Школа

Наставни предмет Српски језик и књижевност

Разред Четврти

Датум реализације

Наставник

ПОДАЦИ О ЧАСУ БР. 52

Наставна тема Проучавање књижевног дела

Наставна јединица Семјуел Бекет „Чекајући Годоа”

Тип часа Обрада

Циљ часа Стицање знања о појму антидраме (драме апсурда) на примеру дела
Семјуела Бекета „Чекајући Годоа”
Образовни задаци  Књижевно-историјски значај Семјуела Бекета и Ежена Јонеска.
 Стваралачки подстицаји за нови приступ драми.
 Појам антидраме, драме апсурда.
• Синонимна значења термина антидрама (антитеатар), авангардна
драма, (авангардни театар), драма апсурда, (театар апсурда),
нови театар, театар метафизичке фарсе, театар мрачне комедије,
театар поруге.
 Уочавање и тумачење разлика између традиционалне и
савремене драме и њихов приказ у облику паралеле.
 Уочавање основних особина филозофије апсурда у контексту
драме апсурда.
Функционални  Уочавање ситуација из књижевног дела које су део савременог
задаци поимања света и дубоко промишљање о њима.
 Снажити навике ученика да препознају и разумеју битне
елементе текста.
 Омогућавање ученицима да испоље више гледишта, да
закључују и доказују;
 Подстицање ученика на откривање универзалних значења дела.
Васпитни задаци  Јачање естетског сензибилитета ученика;
 Развијање хуманистичких идеја.
 Подстицање ученика на откривање универзалних значења дела.
Кључни појмови антидрама, авангардна драма, ново позориште, театар апсурда.
Образовни
стандарди
Образовни исходи  Ученик је упознат са животом и делом Семјуела Бекета;
 Ученик препознаје и остала имена писаца антидраме;
 Ученик познаје појам антидраме и све његове синониме и у
стању је да препозна антидраму на примеру;
 Ученик увиђа разлике између традиционалне драме и драме
апсурда;
 Ученик поседује знања о основним елементима филозофије
апсурда у контексту драме апсурда.
Облици рада фронтални
Наставне методе монолошко-дијалошка, рад на тексту
Наставна средства табла, креда
Место извођења учионица
наставе
Корелација /
Литература и  Семјуел Бекет „Чекајући Годоа”, превод Андреја Милићевића,
додатни материјал за СКЗ, 1964.
наставнике  Љиљана Бајић, Миодраг Павловић, Зона Мркаљ, Читанка –
Српски језик и књижевност за четврти разред гимназија и
средњих стручних школа, Издавачка кућа „Klett”, Београд, 2016.
 Мр Миодраг Павловић, Књижевност у четвртом разреду
гимназија и средњих стручних школа, приручник за наставнике,
Издавачка кућа „Klett”, Београд, 2016.
Литература и  Семјуел Бекет „Чекајући Годоа”, превод Андреја Милићевића,
додатни материјал за СКЗ, 1964.
ученике  Љиљана Бајић, Миодраг Павловић, Зона Мркаљ, Читанка –
Српски језик и књижевност за четврти разред гимназија и
средњих стручних школа, Издавачка кућа „Klett”, Београд, 2016.
Напомене

ТОК ЧАСА
Уводни део часа Наставник чита текст који је написао Ежен Јонеску:
(5 минута)
„Што се мене тиче, желео бих да могу, понекад, да лишим позоришну
драму свега посебно што она има: да је лишим заплета, случајних
црта њених личности, њихових имена, њихове друштвене
припадности, привидних разлога драмских сукоба, сваког оправдања,
сваког објашњења, сваке логике сукоба. Сукоб ће постојати, другачије
не би било позоришта, али се томе неће знати разлог.”

Ове речи које је изговорио Ежен Јонеску, дефинишу једну нову идеју
у уметности. Шта мислите, да ли је заиста могуће написати такву
 драму?

