Историја атлетике

Атлетика је један од најстаријих облика спортских такмичења, још од времена оригиналних

Олимпијских игара из времена старе Грчке па до модерних Олимпијских игара данашњих дана.
Како се ради о основним дисциплинама трчања, скокова и бацања традиција таквих такмичења је
Атлетика је једна од темељних и најраширенијих спортских грана, коју карактерише основни
људски покрет и понашање, а која обухвата: тркачке, бацачке и скакачке дисциплине.[6] Због своје
свеобухватности назива се, и истински јесте, краљица спортова. Атлетским вежбама стиче се
физичка снага, издржљивост, брзина и окретност а учвршћују се својства воље као што су
храброст, одлучност и упорност. Дисциплине атлетике одликују се моторичким кретањима која се
успешно могу примењивати у току образовног процеса или кроз друге облике вежбања, помоћу
којих се значајно утиче на подизање опште психофизичке способности појединца. Атлетика је
полазиште и темељ за све остале спортове.
Реч атлетика је изведена од античке грчке речи ἀθλητής (athlētēs, „борац у јавним играма“) од
ἆθλον (athlon, „награда“) или αθλος (athlos, „надметање“).[7] У почетку је термин коришћен за
уопштено описивање атлетских такмичења - тј. спортско надметање засновано првенствено на
људским физичким подухватима. У 19. веку појам атлетика је добио ужу дефиницију у Европи и
почео је да описује спортове који укључују такмичарско трчање, ходање, скакање и бацање. Ова
дефиниција је и даље најпроминентнија у Великој Британији и већини подручја бивше Британске
империје. Штавише, сличне речи на многим германским и романским језицима које се односе на
термин атлетика такође имају слично значење.стара колико и традиција спорта, те је историја
Од 1896. године укључена је у редовни програм Олимпијских игара.Она представља основни и
најзначајнији садржај сваких Олимпијских игара. Међународна атлетска федерација (ИААФ)
основана је 1912. године у Стокхолму и данас има 212 држава - чланица. Од 1983. одржава се
прво на четири а сада на две године светско првенство за сениоре и сениорке, од 1986. године за
јуниоре и јуниорке а од 1999. године и за кадете и кадеткиње. Од 1930. сваке четврте године
одржава се првенство Европе за сениоре и сениорке, а од 1929. године и Балканске игре. Атлетика
је најразвијенија у САД, а одмах за њом су Русија, Немачка, Куба, Кенија и Јамајка.Резултати
тркачких догађаја се одлучују завршном позицијом (или временом, ако се мери), док се победе у
скоковима и бацању постижу највишим или најдаљим мерењем из серије покушаја. Једноставност
такмичења и недостатак потребе за скупом опремом чини атлетику једним од најчешћих
такмичарских спортова на свету.
Атлетика је углавном индивидуални спорт, са изузетком штафетних трка и такмичења која
комбинују перформансе спортиста у екипни резултат, као што је ќрос-кантри.Организована
атлетика датира још из времена древних Олимпијских игара из 776 п. н. е. Правила и формат
модерних догађаја у атлетици су дефинисана у Западној Европи и Северној Америци у 19. и раном
20. веку, и затим су се проширила у друге делове света. Већину модерних такмичења највишег
нивоа спроводи Међународна асоцијација атлетских федерација и њене чланице федерације.
Атлетска такмичења су окосница Летњих олимпијских игара. Најзначајније међународно атлетско
такмичење је Светско првенство у атлетици на отвореном, који обухвата надметања на стазама и
пољу, трчање маратона и такмичарско ходање. Друга атлетска такмичења истог нивоа су Светско
првенство у кросу и Светско првенство у полумаратону. Спортисти са физичким инвалидитетом
такмиче се на Летњој параолимпијади и Атлетском светском шампионату.
Атлетске дисциплине су бројне, које обично делимо на тркачке, бацачке, скакачке и вишебој. Иако
се најчешће користи метрички систем за меру удаљености или остварене дужине/висине скока
или дужине бацања, понекад се јављају и другачије мере, па је рецимо уобичајена трка на једну
миљу.
Тркачке дисциплине
Кратке стазе или спринт: трке на деоницама до 400 метара. Уобичајене деонице су: 60 метара
(једино у дворани), 100 метара, 200 метара и 400 метара.
Средње стазе : тркачке дисицплине на удаљености од 800 до 3000 метара. Уобичајене деонице:
800 метара, 1.500 метара, 3000 метара
Дуге стазе : тркачке дисицплине на удаљености веће од 5.000 метара. Уобичајене деонице: 5.000
м, 10.000 м и маратон
Штафете: ове трке укључују наступ по 4 такмичара из једне екипе, који наизменично трче поједине
деонице измењујући штафетну палицу. Уобичајене штафете: 4 x 100 метара, 4 x 400 метара
Препонске трке: укључују тзв. високе препоне (60 м препоне у дворани, 100 м препоне жене, 110
м препоне мушкарци), затим тзв. ниске препоне (400 м препоне) и 3.000 м препреке (стипл).
Брзо ходање: укључује деонице 10 км, 20 км, 50 км
Бацачке дисциплине
Копље
Диск
Кугла
Кладиво
Скакачке дисциплине
Скок удаљ
Скок увис
Скок мотком
Троскок атлетике и историја спорта уопште.
РАЗВОЈ ФИЗИЧКИХ СПОСОБНОСТИ

