scan i obrada: plavka

Naslov originala
Isabel Allende
El amante japonés
Copyriht © IS ABEL ALLENDE, 2015
Copyriht © za ovo izdanje
Nova knjiga – Podgorica,
Kosmos izdavaštvo – Beograd

1
ISABEL ALJENDE

JAPANSKI
LJUBAVNIK
Sa španskog prevela
Aleksandra Matić

2
Mojim roditeljima, Pančiti i Ramonu,
mudrim starcima

3
 Zastani, senko, neuhvatljive ljubavi moje,
sliko čarolije najvoljenija na svetu svem, prelepi
prividu zbog kojeg radosna mrem, slatka varko,
zbog koje živa mi duša boluje.

SOR HUANA INES DE LA KRUZ1

1
Sor Juana Inés de la Cruz (1651-1695) – monahinja u Novoj Španiji (sor na španskom
znači časna sestra, kaluđerica) i samouka pesnikinja baroka i Zlatnog veka, prim. prev.

4
 Kuća Lark

Irina Basili je počela da radi u Kući Lark, u predgrađu Berklija, 2010.

godine, sa svoje dvadeset tri godine i vrlo malo iluzija, budući da je još od
petnaeste godine živela smucajući se od nemila do nedraga, menjajući
poslove i seleći se iz grada u grad. Nije mogla ni da zamisli da će pronaći
savršeno boravište u tom domu za stara lica i da će u naredne tri godine
biti srećna kao što je bila u detinjstvu, pre nego što joj se sudbina
preokrenula. Kuća Lark, osnovana sredinom hiljadu devetstote godine za
dostojanstven smeštaj i boravak starih lica s nižim primanjima, od samog
početka je, iz nepoznatih razloga, privukla progresivističke intelektualce,
zagrižene ezoteriste i trećerazredne umetnike. S vremenom se menjala u
raznim aspektima, ali su usluge i dalje naplaćivane srazmerno primanjima
svakog stanara kako bi, barem u teoriji, promovisala neku vrstu socijalne
i rasne raznolikosti. U praksi se ispostavilo da su svi oni bili belci srednjeg
staleža, a raznolikost se sastojala u tananim nijansama između
slobodoumnika, tragaoca za duhovnim vrednostima, društvenih i
ekoloških aktivista, nihilista i ponekog preživelog hipika u zalivskoj
oblasti San Franciska.
Tokom prvog razgovora za posao, direktor pomenute ustanove, Hans
Vogt, ukazao je Irini da je premlada za posao s tako
velikom odgovornošću, ali pošto hitno moraju da popune upražnjeno
mesto u odseku za administraciju i asistenciju, moći će da ostane
kao zamena dok ne pronađu adekvatniju osobu. Irina je pomislila kako bi,
koliko za nju, toliko i za njega moglo da se kaže isto to: ličio je na nekakvog
bucmastog dečkića prerano oćelavelog, kojem upravljanje jednom
takvom ustanovom sigurno predstavlja prevelik zalogaj. S vremenom će
se devojka uveriti da Vogtov izgled može da prevari iz daljine i pri lošem
osvetljenju, jer mu je zapravo bilo pedeset četiri godine i već se beše

5
pokazao kao izuzetan upravnik. Irina mu je naglasila da će nedostatak
obrazovanja nadoknaditi iskustvom u radu sa starijim osobama u
Moldaviji, svojoj rodnoj zemlji.
Stidljiv smešak kandidatkinje smekšao je upravnika, koji je zaboravio
da joj zatraži pismo s preporukama i odmah prešao na nabrajanje obaveza
i dužnosti njenog novog radnog mesta; sve se svodilo na nekoliko reči:
olakšati život stanara s drugog i trećeg nivoa. Onima sa prvog neće morati
da se bavi jer oni žive nezavisno, kao podstanari koji iznajmljuju prostor
za stanovanje, kao ni onima sa četvrtog nivoa, s pravom nazvanim Raj, jer
tamo borave oni koji čekaju svoj red za odlazak na nebo, većinu vremena
provode spavajući i ne zahtevaju vrstu usluga koje spadaju u njenu
nadležnost. Irinine obaveze bile su odvođenje stanara na lekarske
preglede, kod advokata i računovođa, pomoć prilikom popunjavanja
raznih formulara za zdravstvene usluge i poreska dugovanja, u kupovini i
sličnim obavezama. Njeno jedino zaduženje oko onih iz Raja bilo je
organizovanje njihovih sahrana, za koje će dobijati detaljna uputstva od
slučaja do slučaja, reče joj Hans Vogt, jer se želje samrtnika ne podudaraju
uvek sa željama članova njihovih porodica. Među stanarima Kuće
Lark ima pripadnika raznih veroispovesti, što njihove sahrane često
pretvara u prilično zamršene i komplikovane ekumenske ceremonije.
Objasnio joj je da samo kućne pomoćnice, negovatelji i bolničari
moraju da nose uniforme, ali da za ostalo osoblje, takođe, postoji nepisano
pravilo odevanja; to, pre svega, podrazumeva poštovanje i dobar ukus. Na
primer, majica sa likom Malkolma Iksa koju je Irina imala na sebi
neprikladna je za rad u jednoj takvoj ustanovi, naglasio je. Na majici se
zapravo nije ni nalazio lik Malkolma Iksa već Če Gevare, ali ona nije
pokušavala da ga razuveri jer je pretpostavila da Hans Vogt nije ni čuo za
gerilskog vođu koji je pola veka nakon svojih herojskih podviga i dalje bio
obožavan na Kubi i među malobrojnim radikalima u Berkliju, gde je ona
živela. Majicu je platila deset dolara, u jednoj prodavnici polovne odeće, i
bila je kao nova.
– Ovde je pušenje zabranjeno – upozorio ju je upravnik.
– Ja ne pijem i ne pušim, gospodine.

6
 – Jeste li zdravi? To je veoma važno u radu sa starim licima.
– Jesam.
– Postoji li nešto što bi trebalo da znam?
– Pa sad, zavisnik sam od video-igrica i fantastičnih romana. Znate
već, Tolkin, Nil Gejmen, Filip Pulman. Radim još i u salonu za kupanje
pasa, ali to mi ne oduzima mnogo vremena.
– Šta ćete raditi u svoje slobodno vreme to je vaša stvar, gospođice, ali
posao ni zbog čega ne sme da trpi.
– Naravno. Znate kako, gospodine, ako mi pružite priliku, videćete da
se odlično snalazim u radu sa starim ljudima. Nećete se pokajati – reče
devojka s lažnom samouverenošću.
Po završetku razgovora, upravnik joj pokaza prostorije u kojima beše
smešteno dve stotine pedeset osoba prosečne starosti od osamdeset pet
godina. Kuća Lark se nalazila na veličanstvenom posedu jednog magnata
čokolade, koji ga je poklonio gradu ostavivši pozamašnu svotu novca za
njegovo održavanje i finansiranje. Sastojao se od glavne zgrade, jednog
manjeg impresivnog zdanja u kojem su se nalazile kancelarije, kao i
zajedničke prostorije – biblioteka, trpezarija i radionice, i niza simpatičnih
kućica obloženih drvenom šindrom koje su se odlično uklapale u park,
naizgled divlji ali zapravo izuzetno lepo održavan, o kojem je vodila
računa grupa baštovana. Zgrade u kojima su se nalazili zasebni apartmani
i apartmani u kojima su bili smešteni stanari sa drugog i trećeg nivoa bili
su povezani međusobno širokim natkrivenim hodnicima
radi mogućnosti bezbednog kretanja invalidskim kolicima nezavisno od
vremenskih prilika, s bočnim stranama od stakla, radi uživanja u prirodi,
najboljem melemu za bolove i patnje ljudi svih životnih doba. Raj, zasebna
betonska zgrada, vidno bi odudarala od ostalih građevina u okolini da nije
bila u potpunosti prekrivena bršljenom. Biblioteka i sala za igre bile su
dostupne u svako doba; salon lepote imao je fleksibilno radno vreme, a u
radionicama su se održavali razni časovi, od slikarstva do astrologije, za
one kojima je pogled i dalje bio usmeren prema budućnosti. U
„Prodavnici zaboravljenih stvari“, kako je pisalo na vratima, u kojoj su
volonterski radile starije dame, prodavala se odeća, nameštaj, nakit i ostale

7
dragocenosti koje su odbacivali stanari ili bi ostajale bez vlasnika nakon
njihove smrti.
– Imamo odličan bioskopski klub. Prikazujemo filmove tri
puta nedeljno u biblioteci – reče Hans Vogt.
– Kakvu vrstu filmova? – upita ga Irina, s probuđenom nadom da su
u pitanju filmovi o vampirima ili makar naučno-fantastični.
– O izboru odlučuje Odbor i uglavnom prikazuju krimi
filmove, obožavaju Tarantina. Ovde je prisutna izvesna fascinacija
nasiljem, ali ne bojte se, znaju oni da je sve to fikcija i vide da se glumci,
živi i zdravi, pojavljuju i u drugim filmovima. Recimo da im je to
nešto poput izduvnog ventila. Mnogi naši gosti maštaju da ubiju
nekoga, uglavnom nekog od članova svojih porodica.
– Baš kao i ja – odvrati Irina ne trepnuvši.
Uveren da se devojka šali, Hans Vogt se nasmeja od srca; kod svojih
zaposlenih cenio je smisao za humor skoro koliko i strpljenje.
U parku sa starim drvećem slobodno su trčkarale veverice i
neuobičajeno veliki broj jelena. Hans Vogt joj objasni da ženke dolaze tu
da na svet donesu i podignu svoje mladunče dok ne stasaju dovoljno da se
staraju sami o sebi, dodavši da je imanje takođe i svojevrsno svetilište
ptica, posebno ševe, odakle i potiče naziv: Lark House, kuća ševa.
Postojalo je i nekoliko soba sa strateškim položajem za posmatranje
životinja u prirodi, a usput i staraca koji su mogli da se izgube ili povrede,
ali u Kući Lark nisu preduzimane nikakve posebne mere bezbednosti.
Danju su vrata bila otvorena i samo su dva nenaoružana čuvara obilazila
imanje. Bili su to penzionisani policajci, jedan od sedamdeset i drugi od
sedamdeset četiri godine; to je bilo sasvim dovoljno, budući da nijedan
zlikovac ne bi gubio vreme napastvujući starce bez prihoda. Susretoše dve
žene u invalidskim kolicima, grupu ljudi sa štafelajima i kutijama
slikarskog pribora za čas pod otvorenim nebom i neke goste što su šetali
pse onemoćale koliko su bili i oni sami. Imanje se spajalo sa zalivom i, kad
bi nadošla plima, moglo se isploviti kajakom, što su i radili neki stanari još
neposustali, uprkos bolovima. „Tako bih ja volela da živim“, pomisli Irina,
udahnuvši duboko sladak miris borovine i lovorike i upoređujući te

8
prijatne prostorije s nezdravim jazbinama po kojima se ona smucala od
svoje petnaeste godine.
I na kraju, gospođice Basili, moram da vam pomenem i dva duha, jer
će to sigurno biti prva stvar na koju će vam ukazati haićansko osoblje.
– Ja ne verujem u duhove, gospodine Vogt.
– Bravo. Ni ja. Ovi iz Kuće Lark su jedna devojka u haljini s ružičastim
velovima i jedan trogodišnji dečak. Devojka je Emili, ćerka magnata
čokolade. Sirota Emili je umrla od tuge kad se njen sin utopio u bazenu,
krajem četrdesetih godina. Nakon tog događaja, magnat je napustio kuću
i osnovao fondaciju.
– Dečak se utopio u onom bazenu što ste mi ga pokazali?
– Tako je. I niko više nije umro tamo, koliko je meni poznato.
Irina će ubrzo preispitati svoje stavove u vezi sa duhovima, jer će
otkriti da su mnogi starci neprekidno okruženi svojim pokojnicima; Emili
i njen sin nisu bili jedini duhovi koju su tamo obitavali.

Sutradan rano ujutru, Irina se pojavila na novom radnom mestu odevena

u svoje najlepše farmerke i diskretnu košulju. Zatekla je opuštenu
atmosferu koja je vladala u Kući Lark, u kojoj se ipak nije osećala ni trunka
nekakve nebrige ili nemara; sve je više podsećalo na univerzitetsku
zajednicu nego na starački dom. Hrana je bila izuzetno kvalitetna i ni po
čemu nije zaostajala za hranom iz bilo kojeg od čuvenih kalifornijskih
restorana: organska u najvećoj mogućoj meri. Posluga je bila vredna, a
negovatelji i bolničari zadivljujuće ljubazni za takve okolnosti. Za samo
nekoliko dana naučila je imena i preokupacije svojih kolega i stanara za
koje beše zadužena. Rečenice na španskom i francuskom kojih je mogla
da se seti pomogle su joj da stekne izvesne simpatije osoblja, od kojih su
skoro svi bili rodom iz Meksika, Gvatemale i Haitija. Plata nije bila
adekvatna teškim poslovima koje su obavljali, ali nije bilo mnogo
namrgođenih. „Bakice treba paziti i maziti, ali im se mora ukazivati
poštovanje. Isto je i sa starčićima, ali njima ne treba u potpunosti verovati,
jer umeju da budu nestašni“, savetovala ju je Lupita Farijas, sitna ženica sa
licem olmečke skulpture, šefica ekipe za čišćenje. Pošto je u Kući Lark

9
radila već trideset dve godine i imala pristup sobama, Lupita je stanare
poznavala u dušu, znala je sve o njihovim životima, naslućivala njihove
tegobe i olakšavala im patnje.
– Obrati pažnju na depresiju, Irina. Ovde je ona česta pojava. Ako
primetiš da se neko osamio, da je vrlo tužan, da bez razloga ceo dan ostaje
u krevetu ili da je prestao da jede, odmah me obavesti, jesi li razumela?
– I šta ti radiš u takvim slučajevima, Lupita?
– Zavisi. Milujem ih, na tome su uvek zahvalni, jer starci nemaju
nikoga ko bi ih dodirnuo, zainteresujem ih za neku seriju na televiziji;
niko ne želi da umre pre nego što sazna završetak. Neki pronalaze odušak
u molitvama, ali ovde ima mnogo ateista i oni se ne mole. Najvažnije je ne
ostavljati ih same. Ako mene nema u blizini, obavesti Keti; ona će znati šta
treba da učini.
Doktorka Ketrin Houp, stanarka drugog nivoa, bila je prva koja je
Irini poželela dobrodošlicu u ime zajednice. Sa svojih šezdeset osam
godina, bila je najmlađa od svih stanara. Otkako je osuđena na invalidska
kolica odlučila se za pomoć i društvo koji su joj se nudili u Kući Lark, u
kojoj je živela već nekoliko godina. Za to vreme postala je duša ustanove.
– Stari ljudi su najzabavniji na svetu. Dugo su poživeli, kažu sve što
misle i baš ih briga za tuđe mišljenje. Ovde ti nikada neće biti dosadno –
reče Irini. – Naši stanari su obrazovani ljudi i ako ih služi zdravlje,
nastavljaju da uče i da istražuju. U ovoj zajednici ima podstreka i može se
izbeći najgora muka starosti: samoća.
Irina je bila upoznata s naprednim duhom ljudi iz Kuće Lark,
poznatoj po čestim vestima u novinama. Postojala je poduža lista čekanja
od nekoliko godina za ulazak, a bila bi još i duža da mnogi kandidati nisu
umirali ne dočekavši svoj red. Ti starci su bili očigledan dokaz da godine,
sa svim svojim ograničenjima, ne moraju da predstavljaju prepreku za
dobru zabavu i ravnopravno učešće u životnoj vrevi. Mnogi od njih,
aktivni članovi pokreta Starci za mir, petkom ujutru su učestvovali u
uličnim protestima protiv svetskih zavera i nepravdi, posebno
severnoameričke imperije, za koju su se osećali odgovornim. Aktivisti,
među koje se ubrajala i jedna starica s navršenom sto jednom godinom

10
života, sastajali su se na uglu obližnjeg gradskog trga preko puta policijske
stanice, sa svojim štapovima, hodalicama i invalidskim kolicama, noseći
transparente protiv rata ili globalnog zagrevanja, dok su ih posmatrači
bodrili trubeći iz automobila ili potpisujući peticije koje bi im borbeni
starčići podmetali pod nos. U više navrata buntovnici su prikazani na
televiziji, s policijom koja se sramotila pokušavajući da ih rastera uz
pretnje suzavcem, što se nikad nije obistinilo. Dirnut, Hans Vogt pokaza
Irini spomen-ploču postavljenu u parku u čast jednog muzičara od
devedeset sedam godina, koji je umro 2006. godine s čizmama na nogama
i pod upeklom zvezdom, nakon munjevitog moždanog udara dok je
protestovao protiv rata u Iraku.
Irina je odrasla u jednom selu u Moldaviji, u kojem su živeli samo
starci i deca. Svi su bili bez zuba, prvi usled njihove dugogodišnje
upotrebe, a drugi jer su im se menjali mlečni. Irina pomisli na svoju baku
i deku i, kao toliko puta u poslednjih nekoliko godina, uhvati je tuga i žal
što je morala da ih napusti. U Kući Lark joj se ukazala mogućnost da
drugima pruži ono što nije mogla njima i, s tim ciljem u glavi, pristupila
je nezi i staranju o osobama pod njenom nadležnošću. Ubrzo ih je sve
osvojila, kao i neke od onih s prvog nivoa, slobodnjaka.
Od samog početka pažnju joj je privukla Alma Belasko. Razlikovala
se od ostalih žena svojim aristokratskim držanjem i magnetskim poljem
koje ju je izdvajalo od ostalih smrtnika. Lupita Farijas je tvrdila da
Belaskova ne pripada Kući Lark, da tamo neće dugo ostati i da je samo
pitanje trenutka kada će po nju doći isti onaj vozač koji je beše i dovezao
mercedes benzom. Ali prolazili su meseci i to se nije događalo. Irina je
Almu Belasko posmatrala iz daljine, jer joj Hans Vogt beše naredio da se
usredsredi na svoja zaduženja oko pomoći licima sa drugog i trećeg nivoa,
i da se okane slobodnjaka. Bila je prilično zauzeta baveći se svojim
klijentima – nisu se nazivali pacijenlima – i upoznajući se sa svim
pojedinostima svog novog posla. Kao deo praktičnog rada, morala je da
proučava video-snimke s nedavnih sahrana: jevrejska budistkinja i
agnostik pokajnik. Što se Alme Belasko tiče, ona na Irinu ne bi ni obratila
pažnju da igrom slučaja ova nakratko nije postala najkontroverznija
ličnost u zajednici.

11
 Francuz

U Kući Lark, u kojoj je vladala deprimirajuća ženska većina, Žak Devin

smatran je zvezdom, jedinim zavodnikom među dvadeset osam
muškaraca u ustanovi. Zvali su ga Francuz, ne zato što se rodio u
Francuskoj, već zbog njegove neuobičajene galantnosti – ustupao je
prolaz damama, primicao im stolicu i nikad nije zaboravljao da zakopča
šlic – i zato što je umeo da pleše uprkos svojoj iskrivljenoj kičmi. Hodao
je uspravno s devedeset godina zahvaljujući šipkama, šrafovima i vijcima
ugrađenim u kičmu; beše mu ostalo nešto malo kovrdžave kose na glavi i
znao je da igra karte, besramno varajući. Bio je zdrav u telu, ne računajući
uobičajen artritis, visok pritisak i neizbežnu gluvoću poznih godina, i
poprilično lucidan, ali ne toliko da bi mogao da se seti kada je i da li je
ručao; zato je bio smešten na drugi nivo, gde je mogao da računa na
neophodnu pomoć. U Kuću Lark došao je sa svojom trećom suprugom,
koja je poživela samo tri sedmice pre nego što je umrla nakon što ju je na
ulici udario rasejani biciklista. Francuzu je dan počinjao rano: tuširao se,
oblačio i brijao uz pomoć Žana Danijela, haićanskog negovatelja,
šetao imanjem oslonjen na svoj štap, dobro se pazeći biciklista, i odlazio
u Starbucks na uglu da popije prvu od svojih pet svakodnevnih
šoljica kafe. Jednom se razveo, dva puta ostao udovac i uvek je bio
okružen zaljubljenim ženama koje je zavodio čarobnjačkom veštinom.
Jednom prilikom, ne tako davno, izračunao je da je bio zaljubljen šezdeset
sedam puta; zabeležio je taj podatak u svoju sveščicu kako bi barem
upamtio njihov broj, budući da su mu lica i imena tih srećnica polako
čilela u sećanju. Imao je nekoliko priznate dece i jedno iz tajne veze sa
ženom čijeg se imena nije sećao, pored rođaka, običnih nezahvalnika što
samo broje dane čekajući da on ode na onaj svet kako bi nasledili njegovu
imovinu. Govorkalo se da je stekao pravo malo bogatstvo uz veliku

12
odvažnost i krajnju bestidnost. I sâm je priznavao, bez trunke kajanja, da
je izvesno vreme proveo u zatvoru, gde je istetovirao filibastere na
rukama, sada izbledele od mršavosti, staračkih pega i naborane kože, i
dočepao se pozamašne svote novca spekulišući sa ušteđevinom čuvara.
Uprkos pažnji raznih dama iz Kuće Lark, koje su mu ostavljale malo
prostora za ljubavne manevre, Žak Devin se zaljubio u Irinu Basili čim ju
je ugledao kako se mota unaokolo sa svojim blokčetom i zaobljenom
podignutom zadnjicom. Devojka nije imala ni kapi karipske krvi, zbog
čega se ta mulatska zadnjica mogla smatrati čudom majke prirode, tvrdio
je on nakon što je ispio svoj prvi martini, čudeći se što to niko drugi ranije
nije primetio. Najbolje godine proveo je poslujući između Portorika i
Venecuele, gde je naučio da procenjuje žene na osnovu zadnjica. Te epske
zadnjice zauvek su mu se uvukle u mrežnjače; maštao je o njima, video ih
gde god bi se okrenuo, čak i na jednom tako neočekivanom mestu kakva
je bila Kuća Lark i kod jedne tako mršave žene kakva je bila Irina. Njegov
starački život, bez planova i ambicija, odjednom je bio ispunjen tom
poznom i neizmernom ljubavlju, narušavajući mir njegove svakodnevice.
Nedugo nakon što ju je upoznao, obelodanio joj je svoju ljubav
skarabejom od topaza i brilijanata, jednim od malobrojnih komada nakita
njegovih pokojnih supruga koje je uspeo da spasi od pohlepe potomaka.
Irina nije želela da ga prihvati, ali je njeno odbijanje prouzrokovalo nagli
skok krvnog pritiska udvarača do nebeskih visina, tako da je celu noć
morala da probdi s njim u urgentnom centru. Priključen na infuziju, Žak
Devin, kroz uzdahe i prekorevanje, izjavio joj je bezuslovnu i platonsku
ljubav. Jedino što želi jeste da mu ona pravi društvo, da napaja oči njenom
mladošću i lepotom, da sluša njen milozvučan glas, da zamišlja da i ona
njega voli, makar kao da mu je ćerka. A može da ga voli i kao pradedu.
Sutradan posle podne, vrativši se u Kuću Lark, dok je Žak Devin
uživao u svom uobičajenom ritualu pijuckanja martinija, Irina,
zakrvavljenih očiju i s plavim kolutovima od neprospavane noći, ispričala
je Lupiti Farijas o nezgodi koja je beše snašla.
– To nije nikakva novost, malecka. Svaki čas zatičemo stanare u tuđim
krevetima, ne samo dekice, već i gospođe. U nedostatku muškaraca,

13
sirotice moraju da se zadovolje onim što se nudi. Svakome je potrebno
društvo.
– U slučaju gospodina Devina, u pitanju je platonska ljubav, Lupita.
– Ne znam šta ti je to, ali ako je ono što mislim da jeste, ne veruj mu.
Francuz ima implant u penisu, plastičnu kobasicu koja se naduvava uz
pomoć sijalice skrivene u testisima.
– Šta to pričaš, Lupita! – nasmeja se Irina.
– To što čuješ. Kunem ti se. Ja to nisam videla, ali Francuz je pokazao
Žanu Danijelu. Zadivljujuće.
Dobra žena dodade, za Irinino dobro, ono što je primetila tokom niza
godina koliko je radila u Kući Lark: da godine, same po sebi, nikoga ne
čine boljim ili mudrijim, već samo naglašavaju osobine kakve su ljudi
oduvek imali.
– Škrtice ne postanu velikodušne s godinama, Irina, već postanu još
veće škrtice. Devin je sigurno oduvek bio pravi đavo i zato je sada
vragolast starčić – zaključi.
Videvši da ne može da vrati broš sa skarabejom svom udvaraču, Irina
ga odnese Hansu Vogtu, koji ju je upoznao sa apsolutnom zabranom
prihvatanja napojnica i poklona. To pravilo se nije odnosilo na stvari koje
je Kuća Lark dobijala od samrtnika, niti na donacije primane ispod ruke
kako bi se neki rođak stavio na čelo liste kandidata za upis, ali te teme se
nisu doticali. Direktor je uzeo groznu životinju od topaza da bi je vratio
njenom zakonitom vlasniku, kako reče, u međuvremenu je ubacivši u
kutiju na kancelarijskom stolu.
Nedelju dana kasnije, Žak Devin je Irini dao sto šezdeset dolara u
apoenima od po dvadeset, ali je ovoga puta ona otišla pravo kod Lupite
Farijas, koja je bila pristalica jednostavnih rešenja: vratila ih je u kutiju s
cigaretama u kojoj je zavodnik držao svoj novac u gotovini, sigurna da se
on neće ni setiti da ga je odande izvadio niti koliko je imao. Tako je Irina
rešila problem s napojnicama, ali ne i sa ljubavnim pismima Žaka Devina,
s njegovim pozivima na večere u luksuzne restorane, čitavim nizom
izgovora da bi je pozvao u svoju sobu i pričao joj o neverovatnim
dogodovštinama koje nikad nije ni doživeo, i naposletku s njegovom

14
bračnom ponudom. Francuz, inače beskrajno vešt u zavođenju, ponovo
se pretvorio u adolescenta s bolnim teretom stida i, umesto da je lično
zaprosi, učinio je to poslavši joj savršeno čitljivo pismo, jer ga beše napisao
na svom računaru. U koverti su stigla dva lista papira prepuna okolišanja,
metafora i ponavljanja, koji su mogli da se svedu na nekoliko tačaka: Irina
mu je povratila energiju i želju za životom, može da joj ponudi život pun
blagostanja, na primer, na Floridi, gde uvek greje sunce, a kad postane
udovica, biće ekonomski osigurana. Kako god okrenuli, s njegovim
predlogom ona će biti na dobitku, napisao je, budući da razlika u
godinama ide njoj u prilog. Potpis je ličio na dečju škrabotinu. Devojka je
ovoga puta odlučila da ništa ne priča direktoru, plašeći se da će završiti na
ulici, i ostavila pismo bez odgovora u nadi da će prosilac jednu takvu
zamisao ubrzo izbaciti iz glave, ali se Žaku Devinu odjednom izoštrilo
pamćenje. Podmlađen zbog ljubavi, nastavio je da joj šalje sve nestrpljivija
pisma, dok je ona pokušavala da ga izbegne, preklinjući svetu Paraskevu
da starac usmeri pažnju prema nekoj od onolikih
osamdesetogodišnjakinja koje su ga uporno saletale.
Situacija je postajala sve dramatičnija i bilo bi je nemoguće sakriti da
jedan neočekivan događaj nije stavio tačku na Žaka Devina, a samim tim
i na Irinine nevolje. Te nedelje Francuz se nekoliko puta odvezao taksijem
bez ikakvih objašnjenja, što je za njega bilo krajnje neobično, jer bi na ulici
uvek zalutao. Među Irininim zaduženjima bilo je i njegovo praćenje, ali je
on izašao krišom, ne rekavši kuda ide. Drugo putovanje sigurno je stavilo
na probu njegovu izdržljivost, jer se u Kuću Lark vratio potpuno izgubljen
i slomljen, do te mere da je vozač praktično na rukama morao da ga iznese
iz taksija i kao paket ga preda recepcionerki.
– Šta vam se dogodilo, gospodine Devine? – upitala ga je žena.
– Ne znam, nisam bio tamo – odgovorio joj je.
Nakon što ga je pregledao i ustanovio da mu je pritisak stabilan,
dežurni lekar je ocenio da nema potrebe ponovo ga slati u bolnicu,
naloživši mu da nekoliko dana ne ustaje iz kreveta, istovremeno ukazavši
Hansu Vogtu da psihičko stanje Žaka Devina više nije za boravak na
drugom nivou već da je nastupio trenutak da ga premeste na treći, gde će

15
biti pod stalnim nadzorom. Sutradan se direktor pripremao da Devinu
saopšti promenu, zadatak koji mu je uvek ostavljao gorak ukus u ustima
jer su svi znali da je treći nivo predvorje Raja, sprat bez povratka, ali ga je
prekinuo Žan Danijel, Haićanin, koji je došao preneražen, s vešću da je
Žaka Devina zatekao ukočenog i hladnog otišavši da mu pomogne da se
obuče. Lekar je predložio autopsiju, pošto prilikom pregleda obavljenog
prethodnog dana nije primetio ništa što bi ukazivalo na jedno tako
neprijatno iznenađenje, ali se Hans Vogt usprotivio; zašto pobuđivati
sumnje oko nečega tako očekivanog kao što je smrt jednog
devedesetogodišnjaka. Autopsija bi mogla da baci senku na neukaljan
ugled Kuće Lark. Saznavši šta se dogodilo, Irina je dugo plakala, jer je
uprkos samoj sebi bila zavolela tog patetičnog Romea, ali ipak nije mogla
da ne oseti izvesno olakšanje shvativši da ga se oslobodila, ali i stid što
je osetila kako joj je kamen pao sa srca.

Smrt Francuza ujedinila je klub njegovih obožavateljki u jedinstven žal

udovica, ali im je nedostajala uteha u vidu organizovanja sahrane jer su
pokojnikovi rođaci pokazali izuzetnu ekspeditivnost pristupivši
spaljivanju njegovih ostataka što su brže mogli.
Čovek bi bio brzo zaboravljen, čak i od svojih obožavateljki, da
njegova porodica nije priredila pravi cirkus. Nedugo nakon što je njegov
pepeo raspršen bez ikakvih potresnih scena, nadobudni naslednici su
ustanovili da je starac celokupnu svoju imovinu prepisao tamo nekoj Irini
Basili. Na osnovu kratke zabeleške pridodate testamentu, Irina mu je
pružila nežnost u poslednjoj etapi njegovog dugog života, zbog čega je
zaslužila da bude njegova naslednica. Advokat Žaka Devina objasnio je da
ga je njegov klijent telefonom obavestio o promenama u svom testamentu,
a zatim se dva puta pojavio u njegovoj kancelariji, prvi put da bi pregledao
papire, a drugi da bi ih potpisao pred beležnikom, te da je izgledao
potpuno svestan i siguran u ono što želi. Potomci su optužili
administraciju Kuće Lark za nebrigu o psihičkom stanju starca, a tu Irini
Basili da ga je podmuklo pokrala. Najavili su svoju odluku da ponište
testament, advokata proglase nesposobnim, beležnika saučesnikom, a
Kuću Lark tuže za pretrpljenu štetu. Hans Vogt je gomilu razjarenih

16
rođaka primio sa staloženošću i ljubaznošću stečenim tokom
dugogodišnjeg upravljanja ustanovom, dok je iznutra kiptao od besa. Od
Irine Basili nije očekivao jedan takav bezobrazluk, verujući da ona ni
mrava ne bi zgazila, ali čovek se uči dok je živ, nikome se ne može verovati.
U četiri oka je upitao advokata koliki je novac u igri, da bi saznao da je u
pitanju samo neko neplodno zemljište u Novom Meksiku i akcije nekih
kompanija čija je vrednost tek trebalo da se utvrdi. Suma u gotovinskom
novcu bila je beznačajna.
Upravnik je zamolio da mu daju dvadeset četiri sata kako bi pronašao
rešenje koje će ih koštati manje od podnošenja tužbi, i pozvao Irinu da
smesta dođe u njegovu kancelariju. Hteo je da reši zbrku u svilenim
rukavicama. Nije mu odgovaralo da postane neprijatelj te zlice, ali čim ju
je ugledao, izgubio je prisebnost.
– Da mi je samo znati kakvim si se trikovima poslužila da obrlatiš
starca! – napade je.
– Na koga mislite, gospodine Vogt?
– Na koga bih mislio?! Na Francuza, naravno! Kako je moguće da mi
je promaklo nešto što mi se dešavalo pred nosem?
– Oprostite mi, nisam vam pričala o tome da se ne biste
sekirali, mislila sam da će se slučaj rešiti sâm od sebe.
– Vidim kako se rešio! I kako ću sada sve to da objasnim njegovoj
porodici?
– Ne moraju ništa da znaju, gospodine Vogt. Starci se zaljubljuju, vi
to vrlo dobro znate, ali je ljudima izvan ove ustanove to neshvatljivo.
– Jesi li spavala s Devinom?
– Ne! Šta vam pada na pamet!
– Onda mi ništa nije jasno. Zašto te je onda proglasio svojom jedinom
naslednicom?
– Molim?
Zbunjen, Hans Vogt shvati da Irina Basili nije imala pojma o
čovekovim namerama i da je testament nju najviše iznenadio. Taman se
spremao da je upozori da će je skupo koštati bude li prihvatila bilo šta od
toga, jer će se zakoniti naslednici boriti do poslednjeg centa, ali mu ona

17
izričito saopšti da ne želi ništa, jer bi taj novac bio otet, a sve oteto je
prokleto. Žak Devin je bio luckast, reče, što mogu da potvrde svi u Kući
Lark; najbolje je sve srediti bez mnogo galame. Dovoljno će biti da mu
lekar dijagnostifikuje staračku demenciju. Irina je to morala da ponovi
nekoliko puta da bi zbunjenom upravniku doprlo do mozga.
Predostrožnosti da se ceo slučaj sačuva u tajnosti nisu bile od velike
koristi. Svi do jednog saznali su celu priču, a Irina Basili je preko noći
postala osoba o kojoj su se u zajednici vodile prave male rasprave; stanari
su joj se divili, a Latinoamerikanci i Haićani iz posluge kritikovali,
smatrajući odbijanje novca grehom. „Ne pljuj na nebo jer će ti se sve
vratiti u lice“, mudrovala je Lupita Farijas, a Irina nije uspela da pronađe
rumunski ekvivalent toj kriptičnoj poslovici. Upravnik, zadivljen
velikodušnošću te skromne doseljenice iz zemlje koju je teško pronaći na
mapi, zaposlio ju je za stalno, s radnim vremenom od četrdeset sati
nedeljno i platom većom od njene prethodnice; osim toga, ubedio je
naslednike Žaka Devina da Irini daju dve hiljade dolara u znak
zahvalnosti. Irina nikada nije dobila obećani novac, ali pošto nije mogla
ni da ga zamisli, brzo joj je iščileo iz glave.

18
 Alma Belasko

Famozno nasledstvo Žaka Devina uspelo je da pobudi pažnju Alme

Belasko prema Irini, i kada su se strasti i naklapanja konačno stišali, Alma
ju je pozvala kod sebe. Primila ju je u svojim spartanskim odajama, sedeći
s kraljevskom dostojanstvenošću na maloj fotelji boje kajsije, držeći u
krilu Neka, svog tigrastog mačora.
– Potrebna mi je sekretarica. Želim da radiš za mene – predloži joj.
To nije bio predlog, već naređenje. Pošto joj je Alma retko kada
uzvraćala pozdrav kada bi se srele na hodniku, Irina se iznenadi.
Osim toga, budući da je polovina stanara zajednice živela skromno od
svojih penzija, uz tek povremenu pomoć rodbine, mnogi su morali
striktno da se pridržavaju ponuđenih usluga, jer je čak i dodatni obrok
mogao da utiče na njihov oskudan budžet; niko sebi nije mogao da priušti
taj luksuz da ima ličnog pomoćnika. Lice siromaštva, kao i samoće, uvek
se kezi na starce. Irina joj objasni da nema mnogo slobodnog vremena, jer
nakon rada u Kući Lark odlazi na posao u jednu kafeteriju, a pride još
kupa kućne ljubimce, uglavnom pse.
– A otkud to sa kučićima? – upita je Alma.
– Imam jednog druga koji se zove Tim i on je moj sused u Berkliju.
Tim ima rančero u koji je ugradio dve kade i jedno dugačko crevo;
odlazimo u kuće pasa, hoću reći vlasnika pasa, priključimo crevo i
kupamo klijente, odnosno pse, u dvorištu ili na ulici. Čistimo im i uši i
sećemo nokte.
– Kučićima? – upita Alma, prikrivajući osmeh.
– Da.
– Koliko zarađuješ na sat?

19
 – Dvadeset pet dolara po psu, ali to delim s Timom, odnosno, meni
pripada dvanaest i po.
– Uzeću te na probni rad, trinaest dolara po satu prva tri meseca. Ako
budem zadovoljna tvojim radom, povećaću ti na petnaest. Radićeš kod
mene popodne, kad završiš posao u Kući Lark, dva sata dnevno, za
početak. Radno vreme može biti fleksibilno, u zavisnosti od mojih potreba
i tvojih obaveza. Dogovoreno?
– Mogla bih da napustim kafeteriju, gospođo Belasko, ali ne mogu da
ostavim pse, već me poznaju i očekuju.
Tako su se dogovorile i tako započele druženje koje će se ubrzo
pretvoriti u pravo i iskreno prijateljstvo.
Prvih nekoliko sedmica na svom novom poslu Irina se kretala na
prstima i bila takoreći izgubljena, jer se Alma Belasko pokazala kao vrlo
autoritativna u ophođenju, zahtevna u detaljima i neodređena u
instrukcijama, ali je ubrzo izgubila svaki strah i postala joj desna ruka,
nezamenljiva kao i u Kući Lark. Irina je posmatrala Almu sa divljenjem
zoologa, kao nekog besmrtnog salamandera. Žena nije bila slična nijednoj
osobi koju Irina do tada beše upoznala, kao ni bilo kojem starcu ili starici
s drugog ili trećeg nivoa, razume se. Ljubomorno je čuvala svoju slobodu,
nije bila sklona sentimentalnim ispadima niti je pridavala značaja
materijalnim stvarima, činilo se da je lišena emocija, osim kad je u pitanju
bio njen unuk Set, i bila je toliko sigurna u sebe da nije tražila oslonac u
Bogu niti u sladunjavom blaženstvu poput nekih stanara Kuće Lark, koji
su sebe proglašavali duhovnjacima i na sav glas trućali o metodama za
postizanje višeg stanja svesti. Alma je čvrsto stajala nogama na zemlji.
Irina je pretpostavljala da je njena nadmenost samo odbrana od tuđe
radoznalosti, a jednostavnost vid elegancije koju bi mali broj žena mogao
da podražava a da ne deluje zapušteno. Kosa, seda i oštra, bila joj je
nesrazmerno podšišana i češljala ju je prstima. Kao jedini ustupak
gizdanju i taštini mazala je usta crvenim karminom i koristila muški
parfem od bergamota i narandže; kada bi prošla, taj svež miris neutralisao
bi zagušujući zadah sredstava za dezinfekciju, starosti, a ponekad i
marihuane u Kući Lark. Imala je naglašen nos, ponosita usta, duge kosti i

20
ruke iskrivljene od rada; imala je kestenjaste oči, debele tamne obrve i
ljubičaste podočnjake, koje su joj davale umoran izgled i koje njene
naočare s crnim okvirom nisu uspevale da prikriju. Njena zagonetna
aura nametala je distancu; niko od zaposlenih nije joj se obraćao
prisnim tonom kao u razgovoru sa ostalim stanarima i niko nije mogao
da se pohvali da je poznaje, sve dok Irina Basili nije uspela da
probije bedeme njene intimnosti.
Alma je živela sa svojim mačorom u jednom apartmanu s vrlo malo
nameštaja i ličnih stvari, i vozila najmanji automobil na tržištu, uopšte se
ne pridržavajući saobraćajnih propisa, koje je smatrala pitanjem ličnog
izbora (jedno od Irininih zaduženja bilo je i plaćanje prekršajnih kazni).
Bila je ljubazna iz navike lepog vaspitanja, ali jedini njeni prijatelji u Kući
Lark bili su Viktor, baštovan, s kojim je provodila mnogo vremena sadeći
biljke i cveće u podignutim gredicama, i doktorka Ketrin Houp, kojoj
jednostavno nije mogla da odoli. Iznajmljivala je atelje u jednoj šupi
izdeljenoj drvenim pregradama, koju je delila s ostalim zanatlijama.
Slikala je na svili, kao što je radila već šezdeset godina, ali sada to nije činila
usled umetničke inspiracije već da ne bi pre vremena umrla od dosade.
Provodila je nekoliko sati nedeljno u svojoj radionici zajedno sa Kirsten,
svojom pomoćnicom, koju Daunov sindrom nije sprečavao da obavlja
poslove. Kirsten se razumela u kombinacije boja i poznavala pribor koji je
Alma koristila u radu, pripremala platna, sređivala radionicu i prala
četkice. Dve žene su radile zajedno održavajući harmoničan odnos lišen
potrebe za razgovorom, čitajući jedna drugoj misli. Kad su Almi počele da
se tresu ruke i da joj preskače puls, zaposlila je dva studenta da joj na svili
kopiraju crteže koje bi ona crtala na papiru, dok bi ih njena verna
pomoćnica nadgledala sa sumnjičavošću zatvorskog čuvara. Kirsten je
bila jedina osoba kojoj je bilo dozvoljeno da Almu pozdravi zagrljajima ili
da je prekine poljupcima i lizuckajući joj lice kad bi je obuzela beskrajna
nežnost.
Ne posvetivši se tome ozbiljno, Alma beše stekla slavu svojim
kimonima, tunikama, maramama i ešarpama originalnih dezena i smelih
boja. Ona sama ih nije koristila, nosila je široke pantalone i crne, bele i
sive lanene bluze, sirotinjske krpe, kako je govorila Lupila Farijas, koja nije

21
imala dilemu po pitanju cena tih istih krpa. Njene oslikane tkanine
prodavale su se u umetničkim galerijama po basnoslovnim cenama, a sav
prihod bio je namenjen Fondaciji Belasko. Kolekcije su joj bile inspirisane
njenim putovanjima po svetu – životinje iz Serengetija, otomanska
keramika, etiopijski rukopisi, inkanski hijeroglifi, grčki bareljefi – i
menjala bi ih čim bi njeni suparnici počeli da ih imitiraju. Odbila je da
proda svoj brend, kao i saradnju s modnim kreatorima; svaki njen original
reprodukovan je u ograničenom broju, pod njenim strogim nadzorom, i
svaki komad je svojeručno potpisivala. U svojim poznim godinama imala
je pedesetak osoba koje su radile za nju i upravljala značajnom
proizvodnjom na velikom industrijskom prostoru južno od Ulice Market
u San Francisku. Nikada nije žudela za publicitetom jer nije imala potrebu
da prodaje nešto da bi zaradila za život, ali je njeno ime postalo garancija
ekskluzivnosti i kvaliteta. Kada je napunila sedamdeset godina, odlučila je
da smanji proizvodnju, na veliku štetu Fondacije Belasko, koja je računala
na te prihode.
Fondacija, koju je 1955. godine osnovao njen svekar, legendarni Ajzak
Belasko, bila je namenjena izgradnji zelenih površina u problematičnim
četvrtima. Ta inicijativa, čiji je cilj bio prvenstveno estetski, ekološki i
rekreativan, imala je višestruku društvenu korist. Na mestima gde bi se
pojavila neka bašta, park ili trg, tu bi prestupništvo odmah bilo svedeno
na minimum, jer su se i sami članovi bande i zavisnici, koji su ranije bili u
stanju da se poubijaju zbog kesice heroina ili trideset kvadratnih
centimetara teritorije, udruživali da sačuvaju i neguju taj kutak grada koji
im je pripadao. Ponegde bi crtali murale, negde podizali spomenike i dečje
parkove, u svima njima su se okupljali umetnici i muzičari kako bi zabavili
publiku. Fondacijom Belasko upravljao je u svakoj generaciji prvorođeni
sin i porodični naslednik, nepisano pravilo koje žensko oslobađanje
nije uspelo da izmeni, jer nijedna ćerka nije želela da se zamara
dovodeći to u pitanje; jednoga dana na red će doći i Set, osnivačev
praunuk. On uonšte nije želeo takvu čast, ali to je bio njegov legat.
Alma Belasko je bila toliko naviknuta da naređuje i održava distancu,
a Irina toliko naviknuta da prima naređenja i ponaša se što diskretnije da
nikad ne bi ni uspele da se bolje upoznaju da nije bilo Seta Belaska,

22
Alminog omiljenog unuka, koji se pobrinuo da sruši barijere između njih
dve. Set je upoznao Irinu Basili nedugo nakon što se njegova baka smestila
u Kuću Lark i devojka ga je odmah osvojila, premda ne bi umeo da kaže
ni kako ni zašto. Uprkos njenom imenu, nije bila nimalo nalik na one
lepotice iz Istočne Evrope koje u poslednjoj deceniji behu počele da
osvajaju muške klubove i modne agencije: ništa od kostiju žirafe,
mongolskih jagodica ili klonulosti odaliske; Irina je izdaleka ličila na
nekakvog neurednog dečaka. Bila je toliko neupadljiva da ju je mogao
primetiti samo neko kome ništa nije promicalo. Odeća koja je visila na
njoj i kapa natučena do nosa samo su upotpunjavali takvu sliku. Seta je
zavela njena tajanstvena inteligencija, njeno srcoliko lice čarobnjaka, s
dubokom rupicom na bradi, začuđenim zelenim očima, tankim vratom,
koji je naglašavao njen ranjiv izgled i njenu nestvarno belu kožu, koja
je blistala u mraku. Čak su ga i njene detinje ruke s izgriženim
noktima očaravale. Osećao je do tad nepoznatu želju da je zaštiti i obaspe
pažnjom, što je za njega bilo novo i zabrinjavajuće osećanje. Irina je
na sebi nosila toliko slojeva odeće da je bilo nemoguće proceniti ostatak
njene figure, ali nekoliko meseci kasnije, kada je zbog letnje žege bila
prinuđena da se oslobodi šalova iza kojih se skrivala, ispostavilo se da je
skladno građena i atraktivna, uprkos svom neurednom stilu. Vunenu
kapu zamenila je ciganskim maramama koje joj nisu u potpunosti
pokrivale kosu, zbog čega su joj kovrdžavi pramenovi kose albino plave
boje uokvirivali lice.
U početku je njegova baka bila jedina veza koju je Set uspevao da
uspostavi sa devojkom, budući da mu nije uspevao nijedan od uobičajenih
metoda, ali je kasnije otkrio neodoljivu moć pisane reči. Ispričao joj je da
uz pomoć svoje bake ponovo oživljava vek i po istorije porodice Belasko i
San Franciska, od njegovog osnivanja do današnjih dana. Taj roman mu
se vrteo po glavi još od petnaeste godine, zaglušujuća bujica slika,
događaja, ideja, reči i još reči, koje bi ga potopile ukoliko ih ne bi pretočio
na papir. Opis je bio preteran; bujica jedva da je bila anemičan potok, ali
je do te mere obuzela Irininu maštu da Setu nije preostalo ništa drugo
nego da počne da piše. Osim posećivanja svoje bake, koja je bila zadužena
za usmena predanja, prikupljao je dokumenta iz knjiga i sa Interneta, kao

23
i fotografije i pisma iz raznih epoha. Zadobio je Irinino divljenje ali ne i
Almino, koja mu je prebacivala da ima grandiozne ideje i neuredne
navike, što je fatalna kombinacija za jednog pisca. Da je Set sebi dao malo
vremena da porazmisli, priznao bi samome sebi da su baka i roman samo
izgovor da viđa Irinu, to stvorenje pobeglo iz neke nordijske bajke što se
pojavilo na najneočekivanijem mogućem mestu – u jednoj gerijatrijskoj
ustanovi; ali ma koliko da je razmišljao, nije uspevao da objasni sebi
neodoljivu privlačnost koju je ona izazivala u njemu, sa svojim kostima
siročeta i tuberkuloznim bledilom, sve suprotno njegovom idealu ženske
lepote. Sviđale su mu se jedre devojke, vesele, preplanule i jednostavne,
poput onih kojih su Kalifornija i njegova prošlost bile prepune. Irina kao
da nije primećivala kako deluje na njega pa se prema njemu ophodila s
rasejanim simpatijama kakve se obično pokazuju prema tuđim kućnim
ljubimcima. Ta Irinina ljubazna ravnodušnost, koju bi u nekim drugim
vremenima i okolnostima on protumačio kao izazov, držala ga je u stanju
paralisanosti i neprekidnog stida.
Baka se posvetila kopanju po svojoj prošlosti kako bi pomogla svom
unuku oko knjige koju, kao što i sâm beše priznao, već celu deceniju
započinje i napušta. Bio je to ambiciozan projekat i niko kvalifikovaniji da
mu pomogne od Alme, koja je raspolagala s dovoljno vremena i još ne
beše osetila prve znake staračke demencije. Alma je odlazila sa Irinom u
kuću Belaskovih u Si Klifu da pregleda svoje kutije, koje su tamo stajale
netaknute još od njenog odlaska. Njena nekadašnja soba bila je zatvorena,
ulazili su u nju samo da bi je počistili. Alma skoro sve svoje stvari beše
razdelila: snaji i unuci nakit, sve osim jedne narukvice s brilijantima koju
je čuvala za Setovu buduću suprugu; bolnicama i školama knjige;
dobrotvornim ustanovama odeću i bunde, koje niko u Kaliforniji nije
smeo da nosi iz straha od boraca za zaštitu životinja koji su očas posla
mogli da nasrnu s noževima u rukama; ostale stvari razdelila je onima koji
su ih želeli, ali je zato sačuvala ono jedino što joj beše važno:
pisma, dnevnike života, isečke iz štampe, dokumente i fotografije.
„Moram da sredim ovaj materijal, Irina, ne želim da bilo ko, kad
ostarim rovari po mojoj intimi.“ U početku je to pokušala sama da uradi,
ali pošto je sticala sve više poverenja u Irinu, sve češće joj je poveravala taj

24
zadatak. Devojka je na kraju bila zadužena za sve osim za pisma u žutim
kovertama koja su povremeno stizala i koja bi Alma odmah sklanjala na
neko tajnovito mesto. Izričito joj je zabranila da ih dira.
Svom unuku je prenosila jedno po jedno sećanje, nepresušno, kako bi
što je moguće duže zadržala njegovu pažnju, jer se plašila da bi, u slučaju
da mu dosadi vrzmanje oko Irine, čuveni rukopis mogao da završi zaturen
u nekoj fioci, a ona mladića počela da viđa sve ređe. Irimno prisustvo bilo
je neophodno tokom njenih susreta sa Setom, jer bi je, u suprotnom, on
rasejano iščekivao. Alma se smejala kroz zube pri pomisli na reakciju
porodice kada bi se Set, delfin Belaskovih, spanđao s jednom
doseljenicom koja zarađuje za život čuvajući starce i kupajući pse. Njoj se
jedna takva zamisao nije činila lošom, jer je Irina bila bistrija od većine
Setovih prolaznih avantura i atletski građenih devojaka; ali ona je bila
nebrušen dijamant, trebalo ju je malo obraditi. Odlučila se za finu glazuru
kulture, odvodeći je na koncerte i u muzeje, dajući joj knjige za odrasle
ljude umesto onih besmislenih romana o fantastici i natprirodnim bićima
koje je toliko volela i učeći je lepom ponašanju, poput pravilnog
korišćenja pribora za jelo za stolom. Svemu onome čemu je nisu naučili
njeni priprosti baka i deda u Moldaviji ili majka alkoholičarka u Teksasu,
ali Inna je bila visprena i zahvalna. Biće lako upristojiti je i kultivirati a to
će biti suptilan način da joj zahvali što je Seta privukla da češće posećuje
Kuću Lark.

