. Bili su deo rimskih provincija Makedonije i Gornje Mezije.

5
 Današnja republika je postala nezavisna posle kolapsa Osmanskog carstva u
Evropi nakon Balkanskih ratova. I tada je nekako krenula akcija Austrougarske I
Vatikana koji su samo cekali da promovisu i naprave novu državu koja je proglasila,
na nagovor Vatikana, nezavisnost 1912. godine, koja je bila priznata 1913. godine kao
knezevina. A zatim postala republika kraljevina sve do invazije Italije 1939.
godine kad je bila protektorat Italije do 43. A kasnije postala protektorat
Nemačke do kraja rata.

Kad smo vec kod moderne istorije da vidimo kako je u opste nastala današnja
Albanija. Polaznu tačku predstavljaju tajna savetovanja u Ministarstvu spoljnih
poslova Austrougarske krajem 1896. godine a potom sledi obimna građa i delovanje
austrougarskih diplomatskih planera u Beču, austrougarskog ambasadora u
Carigradu i austrougarskih konzula u tako zvanim “albanskim oblastima”.

Sprega sa rimokatoličkom crkvom, špijunske mreze, podmićivanje i konkretan plan

za oblikovanje albanske nacije, potom albanske države koja bi u prvom redu stajala
nasuprot namerama Kraljevine Srbije i Kraljevine Italije da uspostave kontrolu nad
istočnim delom jadranskog mora.

Prvo je bilo potrebno homogenizovati sasvim oskudni heterogeni albanski

element, sa veoma oskudnom međusobnom komunikacijom podeljen na Gege i
Toske i podeljen na rimokatolike, muslimane i ortodokse, na sunite i bektashe. Nisu
imali ni zajednicki jezik ni pismo ni knjizevni jezik a ni drzavu. Na tajnim
savetovanjima austrougarskih ministara i diplomata izričito je podvučeno da
krajem 19. veka albanska nacija NE POSTOJI. U tom smislu ne uzimaju se u obzir
namere Albanske lige koja se desila 1878. Iza koje su stajali Turci obzirom da su
austrougarski izvestaji u programu te organizacije koja je zasedala u Prizrenu
zabelezili jako prisustvo panislamske ideologije ali i odsustvo albanske nacionalne
ideje. Među Albancima u to vreme dominirao je regionalni i verski identitet. Izričit
stav ministara i diplomata je bio da se albanska nacija ne moze formirati bez
podrške zvaničnog Beča. Osposobljena su za rad konzularna predstavnistva u
“albanskim oblastima” Osmanskog carstva pa je tako Carevina imala konzulate u
Skadru, Drachu, Valoni, Bitolju, Skoplju i Prizrenu. Njihov cilj je bio delovanje po
dubini i širini stanovništva. Trebalo je obezbediti veliki novac za potkupljivanje
muslimanskih Begova i rimokatoličkih sveštenika iz reda albanskog naroda. Bilo je
izvesno da zadobijanje poverenja lokalnog stanovnistva i uticajnih licnosti, u
heterogenim albanskim sredinama – sklonim krvnoj osveti i raznim vidovima
banditizma podrazumeva mukotrpan dug krivudav put.

Albanija prakticno prema planovima i dokumentima, bila je uokvirena linijom

Janjina – Bitolj – Skoplje – Vranje – Novi Pazar – Skadar i dalje na jug jadranskom
obalom do Janjine. Austrougarski planeri su razvijali strategiju kako da se te granice

6
uspostave i kako da ubede Turke da je njihovo delovanje prijateljsko a potom kad
otomansko carstvo bude na izdisaju otcepiti Albaniju koja na severu treba da posluži
kao klin između Srbije i Crne Gore. Pojavili su se izazovi kako ubediti Grke da sa
Italijom ne rade protiv interesa Austrougarske na Jadransko - Jonskom prostoru.
Grcima bi se učinio ustupak time što bi Austrougarska pokazala da nema nikakve
pretenzije prema Albancima među kojima je poodmakao proces helenizacije, pre
svega u juznom Epiru, ali je obećala da će pomoći grčkoj da helenizuje i Arvanite,
albansko pleme koje je bilo na prostorima Atine i Peloponeza, koji su došli na te
prostore u poznom srednjem veku. Grci su ih helenizovali sve do kraja 19. veka.

Kad je reč o stavljanju Albanaca nasuprot nama Srbima i o zabadanju klina

izmedju Srbije i Crne Gore kao i huškanju prema Bugarima, austrougarski planeri su
utvrdili da na severu rimokatolici i musliani koji nemaju nikakvu zajednicku etničku
svest ali su imali zajedničku mržnju prema “slovenima”. Isto tako imali su kolektivno
nasledje prelaska iz rimokatoličke u muslimansku veru pa se taj katolički faktor činio
jos bitnijim. Austrougarska je imala nameru da privoli Vatikan i gurne u prvi plan
rimokatoličku jerarhiju u Albaniji. Beč se pozivao i na to da vekovima ima protektorat
nad rimokatolickim sveštenstvom u Osmanskom carstvu. Bilo je mišljenja da bi
nukleus albanske države mogao biti rimokatoličko organizovanje na severnom
albanskom prostoru. Italija se isto tako približila albanskom narodu preko albanaca
koji su živeli na jugu Italiije i radila na svoju ruku na jadransko-jonskom istoku.