Физичка способност је скуп урођених и стечених услова који омогућавају

успешно обављање моторних активности.
Рад на развоју физичких способности има двоструки циљ:
да уз свестрани хармоничан развој целокупног организма помогне побољшање
одговарајућих способности,
да утиче на развој функција организма и тиме створи услове за постизање квалитетних
резултата.
Мора се имати у виду чињеница да постоје узајамне условљености и
зависности међу појединим компонентама способности, које могу имати позитиван или
чак и негативан утицај на целокупан развој физичких способности. Тако, на пример,
једнострани интезиван рад на побољшању издржљивости, може имати негативан утицај на
брзину и снагу. (Ради бољег разумевања, навешћу неколико примера). Рецимо, тркач на
дуге пруге или маратонац, поседују високи степен издржљивости. Међутим, то не значи
да ће тркач исто тако добро возити бицикл на тркама и обрнуто - да ће бициклиста
постићи добар резултат у трчању. Питање је колико су дизачи тегова, који важе за најјаче
људе на свету, способни да своју снагу искористе у нпр. бацању кугле, који је исто тако
спорт у коме доминантну улогу има снага.

Основне физичке способности

Основне физичке способности чине

• СНАГА
• ИЗДРЖЉИВОСТ
• БРЗИНА

Снага

Снага је компонента физичке способности која се огледа у савлађивању отпора.

Плански и систематски рад на побољшању снаге је веома важан и саставни је део рада на
сваком часу физичког вежбања или тренинга.
Физиолошки разликујемо две врсте снаге : статичку и динамичку. Статичке вежбе снаге
више замарају него динамичке, јер је код њих знатно мање прокрвављење мишића.
Разликујемо и два типа снаге: максимални и брзински тип снаге. Пример за апсолутну,
односно максималну снагу је дизач тегова који мора савладати велики спољни отпор тј.
тежину тегова а пример за брзинску су сва бацања код којих је неопходно експлозивна тј.
брзинска контракција мишића ради избачаја(кугла, кладиво…)
Вежбе које помажу повећању снаге

Вежбе којима развијамо снагу савладавајићи властиту тежину тела су: разни једноножни и
суножни поскоци, прескоци, скокови у месту и кретању, скокови на справе, са справа и
преко справа(коњ, козлић, клупа, греда, шведски сандук и др.) Поскоци и скокови се могу
изводити и у природи преко препрека(грм, ров, оборено стабло, поток итд.) Овим вежбама
развија се снага доњих екстремитета. За развијање снаге мишића раменог појаса и руку
могу се радити склекови и згибови који се, такође, могу радити како у затвореном тако и
на отвореном простору. Трбушна мускулатура се може јачати подизањем трупа или ногу
из става лежећег на леђима или стомаку, подизањем ногу до предножења у вис итд.
За јачање снаге са справама могу послужити : кугле, лопте тзв. медицинске, тегови,
гумене вијаче итд.