25
 Nevidljiv muškarac

Kada se navršilo godinu dana otkako je radila za Almu Belasko, Irina je

prvi put posumnjala da žena ima ljubavnika, ali o tome nije smela ni da
razmišlja sve dok, mnogo vremena kasnije, nije bila prinuđena da to
pomene Setu. U početku, pre nego što ju je Set uveo u porok neizvesnosti
i intriga, nije joj padalo na pamet da uhodi Almu. Njen intiman život
upoznavala je postepeno, toliko polako da nijedna od njih dve to nije ni
primećivala. Ideja o ljubavniku oblikovala se tokom sređivanja kutija koje
su donosili iz kuće u Si Klifu i pri pogledu na fotografiju muškarca u
srebrnom okviru u Alminoj sobi koju je ona sama redovno čistila krpom
za poliranje. Osim još jedne manje porodične, koju je držala u dnevnoj
sobi, u apartmanu više nije bilo nijedne, što je Irini privuklo pažnju jer su
ostali stanari Kuće Lark bili okruženi mnogobrojnim fotografijama, u
nedostatku društva. Alma joj je samo kratko rekla da je u pitanju jedan
njen prijatelj iz detinjstva. U onim retkim prilikama kada bi se Irina
usudila da priupita nešto više, žena bi odmah promemla temu, ali je
ipak uspela da iz nje izvuče da se pomenuti muškarac zvao Išimej Fukuda,
japansko ime, autor prelepe slike u dnevnoj sobi, pustog pejzaža sa
snegom i sivim nebom, mračnim jednospratnim kućama i električnim
stubovima i vodovima, a kao jedini nagoveštaj života crna ptica u letu.
Irini nikako nije ulazilo u glavu zašto je Alma, od onolikih umetničkih
dela porodice Belasko, izabrala baš tu depnmirajuću sliku za ukras u svom
apartmanu. Na fotografiji, Išimej Fukuda bio je muškarac neodređenih
godina, glave upitno nagnute u stranu, žmirkavih očiju jer je gledao
prema suncu, ali iskrenog i otvorenog pogleda; titrao mu je smešak na
punim i senzualnim usnama, a kosa mu je bila oštra i gusta. Irina je osećala
neodoljivu privlačnost prema tom licu koje kao da ju je dozivalo ili
pokušavalo da joj kaže nešto važno. Od tolikog proučavanja kad bi ostala

26
nasamo u apartmanu, počela je da zamišlja celo telo Išimeja Fukude, da
mu pripisuje kvalitete i udahnjuje mu život: imao je snažna leđa,
usamljeničku narav, uzdržana osećanja i napaćenu dušu. Almino
odbijanje da priča o njemu još je više podsticalo Irininu želju da ga
upozna. U kutijama je pronašla još jednu fotografiju istog muškarca sa
Almom na nekoj plaži, oboje sa zavrnutim nogavicama, papučama u
rukama, stopalima u vodi, kako se smeju i gurkaju. Ponašanje para koji se
igra u pesku ukazivalo je na ljubav i seksualnu bliskost. Pretpostavila je da
su bili sami i da su zamolili nekog nepoznatog prolaznika da im napravi
fotografiju. Ako je Išimej bio otprilike Alminih godina, sada mu je sigurno
osamdesetak, zaključi Irina, ali nije ni sumnjala da bi ga prepoznala čim
bi ga ugledala. Samo je Išimej mogao da bude razlog onako neobičnog i
tajanstvenog Alminog ponašanja.
Irina je mogla da predvidi kada će njena šefica nestati po njenom
zamišljenom i melanholičnom ćutanju u danima koji bi prethodili
odlasku, a zatim bi usledili dani nagle i jedva obuzdavane euforije kada bi
odlazak već bio izvestan. Čekala je nešto, i čim bi to dočekala, postajala bi
beskrajno srećna; strpala bi nešto odeće u mali kofer, obavestila Kirsten
da neće dolaziti u atelje i mačora Neka prepuštala Irininoj brizi. Mačak,
već star, bolovao je od niza manija i slabosti; dugačak spisak saveta i
naziva lekova bio je zakačen na vrata frižidera. Bio je četvrti u nizu sličnih
mačora, sa istim imenom, koji su Almi pravili društvo u raznim etapama
njenog života. Alma bi odlazila žurno poput neveste, ne govoreći kuda ide
niti kada namerava da se vrati. Dva-tri dana ne bi bilo nikakvih vesti od
nje, a onda bi se, neočekivano kako je i nestala, pojavila sva ozarena,
u svom automobilu igrački i ispražnjenog rezervoara. Irina je vodila njene
finansije i videla bi priznanice iz hotela, a takođe je otkrila i da Alma na ta
putovanja nosi svoje jedine dve svilene spavaćice, umesto flanelskih
pidžama koje je obično koristila. Devojka se pitala zašto se Alma iskrada
kao da se sprema da počini neki smrtni greh; bila je slobodna žena i mogla
je da primi koga god je htela u svoj apartman u Kući Lark.
Kao što je i bilo za očekivati, Irinine sumnje o muškarcu sa fotografije
zarazile su Seta. Devojka je vodila računa da ne obelodanjuje svoje
sumnje, ali je on tokom svojih čestih poseta i sâm počeo da primećuje

27
učestala odsustvovanja svoje bake. Ako bi je upitao nešto o tome, Alma bi
odgovorila da je išla da se obučava s teroristima, da eksperimentiše sa
ajauaskom2 ili bi dala neko slično bezumno objašnjenje sarkastičnim
tonom koji su koristili u svojim razgovorima. Set je došao do zaključka da
mu je potrebna Irinina pomoć kako bi pronikao u tu tajnu, što nije bilo
nimalo lako, budući da je devojka bila beskrajno odana Almi. Mogao bi
da je ubedi da je njegova baka u opasnosti. Alma deluje snažno za svoje
godine, reče joj, ali je zapravo vrlo nežna i osetljiva, ima visok pritisak,
srce joj preskače i odnedavno su joj se pojavili prvi simptomi
Parkmsonove bolesti, zbog čega joj se ruke i tresu. Ne može da joj kaže
ništa vise jer Akma odbija da se podvrgne specijalističkim pregledima, i
zato je veoma važno da motre na nju kako bi izbegli svaki rizik.
– Čovek želi dobro svojim bližnjima, Sete. Ali ljudima su isto tako
potrebni nezavisnost i sloboda. Tvoja baka nikad ne bi dozvolila da joj se
uplićemo u privatan život, makar to bilo iz želje da je zaštitimo.
– Zato to moramo da uradimo tako da ona i ne prmeti – naglasio je
Set.

Po Setovom mišljenju, početkom 2010. godine, u roku od samo dva sata,

dogodilo se nešto što je iz korena preokrenuto ličnost njegove bake. Kao
uspešna umetnica i primer osobe koja vredno ispunjava sve svoje obaveze,
odjednom se udaljila od sveta, porodice i prijatelja, zatvorila se u
gerijatrijsku ustanovu koja joj nimalo ne pristaje i počela da se oblači kao
tibetanske izbeglice, kako je primetila njena snaja Doris. Kuršlus u mozgu,
šta bi drugo moglo da bude, dodala je. Poslednji put kad su videli
nekadašnju Almu bilo je kad je, nakon uobičajenog ručka, saopštila da želi
da odrema sijestu. U pet sati posle podne, Doris je pokucala na vrata sobe
da bi svoju svekrvu podsetila na večernju zabavu; zatekla ju je kako stoji
kraj prozora, pogleda uprtog u maglu, bosa i u donjem vešu. Na
jednoj stolici beživotno je ležala njena predivna dugačka haljina. „Kaži
Lariju da neću prisustvovati svečanosti i da ne računa na mene nizašta više

2
Ajauaska (ayahuasca) – ceremonija isceljenja i duhovnog putovanja koju Kerua
Indijanci u gornjem toku Amazona koriste još od neolita, prim. prev.

28
do kraja mog života.“ Odlučnost u glasu nije ostavljala mesta za bilo kakva
pitanja. Njena snaja je tiho zatvorila vrata i otišla da prenese poruku svom
mužu. Te večeri su se prikupljala sredstva za Fondaciju Belasko, najvažniji
dan u godini, kad se stavljala na probu sposobnost porodice da okupi što
više zvanica. Kelneri su privodili kraju postavljanje stolova, kuvari
pripremali pravu gozbu, a muzičari iz kamernog orkestra već postavljali
instrumente. Alma bi svake godine održala kraći govor, uvek manje-više
isti, pozirala za nekoliko fotografija s najistaknutijim donatorima i davala
intervjue predstavnicima štampe; to je bilo sve što se od nje očekivalo, jer
je za sve ostalo bio zadužen njen sin Lari. Morali su nekako da se
snađu bez nje.
Sutradan su nastupile konačne promene. Alma je počela da pakuje
kofere, odlučivši da će joj za nov život biti potrebno vrlo malo stvari. Mora
sve da pojednostavi. Prvo je otišla u kupovinu, a zatim se sastala sa svojim
računovođom i advokatom. Sebi je dodelila razumnu penziju, a ostatak
predala Lariju bez ikakvih uputstava o tome kako bi trebalo da troši sav
taj novac i saopštila da će ubuduće živeti u Kući Lark. Da bi se popela na
listi čekanja, kupila je mesto od jedne antropološkinje, koja je za
adekvatnu sumu bila spremna da čeka još nekoliko godina. Niko iz
porodice Belasko do tada ne beše čuo za to mesto.
– To je jedno odmaralište u Berkliju – odgovorila je Alma
neodređeno.
– Starački dom? – upitao je Lari, uznemiren.
– Tako nešto. Želim da proživim ostatak života bez komplikacija i
tereta.
– Tereta? Nadam se da ne misliš na nas!
– A šta ćemo reći ljudima? – upitala je Doris iznebuha.
– Da sam stara i luda. Nećete mnogo pogrešiti – odgovorila je Alma.
Vozač ju je odvezao s mačorom i dva kofera. Nedelju dana kasnije,
Alma je obnovila svoju vozačku dozvolu koja joj decenijama nije bila
potrebna, i kupila smartkar boje zelenog limuna, tako mali i lagan da su
ga jednom prilikom tri nestašne devojke gurajući okrenule naopako dok
je bio parkiran na ulici i ostavile ga s točkovima okrenutim prema nebu,

29
kao kornjaču na leđima. Razlog zbog kojeg je Alma izabrala taj automobil
bila je njegova drečava boja koja je bila dovoljno upadljiva za ostale
učesnike u saobraćaju, kao i veličina koja je garantovala da, u slučaju da
njime naleti na nekoga, nipošto ne bi došlo do smrtnog ishoda. Bilo je to
kao da vozi kruzer među biciklima i invalidskim kolicima.
– Mislim da moja baka ima neki ozbiljan zdravstveni problem, Irina,
i da se iz ponosa zatvorila u Kuću Lark, da niko ne bi saznao – reče joj Set.
– Da je to tako, već bi bila mrtva, Sete. Osim toga, niko se ne zatvara
u Kuću Lark. To je otvorena zajednica u koju ljudi ulaze i izlaze kako im
je volja. Zato tamo i ne primaju pacijente s Alchajmerovom bolešću, jer
oni mogu da pobegnu i da se izgube.
– Toga se i plašim. Na jednom od njenih izleta, mojoj baki bi upravo
to moglo da se dogodi.
– Uvek se vrati. Zna tačno kuda ide i mislim da ne ide sama.
– S kim, onda? S nekim udvaračem? Ne misliš valjda da moja baka
odlazi u sve te hotele s ljubavnikom! – našali se Set, ali mu Irinin ozbiljan
izraz lica zamrznu smeh.
– A zašto da ne?
– Pa ona je starica!
– Sve je relativno. Ona jeste stara, ali nije starica. U Kući Lark, Alma
može da prođe kao mlada. Osim toga, ljubav ne mari za godine. Po
mišljenju Hansa Vogta, u starosti se treba što više zaljubljivati, to je dobro
za zdravlje i sprečava depresiju.
– A kako to rade stari? U krevetu, mislim – upita Set.
– Verovatno polako. Najbolje bi bilo da pitaš svoju baku – odgovori
mu ona.
Set je uspeo da pretvori Irinu u svoju saveznicu i zajedno su sklapali
priču i povezivali konce. Almi je jednom nedeljno stizala kutija s tri
gardenije, koju je dostavljač ostavljao na recepciji. Na kutiji nije pisalo ime
pošiljaoca niti naziv cvećare, ali Alma ne bi delovala iznenađeno niti bi
pokazivala znatiželju. U Kuću Lark, joj je često stizao i žuti koverat, bez
pošiljaoca, koji bi ona bacala čim bi iz njega izvukla manji koverat, takođe
adresiran na njeno ime, ali sa adresom iz Si Klifa, ispisanom rukom. Niko

30
iz porodice ili od zaposlenih kod Belaskovih nije primao te koverte niti ih
je slao u Kuću Lark. Nisu ni znali za ta pisma dok ih im Set nije
pomenuo. Dvoje mladih nisu uspeli da otkriju ko je pošiljalac, čemu služe
dve koverte i dve adrese za isto pismo, niti kako će se završiti to neobično
dopisivanje. A pošto ni Irina nije pronašla nikakve tragove u njenom
apartmanu niti Set u Si Klifu, zaključili su da ih Alma čuva u sefu neke
banke.

31
 12. aprila 1996.

Još jedan nezaboravan medeni mesec s tobom, Alma! Odavno te nisam

video tako srećnu i opuštenu. Čaroban prizor sa hiljadu i sedam stotina
trešnjinih cvetova dočekao nas je u Vašingtonu. Video sam nešto slično u
Kjotu pre mnogo godina. Da li i dalje tako cveta trešnja u Si Klifu koju je
moj otac zasadio?
Milovala si imena na tamnom kamenu Memorijalnog centra
vijetnamskog rata i rekla si mi da kamenje govori, da se mogu čuti njihovi
glasovi, da su u onom zidu zarobljeni mrtvaci i da nas dozivaju, ozlojeđeni
zbog svoje žrtve. Mnogo sam razmišljao o tome. Duhovi su svuda oko nas,
Alma, ali mislim da su slobodni i da nisu kivni.

Iši

32
 Poljska devojčica

Da bi utažila Irininu i Setovu znatiželju, Alma Belasko je počela da se

priseća, s lucidnošću kojom se čuvaju nezaboravni trenuci, prvog puta
kada je ugledala Išimeja Fukuda, a potom je, malo-pomalo, nastavila da
priča o celom svom životu. Upoznala ga je u predivnoj bašti kuće u Si
Klifu, u proleće 1939. godine. Tada je ona bila devojčica koja je jela manje
nego ptić, danju ćutala a noću plakala, sakrivena u ormanu s tri ogledala
u sobi koju tetka i teča behu pripremili za nju, pravoj plavoj rapsodiji:
plave zavese, velovi na krevetu s baldahinom, belgijski tepih, papirne
ptičice na zidu i Renoarove reprodukcije u zlatnim ramovima; plav je bio
pogled kroz prozor, plavo more i nebo, čim bi se razišla magla. Alma
Mendel je plakala zbog svega što je zauvek izgubila, iako su je tetka i teča
s takvom upornošću uveravali kako je razdvajanje od njenog brata i
roditelja samo privremeno da bi im neka manje intuitivna devojčica brzo
i lako poverovala. Poslednja slika roditelja koju beše upamtila bio je
jedan stariji gospodin, bradat i ozbiljan, odeven u crno, u dugačkom
kaputu i sa šeširom na glavi, i žena mnogo mlađa od njega, koja
zarozana od plača stoji na pristaništu u gdanjskoj luci i maše joj belom
maramicom. Postajali su sve manji i neprimetniji kako je brod
odmicao prema Londonu tužno hučeći, dok je ona, držeći se čvrsto za
brodsku ogradu, stajala ne uspevajući da im uzvrati pozdrav. Drhteći
u svojoj odeći za putovanje, zbunjena među ostalim putnicima koji su se
gurali na krmi da bi posmatrali kako se njihova domovina gubi u daljini,
Alma je pokušavala da zadrži dostojanstven stav kojem su je od malena
učili. Sa sve veće udaljenosti koja ih je razdvajala, uspevala je da razabra
tugu na licima svojih roditelja, što je naglašavalo njen predosećaj da ih više
nikada neće videti. Pokretom neuobičajenim za njega, otac beše spustio
ruku na majčino rame, kao da je želeo da je spreči da se baci u more, dok

33
je ona jednom rukom držala šešir, braneći ga od vetra, a drugom
nekontrolisano i žustro mahala svojom belom maramicom.
Tri meseca ranije, Alma je s njima stajala na tom istom mestu dok su
pratili Semjuela, njenog deset godina starijeg brata. Majka je isprolivala
more suza dok se nije pomirila sa odlukom svoga muža da sina pošalju u
Englesku, kao meru predostrožnoti za slučaj da se potvrde glasine o
mogućnosti izbijanja rata. Tamo će mladić biti na sigurnom i spasen
regrutovanja u vojsku ili junačenja prijavljivanjem u dobrovoljce.
Mendelovi nisu ni sanjali da će se dve godine kasnije Semjuel priključiti
Kraljevskim vazduhoplovnim snagama, boreći se protiv Nemačke.
Videvši svog brata kako se ukrcava na brod s razmetljivošću onih što se
spremaju za svoju prvu pustolovinu, Alma je predosetila da se nad njenu
porodicu nadvija opasnost. Taj njen brat bio je svetionik njenog života,
osvetljavao je njene najmračnije trenutke i rasterivao strahove svojim
pobedonosnim osmehom, svojim ljubaznim šalama i pesmama koje je
pratio na klaviru. Sa svoje strane, Semjuel je bio oduševljen Almom još
otkako ju je kao novorođenče prvi put uzeo u naručje, ružičasti
zavežljaj koji je mirisao na talk i mjaukao kao mače; ta ogromna ljubav
prema sestri samo se povećavala tokom narednih sedam godina, dok nisu
bili primorani da se rastanu. Saznavši da Semjuel odlazi od nje, Alma je
po prvi put u životu doživela nekontrolisan napad histerije. Počelo je
plakanjem i vikom, nastavilo se grčenjem i bacakanjem po podu, a
završilo tuširanjem hladnom vodom u kupatilu, u koje su je njena majka
i guvernanta ubacile na silu. Mladićev odlazak ostavio ju je neutešnu i u
groznici, jer je slutila da je to samo uvod u mnogo dramatičnija zbivanja.
Čula je svoje roditelje kako u razgovoru pominju Lilijan, majčinu sestru
koja je živela u Sjedinjenim Državama, udatu za Ajzaka Belaska, neku
važnu ličnost, kako bi dodali kad god bi pomenuli njegovo ime. Do tog
trenutka devojčica nije ni znala da negde u dalekom svetu ima tu
nepoznatu tetku udatu za tog važnog čoveka i bilo joj je čudno što su
odjednom počeli da je teraju da im piše razglednice najlepšim rukopisom.
Takođe joj se učinilo lošim predznakom to što je guvernanta u svoje
časove istorije i geografije počela da uključuje Kaliforniju, narandžastu
mrlju na mapi, na suprotnoj strani zemljine kugle. Njeni roditelji su

34
sačekali da se završe božićni i novogodišnji praznici da bi joj saopštili da
će i ona otići da studira u inostranstvu neko vreme, ali da će, za razliku od
brata, nastaviti život u okviru porodice, s tečom Ajzakom i tetkom Lilijan
i njihovo troje dece, u San Francisku.
Plovidba od Gdanjska do Londona i odande prekookeanskim
brodom do San Franciska trajala je sedamnaest dana. Mendelovi su
zadužili gospođicu Hanikomb, englesku guvernantu, da odvede Almu
živu i zdravu u dom Belaskovih. Gospođica Hanikomb bila je neudata,
afektiranog govora, usiljenog ponašanja i zlobnog izraza lica, koja se s
prezirom ophodila prema onima iz nižih društvenih staleža, pokazujući
upadljivu poniznost prema nadređenima, ali je za godinu i po dana koliko
je radila kod Mendelovih uspela da stekne njihovo poverenje. Nikome se
nije naročito dopadala a ponajmanje Almi, ali mišljenje devojčice nije se
uzimalo u obzir kad je u pitanju bio izbor guvernante ili tutora za
podučavanje u kući tokom prvih godina života. Da bi bili sigurni da će
žena putovanje obaviti drage volje, gazde su joj obećale pozamašnu svotu
novca kao nagradu, koju će dobiti kada Alma bude stigla kod svojih tetke
i teče. Gospođica Hanikomb i Alma putovale su u jednoj od najboljih
brodskih kabina, u početku s mučninom, a potom smrtno se dosađujući.
Engleskinja se nije uklapala među putnike prve klase, ali radije bi iskočila
iz broda nego što bi se mešala s ljudima svog društvenog staleža, tako da
duže od dve sedmice ni sa kim nije progovorila ni reč, ne računajući njenu
mladu učenicu. Bilo je još dece na brodu, ali Almu nije zanimala nijedna
od organizovanih dečjih aktivnosti i ni sa kim se nije sprijateljila; durila se
i na svoju guvernantu, plačući krišom, jer je to bio prvi put da se odvojila
od svoje majke, čitajući priče o vilama i pišući melodramatična pisma,
koja je predavala lično kapetanu kako bi ih ubacio u poštansko sanduče u
prvoj sledećoj luci, jer se plašila da bi, ako bi ih dala gospođici Hanikomb,
ona njima nahranila gladne ribe. Jedini nezaboravni trenuci na tom
sporom putovanju bio je prelazak Panamskog kanala i maskenbal na
kojem je jedan Apače Indijanac gurnuo u bazen gospođicu Hanikomb,
prerušenu u grčku vestalku sa čaršavom.
Tetka, teča i rođaci Belasko čekali su Almu u bučnoj i užurbanoj luci
San Franciska, među takvom gomilom azijatskih lučkih radnika koji su

35
kulučili oko brodova da se gospođica Hanikomb uplašila da su greškom
stigle u Šangaj. Tetka Lilijan, u bundi od sivog astragana i s turskim
turbanom na glavi, stegnula je čvrsto svoju sestričinu u zagrljaj, dok su
Ajzak Belasko i njegov vozač pokušavali da prikupe četrnaest kofera i torbi
tek pristiglih putnica. Dve sestre, Marta i Sara, pozdravile su svoju gošću
hladnim poljupcem u obraz i odmah zaboravile na njeno postojanje, ne iz
pakosti već zato što su bile u godinama potrage za muževima i taj cilj ih je
do te mere okupirao da su bile slepe za ostatak sveta. Neće im poći za
rukom da baš tako lako pronađu željene muževe, uprkos bogatstvu i
prestižu Belaskovih, jer su nosem povukle na oca a okruglastom figurom
na majku, ali zato nisu nasledile nimalo očeve inteligencije niti majčine
dopadljivosti. Brat Natanijel, jedini muški naslednik, šest godina mlađi
od svoje sestre Sare, polako je ulazio u pubertet dobijajući izgled
čaplje. Bio je bledunjav, mršav, dugačak, neskladnog tela s viškom
laktova i kolena, ali je imao zamišljene oči velikog psa. Pružio je ruku
Almi zureći u zemlju i promrmljavši reči dobrodošlice, na koje su ga
primorali roditelji. Ona se uhvatila za tu njegovu ruku kao za pojas
za spašavanje i svi pokušaji dečaka da je se oslobodi bili su uzaludni.
Tako je započeo Almin boravak u velikoj kući u Si Klifu, u kojoj će
provesti sedamdeset godina, s malim odstupanjima. U prvih nekoliko
meseci 1939. godine prolila je skoro ceo rezervoar svojih suza i nakon toga
je plakala samo u vrlo retkim prilikama. Naučila je da sažvakava svoje
muke sama i dostojanstveno, ubeđena da nikoga ne zanimaju tuđi
problemi i da prećutane patnje na kraju iščezavaju. Prihvatila je filozofske
lekcije svoga oca, čoveka strogih i krutih načela, koji se dičio time što je
sve sam postigao i što nikome ništa nije dugovao, što i nije bilo u
potpunosti tačno. Pojednostavljena formula uspeha, koju je Mendel
usađivao svojoj deci od rođenja, sastojala se u tome da se nikad ne žale, da
ništa ne traže, da se potrude da budu prvi u svemu i da ne veruju nikome.
Alma će decenijama nositi taj golem teret, sve dok joj ljubav ne bude
pomogla da se s njim bar donekle izbori. Njeno stoičko držanje
doprinosilo je dašku misterije koja ju je pratila od detinjstva, mnogo pre
nego što su se pojavile tajne koje će morati da čuva.

36
 ***

Tokom depresije tridesetih godina, Ajzak Belasko je izbegao najgore

posledice ekonomske propasti, uspevši čak i da uveća svoju imovinu. Dok
su drugi gubili sve, on je radio osamnaest sati dnevno u svojoj advokatskoj
kancelariji ulažući u trgovinske avanture, koje su svojevremeno delovale
krajnje riskantno, da bi se na duže staze ispostavile sjajnim. Bio je
zvaničan, škrt na rečima i mekog srca. Za njega, ta mekoća se graničila sa
slabošću karaktera, zato se trudio da odaje utisak beskompromisnog
autoriteta, ali dovoljno je bilo porazgovarati s njim nekoliko puta pa
shvatiti koliko je dobrodušan. Pratila ga je reputacija saosećajnog čoveka,
koja je postala prepreka njegovoj advokatskoj karijeri. Kasnije, kad se
kandidovao za sudiju Kalifornijskog vrhovnog suda, izgubio je izbore jer
su ga njegovi protivnici optužili da isuviše lako prašta, na štetu pravde
i opšte bezbednosti.
Ajzak je primio Almu u svoju kuću s maksimumom dobre volje, ali je
devojčicin noćni plač ubrzo počeo da mu ide na živce. Bili su to prigušeni
jecaji, uzdržani, jedva čujni kroz debela vrata ormana od rezbarenog
mahagonija, ali koji su ipak dopirali do njegove spavaće sobe s druge
strane hodnika, gde je on pokušavao da čita. Pretpostavljao je da deca, kao
životinje, imaju prirodnu sposobnost prilagođavanja i da će devojčica
uskoro preboleti rastanak s roditeljima, ili će, pak, oni emigrirati u
Ameriku. Osećao se nesposobnim da joj pomogne, sprečen stidom koji su
u njemu budile ženske stvari. Ako nije uspevao da razume uobičajene
reakcije svoje žene i svojih ćerki, još je manje mogao da shvati reakcije te
poljske devojčice koja još ne beše napunila osam godina. Obuzela ga je
praznoverna sumnja da suze male rođake najavljuju neku nezamislivu
katastrofu. Ožiljci Velikog rata još su bili vidljivi u Evropi; još je bilo sveže
sećanje na zemlju ispresecanu rovovima, na milione poginulih, udovica i
siročadi, trulež uginulih konja, smrtonosne gasove, muve i glad. Niko nije
želeo da se ponovi slična strahota, ali Hitler već beše pripojio Austriju,
kontrolisao je deo Čehoslovačke i njegovi zapaljivi pozivi za
uspostavljanje vladavine superiorne rase nisu mogli da se pripišu običnom
trabunjanju jednog ludaka. Krajem januara, Hitler je obznanio svoju

37
nameru da oslobodi svet jevrejske pretnje; nije bilo dovoljno izbaciti ih,
morali su da budu istrebljeni. Neka deca imaju psihičke moći; ne bi bilo
neobično da Alma u svojim košmarima vidi nešto jezivo i zbog toga
unapred proživljava strahovite patnje, razmišljao je Ajzak Belasko. Šta
čekaju njegovi pašenog i svastika da napuste Poljsku? Već punih godinu
dana bezuspešno je pokušavao da ih ubedi da to najzad učine, kao toliki
drugi Jevreji koji su bežali iz Evrope; ponudio im je svoje gostoprimstvo,
iako su Mendelovi imali novca napretek i nije im bila potrebna njegova
pomoć. Baruh Mendel mu je odgovorio da za integritet Poljske garantuju
Velika Britanija i Francuska. Osećao se bezbednim, zaštićen svojim
novcem i trgovinskim vezama; pred pretnjom nacističke
propagande, jedino što beše preduzeo bilo je da svoju decu izbavi iz
zemlje. Ajzak Belasko nije poznavao Mendela, ali je, sudeći po pismima i
telegramima, bilo očito da je muž njegove svastike arogantan i
antipatičan koliko i tvrdoglav čovek.
Trebalo je da prođe skoro mesec dana pre nego što je Ajzak odlučio
da se umeša u Alminu situaciju i čak ni tada nije bio spreman da to učini
lično, već je odlučio da tim problemom treba da se pozabavi njegova
supruga. Samo jedna vrata, uvek odškrinuta, delila su supružnike tokom
noći, ali je Lilijan bila tvrda na ušima i koristila je tinkturu opijuma za
spavanje, tako da nikad ne bi ni saznala za plač u ormanu da joj muž na
to nije skrenuo pažnju. U to vreme gospođica Hanikomb više nije bila s
njima: stigavši u San Francisko žena je uzela obećanu nagradu i dvanaest
dana kasnije vratila se u svoju domovinu, zgrožena bahatošću,
nerazumljivim akcentom i demokratijom u Sjedinjenim Državama, kako
reče ne prestajući s lažima i komentarima uvredljivim za Belaskove, časne
ljude koji su se prema njoj ophodili s krajnjim uvažavanjem. S druge
strane, kada je Lilijan, nakon sestrinog upozorenja putem pisma, u postavi
kaputa u kojem je Alma putovala potražila dijamante koje tamo behu
stavili Mendelovi, više da bi ispoštovali tradiciju nego da bi osigurali svoju
ćerku budući da se nije radilo o kamenju velike vrednosti, njih tamo
nije pronašla. Sumnja je odmah pala na gospođicu Hanikomb i Lilijan
je predložila da pošalju jednog od istražitelja iz advokatske
kancelarije njenog muža u potragu za Engleskinjom, ali je Ajzak odlučio

38
da je to izlišno. Svet i porodica trpe prevelike potrese da bi ganjali
guvernante preko mora i kontinenata; nekoliko dijamanata manje ili
više neće znatnije uticati na dešavanja u Alminom životu.
– Moje prijateljice sa bridža ispričale su mi da u San Francisku postoji
jedan sjajan dečji psiholog – reče Lilijan svom mužu, saznavši za stanje
svoje rođake.
– Šta je to? – upita glava porodice, skrenuvši na trenutak pogled s
novina.
– Samo ime kaže, Ajzače, ne pravi se blesav.
– Neka od tvojih prijateljica poznaje nekoga ko ima toliko
neuravnoteženo dete da bi ga predala u ruke jednom psihologu?
– Sigurno, Ajzače, ali one to ni mrtve ne bi priznale.
– Detinjstvo je jedan prirodno nesrećan period života, Lilijan. Priču
da deca zaslužuju sreću izmislio je Volt Dizni da bi zaradio novac.
– Kako si ti tvrdoglav! Ne smemo dozvoliti da Alma bez
prekida neutešno plače. Trebalo bi nešto preduzeti.
– U redu, Lilijan. Pribeći ćemo toj krajnjoj metodi kad nam se svi
drugi pokušaji budu izjalovili. Zasad ne bi bilo loše da Almi daš nekoliko
kapi svog sirupa.
– Ne znam, Ajzače, mislim da je to mač sa dve oštrice. Ne bi trebalo
da devojčicu tako rano pretvorimo u opijumskog zavisnika.
Dok su oni tako razgovarali iznoseći argumente za i protiv psihologa
i opijuma, odjednom shvatiše da poslednje tri noći iz ormana više nisu
dopirali nikakvi zvuci. Obratiše pažnju još nekoliko narednih noći,
ustanovivši da se devojčica iz neobjašnjivih razloga primirila i ne samo da
spava čvrsto i bez prekida već beše počela i da jede kao svako normalno
dete. Alma nije zaboravila ni svoje roditelje ni svoga brata i želela je da se
njena porodica ubrzo ponovo okupi, ali joj je ponestalo suza i počela je da
se zabavlja sa svojim novostečenim prijateljima, s dve osobe koje će biti
jedine ljubavi u njenom životu: Natanijel Belasko i Išimej Fukuda. Prvi,
koji je uskoro trebalo da napuni trinaest, bio je mlađi sin Belaskovih, a
drugi, koji će napuniti osam, kao ona, bio je baštovanov najmlađi sin.

39
 ***

Marta i Sara, ćerke Belaskovih, živele su u svetu potpuno drugačijem od

Alminog, zanimajući se isključivo za modu, zabave i buduće verenike, da
kad bi je susrele na zavijucima vile u Si Klifu ili na retkim zvaničnim
večerama u trpezariji, iznenadile bi se ne uspevajući da se sete odakle
poznaju tu devojčicu i šta ona radi tu. Natanijel, pak, nije uspevao da je se
otarasi jer mu je Alma bila za petama od prvog dana, rešena da u tom
sramežljivom rođaku pronađe zamenu za svog obožavanog brata
Semjuela. Bio je član porodice Belasko njoj najbliži po godinama, iako
stariji punih pet, i najpristupačniji po svojoj stidljivoj i dobroćudnoj
naravi. Devojčica je u Natanijelu budila mešavinu privlačnosti i straha.
Alma je izgledala kao izašla iz dagerotipije, s njenim čistim britanskim
akcentom koji beše naučila od kradljive guvernante, i s njenim smrtno
ozbiljnim izrazom lica, kruta i ćoškasta kao daska, mirišući na naftalin iz
putnih torbi i s prkosnim belim uvojkom na čelu, u kontrastu sa zift-
crnom kosom i kožom maslinaste boje. U početku, Natanijel je pokušavao
da pobegne, ali ništa nije moglo da obeshrabri Almine nespretne
prijateljske nasrtaje te je on na kraju popustio, jer beše nasledio očevo
dobro srce. Osećao je tihu patnju svoje rođake, koju je ona ponosito krila,
ali je smišljao svakakve izgovore da ne bi morao da joj pomaže. Alma je
bila balavica, zajedničko im je bilo samo daleko krvno srodstvo, u San
Francisku bi samo privremeno i započinjanje prijateljstva s njom bilo
obično rasipanje emocija. Kad su prošle tri nedelje bez naznaka da će se
poseta rođake okončati, više nije mogao da se pravda takvim izgovorima
i otišao je da upita svoju majku da li možda nameravaju da je usvoje.
„Nadam se da nećemo biti prinuđeni na nešto tako“, odgovorila mu je
Lilijan stresavši se. Vesti iz Evrope bile su vrlo uznemirujuće i mogućnost
da će njegova rođaka ostati siroče poče da mu se kristališe u mašti. Po tonu
tog odgovora, Natanijel je zaključio da će Alma ostati još dugo i
prepustio se instinktivnoj ljubavi prema njoj. Spavao je u drugom krilu
kuće i niko mu nije rekao da Alma plače u ormanu, ali je ipak za to
nekako saznao i često je noću na prstima odlazio da joj pravi društvo.

40
 Natanijel je Almu upoznao s Fukudovima. Ona ih je viđala sa prozora,
ali nije izlazila u baštu dok nije nastupilo proleće, donevši lepše vreme.
Jedne subote Natanijel joj je vezao oči, obećavši joj iznenađenje, i poveo
je za ruku kroz kuhinju i perionicu do bašte. Kad joj je skinuo povez i ona
podigla pogled, zatekla se ispod bujnog stabla rascvetale višnje, oblaku
ružičastog pamuka. Pored drveta stajao je jedan muškarac u radnom
kombinezonu i sa slamnatim šeširom, azijatskih crta lica, grube kože,
niskog rasta i širokih ramena, naslonjen na lopatu. Na nesigurnom i
nerazgovetnom engleskom reče Almi da je taj trenutak prelep, ali da će
trajati samo nekoliko dana i da će vrlo brzo cvetovi popadati na zemlju
kao kiša; lepše će biti sećanje na procvetalu višnju jer će ono trajati cele
godine, do sledećeg proleća. Taj muškarac je bio Takao Fukuda, japanski
baštovan koji je na imanju radio već godinama i jedina osoba pred kojim
je Ajzak Belasko skidao šešir u znak poštovanja.
Natanijel se vratio u kuću ostavivši Almu u društvu Takaoa, koji joj je
pokazao celu baštu. Odveo ju je do raznih stepenastih terasa na padini, od
vrha brežuljka na kojem se nalazila kuća, pa sve do obale. Obišli su uske
staze načičkane klasičnim statuama umrljanim zelenom patinom vlage,
fontane, egzotično drveće i sočne biljke; objasnio joj je odakle potiču i
kakvu vrstu nege zahtevaju, dok nisu stigli do pergole prekrivene ružama
puzavicama s panoramskim pogledom na more, ulazak u zaliv s leve
strane i most Golden Gejt, otvoren nekoliko godina ranije, s desne. Odatle
su se nazirale kolonije morskih vukova koji su se odmarali na stenama i,
posmatrajući horizont s mnogo strpljenja i dobre sreće, mogli su se videti
kitovi pristigli sa severa da okote mladunce u kalifornijskim vodama.
Potom ju je Takao odveo u staklenu baštu, minijaturnu repliku klasične
viktorijanske železničke stanice, kovano gvožđe i staklo. Unutra, na
filtriranoj svetlosti i pod vlažnom toplotom grejalica i raspršivača, nežne
biljke su započinjale svoj život u posudama, svaka sa svojim nazivom na
etiketi i datumom kada bi ih trebalo presaditi. Između dva dugačka stola
od rustičnog drveta, Alma ugleda jednog dečaka usredsređenog na zasade,
koji, čuvši ih da ulaze, baci makaze i ukipi se u mestu, kao vojnik. Takao
mu priđe, promrmlja nešto na jeziku koji je Almi bio nepoznat i razbaruši
mu kosu. „Moj najmlađi sin“, reče. Alma se zagleda u oca i sina kao u bića

41
s druge planete; nisu ličili na orijentalce sa ilustracija iz Enciklopedije
Britanike.
Dečak je pozdravi dubokim naklonom i zadrža pognutu glavu
predstavljajući se.
– Ja sam Išimej, četvrto dete Takaoa i Hejdeko Fukuda, čast mi je što
sam vas upoznao, gospođice.
– Ja sam Alma, rođaka Ajzaka i Lilijane Belasko, drago mi
je, gospodine – uzvrati ona pozdrav, zbunjena i zabavljena.
Ta početna formalnost, koju će kasnije ljubav obojiti humorom,
odredila je nijansu njihovog dugotrajnog odnosa. Alma, viša i snažnija,
delovala je starije. Išimejov slabašan izgled mogao je da prevari, jer je bez
ikakvog napora mogao da podigne teške džakove zemlje i uzbrdo gura
natovarena kolica. Glava mu beše velika u odnosu na telo, koža boje meda,
oči crne i razdvojene, kosa oštra i neukrotiva. Još mu ne behu izrasli svi
stalni zubi, a kad bi se nasmejao, oči bi mu se pretvorile u dve žeravice.
Ostatak tog jutra Alma je provela idući za Išimejem, dok je on
ubacivao biljke u rupe koje je ranije iskopao njegov otac, istovremeno joj
otkrivajući tajni svet bašte, isprepletene žilice ispod zemlje, gotovo
nevidljive insekte, sićušne pupoljke u zemlji koji će za nedelju dana dostići
visinu dlana. Pričao joj je o hrizantemama, koje je u tom trenutku izvlačio
iz staklene bašte, o tome kako se presađuju u proleće i cvetaju početkom
jeseni, dajući boju i radost bašti kad se letnje cveće već sasuši. Pokazao joj
je ružičnjake zagušene pupoljcima, objasnivši joj kako se moraju ukloniti
gotovo svi i ostaviti samo nekoliko kako bi ruže mogle da porastu velike i
zdrave. Ukazao joj je na razliku između biljaka sa semenom i onih sa
lukovicom, onih koje traže sunce i onih koje traže tamu, između
autohtonih i onih donesenih iz dalekih krajeva. Takao Fukuda, koji ih je
kradomice posmatrao, priđe i reče Almi da su Išimeju povereni
najdelikatniji zadaci, jer je rođen sa zelenim prstima. Dečak pocrvene
postiđen pohvalom.
Počev od toga dana, Alma je s nestrpljenjem iščekivala baštovane, koji
su dolazili vikendom uvek u isto vreme. Takao Fukuda je sa sobom uvek
dovodio Išimeja, a ponekad, kad bi bilo više posla, poveo bi i Čarlsa i

42
Džejmsa, svoje starije sinove, ili Megumi, svoju jedinu ćerku, nekoliko
godina stariju od Išimeja, koju je zanimala samo nauka i nimalo joj se nije
dopadalo da prlja ruke zemljom. Išimej, strpljiv i disciplinovan, izvršavao
je svoje zadatke ne gubeći koncentraciju zbog Alminog prisustva, znajući
da će mu otac na kraju dana ostaviti pola sata slobodnog vremena da se
poigra s njom.

43
 Alma, Natanijel i Išimej

Kuća u Si Klifu bila je toliko velika a njeni stanari uvek toliko zauzeti da
su dečje igre prolazile neopaženo. Ako bi nekome privuklo pažnju to što
Natanijel sate i sate provodi igrajući se s devojčicom mnogo mlađom od
sebe, radoznalost bi odmah iščilela jer je bilo mnogo drugih stvari koje je
trebalo rešiti. Alma beše prevazišla mlaku ljubav prema lutkama i naučila
je da igra skrabl uz pomoć rečnika i šah uz čistu odlučnost, budući da joj
strategija nikad nije bila jača strana. Natanijelu je, pak, bilo dosadilo
skupljanje poštanskih markica i kampovanje sa izviđačima. Zajedno su
igrali u pozorišnim predstavama sa samo dva ili tri lika, koje je on pisao i
koje su odmah postavljali na scenu, u potkrovlju. Nedostatak publike
nikad im nije predstavljao prepreku, jer je proces bio mnogo zabavniji
od krajnjeg ishoda i aplauzi im nisu bili potrebni: zadovoljstvo se sastojalo
u savladavanju scenarija i uvežbavanju uloga. Stara odeća, neupotrebljive
zavese, rasklimatan nameštaj i razni kućni aparati u fazi raspadanja
predstavljali su osnovnu građu za kostime, rekvizite i specijalne efekte,
ostalo su nadopunjavali maštom. Išimej, koji je u kuću Belaskovih ulazio
i bez poziva, takođe je bio deo pozorišne trupe za sporedne uloge, jer je
bio grozan glumac. Nedostatak talenta nadoknađivao je svojim
neverovatno dobrim pamćenjem i lakoćom kojom je crtao; znao je bez
zastajkivanja da odrecituje dugačke monologe inspirisane Natanijelovim
omiljenim romanima, od Drakule do Grofa Montekrista, i bio je zadužen
za oslikavanje zavesa. Ta družina, koja je Almu uspela da izbavi iz stanja
utučenosti napuštenog siročeta koje ju je u početku obuzelo, nije dugo
potrajala.
Sledeće godine, Natanijel je upisao koledž, tradicionalnu mušku školu
po uzoru na britanski model. Život mu se preko noći preokrenuo. Zajedno
sa oblačenjem dugačkih pantalona, morao je da se suoči i s neopisivom

44
brutalnošću mladića koji su se dokazivali i oprobavali u svetu muškaraca.
Nije bio spreman za to: ličio je na dečkića od deset godina, umesto
četrnaest koliko beše napunio, hormoni mu još nisu bili podivljali, bio je
povučen, oprezan i, na svoju nesreću, sklon čitanju i katastrofalan u
sportovima. Nikad neće uspeti da dostigne tu količinu razmetljivosti,
okrutnosti i neotesanosti ostalih dečaka, a pošto po prirodi nije bio takav,
uzalud se trudio da to odglumi; znoj mu se osećao na strah. Prve srede,
vratio se sa časova kući s masnicom na oku i košuljom umrljanom krvlju
koja mu je tekla iz nosa. Majci nije odgovarao na pitanja, a Almi je rekao
da se udario o jarbol za zastavu. Te večeri se upiškio u krevet, prvi put
otkako ga je sećanje služilo. Užasnut, sakrio je mokre čaršave u otvor od
odžaka, gde su ostali do kraja septembra, kad se prilikom paljenja vatre
kuća napunila dimom. Lilijani nije pošlo za rukom da od sina sazna
razlog nestanka čaršava, ali je naslutila uzrok i rešila da sve saseče u
korenu. Pojavila se kod direktora škole, Škotlanđanina crvene kose i
alkoholičarskog nosa, koji ju je primio sedeći za stolom nalik na
vojnički, okružen zidovima prekrivenim panel pločama od tamnog
drveta, ispod portreta kralja Džordža VI. Crvenokosi je saopštio Lilijani
da se nasilje u principu smatra suštinskim delom didaktičkog
metoda škole; zato se podstiču grubi sportovi, nesuglasice između
učenika rešavaju se bokserskim rukavicama u ringu, a nedisciplina se
kažnjava batinjanjem po zadnjici, za šta je zadužen lično on. Muškarci
se formiraju batinama. Tako je oduvek bilo, i što pre Natanijel
Belasko bude naučio da nametne poštovanje prema sebi, tim će biti bolje
po njega. Dodao je da Lilijan svojim uplitanjem samo odmaže sinu jer će
tako postati i meta podsmeha, ali pošto je u pitanju nov učenik, on će
napraviti izuzetak i sve zaboraviti. Lilijan se sva zadihana pojavila u
kancelariji svog muža, u ulici Montgomeri, u koju je banula kipteći od
besa, ali ni tamo nije naišla na potrebnu podršku.
– Ne mešaj se u to, Lilijan. Svi mladići prolaze kroz te rituale inicijacije
i skoro svi prežive – rekao joj je Ajzak.
– Jesu li i tebe tukli?
– Naravno. I kao što vidiš, rezultat nije tako loš.

45
 Četiri godine srednje škole za Natanijela bi bile beskrajno mučenje da
nije dobio pomoć od nekoga od koga je najmanje očekivao: tog vikenda,
videvši ga svog izgrebanog i izubijanog, Išimej ga je odveo do pergole u
bašti i naučio ga osnovama borilačkih veština, koje je praktikovao otkako
je prohodao. Stavio mu je lopatu u ruke i naredio mu da pokuša da mu
njom razbije glavu. Natanijel je pomislio da se šali i podigao lopatu uvis
kao kišobran. Tek nakon nekoliko pokušaja shvatio je instrukcije i
ozbiljno nasrnuo na Išimeja. Nije znao kako je izgubio lopatu, ali je
odleteo i srušio se leđima na pod od italijanskih pločica u pergoli, pred
zabezeknutim pogledom Alme, koja je sve to posmatrala iz neposredne
blizine. Tako je Natanijel saznao da je hladnokrvni Takao Fukuda svoju i
ostalu decu iz japanske kolonije učio mešavinu džudoa i karatea, u jednoj
iznajmljenoj garaži u ulici Pine. Ispričao je to svom ocu, koji beše načuo
nešto o tim sportovima, sve poznatijim u Kaliforniji. Ajzak Belasko je
otišao u ulicu Pine bez mnogo nade da će Fukuda uspeti da pomogne
njegovom sinu, ali mu je baštovan objasnio da se lepota borilačkih veština
upravo sastoji u tome što ne zahtevaju fizičku snagu, već koncentraciju i
spretnost korišćenja težine i nasrtaja protivnika da se on obori. Natanijel
je započeo sa svojim časovima. Vozač ga je tri noći nedeljno odvozio u
garažu, gde se prvo borio sa Išimejem i malom decom, a potom
sa Čarlsom, Džejmsom i ostalim starijim mladićima. Nekoliko meseci se
kretao sav rašrafljen, dok nije naučio da padne a da se ne povredi. Više se
nije plašio tuča. Nikada nije prešao početnički nivo, ali to je bilo više nego
što je znala većina dečaka u školi. Ubrzo su prestali da ga maltretiraju, jer
čim bi mu neko prišao sa zlim namerama, on bi ga obeshrabrio sa četiri
grlena krika i upadljivom koreografijom borilačkih položaja tela. Ajzak
Belasko nikada nije pitao za rezultate tih časova, kao što ni ranije nije bio
obavešten o batinama koje je dobijao njegov sin, ali nešto je sigurno
saznao, jer se jednoga dana pojavio u ulici Pine s kamionom i četiri
radnika za postavljanje drvenog poda u garaži. Takao Fukuda ga je
dočekao s nizom formalnih naklona i takođe ništa nije prokomentarisao.
Natanijelov odlazak na koledž stavio je tačku na pozorišne predstave
u potkrovlju. Osim školskih zadataka i neprekidnog napora da se odbrani,
mladić je bio obuzet metafizičkim patnjama i dubokim bolom, koje je

46
njegova majka pokušavala da izleći kašikama ulja jetre bakalara. Jedva da
je imao vremena za poneku partiju skrabla i šaha ako bi Alma uspela da
ga uhvati u letu pre nego što bi se zatvorio u svoju sobu da drnda po gitari.
Otkrivao je džez i bluz, ali je prezirao moderne plesove, jer bi se
paralizovao od stida na podijumu, gde je upadao u oči njegov antitalenat
za ritam, što beše nasledio od svih Belaskovih. S mešavinom sarkazma i
zavisti posmatrao je izvođenje lindy hop plesa kojim su Alma i Išimej
pokušavali da ga ohrabre. Deca su imala dva narezana diska i jedan
fonograf koji Lilijan beše odbacila kao beskoristan, Alma ga je izvukla iz
đubreta a Išimej demontirao i sastavio svojim nežnim zelenim prstima i
svojom strpljivom intuicijom.