Austrougarska je, uz pomoć Vatikana, uspela da ubedi rimokatoličku jerarhiju

da odbaci proitalijanske stavove. Išlo im je na ruku i to sto su neki od begova
muslimanskih imali bojazan da ce Italija da asimiluje Albance. Stoga je
austrougarska pokrenula kampanju na svim frontovima sa propagandom da zeli da
vidi Albaniju kao samostalnu saveznicku zemlju a ne da je osvoji pa naseli. Italijane su
predstavljali kao zemlju koja će naseliti taj prostor Italijanima a Albance ce poslati u
vojsku da ih koristi za dalja osvajanja kao topovsko meso. Jako studiozni napori Beča
bili su usmereni i na stvaranje albanskog pisma i knjizevnog jezika. Krajem 19. veka
albanski jezik je pisan sa čak 17-20 razlichitih transkripcija. U upotrebi su bili
raznorazni latinicni alfabeti koje su krojili albanolozi u austrougarskoj italiji a
pomagali su im i jezuiti.Bilo je nekoliko varijanti grčkog alfabeta kao i tursko-
arapsko pismo.U isto vreme samo 2 % Albanaca bilo je pismeno. Uložen je veliki
napor da se sve to dovede do dva albanska alfabeta koji su predstavljeni na kongresu
albanskih intelektualaca 1908 godine. Rad na književnom jeziku je bio zadatak koji je
austrougarska obavila u sledecih 10 godina kada su utvrdjivani pravopisni standardi
književnog jezika. Tada su osnažili škole, štampali udzbenike, oblikovali su
uredjivačku politiku štampe i tek tada počeli da stampaju knjige. Sve to je korišćeno
da bi se jačala albanska nacionalna svest i nacionalno jedinstvo. Austrougarska je to
svesno radila kako bi ubedila Albance da ce im biti zaštitnica od slovenskih
suseda. Zvuci poznato ? Eu danas i slično, zar se ne ponasaju slicno?

7
 Radilo se puno na tome da Franjevci i jezuiti postanu udarna pesnica
Austrougarske na prostorima koje su naseljavali etnicki Albanci. Franjevci su narocito
hvaljeni zbog razmišljanja da se nasilni model stvaranja anti-nacije Srbima upotrebi
u Bosni radi stvaranja tako zvane bošnjačke nacije gde su im Albanci posluzili kao
model za buduće neprilike.Osnova svega je bio Memorandum o stanju u Albaniji.
Dokumenti iz kojih je isplivao tajni memorandum su bili sastavni deo spoljne
politike Austrougarske i do sada nije bio objavljivan. U njemu se iznosi sledeće:

1. Održana su 4 tajna savetovanja obuhvaćena memorandumom. Premda su

formalno posredi 4 različita događaja, oni cine jedinstvenu celinu.

2. Posledice koje proističu iz tih savetovanja i posmatranje kao celine su da

- Albanska nacija ne postoji još uvek;
- Za ispunjenje sopstvenih političkih ciljeva Beč je svoje napore usmerio
na formiranje nove nacije.

3. Racionalnost i iracionalnost Beča u vezi sa stvaranjem Albanske nacije

- Racionalnost se ogleda u činjenici da su Austrougarskoj bile potrebne
zemlje istocno od Jadrana kako bi dugoročno amortizovala pritisak
Srbije i Crne Gore, dubinski Rusije;
- Iracionalnost ovakve odluke Beča leži u tome sto izgradnja jedne nacije
nije lak zadatak, a istovremeno je bila protivna načinu razmišljanja
vojnih krugova koji su preferirali vojnu okupaciju bez povoda.

4. U Austrougarskoj javnosti postojala su dva oprečna načina sagledavanja

projekta stvaranja albanske nacije – pozitivan koji su zastupali učesnici
tajnih savetovanja i negativan čiji su protivnici bili neki funkcioneri
spoljnih poslova i vojska.
Memorandum je bio dat na čitanje samo diplomatama od poverenja
koji su bili iznenađeni projektom i mislili su da je iracionalan uz isticanje
rizika, ali isto tako su isticali da je takav poduhvat za to vreme bio kršenje
međunarodnog prava za to vreme. Vojska je bila protiv toga izričito.
Albanska plemena su stalno bila u stanju oružanog ustanka pri čemu su
napadala i pljačkala svoje slovenske susede ali su pustošili i teritorije na
kojima je dominiralo muslimansko stanovnistvo ugrožavajuci njihovu
delatnost. Austrougarski konzuli su ulagali velike napore da uspostave
kontakte sa uticajnim licnostima u albanskim muslimanskim plemenima.
Cilj im je bio da podignu ugled Austrougarske u njihovim očima kako bi
kasnije mogli lakše da uspostave kontrolu i ideju o kreiranju albanske
nacije. Konsultovali su i Osmansku carevinu koja je htela da posalje vojnu
8
 misiju kako bi primirila plemena ali su diplomatskim putevima
izdejstvovali da im Turci prepuste da sami reše na terenu stvar.

5. U potrazi za političkim kontaktima konzuli su organizovali niz putovanja

u unutrašnjost zemlje i razni načini na koje su ispunjavali svoje ciljeve bili
su krajnje zanimljivi.

6. Uspostavljanje verskog protektorata izmedju tradicije i budućnosti. Još

jedan zadatak za kreiranje nacije. U toj glavi memorandum se pojašnjava
Kultursprotectorat ili verski protektorat koji je austrougarska imala nad
rimokatolicima u Turskoj.
- kako I kada se uspostavlja
- koje su aktivnosti bile uobičajene
- isključivu političku upotrebu protektorata
- realni i efektivni rezultati postojanja verskog protektorata odnosno
ograničenja koja realnost nalaze Beču u oblasti zaštite veroispovesti.

7. Veliki rad na sistemu i sintezi jezika gde se istraživanjem došlo do

zaključka da postoji priblino 20 različitih transkripcija albanskih
dijalekata. Tri osnovna su postojala: jedan koristi arapska slova, drugi
ćirilična a treći latinična. Uz to svaka dijalektika je imala posebne znake
kojima se obeležavaju specifične foneme albanskog jezika. To je donosilo
velike probleme prilikom pokušaja štampanja tekstova na tom jeziku.
Problem je bio što sva tri tipa transkripcije imaju podršku značajnijeg
dela albanske plemenske zajednice iz političkih i verskih razloga.
Cilj Beča je bio da uvede jedinstveni alphabet za sve Albance ali i da
ih ostavi u uverenju da su to pismo sami napravili. Pismo koje i danas
koriste Albanci je prihvaćeno na kongresu u Bitolju 1908 godine.
Tada je presudnu ulogu odigrao tadasnji generalni konzul Kral. Beč je
uspeo u svojoj nameri da kreira jezičku unifikaciju uz pomoć koje ubrzava
proces stvaranja albanske nacije i predstavlja za dunavsku monarhiju
značajno dostignuće.