Издржљивост

Издржљивост је компонента физичке способности која се огледа у дужем трајању

једне активности која се изводи несмањеним интезитетом.
Под добром издржљивошћу се подразумева и добра размена гасова у плућима, добро
функционисање система за крвоток и економичност у трошењу енергије.
Вежбе којима се побољшава издржљивост
Издржљивост побољшавају све оне вежбе и активности при којима велике групе мишића
учествују интезивно у раду дуже време.То су разна трчања,спортске игре,пливање и др.
На побољшање издржљивости утиче се и вежбама које мењају интензитет током извођења
( интервални метод ) као и понављање вежби са скраћивањем одмора између појединих
серија вежбања.
У раду на побољшању издржљивости,када се користи интервални метод, смењује се фаза
рада ( у трајању до 60 секунди) са одмором у трајању од 60 до 90 секунди. При овом раду
треба строго водити рачуна да фреквенција пулса након вежбања не прелази границу од
око 180 откуцаја у минуту !

Брзина

Брзина је компонента физичке способности коју означава пређени пут људског тела,
или његових делова, у јединици времена.
Када се у спорту говори о брзини ,мисли се на брзину реакције коју видимо у спортским
играма или на старту у разним такмичењима.Код ове брзине се ради о времену које
протекне од тренутка када један спољни надражај делује на наша чула (нпр.стартни
пуцањ,лет лопте, покрет противника) до прве реакције организма путем неког покрета.
Поред брзине реакције, срећемо се и са термином брзина покрета ,при чему се мисли на
број покрета изведених у јединици времена.
Брзина се може побољшати код свих људи до одређене границе, а изнад тога су потребне
предиспозиције.
Велики утицај на брзину има способност мишића, њихова еластичност,односно
способност да се кочећи утицај антагониста сведе на минимум уз постизање максималне
амплитуде покрета, као и способност мишића да се што пре контрахује. Брзина се може
побољшати и радом на усавршавању технике извођења вежбе или
покрета.
Истрајно трчање

Трчање на средње пруге започиње се из положаја високог старта.Први кораци после

старта су су са већим претклоном,који се постепено смањује.Дужина корака се повећава
,трчање се убрзава и тркач постиже брзину и у краћем времену прелази на слободно
трчање на стази.Труп је нагнут за 5-8степени (скоро вертикалан).При правилном положају
трупа стварају се најповољнији услови за рад мишића и унутрашњих органа.Положај главе
утиче на положај и нагиб трупа.Главу треба држати право са погледом усмереним напред.
У овој техници најважнији је рад ногу.Нога се поставља на тло еластично преко предњег
дела стопала а затим се ступа на цело стопало.Стопало на тло треба постављати
паралерно у правцу кретања,без извртања у страну.У трчању тркач направи 170-220
корака у минуту.Покрети раменог појаса и руку повезани су са покретима ногу .Они треба
да су лаки и ненапрегнути.Покрети руку за време трчања потпомажу одржавању
равнотежног положаја.При финишу покрети постају бржи ,нагиб трупа се повећава ,а угао
одраза нешто смањује.Тркач прелази у брзо трчање,при чему брзина постаје главни циљ
на рачун повећања корака.
Техника трчања у кривини – тело је нагнуто улево ка ивици стазе ,десна рука ради нешто
шире од леве а десно стопало се поставља са малим окретом ка унутра. Током трке расте
потреба за кисеоником (4-5 литара у минуту).Стога је веома важно правилно дисање
током трчања.То се постиже на рачун повећања броја дисања а с временом на време
дубљим дисањем и темпом трчања кориговати свој ритам .
Ритам дисања је индивидуалан При мањој брзини трчања изводи се једно дисање на 6
корака,са повећаном брзином трчања једно дисање на 4 корака (2корака удах ; 2 корака
издах).
За време трчања треба одржати ритам дисања и броја корака на целој стази.Дисати треба
кроз нос и полуотворена уста.Важно је тежити за пуним издисајем.
При трчању на средње пруге -800-1500 представља напор великог итезитета а дугих стаза
5000-10000м напор средњег интезитета са тенденцијом померања ка великом интезитету
.Разлика у погледу утицаја ова два степена напора на организам огледа се у количини
распадних продуката у крви .При трчању на средњим стазама рад се одвија претежно без
кисеоника(анаеробно ), а код трчања дугих стаза претежно уз присуство кисеоника
(аеробно)
У програму тренинга трчања за стазе од 800м и 1500 м треба користити краће деонице
трчања и мањи број понављања истих.