Srednja škola, koja je za Natanijela imala tako ružan početak, i narednih

godina mu je predstavljala pravo mučenje. Njegovi školski drugovi su
prestali da mu prave zasede da bi ga mlatili, ali su ga zato podvrgli
četvorogodišnjim podsmesima i izolaciji; nisu mu praštali njegovu
intelektualnu radoznalost, dobre ocene i fizičku nespretnost. Nikada nije
prevazišao osećaj da se rodio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
Morao je da učestvuje u sportovima, da prihvata engleske metode
obrazovanja, i neprekidno je trpeo poniženja stižući poslednji na cilj na
trkama ili time što ga niko nije želeo u svojoj ekipi. S petnaest godina
naglo je izrastao i izdužio se; morali su da mu kupuju nove cipele i
produžavaju pantalone svaka dva meseca. Kao najniži u svom odeljenju,
bio je dostigao normalnu visinu, povećala su mu se stopala, ruke i nos,
ispod košulje su mu se nazirala rebra, a na njegovom tankom vratu
Adamova jabučica je ličila na tumor; morao je da nosi šal do proleća.
Mrzeo je svoj profil olindralog supa i uvek se trudio da sedi u ćošku kako
bi ga gledali spreda. Spasio se bubuljica na licu, koje su mučile njegove
neprijatelje, ali ne i od kompleksa svojstvenih njegovim godinama. Nije ni
sanjao da će za manje od tri godine imati skladno telo, da će mu se
oblikovati crte lica i da će postati zgodan kao glumac iz romantičnog
filma. Osećao se ružnim, nesrećnim i usamljenim; padale su mu na pamet
misli o samoubistvu, kako beše priznao Almi u jednom od svojih
najgorih trenutaka samokritičnosti. „To bi bio ogroman gubitak, Nat.

47
Bolje bi bilo da završiš školu, upišeš medicinu i otputuješ u Indiju da
lečiš gubavce. Ja ću poći s tobom“, odgovorila mu je ona, prilično
ogorčena, jer u poređenju sa situacijom njene porodice, njegovi
životni problemi bili su smešni.
Razlika u godinama između njih dvoje nije se mnogo primećivala, jer
se Alma rano razvila, a njena sklonost prema samoći doprinela je da
izgleda mnogo starije. Dok je on živeo u limbu adolescencije koja se činila
večnom, kod nje su se naglašavale ozbiljnost i čvrstina koje joj beše usadio
otac i koje je ona negovala kao najvažnije vrline. Osećala se napuštenom
od svog rođaka i od života. Mogla je da nasluti gorak osećaj neprihvatanja
samog sebe koji se Natanijelu razvio kada je upisao srednju školu, jer je
nešto slično u manjoj meri i sama osećala, ali za razliku od mladića, ona
sebi nije dozvoljavala taj porok da satima proučava samu sebe u ogledalu
tražeći mane, niti da jadikuje nad svojom sudbinom. Imala je važnijih
briga.
U Evropi je rat besneo poput apokaliptičnog uragana, koji je ona
gledala samo u razlivenim crno-belim bioskopskim
žurnalima: isprekidani prizori bitaka, lica vojnika prekrivena neizbrisivim
crnilom čađi, prašine i smrti, avioni koji zasipaju zemlju bombama
što padaju s neshvatljivom elegancijom, eksplozije vatre i dima, mase koje
gromoglasno kliču otpozdravljajući Hitleru u Nemačkoj. Više se nije
jasno sećala svoje zemlje, kuće u kojoj je odrasla niti jezika svog detinjstva,
ali joj je porodica uvek bila u mislima prepunim čežnje. Na svom noćnom
stočiću držala je portret svoga brata i poslednju fotografiju svojih
roditelja, u gdanjskoj luci, ljubeći ih pred spavanje. Slike rata proganjale
su je preko dana, pojavljivale joj se u snovima i nisu joj davale pravo da se
ponaša kao devojčica kakva je bila. Kad je Natanijel pokleknuo pred
varkom da sebe smatra neshvaćenim genijem, Išimej je postao njen jedini
istinski prijatelj. Dečak je porastao malo u visinu i ona je bila viša od njega
za pola glave, ali je bio mudar i uvek je pronalazio način da je zabavi i
odvrati joj misli kada bi je spopale jezive slike rata. Išimej se na sve načine
dovijao da dođe u kuću Belaskovih tramvajem, biciklom ili
baštenskim kamionetom, ako ne bi uspeo da ga dovezu otac ili braća;
kasnije bi ga Lilijan vraćala kući sa šoferom. Ako se ne bi videli dva ili tri

48
dana, deca bi se iskradala po noći da razgovaraju telefonom kroz
šapat. Čak su i najprizemniji razgovori dobijali trascendentalnu dubinu
tokom tih tajnih poziva. Nijednom od njih dvoje nije padalo na pamet da
zatraži dozvolu za to; mislili su da se aparat troši s upotrebom i logično im
je bilo da ne smeju da ga koriste.
Belaskovi su živeli budno prateći vesti iz Evrope, koje su ih sve više
zbunjivale i zabrinjavale. U Varšavi, pod nemačkom okupacijom, četiri
stotine hiljada Jevreja bilo je zgurano u geto od tri i po kvadratna
kilometra. Znali su, jer ih je iz Londona o tome telegramom obavestio
Semjuel Mendel, da su Almini roditelji među njima. Mendelovima ništa
nije vredeo njihov novac; u prvim mesecima okupacije izgubili su svu
svoju imovinu u Poljskoj, kao i pristup računu u Švajcarskoj, morali su da
napuste porodičnu kuću, konfiskovanu i pretvorenu u kancelarije nacista
i njihovih saradnika i pomagača, i postali isto onako neshvatljivo bedni i
siromašni kao i ostali stanovnici geta. Potom su otkrili da nemaju ni
jednog jedinog prijatelja među svojim narodom. To je bilo sve što je Ajzak
Belasko uspeo da sazna. Bilo je nemoguće stupiti s njima u kontakt i
nijedan njegov pokušaj da ih spasi nije dao rezultat. Ajzak je iskoristio
svoje veze sa uticajnim političarima, uključujući i nekoliko senatora
iz Vašingtona i sekretara za rat, s kojima se sprijateljio na Harvardu, ali su
mu svi oni odgovarali dajući mu neodređena obećanja koja nisu ispunili,
jer su im ruke bile pune posla i mnogo hitnijih zadataka od spašavanja
pojedinaca iz varšavskog pakla. Amerikanci su pratili zbivanja iščekujući;
i dalje su mislili da ih se taj rat s druge strane Atlantika ne tiče, uprkos
suptilnoj propagandi Ruzveltove vlade da javno mnjenje okrene protiv
Nemaca. Iza visokog zida koji je označavao granicu varšavskog geta,
Jevreji su preživljavali u ekstremnim uslovima gladi i užasa. Pričalo se o
masovnim deportacijama, o muškarcima, ženama i deci gonjenim prema
teretnim vozovima koji su nestajali u noći, o želji nacista da istrebe Jevreje
i ostale nepoželjne rase, o gasnim komorama, krematorijumima i svim
drugim strahotama koje je bilo nemoguće potvrditi pa, prema tome,
Amerikancima teškim za poverovati.

49
 Irina Basili

Godine 2013, Irina Basili je s gomilom krempita i dve šolje tople čokolade
privatno proslavila trogodišnjicu svog zaposlenja kod Alme Belasko. Do
tada već beše uspela da je upozna u dušu, premda su u životu te žene
postojale tajne u koje ni ona ni Set nisu uspevali da proniknu, delimično i
zato što se tome još ne behu u potpunosti posvetili. U sadržaju Alminih
kutija za čije sređivanje je ona bila zadužena, postepeno su se otkrivali
Belaskovi. Tako je Irina upoznala Ajzaka, s njegovim ozbiljnim orlovskim
nosem i dobroćudnim očima; Lilijan, nisku rastom, širokih grudi i lepog
lica; njihove ćerke Saru i Martu, ružne ali veoma lepo odevene; Natanijela
kao malog dečaka, suvonjavog i bespomoćnog izgleda; kasnije, kad
je izrastao u stasitog i vrlo zgodnog mladića, i najzad, kao
izvajanog dletom od tragova bolesti. Videla je devojčicu Almu tek
pristiglu u Ameriku; kao dvadesetjednogodišnju devojku, u Bostonu,
dok je studirala umetnost, s crnom beretkom na glavi i u
detektivskom mantilu, muški stil koji je prihvatila nakon što se ratosiljala
miraza svoje tetke Lilijan, koji nikad nije odobravala; kao majku koja sedi
u pergoli bašte u Si Klifu, držeći svog tromesečnog sina Larija u krilu, dok
njen suprug stoji iza njih, spustivši ruku na njeno rame, u pozi kao za
kraljevski portret. Odmalena se moglo naslutiti kakva će žena biti Alma,
veličanstvena, s njenom belom kosom, blago zakrivljenih usta i s
bestidnim tamnim kolutovima oko očiju. Irina je morala da poređa
fotografije u albume hronološkim redosledom, u skladu sa uputstvima
dobijanim od Alme, koja nije uvek mogla da se seti kada i gde su
napravljene. Osim portreta Išimeja Fukude, u njenom apartmanu
postojala je samo još jedna uramljena fotografija: porodica u salonu u Si
Klifu, na proslavi Alminog pedesetog rođendana. Muškarci su na sebi
imali smokinge, a žene dugačke haljine, Alma crnu satensku, ponosita kao

50
carska udovica, a njena snaja Doris, bleda i umorna, sivu svilenu haljinu s
naborima na prednjem delu, kako bi prikrila svoju drugu trudnoću; čekala
je ćerku Polin. Set, od godinu i po, stajao je pored svoje bake, držeći se
jednom rukom za njenu suknju, a drugom za uvo koker španijela.
Tokom vremena koje su provele zajedno, veza između dve žene
počela je da liči na vezu između tetke i sestričine. Uskladile su svoje navike
i satima mogle da dele skučen prostor apartmana ne razgovarajući i ne
gledajući se, svaka udubljena u svoje misli. Bile su potrebne jedna drugoj.
Irina se osećala počastvovanom što može da računa na Almino poverenje
i pomoć, dok je ova devojci bila zahvalna zbog njene ogromne odanosti.
Laskalo joj je Irinino zanimanje za njenu prošlost. Zavisila je od nje za
praktične stvari i da bi sačuvala svoju nezavisnost. Set joj beše predložio
da se, kada dođe vreme da joj zatreba tuđa nega i pomoć, vrati u
porodičnu kuću u Si Klifu ili zaposli nekog za stalnu pomoć u svom
apartmanu; novca za to ima dovoljno. Alma je uskoro trebalo da napuni
osamdeset dve godine i planirala je da živi još deset bez takve vrste pomoći
i da niko sebi ne uzme za pravo da odlučuje umesto nje.
– I ja sam se užasavala pomisli da zavisim od nekoga, Alma,
ali shvatila sam da to i nije toliko strašno. Čovek se navikne i zahvalan je
na pomoći. Ja ne mogu sama ni da se obučem ni da se istuširam, teško mi
je da operem zube i isečem meso u svom tanjiru, ali nikad nisam bila
zadovoljnija nego sada – rekla joj je Ketrin Houp, koja je uspela da joj
postane prijateljica.
– Zašto, Keti? – upitala ju je Alma.
– Jer imam vremena napretek i po prvi put u životu od mene niko
ništa ne očekuje. Ne moram ništa da dokazujem, ne jurcam, svaki dan je
poklon koji maksimalno iskoristim.
Ketrin Houp je ostala na ovom svetu samo zahvaljujući svojoj čeličnoj
volji i čudima hirurgije; znala je šta znači biti hendikepiran i živeti s
neprekidnim bolovima. Njoj zavisnost nije nastupila postepeno, kao što
bi bilo uobičajeno, već preko noći zbog jednog pogrešnog koraka. Penjući
se uz planinu, pala je i ostala zarobljena između dve stene, polomljenih
nogu i karlice. Spašavanje je bio herojski poduhvat, prikazan od početka

51
do kraja u televizijskim vestima, jer je sniman iz vazduha. Helikopter je
poslužio da se iz daljine uhvate dramatične scene, ali nije mogao da priđe
dubokoj provaliji gde je ona ležala u šoku, obilno krvareći. Nakon celog
dana i cele noći, dva hrabra planinara su veštim manevrom uspela da se
spuste do nje, što ih umalo nije koštalo života, i podignu je uz pomoć
pojasa. Odveli su je u bolnicu specijalizovanu za ratne vojne invalide, gde
je započeo proces nameštanja bezbrojnih polomljenih kostiju. Probudila
se iz kome dva meseca kasnije i, nakon što je upitala za svoju
ćerku, objavila da je presrećna što je živa. Tog istog dana, Dalaj Lama joj
je iz Indije poslao katu, beli šal s njegovim blagoslovom. Posle četrnaest
teških operacija i godina naporne rehabilitacije, Keti je morala da prihvati
da više nikada neće hodati. „Moj prvi život je završen, sada počinje drugi.
Ponekad ćeš me videti depresivnu ili ogorčenu, ali ne obraćaj pažnju, jer
to kod mene prođe veoma brzo“, rekla je svojoj ćerki. Zen budizam i
navika meditiranja koju je negovala celog života davali su joj ogromnu
prednost u njenom stanju, jer je dobro podnosila nepokretnost, zbog koje
bi izludeo svako tako snažan i energičan kakva je bila ona, i uspela je da
se, zadržavši veseo duh, oporavi od gubitka svog dugogodišnjeg prijatelja,
koji nije imao njenu snagu da se suoči s tragedijom već je odlučio da je
napusti. Takođe je otkrila da bi mogla da se bavi medicinom kao hirurški
konsultant, iz studija s televizijskim kamerama povezanim s hirurškom
salom, ali je njena ambicija bila da radi s pacijentima, licem u lice, kao što
je oduvek činila. Kad se opredelila da živi na drugom nivou Kuće
Lark, malo je prošetala unaokolo razgovarajući s ljudima koji će biti njena
nova porodica, i videla da joj neće nedostajati prilika da obavlja svoj
posao. One sedmice kada je došla tamo, već je imala planove da osnuje
besplatnu kliniku za bol namenjenu hroničnim bolesnicima, nešto poput
ordinacije za lečenje manjih tegoba. U kući Lark postojali su spoljni lekari;
Ketrin Houp ih je ubedila da se neće takmičiti s njima, već da će se
nadopunjavati. Hans Vogt joj je pronašao salu za kliniku i predložio
Upravnom odboru Kuće Lark da joj odrede platu, ali se ona opredelila da
je oslobode mesečnih uplata za boravak, dogovor postignut na obostrano
zadovoljstvo. Ubrzo se Keti, kako su je zvali, pretvorila u majku koja
dočekuje novajlije, sluša ispovedanja, teši tužne, vodi samrtnike i deli

52
marihuanu. Polovina stanara imala je lekarski recept za njeno korišćenje
i Keti, zadužena za njenu raspodelu na klinici, bila je velikodušna prema
onima koji nisu imali zdravstvenu knjižicu niti novca da je nabave na
crno; nije bilo neuobičajeno videti red pred njenim vratima za dobijanje
trave u raznim oblicima, čak i kao ukusan keks i bombone. Hans Vogt
se nije mešao – zašto bi svoje ljude lišavao sigurnog olakšanja; jedino je
zabranjivao pušenje u hodnicima i zajedničkim prostorijama, budući da,
ako je pušenje duvana već zabranjeno, ne bi bilo pravedno da se ista
zabrana ne primeni i na marihuanu; međutim, malo dima uvek bi se
provuklo kroz cevi za grejanje ili klima uređaje, i kućni ljubimci su često
teturali unaokolo od ošamućenosti.

U Kući Lark, Irina se osećala sigurno po prvi put za četrnaest godina.

Otkako je došla u Sjedinjene Države, nikad se nije duže zadržala na
jednom mestu; znala je da taj mir neće potrajati i uživala u takvom
predahu u svom životu. Nije sve bilo idilično, ali u poređenju s
problemima iz prošlosti, oni trenutni činili su joj se beznačajnim. Morala
je da izvadi umnjake, ali njeno zdravstveno osiguranje nije pokrivalo
stomatološke troškove. Znala je da je Set Belasko zaljubljen u nju i da će
joj biti sve teže da ga drži na odstojanju a da ne izgubi njegovo dragoceno
prijateljstvo. Hans Vogt, koji je oduvek bio opušten i srdačan, poslednjih
meseci beše postao toliko mrzovoljan da su se neki stanari krišom sastajali
smišljajući način da ga izbace a da ga ne povrede; Ketrin Houp je smatrala
da mu treba dati vremena i njeno mišljenje je prevagnulo. Upravnik je dva
puta operisan od hemoroida bez očekivanih rezultata i to mu je ozlojedilo
karakter. Irinina najvažnija briga bila je invazija pacova u staroj kući u
Berkliju, gde je živela. Slušala ih je kako grebu u pukotinama zidova i
ispod parketa. Ostali stanari su, po nagovoru Tima, njenog kolege, odlučili
da postave zamke, jer im se činilo nehumanim da ih truju. Irina je
mišolovke smatrala podjednako surovom metodom, s tom otežavajućom
okolnošću da bi neko kasnije morao da skuplja sve te leševe, ali je nisu
poslušali. Jedan mali glodar preživeo je mišolovku ostavši zarobljen, dok
ga nije spasio Tim, koji ga je, sažalivši se, predao Irini. Tim je bio jedan od
onih ljudi koji se hrane isključivo povrćem i orasima jer ne mogu da

53
podnesu pomisao da povrede neku životinju, a pogotovo da počine greh i
skuvaju ga. Irini je pripao zadatak da malom mišu previje nogu, da ga
smesti u kutiju obloženu vatom i čuva dok se nije oporavio od
pretrpljenog straha, počeo da hoda i vratio se među svoje.
Pojedina zaduženja u Kući Lark bila su joj izrazito mučna, poput
birokratije osiguravajućih društava, natezanja s rodbinom stanara koja je
prigovarala zbog svakojakih gluposti samo da bi umirili svoju savest što
su ih napustili, kao i obavezni časovi računarstva, jer tek što bi nešto
naučila, tehnologija bi uznapredovala i ona bi ponovo zaostala. Na osobe
pod njenom nadležnošću nije mogla da se požali. Kao što joj beše i rekla
Keti onoga dana kad je došla u Kuću Lark, nikad joj nije bilo dosadno.
„Postoji razlika između vremešnosti i starosti. To nije pitanje godina, već
fizičkog i psihičkog zdravlja – objasnila joj je Keti. – Vremešni ljudi mogu
da sačuvaju svoju nezavisnost, dok su starcima potrebni pomoć i nadzor
sve do trenutka dok ne postanu kao deca.“ Irina je mnogo učila, koliko
od vremešnih toliko i od staraca, skoro svi su bili sentimentalni, zabavni i
nisu se plašili da će ispasti smešni; kikotala se s njima, a ponekad zbog njih
i plakala. Skoro svi su imali zanimljive živote ili su ih izmišljali. Ako su
izgledali potpuno izgubljeni, razlog je uglavnom bio to što su čuli malo ili
sasvim loše. Irina je vodila računa da ne ostanu bez baterija za svoje slušne
aparate. „Šta je najgore u starenju?“ pitala ih je. Ne razmišljaju o
godinama, odgovarali su; nekad su bili adolescenti, potom su napunili
trideset, pedeset, šezdeset ne razmišljajući o godinama; zašto bi to sada
činili? Neki su bili krajnje ograničenih sposobnosti, teško su se kretali i
hodali, ali nisu želeli nikuda da idu. Drugi su bili rasejani, zbunjeni i
zaboravni, ali to je više smetalo njihovim negovateljima i porodicama
nego njima samima. Ketrin Houp je insistirala da stanari s drugog i trećeg
nivoa budu aktivni, a Irini je odgovaralo da sačuvaju pažnju, da se
zabave, povežu. „U svakom dobu važno je pronaći svrhu života. To je
najbolji lek protiv mnogih bolesti“, tvrdila je Keti. U njenom
slučaju, svrha je oduvek bila pomaganje drugima, što se nije promenilo
ni nakon nesreće.
Petkom ujutru, Irina je s najvatrenijim stanarima odlazila na ulične
proteste, kako bi pazila da ne prenagle. Učestvovala je i u dežurstvima u

54
plemenite svrhe i u klubu za pletenje; sve žene sposobne da drže igle, osim
Alme Belasko, plele su šalove za izbeglice iz Sirije. Glavni motiv uvek je
bio mir; sve je moglo biti dovedeno u pitanje osim mira. U Kući Lark bilo
je dvesta četrdeset četiri razočaranih demokrata: glasali su za reizbor
Baraka Obame, ali su ga kritikovali da je neodlučan, što nije ukinuo zatvor
Gvantanamo, što je proterao latinoameričke imigrante, zbog dronova...
sve u svemu, bilo je dovoljno razloga za slanje pisama predsedniku i
Kongresu. Malobrojni republikanci vodili su računa da ne razmišljaju
naglas.
Omogućiti duhovnu praksu takođe je bilo Irinino zaduženje. Mnogi
starci koji su poticali iz religiozne tradicije bežali su u nju, iako su se
prethodnih šezdeset godina odricali boga, dok su drugi tražili utehu u
ezoteričnim i psihološkim alternativama Ere Vodolije. Irina im je
sukcesivno donosila vodiče i priručnike za transcendentalnu meditaciju,
Kurs čuda, Ji đing, Razvoj intuicije, Kabalu, mističan tarot, animizam,
reinkarnaciju, parapsihologiju, univerzalnu energiju i vanzemaljski život.
Ona je bila zadužena za organizovanje proslave crkvenih praznika,
papazjaniju rituala iz raznih religija, da se niko ne bi osetio odbačenim. Za
letnji solsticij odvodila je grupu starica u obližnje šume i plesale su u krugu
uz zvuke daira, bosonoge i okićene cvećem. Čuvari šuma su ih poznavali
i prilazili da ih fotografišu dok su grlile drveće razgovarajući s Gajom,
majkom zemljom, i sa svojim pokojnicima. Irina je prestala da im se u sebi
podsmeva kad je čula svoju baku i deku u stablu jedne sekvoje, jednom od
onih hiljadugodišnjih giganata koji povezuju naš svet sa svetom duhova,
kako su joj objasnile osamdesetogodišnje plesačice. Kostea i Petruta nisu
bili dobri sagovornici ni u životu ni u sekvoji, ali ono malo što su rekli
uverilo je njihovu unuku da bdiju nad njom. Tokom zimskog solsticija,
Irina je improvizovala ceremonije u zatvorenom prostoru, jer je Keti beše
upozorila da mogu da dobiju upalu pluća ako budu slavili u vetrovitoj
šumi punoj vlage.
Plata u Kući Lark nekome bi jedva bila dovoljna za normalan život,
ali Irinine želje su bile toliko male i njene potrebe toliko skromne da joj je
novac često preticao. Ono što je zarađivala kupajući pse i radeći kao
pomoćnica kod Alme, koja je uvek tražila razloge da joj plati više, bilo joj

55
je dovoljno da se oseća bogatom. Kuća Lark je postala njen dom, a stanari
s kojima je delila svakodnevni život bili su joj zamena za baku i deku.
Razneživali su je ti usporeni starci, trapavi, slabašni, bolešljivi... bila je
beskrajno strpljiva s njihovim problemima, nije joj bilo teško da hiljadu
puta ponovi isti odgovor na isto pitanje, volela je da gura invalidska kolica,
da ohrabruje, pomaže, teši. Naučila je da im skreće pažnju s nasilničkih
pobuda, koje bi ih povremeno obuzele poput prolaznih oluja, i nisu je
zastrašivali pohlepa i manije gonjena od kojih su neki patili, što je bila
posledica samoće. Pokušavala je da shvati šta znači kad se hladnoća uvlači
u kosti, nesigurnost svakog koraka, zbunjenost pred rečima koje se
ne čuju dobro, utisak da ostatak čovečanstva uvek nekud žuri i
prebrzo govori, prazninu, slabost, umor i ravnodušnost prema svemu
onome sto ih se lično ne tiče, uključujući decu i unuke, čija im
odsutnost više ne pada onoliko teško kao nekada i čak im je potreban
izvestan napor da bi ih se prisetili. Osećala je nežnost prema borama,
iskrivljenim prstima i lošem vidu. Zamišljala je kakva će ona biti
kada bude stara, vremešna.
Alma Belasko nije pripadala toj kategoriji; nju nije morala da pazi,
naprotiv, osećala se kao da ova pazi nju i bila je zahvalna na ulozi
bespomoćne rođake koju joj žena beše namenila. Alma je
bila pragmatična, agnostik i u osnovi nevernik, nikakvi kristali, zodijaci ili
drveće koje govori; s njom je Irina pronalazila odušak za svoje
nesigurnosti. Želela je da bude kao Alma i da živi u stvarnosti na koju se
može uticati, u kojoj svaki problem ima uzrok, posledicu i rešenje, u kojoj
ne postoje zastrašujuća bića šćućurena u snovima niti zli neprijatelji koji
vrebaju na svakom ćošku. Sati provedeni s njom bili su dragoceni i
najradije bi radila kod nje besplatno. Jednom joj je to i predložila. „Ja
imam novca napretek, a ti ga nemaš dovoljno. O tome više ni reči“,
odgovorila je Alma zapovedničkim tonom koji nikad nije koristila u
razgovoru s njom.

56
 Set Belasko

Alma Belasko je natenane uživala u svom doručku, gledala vesti na

televiziji, a zatim odlazila na časove joge ili u jednočasovnu šetnju. Po
povratku bi se istuširala, obukla, a kad bi izračunala da je vreme da dođe
spremačica, pobegla bi na kliniku da pomogne svojoj prijateljici Keti.
Najbolji lek za bol bilo je pružiti pacijentima malo zabave i potruditi se da
se što više kreću. Keti su na klinici uvek bili potrebni volonteri i beše
zamolila Almu da drži časove slikanja na svili, ali to je zahtevalo prostor i
materijal koji niko odande sebi nije mogao da priušti. Keti je odbila da
Alma preuzme na sebe sve troškove, jer bi to loše uticalo na moral
učesnika, niko ne voli da mu se udeljuje milostinja, kako reče. Uzevši to u
obzir, Alma je pribegla svom starom iskustvu iz potkrovlja u Si Klifu s
Natanijelom i Išimejem, kada su na scenu postavljali pozorišne predstave
koje ništa nisu koštale, a izazivale salve smeha. Tri puta nedeljno odlazila
je u svoj atelje da slika sa Kirsten. Retko je koristila trpezariju Kuće Lark,
više je volela da večerava u obližnjim restoranima, gde su je poznavali, ili
u svom apartmanu, kad bi joj snaja preko vozača poslala neko od njenih
omiljenih jela.
Irina je u kuhinji uvek imala sve najneophodnije: sveže voće, ovas,
mleko, integralni hleb, med. Njen zadatak je bio i da klasifikuje papire, da
zapisuje ono što joj se diktira, da odlazi u kupovinu ili u perionice, da prati
Almu dok obavlja svoje poslove, da se brine o mački, kalendaru i
organizaciji retkog društvenog života. Alma i Set su je često pozivali na
neizostavan nedeljni ručak u Si Klifu, kada je porodica ukazivala čast
matrijarhu. Za Seta, koji je ranije pribegavao svakakvim mogućim
izgovorima da se pojavi tek za vreme deserta, budući da mu ni na kraj
pameti nije bilo da izostane, Irinino prisustvo je predstavljalo priliku koja
se ne propušta. Nastavljao je uporno da je saleće, ali pošto su rezultati bili

57
daleko od željenih, istovremeno je izlazio i sa prijateljicama iz prošlosti
spremnim da trpe njegove kaprice. S njima se dosađivao, ne uspevajući da
kod Irine izazove ljubomoru. Kako je govorila njegova baba, zašto trošiti
municiju na lešinare; to je bila još jedna od tajanstvenih izreka koje su
kružile među Belaskovima. Za Almu su ti porodični skupovi započinjali
s ogromnom radošću što će videti svoje, posebno unuku Polin, budući da
je Seta viđala često, ali su se oni najčešće završavali neslavno, jer je svaka
tema mogla da posluži kao povod za svađu, ne zbog nedostatka ljubavi već
iz ružne navike da se vode rasprave oko najobičnijih gluposti. Set je samo
tražio razloge da izazove ili sablazni svoje roditelje; Polin je uvek dolazila
opsednuta nekom opštom stvari, koju bi objašnjavala do najsitnijih
pojedinosti, poput genitalne mutilacije ili ubica životinja; Doris se trudila
da posluži svoja najbolja kulinarska umeća, prave male gozbe, i često
završavala plačući u sobi, jer ih niko nije dovoljno cenio, dok je dobri Lari
balansirao kako bi sprečio trvenja. Baba je koristila Irinu da smanji
napetost, pošto su se Belaskovi ponašali civiliziovano samo pred
strancima, makar se radilo o nekoj tamo beznačajnoj službenici Kuće
Lark. Devojci se kuća u Si Klifu činila neopisivo luksuznom, s njenih šest
spavaćih soba, dva salona, bibliotekom prepunom knjiga, dvostrukim
mermernim stepeništem i veličanstvenim vrtom. Nije primećivala lagano
propadanje od skoro celog veka postojanja, koje je Doris vojničkim
nadzorom jedva uspevala da zadrži pod kontrolom, rđu na ukrasnim
rešetkama, ulegnuća na podu i zidovima koji su izdržali nekoliko
zemljotresa, napuknute pločice i tragove od termita u drvetu. Kuća se
izdizala na prelepom mestu na jednom rtu između Tihog okeana i zaliva
San Francisko. U zoru, gusta magla koja je stizala s mora kotrljajući
se poput lavine pamuka često je u potpunosti sakrivala most Golden Gejt,
ali se tokom jutra razilazila i tada bi iskrsavala vitka građevina od crvenog
železa nasuprot neba načičkanog galebovima, tako blizu vrta Belaskovih
da se sticao utisak da se može dotaći rukom.
Kao što se Alma pretvorila u Irininu tetku usvojiteljku, tako je i Setu
pripala uloga rođaka, jer mu se ne beše ostvarila željena uloga ljubavnika.
Za tri godine koliko su bili zajedno, odnos to dvoje mladih, zasnovan na
Irininoj samoći, Setovoj loše prikrivenoj strasti i zajedničkoj znatiželji

58
prema Almi Belasko, postajao je sve čvršći. Neki drugi muškarac, manje
tvrdoglav i zaljubljen od Seta, odavno bi već odustao, ali on je naučio da
obuzdava svoje strasti i prilagodio se ritmu puževog koraka koji je
nametnula Irina. Ništa mu ne bi vredelo da je žurio, jer se ona na najmanji
znak nasrtljivosti povlačila i kasnije bi morale da prođu čitave sedmice da
on povrati svoje izgubljene pozicije. Ako bi se slučajno dodirnuli, ona bi
se izmigoljila, a ako bi on to učinio namerno, ona bi se uznemirila. Set je
uzalud tražio nešto što bi opravdalo takvo nepoverenje, ali ona beše
zapečatila svoju prošlost. Na prvi pogled niko nije uspevao da
odgonetne Irininu pravu prirodu, kojom beše stekla titulu najvoljenije
radnice u Kući Lark s njenom otvorenošću i ljubaznošću, ali je on znao da
se iza te fasade skriva nepoverljiva srna.
Tih godina, Setova knjiga je polako dobijala oblik bez preteranog
truda s njegove strane, zahvaljujući materijalu kojim je doprinosila
njegova baka i Irininim maherstvima. Na Almu je pao zadatak da prikupi
podatke o istoriji porodice Belasko, jedinim rođacima koji joj behu
preostali nakon što je rat zbrisao sa lica zemlje Mendelove u Poljskoj i pre
nego što je njen brat Semjuel vaskrsnuo. Belaskovi se nisu ubrajali među
najuglednije porodice San Franciska, iako jesu u najimućnije, ali su zato
mogli da iscrtaju svoje porodično stablo sve do zlatne groznice. Među
njima se isticao Dejvid Belasko, pozorišni reditelj i producent, empresarij
i autor više od stotinu dela, koji je napustio grad 1882. godine i
trijumfovao na Brodveju. Ajzakov pradeda je pripadao grani koja je ostala
u San Francisku, gde je bacio korenje i stekao bogatstvo sa pristojnom
advokatskom kancelarijom i dobrim njuhom za ulaganja.
Kao i sve muškarce u njegovoj porodici, i Seta je sledovalo da bude
partner advokatske kancelarije, iako mu je nedostajao borben instinkt
prethodnih pokolenja. Diplomirao je po dužnosti i bavio se pravom jer
mu je bilo žao klijenata, a ne zato što je imao poverenja u pravni sistem
niti zbog pohlepe. Njegova sestra Polin, dve godine mlađa, imala je više
kvalifikacija za taj nezahvalan posao, ali to njega nije oslobađalo obaveza
prema firmi. Napunio je trideset dve godine i još ne beše došao pameti,
kako mu je prigovarao otac; i dalje je na sestru prebacivao teže slučajeve,
zabavljajući se ne mareći za troškove i leteći kao leptir s cveta na cvet s

59
pola tuceta prolaznih ljubavnica. Proglašavao je sebe pesnikom i vozačem
na moto-trkama kako bi impresionirao svoje prijateljice i sablaznio
roditelje, ali nije nameravao da se odrekne sigurnih prihoda iz advokatske
kancelarije. Nije bio cinik, već lenj za posao i mangup u skoro svemu
ostalom. Sâm je bio najviše iznenađen videvši kako se nagomilavaju
stranice rukopisa u aktentašni u kojoj je trebalo da nosi dokumenta u
sudnice. Ta teška kožna aktentašna karamel boje, sa inicijalima njegovog
dede urezanim u zlatu, bila je anahronizam usred digitalne ere, ali ju je Set
koristio jer je verovao da ima natprirodne moći, jedino moguće
objašnjenje za spontano umnožavanje njegovog rukopisa. Reči su
same izvirale iz plodne utrobe te aktentašne i mirno prolazile kroz
predele njegove mašte. Bilo je dvesta petnaest stranica ispisanih
švrakopisom koji se nije ni trudio da ispravi jer je njegov plan bio da
ispriča sve što bude uspeo da izvuče iz svoje bake, da priključi delove
sopstvenih otkrića i da potom plati nekom anonimnom piscu i savesnom
izdavaču da uobliče knjigu i doteraju je. Ti listovi ne bi ni postojali bez
Irininog navaljivanja da ih pročita i njene bezočnosti da ih kritikuje, čime
ga je primoravala da redovno ispisuje serije od po deset ili petnaest
šlajfni; tako su se umnožavale, a tako je i on, nesvesno, postajao pisac.
Set je bio jedini član njene porodice koji je Almi nedostajao, iako ona
to nikad ne bi priznala. Ako bi prošlo nekoliko dana da je on ne pozove ili
poseti, postala bi neraspoložena i ubrzo bi smislila neki razlog da ga
pozove. Unuk ne bi mnogo oklevao. Dojurio bi brzinom munje, s
kacigom za motor pod miškom, raščupane kose, crven u licu i s nekim
poklončićem za nju i Irinu: karamel kolačići, sapun od badema, papir za
crtanje, video sa zombijima iz druge galaksije. Ako ne bi zatekao devojku,
njegovo razočaranje bilo bi očigledno, ali se Alma pretvarala da to ne
primećuje. Pozdravio bi svoju baku potapšavši je po ramenu, a ona bi
odgovorila režanjem, kao što su to uvek činili; ponašali su se jedno prema
drugom kao pajtosi, iskreno i saučesnički, ne pokazujući osećanja jer su
ih smatrali kičom. Razgovarali bi dugo i s lakoćom najboljih drugarica
koje tračare: prvo bi na brzinu pretresli sve aktuelne novosti, uključujući
i porodicu, i odmah potom prelazili na ono što ih je uistinu zanimalo.
Večna tema im je bila mitološka prošlost s neverovatnim zgodama i

60
nezgodama, epohama i ličnostima koje su prethodile Setovom rođenju.
Uz njenog unuka, otkrivao se Almin neverovatan dar za naraciju, jasno bi
se prisećala kuće u Varšavi, u kojoj je provela prve godine svog života,
njenih mračnih soba s glomaznim nameštajem i služavki u uniformama
koje zamiču hodnicima ne podižući pogled, ali bi mu tu sliku začinjavala
izmišljenim ponijem s dugom grivom boje pšenice, koji se u vreme gladi
pretvorio u paprikaš. Alma je spašavala prababu i pradedu Mendel
vraćajući im sve što im behu odneli nacisti, postavljala ih da sednu za
uskršnju trpezu s kandelabrima i srebrnim priborom za jelo, francuskim
čašama, bavarskim porcelanom i stolnjacima koje su izvezle kaluđerice iz
nekog španskog manastira. S toliko elokventnosti je opisivala
najtragičnije epizode da su Set i Irina mislili da se zajedno s Mendelovima
nalaze na putu za Treblinku; putovali su s njima u teretnom vagonu
zajedno sa stotinama drugih nesrećnika, očajnih i žednih, bez vazduha
i svetlosti, povraćajući, vršeći veliku nuždu, umirući; ulazili su s
njima, nagima, u komoru užasa, i nestajali s njima u dimu
krematorijuma. Alma im je pričala i o pradedi Ajzaku Belasku, kako je
umro jednog prolećnog meseca, jedne noći kad se sručio olujni grad
potpuno uništivši njegovu baštu, i kako je imao dve sahrane, jer prvoj nisu
mogli da prisustvuju svi koji su želeli da mu odaju počast, na stotine
belaca, crnaca, Azijata, Latinoamerikanaca kojima je činio usluge
pristizali su na groblje i rabin je morao da ponovi ceremoniju; i o prababi
Lilijan, večno zaljubljenoj u svog muža, koja je istog dana kada je postala
udovica izgubila vid i hodala po mraku do kraja života, a da lekari
nikada nisu uspeli da otkriju uzrok. Takođe je pričala i o porodici Fukuda
i evakuaciji Japanaca kao o velikoj traumi iz svog detinjstva, ne pominjući
nikakve detalje svog odnosa sa Išimejem Fukudom.

61
 Porodica Fukuda

Takao Fukuda je živeo u Sjedinjenim Državama od svoje dvadesete

godine, ne želeći da se prilagodi. Poput mnogih Isei, prve generacije
japanskih doseljenika, nije želeo da sebe stavlja u isti koš sa
Amerikancima, kao što su to činile ostale rase pristigle sa sve četiri strane
sveta. Ponosio se svojom kulturom i svojim jezikom, kojih se slepo držao
i bezuspešno pokušavao da prenese na svoje potomke, zavedene
američkom grandioznošću. Divio se mnogim aspektima te ogromne
zemlje gde se horizont spajao s nebom, ali nije mogao da ne oseća izvesnu
superiornost, nikad ne dozvoljavajući da se ona primeti izvan njegovog
doma, jer bi to predstavljalo neoprostivu povredu časti zemlje koja ga je
prihvatila. S godinama je neizbežno upadao u zamke nostalgije, razlozi
zbog kojih je napustio Japan postajali su sve bleđi i na kraju je počeo da
idealizuje iste one besmislene običaje koji ga behu nagnali da se odande
iseli. Iritirali su ga američka prepotencija i materijalizam, koji u njegovim
očima nisu bili odlika karaktera i praktičnog smisla, već prostota; patio
je uviđajući da njegova deca podražavaju individualističke vrednosti
i bahato ponašanje belaca. Sve četvoro njegove dece rodilo se u Kaliforniji,
ali su i sa majčine i sa očeve strane imali japansku krv, ništa nije moglo da
opravda njihovu ravnodušnost prema precima i nepoštovanje hijerarhije.
Nisu znali koje mesto pripada svakom od njih po rođenju i sudbini; behu
se zarazili nerazumnom ambicijom Amerikanaca, kojima se ništa nije
činilo nemogućim. Takao je znao da ga njegova deca izneveravaju i u
najprozaičnijim pojedinostima: pili su pivo do izbezumljenja, žvakali
žvakaću gumu kao preživari i plesali u brzom modernom ritmu s masnim
kosama i u dvobojnim cipelama. Čarls i Džejms su se sigurno zavlačili u
mračne ćoškove da ljubavišu s devojkama sumnjivog morala, ali je
verovao da Megumi neće otići toliko daleko i činiti slične nepristojnosti.

62
Njegova ćerka je pratila smešnu modu američkih devojaka i krišom čitala
tabloide i časopise o romansama ličnosti iz sveta filma, koje joj je on
zabranio, ali bila je dobra učenica i, bar naizgled, pristojna i puna
poštovanja. Takao je mogao da kontroliše samo Išimeja, ali mladić će mu
se ubrzo izmigoljiti iz ruku i pretvoriti se u stranca, kao i njegova braća
i sestre. To je bila cena života u Americi.
Godine 1912, Takao Fukuda je napustio svoju porodicu i emigrirao iz
metafizičkih razloga, ali taj faktor je gubio na značaju u njegovim
prisećanjima i često se pitao zašto je uopšte doneo jednu tako drastičnu
odluku. Japan se beše otvorio za inostrani uticaj i mnogo mladih ljudi već
beše otišlo na druga mesta u potrazi za mogućnostima, ali se među
Fukudovima napuštanje domovine smatralo neoprostivom izdajom.
Poticali su iz tradicionalne vojne porodice, koja je vekovima prolivala krv
za cara. Takao, kao jedino muško dete među četvoro dece koji su preživeli
kugu i sve dečje bolesti, bio je stub porodične časti, odgovoran za svoje
roditelje i braću, i zadužen za slavljenje predaka na kućnom oltaru i tokom
svih verskih praznika. Međutim, s petnaest godina otkrio je Oomoto,
božanski put, novu religiju izniklu iz sintoizma, koja je uzimala maha u
Japanu, i osetio kako je najzad pronašao putokaz za život. Prema
duhovnim vođama, gotovo po pravilu ženama, može postojati mnogo
bogova, ali svi su oni u suštini jedan isti bog, i nije važno pod kojim
se imenima ili ritualima slave; bogovi, religije, proroci i glasnici
tokom istorije potiču od istog izvora: Vrhovnog Boga Univerzuma,
Jedinog Duha, koji prožima sve što postoji. Uz pomoć ljudskih bića, Bog
pokušava da očisti i ponovo uspostavi ravnotežu univerzuma, a kad se taj
posao završi, Bog, čovečanstvo i priroda mirno će koegzistirati na zemlji i
u duhovnom prostoru. Takao se potpuno predao svojoj veri. Oomoto je
propovedao mir koji se može postići samo putem ličnih vrlina, i mladić je
shvatio da njegova sudbina ne može biti vojna karijera, kao što se
očekivalo od muškaraca iz njegovog plemena. Otići daleko učinilo mu se
jedinim izlazom, jer bi ostati i odreći se oružja bilo smatrano neopisivim
kukavičlukom, najgorom uvredom i udarcem koji bi mogao da zada
svojoj porodici. Pokušao je da to objasni svom ocu i uspeo je samo da mu
slomi srce, ali je s takvom strašću izneo svoje razloge da se otac na kraju

63
pomirio s tim da će sina zauvek izgubiti. Mladići koji su odlazili više se
nisu vraćali. Beščašće se ispira krvlju. Smrt od sopstvene ruke bila bi
poželjnija, rekao mu je otac, ali ta mogućnost je bila u suprotnosti s
principima Oomota.
Takao je stigao na kalifornijsku obalu s dva kompleta odeće,
portretom svojih roditelja naslikanim rukom i samurajskim mačem koji
je bio u porodici sedam generacija. Otac mu ga je dao u trenutku rastanka,
jer nije mogao da ga da nijednoj od ćerki i, premda znajući da ga mladić
nikada neće upotrebiti, prosledio mu ga je po prirodnom poretku stvari.
Ta katana bila je jedino blago koje su posedovali Fukudovi, od najboljeg
kovanog čelika, koje su šesnaest puta ručno kovale stare zanatlije, s
ručkom prevučenom srebrom i bakrom, u drvenim koricama ukrašenim
crvenim lakom i zlatnim listićem. Takao je putovao sa svojom katanom
uvijenom u vreće kako bi je zaštitio, ali je njen izdužen i zakrivljen oblik
bio prepoznatljiv. Muškarci koji su živeli s njim tokom napornog
putovanja u potpalublju broda ophodili su se prema njemu s dužnim
poštovanjem, jer je mač bio dokaz da potiče od slavnih predaka.
Kad su se iskrcali, dobio je neposrednu pomoć od male Oomoto
zajednice iz San Franciska, a za nekoliko dana i posao baštovana s jednim
svojim zemljakom. Daleko od prekornog pogleda svog oca, po kojem
vojnik ne treba da prlja ruke zemljom već samo krvlju, svesrdno se
posvetio učenju zanata i za kratko vreme se pročuo među Iseima koji su
živeli od poljoprivrede. Bio je neumoran u poslu, živeo je skromno i
pošteno, kako je zahtevala njegova religija, i za deset godina uštedeo osam
stotina dolara koji su bili uslov za naručivanje žene iz Japana. Bračna
posrednica mu je ponudila tri kandidatkinje i on se zaustavio na prvoj, jer
mu se svidelo njeno ime. Zvala se Hejdeko. Takao je otišao da je sačeka na
pristaništu u svom jedinom odelu, iz treće ruke i izlizanom na laktovima
i zadnjici ali lepog kroja, u izglancanim cipelama i sa panama šeširom, koji
je kupio u Kineskoj četvrti. Migrantkinja za udaju bila je seljančica deset
godina mlađa od njega, solidne građe, prijatnih crta lica,
snažnog karaktera i smelog jezika, mnogo manje pokorna nego što mu
posrednica bese najavila, kako je uvideo od prvog trenutka. Kad se pribrao
od iznenađenja, Takau se ta snaga karaktera učinila prednošću.

64
 Hejdeko je stigla u Kaliforniju bez naročitih očekivanja. Na brodu,
gde je delila skučen prostor koji su joj namenili s još nekoliko devojaka
istog položaja, naslušala se potresnih priča o nedužnim devicama poput
nje, koje su prkosile opasnostima okeana kako bi se udale za imućne
mladiće u Americi, da bi ih na pristaništu sačekivali stari siromasi ili, u
najgorem slučaju, makroi koji bi ih prodavali javnim kućama ili kao
robinje za tajne fabrike. To nije bio njen slučaj, jer joj Takao Fukuda beše
poslao svoju najsvežiju fotografiju, i nije je lagao oko svog imućnog stanja;
stavio joj je do znanja da može da joj ponudi samo naporan život, ali
častan i manje mučan od onog kakav je imala u svom selu u Japanu. Dobili
su četvoro dece, Čarlsa, Megumi i Džejmsa; nekoliko godina kasnije, kad
je Hejdeko mislila da je izgubila plodnost, stigao im je Išimej 1932. godine,
rođen pre vremena i toliko slab da su ga smatrali izgubljenim i čak mu
nisu dali ni ime prvih nekoliko meseci. Majka ga je ojačala napicima
od trava, tretmanima akupunkturom i hladnom vodom, dok
pravim čudom nije počeo da pokazuje znake da će preživeti. Tada su
mu nadenuli japansko ime, za razliku od njegove braće i sestre, koji
su dobili anglosaksonska imena, laka za izgovor u Americi. Nazvali su ga
Išimej, što u prevodu znači život, svetlost, sjaj ili zvezda, prema kanji ili
ideogramu koji se koristi prilikom pisanja te reči. Od svoje treće godine
dečak je plivao kao morska vidra, prvo u lokalnim bazenima, a potom i u
ledenim vodama zaliva San Franciska. Otac mu je očvrsnuo karakter
fizičkim radom, ljubavlju prema biljkama i borilačkim veštinama.