8. Škole, uspostavljanje – u to vreme kad su druge nacije imale puno škola na

teritoriji Albanije bilo je jedne ili dve škole na maternjem jeziku. Prvo je
tražena od Sultana dozvola za otvaranje škola na albanskom jeziku,
medjutim, zbog sporosti odgovora iz Carigrada zaobilazili su misljenje
Turaka i stavljali Tusku pred svršen čin podstičući Albance da sami traže
izgradnju novih škola koje će im Beč organizovati. Najlakse je išlo sa

9
 katolickim školama jer su se islamski i pravoslavni sveštenici bunili.
Vatikan je pomogao po dogovoru sa Austrougarskom pa je tako izostao
protest Italije koja je htela da organizuje tako zvane “Italijanske laičke
škole” .

9. Nastojeci da realizuju plan prihvaćen na tajnim sastancima Beč odlučuje

da za postizanje svojih ciljeva uključi štampane materijale. Izdašne
subvencije (kao danasnji novac iz fondova EU) su davane u zamenu za
kontrolu nad sadržajem publikacija. Od tog trenutka u okviru Osmanskog
carstva počinje ilegalno distribuiranje časopisa visokog kvaliteta ciji je cilj
bio buđenje nacionalne svesti Albanaca. Beč je predlagao članke i tekstove
i počinje da posvećuje pažnju stvaranju književnih tekstova na albanskom
jeziku koji se pišu i objavljuju u Austrougarskoj a opet u cilju buđenja
nacionalne svesti. Pre svega reč je o istorijskim knjigama, kalendarima
gramatici i slično. Propaganda i promovisanje albanskog jezika je bilo
neophodno a direktna je poosledica tajnog plana ovog memoranduma koji
je bio prihvacen.

10. Jedan od glavnih učesnika je Monsinjor Doki koji je bio glavni sveštenik
katoličke zajednice Mirdita. Nakon nekoliko putovanja u Beč on se
obavezao da će u zamenu za velike subvencije raditi na pomirenju
albanskog stanovnistva. Pripremio je i plan o Severnoalbanskoj kneževini i
pruža pomoć u svemu što se tiče književnog stvaralaštva i igra jednu od
najvažnijih uloga u unifikaciji albanskog jezika.

Specificne tajne konferencije su počele 1867.godine jer je u to vreme

Ministarstvo spoljnih poslova bilo iznad vlade Carevine kojom je upravljao Car I,
koje je obaveštavalo samo vladara bez obaveze da informiše ostale.Tajni sastanci su
donošeni na osnovu procene monarha koji je čak i spisak ucesnika proveravao pa je
samim tim još jasnije da je takozvani naslednik svetog Rimskog carstva Franc Jozef
imao direktan uticaj na ono što se desava u sprezi sa Vatikanom.

Mađari tj Ugarska je bila korektnija i donekle naprednija u pogledu na

medjunarodnu politiku tražeci da parlament Austrougarske raspravlja o važnim
medjunarodnim pitanjima ali su austrijanci smatrali da parlament treba da potvrdi
odluke ministarstva spoljnih poslova a naročito odluke monarha na čelu cele
carevine. Izmedju 17. novembra i 23. decembra 1896. godine održana su tri tajna
savetovanja kojima je predsedavao Grof Goluthovski. Jedina tema je bila “Energična
akcija u Albaniji”. Protektorat Austrougarske kao garanta je bio osnov da se kreira
vestačka država nepostojećeg naroda. Isto tako važna je bila saradnja sa Grčkom

10
kako bi se smanjio uticaj Osmanskog carstva ali i predupredio uticaj Italije.

Sastavljanje nacrta statuta buduće organizacije albanske kneževine je bilo

obavezno kako bi Austrougarska bila u prednosti pred ostalim silama. Osnovni
problem su bili to sto postoje razlike unutar albanskog naroda, tri veroispovesti, sto
nikad nije postojala kao država i što se plemenski javni život ograničavao isključivo
na lokalne interese. Dajuci podršku rimokatolicima muslimani, kad shvate da ne
mogu da očekuju spas od Carigrada, pokazaće naklonost prema stvaranju nezavisne
kneževine pod protektoratom Austrije. Zaključak je bio i da treba podeliti oružje i
municiju, da treba pružiti moralnu podršku stanovništvu za pograničine sukobe sa
Srbijom i Crnom Gorom kako bi se izgradio osećaj poverenja u zastitu
Austrougarske i naravno finansijsku podršku najmoćnijim i najuticajnijim vođama
među Albancima. Bitno je bilo i kreirati jezik ali sa latiničnom transkripcijom radi
lakšeg učenja drugih jezika.

Centri za delovanje van teritorije Albanije su odredjeni Arbanasi u Zadru preko

koje bi se unosile knjige objavljene u Beču, a drugi centar bi bio u Bukurestu. Glavni
grad takozvane kneževine je predviđeno da bude grad Berat gde treba da bude
generalni konzulat koji bi pratio rad ostalih konzula.

Druga konferencija odrzana 8. decembra 1896. godine i na njoj je bila otvorena

rasprava osnova za razvoj plana delovanja. Učesnici konferencija su bili na najvišim
pozicijama u carstvu i predstavljen je Memorandum o Albaniji koji je sadržao obiman
material koji je služio kao odrednica. II konferencija je opredelila kriterijume u
razgraničenju i uspostavila privremene granice i oblasti delovanja. A to su: Crna
gora, Bosna i delom Srbija, Jadransko more, linija na jugu koju čine Preveza Janjina
Djirokastro i Kastorija (Kostur), na istoku linija koju čine Kastorija, Monastir danas
Bitolj, Ohrid, Vranje, Priština i Novi Pazar. G-din Cvidinek je pripremio statističke
podatke i predstavio je da ukupno stanovništvo predstavlja otprilike 2,5 miliona
ljudi koji se po nacionalnosti dele na sledece nacine:

- Po nacionalnosti i po veroispovesti tj konfesijama: Albanci 1.100.000 odnosno

44 %. Ostali deo stanovništva sacinjavali su Srbi i nešto malo Bugara kao i Vlasi koji
su bili Srbi, ali su se vodili kao vlasi tada, Turci, Jermeni, Jevreji i Grci.