Трчање има низ здравствених и других погодности. Трчањем се убрзава метаболизам,

повећава се потрошња калорија, а самим тим и губитак вишка килограма. Убрзава се
циркулација, што доприноси боље снабдевање кисеоником и крвљу, а неспорно је да
добра циркулација смањује ризик од срчаног удара. Трчање доприноси повећању густине
костију и смањује могућност настанка остеопорозе. Током трчања подстиче се лучење
ендорфина, хормона среће што поправља расположење, ослобађа од стреса И напетости.
ТЕХНИКА ВИСОКОГ СТАРТА
- се углавном користи приликом трчања на средње и дуге стазе и крос такмичењима, као једна од
варијанти трчања у штафетним тркама или на тренингу. Највише, се користи на тренингу
приликом трчања деоница, као и приликом обуке почетника. Због једноставне координације
покрета, веома га је лако научити. И то представља први степен пре него што пређеш на учење
ниског старта. Пре извођења високог стар-та, стани окренут грудима у правцу трчања. На знак
стартера ,,НА МЕСТА" (или самостално без стартера), приђи стартној црти (или знаку одакле
почињеш трчање) и постави врх стопала предње ноге (обично јача нога), непосредно иза ње
Друго стопало, у овом случају десно, постави за око 1-1,5 дужине стопала иза првог. Стопала су
постављена паралелно у односу на правац кретања, „ПОЗОР"- тежина тела која је у
претходном
положају била равномерно распоређена на обе ноге, сада се преноси на предњу ногу . Труп се
при томе нагиње напред. Уколико је предња нога била лева, напред постави десну руку и обратно

„КРЕТАЊЕ" - на знак стартера (пуцањ стартног пиштоља, ,,сад", пиштаљка, заставица и

сл.), стартуј напред што можеш брже . Треба напоменути да се први кораци после старта про-
гресивно продужавају: први корак 3; други 3,5; трећи 4; четврти око 4,5 дужине твојих стопала.
Ове дужине треба на тренингу да увежбаш. У ту сврху обележи ове размаке кредом и онда више
пута понављај тарт, трудећи се да постижеш ове даљине у првим корацима. Веома је важан и рад
руку, који треба да је у овим првим корацима што интензивнији. Стопала требаш у првим
корацима да постављаш паралелно, преко прстију. Велика је грешка ако трчиш преко пуног
стопала, што ће ти успорити брзину старта.

Техника ниског старта

Ниски старт је најбржи начин кретања на знак пуцња из стања мировања.За

добро извођење ниског старта потребан је добар распоред стартних блокова.
Већина спринтера користи средњи начин стартовања, предњи блок или
(стартна јамица) се поставља на 1,5 стопу иза стартне црте,а други блок за
дужину потколенице спринтера иза предњег блока.
Прва наредба је “на места”,којом приликом спринтер треба да се осећа
удобно.Тежина тела треба да је равномерно распоређена на руке и ноге.Руке
су вертикално постављене према тлу у ширини рамена.Прсти су постављени
на тло у облику троношца,тако да су палац и кажипрст у истој равни са
стартном цртом.Поглед је усмерен 40-50 цм испред тркача према тлу.
Друга наредба је “на позор”-Teжина тела се преноси на предњу ногу и руке.
Карлица је нешто више постављена од рамена .Глава ,врат и рамена су у
истој линији.Рамена су изведена нешто испред стартне црте,а пажња је тад
усмерена на знак стартера-Хитац.”Стартно убрзање “-први кораци –После
4-5 корака ,треба започети са акцентованим одбијањем од тла.У првим
корацима стартног убрзања треба да обратите пажњу на следеће елементе:
-не избацивати колена, задржати природан нагиб, не улазити под утицај
противничког ритма ,дужина корака треба да расте са сваким кораком и
задржати максималну брзину покрета.Ово су услови који нам омогућавају
развијањe максималне брзине.
Штафетно трчање
Штафета 4 × 100 метара је атлетска спринтерска дисциплина у којој четири такмичара савлађују
стазу дужине 400 метара, где сваки од њих трчи деоницу од 100 метара. Трка започиње са места
одакле почиње трка на 400 метара и први такмичар је започиње из ниског старта. Штафетну
палицу носи сваки такмичар и она се мора предати у пољу предвиђеном за то. То поље је дужине
20 метара (обично је означено линијама жуте боје) које се налази удаљено по 10 метара са обе
стране линије која означава деоницу од 100 метара.
У трци на 400 м сваки члан екипе трчи по једну четвртину стазе. Трка почиње на „цик-цак“ старту.