Очекује се да ће ученици, пошто су прочитали драму „Чекајући

Годоа”, лако препознати да је Семјуел Бекет успео да оствари идеју
свог колеге и савременика.
Извођење „Ћелаве певачице” Ежена Јонеска и „Чекајући Годоа”
Семјуела Бекета педесетих година прошлог века, означава појаву
драме апсурда као драмског и позоришног правца којим се започиње
разарање класичних облика драме. Ова два аутора толико су блиско
повезана да је Јонеско, упитан шта мисли о додељивању Нобелове
награде Бекету рекао: „Заслужили смо је!”.
Главни део часа О писцу:
(30 минута) • Самјуел Бекет је рођен 1906. године у Даблину (место рођења
и Џемса Џојса).
• Настањује се у Паризу 1936. године и опредељује за позив
писца.
• Припада малобројној групи двојезичних писаца (готово сва
његова дела су се појавила у енглеској и француској верзији).
• Када је 5. јануара 1953.године у Паризу приказан комад
„Чекајући Годоа” то је био веома важан догађај у историји
позоришта.
• Добио је Нобелову награду за књижевност 1969. године.

Драма апсурда је правац у драмској књижевности који се појавио у

Француској педесетих година 20. века, а касније проширио и у друге
земље. Налазимо је и под другим именима:
 антидрама (антитеатар)
 авангардна драма (авангардни театар)
 драма апсурда (театар апсурда)
 нови театар
 театар метафизичке фарсе
 театар мрачне комедије
 театар поруге

Друштвено-историјске околности у којима се налази свет после

Другог светског рата доводе до нових погледа на свет, и самим тим и
новог погледа на уметност. Апсурдност егзистенције, непостојаност
вредности, одсуство комуникације, двосмисленост осећања,
апсурдност егзистенције, само су неке од одлика филозофије
егзистенцијализма које се препознају у новој форми. За разлику од
писаца-филозофа који ће дати своје сведочанство епохи путем
полемичке и декларативне форме (какви су Сартр и Ками),
представници драме апсурда не користе се традиционалним драмским
механизмима који поседује своје логичке, хронолошке и психолошке
законе, него се њихова уметничка визија света испољава подједнако у
разореној форми, као и у разореној садржини.
 Када говоримо о овом појму веома често се помиње и појам
нелитерарног позоришта, или примитивнијих облика спектакла, лкао
што је фарса, нпр.
Драма апсурда има своје теме које се лако могу препознати и у
Бекетовој драми:
 тема ишчекивања (радњу чини статичном);
 тема усамљености (разара драмски сукоб који је потребан
класичној драми)
 тема неспоразуме (открива сложеност људских односа)

Радња драме апсурда је концентрична: јединствена ситуација се

понавља у идентичном облику, са истим ликовима.

Наставник мотивише ученике да направе преглед карактеристика

драме апсурда и традиционалне драме, који заједнички записују на
табли.
Завршни део часа Наставник подсећа ученике да на следећем часу настављају са
(5 минута) обрадом теме Бекетове драме, подстичући ученике да промисле о
композиционој структури драме.

ИЗГЛЕД ТАБЛЕ
 Семјуел Бекет
„Чекајући Годоа”

ТЕАТАР ПОРУГЕ, АНТИДРАМА, ДРАМА АПСУРДА, АВАНГАРДНА ДРАМА, НОВИ

ТЕАТАР, ТЕАТАР МЕТАФИЗИЧКЕ ФАРСЕ...
ТРАДИЦИОНАЛНА ДРАМА АНТИДРАМА
јасна композициона правила (увод, нема радње, статична слика збивања,
заплет,кулминација, перипетија, расплет); банална свакодневица, нулти завршетак;
развој радње по принципу узрочно- Неповезаност која се огледа и у дијалогу,
последичних веза; и у сликама
мотивација као основни поступак у развијању Немотивисаност, веровање да човековим
радње; положајем у свету управља апсурд;
хармонија која је поремећена у почетку, враћа прибегава се естетици која обухвата
се у равнотежу; случај;
карактери који „делају“ а не приповедају; немоћ за акцију, препуштање судбини;
драмски лик као носилац дубљег смисла дела – људи су безлични, без идентитета, без
протогониста и насупрот њему антагониста, у памћења – антијунаци.
акцији;
језик којим говоре јунаци је богат, смислен, језик је пун понављања, неповезан, пун
логичан; пауза и ћутања;
сцена је реалистична и богата; сцена је огољена сведена на знак;
правило о три јединства?