- Skadarski vilajet je bio pretezno muslimanski i u njemu je živelo 7500 Srba. U

Dračkom sandzaku živelo je oko 5000 Srba. Kosovski vilajet je bio istočno od
Skadarskog gde je glavni grad bio Skoplje u kojem su ziveli Albanci 276.000, Srba
oko 500.000, Turaka 130.000 oko 50.000 Bugara Jevreja i Grka oko 2000. U
Pristinskom vilajetu živelo je 112.500 Srba u odnosu prema 50.000 Albanaca.
Korcanski sandzak je sadržavao 50.000 Albanaca 40.000 Bugara, 40.000 Srba,
10.000 Grka, 10.000 Turaka i 20.000 ostalih. Bitoljski sandzak je bio sadržan od

11
180.000 Srba - Makedonaca, 80.000 Srba, 30.000 Turaka, 20.000 Albanaca, 15.000
Grka. Ovo je ukratko prikaz gde su Albanci rastrkani po plemenima na svim
prostorima s tim sto su severoistočna plemena gotovo 100% bila islamske
veroispovesti.

Napomenuto je da albansko stanovništvo zaista ne čini nacionalnu celinu u

pravom smislu te reči, mada je donekle geografski povezano i da to treba iskoristiti.
Dva glavna plemena su nosioci Toske i Gege. Gege su nosioci Skadarskog, Kosovskog i
Bitoljskog vilajeta a Toske čine Albanci iz Janjinskog vilajeta južno od reke Shkumbre.
Oba ova glavna plemena nisu imali zajednički interes, a ni nacionalni karakter. Toske
su bile manje otporne na spoljne uticaje, dok su Gege nadmoćnije bile u sili,
hrabrosti i osećaju nezavisnosti. Toske hrisćani imaju duboke veze sa Grckom, dok su
Gege iz hrisćanskih i političkih razloga naklonjeniji Austrougarskoj. Prvi koji je vodio
propagandu u cilju ukrupnjavanja albanskog nacionalnog bića bio je Sirja Beg koji je
držao govor pred austrougarskim konzulima i pojedinim glavešinama iz albanskih
plemena :

“Mi Albanci vrlo dobro znamo da će vladavina Turaka pre ili kasnije doći
kraju. Epirce ce apsorbovati Grčka, Bugare Bugarska a Srbe Srbija i Crna Gora.
Šta će biti sa nama Albancima? Za nas je najpovoljnije da stvorimo samostalnu
pokrajinu pod protektoratom Austrougarske ma koliko neki italijanski
sveštenici i diplomate propagiraju svoju zemlju u Albaniji, Italija kod nas nije
nikada bila popularna. Ukoliko mi Albanci treba da se integrišemo, najbolje je
da to uradimo pod Austrougarskom, jer carevina poštuje muslimansku veru i
naše običaje. Topovski plotuni, koji su u Sarajevu ispaljeni povodom proslave
Ramazana, ostavljaju vise nego dobar utisak.”

Pravoslavna i proslovenska ruska politika je imala rivala u dunavskoj monarhiji

koja nije zelela razvoj slovenskog elementa na Balkanu. Glavni cilj je bio da se
zaustavi uspon “slovenizacije”.

Carevina je imala dosta problema, jer su konzuli morali da se prilagodjavaju

situaciji na terenu i da imaju drugaciji pristup prema svakoj grupi plemena kako bi
ih privoleli da imaju zajednički cilj. Najmanje problema je bilo sa rimokatolicima
obzirom da su oni preko crkve radili ono sto im se kaže. Katolički svestenici su bili
ne samo duhovnici nego ne retko i sudije, advokati pa čak i lekari. Najbolji odnos
muslimani i katolici imali su u Skadarskom vilajetu dok su u Kosovskom vilajetu na
primer bili izrazito neprijateljski raspoloženi jedni prema drugima. Isto tako da bi
primirili Srbe bilo je potrebno činiti ustupke za njih i usmeravati ih ka Prištini i
Skoplju da ne bi budili srbske interese u Bosni. Ali isto tako treba održati nivo
muslimanskog stanovništva u Novopazarskom vilajetu koji bi bio klin izmedju Crne

12
Gore i Srbije. Ali isto tako obzirom da je državna struktura buduće Albanije slaba
trebalo je prepustiti Srbima Novopazarski vilajet pod pretnjom da ne proteruju
tamošnje Albance, Turke i muslimane. Rimokatolička crkva je podelila strukturu na
sekularni i regularni kler, odnosno na Franjevce i Jezuite. Uz to uključene su bile i
redovnice iz Skadra i Prizrena. Jezuiti su uglavnom radili u ravnicama a Franjevci su
propovedali po planinama kao učitelji iskušenika iz Skadra i Trosijanija. Jezuiti su
upravljali seminarom za obuku svestenika u Skadru ali i trgovačkom školom.
Uglavnom su imali problema sa uspostavljanjem dominacije nad italijanskim
sveštenstvom koje je radilo u korist Italije. Ali predloženo je da se velika grupa
sveštenika pošalje na školovanje u Austriju ili u Mađarsku na seminare kako bi se na
njih i preko njih ostvario uticaj Carevine.

Zaključak je bio da Vatikan i Carevina moraju da se dogovore kako ce stvar

funkcionisati kako ceo projekat ne bi bio jedan veliki trošak bez uticaja. Tražili su da
Vatikan postavi energične i odane cilju sveštenike po mogućnostima iz Tirola, Istre i
Dalmacije jer su oni u svojim graničnim područjima već navikli na tenzije i imali bi
istrajnost i razumevanje za poseban položaj Albanske katolicke crkve. Političko
delovanje konzulata i njegovo nužno proširivanje je bio jedan od aduta realizacije
projekta. Raspoloživa konzularna mesta u Albaniji bila su Carski i Kraljevski
generalni konzulat u Skadru sa predstavnistvom u Drachu, Konzulat u Skoplju sa
predstavnistvom u Prizrenu, Generalni konzulat u Janjini sa pocasnim vicekonzulom u
Prevezi i na Pochasni vicekonzulat u Bitolju. Konzuli su morali hitno da uče albanski
jezik. Predloženo je da se aktivira u Prizrenu vicekonzulat kao upravno mesto jer je
imao važnu i delikatnu ulogu. Kada se projekat pokrene, donešena je odluka da se
stvori niz novih produktivnih konzulata u oblastima središnje Albanije u Beratu,
Tirani, Kroji, Elbasanu u Pristini, Mitrovici, Tetovu i u Korchi. Sva ta mesta su
odredjena kao mesta politickog rada unutar proširene mreže konzulata.