Распоред такмичара се разликује од екипе до екипе, али је углавном овакав:

бр. 1 је такмичар у тиму који је најбржи стартер и веома вешт у кривинама;
бр. 2 је такмичар брз у измени штафетне палице и брз на правцу;
бр. 3 је такмичар који може бити спорији од последњег у измени, али је
добар тркач у кривини;
бр. 4 је такмичар који је најбржи члан екипе.

Штафетне палице се морају додавати са потпуно испруженим рукама у висини кукова. Исход трке
веома зависи од увежбаности такмичара, јер се предаја штафете обавља наслепо. Такмичар који
прима штафету, стоји на почетку поља у коме се врши измена, држи руку иза себе, отворене шаке,
спреман да прими штафету. Када му такмичар који носи штафету да договорени вербални знак, он
почиње да трчи, не осврћући се иза себе. Сва одговорност за исправну предају штафете је на
такмичару који штафету предаје, јер он мора штафету да преда тачно у отворену шаку, својој
измени, и да је не пушта док је овај чврсто не прихвати. Прва и трећа измена најчешће штафету
носе у десној руци а друга и четврта у левој, али то није правило, већ свака екипа може изводити
на начин који њој највише одговара. Веома често се дешава да екипа буде дисквалификована зато
што се предаја штафете изврши ван предвиђеног поља или се дешава да екипа изгуби зато што јој
испадне штафетна палица. То се може десити чак и најбољим екипама.

4×400 м
Штафета 4 х 400 метара је атлетска дисциплина у којој сваки од четири такмичара трчи по деоницу
од 400 метара (један круг на отвореном, односно два круга у дворани). То је традиционално
завршна дисциплина на атлетским надметањима. На највећим такмичењима, првих 500 метара
свака екипа трчи у својој стази. Такмичари започињу трку из ниског старта, са линије са које
почиње и трка на 400 метара а након првих 500 метара tрке такмичари трче унутрашњом стазом.
4×400 м захтева од сваког такмичара да покрије један круг око тркалишта и да преда палицу на
свакој ознаци од 400 м. Прималац штафете мора да пази у коју ће стазу његов клупски колега
стићи. Зона примопредаје штафете је 20 м. Такмичари носе штафетну палицу коју предају својој
измени. Предаја штафете мора се обавити у пољу величине 20 метара (обично је означен
плавим линијама). Прва измена се врши у истој стази у којој је и започета трка, друга и трећа
измена се обављају у било којој стази, тако што се такмичари који треба да приме штафету
поређају по тренутном поретку водећих, почев од унутрашње стазе. За разлику од штафете 4 х 100
метара у штафети 4 х 400 метара такмичари који примају штафету гледају иза себе
како би примили штафетну палицу. Зато се у овој дисциплини ређе дешавају дисквалификације.
За разлику од штафете на4x100 м, ова се трчи у стазама само док такмичари не изађу из прве
кривине. Тада такмичари заузимају позиције у било којој расположивој стази. Штафета
Сједињених Америчких Држава је у историји доминирала у овој дисциплини у конкуренцији
мушкараца, и прва је штафета која је трчала испод 38 секунди. Тренутни светски рекорд од 36,84
секунди је поставила штафета Јамајке (Неста Картер, Мајкл Фрејтер, Јохан Блејк, Јусејн Болт) на
Олимпијским играма у Лондону 2012. У женској конкуренцији, штафета Сједињених Америчких
Држава је сматрана најбољом у годинама након дугог периода доминације Источне Немачке, али
оне то нису успеле да потврде на Олимпијским играма од 1996. Светски рекорд држи штафета
Источне Немачке (Зилке Гладиш-Милер, Забине Гинтер, Ингрид Ауерсвалд-Ланге, Марлис Гер) у
времену од 41,37 секунди, које су истрчале 6. октобра 1985. у Канбери.