ПРИЛОГ

Речник књижевних термина

Др Мирјана Миочиновић, Београд

ДРАМА АПСУРДА

Назив за правац у драмској књижевности који се појавио у Француској педесетих година

овога века (Јонеско, Бекет, Адамов, Жене), а касније се проширио и на друге земље.
Упоредо са овим термином користе се и бројни други: авангардна драма, антидрама, ново
позориште (по аналогији с термином нови роман) и метатеатар, позориште протеста итд.
Драма апсурда има ближу и даљу традицију. Примером драме апсурда може се тако
сматрати Жаријев Краљ Иби (1888), Аполинерова надреалистичка драма Тирезијине дојке
(1917), Витраков Виктор или деца на власти (1926); затим бројни експресионистички,
футуристички, дадаистички и надреалистички комади, први Брехтови комади (У џунгли
градова, 1923, Човек је човек, 1925. итд). На ту традицију се надовезују Одибертијеви,
Шеадеови и Пишетови комади који директно претходе драми апсурда педесетих година.
Међутим, тек извођење Јонескове Ћелаве певачице и Адамовљеве Инвазије (1950), и, три
године касније Бекетове драме Чекајући Годоа, означавају појаву драме апсурда као
драмског и позоришног правца. Настала у послератној клими, драма апсурда има корене у
филозофији егзистенцијализма, чији се битни постулати могу уочити код већине драмских
писаца: апсурдност егзистенције, непостојаност вредности, одсуство комуникације,
двосмисленост осећања, безразложност и механичност гестова, претварање језика у
формуле лишене значења, отуђеност итд. За разлику од Сартра и Камија, типични
представници драме апсурда своје сведочанство о апсурдности света не дају у
декларативној и полемичкој форми, не користе се традиционалним драмским механизмом
који поштује логичке, психолошке и хронолошке законе, него се осећање апсурда
испољава подједнако и у садржини и у форми драме апсурда, у сценском језику и језику
уопште. Удаљивши се од реализма у традиционалном значењу, већина писаца драме
апсурда прибегла је примитивнијим облицима спектакла, прихвативши форму и дух
нелитерарног позоришта: средњовековну фарсу, циркус, мјузикл (Бекет), гињол (Јонеско),
обредну церемонију (Жене), балет или пантомиму (Адамов). Одрекавши се декларативног,
реторичког сведочења о апсурдности света, споменути писци су прибегли извесном броју
константних тема које су биле у стању да саме понесу тежину тог сведочанства. Те теме са
своје стране нису остале без утицаја на структуру драме апсурда. Тема ишчекивања, нпр.
искључила је сваку могућност активног припремања догађаја, а радњу учинила статичном;
тема усамљености укинула је драмски сукоб неопходан за развијање интензивније драмске
радње; тема неспоразума открила је само сложеност људских односа, а да при том није
довела до драмског заплета у класичном значењу. Радња драме апсурда је по правилу
концентрична: јединствена драмска ситуација се понавља у идентичном облику са истим
(Бекет) или другим личностима (Јонеско); и контекстуална: изговорен драмски текст је или
семантичка замена за неизговорено (Адамов; Парада, Инвазија), или лексичка целина без
логичког значења (Јонеско; Ћелава певачица, Жак или потчињеност) или лирски
наговештај значења (Бекет, Чекајући Годоа, Крај партије).
Код нас позоришни комади Александра Поповића (Љубинко и Десанка, Чарапа од сто
петљи, Крмећи кас) имају тематски, структурално и лексички бројне особине драме
апсурда.