Treci tajni sastanak 23. decembra 1896. godine povodom akcije u Albaniji je
potvrdio ucešće sestrinstva “Kceri Bozije ljubavi” koje su bile spremne da učestvuju
u misliji predviđenoj za ovaj red u Albaniji ali da im bude naloženo da ne vrše
nikakvu hrvatsku propaganda.

Isto tako general jezuitskog kaludjerskog reda je isto tako potvrdio da stoji iza
plana. Konzulat u Prizrenu dobio je samostalnost i donešena je odluka da svako ko
želi da se školuje i uđe u plan studija na orijentalnoj akademiji mora da se obaveze
da ima Albaniju kao svoj lični cilj. Nakon toga bi išao na 6-mesečnu obuku radi
usavršavanja jezika, upoznavanja sa situacijom i odnosima kako bi se pristupilo
ostvarenju cilja. Tajne konferencije su sa priloženim memorandumom predstavljene
i dokumentovane i predstavljaju dokumente od velike važnosti kad je posredi
politika Austrougarske na Balkanu.

13
 Ovaj projekat i program je imao dva dela. Jedan strateski a drugi takticki.
Strateski deo je obuhvatao stvaranje albanske nacije, sa ciljem zaustavljanja Srbije i
Crne Gore kao i sprečavanje njihovog spajanja i saveza. Dugoročno, cilj je bio da se
Rusija ili bilo koja druga državna tvorevina odvoji od važnih pristupa Mediteranu i
Azijskom delu osmanskog carstva. Takticki deo se tice odabira i efikasne upotrebe za
postizanje političkog cilja. To je pre svega širenje ideje o naciji među albanskim
plemenima različitih veroispovesti, produbljena saradnja sa katoličkim klerom,
ustanovljavanje jedinstvenog albanskog jezika i njegova promocija i distribucija
knjiga i časopisa nacionalistickog sadrzaja.

U isto vreme postojala je bojazan da ce Bugarska da se širi na račun “stare

Srbije” kao i da Srbija počne da ostvaruje svoje interese i proširi se do Jadranskog
mora, što nikako ne bi odgovaralo Austrougarskoj monarhiji. U isto vreme na porti u
Carigradu su delovali diplomatski tako da su uveravali Tursku da je za njih bolje da
muslimanski živalj u Albaniji poradi na nacionalnom pitanju kako bi osnazio
muslimanski uticaj u tom delu Balkana. Jedna velika diplomatska igra kako bi se
jedna carevina obezbedila strateski na racun drzava Balkana ali i da bi se kreirala
nova nacija sa novim jezikom novim navodnim izvorima porekla novim identitetom
koji će kroz plaćene istoričare da dobije vetar u ledja i postane Austrougarski
vazal na račun Turske i ostalih.

Zanimljivo je kako neki koncepti ostaju trajno kao matrica parazitskog

delovanja na razbijanju bića bilo kog naroda. Ubacis manjinu, kreneš da
manipulišeš i onda pomogneš pa ratom razoriž. Naravno, novac je igrao
ozbiljnu ulogu u svemu i njegov uticaj je bio pre svega na održanju obrazovnih
institucija u Albaniji kao i na školovanju naprednih albanskih kadrova u Monarhiji.
Odlučili su da proglase kneževinu i da proglase nekog albanca za kneza koji nikako
nije smeo da bude ni Srbin ni Crnogorac. Pomerili su severnu granicu i garantovali
kao carevina da će da potpišu tajni pakt sa budućim knezom da će garantovati
nezavisnost i podršku Albanije i strateško partnerstvo u kojem će se brinuti ukoliko
bilo ko napadne novu kneževinu. Već su pripremili projekat podizanja i zaštite obale
posebno Medova i Dracha koji bi bio u skladu sa potrebama Austrougarske flote. Isto
tako bilo je važno da se izgrade putevi do luka i koridor koji bi povezivao Carevinu
sa tim lukama. Izgradnja par utvrđenja se podrazumevala gde bi austrougarska
vojska mogla da boravi kao garant mira u slučaju da neko pokuša da napadne
kneževinu. Naravno izgradnja infrastrukture i svega toga bi bila iz kredita koji bi
Austrougarska dala novoj knezevini ☺))

Naravno, to je bila pozajmica koju je kneževina morala da garantuje. Naravno tu

bi bila i pravna pomoć u arbitraži kod drugih evropskih zemalja kako bi se priznanje
obavilo sto pre. Konzul Ipen koji je imao veliki uticaj i koji je nekoliko puta putovao u
Albaniju i Tursku preuzeo je na sebe da od Tirane napravi politički centar.

14
 Izražavali su jasnu nameru da ih Austrougarska zaštiti ali je to dovodilo do
konfrontacije sa Turskom i potencijalnog sukoba. U medjuvremenu, istaknuti
albanci iz Kosovskog vilajeta sastaju se u Peći od 23. do 29. januara 1899. Godine i
dosli su svi iz Kosovskog Monastirskogi Skadarskog vilajeta. Predstavnici iz Skadra i
Debra su poslali telegram da ce prihvatiti šta god se dogovori 500 delegata uglednih
ljudi koje su drugi albanci prepoznavali. Okupili su se u Hamam džamiji čiji ulaz su
čuvale trupe. Nad kuranom su ratifikovali dogovore uz počasne salve a doneli su
sledece odluke:

a) Neće se postovati druga vlast osim Sultana.

b) Moraće da se razreže porez na zemljište i imanja u vidu davanja desetka i
vodiće se postupak protiv svakoga ko odbije osim ako je zbog nedostatka sredstava
oslobodđen od dažbina.
c) Muško stanovništvo izmedju 18 i 40 moraće da služi vojni rok.
d) Sprovođenje krvne osvete bez obzira na prirodu počinjene uvrede
privremeno se obustavlja i ova besa trajaće do praznika Ruz i Kasem tj. do
Mitrovdana.
e) U slučaju strane sile sa namerom provokacije na njih će se odgovoriti istom
merom i u tom cilju je neophodno poslati oružje u ugrožene okruge.
d) Kako bi se olaksavala dostava oružja istaknuti ljudi iz svakog okruga će biti
zaduženi da obaveste o količini potrebnog novca.
e) Municija iz državnog arsenala Turske će biti tajno dostavljena.
f) Onome ko tokom trajanja bese ma kojim oružjem ubije bilo koga, biće
oduzeta i spaljena kuća, biće kaznjen tako što će biti predan vlasti a ukoliko pobegne
rodjake će mu prognati odlukom skupstine uticajnih ljudi.
g) Ista odluka će se sprovoditi na onog ko bilo koga povredi bilo kojim oružjem.
h) Ko ispali pucanj upozorenja biće predat vlastima a ako pobegne kuća će mu
biti spaljena do temelja.
i) Lopovi i banditi će biti predani vlastima a kuće će im biti tako spaljene da će
od njih ostati samo pepeo. Može pocinilac biti kažnjen i progonom.
j) Ista kazna će se primeniti na onoga ko pomogne u skrivanju kriminalaca.
k) Kako bi se svi pripadnici muslimanske vere precizno upoznali sa merama
koje u tajnosti spremaju i po jedan uticajan čovek iz svakog okruga će o prethodno
navedenim odlukama podrobno obavestiti osobe od poverenja među stanovništvom
na svojoj teritoriji. Cilj je bio razviti priču sto više.