U vreme kada se Išimej rodio, porodica Fukuda je teškom mukom

preživljavala najgore godine Depresije. Zakupili su zemlju u okolini San
Franciska, gde su gajili povrće i voće za snabdevanje lokalnih prodavnica.
Takao je upotpunjavao svoje prihode radeći kod Belaskovih, prve
porodice koja ga je zaposlila nakon što se odvojio od zemljaka, svog
učitelja baštovanstva. Zahvaljujući dobrim preporukama, Ajzak Belasko
ga je pozvao da održava baštu na jednom imanju koje je kupio u Si Klifu,
gde je nameravao da sagradi kuću i potomcima osigura dom za narednih
stotinu godina, kako u šali bese rekao arhitekti, i ne sanjajući da će se to
zaista i obistiniti. Njegovoj advokatskoj kancelariji nikad nisu nedostajali

65
prihodi jer je zastupao Zapadne železnice i Kalifornijsku plovidbu; Ajzak
je bio jedan od malobrojnih poslovnih ljudi koje ekonomska kriza
nije pogađala. Imao je novca u zlatu i ulagao ga je u ribarske
brodove, pilanu, mehaničke radionice, praonicu i druge slične poslove.
Činio je to u nameri da zaposli neke od očajnika koji su čekali u
redovima za tanjir supe u trpezarijama narodne kuhinje, kako bi im bar
donekle olakšao muke, ali su mu njegove altruističke pobude donele
i neočekivanu korist. Dok su gradili kuću prema hirovitim zamislima
njegove žene, Ajzak je s Takaom delio svoj san da reprodukuje prirodu
drugih podneblja u liticama brda izloženog suncu i vetru. U procesu
prenošenja na papir te sumanute vizije, Ajzak Belasko i Takao Fukuda
razvili su odnos pun poštovanja. Zajedno su čitali kataloge, birali i
naručivali s drugih kontinenata drveće i biljke, koji su stizali uvijeni u
vlažne džakove sa originalnom zemljom slepljenom za korenje; zajedno
su odgonetali uputstva iz priručnika i postavili staklenik donesen iz
Londona, deo po deo, kao slagalicu; kasnije će zajedno i održavati živim
taj eklektičan Rajski vrt.
Ravnodušnost Ajzaka Belaska prema društvenom životu i većini
porodičnih pitanja, koje je u potpunosti prepuštao Lilijaninoj brizi, bila je
kompenzovana njegovom neizmernom strašću prema botanici. Nije pio
niti je pušio, nije imao nijedan uobičajen porok ili iskušenje kojem nije
mogao da odoli; nije bio zainteresovan za muziku niti za dobru trpezu i
da mu je Lilijan to dozvoljavala, hranio bi se suvim hlebom i sirotinjskom
supom za nezaposlene u doba Depresije, jedući s nogu u kuhinji. Jedan
takav čovek bio je imun na korupciju i taštinu. Njegovo su bili
intelektualna radoznalost, žar da brani svoje klijente ublažavajući im
krivicu raznim trikovima i skrivena slabost da pomaže ugroženima; ali
nijedno od tih zadovoljstava nije moglo da se poredi sa zadovoljstvom
koje je pronalazio baveći se baštovanstvom. Trećina njegove biblioteke
bila je posvećena botanici. Njegovo ceremonijalno prijateljstvo s Takaom
Fukuda, bazirano na obostranom poštovanju i ljubavi prema prirodi,
postalo je osnov njegove smirenosti duha, neizostavan melem za
njegove sekiracije oko zakona. U svojoj bašti, Ajzak Belasko se pretvarao
u poniznog šegrta japanskog majstora, koji mu je otkrivao tajni

66
svet biljaka, često nedovoljno objašnjen u botaničkim knjigama. Lilijan je
obožavala svog muža i brinula o njemu s marljivošću zaljubljene žene, ali
ga nikada nije želela toliko kao gledajući ga s balkona kako, rame uz rame,
radi s baštovanom. U radnom kombinezonu, čizmama i sa slamnatim
šeširom na glavi, znojeći se pod jarkim suncem ili pokisao od kiše, Ajzak
se podmlađivao i u Lilijaninim očima ponovo postajao strastveni mladić
koji ju je zaveo kao devetnaestogodišnjakinju ili tek venčani suprug koji
ju je spopadao na stepeništu pre nego što su stigli do kreveta.
Dve godine nakon što je Alma došla da živi u njihovoj kući, Ajzak
Belasko se udružio s Takaom Fukuda kako bi osnovali rasadnik cveća i
dekorativnih biljaka, sa snom da postane najbolji u Kaliforniji. Prvo je
trebalo kupiti parcele na Ajzakovo ime, kao način da izbegnu zakon
proglašen 1913. godine po kojem je Iseima bilo zabranjeno dobijanje
državljanstva, posedovanje zemlje ili kupovina imanja. Za Fukuda je to
bila jedinstvena prilika, a za Belaska pametna investicija, poput mnogih
drugih na koje se odvažio tokom dramatičnih godina depresije. Nikad ga
nisu zanimale neizvesnosti sa berze, više je voleo da ulaže u izvore
zaposlenja. Dva muškarca su se sporazumno dogovorila da će, kad Čarls,
Takaov stariji sin, postane punoletan i Fukudovi budu mogli da otkupe
Belaskov deo, po tada aktuelnoj ceni, uzgajalište prebaciti na Čarlsovo ime
i prekinuti ortakluk. Čarls, kao rođen u Sjedinjenim Državama, bio je
američki državljanin. Bio je to dogovor gospode zapečaćen
jednostavnim stiskom ruke.
Do bašte Belaskovih nisu dopirali odjeci prljave kampanje protiv
Japanaca, koje je propaganda optuživala za nelojalnu konkurenciju prema
američkim poljoprivrednicima i ribolovcima, za kaljanje ugleda belih žena
svojom nezajažljivom pohotom i kvarenje društva svojim istočnjačkim i
antihrišćanskim običajima. Alma je za sve te predrasude saznala tek dve
godine nakon dolaska u San Francisko, kad su Fukudovi preko noći
postali žuta pretnja. U to vreme, ona i Išimej su već postali nerazdvojni
prijatelji.

***

67
Iznenadni napad Japanskog carstva na Perl Harbor, decembra 1941.
godine, uništio je osamnaest brodova flote, ostavio za sobom dve hiljade i
pet stotina poginulih i hiljadu ranjenih, i za manje od dvadeset četiri sata
promenio izolacionistički stav Amerikanaca. Predsednik Ruzvelt je
objavio rat Japanu, a samo nekoliko dana kasnije, Hitler i Musolini, u
savezništvu sa Zemljom izlazećeg sunca, objavili su rat Sjedinjenim
Državama. Zemlja je mobilisana za učešće u tom ratu, od kojeg je Evropa
krvarila već osamnaest meseci. Masovna reakcija užasa koju je izazvao
napad Japana među Amerikancima je podgrevan histeričnom
kampanjom štampe, koja je upozoravala na predstojeću invaziju „žutih“
na Pacifičku obalu. Rasplamsavala se mržnja prema Azijatima, koja je
tinjala već više od jednog veka. Japanci koji su već godinama živeli u
zemlji, njihova deca i unuci, sumnjičeni su za špijunažu i saradnju s
neprijateljem. Ubrzo su započele racije i hapšenja. Dovoljni su bili
kratki radio-talasi na brodu, jedino sredstvo komunikacije ribolovaca
sa kopnom, pa da vlasnik bude uhapšen. Dinamit koji su seljaci koristili
za čupanje stabala i stena sa zemljišta za setvu smatran je dokazom
terorizma. Konfiskovano je sve, od pušaka do kuhinjskih noževa i alata za
rad, kao i dvogledi, fotoaparati, religijske statuice, svečana kimona ili
dokumenti na stranom jeziku. Dva meseca kasnije, Ruzvelt je iz razloga
vojne bezbednosti potpisao ukaz o evakuisanju svake osobe japanskog
porekla sa Pacifičke obale – Kalifornija, Oregon, Vašington – gde su žute
trupe mogle da izvrše napad kojeg su se pribojavali. Proglašene su i vojne
zone Arizona, Ajdaho, Montana, Nevada i Juta. Vojsci su ostavljene tri
sedmice za izgradnju kampova.
U martu je San Francisko osvanuo oblepljen plakatima sa
obaveštenjem o evakuaciji japanskog stanovništva, čije značenje Takao i
Hejdeko nisu razumeli dok im sin Čarls nije sve objasnio.
Prilikom odlaska nisu smeli da izađu iz radijusa od osam kilometara od
svojih kuća bez posebne dozvole i noću su morali da se pridržavaju
policijskog časa, od osam uveče do šest sati ujutru. Vlasti su počele
da sravnjuju kuće i oduzimaju imovinu, hapsile su uticajne muškarce koji
su mogli da podstaknu izdaju, šefove zajednica, direktore preduzeća,
profesore, crkvene poglavare, odvodeći ih u nepoznatom pravcu; iza njih

68
su ostajale zbunjene žene i deca. Japanci su morali hitno i budzašto da
prodaju sve što su posedovali i da pozatvaraju svoje trgovačke lokale.
Ubrzo su otkrili da su im bankarski računi blokirani; bili su uništeni.
Vivarijum Takao Fukude i Ajzaka Belaska nije uspeo da se realizuje.
U avgustu je iseljeno više od sto dvadeset hiljada muškaraca, žena i
dece; izvlačili su starce iz bolnica, bebe iz sirotišta i duševne bolesnike iz
azila da bi ih smestili u deset koncentracionih logora u izolovanim
područjima u unutrašnjosti, dok su u gradovima ostajali fantazmagoričke
četvrti sa opustošenim ulicama i praznim kućama, po kojima su lutali
napušteni ljubimci i zbunjeni duhovi predaka pristiglih u Ameriku sa
doseljenicima. Preduzete mere bile su namenjene zaštiti Pacifičke obale,
kao i Japanaca, koji su mogli da postanu žrtve osvetoljubivosti ostalog
stanovništva; bilo je to privremeno rešenje, sprovedeno je iz
humanitarnih pobuda. Bio je to zvaničan stav, ali jezik mržnje već se beše
proširio. „Zmija je zmija, gde god položila jaja. Američki Japanac, od
japanskih roditelja, vaspitan na japanskoj tradiciji, koji živi u ambijentu
prenesenom iz Japana, neminovno i uz vrlo retke izuzetke raste kao
Japanac, a ne kao Amerikanac. Svi su oni neprijatelji.“ Dovoljno je bilo
imati pradedu rođenog u Japanu pa postati okarakterisan kao zmija.
Čim je Ajzak Belasko saznao za evakuaciju, pojavio se kod Takaoa da
mu ponudi pomoć i uveri ga da će njegovo odsustvo biti kratkotrajno, jer
je evakuacija protivustavan čin kojim se krše principi demokratije.
Japanski partner odgovorio je dubokim naklonom, iskreno ganut
prijateljskim postupkom ovog čoveka, jer je tih sedmica njegova porodica
trpela uvrede, prezir i agresiju ostalih belaca. Shikata ga nai, šta je – tu je,
odgovorio je Takao. To je bio moto njegovog naroda u nedaćama. Na
Belaskovo insistiranje, odvažio se da mu zatraži posebnu uslugu: da mu
bude dozvoljeno da zakopa mač Fukudovih u bašti u Si Klifu. Uspeo je da
ga sakrije od agenata koji su mu pretresli kuću, ali ga nije smestio na
sigurno mesto. Mač je simbolizovao hrabrost njegovih predaka i krv
prolivenu za Cara, nije smeo da bude izložen bilo kakvoj vrsti obeščašenja.
Te iste noći, Fukudovi, odeveni u bela kimona religije Oomoto, otišli
su u Si Klif, gde su ih Ajzak i njegov sin Natanijel dočekali u tamnim
odelima, sa yarmulkes koje su koristili u retkim prilikama prilikom

69
odlaska u sinagogu. Išimej je doneo svoju mačku u korpi prekrivenoj
tkaninom i predao je Almi kako bi ga pričuvala neko vreme.
– Kako se zove? – upitala ga je devojčica.
– Neko. To na japanskom znači mačka.
Lilijan, u društvu svojih ćerki, poslužila je Hejdeko i Megumi čajem u
jednom od salona na prvom spratu, dok je Alma, ne shvatajući šta se
događa ali svesna važnosti trenutka, krenula za muškarcima skrivajući se
među senkama drveća, noseći korpu s mačkom u naručju. Spuštali su se
niz brdo kroz baštenske leje, osvetljavajući put parafinskim lampama, do
jednog mesta naspram mora, gde su iskopali rupu. Napred je išao Takao
s mačem u rukama, uvijenim u belu svilu, a za njim njegov prvorođeni sin
Čarls, s metalnim koricama koje behu naručili da im se izradi kako bi ga
zaštitili; Džejms i Išimej išli su iza, a na kraju povorke Ajzak i Natanijel
Belasko. Takao, obliven suzama koje nije želeo da sakrije, molio se
dvadeset minuta, potom ubacio mač u korice koje je držao njegov stariji
sin i kleknuo na kolena, licem prema zemlji, dok su Čarls i Džejms spuštali
katanu u rupu, a Išimej je posipao šakama zemlje. Potom su zatrpali otvor
i poravnali zemlju lopatama. „Sutra ću zasaditi bele hrizanteme kako bih
označio mesto“, rekao je Ajzak Belasko glasom napuklim od navale
osećanja, pomažući Takaou da ustane.
Alma se nije usudila da otrči do Išimeja jer je naslutila da postoji
važan razlog za isključenje žena iz ceremonije. Sačekala je da se muškarci
vrate u kuću da bi ščepala Išimeja i odvukla ga u skriveni ugao. Dečak joj
je objasnio da neko vreme više neće dolaziti subotom niti bilo kojeg
drugog dana, možda nekoliko nedelja i meseci, kao i to da neće moći da
razgovaraju telefonom. „Zašto? Zašto?“ uzvikivala je Alma drmusajući ga,
ali Išimej nije mogao da joj odgovori. Ni on nije znao zašto moraju da odu
i kuda.

70
 Žuta pretnja

Fukudovi su zamandalili prozore i postavili katanac na vrata okrenuta

prema ulici. Bili su platili najam za celu godinu, uz kvotu namenjenu
kupovini kuće čim budu u mogućnosti da je prebace na Čarlsovo ime.
Poklonili su sve što nisu mogli ili želeli da prodaju, jer su im špekulanti
nudili dva ili tri dolara za stvari čija je vrednost bila dvadeset puta veća.
Imali su samo nekoliko dana da rasprodaju svu svoju imovinu, spakuju
po jedan kofer i sve što su bili u stanju da ponesu, i pojave se pred
autobusima srama. Morali su da ulaze dobrovoljno, u protivnom bi bili
uhapšeni pod optužbama za špijunažu i izdaju u ratnim okolnostima.
Pridružili su se stotinama drugih porodica, koje su se usporenim hodom,
odeveni u svoju najlepšu odeću, žene sa šeširima, muškarci sa kravatama,
deca u čizmama od lakirane kože, kretale prema Centru za civilnu
kontrolu, u koji behu pozvani. Predavali su se jer nisu imali drugog izbora
i zato što su na taj način pokazivali lojalnost Sjedinjenim Državama i
osudu prema napadu Japana. Bio je to njihov doprinos ratnim naporima,
kako su govorili poglavari japanskih zajednica, i retko ko je podizao glas
da im se suprotstavi ili protivreči. Fukudovima je zapao logor Topaz, u
pustinjskoj oblasti Jute, ali to neće saznati sve do septembra; šest meseci
će provesti čekajući na hipodromu.
Isei, naviknuti na uzdržanost, poslušali su naređenja bez pogovora, ali
nisu uspeli da spreče da se pojedini mladići druge generacije, Nisei,
otvoreno pobune; njih su odvojili od njihovih porodica i poslali u Tule,
najstroži koncentracioni logor, gde će ratne godine preživljavati kao ratni
zločinci. Duž ulica, belci su posmatrali potresnu povorku ljudi koje su
poznavali: vlasnike prodavnica u kojima su vršili svakodnevne nabavke,
ribolovce, baštovane i stolare s kojima su se družili, školske drugove svoje
dece, susede. Većina je posmatrala prizor u mučnoj tišini, ali su se mogle

71
čuti uvrede na rasnoj osnovi i zlonamerne poruge. Dve trećine proteranih
tih dana rođeni su u zemlji, bili su američki državljani. Japanci su satima
čekali u dugačkim redovima pred stolovima agenata, koji su ih upisivali
i davali im oznake s identifikacionim brojem da ih okače oko
vrata, obeležavajući na isti način i njihov prtljag. Grupa kvekera, koji su
se protivili svim tim merama smatrajući ih rasističkim i antihrišćanskim,
delili su im vodu, sendviče i voće.
Takao Fukuda već beše počeo da se penje u autobus sa svojom
porodicom kad je stigao Ajzak Belasko, držeći Almu za ruku. Poslužio se
svojim autoritetom kako bi zastrašio agente i vojnike koji su želeli da ga
uhapse. Bio je vidno uznemiren, jer nije mogao da ne uporedi ono što se
događalo na nekoliko blokova od njegove kuće sa onim što se verovatno
dogodilo njegovom pašenogu i svastici u Varšavi. Progurao se kroz masu
kako bi snažno zagrlio svog prijatelja i dao mu koverat s novcem, koji je
Takao bezuspešno pokušao da odbije, dok se Alma opraštala od Išimeja.
„Piši mi, piši mi“, bilo je poslednje što su deca rekla jedno drugom pre
nego što je tužna kolona autobusa krenula na put.
Nakon putovanja koje im se učinilo predugim, iako je trajalo malo
duže od sat vremena, Fukudovi su stigli na hipodrom Tanforan, u gradu
San Bruno. Vlasti su ogradile prostor bodljikavom žicom, na brzinu
uredile štale i izgradile barake za smeštaj osam hiljada ljudi. Naredba o
proterivanju doneta je toliko brzo da nije bilo vremena da se prostor uredi
i logor opremi svim potrepštinama. Utihnuli su motori autobusa i
zatvorenici su počeli da izlaze, noseći decu i prtljag, pomažući dekama i
bakama. Kretali su se ćuteći, u tesnim grupama, oklevajući, ne razumejući
povike iz preglasnih zvučnika. Kiša beše pretvorila zemlju u kaljugu,
natapajući ljude i prtljag.
Nekolicina naoružanih stražara razdvojila je muškarce i žene zbog
lekarskih pregleda. Kasnije su vakcinisani protiv tifusa i malih boginja.
Sledećih nekoliko sati, Fukudovi su pokušavali da pronađu svoje stvari
među gomilama razbacanog prtljaga i smestili se u praznu štalu koju im
behu dodelili. Paučina je visila s tavanice, bilo je bubašvaba, pacova, i šaka
prašine i slame na podu; životinjski miris širio se vazduhom, pomešan sa
kreozotom kojim su pokušali da izvrše dezinfekciju. Svako je dobio po

72
krevet, vreću i dva vojnička ćebeta. Takao, ošamućen od umora i ponižen
do najdubljeg kutka duše, seo je na pod nalaktivši se na kolena i s glavom
među rukama. Hejdeko je skinula šešir i cipele, natukla japanke, zavrnula
rukave i počela da izvlači najbolje moguće iz nesreće. Deci nije ostavila
vremena za kuknjavu; prvo ih je naterala da rasklope poljske krevete i da
počiste pod, potom je poslala Čarlsa i Džejmsa da prikupe komade
dasaka i motki koje beše primetila prilikom dolaska, ostatke
improvizovane konstrukcije, kako bi napravili police na koje će poređati
svoje malobrojno kuhinjsko posuđe i pribor koji behu uspeli da ponesu sa
sobom. Megumi i Išimeja je zadužila da napune vreće slamom i
naprave jastuke prema dobijenim instrukcijama, a ona otišla da obiđe
objekte, upozna ostale žene i odmeri logorske čuvare i policajce, zbunjene
koliko i zatvorenici pod njihovom nadležnošću, pitajući se koliko dugo će
tamo morati da ostanu. Jedini očigledni neprijatelji koje je Hejdeko otkrila
prilikom svog prvog obilaska bili su korejski prevodioci, koji su se prema
prognanicima ponašali odvratno, a dodvorno prema američkim
policajcima. Utvrdila je da nema dovoljno toaleta i tuševa i da ne postoje
vrata; bila su četiri tuša za žene i nije bilo tople vode za sve. Ukinuto je
pravo na privatnost. Ali pretpostavila je da neće gladovati, jer je primetila
kamione s namirnicama i saznala da u trpezarijama služe tri obroka
dnevno, počev od tog popodneva.
Večera se sastojala od krompira, kobasica i hleba, ali su kobasice
nestale pre nego što su Fukudovi došli na red. „Biće ih malo
kasnije“, šapnuo im je jedan od Japanaca koji je posluživao. Hejdeko i
Megumi su sačekale da se trpezarija isprazni i dobile konzerve
usoljene govedine i još krompira, koje su odnele u sobičak svoje porodice.
Te noći, Hejdeko je počela da u glavi sastavlja spisak koraka koje
treba preduzeti kako bi boravak na hipodromu bio što podnošljiviji.
Na spisku su se na prvom mestu našli dijeta, a na poslednjem, u
zagradi, jer je iskreno sumnjala da će to uspeti da postigne, promeniti
prevodioce. Cele noći nije oka sklopila, a sa prvim zrakom sunca koji se
probio kroz rešetke štale prodrmala je svog muža, koji takođe nije spavao
već samo nepomično ležao. „Ovde mora mnogo toga da se uradi, Takao.

73
Potrebni su nam predstavnici za pregovore s vlastima. Obuci jaknu i idi
da okupiš muškarce.“
Problemi su počeli odmah u Tanforanu, ali pre isteka sedmice
prognanici su se organizovali, demokratskim glasanjem izabrali svoje
predstavnike, među kojima se nalazila i Hejdeko Fukuda, jedina žena,
popisali odrasle po zanimanjima i umećima – učitelji, poljoprivrednici,
stolari, kovači, računovođe, lekari... – osnovali školu bez olovaka i
svesaka, i uvrstili u raspored sport i ostale aktivnosti kako bi uposlili
mlade, koji su se grizli od muke i dosade. Danonoćno se stajalo u
redovima, u redu se čekalo za sve: za tuširanje, za bolnicu, za praonicu, za
verske službe, poštu i tri smene u trpezariji; trebalo je mnogo strpljenja da
se izbegnu koškanja i tuče. Postojao je policijski čas, spiskovi ljudi
proveravani su dvaput dnevno i bilo je zabranjeno korišćenje japanskog
jezika, što je za Iseije bilo nepojmljivo. Da bi sprečili uplitanje čuvara,
zarobljenici su se sami organizovali za održavanje reda i kontrolisanje
izgrednika, ali niko nije mogao da spreči glasine koje bi se širile kao požar
i neretko izazivale paniku. Ljudi su se trudili da održe učtivost kako bi
nemaština, promiskuitet i poniženje bili što podnošljiviji.
Šest meseci kasnije, jedanaestog septembra, počelo je preseljavanje
zarobljenika vozovima. Niko nije znao kuda odlaze. Nakon jednog dana i
dve noći u trošnim i zagušljivim vozovima, s manjkom klozeta, bez
noćnog osvetljenja, prolazeći kroz puste predele koje nisu uspevali da
prepoznaju i za koje su neki putnici mislili da je Meksiko, zaustavili su se
na stanici u Delti, u Juti. Odande su kamionima i autobusima produžili
do Topaza, Pustinjskog Bisera, kako behu nazvali koncentracioni logor,
verovatno bez prizvuka ironije. Prognanici su bili polumrtvi od umora,
prljavi i uzdrhtali, ali nisu bili ni gladni ni žedni, jer su im podelili
sendviče, a u svakom vagonu je postojao kanister sa sokom od narandže.
Topaz, na skoro hiljadu četiristo metara nadmorske visine, bio je
zastrašujući grad sa istovetnim malim građevinama,
poput improvizovane vojne baze, ograđen bodljikavom žicom, s
visokim stražarskim tornjevima i naoružanim vojnicima, u jalovom i
pustom kraju šibanom vetrom, sa udarima uskovitlane prašine.
Ostali koncentracioni logori za Japance, na zapadu zemlje, bili su slični i

74
uvek smešteni u pustinjskim zonama, da bi se obeshrabrio svaki pokušaj
bekstva. Nije se moglo videti drvo, ni žbun, nikakvo zeleno u blizini. Samo
redovi mračnih kasarni što su se pružale prema horizontu koliko je
dosezao pogled. Porodice su se držale zajedno, ne ispuštajući jedni
drugima ruke, da se ne bi izgubili u svem onom metežu. Svi su morali da
koriste klozete i nikad nisu znali gde se oni nalaze. Čuvarima je trebalo po
nekoliko sati da organizuju ljude, jer ni oni sami nisu razumeli instrukcije,
ali su naposletku rasporedili smeštaj.
Fukudovi, uprkos prašini koja je zamagljivala vazduh i otežavala
disanje, pronađoše svoj smeštaj. Svaka baraka je bila podeljena na šest
celina od četiri sa sedam kvadratnih metara, po jedna za svaku porodicu,
odvojene tankim pregradama od ter papira; bilo je dvanaest baraka u
bloku, četrdeset dva bloka ukupno, od kojih je svaki imao trpezariju,
praonicu, tuševe i klozete. Logor se nalazio na ogromnom zemljištu, ali je
osam hiljada proteranih živelo na manje od dva kilometra kvadratna.
Ubrzo su zatvorenici otkrili da temperatura oscilira između paklenih
letnjih vrućina i nekoliko stepeni ispod nule tokom zime. Leti su, osim
nepodnošljive vrućine, morali da trpe neprekidne nalete komaraca i
olujne prašine, od koje bi se zamračilo nebo, a u plućima osećao vatreni
dah. Vetar je podjednako duvao u svako doba godine, donoseći smrad
fekalnih voda koje su obrazovale močvaru na kilometar udaljenosti od
logora.

Kao što to behu učinili na hipodromu u Tanforanu, Japanci su se brzo

organizovali i u Topazu. Za samo nekoliko sedmica osnovane su škole,
dečji vrtići, sportski centri, kao i jedne novine. Od komada drveta,
kamenja i građevinskih ostataka stvarali su prava mala umetnička dela:
pravili su bižuteriju od fosilizovanih školjki i breskvinih koštica, krpene
lutke, igračke od štapa i kanapa. Napravili su biblioteku od doniranih
knjiga, stvorili pozorišne trupe i muzičke sastave. Išimej je ubedio oca da
bi mogli da zasade biljke u sanducima, uprkos nemilosrdnoj klimi i
alkalnom zemljištu. Takao se zainteresovao i ubrzo su svi sledili njihov
primer. Mnogi Isei su odlučili da naprave dekorativnu baštu i iskopali
rupu, napunili je vodom i dobili ribnjak za dečju razonodu. Išimej je

75
svojim magičnim prstima napravio jedrilicu od drveta koju je pustio da
plovi u ribnjaku, i za manje od četiri dana pojavilo se tuce plutajućih
brodića. Za kuhinje u svakom sektoru bili su zaduženi logoraši, koji su
pravili čuda od suve hrane i jela iz konzervi, donetih iz obližnjih naselja,
a kasnije i sa povrćem koje je naredne godine rodilo, zalivajući žbunove
kašikama. Nisu bili naviknuti na korišćenje masti i šećera i mnogi su se
porazboljevali, kako je Hejdeko i predvidela. Redovi za klozet protezali su
se nekoliko blokova; bilo je toliko hitno i mučno da više niko nije čekao
noćnu tamu da bi zabašurio nedostatak privatnosti. Klozeti su bili
zatrpani izmetom hiljada bolesnika, a elementarna bolnica, u kojoj su
radili belci i japanski lekari i medicinske sestre, radila je kao na traci.
Kada je ponestalo komada drva za pravljenje nameštaja, a zaduženja
bila podeljena onima što su se izjedali od nestrpljenja, većina prognanika
je utonula u dosadu. Dani su se otezali u nedogled u tom gradu košmara,
na koji su iz neposredne blizine motrili stražari dosađujući se na
tornjevima, a iz daljine veličanstvene planine Jute, svaki dan je bio isti,
ništa da se radi, samo redovi i još redova, iščekivanje pošte, ubijanje
vremena kartaškim igrama, izmišljanje mravljih radova, ponavljanje istih
razgovora, koji su gubili smisao od izlizanih reči. Običaji predaka polako
su nestajali, očevi i dedovi su posmatrali kako im se urušava autoritet,
bračni parovi su bili zarobljeni u zajednički život bez intimnosti i porodice
su počele da se osipaju. Čak više nisu uspevali ni da se okupe za
zajedničkim stolom, jelo se stihijski u zajedničkim trpezarijama. Ma
koliko da je Takao insistirao da Fukudovi sednu zajedno, njegova deca su
to više volela da rade sa svojim vršnjacima i bilo je teško zadržati Megumi,
koja beše postala prava lepotica rumenih obraza i blistavih očiju. Tragovi
očaja nisu se primećivali samo na deci, koja su se kretala u gomili,
okupirana sitnim nestašlucima i izmišljenim pustolovinama, ponašajući
se kao da su na raspustu.
Ubrzo je nastupila zima. Kad je počeo da pada sneg, svakoj porodici
je dodeljena po jedna peć na ugalj, koja se pretvorila u centar društvenog
života, i podeljena je otpisana vojna odeća. Te zelene uniforme, izbledele
i glomazne, bile su deprimirajuće koliko i zaleđeni predeli i crne kasarne.
Žene su počele da prave papirno cveće za svoja ognjišta. Noću nije bilo

76
načina da se pobedi vetar, koji je sa sobom donosio komadiće leda, uvlačio
se zviždeći kroz rešetke baraka i podizao krovove. Fukudovi su, kao i svi
ostali, spavali sa svim komadima odeće na sebi, uvijeni u oba ćebeta koja
su im dodelili i grleći se u poljskim krevetima kako bi sačuvali toplotu i
pronašli utehu. Nekoliko meseci kasnije, tokom leta, spavali su
skoro potpuno nagi i budili se prekriveni peskom boje pepela, sitnim
kao prah. Ali bili su srećni jer su ostali zajedno. Druge porodice su
bile razdvojene; prvo su odveli muškarce u izmešten logor, kako su
ga nazivali, a kasnije su na red došle žene i deca za preseljenje u drugi; u
pojedinim slučajevima, trebalo je da prođe dve ili tri godine da bi se
ponovo sastali.
Prepiska između Alme i Išimeja odvijala se teško od samog početka.
Pisma su putovala nedeljama, ne zbog propusta pošte već zbog kašnjenja
zvaničnika u Topazu, koji nikako nisu uspevali da pročitaju na stotine
pisama što su im se svakodnevno gomilala na stolovima. Almina pisma,
čiji sadržaj nije mogao da ugrozi bezbednost Sjedinjenih Država, prolazila
su netaknuta, ali su zato Išimejeva podvrgavana takvim sakaćenjima
cenzure da je ona morala da odgoneta značenje rečenica između
zacrnjenih delova precrtanih crnim mastilom. Opisi baraka, hrane,
klozeta, ophođenja stražara, pa čak i klime izazivali su sumnju. Po savetu
ostalih, iskusnijih u umeću varanja, Išimej je začinjavao svoja pisma
pohvalama Amerikanaca i patriotskim pokličima, dok mu se ta taktika
nije smučila pa ju je napustio. A onda se odlučio za crtanje. Bilo mu je
neobično teško da nauči da čita i piše, s deset godina još ne beše savladao
sva slova, koja su mu se brkala ne prateći ortografiju, ali je zato oduvek
imao oštro oko i laku ruku za crtanje. Njegove ilustracije prolazile su
cenzuru bez ikakvih poteškoća, i na taj način je Alma saznavala sve
pojedinosti iz njegovog života u Topazu kao da ih je gledala
na fotografijama.

77
 3. decembra 1986.

Juče smo pričali o Topazu i nisam ti pomenuo ono najvažnije, Alma:

nije sve bilo toliko strašno. Pravili smo zabave, sportske događaje, bavili se
umetnošću. Jeli smo ćurku za Dan zahvalnosti, kitili barake za Božić.
Spolja su nam slali pakete sa slatkišima, igračkama i knjigama. Moja
majka je neprekidno pravila planove, svi su je poštovali, čak i belci. Megumi
je bila zaljubljena i presrećna svojim radom u bolnici. Ja sam slikao, sadio
u bašti, popravljao pokvarene stvari. Časovi su bili toliko kratki i laki da
sam čak i ja uspevao da dobijam dobre ocene. Igrao sam se skoro po ceo
dan; bilo je mnogo dece i na stotine pasa bez vlasnika, svi nalik jedan
drugom, kratkih šapa i oštre dlake. Najviše su patili moj otac i Džejms.
Nakon rata, ljudi iz logora su se raspršili po celoj zemlji. Mladi su se
osamostalili, završio se onaj život u izolaciji loše imitacije
Japana. Asimilirali smo se sa Amerikom.
Mislim na tebe. Kad se budemo videli, skuvaću ti čaj i razgovaraćemo.

Iši

78
 Irina, Alma i Leni

Dve žene su ručale u restoranu Nejmana Markusa, na trgu Junion, na

zlatastoj svetlosti stare kupole s vitražima, gde su prvenstveno odlazile
zbog popovers, mekog, sunđerastog i laganog hleba koji su služili sveže
izvađenog iz peći, i roze šampanjca, koji je Alma volela. Irina je pila
limunadu i nazdravljale su lepom životu. U sebi, da ne bi uvredila Almu,
Irina je nazdravila i za novac Belaskovih, koji joj je omogućavao takav
luksuz, luksuz tog i sličnih trenutaka, s tihom muzikom, među elegantnim
gostima, visokim manekenkama što su defilovale u odeći slavnih
dizajnera da bi privukle kupce, i dodvornih konobara sa zelenim
kravatama. Bio je to otmen svet, sušta suprotnost njenom selu u
Moldaviji, siromaštvu u detinjstvu i strahotama njene mladosti. Jele su
staloženo, uživajući u tipičnim azijatskim jelima i naručujući nove porcije
popovers-a. Uz drugu čašu šampanjca, Almina sećanja su uskrsnula;
ovoga puta ponovo je pričala o Natanijelu, svom suprugu, koji je bio
prisutan u mnogim njenim pričama; pune tri decenije uspevala je da
sačuva živo sećanje na njega. Set jedva da se sećao tog svog dede kao
beskrvnog skeleta zažarenih očiju, utonulog u perjane jastuke. Bilo mu je
samo četiri godine kad je definitivno zgasnuo izmučen pogled njegovog
dede, ali nikad nije zaboravio miris lekova i isparenja od eukaliptusa
u njegovoj sobi. Alma je ispričala Irini da je Natanijel bio dobrodušan na
svog oca, Ajzaka Belaska, i da je ona, nakon što je umro, među njegovim
papirima pronašla na stotine zastarelih dugovanja za pozajmice koje
nikad nije uspeo da naplati i preciznim instrukcijama o praštanju
mnogobrojnim dužnicima. Ona nije bila spremna da preuzme na sebe
predmete koje je on zanemario tokom svoje teške bolesti.
– Nikad u životu nisam morala da razmišljam o novcu. Neobično, zar
ne?

79
 – Imali ste sreće. Skoro svi koje poznajem brinu se oko novca. Stanari
Kuće Lark žive vrlo skromno, neki ni lekove ne mogu da kupe.
– Zar nemaju zdravstveno osiguranje? – upita Alma začuđeno.
– Osiguranje pokriva samo jedan deo, ne sve. Ako im porodica ne
pomaže, gospodin Vogt mora da pribegne posebnim fondovima Kuće
Lark.
– Porazgovaraću s njim. Zašto mi to ranije nisi rekla, Irina?
– Vi ne možete da rešite sve slučajeve, Alma.
– Ne, ali Fondacija Belasko može da se pobrine za park Kuće Lark.
Vogt bi uštedeo gomilu novca koji bi onda mogao da upotrebi za pomoć
najugroženijim stanarima.
– Gospodin Vogt će vam se baciti u zagrljaj kad mu to
budete predložili, Alma.
– Kakva strahota! Nadam se da neće.
– Nastavite da mi pričate. Šta ste uradili kada vam je umro suprug?
– Samo što se nisam ugušila u papirima kad sam se setila Larija. Moj
sin je živeo mudro u senci i postao razborit i odgovoran gospodin a da to
niko nije ni primetio.
Lari Belasko se oženio mlad, na brzinu i bez slavlja, zbog očeve bolesti
ali i zato što je Doris, njegova devojka, bila u poodmakloj trudnoći. Alma
je priznala da je u to vreme bila posvećena nezi svog muža i jedva da je
imala vremena da bolje upozna svoju snaju, iako su živeli pod istim
krovom, ali ju je mnogo volela jer je, osim mnogobrojnih vrlina, obožavala
Larija i bila majka Seta, tog nestašnog dečaka koji se kretao poskakujući
kao kengur i rasterujući tugu iz kuće, i Polin, povučene devojčice, koja se
sama zabavljala i ponašala se kao da joj ništa ne treba.
– Kao što nikada nisam morala da brinem o novcu, isto tako sam bila
oslobođena i gnjavaže oko kućnih poslova. Moja svekrva je vodila računa
o kući u Si Klifu dok nije izdahnula, uprkos svom slepilu, a kasnije smo
imali kućepazitelja. Ličio je na karikaturu onih likova iz engleskih filmova.
Tip je bio toliko nadmen da smo mi u porodici uvek sumnjali da nam se
podsmeva.

80
 Ispričala joj je da je kućepazitelj jedanaest godina radio u Si Klifu i da
je otišao kada se Doris usudila da mu deli savete o njegovom poslu. „Ona
ili ja“, uslovio je čovek Natanijela, koji tada više nije ustajao iz kreveta i
nije imao dovoljno snage da se bakće s takvim problemima, ali on je
zapošljavao radnike. Suočen s takvim ultimatumom, Natanijel je izabrao
svoju novopečenu snaju koja se, uprkos mladosti i sedmomesečnoj
trudnoći, pokazala kao odlična domaćica. U Lilijanino vreme kuća je
održavana s mnogo ljubavi i improvizacije, a sa kućepaziteljom su jedine
primetne promene bile kašnjenje s posluživanjem svakog obroka na stolu
i namršteno lice kuvara, koji nije mogao da ga podnese. Pod Dorisinom
strogom palicom, pretvorila se u primer besprekornosti, gde se niko nije
osećao naročito prijatno. Irina je već videla rezultat njene
efikasnosti: kuhinja je sterilna kao laboratorija, u salone ne ulaze deca,
ormani mirišu na lavandu, čaršavi se štirkaju, svakodnevna jela se
sastoje od fantastičnih obroka u malim porcijama, a bukete cveća
jednom nedeljno menja profesionalna cvećarka, ali oni kući ne daju
raskošan ton, već nameću uzvišenost pogrebnih svečanosti. Jedino što
je čarobni štapić glave porodice uspeo da ispoštuje jeste prazna
soba Alme, prema kojoj Doris oseća izuzetno strahopoštovanje.
– Kad se Natanijel razboleo, Lari je stao na čelo advokatske kancelarije
Belaskovih – nastavi Alma. – Od početka je u tome bio odličan. A kad je
Natanijel umro, mogla sam da mu poverim vođenje porodičnih finansija
i da se posvetim oživljavanju Fondacije Belasko, koja je bila potpuno
zamrla. Javni parkovi su se polako sušili, prepuni đubreta, rupa i
upotrebljenih kondoma. Tamo su se bili naselili prosjaci, sa svojim
kolicima krcatim prljavim zavežljajima i njihovim kartonskim kućama.
Ne znam ništa o biljkama, ali sam se baštovanstvu posvetila iz ljubavi
prema svom svekru i suprugu. Zbog njih je to bila sveta misija.
– Izgleda da su svi muškarci u vašoj porodici imali dobro srce, Alma.
Malo je takvih ljudi na ovome svetu.
– Ima mnogo dobrih ljudi, Irina, ali ne dolaze do izražaja. Loši zato
prave silnu buku, zato su uočljiviji. Ti ne poznaješ dobro Larija, ali ako ti
ikad išta zatreba a ja ne budem u blizini, slobodno se obrati njemu. Moj
sin je divan čovek i neće te izneveriti.

81
 – Izuzetno je ozbiljan, ne verujem da bih se usudila da mu dosađujem.
– Oduvek je bio ozbiljan. Sa dvadeset godina je delovao kao da mu je
pedeset, ali se zamrznuo u tim godinama i svejedno ostario. Obrati pažnju
kako na svim fotografijama ima isti zabrinut izraz lica i pognuta ramena.

Hans Vogt je uspostavio jednostavan sistem da stanari Kuće Lark

ocenjuju rad osoblja i čudilo ga je što je Irina uvek dobijala dobre ocene.
Pretpostavljao je da se njena tajna sastoji u slušanju jedne te iste priče po
hiljadu puta kao da je čuje prvi put, onih priča koje starci ponavljaju kako
bi doterali prošlost i stvorili prihvatljivu sliku sebe samih, brišući grižu
savesti i ističući svoje stvarne ili izmišljene vrline. Niko ne želi da okonča
život s ružnom prošlošću. Ali Irinina formula bila je daleko složenija; za
nju je svako staro lice u Kući Lark bilo replika njenih bake i dede, Kostee
i Petrute, koje je prizivala noću pre nego što bi zaspala, moleći ih da budu
kraj nje u mraku, baš kao što su to činili u njenom detinjstvu. Odrasla je s
njima, obrađujući komad nezahvalne zemlje u jednom udaljenom selu u
Moldaviji, do kojeg nisu dopirale svetlosti napretka. Veći deo stanovništva
i dalje je živeo od poljskih radova i nastavljao da obrađuje zemlju kao što
su to činili njihovi preci čitav vek ranije. Irina je imala dve godine kada je
srušen Berlinski zid 1989. godine i četiri kada se konačno raspao Sovjetski
savez i njena zemlja postala nezavisna republika, dva događaja koja njoj
nisu značila ništa, ali zbog kojih su njeni baka i deda jadikovali u horu sa
susedima. Svi su se saglasili u mišljenju da je u vreme komunizma
siromaštvo bilo identično, ali da je bilo hrane i sigurnosti, dok im je
nezavisnost donela samo propast i nebrigu. Oni koji su mogli da odu
daleko to su i učinili, među njima i Radmila, Irinina majka, a ostali su
samo starci i deca koju roditelji nisu mogli da povedu sa sobom. Irina se
sećala svojih bake i dede iskrivljenih od rada u polju i gajenja krompira,
izboranih od avgustovskog sunca i januarskog mraza, umornih i
iznemoglih, s malo snage i nimalo nade. Zaključila je da je zemlja kobna
po zdravlje. Ona je bila razlog zbog kojeg su njeni baka i deka nastavljali
da se bore, ona je bila njihova jedina radost, ne računajući crno vino koje
se spravljalo u kući, opor napitak nalik na razblaženo mastilo, pomoću
koga su nakratko uspevali da zaborave na samoću i dosadu.

82
 Ujutru, pre nego što bi krenula pešice u školu, Irina bi donosila kofe
vode iz bunara, a uveče, pre supe i hleba za večeru, cepala bi drva za ogrev.
Bila je teška pedeset kilograma u zimskoj odeći i čizmama, ali je bila
snažna kao vojnik i mogla je da podigne Keti, svoju omiljenu stanarku,
kao da je novorođenče, i prebaci je iz invalidskih kolica na fotelju ili u
krevet. Za njene mišiće bile su zaslužne kofe vode i sekira, a sreću što je
živa dugovala je svetoj Paraskevi, zaštitnici Moldavije, posrednici između
zemlje i blagoslovenih bića sa neba. U noćima svog detinjstva, s bakom i
dekom se na kolenima molila pred ikonom svetice; molili su da krompir
rodi i kokoške ostanu zdrave, molili se tražeći da ih zaštiti od zlikovaca i
vojnika, molili za svoju krhku republiku i za Radmilu. Devojčici je svetica
sa plavim plaštom, zlatnim oreolom i krstom u ruci delovala mnogo više
kao ljudsko biće nego silueta njene majke na jednoj izbledeloj fotografiji.
Irini ona nije nedostajala, ali se zabavljala zamišljajući kako će se Radmila
jednog dana vratiti s torbom punom poklona. Ništa o njoj nije saznala do
svoje osme godine, kad su baka i deka dobili nešto novca od ćerke iz
tuđine, i mudro ga potrošili, da ne bi izazivali zavist. Irina se osetila
izigranom, jer joj majka ne beše poslala ništa posebno, čak ni jedno malo
pisamce; u koverti se nalazio samo novac i nekoliko fotografija nepoznate
žene izblajhane kose i grubog izraza lica, nimalo nalik na devojku sa
fotografije koju su baka i deka držali pored ikone svete Paraskeve. Zatim
su nastavile da stižu pošiljke s novcem dva ili tri puta godišnje, koje su
baki i deki donekle ublažavale bedu i siromaštvo.
Radmilina drama nije se mnogo razlikovala od drame hiljada drugih
devojaka iz Moldavije. Zatrudnela je sa šesnaest godina s jednim ruskim
vojnikom koji je tu bio u prolazu sa svojim pukom i o kojem kasnije više
ništa nije saznala, rodila Irinu, jer su joj propali pokušaji da abortira, i čim
joj se ukazala prilika, pobegla je daleko. Nekoliko godina kasnije, da bi je
upozorila na opasnosti u svetu, Radmila će ispričati svojoj ćerki
pojedinosti svojih putešestvija, s čašom vodke u ruci i druge dve između
leđa i grudi.
Jednoga dana, u selo je došla neka žena iz grada da pokupi devojke
koje bi volele da rade kao konobarice u stranoj zemlji. Ponudila je Radmili
sjajnu priliku koja se nudi samo jednom u životu: pasoš i kartu, lak posao

83
i dobru zaradu. Uveravala ju je da će samo od napojnica za manje od tri
godine uspeti da uštedi dovoljno da sebi kupi kuću. Ne obazirući se na
očajničke molbe i upozorenja svojih roditelja, Radmila je s prostitutkom
sela u voz, i ne sanjajući da će završiti u kandžama turskih siledžija u
jednom bordelu u Aksaraju, u Istanbulu. Dve godine su je držali zatočenu
i morala je da opslužuje između trideset i četrdeset muškaraca dnevno
kako bi isplatila dug za kartu koji se nikako nije smanjivao, jer su joj
naplaćivali smeštaj, hranu, tuširanje i kondome. Devojke koje su se
odupirale bile su obeležene batinama i noževima, spaljene ili su osvitale
mrtve na ulici. Pobeći bez novca i dokumenata bilo je takoreći
nemoguće, živele su u ropstvu, ne poznajući jezik, kvart, a još manje grad;
ako bi i uspele da izbegnu makroe, naletele bi na policajce, koji su takođe
bili stalne mušterije, i njih su morale da zadovoljavaju besplatno. „Jedna
devojka je skočila kroz prozor s trećeg sprata i ostala dopola paralizovana,
ali je to nije oslobodilo daljeg rada“, ispričala je Radmila Irini onim
melodramatičnim i poučnim tonom koji je koristila kad god bi se dotakla
tog bednog perioda svog života. „Pošto nije mogla da kontroliše sfinkter i
cela bi se umazala, muškarci su je koristili upola cene. Druga je ostala
trudna i pružala je usluge ležeći na dušeku s otvorom u sredini da bi
unutra smestila stomak; u njenom slučaju mušterije su plaćale više, jer
opštenje sa trudnom ženom leči gonoreju, tako se verovalo. Kad bi makroi
poželeli nova lica, prodali bi nas drugim bordelima, i tako smo se
srozavale sve više dok ne bismo dotakle samo dno pakla. Mene je spasla
vatra i jedan muškarac koji se sažalio na mene. Jedne noći je buknuo
požar, koji se proširio zahvativši mnoge kuće u četvrti. Došli su novinari
s kamerama, tako da policajci nisu mogli da se prave blesavi; pohapsili su
nas devojke koje smo drhtale na ulici i nijednog prokletog makroa, kao ni
mušteriju. Pojavile smo se u vestima, proglasili su nas grešnicama i
kurvama; mi smo bile okrivljene za sve one svinjarije iz Aksaraja. Hteli su
da nas deportuju, ali je meni jedan policajac kojeg sam
poznavala pomogao da pobegnem i nabavio mi pasoš.“ Nakon niza
poteškoća, Radmila je stigla u Italiju, gde je radila čisteći kancelarije, a
kasnije kao radnica u jednoj fabrici. Bila je bolesna od bubrega, propala
od lošeg života, droge i alkohola, ali je još bila mlada i imala istu

84
onu blistavu mladalačku kožu kao nekada i koju će naslediti njena
ćerka. Jedan američki tehničar se zaljubio u nju, venčali su se i on ju je
odveo u Teksas, gde će svojevremeno završiti i njena ćerka.
Poslednji put kada je Irina videla svoju baku i dedu, onog jutra 1999.
godine kada su je ispratili na voz za Čisinau, prvu etapu dugog putovanja
do Teksasa, Kostea je imao šezdeset dve godine, a Petruta godinu dana
manje. Bili su mnogo oronuliji od bilo kojeg gosta od devedeset ili više
godina u Kući Lark, koji su starili postepeno, dostojanstveno i s
kompletnim zubima, sopstvenim ili veštačkim, ali je Irina ustanovila da je
proces identičan: svi se korak po korak kreću prema kraju, neki brže neki
sporije, usput gubeći sve. Ništa se ne može poneti na onaj svet. Nekoliko
meseci kasnije, Petruti je klonula glava nad tanjirom krompira s lukom
koji tek što bese poslužila i više se nije probudila. Kostea je s njom živeo
četrdeset godina i došao je do zaključka da nema svrhe da nastavi sâm.
Obesio se o gredu u ambaru, gde su ga tri dana kasnije pronašli susedi,
privučeni lavežom njegovog psa i blejanjem koze, koja nije bila izmužena.
Irina je za to saznala mnogo godina kasnije od sudije Maloletničkog suda
u Dalasu. Ali ona o tome nije pričala.

Početkom jeseni, Leni Bil se uselio u jedan od nezavisnih apartmana Kuće

Lark. Novi gost stigao je u društvu Sofije, belog psa sa crnom flekom na
oku, koja joj je davala gusarski izgled. Njegov dolazak je bio nezaboravan
događaj, jer nijedan od malobrojnih muškaraca nije mogao da se poredi s
njim. Neki su živeli u paru, drugi su bili u pelenama na trećem nivou, u
predvorju Raja, a retki slobodni udovci uglavnom nisu bili zanimljivi
nijednoj ženi. Leni Bil je imao osamdeset godina, ali mu niko nije davao
više od sedamdeset; bio je najpoželjniji primerak viđen tamo u poslednjih
nekoliko decenija, s njegovom sivom kosom, dovoljno dugačkom da veže
rep na potiljku, njegovim nestvarno plavim očima i mladalačkim stilom
oblačenja, u izgužvanim lanenim pantalonama i platnenim cipelama
bez čarapa. Umalo da izazove tuču među gospođama; sav onaj prostor bio
je ispunjen njime, kao da su ubacili tigra u onu žensku atmosferu prepunu
čežnje. Čak se i Hans Vogt, sa svojim bogatim iskustvom upravitelja, pitao
šta Leni Bil radi tamo. Stariji muškarci tako dobro očuvani kao on uvek

85
su mogli da nađu mlađu ženu – drugu ili treću suprugu – da se stara o
njima. Primio ga je sa oduševljenjem, uprkos razdirućim bolovima od
hemoroida, koji su ga i dalje mučili. Ketrin Houp je pokušavala da mu
olakša muke uz pomoć akupunkture u svojoj klinici za lečenje bolova, gde
je tri puta nedeljno dolazio jedan kineski lekar, ali je lečenje sporo
napredovalo. Direktor je procenio da će čak i najucveljenije žene, one koje
su po ceo dan sedele i zurile uprazno prisećajući se prošlosti pošto im je
sadašnjost izmicala ili prolazila toliko brzo da nisu uspevale da je
razumeju, živnuti zbog prisustva Lenija Bila. I bio je u pravu. Preko noći
su odnekud iskrsnule plave perike, biseri i nalakirani nokti, novitet među
tim gospođama sklonim budizmu i ekologiji, koje su prezirale sve
veštačko. „Avaj! Sada smo kao neka gerijatrijska ustanova iz Majamija“,
rekao je Keti. Pljuštale su opklade s nagađanjima čime se ranije bavio
pridošlica: glumac, modni dizajner, uvoznik orijentalnih
umetničkih predmeta, profesionalni teniser. Alma Belasko je okončala
dileme rekavši Irini, kako bi se priča pročula, da je Leni Bil bio zubar,
ali niko nije hteo da poveruje da je zarađivao za život rovareći po vilici.
Leni Bil i Alma Belasko poznavali su se već trideset godina. Kad su se
videli, zagrlili su se i dugo ostali tako usred recepcije, a kad su se
naposletku razdvojili, oboma su im oči bile pune suza. Irina nikada ranije
nije primetila da su Almu do te mere preplavila osećanja, i da nije bila
čvrsto ubeđena da postoji japanski ljubavnik, pomislila bi da je Leni
muškarac s kojim se ona tajno sastaje. Odmah je pozvala Seta da mu
ispriča novost.
– Prijatelj moje bake, kažeš? Nikad je nisam čuo da ga
pominje. Saznaću ja ko je on.
– Kako?
– Za to mi služe istražitelji.
Istražitelji Seta Belaska bili su dvojica rehabilitovanih razbojnika,
belac i crnac, obojica opakog izgleda, koji su bili zaduženi za prikupljanje
informacija o slučajevima pre njihovog konačnog iznošenja pred sud. Set
je to objasnio Irini kroz jedan nedavni slučaj. U pitanju je bio mornar koji
je tužio brodsku kompaniju zbog nesreće na radu nakon koje je ostao

86
paralizovan, kako je tvrdio, ali mu Set nije verovao. Njegovi razbojnici su
pozvali invalida u jedan klub na lošem glasu, napili ga i napravili snimak
kako pleše salsu s jednom iznajmljenom ženom. S jednim takvim
dokazom, Set je zapušio usta advokatu druge strane, postigli su dogovor i
poštedeli sebe mučnog sudskog procesa. Set je priznao Irini da je taj posao
s moralne tačke gledišta bio jedan od najčasnijih poslova njegovih
istražitelja; ostali su se mogli smatrati daleko prljavijima.
Dva dana kasnije, Set ju je pozvao telefonom da joj zakaže sastanak u
piceriji u koju su često odlazili, ali je Irina za vikend trebalo da okupa pet
pasa i osećala se nezamenljivom. Predložio joj je da tog puta odu u neki
otmeniji restoran; Alma mu beše ubacila u glavu bubicu belih stolnjaka.
„Ja plaćam“, reče joj. Set ju je pokupio motociklom i odvezao je
krivudajući kroz saobraćaj nedozvoljenom brzinom do jedne italijanske
četvrti, gde su stigli s kosama slepljenim od kaciga i nosevima iz kojih je
curila voda. Irina je shvatila da nije odevena dovoljno otmeno za jedno
takvo mesto – nikada nije ni bila – a nadmeni pogled maître to joj je i
potvrdio. Ugledavši cene u jelovniku umalo da se onesvesti.
– Bez brige, platiće moja kancelarija – umirivao ju je Set.
– Ovo će biti skuplje od jednih invalidskih kolica!
– Šta će tebi invalidska kolica?
– To sam rekla samo kao primer, Sete. U Kući Lark ima nekoliko
starica koje sebi ne mogu da priušte preko potrebna invalidska kolica.
– To je veoma tužno, Irina. Preporučujem ti ostrige s tartufama. I uz
to dobro belo vino, naravno.
– Ja bih koka-kolu.
– Uz ostrige mora da bude Šabli. Ovde ne služe koka-kolu.
– Onda kiselu vodu s kriškom limuna.
– Jesi li ti lečena alkoholičarka, Irina? Meni možeš da kažeš, ne moraš
da se stidiš, to je bolest, kao dijabetes.
– Nisam alkoholičarka, nego me od vina boli glava – odgovori Irina,
ne želeći da podeli s njim svoja najcrnja sećanja.
Pre glavnog jela poslužili su im kašiku nekakve crne pene, nalik na
zmajevu povraćku, ljubaznost šefa, koju ona sumnjičavo ubaci u usta dok

87
joj je Set objašnjavao da je Leni Bil neženja, bez dece, i da je specijalizovao
ortodonciju na Stomatološkoj klinici u Santa Barbari. Nema ničeg
neobičnog u njegovom životu, osim što je nekad bio veliki sportista i
nekoliko puta učestvovao u Ajronmenu, takmičenju u plivanju slobodnim
stilom, biciklizmu i trčanju, koji, iskreno, ne deluje nimalo prijatno. Set je
pomenuo njegovo ime svom ocu, kome se činilo da jeste bio Almin i
Natanijelov prijatelj, ali nije mogao da tvrdi; sećao se kao kroz maglu da
ga je video u Si Klifu dok je Natanijel ležao bolestan. Mnogi prisni
prijatelji prodefilovali su kroz kuću u Si Klifu da tokom tog perioda prave
društvo njegovom ocu i Leni Bil je možda bio jedan od njih, rekao je Lari.
U tom trenutku Set nije imao više nikakvih informacija o njemu, ali je zato
nešto saznao o Išimeju.
– Porodica Fukuda provela je tri i po godine u koncentracionom
logoru tokom Drugog svetskog rata – reče joj.
– Gde?
– U Topazu, usred pustinje u Juti.
Irina je dotad samo slušala priče o nemačkim koncentracionim
logorima u Evropi, ali ju je Set uputio u temu i pokazao joj fotograiju iz
Američko-japanskog nacionalnog muzeja. U tekstu ispod originalne
fotografije navodilo se da je u pitanju porodica Fukuda. Rekao joj je da je
svoju pomoćnicu zadužio da pronađe imena i godine rođenja svakog od
njih na spiskovima evakuisanih u Topazu.

88
 Zatvorenici

Tokom prve godine u Topazu, Išimej je Irini često slao crteže, ali su se oni
kasnije proredili jer cenzura nije uspevala da pregleda sve pa su bili
prinuđeni da ograniče prepisku evakuisanih. Ti crteži, koje je Alma
ljubomorno čuvala, bili su najbolji pokazatelj kako su Fukudovi živeli u
tom periodu: porodica stisnuta u malom prostoru barake; deca koja rade
domaće zadatke klečeći na podu sa klupama umesto stolova; redovi ljudi
ispred klozeta; muškarci koji igraju karte; žene koje peru veš u velikim
loncima. Fotoaparati su zatvorenicima bili oduzeti, a oni malobrojni koji
su uspeli da sakriju svoje nisu mogli da razviju negative. Bile su dozvoljene
samo zvanične fotografije, optimističke, koje su prikazivale humano
ophođenje i opušten i veseo ambijent u Topazu: deca koja igraju bejzbol,
mladi koji plešu u modernim ritmovima, svi uglas pevaju nacionalnu
himnu dok se ujutru podiže zastava, a ni u kom slučaju bodljikava žica,
stražarski tornjevi ili vojnici pod punom ratnom opremom. Međutim,
jedan od američkih vojnika beše se ponudio da fotografiše Fukudove.
Zvao se Bojd Anderson i bio je zaljubljen u Megumi, koju je prvi put video
u bolnici u kojoj je radila kao dobrovoljac, a on ležao oporavljajući se od
povrede ruke zadobijene prilikom otvaranja konzerve s mesnim
uštipcima.
Anderson je imao dvadeset tri godine, bio je visok i beo kao njegovi
preci iz Švedske, neiskvaren i ljubazan, jedan od retkih belaca koji je uspeo
da stekne poverenje prognanika. Imao je verenicu koja ga je nestrpljivo
čekala u Los Anđelesu, ali kad je ugledao Megumi u njenoj beloj uniformi,
srce mu je poskočilo. Ona mu je očistila ranu, lekar ju je zašio s devet
kopči, i potom mu je ona previla ruku stručno i precizno, ne gledajući ga
u lice, dok ju je Bojd Anderson posmatrao s takvom zadivljenošću da nije
ni osetio bol od celog tog zahvata. Od toga dana bio joj je neprekidno za

89
petama, čineći to veoma oprezno jer nije želeo da za takve stvari koristi
svoj uticaj i autoritet, ali ponajviše zato što je mešanje rasa bilo zabranjeno
za belce, a za Japance neprihvatljivo. Megumi, s njenim licem u obliku
meseca i prefinjenim kretanjem kroz svet i život, mogla je sebi da priušti
luksuz da bira među najpoželjnijim mladićima u Topazu, ali je osetila istu
nezakonitu privlačnost prema stražaru boreći se sa samim začetkom
rasizma, moleći boga da se rat što pre završi, njena porodica vrati u San
Francisko, a ona iz srca iščupa to tako grešno iskušenje. Bojd se, pak,
molio da se rat nikada ne završi.
Četvrtog jula, u Topazu je organizovana zabava povodom Dana
nezavisnosti, kao što je bila organizovana i šest meseci ranije, za Novu
godinu. Prvom prilikom zabava je ispala čist promašaj, jer je logor još bio
u fazi improvizacije, a ljudi nenaviknuti na svoj zarobljenički položaj, ali
su se prognanici 1943. godine trudili da pokažu svoj patriotizam a
Amerikanci svoju dobru volju, uprkos kovitlacima prašine i vrućini koju
su i gušteri jedva podnosili. Izmešali su se u prijateljskom saživotu,
okruženi pečenjem, zastavama, tortama pa čak i pivom za muškarce, koji
su konačno mogli da predahnu od grozne rakije napravljene krišom od
bresaka fermentisanih u konzervi. Bojd Anderson je, između ostalih, bio
zadužen za fotografisanje proslave, kako bi ućutkao zlonamerne novinare
i njihovo objavljivanje priča o nehumanom ophođenju prema
stanovništvu japanskog porekla. Stražar je iskoristio priliku i zamolio
Fukudove da mu poziraju. Potom je dao jednu kopiju Takaou, a drugu
krišom Megumi, dok je on svoju odneo da je uveća i isekao Megumin lik
od ostatka porodice. Tu fotografiju će zauvek nositi sa sobom; držao ju je
u svom novčaniku u plastičnom omotu i s njom će biti sahranjen pedeset
dve godine kasnije. U grupi su se videli Fukudovi ispred jedne crne niske
zgrade: Takao, pogrbljenih ramena i smrknutog izraza lica, Hejdeko,
niska i prkosna, Džejms pomalo iskošen i zlovoljan, Megumi sa svojih
blistavih osamnaest godina, i Išimej, mršav jedanaestogodišnjak, sa
grivom kovrdžave kose i krastama na kolenima.
Na toj porodičnoj fotografiji iz Topaza, jedinoj koja je postojala, nije
bilo Čarlsa. Te godine, Takaov i Hejdekin najstariji sin pridružio se vojsci,
jer je to smatrao svojom dužnošću a ne da bi pobegao iz zarobljeništva,

90
kako su za dobrovoljce govorili neki mladići koji su odbijali da se
regrutuju. Ušao je u 442. Pešadijski puk, sastavljen isključivo od Iseija.
Išimej je Almi poslao crtež svog brata, ukipljenog pred zastavom, od
nekoliko linija koje nisu bile cenzurisane, objašnjavajući da na list papira
nije moglo da mu stane ostalih sedamnaest uniformisanih mladića koji će
otići u rat. Imao je tako laku ruku za crtanje da je sa samo nekoliko poteza
uspeo da prikaže izraz Čarlsovog ogromnog ponosa, ponosa koji se
protezao u daleku prošlost, do najstarijih samuraja iz njegove porodice,
koji su odlazili na ratno polje uvereni da se neće vratiti, spremni da se
nikada ne predaju i da časno umru; to im je davalo nadljudsku
hrabrost. Pogledavši Išimejev crtež, kao što je to uvek činio, Ajzak Belasko
je Almi ukazao na ironiju što ti mladići odlaze da rizikuju svoje
živote braneći interese zemlje koja njihove porodice drži zatvorene u
koncentracionom logoru.

Džejms Fukuda je napunio sedamnaest godina i istog dana su ga odvela

dva naoružana vojnika, ne rekavši razlog njegovoj porodici, ali su Takao i
Hejdeko predosetili tu nesreću jer je njihov drugi sin bio težak od rođenja
i neprekidno pravio probleme otkako je bio zatočen. Fukudovi, kao i ostali
evakuisani u zemlji, prihvatili su svoju sudbinu s filozofskom smirenošću,
ali Džejms i ostali Nisei, američko-japanskog porekla, neprestano su
protestovali, prvo kršeći pravila ukoliko je bilo moguće, a kasnije
podstičući pobunu. U početku, Takao i Hejdeko su to pripisivali
eksplozivnom karakteru dečaka, potpuno drugačijeg od njegovog brata
Čarlsa, a potom bunilima adolescencije, i naposletku lošem društvu.
Upravnik logora im je u više navrata rekao da neće tolerisati Džejmsovo
ponašanje; zatvarao ga je u ćeliju zbog tuča, bezobrazluka i manjih šteta
načinjenih državnoj imovini, ali nijedan prestup nije zavređivao
njegovo hapšenje. Osim ispada nekolicine mladih Niseija, poput Džejmsa,
u Topazu su vladali red i mir, nikada nije bilo težih prestupa; najozbiljniji
su bili štrajkovi i protesti, kada je jedan stražar ubio starca koji je prišao
previše blizu žičanoj ogradi i nije čuo naredbu da se zaustavi. Upravnik je
uzimao u obzir Džejmsovu mladost i često bi smekšao kada bi Bojd
Anderson rekao nekoliko veštih reči u njegovu odbranu.

91
 Vlada je sprovela anketu u kojoj je jedini prihvatljiv odgovor bio „da“.
Svi evakuisani, stariji od sedamnaest godina, morali su da učestvuju.
Među sugestivnim pitanjima pominjala se lojalnost prema Sjedinjenim
Državama, spremnost da se bore u vojsci gde god da ih pošalju, u slučaju
muškaraca, i u pomoćnim jedinicama, u slučaju žena, kao i odricanje
poslušnosti japanskom caru. Za Iseije, kao što je bio Takao, to je značilo
odreći se svog državljanstva bez prava na sticanje američkog, ali to su ipak
učinili gotovo svi. Oni koji su odbili da potpišu, jer su bili Amerikanci i
osetili se uvređenima, bili su i neki Nisei mladići. Prozvali su ih No-No,
vlada ih je proglasila opasnima, a japanska zajednica osudila, jer se
odvajkada grozila skandala. Džejms je bio jedan od tih No-No. Njegov
otac, duboko postiđen njegovim hapšenjem, zatvorio se u sobu barake
dodeljenu njegovoj porodici i izlazio je samo da bi koristio zajednički ve-
ce. Išimej mu je odnosio hranu, a potom bi ponovo stao u red, da bi jeo
on. Hejdeko i Megumi, koje su se takođe osećale postiđeno zbog Džejmsa,
pokušavale su da nastave sa svojim uobičajenim životom, trpeći
uzdignutih glava zlobne komentare, prekorne poglede svojih sunarodnika
i uznemiravanja nadležnih organa u logoru. Fukudove, uključujući i
Išimeja, ispitivali su nekoliko puta, ali ih nisu ozbiljno optužili
zahvaljujući Bojdu Andersonu, koji beše dobio unapređenje i štitio ih
koliko god i kad god je mogao.
– Šta će biti s mojim bratom? – upitala ga je Megumi.
– Ne znam, Megumi. Možda će ga poslali u logor kod jezera Tula, u
Kaliforniji, ili u Fort Levenvort, u Kanzasu, to će odlučiti Federalni biro
za zatvorenike. Pretpostavljam da ga neće osloboditi dok se rat ne završi
– odgovorio je Bojd.
– Ovde se priča da će No-No-e streljati kao špijune...
– Ne veruj svemu što čuješ, Megumi.
Taj događaj zauvek je promenio Takaov duh. Tokom prvih nekoliko
meseci u Topazu učestvovao je u zajednici i ispunjavao svoje beskonačne
sate obrađujući povrtarske bašte i praveći nameštaj od drvene ambalaže,
koju je pronalazio u kuhinji. Kad više nijedan komad nameštaja nije
mogao da stane u skučen prostor barake, Hejdeko ga je podstakla da ga

92
prave za druge porodice. Pokušala je da mu nabavi dozvolu da bi učio
decu džudou, ali su je odbili; vojni zapovednik logora uplašio se da bi
svojim učenicima mogao u glavu da usadi subverzivne ideje i dovede u
opasnost bezbednost vojnika. Potajno, Takao je nastavio da vežba sa
svojim sinovima. Živeo je čekajući da ih oslobode, brojao dane, nedelje i
mesece, precrtavajući ih u kalendaru. Neprekidno je razmišljao o
osujećenim planovima vezanim za rasadnik cveća i biljaka sa Ajzakom
Belaskom, na novac koji je uštedeo i izgubio, na kuću koju je godinama
isplaćivao i koju mu je vlasnik oduzeo. Decenije uloženog truda, rada i
ispunjavanja obaveza, da bi na kraju bio zatočen iza bodljikave žice kao
neki kriminalac, govorio je pun jeda. Nije se družio ni sa kim. Gužva,
neizbežni redovi, galama, nedostatak privatnosti, sve ga je to nerviralo.
Hejdeko je, naprotiv, u Topazu procvetala. U poređenju sa ostalim
japanskim ženama, ona nije bila potčinjena supruga već se suprotstavljala
svom mužu podbočenih ruku, ali je bila posvećena domu, deci i
mukotrpnim poljskim radovima, i ne sanjajući da u sebi nosi uspavanu
klicu aktivizma. U koncentracionom logoru nije imala vremena da
očajava ili da se dosađuje. Sve vreme se bavila rešavanjem tuđih problema
i borila se s nadređenima da bi postigla naizgled nemoguće stvari. Deca su
joj bila zarobljena i sigurna u ograđenom prostoru, nije morala da ih
nadzire, za to je bilo zaduženo osam hiljada pari očiju i kontingent
Oružanih snaga. Njena najveća briga bila je da ne dopusti da Takao u
potpunosti potone, ponestajalo joj je inspiracije za smišljanje poslova koji
će mu odvući pažnju i ostaviti mu premalo vremena za razmišljanje.
Njen muž beše vidno ostario, desetogodišnja razlika između njih
dvoje sada je bila osetno primetnija. Neizbežan promiskuitet u
barakama stavio je konačnu tačku na strast koja je ranije smekšavala
surovost zajedničkog života, ljubav je bila zamenjena ogorčenošću s
njegove strane, i ogromnim strpljenjem s njene. Stideći se pred decom, s
kojima su delili sobu, pokušavali su da se ne dodiruju u uskom krevetu,
tako da je njihov nekadašnji lagan odnos polako venuo. Takao se predao
mržnji, dok je Hejdeko otkrivala svoju sklonost prema služenju i vođstvu.

***

93
Megumi Fukuda je dobila tri bračne ponude za manje od dve godine i
nikome nije bilo jasno zašto ih je odbila, osim Išimeju, koji je raznosio
poštu između svoje sestre i Bojda Andersona. Devojka je želela dve stvari
u životu, da bude lekar i da se uda za Bojda, tim redosledom. U Topazu je
završila srednju školu bez trunke napora i maturirala uz sve počasti, ali joj
je visoko obrazovanje bilo nedostupno. Na pojedinim univerzitetima na
istoku zemlje primali su ograničen broj studenata japanskog porekla,
biranih među najboljima iz koncentracionih logora, koji su takođe mogli
da dobiju i finansijsku pomoć vlade, ali s Džejmsovim dosijeom, belegom
sramote za Fukudove, ona nije imala čemu da se nada. Nije mogla ni da
ostavi svoju porodicu; bez Čarlsa, osećala se odgovornom za svog
mlađeg brata i za roditelje. U međuvremenu se bavila praktičnim radom
u bolnici, pored lekara i bolničarki iz logora, regrutovanih među
zatvorenicima. Mentor joj je bio jedan lekar belac, neki Frenk
Deliljo, pedesetak godina, koji se osećao na znoj, duvan i viski,
promašenog privatnog života, ali veliki stručnjak i u potpunosti posvećen
svojoj profesiji, koji je Megumi uzeo pod svoje okrilje od prvog dana, kada
se pojavila u bolnici u svojoj plišanoj suknji i uštirkanoj bluzi ponudivši
se da radi kao šegrt, kako je rekla. Oboje tek behu stigli iz Topaza. Megumi
je počela vadeći noše i perući zadnjice, ali je pokazala toliko volje i umeća
da ju je Deliljo ubrzo imenovao za svoju pomoćnicu.
– Studiraću medicinu kad se rat završi – saopštila mu je ona.
– To može da potraje mnogo duže nego što ćeš ti biti u stanju da
čekaš, Megumi. Samo da te upozorim da će te skupo koštati da postaneš
lekar. Žena si, pa još Japanka.
– Ja sam Amerikanka, kao i vi – odgovorila mu je ona.
– Dobro, ti najbolje znaš. Budi stalno uz mene i nešto ćeš već naučiti.
Megumi ga je shvatila doslovce. Priljubljena uz Frenka Deblja na
kraju je zašivala rane, nameštala kosti, lečila opekotine i pomagala pri
porođajima; ništa komplikovanije, jer su teže slučajeve slali u bolnice u
Delti ili Salt Lejk Sitiju. Posao joj je oduzimao deset sati dnevno, ali je
poneku noć uspevala da se nakratko sastane s Bojdom Andersonom, pod
okriljem Frenka Deblja, jedine osobe, osim Išimeja, koja je bila upućena u

94
njihovu tajnu. Uprkos opasnostima, zaljubljeni par se dve godine potajno
sastajao i voleo, zaštićen sudbinom. Brisan prostor nije pogodovao
sakrivanjima bilo kakve vrste, premda su mladi Nisei pronalazili
najmaštovitije izgovore kako bi pobegli od roditeljskog nadzora i
napadnih pogleda. Međutim, to nije bio Megumin slučaj, jer Bojd nije
smeo da u uniformi trčkara kao zec među retkim žbunovima, sa šlemom
na glavi i puškom u ruci. Kasarne, kancelarije i sobe belaca, gde su mogli
da sviju gnezdo, nalazile su se izvan logora i ona tamo ne bi imala pristupa
bez božanske intervencije Frenka Deblja, koji ne samo da joj je
nabavio dozvolu za prelazak kontrolnih punktova, već im je ustupao
svoju sobu kad god bi im zatrebalo. Tamo, u neredu i prljavštini u kojoj
je Deliljo živeo, među pepeljarama prepunim pikavaca i praznim flašama,
Megumi je izgubila nevinost, a Bojd dotakao nebo.
Išimejeva ljubav prema baštovanstvu pojačala se u Topazu. Mnogi
prognanici, koji su zarađivali za život baveći se poljoprivredom, od
početka su se opredelili za obrađivanje bašti, ne dozvoljavajući da ih
neplodna zemlja i surova klima pokolebaju. Zalivali su rukom, brojeći
kapi vode, štiteći biljke papirnim nadstrešnicama leti i paleći vatru tokom
najoštrije zime; tako su uspevali da iz pustinje izvuku povrće i voće. U
kuhinjama nikad nije nedostajalo hrane, mogao je da se napuni tanjir i
potom sipa još, ali bez čvrste odlučnosti i upornosti tih seljana, obroci bi
se sastojali od konzervisane hrane. Ništa dobro za zdravlje ne može rasti
u konzervi, govorili su. Išimej je vreme provodio u školi dok je trajala
nastava, a ostatak dana obrađivao bašte. Ubrzo je njegov nadimak „zeleni
prsti“ zamenio njegovo pravo ime, jer je sve što bi on dotakao nicalo i
raslo. Uveče, nakon što bi dva puta čekao u redu u kuhinji, jednom za svog
oca i jednom za sebe, pedantno bi uvezivao priče i školske tekstove,
koje su iz daljine slali učitelji za male Nisei. Bio je koristan i pažljiv
dečak, mogao je sate da provodi nepomičan posmatrajuči ljubičaste
planine naspram kristalnog neba, obuzet mislima i osećanjima. Za
njega su govorili da je rođen za monaha i da bi u Japanu već bio početnik
u nekom zen manastiru. Iako je vera Oomoto odbacivala
prozelitizam, Takao je nepokolebljivo propovedao svoju religiju Hejdeko
i deci, ali jedini koji ju je prigrlio svim srcem bio je Išimej, jer se

95
podudarala s njegovom prirodom i sa idejom kakvu je od rođenja imao o
životu. Praktikovao je Oomoto sa svojim ocem i jednim parom Iseija iz
druge barake. U logoru je bilo budističkih službi i raznih
hrišćanskih veroispovesti, ali su samo oni bili sledbenici religije Oomoto;
Hejdeko im se povremeno pridruživala, bez mnogo ubeđenosti; Čarlsa i
Džejmsa nikada nije zanimala vera njihovog oca, a Megumi je, na Takaov
užas i Hejdekino iznenađenje, prešla u hrišćanstvo. Pripisala je to snu
otkrovenja, u kojem joj se beše prikazao Isus.
– A kako znaš da je to bio Isus? – prekorio ju je Takao, pozeleneo od
besa.
– Ko drugi može da se pojavi sa trnovom krunom? – odgovorila mu
je ona.
Morala je da pohađa časove veronauke koje je držao jedan
prezbiterijanski pastor i da prisustvuje kratkoj ceremoniji bez
miropomazanja, na koju su došli samo Išimej, iz radoznalosti, i Bojd
Anderson, duboko ganut takvim dokazom ljubavi. Naravno, pastor je
zaključio da devojčino preobraćenje ima više veze sa stražarom nego sa
hrišćanstvom, ali nije stavljao nikakve primedbe. Dao im je svoj blagoslov,
pitajući se u kom kutku sveta će taj par moći da pronađe svoj mir.

96
 Arizona

Decembra 1944. godine, nekoliko dana pre nego što će Vrhovni sud
jednoglasno proglasiti da američki državljani bilo kog porekla ne mogu
biti zarobljeni bez razloga, vojni zapovednik u Topazu, u pratnji dva
vojnika, uručio je Hejdeki Fukuda zastavu preklopljenu u trougao i okačio
ljubičastu traku s medaljom na Takaove grudi, dok je posmrtni marš iz
korneta stezao grlo stotinama osoba što su se okupile oko porodice da
odaju počast Čarlsu Fukudi, poginulom u ratu. Hejdeko, Megumi i Išimej
su plakali, ali je Takaov izraz lica bio neodgonetljiv. Tih godina u
koncentracionom logoru, lice mu beše prekrila neprobojna maska lažnog
ponosa; međutim, njegovo pognuto držanje i uporno ćutanje otkrivali su
slomljenog čoveka u kakvog se beše pretvorio. S pedeset dve godine ništa
nije ostalo od njegove sposobnosti da uživa pri pogledu na neki pupoljak,
njegovog odmerenog smisla za humor, njegovog entuzijazma da gradi
budućnost za svoju decu i diskretne nežnosti koju je nekad delio s
Hejdeko. Herojska žrtva Čarlsa, njihovog najstarijeg sina koji je trebalo da
se brine o porodici kad on to više ne bude mogao, bila je udarac koji ga je
dotukao. Čarls je izgubio život u Italiji, zajedno sa stotinama drugih
vojnika američko-japanskog porekla iz 442. Pešadijskog puka, nazvanog
Bataljon Purpurnog Srca, po neverovatno velikom broju ordena za
hrabrost. Taj puk, sastavljen isključivo od Niseija, postao je
najodlikovaniji u vojnoj istoriji Sjedinjenih Država, ali to je Fukudovima
bila slaba uteha.
Četrnaestog avgusta 1945. godine, Japan se predao, a koncentracioni
logori počeli da se zatvaraju. Fukudovi su dobili dvadeset pet dolara i
putnu kartu prema unutrašnjosti Arizone. Kao i ostali evakuisani, nikada
više javno neće pomenuti te godine poniženja, kada su njihova odanost i
patriotizam bili stavljeni pod sumnju: bez časti život nije imao nikakvog

97
smisla. Shikata ga nai. Nije im bilo dozvoljeno da se vrate u San Francisko,
gde takođe nije bilo ničega što ih je dozivalo. Takao beše izgubio pravo za
zakup zemljišta koje je ranije obrađivao i za iznajmljivanje svoje kuće;
ništa mu ne beše ostalo od ušteđevine ili novca koji mu je Ajzak Belasko
dao kad su ih evakuisali. U grudima mu se neprekidno čulo struganje i
škripa, kašljao je bez prestanka i jedva podnosio bolove u leđima, osećao
se nesposobnim da se vrati teškim poljskim radovima, jedinom
poslu kojim je mogao da se bavi čovek njegovog položaja. Sudeći po
njegovom hladnom ponašanju, neizvesna situacija njegove porodice
nije ga se mnogo ticala; tuga mu se kristalisala u ravnodušnost. Da
nije bilo Išimeja, koji se trudio da ga natera da jede i pravio mu
društvo, uvukao bi se u neki ćošak i pušio do smrti, dok su njegova žena i
ćerka neumorno radile u jednoj fabrici kako bi skromnim
prihodima izdržavale porodicu. Isei su najzad mogli da dobiju
državljanstvo, ali ni to nije uspelo da izvuče Takaoa iz njegove potištenosti
i obamrlosti. Trideset pet godina je želeo da ima ista prava kao svaki
Amerikanac, a sada, kada mu se najzad ukazala mogućnost za to, želeo je
samo da se vrati u Japan, u svoju uništenu domovinu. Hejdeko je pokušala
da ga povede sa sobom u Nacionalnu imigracionu službu, ali je na kraju
ipak otišla sama, jer su sve one malobrojne rečenice koje je njen muž
izgovarao bile kletve upućene Americi.
Megumi je ponovo morala da odloži svoju odluku da studira
medicinu i san o udaji, ali Bojd Anderson, koji se preselio u Los Anđeles,
nijednog trenutka nije zaboravio Megumi. Zabrane sklapanja brakova i
zajedničkog života između rasa bile su ukinute, ali su veze kakva je bila
njihova i dalje smatrane skandaloznim; nijedno od njih dvoje nije se
usudilo da svojim roditeljima prizna da su u vezi već duže od tri godine.
Za Takaoa Fukudu to bi bila prava kataklizma; nikada ne bi mogao da
prihvati vezu svoje ćerke s belcem, pogotovo onim koji je patrolirao duž
žičane ograde njegovog zatvora u Juti. Bio bi primoran da je se odrekne i
izgubi. Već beše izgubio Čarisa u ratu i Džejmsa deportovanog u Japan, o
kojem se nije nadao da će ikada više čuti neke vesti. Roditelji Bojda
Andersona, švedski doseljenici prve generacije, s prebivalištem u Omahi,
zarađivali su za život vodeći jednu mlekaru, dok im tridesetih godina

98
posao nije propao, a oni završili radeći na održavanju groblja. Bili su
izuzetno časni ljudi, religiozni i tolerantni po pitanju rasa, ali njihov sin
nije želeo da im pominje Megumi pre nego što i ona sama ne bude
prihvatila njegovu bračnu ponudu.
Svakog ponedeljka, Bojd je započinjao pismo kojem je svakodnevno
pridodavao pasuse, inspirisan knjigom Umeće pisanja ljubavnih pisama,
priručnikom popularnim među ratnim veteranima, koji su ostavili svoje
devojke na dalekim meridijanima, a petkom bi pisma ubacivao u sanduče.
Dvaput mesečno, uvek subotom, taj metodičan čovek pokušavao je da
pozove Megumi telefonom, što mu ne bi uvek pošlo za rukom, a nedeljom
se kladio na konjskim trkama. Nije imao onu nepobedivu kockarsku
strast, preokreti sreće unosili su mu nervozu i pogoršavali čir na želucu,
ali igrom slučaja beše otkrio da ga sreća služi na konjskim trkama i
opklade je koristio za uvećanje svojih skromnih prihoda. Noću je učio
mehaniku s ciljem da se povuče iz vojne službe i na Havajima otvori
radionicu. Verovao je da je to najbolje mesto za život, jer je tamo bilo
mnogo japanskog stanovništva, koje je bilo pošteđeno uvrede
zatočeništva, uprkos tome što se japanski napad dogodio upravo tamo. U
svojim pismima, Bojd je pokušavao da ubedi Megumi u prednosti
Havaja, gde bi mogli da odgajaju decu s manje rasne mržnje, ali ona nije
razmišljala o deci. Megumi je održavala sporu i upornu prepisku s
dva kineska lekara kako bi saznala kakve su joj mogućnosti za studiranje
istočnjačke medicine, budući da joj je zapadna već bila izmakla. Ubrzo će
otkriti da čak i za to nepremostivu prepreku predstavlja činjenica da je
žena i to japanskog porekla, baš kao što je beše i upozorio njen mentor,
Frenk Deliljo.
Sa četrnest godina, Išimej je upisao srednju školu. Pošto je Takao bio
paralizovan od tuge, a Hejdeko znala jedva četiri reči na engleskom,
Megumi je pripala dužnost da svom bratu izigrava staratelja. Onoga dana
kada je otišla da ga upiše, pomislila je da će se Išimej tamo osećati kao kod
kuće, jer je zgrada bila ružna i teren negostoljubiv kao u Topazu. Primila
ih je direktorka ustanove, gospođica Brodi, koja se tokom ratnih godina
trudila da ubedi političare i javno mnjenje da deca iz japanskih porodica
imaju pravo na obrazovanje, kao i svi Amerikanci. Prikupila je na hiljade

99
knjiga koje je slala u koncentracione logore. Išimej beše povezao nekoliko
njih i odlično ih se sećao jer se na svakoj nalazio potpis gospođice
Brodi, na prednjoj strani. Dečak je tu dobročiniteljku zamišljao kao
dobru vilu iz priče o Pepeljugi, da bi se susreo s jednom krupnom ženom,
s rukama drvoseče i glasom telala.
– Moj brat zaostaje u učenju. Nije dobar u čitanju niti u pisanju, a ni
aritmetika mu baš ne ide od ruke – rekla joj je Megumi, postiđena.
– U čemu si onda dobar, Išimeju? – upitala je gospođica
Brodi, obrativši se direktno dečaku.
– U crtanju i sađenju biljaka – odgovorio je Išimej jedva
čujnim glasom, pogleda prikovanog za vrh cipela.
– Odlično! To je upravo ono što nam je ovde potrebno! – uzviknula
je gospođica Brodi.
Prvih nedelju dana, ostala deca bombardovala su Išimeja pogrdnim
epitetima uperenim protiv njegove rase ustaljenim tokom rata, ali koje on
u Topazu ipak nikad nije čuo. Dečak nije znao ni to da su Japanci
omraženiji od Nemaca, niti je video ilustrovane priče u kojima su Azijati
prikazivani kao degenerici i surovi nasilnici. Trpeo je podsmevanja sa
svojom uobičajenom smirenošću, ali prvom prilikom kada je jedan
krupajlija spustio ruku na njega, prevrnuo ga je preko glave džudo
zahvatom kojem ga je naučio otac, istim onim koji je nekoliko godina
ranije izveo kako bi Natanijelu Belasku pokazao mogućnosti i prednosti
borilačkih veština. Za kaznu su ga poslali u kancelariju kod direktorke.
„Dobro obavljeno, Išimeje“, glasio je njen jedini komentar. Nakon tog
maestralnog zahvata, mogao je da pohađa četvorogodišnju državnu školu
ne trpeći nikakva maltretiranja.

100
 16. februara 2005.

Išao sam u Preskot, u Arizonu, da posetim gospođicu Brodi. Napunila

je devedeset pet godina i mnogo nas, njenih bivših učenika, došlo je da
proslavi njen rođendan. Odlično se drži za svoje godine, dovoljno je ako ti
kažem da me je prepoznala čim me je ugledala. Zamisli to! Koliko je
učenika propustila kroz ruke? Kako je moguće da se seća svih? Setila se da
sam ja crtao plakate za školske proslave i da sam nedeljom obrađivao baštu.
Bio sam grozan đak u srednjoj školi, prava katastrofa, ali mi je ona
poklanjala ocene. Zahvaljujući gospođici Brodi nisam potpuno nepismen i
sada mogu da ti pišem, prijateljice moja.
Ova sedmica kad nismo mogli da se vidimo toliko se odužila. Zbog kiše
i hladnoće delovala je još tužnije. Pa još nisam uspeo ni da pronađem
gardenije da ti ih pošaljem, oprosti mi. Zovi me, molim te.

Iši

101
 Boston

Prve godine razdvojenosti, Alma je živela zaviseći od prepiske, ali se s

vremenom bila navikla na ćutanje svog prijatelja, baš kao što se beše
navikla i na ćutanje svojih roditelja i svog brata. Tetka i teča su pokušavali
da je zaštite od ružnih vesti koje su stizale iz Eviope, posebno od sudbine
Jevreja. Alma se raspitivala za svoju porodicu i morala je da se zadovolji
odgovorima do te mere maštovitim da je rat poprimavao prizvuk legendi
i priča o kralju Arturu, koje je čitala zajedno s Išimejem u baštenskoj
pergoli. Po verziji tetke Lilijan, izostanak pisama može se pripisati
problemima u radu pošte kad je u pitanju Poljska, a u slučaju njenog brata
Semjuela, merama predostrožnosti u Engleskoj. Semjuel obavlja zadatke
od vitalnog značaja, opasne i tajne, u Kraljevskim vazduhoplovnim
snagama, govorila je Lilijan; primoran je na najstrožu anonimnost. Zašto
bi govorila svojoj rođaci da se avion njenog brata srušio u
Francuskoj? Ajzak je Almi pokazivao kako savezničke trupe napreduju i
povlače se obeležavajući ih na mapi špenadlama, ali nije imao hrabrosti da
joj kaže istinu o njenim roditeljima. Otkako Mendelovima beše oduzeta
imovina a oni poslati u ozloglašeni geto u Varšavi, više nije dobijao
nikakvih vesti od njih. Ajzak je odvajao velike sume novca šaljući ga
organizacijama koje su pokušavale da pomognu ljudima u getu i znao je
da je broj Jevreja koje su nacisti deportovali između jula i septembra 1942.
godine dostigao cifru od preko dvesta pedeset hiljada; takođe je znao i da
na hiljade ljudi svakodnevno umire od gladi i bolesti. Zid oivičen
bodljikavom žicom, koji je odvajao geto od ostalih delova grada, nije bio
u potpunosti neprobojan; baš kao što su tamo uspevale da uđu
prokrijumčarene namirnice i lekovi i da odande izađu zastrašujuće slike
dece koja umiru od gladi, postojali su i načini uspostavljanja
komunikacije. Ako nijedan od pokušaja lociranja Alminih roditelja nije

102
dao rezultat i ako se Semjuelov avion srušio, moglo se samo pretpostaviti
da su sve troje umrli, ali dok god nije bilo neoborivih dokaza, Ajzak
Belasko je svoju rođaku želeo da poštedi patnje.
Neko vreme, Alma kao da se beše navikla na svoju tetku i teču, svoje
rođake i kuću u Si Klifu, ali je tokom puberteta ponovo postala povučena
devojčica kakva je bila kad je došla u Kaliforniju. Rano je sazrela i prvi
nalet hormona podudario se sa Išimejevim konačnim odlaskom. Imala je
deset godina kada su se rastali, uz obećanje da će duhom ostati zajedno i
dopisivati se; jedanaest kad su pisma počela da izostaju i dvanaest kada je
distanca postala toliko nepremostiva da je morala da se pomiri s
činjenicom da je izgubila Išimeja. Ispunjavala je bespogovorno svoje
zadatke u školi koju je mrzela i ponašala se u skladu s očekivanjima svoje
usvojiteljske porodice, trudeći se da bude neprimetna kako bi izbegla
osetljiva pitanja, koja bi samo rasplamsala kovitlac prkosa i tuge koju je
nosila duboko u sebi. Natanijel je bio jedini koga nije mogla da prevari
svojim besprekornim ponašanjem. Dečak je imao šesto čulo da oseti da se
njegova rođaka zatvorila u orman i na prstima dolazio s drugog kraja
kuće, izvlačio je iz njenog skrovišta preklinjući je šapatom da ne bi
probudio oca, koji je imao odličan sluh i lagan san, smeštao je u krevet i
legao pored nje dok ne bi zaspala. On se takođe kretao oprezno kroz
život, kao da gazi po jajima, utišavajući oluju u sebi. Brojao je mesece
do završetka srednje škole da bi otišao na Harvard da studira prava, jer mu
nije padalo na pamet da se suprotstavlja odlukama i planovima svoga oca.
Njegova majka je želela da upiše školu prava u San Francisku umesto na
suprotnom kraju kontinenta, ali je Ajzak Belasko smatrao da je dečaku
potrebno da ode daleko, kao što je to učinio on u njegovim godinama.
Njegov sin mora da postane odgovoran i primeran muškarac, mensah.
Alma je Natanijelovu odluku da ode na Harvard primila kao ličnu
uvredu i svog rođaka dodala na spisak onih koji su je napustili: prvo brat
i roditelji, potom Išimej, a sada i on. Zaključila je da je prati nesreća da
gubi sve one koje najviše voli. Ščepala je Natanijela za ruku, kao onog
prvog dana na pristaništu San Franciska.
– Pisaću ti – obeća joj Natanijel.

103
 – Isto to mi je rekao i Išimej – odgovorila mu je ona ljutito.
– Išimej je u internističkom kampu, Alma. Ja ću biti na Harvardu.
– Još dalje. Zar nećeš u Boston?
– Dolaziću da svaki raspust provedem s tobom, obećavam ti.
Dok je on pakovao kofere za putovanje, Alma ga je kao senka pratila
po kući, smišljajući izgovore da bi ga odvratila, a kad joj to nije pošlo za
rukom, izmišljajući razloge da ga manje voli. Sa osam godina bila se
zaljubila u Išimeja sa intenzivnošću detinjih ljubavi, a u Natanijela sa
ozbiljnošću zrelih godina. U njenom srcu obojica su obavljala različite
funkcije i bili su podjednako nezamenljivi; čvrsto je verovala da bez
Išimeja i Natanijela ne bi mogla da preživi. Prvog je volela strastveno, bilo
joj je potrebno da ga neprekidno viđa, da se šunja s njim po bašti u Si Klifu
koja se prostirala sve do obale, prepune predivnih skloništa u kojima su
zajedno otkrivali nepogrešiv jezik nežnosti. Otkako je Išimej bio u
Topazu, ona se hranila sećanjima iz bašte i stranicama svog dnevnika,
prepunim uzdaha ispisanih sitnim slovima. U tim godinama već je
pokazivala fanatičnu upornost po pitanju ljubavi. S Natanijelom joj, pak,
ne bi palo na pamet da se sakriva u bašti. Volela ga je ljubomorno i
verovala da ga poznaje bolje nego iko drugi, spavali su držeći se za ruke
onim noćima kada bi je on izvukao iz ormana, bio je njen najbolji prijatelj,
njen najbliskiji prijatelj. Prvi put kada je otkrila tamne mrlje na svom
donjem vešu, čekala je drhteći od straha da se Natanijel vrati iz škole da bi
ga odvukla u kupatilo i pokazala mu pouzdan dokaz da krvari tamo dole.
Natanijel je naslućivao šta je u pitanju, ali su mu praktične mere bile
nepoznanica, te je lično morao da upita svoju majku, jer se Alma nije
usuđivala. Mladić je bio upućen u sve što se njoj kao devojčici događalo.
Ona mu čak beše dala rezervne ključeve od svog dnevnika, ali nije ni
morao da ih čita jer je znao svaku pojedinost o njoj i njenom životu.

Alma je završila srednju školu godinu dana pre Išimeja. Do tada već behu
izgubili svaki kontakt, ali je ona osećala njegovo prisustvo, jer se svojim
neprekidnim monolozima u dnevniku obraćala njemu, više iz naučene
odanosti nego zbog čežnje za njim. Pomirila se s činjenicom da ga više

104
nikada neće videti, ali u nedostatku drugih prijatelja, hranila je svoju
ljubav tragične heroine sećanjem na njihove tajne igre u bašti. Dok je on
od jutra do mraka radio kao nadničar u polju repe, ona je nerado odlazila
na plesove mladih debitantkinja koje joj je nametala njena tetka Lilijan.
Organizovane su zabave u kući njenih tetke i teče i druge u unutrašnjem
dvorištu hotela Palas, s njegovih pola veka istorije, njegovim prelepim
staklenim krovom, ogromnim kristalnim lusterima i tropskim palmama
u saksijama od portugalske gline. Lilijan beše na sebe preuzela zadatak da
je dobro uda, uverena da će to biti mnogo lakši zadatak od udaje njenih
nezahvalnih ćerki, ali se suočila sa Alminom sabotažom njenih
najboljih planova. Ajzak Belasko se takoreći nikada nije mešao u život
ženskog dela svoje porodice, ali ovoga puta nije mogao da oćuti.
– Takav lov na muževe nije nimalo častan, Lilijan!
– Kako si ti naivan, Ajzače! Zar ti misliš da bi se oženio mnome da ti
moja majka nije nabacila laso oko vrata?
– Alma je balavica. Trebalo bi zabraniti sklapanje brakova
pre dvadeset pete godine.
– Dvadeset pete!? U tim godinama nigde neće naći dobru priliku.
Ajzače, svi će biti zauzeti – usprotivila mu se Lilijan.
Rođaka je želela da ode na studije negde daleko i Lilijan je na kraju
popustila; godinu ili dve visokog obrazovanja nikome ne može da škodi,
zaključila je. Dogovorili su se da Alma ode u jedan ženski koledž u
Bostonu, gde je Natanijel i dalje živeo i mogao da je čuva od opasnosti i
iskušenja tog grada. Lilijan je prestala da je upoznaje s potencijalnim
kandidatima i dala se u pripremanje neophodne devojačke spreme sa
suknjama okruglim kao tanjir i kompletima šalova i džempera od
angorske vune pastelnih boja, jer su bili moderni, iako nisu bili od
naročite pomoći jednoj devojčici s tako dugim kostima i grubim crtama
lica kakve je imala ona.
Devojka je insistirala da putuje sama, uprkos pritiscima svoje tetke
koja je uporno tragala za nekom pristojnom osobom koja putuje u istom
pravcu, i odletela avionom iz Branifa do Njujorka, gde će presesti na voz
do Bostona. Kada je sletela, sastala se s Natanijelom na aerodromu.

105
Roditelji su ga obavestili telegramom i on je odlučio da je sačeka i isprati
na voz. Rođaci se zagrliše s nežnošću nakupljanom mesecima, od
poslednje Natanijelove posete San Francisku, i nespretno razmeniše
novosti o porodici, dok je nosač prtljaga, crnac u uniformi, stavljao prtljag
u kolica da bi im ga prevezao do taksija. Natanijel je izbrojao kofere i kutije
sa šeširima, a zatim upitao svoju rođaku da li je ponela toliko garderobe
da bi je isprodavala.
– Samo ti nemoj da me kritikuješ, ti si oduvek bio pravi dendi –
odgovorila mu je ona.
– Kakvi su ti planovi, Alma?
– Napisala sam ti u pismu, rođače. Ti znaš da obožavam
tvoje roditelje, ali gušim se u onoj kući. Moram da se osamostalim.
– Shvatam. S parama moga oca?
Almi beše promakla ta pojedinost. Prvi korak ka osamostaljenju bilo
je sticanje bilo kakve diplome. Tek je trebalo da odluči čime će se baviti.
– Tvoja mama je počela da mi traži muža. Ne smem da joj kažem da
ću se udati za Išimeja.
– Probudi se već jednom, Alma, prošlo je već deset godina otkako je
Išimej nestao iz tvog života.
– Osam. Nema još deset.
– Izbaci ga iz glave. Čak i u malo verovatnom slučaju da se ponovo
pojavi i bude zainteresovan za tebe, odlično znaš da ne bi mogla da se udaš
za njega.
– Zašto?
– Kako zašto? Jer je druge rase, drugog društvenog staleža, druge
kulture, druge religije, drugog ekonomskog statusa. Želiš li da nabrajam
dalje?
– Onda ću ostati usedelica. A ti, imaš li ti neku devojku, Nat?
– Ne, ali ako je budem našao, ti ćeš prva biti obaveštena.
– Najbolje tako. Mogli bismo da se pretvaramo da smo momak i
devojka.
– Zbog čega?