Eto tako je uspostavljen prvi ozbiljan pokušaj ukrupnjavanja plemenskih

zajednica i nove nacije.

U dokumentu koji su potpisale plemenske vođe insistiralo se na suverenitetu

Njegovog veličanstva Sultana što je u suštini trebalo da se podrazumeva ali je to
predstavljalo politički problem Austrougarskoj. To je bilo nepotrebno iako su glasine

15
o slabostima Visoke Porte – sedišta Sultana i neophodnosti da se zatraži zaštita od
Austrougarske bile poznate i proturane stalno kroz razne političke objave,
aktivnosti na terenu pa i preporuke mladima u školama koje su držali katolici.
Paralelno sa tihim procesom odvajanja od Porte i Osmanske carevine podsticana je
klima buntovnog ponašanja i preporuka odmazde ukoliko se pojavi bilo kakva buna
Srba Bugara ili Srba iz Crne Gore. Austrougarski konzuli su to podstrekivali zbog
karaktera plemena koja nisu bila ni dobro organizovana a ni spremna da se
suočavaju sa stranim silama. Znali su da ukoliko dodje do pucanja i nemira u
pograničnim područjima neće niko organizovati i pokrenuti hiljade Albanaca u tom
pravcu.

U tajnosti su odlučili da iz državnih rezervi povuku naoružanje i municiju i

postignut je dogovor sa nekim albanskim liderima o snabdevanju oružjem i
municijom radi „odbijanja“ stranih napada. Katoličke loze sa planina severa Albanije
kao i predstavnici pravoslavnih pa i pojedinih muslimanskih grana iz centralne i južne
Albanije bili su isključeni iz svih sastanaka i razgovora. Kada su pokušali da sazovu,
pored Muratove grobnice u Prištini, drugu albansku skupštinu bilo im je zabranjeno.
Nije bilo reakcija iz Carigrada na želju da albanska deca dobiju časove albanskog
jezika u školama koje su držale osmanlije i niko nije odgovarao na želje za izgradnju
škola i distribuciju albanskih novina sa Porte. To je bilo zabranjeno, ali
Austrougarska je krišom odobravala, podsticala i plaćala upravo to.

Kreirali su naciju i pripremali je za osamostaljenje. Naravno, u potaji i bez

mnogo sukoba sa vlastima jer nisu hteli sukobe sa Turskom. Posebnu pomoć su
davali pograničnim delovima sa Crnom gorom jer je knjaz Nikola pokušavao da
podmićuje i pripoji Crnoj gori neke pogranične delove. Kako se u izveštajima kaže te
delove su dodatno motivisali i odobravali su budžete koji bi pomagali i
rasporedjivali novac za pomoć i nagrade lojalnima. Rekao bih da je ovo preslikana
nevladina organizacija današnjeg tipa.

U toku je bilo pribavljanje što preciznijih informacija o položaju i ličnostima od

značaja na političkom planu i precizno obaveštavanje. Tirana je bila centralna tačka
političkog života i u skladu sa tim grad koji ima 20.000 stanovnika te 1897. godine
postaje poseban predmet interesovanja. Bez obzira što do Tirane tada nije vodio ni
jedan prohodan put već samo konjski putevi, ipak je odlučeno da se težište sa Drača
i Skadra prebaci na Tiranu. Tamo su živele stare albanske porodice Topkab ili
Toptani. Turcima se to nije svidjalo i javno su negodovali kod ambasadora
Austrougarske zbog dugotrajnih boravaka vicekonzula Petrovića i Vintera. Njegov
boravak, kako piše Petrović u izveštaju, izaziva puno utisaka među stanovništvom i
pojačanu uznemirenost kod vlasti. Isto tako, napominje u izveštaju, da su Turci
shvatili da Austrougarsku jako zanima albansko stanovništvo i njihova budućnost.
Albanci su znali da od austrougarske mogu da očekuju bolje uslove kao i oživljavanje

16
trgovine i otvaranje poštanskih mesta koja će biti bolja pod germanima nego pod
turcima.

Sami Albanci su bili potpuno ravnodušni prema ideji da se plemena pretvore u

naciju. Najpogodnija strategija je bila ubediti moćne begove da je Austrougarska
velika i moćna da je najjači komšija buduće Albanije i da je Austrougarskoj bitno da,
kao susedna zemlja, bude partner i kojoj je važna budućnost svojih komšija a pre
svega zbog navodnih mogućih rivala kao što su Italija i Grčka. Albancima je bila jako
impresivna moć i bogatstvo Austrougarske ali i reforme i napredak Bosne i
Hercegovine pod Austrougarskom. Ali i dalje su bili okrenuti porodičnim ličnim
interesima. Medđutim, uz adekvatno potkupljivanje, Begovi bi ostvarili uticaj na
druge. Begovi i uticajni ljudi iz Tirane su bili posebno oprezni u kontaktima za
razliku od uticajnih iz Skadra, Drača i Prizrena. Ljudi iz Drača su bili posebno
opušteni jer su bili uglavnom okruženi zemljacima, za razliku od Albanaca sa severa
koji su strahovali od susednih stranih naroda.

Iz tih razloga stanovnici pograničnih okruga Albanije su bili prirodni

začetnici borbe za autonomiju. Čak su Albanci u pograničnim delovima imali stalni
strah da će ih Turska prepustiti susedima i ostaviti u okviru tih država u okruženju.
Nezadovoljan narod je shvatao lagano da austrougarski konzuli rade na tome da im
se poboljšaju uslovi života i počeli su da gaje simpatije prema njima u toj meri da su
im dodeljivali ljude koji bi brinuli o njihovoj bezbednosti iako im to niko nije tražio.

Godine 1900. begovi su počeli da posećuju konzula Kvjatkovskog bez prisustva

otomanskih vlasti i to je bio presedan. Raslo je uverenje da je osmanska vlast slaba a
da sa druge strane unapredjuju nacionalnu svest. Mnoga deca od Begova su bila jako
zainteresovana za Albanski jezik i da je povećan broj učenika u katoličkim školama
koja su bila željna da nauče Albanski. Pojavljuju se i albanci koji uzimaju privatne
časove albanskog jezika i povećano je interesovanje za alfabete koji su štampani u
Bukureštu i Sofiji u malim tiražima.Tešila ih je činjenica da u austrougarskoj živi
mnogo nacionalnosti koje žive normalno jedne uz druge pa su smatrali da prilaženje
Austrougarskoj u osnovi može da zaštiti i njihov identitet. Konzuli zaključuju da sve
što se dogadja ide na ruku Austrougarskoj uključujući i nerede koji bi se dešavali s
vremena na vreme. Jezik kao osnova zajedništva medju muslimanima i katolicima
igrala je bitnu ulogu i zato su na tome insistirali kako bi mogli da pridobiju oba krila
naroda zajedno. Broj pristalica u kojima rastu nacionalna osećanja lagano uz savete
takt i strpljenje raste. Veliki broj ljudi uzima časove privatno i širi se Albanski jezik
koji počinje da se čita i piše na raznim teritorijama kako u primorju tako i u
planinama, gde je još uvek bila nepismena većina.

Godine 1901. begovi su sve više razmatrali ideju nacionalnog ujedinjenja.

Pravoslavci u Tirani su Srbi vlaškog porekla ali proalbanskog osećanja. Katoličkih

17
porodica je bilo samo 5 u Tirani i rešili su da neke Malisore prebace zbog siromaštva
i boljih uslova nego u okolini Skadra. Tako bi se pojačao broj katolika i osnažio
uticaj. Počeli su razgovori o reformama ali niko nije znao šta zapravo ta reč znači.
Muslimansko stanovništvo je bilo napeto zbog dogadjaja u Staroj Srbiji i stalne
opasnosti od rata u okruženju. Rusija je bila protiv bugarskih pobunjenika na
teritoriji Makedonije ali je ipak dala nekima amnestiju. A albanci su se uplašili da će
doći do progonstva od strane Porte u Carigradu. Da će ih proterati sa Kosova, Skadra
i Debra. Zato su gajili odredjene simpatije prema bugarskim ekstremistima u
Makedoniji ali su prvi put bili rešeni da se bore protiv širenja Bugara i Srba prema
moru. Konzuli su prepoznavali pre svega verski fanatizam kao i želju za
pljačkanjem kao osnovu pokretanja bunta. Ali isto tako Austrougarska je znala da
na Albance može da računa u slučaju rata sa Bugarskom.

Godine 1907. i dalje nije bilo čvrstog jezgra nacionalnog ujedinjenja. Tirana je
bila nacionalni i politički centar. Austrougarska se nadala da će probuditi nacionalnu
svest kod mladih koji se školuju kod njih i da će imati uticaja. Samim tim rast
nacionalne svesti počinje da se budi. U isto vreme nepoverenje i nervoza turske
vlasti značajno raste o čemu svedoče hapšenja uticajnih Albanaca kako u zemlji tako
i u Carigradu kao i pretresi kuća nacionalno orijentisanih Albanaca. U isto vreme po
diplomatskom sporazumu Turske i Austrougarske jos od XVII veka, katolici su imali
pravo da dizu crkve i njihovi duhovnici su imali pravo da osnivaju svoje ispostave
bez plaćanja poreza, zastićeni. Samim tim u prostoru današnje Albanije tada su imali
preko 500 ispostava gde su se skupljale informacije i plaćali dousnici koji su radili u
korist tajnog plana stvaranja Albanije.

Nakon mnogo nesuglasica i problema oko prihvatanja alfabeta u Albaniju je iz

Beča došao Avgust Riter fon Kral koji je imao veliko iskustvo iz dugih boravaka na
Balkanu i poznavanja prilika u Albaniji. 1905 godine pomaže mnogima nakon
zemljotresa u Skadru. I albanci su ga prihvatali kao prijatelja jer nije birao kome
pomaže. Svim veroispovestima je pomagao ravnopravno. Tek 1915 godine uspeo je
da oformi 3 generalna nadleštva nalik na ministarstva. Za finansije, za obrazovanje i
pravdu. Takodje osniva se albanska književna komisija i jedna uprava za statistiku
koja vrši prvi demografski popis i dodelu prezimena. Stvaraju se razni odseci u
različitim okruzima zemlje ali isključivo u njima rade albanci. U upotrebi je bio jezik
Frasheri koji su zvali još i narodni jezik. Za njegovo stvaranje najzaslužniji su braća
Abdul, Naim i Sami beg Frašeri, Vasa paša i Jovan Vretua. To pismo je upotrebila
British Foreign Bible society koje je napustilo grčka slova i preštampavao je knjige sa
tim alfabetom i time doprineo njegovom širenju. Frašeri alfabet se smatra
nacionalnom baštinom i sačuvan je. Sreća je da Austrougarska germanofilska
carevina ima smisao za arhiviranje i čuvanje podataka pa je u skladu sa tim
kompletna arhiva o kreiranju albanske nacije ostala sačuvana. Složeni proces
nacionalnog utemeljenja je prošao kroz kombinaciju faktora koji su osmislili drugi a

18
ne svakako Albanci.

Velika većina Albanaca ima slovensko poreklo i malo ćemo se osvrnuti na

poreklo prezimena koji o tome svedoče. Prezimena Albanaca, kao i svih drugih
naroda na svetu, verodostojna su indikacija i činjenica njihove nacionalnosti.
Naravno ne jedina i ne apsolutna. I kod etimologije njihovih prezimena postoje
ograničenja na isključenja i odredjene očigledne neodredjenosti nedoslednosti i
netačnosti, posebno ako se setimo da su postojale kancelarije za dodelu prezimena
obzirom da pripadnici klanova nisu ni imali prezimena nego su pripadali
porodicama tj klanovima.