106
 – Da obeshrabrimo svakog kretena koji mi priđe.
Rođaka beše promenila svoj izgled u poslednjih nekoliko meseci: više
nije bila školarica u dokolenicama, nova odeća joj je davala izgled otmene
i elegantne žene, ali Natanijel, čuvar njenih tajni, nije bio nimalo
impresioniran njenom cigaretom ili haljinom mornarskoplave boje ili
šeširom, rukavicama i cipelama boje trešnje. Alma je i dalje bila
razmažena devojčica koja ga je ščepala za ruku, uplašena od ljudi i
njujorške vreve, i nije ga pustila dok nisu stigli u njenu hotelsku sobu.
„Ostani da spavaš sa mnom, Nat“, zamolila ga je, zbunjenog izraza lica
kakav je imala u detinjstvu šćućurena u ormanu tuge, ali on već beše
izgubio nevinost i spavati s njom sada bi poprimilo potpuno drugačiji
prizvuk. Sutradan su seli na voz za Boston, prenatrpani prtljagom.
Alma je zamišljala da će koledž u Bostonu biti mesto daleko
slobodarskije od srednje škole koju beše završila kao u magnovenju. Jedva
je čekala da pokaže svoju najlepšu odeću, da s Natanijelom vodi boemski
život u gradskim kafićima i barovima i pohađa nastavu u slobodno vreme,
samo da ne bi razočarala tetku i teču. Ubrzo je ustanovila da je niko ne
gleda, da ima na stotine privlačnijih devojaka od nje, da njen rođak uvek
pronalazi neki izgovor da je ostavi na cedilu i da nije nimalo spremna da
se uhvati u koštac sa studijama. Sobu je delila s jednom debeljuškastom
devojkom iz Virdžinije, koja je iskoristila prvu priliku da joj predoči
biblijske dokaze o superiornosti bele rase. Crnci, žutaći i crvenokošci
potiču od majmuna; Adam i Eva su bili belci; Isus je možda bio
Amerikanac, nije bila sigurna. Nije da odobrava Hitlerovo ponašanje,
govorila je, ali treba priznati da je po pitanju Jevreja potpuno u pravu: oni
su prokleta rasa, zato što su ubili Isusa. Alma je tražila da je premeste u
drugu sobu. Postupak je trajao dve nedelje i ispostavilo se da je njena
nova cimerka pojam manija i fobija, ali barem nije bila antisemit.
Devojka je prva tri meseca provela zbunjena, ne uspevajući da se
organizuje ni za najjednostavnije stvari, kao što su hrana, pranje veša,
prevoz ili raspored predavanja; o tome su ranije vodile računa prvo njene
guvernante, a kasnije njena nesebična i širokogruda tetka Lilijan. Nikada
nije nameštala svoj krevet ili peglala bluzu, to su uvek radile kućne
pomoćnice; nikada nije morala ni da razmišlja o svom budžetu, jer se u

107
kući tetke i teče nikada nije pričalo o novcu. Iznenadila se kad joj je
Natanijel objasnio da u cenu školovanja nisu uključeni restorani, čajni
saloni, manikir, frizer ili maser. Jednom nedeljno, njen rođak je dolazio, s
blokčetom i olovkom u ruci, da je nauči kako da upravlja svojim
troškovima. Ona mu je obećavala da će se promeniti i uozbiljiti, ali bi već
naredne sedmice ponovo zapala u dugove. Osećala se kao stranac u tom
gospodskom i prepotentnom gradu; drugarice su je izbegavale a mladići
prezirali, ali ništa od toga nije poveravala tetki i teči u pismima, a kad god
bi joj Natanijel predložio da se vrati kući, ona bi mu ponovila da
nema ništa gore nego poniziti se i vratiti kući podvijenog repa.
Zatvarala se u kupatilo i puštala tuš kako bi bukom prigušila psovke i
kletve kojima je proklinjala svoju nesrećnu sudbinu.
U novembru se na Boston spustila sva težina zime. Alma je prvih
sedam godina života provela u Varšavi, ali se nije sećala klime; ništa nije
moglo da je pripremi za ono što joj se sručilo na glavu narednih meseci.
Šiban gradom, mećavom i snegom, grad beše izgubio boje; nestala je
svetlost, sve je postalo sivo i belo. Život se odvijao u kućama iza zatvorenih
vrata, u drhtanju, što bliže radijatorima i grejalicama. Ma koliko odeće
Alma oblačila na sebe, hladnoća joj je presecala kožu i ledila kosti čim bi
provirila napolje. Ruke i stopala su joj oticali od promrzlina, a kašalj i
prehlada nikako nisu prestajali. Morala je da prikuplja svu svoju energiju
i volju da bi ujutru ustala iz kreveta, obukla se kao Inuit i borila protiv
nevremena da bi prešla iz jedne u drugu školsku zgradu, priljubljujući se
uza zidove da je vetar ne bi oduvao, vukući noge po ledu. Ulice su bile
neprohodne, vozila su osvitala prekrivena brdima snega, koji su vlasnici
morali da uklanjaju pijucima i lopatama; ljudi su se kretali pogrbljeno,
natrontani vunenim džemperima i bundama; nije bilo dece, kućnih
ljubimaca ni ptica.
A onda, kada se Alma najzad pomirila sa svojim porazom i priznala
Natanijelu da je spremna da pozove tetku i teču i zamoli ih da je spasu iz
one ledare, prvi put se susrela s Verom Nojman, umetnicom i poslovnom
ženom koja je svoju umetnost učinila dostupnom širokim narodnim
masama svojim maramama, čaršavima, stolnjacima, tanjirima, odećom,
ukratko, svakom stvari koja je mogla da se oslika ili odštampa. Vera je

108
registrovala svoj brend 1942. godine i za samo nekoliko godina uspela da
se probije na tržištu. Alma se kao kroz maglu sećala kako se njena tetka
Lilijan takmičila sa svojim prijateljicama koja će prva svake sezone nositi
marame ili haljine s novim Verinim dezenima, ali nije znala ništa o toj
umetnici. Prisustvovala je jednom njenom predavanju pukim slučajem,
poželevši da se skloni od hladnoće između dva predavanja, i zatekla se u
dnu prepune sale, čiji su zidovi bili prekriveni oslikanim tkaninama.
Sve boje, koje behu proterane iz Bostona, zatekle su se na tim
zidovima, smele, prkosne, fantastične.
Publika je predavačicu dočekala na nogama i uz ovacije i Alma se još
jednom postide svog neznanja. Nije ni sanjala da je dizajnerka maramica
njene tetke Lilijan toliko čuvena. Vera Nojman nije bila upadljiva na prvi
pogled, visoka metar i po i stidljiva po prirodi, sakrivena iza ogromnih
naočara tamnog okvira koje su joj prekrivale polovinu lica, ali čim je
otvorila usta, svima je bilo jasno da je u pitanju žena zmaj. Alma je jedva
uspevala da je vidi iza platforme, ali je čula svaku njenu reč, osećajući grč
u želucu, s nedvosmislenim osećajem da je taj trenutak prekretnica u
njenom životu. Za sat vremena i petnaest minuta, ta ekscentrična ženica,
brilijantna, feministkinja, onako sićušna, uskomešala je slušaoce pričama
o svojim neprekidnim putovanjima, iz kojih crpi inspiraciju za svoje
raznovrsne kolekcije: Indija, Kina, Gvatemala, Island, Italija i ostala mesta
širom planete. Pričala je o svojoj filozofiji, o tehnikama koje koristi, o
komercijalizaciji i širenju proizvoda, o preprekama koje usput mora da
savlada.
Te večeri, Alma je telefonom pozvala Natanijela kako bi mu, vrišteći
od oduševljenja, saopštila svoju budućnost: krenuće stopama Vere
Nojman.
– Koga?
– Osobe koja je dizajnirala čaršave i stolnjake tvojih roditelja, Nat.
Nemam nameru da i dalje gubim vreme na časove i predavanja koji mi
ničemu neće služiti. Odlučila sam da studiram dizajn i slikarstvo na
Fakultetu likovnih umetnosti. Uključiću se u radionicu Vere Nojman, a
kasnije ću putovati po svetu, kao ona.

109
 Nekoliko meseci kasnije, Natanijel je završio studije prava i vratio se
u San Francisko, ali Alma nije htela da pođe s njim, uprkos pritiscima
tetke Lilijan da se vrati u Kaliforniju. Izdržala je četiri zime u Bostonu ne
pominjući nikad više klimu, slikajući i crtajući neumorno. Nije imala
Išimejevu lakoću za crtanje niti smelost Vere Nojman za boje, ali se trudila
da talenat nadoknadi dobrim ukusom. Već tada je imala jasnu viziju
kojim će pravcem krenuti. Njeni dizajni biće bolji od Verinih, jer njena
želja nije bila da zadovolji ukus širokoh masa i trijumfuje na
komercijalnom polju, već da kreira iz zabave. Mogućnost da radi kako bi
zaradila za život nije joj bila ni na kraj pameti. Ni govora o maramama za
deset dolara ili čaršavima i salvetama na veliko; oslikavaće ili štampati
samo određene komade odeće, uvek na svili najboljeg kvaliteta, i svaki će
imati njen potpis. Ono što izađe iz njenih ruku biće toliko ekskluzivno i
skupo da će prijateljice tetke Lilijan biti u stanju da ubiju da bi to imale.
Tih godina je pobedila paralizu koju je u njoj izazivao onaj
impozantan grad, naučila je da se kreće, da pije koktele ne gubeći u
potpunosti prisebnost i da sklapa nova prijateljstva. Toliko je počela da se
oseća kao Bostonka da joj se, odlazeći na odmor u Kaliforniju, činilo da se
nalazi u nekoj zaostaloj zemlji s drugog kontinenta. Stekla je i neke
udvarače na podijumima za ples, gde je ludačko vežbanje sa Išimejem u
detinjstvu donelo rezultate, i imala prvo seksualno iskustvo bez naročitih
uvodnih priprema, iza žbunja na jednom pikniku. To je utažilo njenu
znatiželju i kompleks što je ostala devica nakon dvadesete godine. Kasnije
je imala još dva-tri slična susreta s raznim mladićima, ništa vredno
pomena, koji su samo potvrdili njenu odluku da čeka Išimeja.

110
 Vaskrsenje

Nekoliko sedmica pre nego što će diplomirati, Alma je pozvala Natanijela

u San Francisko kako bi utanačila pojedinosti oko putovanja Belaskovih u
Boston. Bila je prva žena u porodici koja će steći univerzitetsku diplomu,
a činjenica da su u pitanju Dizajn i Istorija umetnosti, prilično nepoznate
discipline, nije nimalo umanjivala značaj događaja. Čak će i Marta i Sara
prisustvovati ceremoniji, jednim delom i zato što su planirale da produže
za Njujork u šoping, ali zato njen teča Ajzak neće moći da prisustvuje, jer
mu kardiolog beše zabranio putovanje avionom. Teča je planirao da se
ogluši o zabranu jer mu je Alma prirasla za srce više od rođenih ćerki, ali
mu Lilijan to nije dozvolila. Tokom razgovora, Alma je Natanijelu usput
pomenula da već nekoliko dana oseća kao da je neko uhodi. Ne obraća
na to previše pažnje, reče, sigurno je u pitanju njena bogata mašta jer
je nervozna zbog završnih ispita, ali se Natanijel zainteresovao za detalje.
Nekoliko anonimnih telefonskih poziva u kojima je neko – neki muški
glas sa stranim akcentom – upitao za nju i potom prekinuo vezu;
neprijatan osećaj da je neko posmatra i prati; zatim neki muškarac koji se
raspitivao za nju kod njenih drugarica i, po njihovom opisu, čini joj se da
je u pitanju isti čovek kojeg je ona videla već nekoliko puta, pre par dana
na jednom od predavanja, u hodnicima, na ulici. Natanijel, sa svojom
advokatskom sumnjičavošću, savetovao joj je da napismeno o tome
obavesti policiju studentskog grada, što je zakonska mera
predostrožnosti: ako se nešto dogodi, biće dokaza o njenim sumnjama.
Takođe joj je naredio i da noću ne izlazi ama na ulicu. Alma ga nije
poslušala.
Bila je sezona ekstravagantnih zabava kada se studenti opraštaju od
univerziteta. Uz muziku, alkohol i ples, Alma beše zaboravila na zlokobnu
senku koju je zamišljala, do petka koji je prethodio njenom diplomiranju.

111
Dobar deo noći provela je na jednoj uzbudljivoj žurki, preterujući s
alkoholom i održavajući se na nogama uz pomoć kokaina, dve stvari koje
nije dobro podnosila. U tri sata ujutru, bučna grupa mladića u kabrioletu
ostavila ju je ispred njene spavaće sobe. Teturajući se, raščupana i s
cipelama u ruci, Alma je potražila ključeve u svojoj tašni, ali nije uspela da
ih nađe, a onda pala na kolena, povraćajući kao da će ispustiti dušu. Suvi
nadražaji nastavili su se još nekoliko beskonačnih minuta, dok su joj se
niz lice slivale suze. Najzad je uspela da ustane, mokra od znoja, s
grčevima u stomaku, drhteći i jecajući od očaja. Odjednom, dve kandže
joj se zariše u miške i oseti kako je neko podiže s pločnika i pridržava da ne
bi ponovo pala. „Alma Mendel, trebalo bi da se stidiš!“ Nije prepoznala
glas iz telefonskog poziva. Presavila se, ponovo savladana mučninom, ali
je kandže stegnuše još jače. „Pustite me, pustite me!“ promrmljala je,
zamahujući unaokolo nogama. Šamar posred lica na trenutak joj je vratio
nešto prisebnosti i uspela je da uoči figuru jednog muškarca, tamno lice
ispresecano crtama nalik na ožiljke, obrijane glave. Neobjašnjivo, ona
oseti beskrajno olakšanje, zatvori oči i prepusti se nesrećnom pijanstvu i
neizvesnosti koje je prože u čeličnim rukama neznanca koji je upravo beše
ošamario.
U subotu u šest sati ujutru, Alma se probudila uvijena u grubo ćebe
koje ju je grebalo po koži, na zadnjem sedištu nekog automobila. Smrdela
je na povraćku, mokraću, cigarete i alkohol. Nije znala gde se nalazi i nije
se sećala ničega od prethodne večeri. Sela je i pokušala da poravna odeću,
a onda shvatila da je izgubila haljinu i podsuknju, bila je u brushalteru,
gaćicama i podvezicama, s pocepanim čarapama i bosa. U glavi joj je
zvonilo, smrzavala se, usta su joj bila suva i hvatao ju je paničan strah.
Ponovo je legla, skupljena, jaučući i dozivajući Natanijela.
Nekoliko minuta kasnije, osetila je kako je neko drmusa. Otvorila je
oči teškom mukom i, pokušavajući da izoštri pogled, razabrala siluetu
jednog muškarca, koji je otvorio vrata i nadvio se nad nju.
– Kafa i aspirini. To će ti donekle pomoći – reče joj, pružajući
joj plastičnu čašu i dve tablete.

112
 – Pustite me, moram da idem – odgovori ona hrapavim jezikom,
pokušavajući da se uspravi.
– Ne možeš nikud u takvom stanju. Tvoja porodica će stići
za nekoliko sati. Sutra dobijaš diplomu. Popij kafu. A ukoliko te to imalo
zanima, ja sam tvoj brat Semjuel.
Tako je vaskrsnuo Semjuel Mendel, jedanaest godina nakon svoje
pogibije na severu Francuske.

Nakon rata, Ajzak Belasko je dobio pouzdane dokaze o sudbini koja je

snašla Almine roditelje u nacističkom logoru smrti, nedaleko od gradića
Treblinka, na severu Poljske. Rusi nisu dokumentovali oslobađanje
logora, kako su to činili Amerikanci na drugim mestima, i zvanično se vrlo
malo znalo o tome šta se dogodilo u tom paklu, ali je Jevrejsko udruženje
procenilo da je tamo poginulo osam stotina četrdeset hiljada ljudi, od jula
1942. do oktobra 1943. godine, od kojih osam stotina hiljada Jevreja. Što
se tiče Semjuela Mendela, Ajzak je saznao da se njegov avion srušio u
jednoj francuskoj oblasti pod nemačkom okupacijom i, sudeći po
britanskim vojnim registrima, nije bilo preživelih. Tada već beše prošlo
mnogo godina otkako Alma nije dobijala nikakve vesti o svojoj porodici i
verovala je da su mrtvi mnogo pre nego što joj je teča to potvrdio. Saznavši
sve to, Alma za njima nije plakala onoliko koliko se moglo očekivati, jer
je tokom svih tih godina toliko uvežbavala da kontroliše emocije da je u
međuvremenu izgubila sposobnost da ih iskazuje. Ajzak i Lilijan su
smatrali da je potrebno održati pomen jednoj takvoj tragediji, pa su odveli
Almu u Evropu. Na groblju u francuskom selu, u kojem se srušio
Semjuelov avion, bila je postavljena spomen-ploča s njegovim imenom,
kao i datumom rođenja i smrti. Nisu uspeli da dobiju dozvolu za odlazak
u Poljsku, koja je bila pod kontrolom Sovjeta; to hodočašće Alma će
obaviti mnogo godina kasnije. Rat se završio četiri godine ranije, ali je
Evropa i dalje bila pod ruševinama i raseljeni ljudi su lutali u masi, tražeći
novu domovinu. Alma je zaključila da joj neće biti dovoljan jedan život da
se dovoljno zahvali bogu ili sudbini za privilegiju što je od cele njene
porodice ona jedina preživela.

113
 ***

Uzdrmana izjavom neznanca koji je rekao da se zove Semjuel Mendel,

Alma se uspravi na automobilskom sedištu i ispi kafu i aspirine u tri
gutljaja. Taj muškarac nije ličio na mladića rumenih obraza i razigranog
izraza lica kojeg je ona ispratila na pristaništu u Gdanjsku. Njen pravi brat
bio je to izbledelo sećanje, a ne taj čovek što je stajao ispred nje, ispijen,
suvonjav, grubog pogleda i okrutnih usta, kože opaljene suncem i lica
izbrazdanog dubokim borama i ožiljcima.
– Kako mogu da znam da si ti moj brat?
– Ne možeš. Ali da nisam, sigurno ne bih gubio vreme s tobom.
– Gde mi je odeća?
– U perionici. Biće gotova za sat vremena. Imamo vremena
za razgovor.

Semjuel joj je ispričao da je poslednje što je video kad su mu oborili avion

bio svet viđen odozgo, koji se okretao i okretao. Nije uspeo da skoči s
padobranom, u to je bio siguran, jer bi ga tako otkrili Nemci, a nije umeo
tačno da objasni ni činjenicu da nije poginuo kada se avion srušio i motor
zapalio. Pretpostavljao je da je ispao iz sedišta tokom pada i srušio se u
krošnje drveća, na kojima je ostao da visi. Neprijateljska patrola je
pronašla telo njegovog kopilota i dalje nije tražila. Njega je spaslo dvoje
članova francuskog pokreta otpora, koji su ga pronašli s mnogo
polomljenih kostiju i amnezijom; utvrdivši da je obrezan, predali su ga
grupi jevrejskog pokreta otpora. Mesecima su ga sakrivali po pećinama,
štalama, podzemnim tunelima, napuštenim fabrikama i kućama dobrih
ljudi spremnih da mu pomognu, često ga seleći s jednog mesta na
drugo, dok mu nisu očvrsle polomljene kosti, a on prestao da bude teret
i mogao da se priključi grupi kao borac. Magli koja mu je
pomućivala sećanja trebalo je mnogo više vremena da se raziđe nego
polomljenim kostima da se zaleče. Po uniformi koju je imao na sebi kada
su ga pronašli znao je da je došao iz Engleske. Razumeo je engleski
i francuski, ali je odgovarao na poljskom; proći će mnogo meseci pre nego

114
što bude uspeo da se sporazumeva na drugim jezicima kojima se ranije
služio. Pošto nisu znali njegovo ime, drugovi su ga prozvali Ožiljkoliki, po
ožiljcima na licu, ali je on odlučio da će se zvati Žan Valžan, po glavnom
liku iz romana Viktora Igoa, koji je čitao tokom oporavka. Borio se sa
svojim drugovima u ratnim okršajima koji su mu se činili besmislenim.
Nemačke snage bile su toliko efikasne, njihov ponos bezgraničan, žeđ za
moći i krvi toliko neutaživa da akcije sabotaže Semjuelove grupe nisu
mogle ni da zagrebu oklop čudovišta. Živeli su u senci, krećući se kao
očajni pacovi, s neprekidnim osećajem poraza i beskorisnosti, ali su
nastavljali dalje, jer nisu imali izbora. Pozdravljali su se samo jednom
rečju: pobeda. Opraštali su se na isti način: pobeda. Kraj je bio predvidljiv:
zarobljen je tokom jedne akcije i poslat u Aušvic.
Na kraju rata, nakon što je preživeo koncentracioni logor, Žan Valžan
je uspeo da se tajno ukrca na brod za Palestinu, gde su jevrejske izbeglice
pristizale u talasima, uprkos Velikoj Britaniji koja je kontrolisala tu oblast
pokušavajući da ih spreči kako bi se izbegao konflikt sa Arapima. Rat ga
beše pretvorio u usamljenog vuka koji nikad nije spuštao gard.
Zadovoljavao se slučajnim i prolaznim ljubavima, sve dok mu jedna od
devojaka, saradnica Mosada, jevrejske obaveštajne agencije kojoj se
pridružio, pedantna i smela istražiteljka, nije saopštila da će postati otac.
Zvala se Anat Rakosi i emigrirala je iz Mađarske sa svojim ocem, jedinim
preživelim iz mnogočlane porodice. Sa Semjuelom je održavala srdačan
odnos, bez romantike ili budućnosti, koji je oboma prijao i ostao bi takav
da nije došlo do neočekivane trudnoće. Anat je mislila da je neplodna
zbog gladovanja, udaraca, silovanja i lekarskih „eksperimenata“ koje
beše preživela. Utvrdivši da tumor nije razlog zbog kojeg joj je
stomak narastao već dete, pripisala je to božjoj šali. Nije to ni saopštila
svom ljubavniku pre šestog meseca trudnoće. „Čoveče! Ja sam mislio da
si se najzad malo ugojila“, prokomentarisao je on, iako nije uspevao
da sakrije oduševljenje. „Prvo bi trebalo ustanoviti ko si, kako bi dete
znalo svoje poreklo. Prezime Valžan je melodramatično“, odgovorila mu
je ona. On je iz godine u godinu odlagao odluku da otkrije svoj identitet,
ali se Anat smesta bacila na posao, sa istom upornošću i žilavošću s kojom
je za Mosad otkrivala skloništa nacističkih zločinaca koji su izbegli

115
Nirnberško suđenje. Krenula je od Aušvica, poslednjeg mesta na kojem je
Semjuel boravio pre primirja, prateći nit istorije korak po korak. Gegajući
sa stomakom, otišla je u Francusku da razgovara s jednim od malobrojnih
članova jevrejskog pokreta otpora koji behu ostali u toj zemlji, i on joj je
pomogao da pronađe borce koji su spasli pilota iz engleskog aviona; nije
bilo lako, jer se nakon rata ispostavilo da su svi Franuzi bili junaci otpora.
Anat je završila u Londonu, pregledajući arhive Kraljevskih
vazduhoplovnih snaga, gde je pronašla razne fotografije mladića koji su
imali sličnosti s njenim ljubavnikom. Nije imala za šta drugo da se
uhvati. Pozvala ga je telefonom i pročitala mu pet imena: „Da li ti neko
zvuči poznato?1' upitala ga je. „Mendel! Siguran sam. Moje prezime
je Mendel“, odgovorio je on, jedva zadržavajući jecaj koji mu je
stezao grlo.

– Moj sin ima četiri godine, zove se Baruh, kao naš otac. Baruh Mendel –
rekao je Semjuel Almi, sedajući pored nje na zadnje sedište automobila.
– Jesi li se oženio sa Anat?
– Ne. Pokušavamo da živimo zajedno, ali nije lako.
– Već četiri godine znaš za mene, a tek ti je sada palo na pamet da
dođeš da me vidiš? – prebaci mu Alma.
– Zašto bih te tražio? Brat kojeg si poznavala poginuo je u avionskoj
nesreći. Ništa nije ostalo od mladića koji se regrutovao za pilota u
Engleskoj. Znam celu priču, jer mi je Anat neprekidno ponavlja, ali ne
osećam je kao svoju, to je šuplja priča, bez ikakvog značenja. Istina je da
se tebe i ne sećam, ali siguran sam da si mi sestra, jer Anat ne greši u
takvim stvarima.
– Ja se sećam da sam imala brata koji se igrao sa mnom i svirao klavir,
ali ti ne ličiš na njega.
– Nismo se videli godinama i, kažem ti, nisam više onaj isti.
– Zašto si sada odlučio da dođeš?
– Nisam došao zbog tebe, tu sam na jednom zadatku, ali ne mogu o
tome da pričam. Iskoristio sam putovanje da dođem u Boston jer Anat
misli da je Baruhu potrebna ujna. Anatin otac je umro pre nekoliko

116
meseci. Nije ostao niko ni iz njene ni iz moje porodice, samo ti. Ne želim
ništa da ti namećem, Alma, samo želim da znaš da sam živ i da imaš malog
bratanca. Anat ti je poslala ovo – reče.
Pružio joj je jednu fotografiju u boji, na kojoj su se videli dečak i
njegovi roditelji. Anat Rakosi je sedela, sa sinom u krilu; vrlo mršava žena,
bleda u licu, s okruglim naočarima. Pored nje je sedeo Semjuel, ruku
prekrštenih na grudima. Dečak je imao oštre crte lica i kosu kovrdžavu i
tamnu, na oca. Na poleđini fotografije, Semjuel beše ispisao adresu u Tel
Avivu.
– Dođi nam u posetu, Alma, da upoznaš Baruha – reče joj
na rastanku, nakon što je podigao odeću iz perionice i odveo je do njene
spavaće sobe.

117
 Mač Fukudovih

Njegovo umiranje trajalo je nedeljama. S plućima nagriženim rakom,

dišući samrtnim roptajima kao riba na suvom, Takao Fukuda se mučio da
umre. Jedva je mogao da govori i bio je toliko slab da su svi njegovi
pokušaji da se sporazume napismeno bili uzaludni, jer otečenim i
drhtavim rukama nije uspevao da ispisuje japanska tanana slova. Odbijao
je hranu i na najmanju nepažnju svoje porodice ili bolničarki pokušavao
da istrgne sondu za hranjenje. Ubrzo je upao u težak san, ali je Išimej, koji
se smenjivao s majkom i sestrom dežurajući pokraj njega u bolnici, znao
da je svestan i tužan. Nameštao mu je jastuke da bi ga malo uspravio,
brisao mu znoj sa čela, trljao mu perutavu kožu losionom, stavljao mu
komadiće leda na jezik, pričao mu o biljkama i baštama. U jednom od
onih trenutaka bliskosti, primetio je da je otac nekoliko puta pokrenuo
usne, pokušavajući da uobliči neku reč koja je podsećala na naziv
marke cigareta, ali pomisao da u onakvom stanju i dalje želi da puši bila je
toliko nerazumna da ju je odmah odbacio. Celo popodne je proveo
pokušavajući da odgonetne šta Takao pokušava da mu saopšti. „Kemi
Morita? To pokušavate da kažete, oče? Želite li da je vidite?“ upitao ga je
naposletku. Takao je klimnuo glavom s ono malo snage koja mu beše
preostala. Ona je bila duhovni vođa Oomotoa, žena koju je pratio glas da
razgovara s duhovima, koju je Išimej poznavao jer je često putovao da se
sastane s malim zajednicama njene religije.
– Tata želi da pozovemo Kemi Moritu – reče Išimej Megumi.
– Ona živi u Los Anđelesu, Išimeje.
– Koliko nam je ušteđevine ostalo? Mogli bismo da joj kupimo kartu.
Kada je Kemi Morita stigla, Takao se više nije pomerao niti je otvarao
oči. Jedini znak života bilo je zujanje respiratora; bio je u stanju limba,
iščekujući. Megumi je uspela da od jedne koleginice iz fabrike pozajmi

118
automobil i otišla je po sveštenicu na aerodrom. Žena je ličila na
desetogodišnjeg dečaka u beloj pidžami. Njena seda kosa, povijena
ramena i način na koji je vukla noge bili su nespojivi s njenim glatkim
licem, bez bora, maskom ozbiljnosti broznane boje.
Kemi Morita je sitnim koracima prišla njegovom krevetu i uhvatila ga
za ruku; Takao je dopola otvorio oči, ne prepoznavši odmah svoju
duhovnu učiteljicu. A onda se jedan jedva primetan izraz živosti pojavio
na njegovom napaćenom licu. Išimej, Megumi i Hejdeko povukli su se u
zadnji deo prostorije, dok je Kemi šaputala dugačku molitvu ili pesmu na
starojapanskom. Potom je priljubila uvo na samrtnikove usne. Nakon
nekoliko dugih minuta, Kemi je poljubila Takaoa u čelo i pridružila se
porodici.
– Ovde su Takaovi majka, otac i baka i deda. Došli su izdaleka da ga
povedu na Drugu stranu – reče na japanskom, pokazujući na nogare od
kreveta.
– Takao je spreman da krene, ali pre toga mora da prenese
jednu poruku Išimeju. Poruka je sledeća: „Katana Fukudovih zakopana
je u jednoj bašti iznad mora. Ne može tamo da ostane. Išimeje, moraš da
odeš po nju i odneseš je gde treba, na oltar predaka naše porodice.“
Išimej je primio poruku uz duboki naklon, prinevši spojene dlanove
čelu. Nije se jasno sećao one noći kada su zakopali mač Fukudovih, godine
behu pomutile sliku, ali su Hejdeko i Megumi znale gde se nalazi
pomenuta bašta iznad mora.
– Takao takođe traži poslednju cigaretu – dodala je Kemi Morita pre
nego što se povukla.

Vrativši se iz Bostona, Alma je primetila da se tokom godina njenog

odsustva porodica Belasko promenila mnogo više nego što se moglo
naslutiti na osnovu pisama. Prvih dana se osećala suvišnom, kao gost u
prolazu, pitajući se koje je njeno mesto u toj porodici i šta kog đavola da
uradi sa svojim životom. San Francisko joj je izgledao kao provincija; da
bi postala ime sa svojim slikarskim umećem trebalo je da ode u Njujork,

119
gde bi bila okružena proslavljenim umetnicima i bliža evropskim
uticajima.
Belaskovi behu dobili tri unučeta, Martinog dečaka od tri godine i
Sarine bliznakinje, koje su greškom u genetičkom kodu rođene s crtama
lica i izgledom Skandinavki. Natanijel je vodio očevu firmu, živeo sam u
jednom penthausu s pogledom na zaliv i u slobodno vreme plovio zalivom
u svojoj jedrilici. Nije mnogo pričao i imao je mali broj prijatelja. Sa
dvadeset šest godina i dalje je odolevao agresivnoj kampanji svoje majke
da mu pronađe odgovarajuću suprugu. Kandidatkinja je bilo napretek, jer
je Natanijel poticao iz dobre porodice, imao je novca i izgledao je otmeno,
bio je mensch kakvog je njegov otac želeo i na kojeg sve udavače iz
jevrejske zajednice već behu bacile oko. Tetka Lilijan se ne beše mnogo
promenila, bila je dobroćudna i aktivna kao i uvek, ali joj se pogoršao sluh,
vikala je dok priča i kosa joj je bila puna sedih vlasi koje nije farbala jer
nije želela da izgleda mlađe, već naprotiv. Njen muž je za dve
decenije naglo ostario i mala razlika u godinama između njih dvoje kao
da se beše utrostručila. Ajzak je preživeo srčani udar i, premda se
donekle oporavio, bio je veoma slab. Svakoga dana je odlazio u kancelariju
na nekoliko sati radi discipline i održavanja forme, ali je posao prepustio
Natanijelu; u potpunosti je napustio društveni život koji ga nikad nije ni
privlačio, uživao je u pogledu na more i zaliv iz pergole u svojoj bašti, gajio
biljke u stakleniku, proučavao zakone i čitao tekstove o biljnom svetu.
Karakter mu beše smekšao i oči bi mu zasuzile na najmanji povod. Lilijan
je u stomaku osećala probode od straha. „Obećaj mi da nećeš umreti pre
mene, Ajzače“, molila bi ga u trenucima kada bi mu ponestalo daha i
krenuo da se sruši u postelju, beo kao čaršavi, ukočenih kostiju. Lilijan
nije bila vešta u kuhinji, oduvek je imala kuvara, ali otkako njen suprug
beše onemoćao, sama mu je pripremala zdrave supe po receptima koje joj
je majka zaveštala, ispisanim rukom u jednoj sveščići. Terala ga je da
posećuje na desetine lekara, išla s njim na preglede da bi bila sigurna da
neće prećutati bolove i patnje i vodila računa da na vreme uzima lekove.
Osim svega toga, pribegavala je alternativnim metodama lečenja.
Obraćala se Bogu, ne samo jutrima i večerima, kao što bi bilo uobičajeno,

120
već tokom celog dana: Shemá Ysrael, Adonai Eloeinu, Adonai Ejad3. Zbog
zaštite, Ajzak je spavao s turskim staklenim okom i Fatiminom rukom od
ručno oslikanog mesinga okačenim na uzglavlju kreveta; uvek je gorela
jedna sveća na njegovoj komodi, pored jedne hebrejske i jedne hrišćanske
Biblije i posude sa svetom vodicom, koju jedna od kućnih pomoćnica beše
donela iz kapele Svetog Jude.
– Šta je ovo? – upitao je Ajzak jednog dana, ugledavši kostura
sa šeširom na svom noćnom stočiću.
– To je Baron Samedi. Poslali su mi ga iz Nju Orleansa. On je bog
smrti, ali i zdravlja – odgovorila mu je Lilijan.
Prvi Ajzakov impuls bio je da počisti sve fetiše što mu behu zaposeli
sobu, ali je ljubav prema ženi bila jača. Ništa ga nije koštalo da se pretvara
da ih ne primećuje ako su donosili spokoj Lilijani, koju su sve češće
obuzimali napadi panike. Nije mogao da joj pruži drugu utehu. I sâm je
bio zaprepašćen svojim fizičkim propadanjem, jer je bio snažan i zdrav i
verovao je da je neuništiv. Nestvaran umor nagrizao mu je kosti i samo
mu je čelična volja pomagala da ispunjava obaveze koje samom sebi beše
nametnuo. Između ostalih da ostane živ, kako ne bi razočarao svoju
suprugu.
Almin dolazak doneo mu je dašak energije. Nije bio sklon
pokazivanju emocija, ali je zbog narušenog zdravlja postao ranjiv i morao
je da vodi mnogo računa da ga naleti nežnosti koju je nosio duboko u sebi
ne bi preplavljivali. Samo je Lilijan, u trenucima intimnosti, naslućivala tu
stranu ličnosti svog muža. Njihov sin Natanijel bio je Ajzakov glavni
oslonac u životu, njegov najbolji drug, saradnik i prisan prijatelj, ali nikad
nije osetio potrebu da mu to kaže; obojica su to znala, a pretočiti to u reči
za njih bi predstavljalo sramotu. Prema Marti i Sari ophodio se s ljubavlju
blagonaklonog oca, ali je u četiri oka već bio priznao Lilijani da mu se
njihove ćerke ne dopadaju, smatrao ih je sitničavim i nedoraslim. Ni
Lilijani se nisu mnogo sviđale, ali ona to ni mrtva ne bi priznala. Unučiće

3
Šema Izrael na hebrejskom znači „Čuj, Izraele“. Šema se izgovara ujutru i uveče i to je
temeljna molitva judaizma. Šema Izrael, Adonaj Elohenu, Adonaj Ehad (hebr.) – „Čuj,
Izraele, Gospodin je Bog naš, Gospodin jedini“, prim. prev.

121
je Ajzak voleo sa distance. „Sačekajmo da malo porastu, još nisu
oformljene ličnosti“, govorio je sa šaljivim prizvukom, kao da se izvinjava,
ali je u dubini duše to i osećao. Na Almu je, pak, oduvek bio slab.
Kada je 1939. godine njegova svastičina došla iz Poljske da živi u Si
Klifu, Ajzak ju je toliko zavoleo da je osetio pokajničku radost kada je
kasnije saznao da su joj roditelji nestali, jer mu se tako ukazala mogućnost
da ih zameni u devojčicinom srcu. Nije se trudio da je vaspitava, kao
sopstvene ćerke, već da je zaštiti, što mu je davalo slobodu da je voli.
Lilijani je prepustio zadatak da osluškuje devojčicine potrebe, dok ju je on
začikavao intelektualno, deleći s njom svoju strast prema botanici i
geografiji. Jednoga dana, upravo dok je Almi pokazivao svoje knjige o
baštovanstvu, pala mu je na pamet ideja o osnivanju Fondacije Belasko.
Mesecima su zajedno razmatrali razne mogućnosti, pre nego što je
zamisao realizovana, i devojčici je, koja je tada imala samo trinaest godina,
palo na pamet da zasade bašte u najsiromašnijim gradskim četvrtima.
Ajzak je bio zadivljen njom; sa oduševljenjem je posmatrao kako umno
sazreva, shvatao njenu usamljenost i razneživao se kad bi mu prišla tražeći
njegovo društvo. Devojčica bi sela pored njega, spustila ruku na njegovo
koleno da gleda televiziju ili da proučava knjige o baštovanstvu, a težina
i toplina te male ruke za njega su predstavljali pravu dragocenost. On bi je
pomilovao po glavi kad bi prošla pored njega, kad god ne bi bilo nikog u
blizini, i kupovao slatkiše da bi joj ih ostavio ispod jastuka. Mlada žena
koja se vratila iz Bostona, s geometrijskom frizurom, crvenim karminom
i samouverenog hoda nije bila ona nekadašnja plašljiva Alma koja je
spavala grleći mačku jer se plašila da spava sama, ali pošto su prevazišli
početnu neprijatnost, povratili su nežan odnos kakav su negovali već duže
od jedne decenije.
– Sećaš li se Fukudovih? – upitao je on svoju rođaku nakon nekoliko
dana.
– Kako se ne bih sećala! – uzviknula je Alma, iznenađena.
– Juče me je telefonom pozvao jedan od sinova.
– Išimej?

122
 – Da. On je najmlađi, zar ne? Pitao me je da li bi mogao da dođe da
me vidi, mora sa mnom da razgovara. Oni žive u Arizoni.
– Tečo, Išimej je moj prijatelj i nisam ga videla otkako su zarobili
porodicu. Mogu li da prisustvujem tom razgovoru, molim te?
– Nagovestio mi je da je u pitanju privatna stvar.
– Kada će doći?
– Obavestiću te, Alma.
Petnaest dana kasnije, Išimej se pojavio u kući u Si Klifu u običnom
tamnom odelu i sa crnom kravatom. Almi je srce tuklo u grudima dok ga
je čekala, i pre nego što je uspeo da dotakne zvono, otvorila mu je vrata
bacivši mu se u zagrljaj. I dalje je bila viša od njega i zamalo da ga sruši
nasrnuvši. Išimej, zbunjen, iznenađen što je vidi i zato što Japanci takvo
pokazivanje emocija u javnosti smatraju neprihvatljivim, nije znao kako
da odgovori na takav izliv nežnosti, ali mu ona nije dala vremena da o
tome razmišlja; ščepala ga je za ruku i uvukla u kuću neprestano
ponavljajući njegovo ime, vlažnih očiju, i čim su prešli prag, bestidno ga
poljubila u usta. Ajzak Belasko se nalazio u biblioteci, u svojoj omiljenoj
fotelji, sa Nekom, Išimejevim mačorom od šesnaest godina, u krilu.
Duboko ganut tim prizorom, sakrio se iza novina dok Alma naposletku
nije dovela Išimeja do njegovih odaja. Devojka ih je ostavila nasamo,
zatvorivši vrata za sobom.
Išimej je Ajzaku Belasku u kratkim crtama ispričao o sudbini koja je
snašla njegovu porodicu, što je ovome već bilo poznato, jer je telefonskim
putem već bio saznao sve što se ticalo porodice Fukuda. Ne samo da je
znao kako su skončali Takao i Čarls, o Džejmsovoj deportaciji i
siromaštvu koje je zadesilo udovicu i dvoje preostale dece, nego je po
pitanju toga već bio preduzeo određene mere. Jedina novost koju je
saznao od Išimeja bila je Takaova poruka vezana za mač.
– Izuzetno žalim zbog Takaove smrti. Bio mi je veliki prijatelj i učitelj.
Žao mi je i zbog Čarlsa i Džejmsa. Niko nije ni dotakao mesto na kojem
se nalazi mač tvoje porodice, Išimeje. Možeš ga uzeti kad god poželiš, ali
bio je zakopan uz ceremoniju i mislim da bi tvoj otac voleo da bude
iskopan uz istu takvu počast.

123
 – Naravno, gospodine. Zasad nemam gde da ga sklonim. Mogu li ga
ostaviti ovde? Nadam se ne zadugo.
– Taj mač za ovu kuću predstavlja čast, Išimeje. Da li je neophodno
da ga tako brzo sklanjaš?
– Mesto mu je na oltaru mojih predaka, ali mi trenutno nemamo ni
kuću ni oltar. Majka, sestra i ja živimo u jednom pansionu.
– Koliko ti je godina, Išimeje?
– Dvadeset dve.
– Punoletan si, i sada si glava porodice. Ti nasleđuješ posao koji sam
sklopio sa tvojim ocem.
Ajzak Belasko poče da objašnjava zapanjenom Išimeju kako je 1941.
godine sa Takaom Fukudom sklopio partnerski sporazum
oko zajedničkog vođenja rasadnika cveća i dekorativnih biljaka. Rat
je sprečio da se posao razvije, ali nijedan od njih dvojice taj ugovor nije
raskinuo, tako da je on i dalje na snazi. Postoji odgovarajuće zemljište u
Martinezu, istočno od zaliva San Franciska, koje je kupio po izuzetno
povoljnoj ceni. U pitanju su dva hektara ravne, plodne i vlažne zemlje, sa
skromnom ali pristojnom kućicom, gde bi Fukudovi mogli da žive dok ne
pronađu neko bolje mesto za stanovanje. Išimej će morati naporno da radi
da bi pokrenuo posao, kako je i glasio dogovor postignut sa Takaom.
– Zemlju već posedujemo, Išimeje. Ja ću uložiti početni kapital za
pripremu i zasad zemljišta, a na tebi je sve ostalo. Od prodaje
ćeš isplaćivati svoj deo kako budeš mogao, bez rokova i kamata. Kad dođe
trenutak, zadrugu ćemo prebaciti na tvoje ime. Zemljište trenutno pripada
Udruženju Belasko, Fukuda i sinovi.
Nije mu rekao da su i osnivanje Udruženja i kupovina zemljišta
realizovani nepunih nedelju dana ranije. To će Išimej otkriti tek četiri
godine kasnije, kad bude otišao da zadrugu prebaci na svoje ime.

Fukudovi su se vratili u Kaliforniju i smestili se u Martinezu, na četrdeset

pet minuta udaljenosti od San Franciska. Radeći od jutra do mraka,
Išimej, Megumi i Hejdeko ostvarili su svoju prvu berbu cveća. Uverili su
se da je kvalitet zemljišta i klime kakav se samo poželeti može, samo je još

124
trebalo plasirati proizvode na tržište. Hejdeko je dokazala da ima više
hrabrosti i snage od bilo kojeg drugog člana njihove porodice. U Topazu
beše razvila borbeni karakter i smisao za organizaciju; u Arizoni je gurala
napred svoju porodicu, jer je Takao jedva mogao da diše između cigareta
i napada kašlja. Volela je svog muža sa neizmernom odanošću onih koji
ne dovode u pitanje svoje bračne obaveze i dužnosti, ali postati udovica za
nju je predstavljalo olakšanje. Kad se sa svojom decom vratila u
Kaliforniju i zatekla sa dva hektara mogućnosti, bez oklevanja je stala
na čelo preduzeća. U početku je Megumi morala da je sluša i prihvati se
lopate i grabulja za rad u polju, ali misli joj behu usmerene prema dalekoj
budućnosti, izvan svake veze s poljoprivredom. Išimej je voleo botaniku i
s čeličnom voljom obavljao najteže poslove, ali nije imao smisla za
praktiku niti njuh za novac. Bio je idealista, sanjar, sklon crtanju i poeziji,
sposobniji za meditaciju nego za trgovinu. Ne bi ni pokušao da proda
sjajnu berbu cveća u San Francisku da ga majka nije poslala da opere
zemlju ispod noktiju, obuče odelo, belu košulju i kravatu u boji – ništa
preterano luksuzno – sedne u kamionet i odveze se u grad.
Megumi je sačinila listu najluksuznijih cvećara, a Hejdeko ih je,
zajedno s njom, ruku pod ruku, sve redom obišla. Ona bi ostala u vozilu,
jer je bila svesna svog izgleda japanske seljanke i svog groznog engleskog,
dok je Išimej, pocrveneo do ušiju, nudio svoje proizvode. Sve u vezi s
novcem stvaralo mu je neprijatnost. Megumi je smatrala da njen brat nije
rođen za život u Americi, jer je bio diskretan, ozbiljan, povučen i skroman;
da se on pita, šetao bi unaokolo u ritama, proseći hranu s činijom, kao
indijski sveci i proroci.
Te večeri, Hejdeko i Išimej su se vratili iz San Franciska praznog
kamioneta. „Ovo je prvi i poslednji put da sam krenula s tobom, sine. Ti
si odgovoran za ovu porodicu. Ne možemo jesti cveće, moraš naučiti da
ga prodaješ“, rekla mu je Hejdeko. Išimej je pokušao da tu svoju ulogu
prebaci na sestru, ali Megumi već jednom nogom beše stajala na pragu.
Ustanovili su da je lako postići dobru cenu za oveće i izračunali da bi mogli
da isplate zemlju u roku od četiri ili pet godina, pod uslovom da žive što
skromnije i da ih ne zadesi neka nesreća. Osim toga, videvši prinos, Ajzak
Belasko im je obećao da će postići pogodbu s hotelom Fermont o

125
održavanju fantastičnih buketa svežeg cveća u holu recepcije i salonima,
po kojima to mesto beše čuveno.
Porodica je konačno počela da napreduje, nakon trinaest godina zle
sudbine; tada je Megumi saopštila da je napunila trideset godina i da je
došlo vreme da krene svojim putem. Tih godina Bojd Anderson se već
beše oženio i razveo, bio je otac dvoje dece i ponovo je preklinjao Megumi
da se preseli na Havaje, gde je on lepo živeo od svoje automehaničarske
radionice i male flote kamiona. „Zaboravi Havaje, ako želiš da budeš sa
mnom, to će biti u San Francisku“, odgovorila mu je ona. Beše odlučila da
završi školu za bolničarke. U Topazu je nekoliko puta prisustvovala
porođajima i kad god bi rukama prihvatila neko novorođenče, uvek bi
osetila isto ono neopisivo oduševljenje, najpribližnije božjem otkrovenju.
Taj vid akušerstva, za koji su bili zaduženi lekari i hirurzi, tek odnedavno
beše počeo da se poverava babicama, i ona je želela da se oproba u
tom avangardnom zanimanju. Primili su je u školu za bolničarke i žensko
zdravlje, uz prednost besplatnog pohađanja. Tokom tri naredne godine,
Bojd Anderson je nastavio da joj se izdaleka uporno udvara, uveren da će
se, kad bude stekla diplomu, udati za njega i preseliti na Havaje.

126
 27. novembra 2005.

Zvuči neverovatno, Alma: Megumi je odlučila da se penzioniše. Toliko

se trudila da dobije diplomu i toliko je volela svoje zanimanje da smo mislili
da nikada neče otići u penziju. Izračunali smo da je za četrdeset pet godina
na svet donela oko pet hiljada i pet stotina beba. To je njen doprinos
demografskoj eksploziji, kako ima običaj da kaže. Napunila je osamdeset
godina, udovica je već čitavu deceniju i ima petoro unučadi, vreme je da
malo predahne, ali je sada zacrtala sebi u glavu da će pokrenuti neki posao
vezan za prehranu. Nikom u porodici to nije jasno, jer moja sestra ni jaje
ne ume da isprži. Imao sam nekoliko slobodnih sati za slikanje. Ovoga puta
neću naslikati pejzaž iz Topaza, kao toliko puta do sada. Slikam planinsku
stazu u južnom delu Japana, u blizini jednog veoma starog i izolovanog
hrama. Moramo zajedno otputovati u Japan, voleo bih da ti pokažem taj
hram.

Iši

127
 Ljubav

Godina 1955. za Išimeja nije bila samo godina napora i znoja. Bila je to i
godina ljubavi. Alma beše odustala od planova da se vrati u Boston, da
postane druga Vera Nojman i da putuje po svetu. Jedina želja u životu bila
joj je da bude sa Išimejem. Sastajali su se skoro svakodnevno u večernjim
satima, nakon završetka poljskih radova, u jednom motelu pokraj puta, na
devet kilometara udaljenosti od Martineza. Alma bi uvek stizala prva i
plaćala sobu jednom pakistanskom radniku, koji ju je odmeravao od glave
do pete s ogromnim prezirom. Ona bi ga gledala u oči, ponosito i drsko,
dok čovek ne bi spustio pogled i predao joj ključ. Identična scena
ponavljala se svakoga dana, od ponedeljka do petka.
Alma je ukućanima saopštila da pohađa večernje časove na Berkli
univerzitetu. Za Ajzaka Belaska, koji se ponosio svojim naprednim
shvatanjima i koji je sklapao poslove i negovao prijateljstvo sa svojim
baštovanom, bilo bi neprihvatljivo da neko iz njegove porodice stupi u
intimne odnose s nekim od Fukudovih. Što se tiče Lilijan, Alma bi se udala
za nekog mensch iz jevrejske zajednice, kao što su to učinile Marta i Sara,
o tome nije bilo rasprave. Jedini koji je bio upućen u Alminu tajnu bio je
Natanijel koji, takođe, nije odobravao njihovu vezu. Alma mu nije
pominjala hotel niti ju je on za to pitao, više je voleo da ne zalazi u detalje.
Više nije mogao da nipodaštava Išimeja kao običan kapric svoje rođake,
od kojeg će se izlečiti čim ga sledeći put bude videla; ipak, nadao se da će
Alma u jednom trenutku shvatiti da njih dvoje nemaju ništa zajedničko.
Nije se sećao sopstvenog odnosa sa Išimejem u detinjstvu, osim časova
borilačkih veština u Ulici Pine. Otkako je upisao srednju školu i završile
se pozorišne predstave u potkrovlju, viđao ga je vrlo retko, premda je
Išimej često dolazio u Si Klif da se igra sa Almom. Kad su se Fukudovi
vratili u San Francisko, video ga je nakratko nekoliko puta, kad bi ga otac

128
poslao da mu da novac za rasadnik. Nikako mu nije ulazilo u glavu šta kog
đavola njegova rođaka vidi u njemu: bio je slabunjav, neprimetan, sušta
suprotnost snažnom muškarcu sigurnom u sebe koji bi mogao da kroz
život vodi jednu tako komplikovanu ženu kakva je Alma. Bio je siguran
da bi njegovo mišljenje o Išimeju bilo isto i da nije Japanac; rasa s tim nije
imala nikakve veze, to je bilo pitanje karaktera. Išimeju je nedostajala ona
doza ambicije i agresivnosti koju muškarci treba da poseduju i koju je on
sâm morao da razvija snagom volje. Odlično se sećao svojih godina straha,
mučenja u školi, i ogromnog napora da studira zanimanje koje je
zahtevalo zloćudnost kakvu on nije imao. Bio je zahvalan svom ocu što ga
je naveo da nastavi njegovim putem, jer se kao advokat očeličio,
stekao čvrstinu da se bori za sebe i da napreduje. „To je tvoje mišljenje,
Nat, ali ti ne poznaješ Išimeja, a ne poznaješ ni samoga sebe“,
odgovarala bi mu Alma kad bi joj on izložio svoje stavove o muževnosti.

Sećanje na blagoslovene mesece kada se sastajala sa Išimejem u onom

motelu, gde nisu mogli da uključe svetlo zbog noćnih bubašvaba što bi
izmilele iz ćoškova, održavale su Almu tokom narednih godina, kada je s
krajnjom strogošću pokušala da iz srca iščupa ljubav i želju i zameni ih
ispaštajućom vernošću. S Išimejem beše otkrila mnoge suptilnosti ljubavi
i zadovoljstva, od neobuzdane i neukrotive strasti do onih svetih trenutaka
kada bi ih osećanja toliko uznela da bi ostajali da leže nepomični, okrenuti
licem u lice, gledajući se dugo u oči, zahvalni sudbini, ponizni što su
dotakli najdublji deo svojih duša, pročišćeni jer su se oslobodili svega
suvišnog i leže zajedno ranjivi i potpuno nezaštićeni, u takvoj ekstazi da
više nisu uspevali da razlikuju uživanje od tuge, životno uzbuđenje od
slatkog iskušenja da umru tamo na licu mesta kako se više nikad ne bi
razdvojili. Isključena iz sveta ljubavnom magijom, Alma se oglušivala o
unutrašnje glasove koji su je pozivali da se vrati ustaljenom redu i
zahtevali razboritost, upozoravajući je na posledice. Živeli su samo za
svoje svakodnevne susrete, nisu postojali ni juče ni sutra, bila je važna
samo ta zagušljiva soba s njenim neispravnim i zaglavljenim prozorom, s
mirisom plesni, pohabanim čaršavima i neprekidnim čangrljanjem
aparata za ventilaciju. Postojali su samo njih dvoje, prvi poljubac prepun

129
žudnje na pragu vrata, pre nego što bi ubacili ključ u bravu, počeli da se
miluju stojeći, da svlače odeću koja je ostajala rasuta po celoj sobi, njihova
naga tela, podrhtavanja, osećanje topline, ukusa i mirisa onog drugog,
teksture kože i kose, čudesno prepuštanje želji do iznemoglosti, kada bi na
trenutak zadremali zagrljeni, a potom se vraćali ponovo probuđenom
užitku, šalama, smehu i poveravanjima, čudesnom univerzumu
intimnosti. Išimejevi zeleni prsti, kojima je uspevao da udahne život
usahloj biljci ili naslepo popravi sat, otkrili su Almi sopstvenu neukrotivu
i gladnu prirodu. Zabavljala se iznenađujući ga, izazivajući ga, gledajući ga
kako crveni, postiđen i zabavan. Ona je bila smela a on obazriv, ona bučna
tokom orgazma, on bi joj rukom zatvarao usta. Ona bi se dosetila
najrazličitijih romantičnih reći, strastvenih, laskavih i bezobraznih da mu
ih šapuće na uvo ili napiše u hitnim pismima; on je bio rezervisan, kako
su zahtevali njegov karakter i kultura.
Alma se prepustila nesvesnoj ljubavnoj radosti. Pitala se kako niko ne
primećuje koliko joj sija koža, duboku i neistraženu tamu u njenim očima,
njen lagan korak, obamrlost u njenom glasu, goruću energiju koju nije
mogla niti želela da kontroliše. U to vreme, u svom dnevniku je napisala
da se oseća kao da lebdi i da na koži oseća trnce i ježenje od zadovoljstva;
da joj se srce nadima kao balon i da joj se čini da će joj se raspući, ali da u
tom beskrajnom prostoru njenog zapaljivog srca ne postoji niko drugi
osim Išimeja, i da je sav ostali svet u potpunosti iščeznuo; da proučava
sebe nagu u imaginarnom ogledalu koje predstavlja Išimej, posmatrajući
je s druge strane stakla, diveći se njenim dugim nogama, njenim
snažnim rukama, čvrstim grudima s tamnim bradavicama, njenom
ravnom stomaku s tanušnom linijom crnih dlačica od pupka do pubisa,
njenim crvenim usnama i beduinskoj koži; da spava lica zagnjurenog u
njegovu košulju, natopljenu njegovim mirisom baštovanstva, humusa i
znoja; da pokriva uši kako bi se prisetila Išimejevog usporenog i mekog
glasa, njegovog nesigurnog smeha, potpuno drugačijeg od njenog, bučnog
i neobuzdanog, njegovih saveta o opreznosti, njegovih objašnjenja o
biljkama, izjava ljubavi na japanskom, jer su mu se na engleskom činile
bezizražajnim, uzvicima oduševljenja pred njenim dezenima koje bi mu
pokazivala i njenim planovima da krene stopama Vere Nojman, ni minuta

130
se ne osvrćući da zažali što on, istinski talentovan, jedva uspeva da slika
kad pronađe nekoliko sati nakon surovog rada u polju, pre nego što se ona
pojavi u njegovom životu da mu uzme sve slobodno vreme i proguta sav
njegov vazduh. Almina potreba da se oseća voljenom bila je neiscrpna.

131
 Tragovi prošlosti

U početku, Alma Belasko i Leni Bil, prijatelj tek pristigao u Kuću Lark,
odlučili su da uživaju u kulturnom životu San Franciska i Berklija.
Odlazili su u bioskop, u pozorište, na koncerte i izložbe, isprobavali
egzotične restorane i šetali sa kujom. Prvi put za tri godine, Alma se vratila
u porodičnu ložu u operi, ali je njenog prijatelja zbunio zaplet iz prvog
čina i zaspao je tokom drugog, pre nego što je Toska uspela da zarije
kuhinjski nož u Skarpijevo srce. Odustali su od opere. Lenijev automobil
je bio udobniji od Alminog i često su odlazili u Napa dolinu da uživaju u
bukoličkom pejzažu vinograda i degustiraju vina, ili u Bolinas da udišu
slan vazduh i jedu ostrige, ali su se na kraju umorili od pokušaja da
snagom volje ostanu mladi i aktivni, pa su popustili pred željom za
odmorom. Umesto tolikih izlazaka, za koje je bilo potrebno putovati,
pronaći parking i stajati na nogama, gledali su filmove na televiziji, slušali
muziku u svojim apartmanima ili odlazili u posetu Keti, s flašama
ružičastog šampanjca uz sivi kavijar, koji je Ketina ćerka, stjuardesa u
Lufthansi, donosila sa svojih putovanja. Leni je bio saradnik na klinici za
bolove učeći pacijente da za Almino pozorište prave maske od
vlažnog papira i zubnog cementa. Večeri su provodili čitajući u
biblioteci, jedinom manje-više tihom zajedničkom delu; buka je bila jedna
od nepogodnosti života u zajednici. Ako nisu imali izbora, večerali su
u trpezariji Kuće Lark, pod budnim okom ostalih žena, ljubomornih na
Alminu sreću. Irina se osećala odbačenom, premda su je ponekad vodili u
svoje izlaske; Almi više nije bila neophodna. „To su tvoje ideje, Irina. Leni
se apsolutno ni u čemu ne takmiči s tobom“, tešio ju je Set, takođe
zabrinut, jer ako bi njegova baka smanjila Irinine radne sate u nedelji, on
bi imao manje prilika da je viđa.

132
 Tog popodneva, Alma i Leni su sedeli u bašti prisećajući se prošlosti,
kao što su to često činili, dok je Irina malo dalje kupala Sofiju crevom.
Nekoliko godina ranije, Leni na Internetu beše pronašao organizaciju
posvećenu spašavanju pasa iz Rumunije, gde su lutali ulicama u tužnim
čoporima, i dovodila ih u San Francisko na usvajanje dušama sklonim toj
vrsti milosrđa. Sofijino lice, s njenom tamnom mrljom na oku, odmah ga
je osvojilo i, ne razmišljajući mnogo, popunio je onlajn formular, poslao
pet traženih dolara i sledećeg dana otišao po nju. U opisu su bili zaboravili
da napišu da kuja nema jednu šapu. S preostale tri je vodila normalan
život, jedina posledica nesreće bila je ta što je uništavala jedan od
ekstremiteta bilo čega sa četiri noge, poput stolica i stolova, ali je Leni
taj problem rešio neiscrpnom kupovinom plastičnih lutaka; čim bi
kuja jednu osakatila ili oćopavila, Leni bi joj donosio drugu, i tako su s tim
izlazili na kraj. Jedina slabost njenog karaktera bila je nelojalnost prema
gazdi. Vezala se za Ketrin Houp, i na najmanji povod odjurila bi kod nje
brzinom metka, uskačući joj u krilo. Volela je da se vozi u invalidskim
kolicima.
Sofija je mirno stajala pod mlazom vode iz creva, dok joj se Irina
obraćala na rumunskom kako bi prikrila da je svu svoju pažnju usmerila
na razgovor Alme i Lenija, u nameri da ga prenese Setu. Osećala se bedno
što ih prisluškuje, ali istraživanje tajni te žene beše se pretvorilo u pravu
zavisnost, koju je delila sa Setom. Znala je, jer joj je to sama Alma ispričala,
da se njeno prijateljstvo s Lenijem rodilo 1984, one godine kada je umro
Natanijel Belasko, i trajalo jedva nekoliko meseci, ali su ga okolnosti
načinile toliko snažnim da im, kada su se ponovo sreli u Kući Lark, nije
trebalo mnogo da ga obnove kao da se nikad nije ni prekidalo. U tom
trenutku, Alma je objašnjavala Leniju kako je sa sedamdeset osam godina
odustala od svoje uloge matrijarha u porodici Belasko, umorna od
ispunjavanja tuđih želja i poštovanja svakojakih pravila, kao što je činila
odmalena. U Kući Lark je već tri godine i sve joj se više dopada.
Nametnula je to sebi kao kaznu, reče, kao vid naplate svih privilegija koje
je imala u životu, za taštinu i materijalizam. Idealno bi bilo ostatak života
provesti u nekom zen manastiru, ali ona nije vegetarijanac i od meditacije
je bole leđa, zbog čega se odlučila za Kuću Lark, na zaprepašćenje sina i

133
snaje, koji bi najviše voleli da je vide s obrijanom glavom u Daramsali. U
Kući Lark se oseća prijatno, nije se odrekla ničeg što joj je važno i, u
slučaju neke neodložne potrebe, nalazi se na samo trideset minuta od Si
Klifa, iako se nikad ne bi vratila u porodičnu kuću – koju nikad nije
osećala kao svoju, jer je prvo pripadala svekru i svekrvi, a potom sinu i
snaji – osim na porodične ručkove. U početku nije razgovarala ni sa kim
u Kući Lark; osećala se kao da je sama u nekom hotelu B kategorije, ali je
s vremenom sklopila neka poznanstva i, otkako je Leni došao, ne oseća se
nimalo usamljenom.
– Mogla si da izabereš nešto bolje od ovoga, Alma.
– Ništa mi više nije potrebno. Jedino što mi nedostaje jeste kamin za
zimu. Volim da posmatram vatru, podseća me na morske talase.
– Poznajem jednu udovicu koja je poslednjih šest godina provela
krstareći. Čim brod uplovi u poslednju luku, porodica joj pošalje kartu za
novo putovanje oko sveta.
– Kako se toga nisu dosetili moj sin i snaja? – nasmeja se ona.
– To ima tu prednost da, ako umreš na pučini, kapetan baci telo u
more i porodica uštedi za sahranu – dodade Leni.
– Ovde mi je dobro, Leni. Otkrivam ko sam, sada kad sam odbacila
sve ukrase i krpice; to je prilično usporen proces, ali izuzetno koristan. Svi
bi to trebalo da urade na kraju života. Da sam dovoljno disciplinovana,
pokušala bih da nadmudrim svog unuka i napišem sopstvene memoare.
Imam dovoljno vremena, slobode i tišine, što nikad nisam imala u svoj
onoj gunguli mog nekadašnjeg života. Spremam se da umrem.
– Moraćeš još mnogo da sačekaš, Alma. Izgledaš mi odlično.
– Hvala ti. Mora da je zbog ljubavi.
– Ljubavi?
– Recimo da imam nekoga. Znaš na koga mislim: na Išimeja.
– Neverovatno! Koliko ste već godina zajedno?
– Čekaj, da pokušam da izračunam... Zavolela sam ga dok smo još
oboje imali oko osam godina, ali ljubavnici smo već pedeset osam, od
1955. godine, uz nekoliko dužih prekida.

134
 – Zašto si se udala za Natanijela? – upita je Leni.
– Zato što je on želeo da me zaštiti, a meni je u tom trenutku
bila potrebna njegova zaštita. Seti se samo kako je bio plemenit. Nat mi je
pomogao da prihvatim činjenicu da postoje sile moćnije od moje volje,
sile moćnije čak i od ljubavi.
– Voleo bih da upoznam Išimeja, Alma. Obavesti me kad
bude dolazio da te vidi.
– Našu vezu i dalje držimo u tajnosti — odgovori ona, pocrvenevši.
– Zašto? Tvoja porodica bi razumela.
– Ne zbog Belaskovih, već zbog Išimejeve porodice. Iz poštovanja
prema njegovoj ženi, deci i unucima.
– Posle toliko godina, njegova žena treba da zna, Alma.
– Nikad ništa nije posumnjala. Ne bih volela da pati; Išimej mi to
nikada ne bi oprostio. Osim toga, to ima svoje prednosti.
– Koje?
– Kao prvo, nikada nismo morali da se bakćemo kućnim i porodičnim
problemima, decom, novcem i tolikim drugim s kojima parovi moraju da
se suočavaju. Sastajemo se samo da bismo se voleli. Osim toga, Leni, tajna
veza mora da se čuva, ona je krhka i dragocena. Ti to znaš bolje od bilo
koga drugog.
– Nas dvoje smo rođeni sa dva veka zakašnjenja, Alma. Mi
smo stručnjaci za zabranjene veze.
– Išimej i ja smo imali priliku kad smo bili veoma mladi, ali ja se nisam
usudila. Nisam mogla da se odreknem sigurnosti i ostala sam zarobljena
u konvencionalnostima. To je bilo pedesetih godina, svet je bio potpuno
drugačiji. Sećaš se?
– Kako se ne bih sećao? Jedna takva veza bila je gotovo nemoguća,
pokajala bi se, Alma. Predrasude bi vas uništile i ubile bi vašu ljubav.
– Išimej je to znao i nikad mi nije tražio da to učinim.

135
 Nakon duge pauze, dok su zamišljeno posmatrali kako kolibri žudno
nasrću na listove fuksije, dok je Irina svesno odugovlačila sa brisanjem
Sofije peškirom i četkanjem njene dlake, Leni reče Almi da mu je žao što
je nije video skoro tri decenije.
– Saznao sam da živiš u Kući Lark. To je slučajnost koja me navodi da
verujem u sudbinu, Alma, jer sam se ja još pre nekoliko godina ubacio na
listu čekanja, mnogo pre nego što si ti došla ovde. Odlagao sam odluku da
te posetim jer nisam želeo da iskopavam mrtve priče – reče.
– Nisu mrtve, Leni. Sada su življe nego ikada. Tako to ide s godinama:
priče iz prošlosti oživljavaju i uvlače nam se pod kožu. Drago mi je što
ćemo narednih godina biti zajedno.
– Neće biti godine nego meseci, Alma. Imam tumor na mozgu koji ne
može da se operiše, ostalo mi je još samo malo vremena dok simptomi ne
postanu daleko primetniji.
– Bože dragi, koliko mi je žao, Leni!
– Zašto? Dovoljno sam živeo, Alma. Uz agresivan metod mogao bih
još malo da poživim, ali ne vredi se tome podvrgavati. Ja sam kukavica,
plašim se bola.
– Čudi me da su te primili u Kuću Lark.
– Niko ne zna od čega bolujem i nemam razloga da to razglašavam,
jer neću dugo zauzimati mesto ovde. Otići ću kad mi se stanje pogorša.
– Kako ćeš znati?
– Zasad imam glavobolje, osećam slabost, pomalo sam trapav. Više se
ne usuđujem da vozim bicikl, a to je bila moja životna strast, jer sam pao
nekoliko puta. Znaš li da sam tri puta prešao Sjedinjene Države, od
Pacifika do Atlantika? Nameravam da uživam u vremenu koje mi je
preostalo. Kasnije će nastupiti povraćanje, teško ću se kretati i govoriti,
gubiću vid, imaću, konvulzije... Ali neću toliko čekati. Moram da delujem
dok mi je mozak još svež.
– Kako nam je život brzo prošao, Leni!
Irinu nije iznenadila Lenijeva izjava. O dobrovoljnoj smrti potpuno
prirodno su govorili najbistriji stanari Kuće Lark. Po Alminom mišljenju,
na svetu ima previše staraca koji žive duže nego što to nalažu zakoni

136
biologije i mnogo više nego što ekonomija dozvoljava, nema smisla
primoravati ih da ostanu zarobljeni u telu punom bolova ili očajnog uma.
„Malo je staraca koji su zadovoljni, Irina. Mnogi su siromašni, nemaju ni
zdravlje ni porodicu. Ovo je najkrhkiji i najteži period života, teži od
detinjstva, jer se stanje svakim danom pogoršava i smrt je jedina
budućnost.“ Irina je o tome razgovarala s Keti, koja je tvrdila da će uskoro
biti moguće opredeliti se za eutanaziju, koja će biti pravo, a ne zločin. Keti
se činilo da mnoge osobe u Kući Lark imaju sve što je potrebno za
dostojanstven odlazak i, premda je razumela razloge za donošenje jedne
takve odluke, ona nije imala nameru da ode na taj način. „Živim s
neprekidnim bolovima, Irina; ali ako ne razmišljam mnogo o njima,
podnošljivi su. Najgori mi je bio oporavak nakon operacija. Ni morfijum
nije uspevao da mi ublaži bolove, pomagala mi je samo pomisao da
to neće trajati večno. Sve je prolazno.“ Irina je pretpostavljala da
Leni, zbog svog zanimanja, ima delotvornije droge od onih koje su
stizale sa Tajlanda, uvijene u braon papir i bez deklaracije.
– Miran sam, Alma – nastavio je Leni. – Uživam u životu, posebno u
vremenu koje ti i ja provodimo zajedno. Odavno se pripremam, ovo me
neće dočekati nespremnog. Naučio sam da osluškujem svoje telo. Telo
nam sve govori, samo ga treba slušati. Znao sam za svoju bolest pre nego
što su mi je dijagnostifikovali i znam da bi svako lečenje bilo uzaludno.
– Plašiš li se? – upita ga Alma.
– Ne. Pretpostavljam da je nakon smrti isto kao pre rođenja. A ti?
– Pomalo... Pretpostavljam da nakon smrti više ne postoji nikakav
kontakt s ovim svetom, nema patnje, ličnosti, sećanja, kao da ova Alma
Belasko nikad nije ni postojala. Možda nešto i ostaje: duh, suština
postojanja. Ali moram da ti priznam da me plaši odvajanje od tela, nadam
se da će Išimej i tada biti sa mnom ili će Natanijel doći da me potraži.
– Ako duh nema kontakta sa ovim svetom, kako ti reče, ne vidim kako
bi Natanijel mogao da dođe da te potraži – reče on.
– Naravno. To je kontradiktorno – nasmeja se Alma. – Toliko smo
vezani za život, Leni! Kažeš da si kukavica, ali potrebno je mnogo snage

137
da se čovek oprosti od svega i pređe preko praga iza kojeg ne zna šta ga
čeka.
– Zato sam i došao ovde, Alma. Ne verujem da bih bio u stanju da to
sam učinim. Pomislio sam da si ti jedina osoba koja može da mi pomogne,
jedina kojoj mogu da tražim da bude sa mnom kad dođe trenutak da
umrem. Da li mnogo tražim od tebe?

138
 22. oktobra 2002.

Juče sam, Alma, kad smo najzad uspeli da se sastanemo kako bismo
proslavili naše rođendane, primetio da si neraspoložena. Rekla si kako smo
odjednom, i ne znajući kako, napunili sedamdeset. Plašiš se da će tela poćeti
da nas izdaju i da će nas snaći, kako to nazivaš, ružnoća starosti, iako si
sada lepša nego kad si imala dvadeset tri. Nismo stari kad napunimo
sedamdeset. Počinjemo da starimo čim se rodimo, menjamo se iz dana u
dan, život neprekidno teče, kao reka. Razvijamo se. Jedina razlika je u tome
što smo sada malo bliže smrti. A šta je loše u tome? Ljubav i prijateljstvo ne
stare.

Iši

139
 Svetlost i senka

Sistematsko uvežbavanje pamćenja za knjigu njenog unuka bilo je veoma

korisno za Almu Belasko, uplašenu od godina zbog krhkosti uma. Ranije
se gubila u lavirintima i, ako je želela da se seti nekog konkretnog događaja
to joj nije polazilo za rukom, ali da bi Setu pružila zadovoljavajuće
odgovore, trudila se da rekonstruiše prošlost logičnim redosledom,
umesto da to čini zbrda-zdola, kao s Lenijem Bilom u Kući Lark u satima
dokolice. Vizualizovala je kuće raznih boja, jednu za svaku godinu svog
života, i u njih ubacivala svoja iskustva i osećanja. Ređala je kutije u veliki
trokrilni orman, u kojem je gorko plakala sedam godina u domu tetke i
teče. Virtuelne kutije bile su prepune čežnje, a poneke i kajanja; tamo su
bili dobro upakovani svi njeni strahovi i maštarije iz detinjstva,
mladalačke obesti, bolovi, poslovi, strasti i zrele ljubavi. Laganog duha, jer
se trudila da sebi oprosti sve greške osim onih koje su kod drugih izazvale
patnju, sastavljala je delove svoje biografije i začinjavala ih primesama
fantazije, dozvoljavajući sebi preterivanja i poneku neistinu, budući da Set
nije mogao da pronikne u sadržaj njenih sećanja. Činila je to kao da
uvežbava maštu, više zbog toga nego iz želje da laže. Išimeja je, međutim,
čuvala za sebe, i ne sanjajući da Irina i Set iza njenih leđa zadiru u
najtananiji i najtajanstveniji deo njenog života, ono jedino što nije mogla
da im otkrije jer bi, kada bi nešto tako učinila, Išimej nestao, a onda više
ne bi imala razloga da živi.
Irina je bila njen kopilot na tom letu u prošlost. Fotografije i ostali
dokumenti prolazili su kroz njene ruke, ona ih je klasifikovala, ona je
sređivala albume. Njena pitanja pomagala su Almi da se vrati na pravi put
kad bi zalutala u neku slepu ulicu; na taj način se pojašnjavao i definisao
njen život. Irina je uronila u Almin život kao da se zajedno nalaze u
nekom viktorijanskom romanu: plemkinja i njena družbenica zarobljene

140
u sivilu večitih šoljica čaja u nekoj kući na selu. Alma je tvrdila da svi ljudi
poseduju unutrašnji vrt u koji mogu da se sklone, ali Irina nije želela da
zaviruje u sopstveni; više je volela da ga zameni Alminim, prijatnijim.
Poznavala je tužnu devojčicu pristiglu iz Poljske, mladu Almu iz Bostona,
umetnicu i suprugu, znala je njene omiljene haljine i šešire, prvi slikarski
atelje, u kojem je radila sama eksperimentišući sa četkicama i bojama
dok nije definisala svoj stil, njene stare putne torbe, pohabanu kožu i
tkanine s printom, koje više niko nije koristio. Te slike i doživljaji bili
su jasni, precizni, kao da je ona živela u tim epohama i bila sa Almom u
svakoj od tih situacija. Činilo joj se čudesnim što je dovoljna evocirajuća
snaga reči ili jedna fotografija da bi ih učinile stvarnim i ona mogla da ih
prisvoji.
Alma Belasko je bila energična žena, aktivna, netrpeljiva prema
svojim koliko i prema tuđim slabostima; međutim, s godinama
beše smekšala; s više strpljenja se odnosila prema bližnjima i prema
sebi samoj. „Ako me ništa ne boli, znači da sam jutro dočekala
mrtva“, govorila bi nakon buđenja, kad bi morala malo-pomalo da
proteže mišiće ne bi li izbegla jake i bolne grčeve. Telo joj nije
funkcionisalo kao ranije, morala je da pribegava raznim strategijama da
bi izbegla stepenice ili pogodila značenje neke rečenice kad je ne bi
dobro čula; za sve joj je trebalo više snage i vremena, bilo je stvari
koje jednostavno više nije mogla da uradi, poput noćne vožnje,
sipanja goriva u rezervoar, otvaranja flaše vode, nošenja kesa iz
prodavnice. Za to joj je bila potrebna Irina. Um joj je, naprotiv, bio bistar,
bila je svesna sadašnjosti koliko i prošlosti, kad god ne bi pokleknula pred
iskušenjem da upadne u zbrku; nisu joj nedostajali ni pažnja ni zdravo
rasuđivanje. I dalje je mogla da crta i posedovala je istu intuiciju za boje;
odlazila je u atelje, ali je malo slikala jer se brzo umarala, radije je sve
prepuštala Kirsten i pomoćnicima. Nije govorila o svojim ograničenjima,
suočavala se s njima bez prigovora, ali su Irini ona bila poznata. Grozila
se opsednutosti staraca njihovim bolestima i tegobama, tema koja nikoga
nikad nije zanimala, čak ni lekare. „Najrasprostranjenije verovanje, koje
niko ne sme javno da kaže, jeste da nas staraca ima previše, zauzimamo
prostor i sredstva koja pripadaju produktivnim ljudima“, govorila je. Nije

141
uspevala da prepozna mnoge ljude sa fotografija, nevažne ljude iz svoje
prošlosti koje je mogla da prenebregne. Na drugima, onima koje je Irina
lepila u albume, mogla je da se priseti svih etapa u svom životu,
protoka godina, rođendana, zabava, odmora, diplomiranja i svadbi. Bili
su to srećni trenuci, niko nije fotografisao muke. Ona se na njima
retko pojavljivala, ali je početkom jeseni Irina mogla bolje da upozna
ženu kakva je bila Alma, preko fotografija koje je načinio Natanijel; bile su
deo nasleđa Fondacije Belasko i otkrio ih je umetnički svet San Franciska.
Zbog njih je jedna novinska kuca Almu nazvala „najbolje fotografisana
žena u gradu“.
Za Božić prethodne godine, jedna italijanska izdavačka kuća objavila
je zbirku fotografija Natanijela Belaska u ekskluzivnom izdanju; nekoliko
meseci kasnije, jedan vispreni američki agent organizovao je izložbu u
Njujorku i drugu u najprestižnijoj umetničkoj galeriji u Ulici Geri, u San
Francisku. Alma je odbijala da učestvuje u tim projektima i da razgovara
s novinarima. Više voli da je vide kao ondašnji model nego kao staricu
kakva je sada, rekla je, ali je Irini priznala da nije u pitanju sujeta, već
oprez. Nema više snage da sagledava taj vid svoje prošlosti; plašila se
onoga nevidljivog golim okom, a što bi kamere mogle da otkriju. Pa ipak,
Set je svojom nepokolebljivošću i upornošću naposletku slomio njen
otpor. Njen unuk je nekoliko puta posetio galeriju i bio je impresioniran;
nije mogao da dozvoli da Alma propusti izložbu, to mu se činilo uvredom
za sećanje na Natanijela Belaska.
– Učinite to zbog dede, on će se prevrnuti u grobu ako ne odete. Sutra
ću doći po vas. Pozovite Irinu da krene s nama. Iznenadićete se.
I bio je u pravu. Irina beše prelistala knjigu italijanskog izdavača, ali
nije bila nimalo pripremljena za šok koji je doživela ugledavši te ogromne
fotografije. Set ih je odvezao u teškom porodičnom mercedes benzu jer
sve troje nisu mogli da stanu u Almin automobil niti na njegov motocikl,
u mrtav sat usred popodneva, kad su mislili da pronađu galeriju bez
prisustva javnosti. Naleteli su samo na skitnicu koji je ležao na pločniku
pred ulazom i par turista iz Australije, kojima je radnica, kineska
porcelanska lutka, pokušavala nešto da proda, jedva obrativši pažnju na
pridošlice.

142
 Natanijel Belasko je fotografisao svoju ženu između 1977. i 1983.
godine jednim od prvih fotoaparata polaroid 20x24, sposobnim da uhvate
najsitnije pojedinosti s neverovatnom preciznošću. Belasko se nije
ubrajao među čuvene profesionalne fotografe svoje generacije, sâm sebe
je smatrao amaterom, ali je bio jedan od malobrojnih koji su sebi mogli
da priušte jednu takvu kameru. Osim toga, imao je fantastičan model.
Almino poverenje u muža ganulo je Irinu; videvši fotografije osetila je
stid, kao da oskrnavljuje neki intiman i bestelesan obred. Između
umetnika i njegovog modela nije bilo granice razdvajanja, bili su povezani
nevidljivim čvorom, i iz takve simbioze nastajale su fotografije pune
senzualnosti, ali lišene seksualne težine. Alma se videla naga u raznim
pozama i potpuno opuštena, kao da je niko ne gleda. U eteričnoj, fluidnoj
i prozračnoj atmosferi nekih fotografija, ženska figura se gubila u snu
muškarca iza kamere; na drugim, realističnijim, ona se sučeljavala s
Natanijelom uz spokojnu ravnodušnost žene koja nasamo stoji
pred ogledalom i oseća se prijatno u svojoj koži, bezrezervna, s
vidljivim venama na nogama, ožiljkom od carskog reza i licem
obeleženim poluvekovnim postojanjem. Irina nije uspevala da izrazi
sopstvenu uznemirenost, ali je shvatala Alminu želju da se ne pojavljuje u
javnosti kroz klinički objektiv svog muža, za kojeg ju je vezivalo
mnogo kompleksnije i perverznije osećanje od supružničke ljubavi. Na
belim zidovima galerije, Alma se pojavljivala uveličana i potčinjena.
U Irini je ta žena budila izvestan strah, bila joj je nepoznata. Grlo joj
se steglo, i Set je, osećajući možda isto što i ona, uhvati za ruku. Ona je po
prvi put ne izvuče.
Turisti otiđoše ne kupivši ništa i kineska lutka se pohlepno ustremi na
njih. Predstavi se kao Meili i poče da ih bombarduje pripremljenim
govorom o polaroid aparatu, tehnici i namerama Natanijela Belaska,
svetlosti i senci, uticajima flamanskog slikarstva, što Alma sasluša s
radoznalošću deteta, klimajući glavom bez ijedne reći. Meili nije povezala
tu ženu bele kose s modelom na fotografijama.

Sledećeg ponedeljka, po završetku svoje smene u Kući Lark, Irina je otišla

po Almu da bi je odvela u bioskop, da ponovo gledaju Linkolna. Leni Bil

143
beše otišao na nekoliko dana u Santa Barbaru i Irina je privremeno
povratila svoju poziciju atašea za kulturu, kako ju je Alma nazivala pre
nego što se Leni pojavio u Kući Lark da joj preotme tu privilegiju.
Nekoliko dana ranije, napustile su projekciju na pola filma, jer je Alma
osetila tako oštar bol u grudima da joj se oteo krik i morale su da izađu iz
dvorane. Bez razmišljanja je odbila redara u sali koji se ponudio da pozove
hitnu pomoć, jer joj se pomisao na ambulantu i bolnicu učinila gorom od
umiranja tamo na licu mesta. Irina ju je odvela u Kuću Lark. Odnedavno,
Alma beše počela da joj prepušta ključeve od svog smešnog automobila
da bi ona vozila, jer je Irina jednostavno odbijala da rizikuje život
kao putnica; Almina neustrašivost u saobraćaju povećavala se što joj je vid
bio slabiji ili joj se jače tresle ruke. Usput joj se bol umirio, ali je stigla sva
malaksala, crvena u licu i pomodrelih noktiju. Irina joj je pomogla da
legne i, ne pitajući je za dozvolu, pozvala Ketrin Houp, u koju je imala više
poverenja nego u zvaničnog lekara zajednice. Keti je dojurila u svojim
invalidskim kolicima, pregledala je s pažnjom i brigom koje je unosila u
sve i saopštila da Alma što pre mora da ode na pregled kod kardiologa. Te
noći, Irina je od sofe u apartmanu napravila sebi krevet, koji je bio
udobniji od dušeka na podu njene sobe u Berkliju, i ostala s njom. Alma
je spavala mirno, s Nekom ispruženim pokraj njenih nogu, ali se
probudila bezvoljna i, po prvi put otkako ju je Irina poznavala, odlučila da
ceo dan provede u krevetu. „Sutra ćeš me naterati da ustanem, Irina, jesi
li me čula? Ništa od ležanja sa šoljicom čaja i nekom dobrom knjigom. Ne
želim da skončam život u pidžami i patofnama. Starci koji legnu u
krevet više nikad ne ustanu.“ Održavši reč, sledećeg dana je učinila
napor da započne dan kao i uvek, nije više pominjala tegobe od
poslednja dvadeset četiri sata i Irina je ubrzo, razmišljajući o drugim
stvarima, zaboravila ceo taj događaj. Ali zato je Ketrin Houp odlučila da
Almu ne ostavi na miru dok ne poseti specijalistu, s čim je ova
neprekidno odugovlačila.
Pogledale su film bez ikakvih neprijatnosti i izašle iz bioskopa
zaljubljene u Linkolna, kao i u glumca koji ga je glumio, ali je Alma bila
umorna pa su odlučile da se vrate u apartman, umesto da odu u restoran,
kako su planirale. Kada su stigle, Alma je uzdahnuvši izjavila da joj je

144
hladno i legla, dok je Irina pripremala ovsenu kašu za večeru. Naslonjena
na jastuke, s bakinim šalom preko ramena, izgledala je kao da ima pet
kilograma manje i deset godina više nego samo nekoliko sati ranije. Irina
ju je smatrala nesalomivom, zato do te večeri nije bila ni primetila koliko
se promenila poslednjih nekoliko meseci. Smršala je, a na njenom
napaćenom licu ljubičasti podočnjaci davali su joj izgled rakuna. Više nije
hodala uspravno niti je koračala sigurno, odugovlačila je pre nego što bi
ustala sa stolice, na ulici hvatala Lenija pod ruku, ponekad se noću bez
razloga budila preplašena ili osećajući se izgubljenom, kao da se nalazi u
nekoj nepoznatoj zemlji. Toliko je retko odlazila u atelje da je otpustila
sve pomoćnike i kupovala Kirsten stripove i bombone kako bi se
njima utešila u njenom odsustvu. Kirstenina emocionalna stabilnost
zavisila je od njenih rutina i osećanja; dok se ne bi desila neka pramena,
bila bi zadovoljna. Živela je u jednom sobičku iznad garaže svog brata i
snaje, mažena i pažena pored bratanaca u čijem je odgajanju učestvovala.
U danima posla, sela bi uvek u isti autobus u podne, koji bi je ostavio na
dva bloka od ateljea. Otključavala bi svojim ključem, provetravala, čistila,
sela na fotelju direktora bioskopa s njenim imenom koju joj behu
poklonili bratanci za četrdeseti rođendan, i jela sendvič s piletinom ili
tunjevinom koji bi donela u svom rancu. Potom bi pripremala tkanine,
četke i boje, grejala vodu za čaj i iščekivala, zureći u vrata. Ako bi Alma
odlučila da ne dođe, pozvala bi je na mobilni, malo bi porazgovarale i dala
bi joj neki zadatak da bi se zabavila do pet sati, kada je Kirsten zaključavala
atelje i odlazila na autobusku stanicu da se vrati kući.
Godinu dana ranije, Alma je izračunala da će živeti devedeset godina
bez ikakvih pramena, ali sada u to više nije bila toliko sigurna; sumnjala je
da joj smrt kuca na vrata. Ranije bi je osetila kako prolazi kvartom, potom
ju je slušala kako šapuće po ćoškovima Kuće Lark, a sada je provirivala u
njen apartman. Sa šezdeset godina, smrt je zamišljala kao nešto
apstraktno, nešto što se ne tiče nje; sa sedamdeset ju je smatrala dalekim
rođakom kojeg je lako zaboraviti jer ga niko ne pominje, ali koji će
neizostavno doći u posetu. Posle osamdesete, međutim, počela je da se
sprijateljuje s njom i da priča o njoj sa Irinom. Viđala ju je svuda, u obliku
posečenog stabla u parku, neke osobe ošišane do glave koja boluje od raka,

145
svog oca i svoje majke koji prelaze ulicu; mogla je da ih prepozna jer su
bili isti kao onda u gdanjskoj luci. Ponekad je to bio njen brat Semjuel, koji
je drugi put umro mirno u svom krevetu. Njen teča Ajzak Belasko
pojavljivao joj se otresit i energičan, kakav je bio pre nego što je srce
počelo da ga izdaje, ali je tetka Lilijan povremeno svraćala da je pozdravi
tokom jutarnjeg dremeža, ista onakva kakva je bila do kraja života,
staričica odevena u ljubičasto, slepa, gluva i srećna, jer je mislila da je njen
muž drži za ruku. „Pogledaj tu senku na zidu, Irina, zar ti se ne čini da je
to silueta nekog muškarca? Mora da je Natanijel. Ne brini, devojčice,
nisam posenilila, znam da je to samo moja mašta.“ Pričala joj je o
Natanijelu, o njegovoj dobroti, sposobnosti za rešavanje problema i
suočavanje s poteškoćama, kakav je bio i kakav je sada njen anđeo čuvar.
– To se samo tako kaže, Irina, ne postoje lični anđeli čuvari.
– Naravno da postoje! Da ja nemam dva anđela čuvara već bih bila
mrtva, ili bih počinila neki zločin i bila uhapšena.
– Kakve tebi misli padaju na pamet, Irina! U jevrejskoj tradiciji anđeli
su božji glasnici, nisu telohranitelji ljudima, ali ja imam svog telohranitelja
– Natanijela. Oduvek me je čuvao, prvo kao stariji brat, potom kao savršen
suprug. Nikad neću moći da mu se odužim za sve što je učinio za mene.
– Bili ste u braku skoro trideset godina, Alma, imali ste sina i unuke,
radili ste zajedno u Fondaciji Belasko, vi ste ga negovali kad je bio bolestan
i bili kraj njega do smrti. Sigurno je i on mislio isto što i vi, da nikad neće
moći da vam se oduži za sve što ste učinili za njega.
– Natanijel je zasluživao mnogo više ljubavi nego što sam mu je ja
pružila, Irina.
– Drugim rečima, voleo vas je više kao brat nego kao suprug.
– Kao prijatelj, rođak, brat, suprug... Ne znam razliku. Kad smo se
venčali, ljudi su tračarili zato što smo bili rođaci, to se smatra incestom,
mislim da je tako i danas. Pretpostavljam da je naša ljubav oduvek bila
incestuozna.

146
 Agent Yilkins

Drugog petka u oktobru, Ron Vilkins se pojavio u Kući Lark tražeći Irinu
Basili. Bio je agent FBI-a, Afroamerikanac, šezdesetpetogodišnjak,
korpulentan, sa sivom kosom i izražajnim rukama. Iznenađena, Irina ga
upita kako ju je pronašao i Vilkins je podseti da je dobra obaveštenost
nerazdvojiv deo njegovog posla. Nisu se videli tri godine, ali su često
razgovarali telefonom. Vilkins ju je zvao s vremena na vreme da je pita
kako je. „Dobro sam, ne brinite. Prošlost je ostala iza mene, više se i ne
sećam svega toga“, uvek bi odgovarala devojka, ali su oboje znali da to nije
istina. Kad ga je Irina upoznala, Vilkins je izgledao kao da će mu se odelo
svakog časa rasparati od njegovih bilderskih mišica; jedanaest godina
kasnije, mišići su se pretvorili u salo, ali je i dalje delovao čvrsto i snažno
kao u mladosti. Ispričao joj je da je postao deda i pokazao joj
fotografiju svog unuka, dečaka od dve godine mnogo svetlije puti od svog
dede. „Otac mu je Holanđanin“, reče Vilkins kao da se pravda, iako
Irina ništa nije pitala. Dodao je da mu je vreme za penziju, zapravo, to
je praktično uslov u Birou, ali on je ukopan u svojoj stolici. Ne može da se
povuče, i dalje juri zlikovce, čemu je posvetio veći deo
svog profesionalnog života.
Agent je u Kuću Lark stigao polovinom jutra. Seli su na drvenu klupu
u bašti da popiju vodnjikavu kafu, koje je uvek bilo u biblioteci jer se
nikome nije sviđala. Iz vlažne zemlje izdizala se lagana para od noćne rose,
a vazduh se polako zagrevao na bledom jesenjem suncu. Mogli su da
razgovaraju u tišini, jer su bili sami. Neki stanari već su bili na svojim
jutarnjim časovima, ali je većina ustajala kasno.
Samo je Viktor Vikašev, šef baštovana, Rus sa izgledom tatarskog
ratnika, koji je već devetnaest godina radio u Kući Lark, pevušio u vrtu, a
Keti je projurila u svojim invalidskim kolicima u pravcu klinike za bol.

147
 – Imam dobre vesti za tebe. Elizabeta – reče Vilkins Irini.
– Niko me već godinama nije zvao Elizabeta.
– Naravno. Oprosti.
– Ne zaboravite da sam ja sada Irina Basili. Vi ste mi pomogli da
izaberem to ime.
– Pričaj mi, devojčice. Kako živiš? Jesi li na terapiji?
– Budimo realni, agente Vilkinse. Znate li koliko zarađujem? Nemam
novca da plaćam psihologa. Okrug plaća samo tri seanse i njih sam već
iskoristila, ali, kao što možete da primetite, nisam se ubila. Želim da učim
za terapeutskog masera; to je odlično za nekoga sa snažnim rukama kao
što su moje.
– Da li si pod lekarskim nadzorom?
– Da. Pijem antidepresive.
– Gde živiš?
– U Berkliju. U sobi pristojne veličine i jeftinoj.
– Ovaj posao ti odgovara, Irina. Ovde imaš mir, niko te ne
uznemirava, bezbedna si. Rekli su mi mnogo toga lepog o tebi. Razgovarao
sam sa upravnikom i rekao je da si mu ti najbolja radnica. Imaš li dečka?
– Imala sam, ali je umro.
– Molim? Gospode! Samo ti je još to trebalo, devojčice, mnogo mi je
žao. Kako je umro?
– Od starosti, čini mi se; imao je preko devedeset godina. Ali ovde ima
još starčića koji su spremni da mi budu mladići.
Vilkinsu nije bilo smešno. Neko vreme su ćutali, duvajući i srčući kafu
iz plastičnih čaša. Irinu odjednom obuze tuga i osećaj usamljenosti, kao
da su joj nagrnule misli tog dobrog čoveka mešajući se s njenim, i grlo joj
se stegnu. Reagujući telepatski, Ron Vilkins je obuhvati za ramena i
privuče je na svoje snažne grudi. Mirisao je na slatkastu kolonjsku vodu,
neprikladnu za jednu takvu ljudinu kakav je bio on. Ona oseti toplinu koja
je zračila iz Vilkinsonovog tela, grubu teksturu njegove jakne na licu,
umirujuću težinu njegove ruke i predahnu nekoliko minuta, zaštićena,

148
udišući njegov jeftin miris, dok ju je on lupkao po leđima, kao što je činio
i svom unuku kad je želeo da ga umiri.
– Kakve to vesti imate za mene? – upita ga Irina kad se malo povratila.
– Odšteta, Irina. Postoji jedan stari zakon, kojeg se više niko ne seća,
po kojem žrtve poput tebe imaju pravo na odštetu. S tim ćeš moći da platiš
terapiju, koja ti je zaista potrebna, školovanje i, ako budemo imali sreće,
da platiš učešće za neki mali apartman.
– To samo teoretski, gospodine Vilkinse.
– Neki su dobili odštetu.
Objasnio joj je da bi, iako je njen slučaj donekle zastareo, neki dobar
advokat mogao da dokaže da je pretrpela ogroman gubitak zbog svega što
se dogodilo, da pati od posttraumatskog sindroma, i da su joj potrebni
lekarska pomoć i lekovi. Irina ga podseti da optuženi ne poseduje nikakvu
imovinu koja bi mogla da mu bude konfiskovana da bi joj platio odštetu.
– Uhapsili su još neke muškarce koji su bili u toj mreži, Irina. Moćne
i bogate ljude.
– Ti ljudi mi ništa nisu uradili. Postoji samo jedan krivac, gospodine
Vilkinse.
– Slušaj me, devojčice. Morala si da promeniš identitet i
mesto stanovanja, izgubila si majku, svoje školske drugove i sve ostale
koje si poznavala, živiš praktično sakrivena u drugoj državi. Ono što
se dogodilo ne pripada prošlosti, moglo bi se reći da traje i dalje i
da postoji mnogo krivaca.
– Tako sam mislila ranije, gospodine Vilkinse, ali sam odlučila da ne
želim zauvek da budem žrtva, okrenula sam drugi list. Sada sam Irina
Basili i imam nov život.
– Žao mi je što moram da te podsetim, ali ti si i dalje žrtva. Neki od
optuženih biće prezadovoljni ako budu mogli da ti plate odštetu da bi
predupredili skandal. Hoćeš li mi dozvoliti da dam tvoje ime jednom
advokatu specijalizovanom za takve slučajeve?
– Ne. Zašto bismo ponovo dirali u to?

149
 – Razmisli, devojcice. Dobro razmisli i pozovi me na ovaj broj – reče
joj agent pruživši joj svoju posetnicu.
Irina isprati Rona Vilkinsa do izlaza i prihvati posetnicu ne
nameravajući da je upotrebi; sa svime se sama izborila, taj novac joj nije
potreban, smatrala ga je prljavim i morala bi ponovo da prolazi kroz sva
ona ispitivanja i da potpisuje izjave sa svim onim sramotnim detaljima,
nije želela da oživljava strahote prošlosti na sudovima, punoletna je i
nijedan sudija je ne bi oslobodio suočavanja sa krivcima. A
štampa? Užasavala se pomisli da sve saznaju ljudi koji su joj važni, njeni
malobrojni prijatelji, staričice iz Kuće Lark, Alma, a pogotovo Set Belasko.

U šest sati posle podne, Keti je mobilnim telefonom pozvala Irinu da

popiju čaj u biblioteci. Smestile su se u zaseban ugao, nadomak prozora i
daleko od prolaska gostiju. Keti nije volela čaj u kondomima, kako je
nazivala one kesice u Kući Lark, i imala je sopstveni čajnik, porcelanske
šolje i nepresušnu rezervu prirodnog francuskog čaja i keksa s puterom.
Irina je otišla u kuhinju da sipa kipuću vodu u čajnik i nije ni pokušala da
pomogne Keti oko ostalih priprema, jer je taj ritual bio važan za nju i
obavljala ga je uprkos spazmodičnim trzajima ruku. Nije mogla da prinese
ustima tananu šolju, morala je da koristi plastičnu sa slamčicom, ali je
uživala da gleda šolju koju je nasledila od bake u rukama svoje gošće.
– Ko je onaj crni muškarac koji te je jutros zagrlio u bašti? – upita je
Keti nakon što su prokomentarisale poslednju epizodu televizijske serije
o ženama u zatvoru, koju nisu propuštale.

150
 – To mi je prijatelj koji dugo nije dolazio... – promrmlja Irina sipajući
još čaja kako bi prikrila zatečenost.
– Ne verujem ti, Irina. Posmatram te već duže vreme i znam da te
nešto izjeda iznutra.
– Mene? To vam se samo čini, Keti! Kažem vam, to mi je
samo prijatelj.
– Ron Vilkins. Rekli su mi njegovo ime na recepciji. Otišla sam da
pitam ko ti je došao u posetu jer mi se učinilo da te je taj čovek uznemirio.
Od godina nepokretnosti i ogromnog napora da preživi Keti se beše
smanjila u telu, podsećala je na sićušnu devojčicu u
glomaznim invalidskim kolicima, ali je zračila neverovatnom snagom,
ublaženom dobrotom koju je uvek pokazivala i koju je nesreća samo
uvećala. Njen neprekidan osmeh i sasvim kratka kosa davali su joj
nestašan izgled, koji je odudarao od njene mudrosti drevnog
monaha. Fizička patnja ju je oslobodila neizbežnih opterećenja ličnosti i
izbrusila njen duh poput dijamanta. Krvarenja u mozgu nisu narušila njen
intelekt, ali su joj, kako je govorila, ispremeštala vijuge, što je za posledicu
imalo buđenje intuicije i sposobnosti da vidi nevidljivo.
– Priđi mi bliže, Irina – reče joj.
Keti svojim malim, hladnim rukama, s prstima deformisanim od
lomljenja, uhvati devojku za mišku.
– Znaš li šta najviše pomaže u nesreći, Irina? Razgovor. Niko ne može
da živi sâm na ovom svetu. Šta mislis, zašto sam otvorila kliniku za bol?
Jer je bol mnogo podnošljiviji kad se podeli. Klinika koristi pacijentima,
ali mnogo više koristi meni. Svi mi imamo demone u mračnim kutovima
duše, ali ako ih iznesemo na videlo, demoni se smanje, oslabe, ućute i
ostave nas na miru.
Irina pokuša da se oslobodi tih prstiju nalik na klešta, ali nije uspela.
Ketine sive oči prikovaše se za njene, dugim pogledom prepunim
saosećanja i ljubavi, koji nije mogla da odbije. Ona kleknu na pod, nasloni
glavu na Ketina kvrgava kolena i prepusti se milovanju njenih grčevitih
ruku. Niko je nije tako dodirnuo otkako se beše odvojila od bake i deke.

151
 Keti joj reče da je najvažniji zadatak u životu pomiriti se sa sopstvenim
postupcima, u potpunosti prihvatiti stvarnost, svu snagu uložiti u
sadašnjost i učiniti to što pre, bez odlaganja. Ne treba čekati, ona je to
naučila kad je doživela nesreću. U onakvom njenom stanju, ona sada ima
vremena da sredi misli, da bi sebe bolje upoznala. Biti, osećati, voleti
sunčevu svetlost, ljude, ptice. Bol dođe i prođe, mučnina dođe i prođe,
crevni poremećaji dođu i prođu, ali iz nekog razloga to joj ne oduzima
mnogo snage i vremena. Naprotiv, dovoljno je razumna da uživa u svakoj
kapi vode iz tuša, u osećanju prijateljskih ruku koje joj peru kosu
šamponom, prijatnoj hladnoći limunade jednog letnjeg dana. Ne
razmišlja o budućnosti, postoji samo današnji dan.
– Ono što pokušavam da ti kažem, Irina, jeste to da ne smeš više da
budeš zarobljenik prošlosti, niti uplašena od budućnosti. Imaš samo jedan
život, ali ako ga živiš kako treba, sasvim je dovoljan. Jedina stvarnost je
sadašnji trenutak, današnji dan. Šta čekaš da bi bila srećna? Svaki dan je
poklon. Ja to najbolje znam!
– Sreća nije za svakoga, Keti.
– Naravno da jeste. Svi se rodimo srećni. Usput nam se prlja život, ali
mi možemo da ga očistimo. Sreća nije bučna i eksplozivna, kao
zadovoljstvo ili radost. Ona je tiha, mirna, meka, to je unutrašnje stanje
zadovoljstva koje počinje ljubavlju prema sebi. Trebalo bi da voliš sebe
kao što te volim ja i kao što te vole svi koji te poznaju, prvenstveno Almin
unuk.
– Set me ne poznaje.
– Nije on kriv za to, mučenik godinama pokušava da ti se približi, to
svi primećuju. A ne uspeva jer se ti kriješ. Pričaj mi o tom Vilkinsu.