Pored jezika kojim ljudi govore etimologija njihovog prezimena naročito kad je
ono ustaljeno nasledjeno sa pokoljenja na pokoljenje, kad pokazuje pretke,
paternitet, očinstvo, jasna je i vrlo snažna indikacija nacionalnog porekla nosioca jer
sva prva prezimena pre mešanja naroda i kultura proizašla su iz maternjeg jezika i
imaju čisto etno nacionalni karakter. Albansko prezime Kujtimi jedno od najstarijih
medju Albancima, datira iz 1416 godine i jasno označava Albanca. Ali kad neko nosi
prezime BUDI, kako ga navode kao autora stare albanske književnosti koji je živeo
1566 – 1622 god., to nije lako prihvatiti. Posebno obzirom da je imao ime Petar. Reč
Budi je od Budimir ili od Budak, Budiša, Budo imena koja su široko rasprostranjena
medju Srbima. Njegov albanski jezik je prepun srpskih reči i mada se on deklarisao
kao makedonac, sto je geografska odrednica, možemo reći za njega da je kao
stvaralac Albanac odnosno da pripada tako zvanoj albanskoj kulturi.

Mnogi najekstremniji albanski nacionalisti ne uspevaju da prikažu albanske

toponime. Kad ne mogu da prisvoje nešto, oni to jednostavno ne pominju ili izbace
kao da mesta u opšte ne postoje. Ime plemena Krasniće ili Krasnići nose mnogi
albanci pogotovu na Kosovu, pokazuje i njihovo poreklo jer su sišli u srpsko Kosovo i
Metohiju iz pokrajine Krasniće sa albanskih planina. Ako se izvrši etimološka analiza
toponima tj prezimena Krasniće lako je povezati sa srpskim pojmom HRASNICA. Selo
u toj oblasti su očigledno i bez sumnje osnovali Srbi koji imaju reč Hrast. Oko 15.
Veka tu se doseljavaju Albanci koji asimiliraju Srbe ali čuvaju ime sela naravno
albanizujući ga u Krasniće. Ako je po etimologiji prezime Krasniće srbsko onda to
znači da su i nosioci tog prezimena Srbi. Ovo važi i za druge slične slučajeve. Manje
više to se može reći i za prezimena Beriša, Gaši, Hoti i druga prezimena koja su
poreklom od imena plemena. Toponimi koje ljudi nose kao prezime sa sigurnošću
pokazuju mesto odakle su došli oni ili njihovi preci ali nisu indikatori njihove
nacionalnosti. Evo, na primer, prezimena stanovnika Srbije sa Kosova, Makedonije ili
Crne gore dokazuju da su došli iz Albanije. Prezimena dokazuju da su došli iz
Albanije ali ne i nužno da su to albanska nacionalna prezimena. Kad je 1913.
Priznata Albanija na toj teritoriji je živelo tek nešto oko 50% albanaca. Ostali su bili
Srbi, Grci, Jermeni, Romi, Turci, Italijani, Arapi čak i nešto malo Čerkeza.

19
 Recimo nosioci prezimena Škodrani su očigledno ljudi iz Skadra. Evo recimo
prezime Kavaja, koje je često u Albaniji, a znamo za Nikolu Kavaju koji je oteo avion
da bi se oborušio na CK u svoje vreme. Jedan veliki Srbin nacionalista i po malo
terorista za ono vreme.

Evo Djuradj Kastriota čuveni Skenderbeg je bio po nacionalnosti Srbin. Veliki

junak sahranio je brata i oca u Hilandaru pa je zanimljivo kako teza da su svi rodjeni
na teritoriji albanije Albanci opstaje u naučnim krugovima i niko iz svetske naučne
javnosti ne prikazuje drugačije sem naših naučnika koji se time bavi iz očiglednih
razloga. Svesni svega, neki albanski intelektualci, kao na primer novinar Mehmet
Latifi, priznali su da su neki od njih silazili na Kosovo i Metohiju, Zapadnu
Makedoniju i u Crnu Goru sa albanskih vrleti iz pokrajina tadašnje Albanije. Za one
koji nemaju prezimena, ili koji prezimenom signaliziraju da im poreklo nije iz Albanije
izjavljuju da su to starosedeoci autohtoni sledbenici Ilira pa i Pelazga. Ima modernih,
da ne kažem plačenih naučnika, kao što je Noel Malkolm koji se posvetio
falsifikovanju istorije albanskog naroda, ali ima i onih kao što je Akademik Redžep
Ćose koji preko štampe otvoreno poziva Albance da lažu i izmišljaju falsifikuju sve i
svašta bez ograničenja da bi dokazali da su Albanci autohtoni u Zapadnoj Makedoniji
na Kosovu i Metohiji i u Crnoj gori kako bi pristupili kreiranju Velike Albanije što se
upravo dešava na očigled svih nas koji to vidimo ali jako malo radimo na tome.

Sve u svemu ovo je kratak prikaz i jasno javna istorija dokazana i vrlo otvoreno,
pažljivo dokumentovana u arhivu Austrougarske. Tajni nema, samo ima
nedostatak znanja. Albanci uglavnom plaćaju plaćenike da lažu u njihovo ime a
autorku knjige Tolevu su ubili kad je napravila doktorski rad „Kako je napravljena
Albanska nacija“. Ubili su ženu mladu i pokušali da unište njen rad koji ostaje kao
vrlo opravdan trag u sve ono što pričaju političari i trenutni nosioci moći.

To je nesto sto treba imati svest i u toku razgovora sa svima onima koji
opravdavaju albanski nacionalni naboj. Prvo i pre svega treba ukinuti zabrane Envera
Hodze da se srbi i ostali moraju preobratiti u Albance i da se priznaje njihova manjina
koja to nije. Sve u svemu nadamo se da smo vam priblizili cinjenice da ni Albanci
sami nisu toliko krivi kao narod već isto tako opijeni propagandom interesa tadašnje
„medjunarodne zajednice“ kreirali zarad privatnih interesa knezevinu pa drzavu koja
je ostala kao tzv morski bedem prema Rusiji i Srbiji.

20