Irina Basili je imala zvaničnu verziju svoje prošlosti, koju je sklopila uz

pomoć Rona Vilkinsa i koju je koristila kao odgovor na tuđu radoznalost,
kad ne bi uspela da je izbegne. U njoj je bilo istine, ali ne potpune istine,
samo njen podnošljiv deo. S petnaest godina, sud joj je dodelio psihologa,
koji ju je lečio nekoliko meseci, dok ona nije odustala od dalje priče o
onome što se dogodilo i rešila da promeni ime, da se preseli u drugu

152
državu i menja boravišta dokle god je potrebno da bi otpočela novi život.
Psihološkinja joj je ponavljala da traume ne nestaju ako se o njima ne
govori; oni su kao uporna meduza koja čeka u zasedi i prvom prilikom
napada svojom zmijskom kosom. Umesto da prihvati borbu, Irina je
pobegla; od tada je njen život neprekidno bežanje, sve dok nije stigla u
Kuću Lark. Zaklanjala se poslom i virtuelnim svetom video-igrica i
fantastičnih romana, u kojima nije bila Irina Basili već odvažna junakinja
s čarobnim moćima; ali Vilkinsov dolazak ponovo je srušio taj krhki, lažni
univerzum. Njeni košmari iz prošlosti nalik su na prašinu slegnutu na
putu i dovoljan je najmanji povetarac da se uskovitlaju. Pobeđena, shvatila
je da samo Ketrin Houp, svojim zlatnim štitom, može da joj pomogne.
Godine 1997, kad joj je bilo deset godiina, njeni baka i deda dobili su
pismo od Radmile, koje je preokrenulo njenu sudbinu. Njena majka je na
televiziji gledala jednu emisiju o trgovini seksualnim robljem i saznala da
zemlje poput Moldavije snabdevaju mladim mesom Arapske Emirate i
evropske bordele. Sa zebnjom se setila vremena koje je provela u rukama
brutalnih makroa u Turskoj i, rešivši da po svaku cenu spreči da njena
ćerka doživi sličnu sudbinu, ubedila svog muža, američkog tehničara koga
je upoznala u Italiji i koji ju je odveo u Teksas, da pomogne devojčici da
emigrira u Sjedinjene Države. Irina bi imala sve što poželi,
najbolje obrazovanje, hamburgere i pomfrit, sladoled, čak bi posetili i
Diznilend, obećavala je u pismu. Baka i deda su rekli Irini da nikome ne
govori o tome, da ne bi izazivala zavist i pakost koje često kao kazna prate
hvalisavce, dok ne obave sve što je potrebno da bi dobila vizu. Proces je
trajao dve godine. Kad su najzad stigle karte za put i pasoš, Irina već beše
napunila dvanaest godina, ali je izgledala kao neuhranjen osmogodišnji
dečak, jer je bila niska, veoma mršava, s belom i raščupanom kosom. Od
tolikog maštanja o Americi, stekla je svest o bedi i ružnoći koji je okružuju
a koje ranije nije primećivala jer nije imala s čim da ih uporedi. Njeno selo
joj je izgledalo kao da je pretrpelo bombardovanje, polovina kuća bila je
zabarikadirana ili u ruševinama, čopori gladnih pasa lutali su po
zemljanim putevima, puštene kokoške kljucale su po đubrištima, a starci
su sedeli na pragu svojih straćara pušeći crni duvan u tišini, jer je sve već
bilo dovoljno rečito. Za te dve godine, Irina se polako oprostila s jednim

153
po jednim drvetom, brežuljkom, zemljom i nebom, koji su, prema rečima
bake i dede, bili isti kao u doba komunizma i koji će zauvek ostati takvi.
Bez reči se oprostila od suseda i školskih drugova i drugarica, oprostila se
od magarca, koze, mačaka i psa koji su joj pravili društvo u detinjstvu. Na
kraju se oprostila i od Kostee i Petrute.
Baka i deda su pripremili kartonsku kutiju uvezanu kanapom sa
Irininom odećom i novom ikonom Svete Paraskeve, koju behu kupili u
jednoj crkvenoj prodavnici u najbližem selu. Sve troje su slutili da se više
nikada neće videti. Počev od toga dana, Irina je stekla naviku da, gde god
se nalazila, makar to bilo samo na jednu noć, postavi mali oltar na koji je
stavljala ikonu svetice i jedinu fotografiju bake i dede koju je imala.
Retuširana rukom, napravljena je na dan njihovog venčanja, u
tradicionalnoj odeći, Petruta u vezenoj suknji i sa čipkanom tokom,
Kostea u dokolenicama, kratkom žaketu i s pojasom oko struka, ukočeni
kao da su progutali motku, neprepoznatljivi, jer još ne behu slomljeni od
neprekidnog kulučenja. Nije prošao nijedan dan da se Irina nije molila za
njih, jer su bili veći čudotvorci od Svete Paraskeve, bili su njeni anđeli
čuvari, kao što beše rekla Almi.
Devojčica je nekako sama stigla od Čisinaua do Dalasa. Ranije je
putovala samo jedanput, vozom sa svojom bakom, da posete Kosteu u
bolnici u najbližem gradu, kad su mu operisali žučnu kesu. Nikada nije
videla avion izbliza, samo na nebu, a sve što je znala od engleskog bile su
reči iz popularnih pesama, koje je zapamtila po sluhu, ne znajući njihovo
značenje. Avio-kompanija joj je oko vrata okačila plastificiranu kovertu s
njenim imenom, pasošem i putnom kartom. Irina nije jela ni pila ništa
tokom jedanaest sati putovanja jer nije znala da je hrana u avionu
besplatna, a stjuardesa joj to nije objasnila, kao ni tokom ona četiri sata
koja je, bez novca, provela na aerodromu u Dalasu. Ulazna vrata u
američki san bilo je to ogromno i konfuzno mesto. Njena majka i očuh su
se prevarili u proračunu dolaska aviona, kako rekoše kad su naposletku
došli po nju. Irina ih nije poznavala, ali su oni videli malu devojčicu
svetloplave kose kako sedi na klupi sa kartonskom kutijom pokraj nogu i
prepoznali je, jer su imali njenu fotografiju. Od tog susreta Irina se
sećala samo da im je zadah smrdeo na alkohol, onaj opor miris koji joj

154
je bio odlično poznat jer su njeni baka i deda i ostali stanovnici njenog sela
u domaćem vinu utapali svoje tuge i razočaranja.
Radmila i Džim Robins, njen suprug, odvezli su gošću do svoje kuće,
koja joj se učinila luksuznom, iako je to bila obična drvena kućica, vrlo
neuredna, u radničkoj četvrti u južnom delu grada. Njena majka se
potrudila da ukrasi jednu od dve sobe jastučićima u obliku srca i plišanim
medom s ružičastim balonom vezanim končićem za nogu. Savetovala je
Irini da gleda televiziju koliko god sati može da izdrži; to je najbolji način
da nauči engleski, tako je i ona radila. Za četrdeset osam sati upisala ju je
u jednu državnu školu, u kojoj su većina učenika bili crnci i
Hispanoamerikanci, rase koje devojčica nikad ranije nije videla. Irini je
trebalo mesec dana da nauči nekoliko rečenica na engleskom, ali imala je
dobar sluh i ubrzo je mogla da prati predavanja. Za godinu dana govorila
ga je kao maternji.
Džim Robins je bio električar i član sindikata, zarađivao je
maksimalno po satu i bio osiguran od povreda na radu i ostalih
neprijatnosti, ali nije uvek imao posao. Ugovori su se potpisivali po redu,
prema spisku članova, počev od prvog na listi, pa drugog, trećeg, i tako
redom. Ko bi odradio ugovor odlazio bi na kraj spiska i ponekad čekao
mesecima da ga ponovo pozovu, osim ako nije imao dobre veze sa
šefovima sindikata. Radmila je radila na odeljenju dečje garderobe u
jednoj prodavnici; trebalo joj je sat i po autobusom da stigne do posla i
isto toliko da se vrati. Kad je Džim Robinson bio zaposlen viđali su ga vrlo
retko, jer je on koristio priliku i radio do iznemoglosti; plaćali su mu dva
ili tri puta više za prekovremeni rad. U tim periodima nije pio niti se
drogirao, jer je zbog nepažnje mogla da ga ubije struja, ali se tokom dugih
perioda nerada nalivao rakijom i toliko mešao drogu da je bilo čudo kako
je uopšte mogao da stoji na nogama. „Moj Džim je otporan kao bik, ništa
ga ne može oboriti“, govorila je Radmila ponosno. Ona je odlazila s
njim na pijanke dokle god je telo to moglo da joj izdrži, ali nije bila
toliko izdržljiva i ubrzo bi kolabirala.
Od prvih dana u Americi, očuh je Irinu upoznao sa svojim pravilima,
kako ih je nazivao. Njena majka nije znala za njih, ili se pretvarala da ne

155
zna, sve do dve godine kasnije, kada joj se na vratima pojavio Ron Vilkins
i pokazao svoju FBI značku.

156
 Tajne

Nakon Irininih neprekidnih molbi i sopstvenih oklevanja, Alma je

prihvatila da stane na čelo Grupe Rasterećenih, koje se dosetila Irina
shvativši koliko su tužni gosti Kuće Lark koji se čvrsto drže svoje imovine,
dok su oni koji poseduju mnogo manje zapravo mnogo zadovoljniji. Beše
videla Almu kako se oslobađa tolikih stvari da se čak uplašila da će morati
da joj pozajmljuje svoju četkicu za zube, zato je i pomislila da bi ona mogla
da animira grupu. Prvi sastanak trebalo je da se održi u biblioteci.
Uključilo se njih petoro, među njima i Leni Bil, i svi su došli na vreme, ali
se Alma nije pojavila. Sačekali su petnaest minuta pre nego što je Irina
otišla da je pozove. Zatekla je prazan apartman i Alminu poruku, u kojoj
je pisalo da će biti odsutna nekoliko dana, zamolivši je da se pobrine za
Neka. Mačor je bio bolestan i nije mogao da ostane sâm. U Irininu sobu
nije bilo dozvoljeno unositi životinje, tako da je morala da ga prošvercuje
u torbi za kupovinu.
Te večeri Set ju je pozvao na mobilni da se raspita za svoju baku, jer
je u vreme večere svratio da je vidi, nije je zatekao i zabrinuo se; pomislio
je da se Alma možda još nije u potpunosti oporavila od događaja u
bioskopu. Irina mu reče da je ponovo otišla na ljubavni sastanak i da je
zaboravila na dogovor, te je ona doživela veliku neprijatnost sa Grupom
Rasterećenih. Set se beše sastao s jednim klijentom u luci u Oklandu i,
shvativši da je u blizini Berklija, pozvao Irinu na suši; pomislio je da je to
najprikladnija hrana za razgovor o japanskom ljubavniku. Ona je ležala u
krevetu s Nekom, igrajući Elder Scrolls V, svoju omiljenu video-igricu, ali
se obukla i izašla. Restoran je bio raj prepun istočnjačkog mira, sav u
svetlom drvetu, sa separeima ograđenim panelima od pirinčanog papira,
osvetljen crvenim papirnim lusterima, čiji je topli sjaj budio spokoj.

157
 – A kuda misliš da Alma odlazi kad tako nestane? – upita je Set nakon
što su naručili hranu.
Ona mu sipa sake u keramičku šolju. Alma joj je ispričala da je u
Japanu pravilno poslužiti prijatelja za stolom i sačekati da neko posluži
vas.
– U jedan od konaka u Point Rejesu, na oko sat i petnaest minuta od
San Franciska. To su rustične kolibe kraj vode, na prilično povučenom
mestu, s dobrom ribom i školjkama, saunom, prelepim pogledom i
romantičnim sobama. U ovo doba godine je hladno, ali svaka soba ima
kamin.
– Otkud znaš sve to?
– Po isečcima od Almine kreditne kartice. Potražila sam te konake na
Internetu. Pretpostavljam da se tamo sastaje sa Išimejem. Nemoj da ti
padne na pamet da ideš tamo da ih uznemiravaš, Sete!
– Odakle ti ta ideja? Ona mi to nikada ne bi oprostila. Ali bih mogao
da pošaljem jednog od svojih istražitelja da baci pogled...
– Ne!
– Ne. Naravno da neću. Ali priznaj da je ovo zabrinjavajuće, Irina.
Moja baka je slaba, može ponovo da dobije napad kao u bioskopu.
– Još uvek je gospodar svog života, Sete. Jesi li saznao još nešto o
Fukudovima?
– Jesam. Palo mi je na pamet da pitam svog oca i ispostavilo se da se
seća Išimeja.

Lari Belasko je bio dvanaestogodišnjak kada su njegovi roditelji 1970.

godine renovirali kuću u Si Klifu, zadobivši deo susednog zemljišta za
proširenje bašte, koja je već bila dovoljno velika i nikad se nije u
potpunosti oporavila od prolećnog mraza koji ju je uništio kada je umro
Ajzak Belasko i od krajnje nebrige i zapuštenosti. Prema Larijevim rečima,
jednoga dana pojavio se muškarac azijatskih crta lica, u radnoj odeći i sa
bejzbol kačketom, koji nije želeo da uđe u kuću pod izgovorom da su mu
čizme blatnjave. Bio je to Išimej Fukuda, vlasnik rasadnika cveća i biljaka
koji je ranije bio u zajedničkom vlasništvu njega i Ajzaka Belaska, a sada

158
je pripadao samo njemu. Lari je naslutio da se njegova majka i taj
muškarac poznaju. Njegov otac reče Fukudi da on ne zna ni najosnovnije
stvari o baštovanstvu i da će Alma odlučivati, što mladića začudi jer je
Natanijel upravljao Fondacijom Belasko i barem je u teoriji znao mnogo
o baštama. S obzirom na veličinu poseda i Almine grandiozne
planove, trebalo je nekoliko meseci da se projekat upotpuni. Išimej je
premerio zemljište, ispitao kvalitet zemlje, temperaturu i pravac vetra,
nacrtao linije i brojeve u jednom bloku za crtanje, pod budnim
okom zainteresovanog Larija, koji je sve posmatrao iz neposredne
blizine. Ubrzo zatim, doveo je ekipu od šest radnika, svi njegove rase, i
prvi kamion s materijalom. Išimej je bio miran čovek odmerenog
ponašanja, posmatrao je pažljivo, nikad nije delovao užurbano, malo
je pričao, a kad je to činio, glas mu je bio toliko tih da je Lari morao da mu
se približi da bi ga čuo. Retko je započinjao razgovor ili je odgovarao na
pitanja o sebi, ali pošto je primetio njegovu zainteresovanost, pričao mu
je o prirodi.
– Otac mi je rekao nešto vrlo neobično, Irina. Tvrdio mi je da Išimej
ima auru – reče Set.
– Šta?
– Auru. Nevidljiv oreol. To je svetlosni krug iza glave, poput onog koji
imaju sveci na crkvenim slikama. Ali Išimejev je vidljiv. Otac mi je rekao
da se ne vidi uvek, samo ponekad, u zavisnosti od svetlosti.
– Ti mene zezaš, Sete.
– Moj otac se nikad ne šali, Irina. E da, još nešto: čovek je sigurno neka
vrsta fakira jer kontroliše puls i temperaturu, može da zagreje nečiju ruku
kao da gori u groznici, a drugu da zaledi. Išimej je to pokazao mom ocu u
nekoliko navrata.
– Da li ti je to rekao Lari ili ti izmišljaš?
– Kunem ti se da mi je rekao. Moj otac je skeptik, ne veruje ničemu u
šta se sâm nije uverio.
Išimej Fukuda je završio projekat i kao poklon dodao jedan mali
japanski vrt koji je uredio za Almu, a potom sve prepustio
drugim baštovanima. Lari ga je viđao samo kad bi se pojavio da tokom

159
svake sezone izvrši nadzor. Primetio je da nikad ne razgovara s
Natanijelom, samo sa Almom, s kojom je održavao zvaničan odnos,
barem pred njim. Išimej bi došao do ulaza za poslugu s buketom
cveća, skidao cipele i ulazio pozdravljajući se kratkim naklonom. Alma
ga je uvek čekala u kuhinji i uzvraćala pozdrav na isti način. Stavila
bi cveće u vazu, on bi prihvatio šolju čaja i neko vreme bi sedeli tako deleći
taj usporen i tih ritual, predah u njihovim životima. Nakon nekoliko
godina, kad je Išimej prestao da navraća u Si Klif, Lariju je majka objasnila
da je otišao u Japan.
– Da li su i u to vreme bili ljubavnici, Sete? – upita ga Irina.
– Ne mogu to da pitam svoju majku, Irina. Osim toga, ne bi ni umela
da mi kaže. Ne znamo skoro ništa o sopstvenim roditeljima. Ali
pretpostavimo da su 1955. godine bili ljubavnici, kako je rekla moja baka
Leniju Bilu, rastali se kad se Alma udala za Natanijela, ponovo se spojili
1962. godine, i od tada su zajedno.
– Zašto 1962? – upita ga Irina.
– Samo nagađam, Irina, nisam siguran.Te godine je umro
moj pradeda Ajzak.
Ispričao joj je o dve sahrane Ajzaka Belaska i kako je porodica tek tada
saznala za sva dobročinstva koja je učinio patrijarh tokom svog života, o
svim ljudima koje je besplatno zastupao kao advokat, o novcu koji je
pozajmio ili poklonio svakom ko je bio u problemima, o tuđoj deci koju
je obučavao i plemenitim ciljevima koje je potpomogao. Set je otkrio da
su Fukudovi dugovali mnogo usluga Ajzaku Belasku, poštovali su ga i
voleli, i zaključio da su sigurno prisustvovali jednoj od sahrana. Prema
porodičnoj legendi, neposredno pre Ajzakove smrti, Fukudovi su uzeli
stari mač koji behu zakopali u Si Klifu. Još je postojala ploča u bašti, koju
je postavio Ajzak kako bi obeležio mesto. Alma i Išimej su se
najverovatnije ponovo videli u tom trenutku.
– Od 1955. do 2013. prošlo je pedeset i nešto godina, otprilike kako je
Alma rekla Leniju – izračuna Irina.

160
 – Ako je moj deda Natanijel sumnjao da njegova žena ima ljubavnika,
pretvarao se da ne zna za to. U mojoj porodici su važniji spoljni utisci nego
istina.
– Jesu li i tebi?
– Ne. Ja sam crna ovca. Dovoljno je da ti kažem da sam zaljubljen u
jednu devojku bledu kao vampir iz Moldavije.
– Vampiri su iz Transilvanije, Sete.

3. marta 2004.

Ovih dana sam se mnogo prisećao gospodina Ajzaka Belaska, jer je moj
sin Majk napunio četrdeset godina i odlučio sam da mu poklonim katanu
Fukudovih; na njega je red da je čuva. Tvoj teča Ajzak me je pozvao jednog
dana, početkom 1962. godine, da mi kaže kako je možda došao trenutak da
uzmem mač koji je dvadeset godina bio zakopan u bašti u Si Klifu. Sigurno
je već sumnjao da je teško bolestan i da mu se bliži kraj. Otišli smo svi mi
koji smo preostali u porodici, moja majka, sestra i ja. S nama je bila i Kemi
Morita, duhovni vođa Oomotoa. Na dan ceremonije u bašti, ti si bila na
putovanju sa svojim mužem. Možda je tvoj teča izabrao baš taj dan kako
se ti i ja ne bismo sreli. Šta je on mogao da zna o našem odnosu?
Pretpostavljam vrlo malo, ali bio je izuzetno promućuran.

Iši

Dok je Irina uz suši pila zeleni čaj, Set je popio više toplog sakea nego što
je mogao da podnese. Sadržaj šoljice nestajao je u jednom gutljaju, a Irina,
zaneta razgovorom, neprekidno mu je dosipala. Nijedno od njih dvoje nije
ni primetilo kad im je konobar, u plavom kimonu i sa bandana maramom
na čelu, doneo još jednu flašu. U vreme deserta – sladoleda od karamele –
Irina je primetila Setov pijan i molečiv izraz lica, znak da je došlo vreme
da se rastanu pre nego što situacija postane neprijatna, ali nije mogla da

161
ga ostavi u takvom stanju. Konobar se ponudio da im pozove taksi, ali je
on to odbio. Izašao je posrćući, uz Irininu pomoć, a napolju mu je
hladan vazduh pojačao dejstvo sakea.
– Čini mi se da ne bi trebalo da vozim... Mogu li da provedem noć s
tobom? – mucao je zaplićući jezikom.
– Šta ćeš s motorom? Ovde bi mogli da ti ga ukradu.
– Ko jebe motor.
Pešačili su desetak blokova do Irinine sobe, što im je oduzelo skoro
sat vremena jer se Set kretao puževim korakom. Ona je živela i na gorim
mestima, ali se u Setovom društvu postidela one trošne i prljave kućerine.
Prostor je delila sa četrnaest stanara zbijenih u sobe odeljene pregradama
od iverice, od kojih su neke bile bez prozora i ventilacije. Bila je to jedna
od uobičajenih kuća vlasnika u Berkliju koje se gazde nisu ni trudile da
održavaju jer nisu mogli da podignu cenu za njihovo iznajmljivanje. Od
fasade behu ostale samo ogromne oguljene mrlje, roletne behu poispadale
iz ležišta, a u dvorištu su se nagomilavali neupotrebljivi predmeti:
oštećene automobilske gume, delovi bicikala, klozetska šolja boje
avokada, koja je tamo stajala petnaest godina. Unutra se osećao miris
mešavine pačuli tamjana i užegle supe od karfiola. Niko nije čistio
hodnike niti zajednička kupatila. Irina se tuširala u Kući Lark.
– Zašto živiš u ovom svinjcu? – upitao ju je Set, sablažnjen.
– Zato što je jeftin.
– Znači da si mnogo siromašnija nego što sam ja mislio, Irina.
– Ne znam šta si mislio, Sete. Skoro svi ljudi su siromašniji
od Belaskovih.
Pomogla mu je da izuje cipele i gurnula ga na dušek na podu koji je
služio kao krevet. Čaršavi su bili čisti, kao i sve drugo u toj sobi, jer su baka
i deda Irinu naučili da nikakvo siromaštvo ne može biti izgovor za
nečistoću i prljavštinu.
– Šta je ovo? – upita Set pokazujući na zvono vezano konopcem koji
je prolazio kroz rupu u zidu do susedne sobe.
– Ništa, ne brini.
– Kako ništa? Ko živi s druge strane?

162
 – Tim, moj prijatelj iz kafeterije, moj ortak u poslu kupanja
pasa. Ponekad imam košmare i ako počnem da vičem, on povuče
konopac, zvono zazvoni i ja se probudim. Takav smo dogovor napravili.
– Imaš košmare, Irina?
– Naravno. Ti nemaš?
– Ne. Ali zato imam erotske snove, to da. Hoćeš li da ti
ispričam jedan?
– Spavaj, Sete.
Za manje od dva minuta, Set ju je poslušao. Irina dade lek Neku, opra
se bokalom vode i lavorom koje je držala u ćošku, skide farmerke i bluzu,
obuče staru majicu i šćućuri se prilepljena uza zid, s mačorom između
Seta i nje. Dugo joj je trebalo da zaspi, uznemirena prisustvom muškarca
pored sebe, zvukovima u kući i mirisom karfiola. Jedini prozor prema
spoljašnjem svetu bio je toliko visok da se jedva mogao nazreti samo
kvadratić neba. Ponekad bi prošao mesec da se nakratko javi, pre nego što
nastavi svoj put, ali ovo nije bila jedna od tih blagoslovenih noći.
Irina se probudila pri slabašnoj jutarnjoj svetlosti koja je ulazila u
njenu sobu i utvrdila da Set više nije tu. Bilo je devet sati, a ona je još pre
sat i po vremena trebalo da krene na posao. Bolela ju je glava i sve kosti,
kao da joj mamurluk od sakea beše prenet osmozom.

163
 Priznanje

Alma toga dana nije došla u Kuću Lark kao ni sledećeg, niti je pozvala
telefonom da pita za Neka. Mačor ništa nije jeo tri dana i jedva je gutao
vodu koju mu je Irina ubacivala u grlo špricom; lekovi mu uopšte nisu
delovali. Taman se spremala da ode kod Lenija Bila da ga zamoli da je
odveze kod veterinara, ali se u tom trenutku u Kući Lark pojavio Set, svež,
obrijan, u čistoj odeći i pokajničkog izraza lica, postiđen zbog događaja od
prethodne noći.
– Upravo sam saznao da u sakeu ima sedamnaest procenata alkohola
– reče.
– Jesi li uzeo svoj motor? – prekide ga Irina.
– Jesam. Pronašao sam ga netaknutog tamo gde smo ga i ostavili.
– Onda me odvezi kod veterinara.
Primio ih je doktor Kalet, isti koji je nekoliko godina ranije amputirao
šapu Sofiji. To nije bila slučajnost: taj veterinar je bio volonter u
organizaciji koja je rumunske pse davala na usvajanje i Leni ga beše
preporučio Almi. Doktor Kalet je dijagnostifikovao crevnu blokadu;
mačor mora odmah da bude operisan, ali Irina nije smela da donese takvu
odluku, a na Almin mobilni telefon niko nije odgovarao. Set se pobrinuo
za sve, platio depozit od sedamsto dolara koliko su im tražili i mačora
predao bolničarki. Malo kasnije, sedeo je sa Irinom u kafeteriji u kojoj je
ona radila pre nego što se zaposlila kod Alme. Uslužio ih je Tim, koji za
tri godine nije napredovao.
Setu se želudac i dalje prevrtao zbog sakea, ali mu se um razbistrio pa
je zaključio da nema odlaganja za njegovu obavezu da čuva Irinu. Nije bio
zaljubljen onako kao što je ranije bio u druge žene, s posesivnom strašću
koja nije ostavljala prostora za nežnost. Želeo ju je i očekivao da će ona

164
otvoriti uzak put prema erotici, ali je njegovo strpljenje bilo uzaludno;
krajnje je vreme da krene u direktnu akciju ili da zauvek odustane od nje.
Nešto u Irininoj prošlosti ga je kočilo, nije bilo drugog objašnjenja za njen
iskonski strah od zbližavanja. Padao je u iskušenje da angažuje svoje
istražitelje, ali je shvatio da Irina ne zaslužuje takvu nelojalnost.
Pretpostavljao je da će ta tajna u nekom trenutku izaći na videlo i uzdržao
se od svih pitanja, ali već mu je preko glave bilo tolikih nejasnoća. Najpreči
zadatak bio je da je izvuče iz jazbine pune pacova u kojoj je živela.
Pripremio je argumente kao da se sprema za suđenje, ali kad se našao s
njom licem u lice, s njenim licem patuljka i otužnim šeširom, zaboravio je
ceo pripremljen govor i iznebuha joj predložio da pređe da živi kod njega.
– Moj stan je udoban, imam viška prostora, imaćeš svoju sobu
i kupatilo. Besplatno.
– U zamenu za šta? – upita ona nepoverljivo.
– Radićeš za mene.
– Šta tačno?
– Na knjizi o Belaskovima. Treba mnogo istraživati, a ja
nemam vremena.
– Radim četrdeset sati nedeljno u Kući Lark i još dvanaest kod tvoje
bake, pa još vikendom kupam kučiće, a nameravam i da počnem noću da
učim. Imam manje vremena od tebe, Sete.
– Mogla bi sve to da napustiš, osim moje bake, i posvetiš se mojoj
knjizi. Imala bi gde da živiš i dobru platu. Želim da vidim kako je živeti sa
ženom, nikad to ranije nisam iskusio i ne bi bilo loše da probam.
– Vidim da si zaprepašćen mojom sobom. Ne želim da me sažaljevaš.
– Ne sažaljevam te. U ovom trenutku sam besan na tebe.
– Hoćeš da napustim svoj posao, svoje sigurne prihode, sobu
s fiksnom cenom iznajmljivanja u Berkliju koju sam jedva pronašla, da se
preselim kod tebe i završim na ulici kad ti budem dosadila. Lepo
smišljeno.
– Ništa ne razumeš, Irina!
– Naravno da te razumem, Sete. Želiš sekretaricu, s pravom da je
odvučeš u krevet.

165
 – Pobogu! Neću da te molim, Irina, ali upozoravam te da sam na ivici
da se okrenem i zauvek nestanem iz tvog života. Dobro znaš šta osećam
prema tebi, to je očigledno čak i za moju baku.
– Alma? Kakve veze tvoja baka ima sa svim ovim?
– To je bila njena ideja. Ja sam hteo da te zaprosim pa kud puklo da
puklo, ali je ona rekla da je bolje da probamo da živimo zajedno godinu ili
dve. Tako bi imala vremena da se navikneš na mene, a moji roditelji da se
pomire s tim što nisi Jevrejka i što si siromašna.
Irina nije ni pokušala da zadrži suze. Uronila je lice u prekrštene ruke
na stolu, ošamućena od glavobolje koja joj se tih nekoliko sati pogoršala,
i zbunjena navalom protivrečnih osećanja: nežnosti i zahvalnosti prema
Setu, stida zbog sopstvenih ograničenja, očajanja zbog budućnosti. Taj
muškarac joj je nudio ljubav iz romana, ali ona je ne zavređuje. Mogla je
da voli starce iz Kuće Lark, Almu Belasko, neke prijatelje, kao svog kolegu
Tima koji ju je u tom trenutku zabrinuto gledao stojeći iza šanka, svoje
baku i deku koji obitavaju u stablu sekvoje, Neka, Sofiju i ostale ljubimce
iz rezidencije; mogla je da voli Seta više nego bilo koga u životu, ali ne
dovoljno.
– Šta ti je, Irina? – upita Set, zbunjen.
– Nije zbog tebe. To je nešto iz prošlosti.
– Ispričaj mi.
– Zašto? Nije uopšte važno – odgovori ona, istresavši nos u papirnu
maramicu.
– Naravno da je važno, i to mnogo, Irina. Sinoć sam hteo da
te uhvatim za ruku i zamalo da me udariš. Naravno da si bila u
pravu, usvinjio sam se. Oprosti mi. To se više neće ponoviti, obećavam
ti. Volim te već tri godine, i ti to odlično znaš. Koliko tebi treba da mene
zavoliš? Pazi, ženo, znaš da mogu da pronađem drugu devojku iz
Moldavije, ima na stotine njih koje su spremne da se udaju zbog američke
vize.
– Dobra ideja, Sete.
– Sa mnom bi bila srećna, Irina. Ja sam najbolji muškarac na svetu,
potpuno sam bezopasan.

166
 – Nijedan američki advokat na motociklu nije bezopasan, Sete. Ali
priznajem da si sjajna osoba.
– Znači, pristaješ?
– Ne mogu. Da znaš moje razloge, pobegao bi glavom bez obzira.
– Da probam da pogodim: trgovina egzotičnim životinjama na putu
ka istrebljenju? Nije važno. Dođi da vidiš moj stan i onda ćeš odlučiti.

Stan, koji se nalazio u jednoj modernoj zgradi na Pristaništu, sa

konsijeržom i ogledalima s brušenim ivicama u liftu, bio je
toliko besprekoran da se činilo da u njemu niko ne živi. Osim sofe
boje spanaća, ogromnog televizora, staklenog stola sa uredno naslaganim
časopisima i knjigama i nekoliko danskih lampi, nije bilo više ničega u toj
Sahari sa ogromnim prozorima i podovima prekrivenim tamnim
parketom. Nije bilo nikakvih tepiha, slika, ukrasa ili biljaka. U kuhinji se
nalazio sto od crnog granita i prelepa kolekcija bakarnih lonaca i posuda,
van upotrebe, okačenih o kuke na plafonu. Iz radoznalosti, Irina proviri u
frižider i vide sok od narandže, belo vino i obrano mleko.
– Pojedeš li nekad nešto čvrsto, Sete?
– Da, u kući mojih roditelja ili u restoranu. Ovde nedostaje ženska
ruka, kao što kaže moja mama. Znaš li da kuvaš, Irina?
– Krompir i kupus.
Soba koja je, prema Setovim rečima, čekala na nju bila je sterilna i
tipično muška, kao i ostali delovi stana, i u njoj se nalazio samo jedan širok
krevet s prekrivačem od grubog lana i jastučićima u tri kafena tona, koji
nisu uveseljavali ambijent, noćni stočić i jedna metalna stolica. Na zidu
boje peska visila je jedna od Alminih crno-belih fotografija koje je
napravio Natanijel Belasko, ali za razliku od ostalih, koje su se Irini činile
previše razotkrivajućim, na ovoj joj se videla samo polovina dremljivog
lica u magličastoj atmosferi sna. Bio je to jedini ukras koji Irina beše videla
u Setovoj pustinji.
– Koliko dugo živiš ovde? – upita ga.
– Pet godina. Sviđa ti se?
– Pogled je prelep.

167
 – Ali ti se stan čini previše hladnim – zaključi Set. – Dobro, ako želiš
da uneseš promene, moraćemo da se dogovorimo oko detalja. Nikakve
resice ni pastelne boje, to nije u skladu s mojom ličnošću, ali spreman sam
na izvesne ustupke u dekoraciji. Ne odmah već malo kasnije, kad me
budeš preklinjala da se oženim tobom.
– Hvala, zasad me odvezi do metroa, moram da se vratim u svoju
sobu. Mislim da imam grip, boli me celo telo.
– Ne, gospođice. Naručićemo kinesku hranu, odgledaćemo neki film
i sačekati da nas pozove doktor Kalet. Daću ti aspirin i čaj, to pomaže.
Šteta što nemam pileću supu, to je nezamenljiv lek.
– Oprosti, da li bih mogla da se istuširam? Nisam to godinama učinila,
koristim tuševe za osoblje u Kući Lark.
Popodne je bilo blistavo i kroz prozor pored kade videla se panorama
užurbanog grada, saobraćaj, jedrilice u zalivu, gužva na ulicama, pešaci,
biciklisti, ljudi koji su vozili rolere, gosti što su sedeli za stolovima ispod
narandžastih tendi na trotoaru, toranj sa satom na Feri Bildingu. Stresavši
se, Irina se do ušiju potopi u toplu vodu i oseti kako joj se olabavljuju
zgrčeni mišići i opuštaju bolne kosti; ponovo blagoslovi novac i
velikodušnost Belaskovih. Malo kasnije, Set je kroz zatvorena vrata
obavesti da je stigla hrana, ali je ona ostala da se brčka još pola sata.
Naposletku se obukla teška srca, uspavana, ošamućena. Miris kartona sa
kiselo-slatkastom svinjetinom, chow mein-om4 i pekinškom patkom
izazvao joj je mučninu. Šćućurila se na sofi, zaspala i probudila tek
nekoliko sati kasnije, kada napolju već uveliko beše pao mrak. Set joj je
stavio jastuk pod glavu, pokrio ćebetom i seo na ivicu kauča gledajući
drugi film te večeri – špijunski, međunarodni kriminalci i zlikovci ruske
mafije – držeći njena stopala na svojim kolenima.
– Nisam hteo da te budim. Zvao je Kalet i rekao da je Neko dobro
podneo operaciju, ali da ima veliki tumor na slezini, a to je početak kraja
– reče joj.
– Jadničak, nadam se da ne trpi prevelike bolove...

4
chow mein – prženo testo, odnosno rezanci, kinesko jelo koji se najčešće pravi s
piletinom, prim. prev.

168
 – Kalet neće dozvoliti da pati, Irina. Kako tvoja glavobolja?
– Ne znam. Mnogo mi se spava. Nisi ubacio drogu u čaj, Sete, je l’
tako?
– Jesam, ubacio sam ketamin. Zašto ne legneš u krevet i odmoriš se
kao čovek? Imaš temperaturu.
Odveo ju je u sobu sa Alminom fotografijom, skinuo joj cipele,
pomogao joj da legne, obukao je i potom otišao da odgleda svoj film do
kraja. Irina se sutradan probudila kasno, nakon što se ispreznajala u snu
od temperature; bilo joj je bolje, iako je i dalje osećala slabost u nogama.
Na crnom stolu u kuhinji, pronašla je Setovu poruku. „Kafa je spremna
da provri, samo uključi aparat. Moja baka se vratila u Kuću Lark i ispričao
sam joj za Neka. Ona će obavestiti Vogta da si bolesna i da nećeš doći na
posao. Odmaraj se. Pozvaću te kasnije. Ljubim te. Tvoj budući muž.“ Tu
je bila i kesica pileće supe s rezancima, kutija malina i papirna kesa sa
slatkim hlebom iz obližnje poslastičarnice.
Set se vratio pre šest sati po podne, čim je izašao iz Suda, jedva
čekajući da vidi Irinu. Zvao ju je nekoliko puta telefonom da se uveri da
nije otišla, ali se plašio da je u poslednjem trenutku impulsivno nestala.
Misleći na nju, prva slika koja mu se pojavljivala u glavi bila je slika zečice
spremne da šmugne, a druga njeno bledo lice, usredsređeno,
poluotvorena usta, oči raširene od zaprepašćenja dok sluša Almine priče,
gutajući ih. Čim je otvorio vrata, osetio je Irinino prisustvo. Znao je da je
tamo i pre nego što ju je ugledao, u stanu se osećalo da tu ima nekoga,
pesak sa zidova delovao je toplije, u stanu je bilo satenskog sjaja koji ranije
nikada nije primetio, čak je i vazduh postao prijatniji. Ona mu je krenula
u susret nesigurnim korakom, očiju natečenih od spavanja i kose
razbarušene poput neke sivkastobele perike. Set raširi ruke prema njoj i
ona mu se, po prvi put, uvuče u naručje. Ostadoše tako zagrljeni neko
vreme koje se njoj učini večnim, a njemu kratkim kao dah; potom ga ona
uhvati za ruku i odvuče do kauča. „Moramo da razgovaramo“, reče mu.
Ketrin Houp ju je naterala da joj obeća, nakon što je saslušala njenu
ispovest, da će sve ispričati Setu, ne samo da bi iz sebe iščupala tu malignu
biljku koja ju je trovala, već i zato što je Set zasluživao da zna istinu.

169
 ***

Krajem 2000. godine, agent Ron Vilkins je sarađivao sa dva istražitelja iz

Kanade na identifikaciji porekla na stotine slika, koje su kružile
Internetom, jedne devojčice od nekih devet godina, koja je pretrpela tako
brutalne izopačenosti i silovanja da najverovatnije nije ni preživela. Bile
su to omiljene fotografije kolekcionara specijalizovanih za dečju
pornografiju, koji su privatno kupovali fotografije i video-snimke preko
međunarodne mreže. Seksualna eksploatacija dece nije bila ništa novo,
postojala je već vekovima potpuno nekažnjeno, ali su se agenti uhvatili
zakona, proglašenog 1978. godine, po kojem je ona bila zakonom
zabranjena u Sjedinjenim Državama. Počev od te godine, proizvodnja i
distribucija fotografija i filmova su se smanjile, jer profit nije opravdavao
zakonske rizike. Potom je došao Internet i tržište se proširilo do
neslućenih granica. Računalo se da postoji na stotine hiljada veb-sajtova
posvećenih dečjoj pornografiji i više od dvadeset miliona korisnika, od
kojih je polovina bila iz Sjedinjenih Država. Izazov se sastojao u
pronalaženju kupaca, ali najvažnije je bilo uhapsiti producente.
Pseudonim koji su mu dali za slučaj devojčice izrazito svetle plave kose,
šiljatih ušiju i s rupicom na bradi bilo je Elis. Materijal je bio nov. Sumnjali
su da bi Elis mogla biti starija nego što je izgledala, jer su se producenti
trudili da njihove žrtve izgledaju što je mlađe moguće, prema zahtevima
tržišta. Nakon petnaest meseci intenzivne saradnje, Vilkins i Kanađani su
ušli u trag jednom kolekcionaru, doktoru za plastičnu hirurgiju iz
Montreala. Pretresli su mu kuću i kliniku, konfiskovali računare i pronašli
više od šest stotina fotografija, među kojima i Elisine dve fotografije i
jedan video. Hirurg je uhapšen i prihvatio je da sarađuje s vlastima u
zamenu za blažu kaznu. S dobijenim informacijama i kontaktima, Vilkins
je krenuo u akciju. Nepokolebljiv agent za sebe je govorio da je kao lovački
pas koga, kada jednom nanjuši trag, više ništa ne može pokolebati; prati
ga do kraja i ne zaustavlja se dok ne uhvati plen. Lažno se predstavivši kao
ljubitelj, skinuo je veći broj Elisinih fotografija, digitalno ih modifikovao
kako bi ličile na original i da se ne bi videlo lice, premda je za upućene ono
bilo prepoznatljivo, i s njima dobio pristup mreži koju je koristio

170
kolekcionar iz Montreala. Ubrzo se javilo nekoliko zainteresovanih. Već
je imao prvi trag, ostalo je bilo pitanje dobrog njuha.
Jedne večeri, novembra meseca 2002. godine, Ron Vilkins je pozvonio
na vrata kuće u siromašnoj četvrti južnog Dalasa i Elis mu je otvorila.
Odmah je shvatio da je to ona, bila je lako prepoznatljiva. „Došao sam da
porazgovaram s tvojim roditeljima“, reče joj uz uzdah olakšanja, jer nije
bio siguran da je devojčica živa. Bio je to jedan od onih srećnih perioda
kada je Džim Robins radio u drugom gradu, a devojčica ostala u kući sama
sa svojom majkom. Agent je pokazao svoju FBI značku i, ne sačekavši da
bude pozvan da uđe, gurnuo vrata i banuo u kuću, direktno u dnevni
boravak. Irina će celog života pamtiti taj trenutak kao da ga upravo
doživljava: crni gorostas, s njegovim sladunjavim cvetnim mirisom,
njegovim dubokim i usporenim glasom, velikim šakama i nežnim,
ružičastim dlanovima. „Koliko ti je godina?“ upita je. Radmila je ispijala
svoju drugu vodku i treću flašu piva, ali je i dalje verovala da je trezna pa je
pokušala da se umeša, tvrdeći da je njena ćerka maloletna i da sva pitanja
treba da budu upućena njoj. Vilkins joj rukom pokaza da ćuti. „Uskoro ću
napuniti petnaest“, odgovori Elis jedva čujnim glasom, kao da je nešto
skrivila, i čovek uzdrhta jer je njegova ćerka jedinica, njegovo jedino
sunce, bila istih godina. Elis je imala detinjstvo puno odricanja, s
nedovoljno proteina, kasno se razvila i sa svojom niskom figurom i
slabašnim kostima lako je izgledom mogla da prođe kao mnogo mlađa
devojčica. Vilkins izračuna da je Elis, ako u tom trenutku izgleda kao da
joj je dvanaest, na prvim fotografijama koje su kružile Internetom imala
devet ili deset godina. „Dozvoli mi da razgovaram nasamo s tvojom
majkom“, zamoli je Vilkins, postiđen. Ali u tim trenucima Radmila već
beše ušla u agresivnu fazu pijanstva, tako da je počela da viče da agent
nema šta da krije i da sve može da kaže pred njenom ćerkom. „Jesam li u
pravu, Elizabeta?“ Devojčica klimnu glavom kao hipnotisana, zureći u zid.
„Mnogo mi je žao, devojčice“, reče Vilkins i spusti na sto pola tuceta
fotografija. Tako se Radmila suočila s onim što se već duže od dve godine
događalo u njenoj rođenoj kući a što je odbijala da vidi, dok je Elis na taj
način saznala da su je milioni muškaraca širom sveta gledali u skrivenim
i zabranjenim igrama s njenim vlastitim očuhom. Godinama se već

171
osećala prljavom, zlom i krivom; videvši fotografije na stolu, poželela je da
umre. Nije joj bilo spasa.
Džim Robins je beše ubedio da su takve igre sa ocem ili čikama
normalne, da mnoge devojčice i dečaci drage volje i s velikim
zadovoljstvom učestvuju u njima. Ta deca su posebna. Ali niko ne priča
o tome, to je dobro čuvana tajna, i ona nikada nikome ne sme da je
pominje, ni prijateljicama, ni učiteljicama, pogotovo ne doktoru, jer
će ljudi reći da je grešnica, da je prljava, ostaće sama i bez igde ikoga;
čak će je i rođena majka odbaciti, Radmila je veoma ljubomorna. Zašto se
opire? Želi li poklone? Ne? Dobro, onda će joj platiti kao odrasloj ženi, ne
lično njoj, već njenim baki i deki. Lično će se pobrinuti da pošalje novac u
Moldaviju u ime njihove unuke; trebalo bi da im ona napiše pismo uz koje
će priložiti novac, ali ne govoreći ništa Radmili: to će takođe biti njihova
mala tajna. Starim ljudima je često potreban dodatni novac, moraju da
poprave krov ili da kupe novu kozu. Nema problema; on je dobar čovek,
shvata da je život u Moldaviji veoma težak, sva sreća pa je Elizabeta imala
sreću da dođe u Ameriku; ali nije u redu doći do novca bez ikakvog truda,
ona treba da ga zaradi, zar ne? Treba da se smeši, to je ništa ne košta, da
se obuče onako kako on kaže, da pusti da je veže konopcima i lancima,
treba da pije džin kako bi se opustila, sa sokom, od jabuke da je ne peče u
grlu, brzo će se navići na ukus, da li želi još šećera? Uprkos alkoholu, drogi
i strahu, u jednom trenutku je primetila kamere u šupi sa alatom,
njihovoj „kućici“, u koju niko, čak ni njena majka, nije mogao da uđe.
Robins joj se zakleo da su fotografije i video-snimci privatni, da
pripadaju samo njemu, nikada ih niko neće videti, on će ih čuvati za
uspomenu, da mu prave društvo još koju godinu, kad ona ode na koledž.
Koliko će mu samo nedostajati!
Prisustvo tog nepoznatog crnca, s njegovim velikim rukama i tužnim
očima i njegovim fotografijama, bilo je dokaz da ju je očuh lagao. Sve što
se dogodilo u onoj kućici kružilo je i nastavlja da kruži Internetom, ne
može da se ukloni niti uništi, ostaće tamo zauvek. Svakog minuta neko je
u nekom delu sveta siluje, ili masturbira gledajući njenu patnju. Do kraja
života, gde god da ode, neko će je možda prepoznati. Nema joj pomoći.
Užas se nikada neće okončati. Zauvek će je miris alkohola i ukus jabuke

172
vraćati u kućicu; zauvek će hodati osvrćući se preko ramena, šunjajući se;
zauvek će osećati gađenje od tuđeg dodira.
Te večeri, kada je Ron Vilkins otišao, devojčica se zaključala u svoju
sobu, paralisana od straha i gađenja, sigurna da će je očuh ubiti kada se
vrati, kako joj je i zapretio da će uraditi ako bude rekla jednu jedinu reč o
njihovim igricama. Smrt je za nju bila jedini izlaz, ali ne njegovim rukama,
ne onako polako i zverski kako je on često opisivao, uvek dodajući pokoji
novi detalj.
Radmila je u međuvremenu iskapila celu flašu vodke, onesvestila se i
narednih deset sati provela ležeći na kuhinjskom podu. Kad se malo
povratila od mamurluka, nasrnula je šamarima na svoju ćerku, zavodnicu,
kurvu koja je zavela njenog muža. Scena je kratko trajala, jer je utom stigla
patrola s dva policajca i radnicom iz socijalne službe, koje je poslao
Vilkins. Uhapsili su Radmilu, a devojčicu odveli u dečju psihijatrijsku
bolnicu, dok Sud za maloletriike ne bude odlučio njenu dalju sudbinu.
Neće više videti svoju majku niti očuha.
Radmila je imala dovoljno vremena da obavesti Džima Robinsa da ga
traže i on je pobegao iz zemlje, ali nije računao na Rona Vilkinsa, koji ga
je naredne četiri godine tražio po celom svetu, dok ga nije pronašao na
Jamajki i s lisicama vratio u Sjedinjene Države. Njegova žrtva nije morala
da se suoči s njim na suđenju, jer su advokati zasebno uzeli izjave od oboje,
a sudija ju je oslobodila prisustva na suđenjima. Od nje je devojka saznala
da su joj baka i deda umrli i da im onaj novac nikada nije bio poslat. Džim
Robins je dobio kaznu od deset godina zatvora, bez mogućnosti uslovnog
puštanja.
– Ostalo mu je još tri godine i dva meseca. Kad izađe iz
zatvora pronaći će me i neću imati gde da se sakrijem.
– Nećeš morati da se kriješ. Izreći će mu zabranu prilaska. Ako ti se
približi, vratiće ga u zatvor. Ja ću biti s tobom i obezbediću da se zakon
ispoštuje – odgovori Set.
– Ali zar ne vidiš da je sve to neostvarljivo, Sete? U svakom trenutku
neko iz tvog kruga, kolega, prijatelj, klijent, tvoj rođeni otac, uvek neko

173
može da me prepozna. Ovoga trenutka sam na hiljadama i hiljadama
ekrana.
– Ne, Irina. Ti si žena od dvadeset šest godina, a ta što kruži
po Internetu je Elis, devojčica koja više ne postoji. Pedofile ti više
ne zanimaš.
– Varaš se. Mnogo puta sam morala da bežim s raznih mesta zato što
me je neki nesrećnik proganjao. Ne vredi da se obraćam policiji, ne mogu
da spreče da taj tip stavlja u promet moje fotografije. Mislila sam da bih
mogla da se spasim farbanjem kose u crno ili korišćenjem šminke, ali mi
to nije uspelo; imam lako prepoznatljivo lice koje se nije mnogo
promenilo za sve ove godine. Nikad nisam mirna, Sete. Ako bi me tvoja
porodica odbacila zato što sam siromašna i nisam Jevrejka, možeš li da
zamisliš šta bi se dogodilo ako bi saznali za ovo?
– Reći ćemo im, Irina. Biće mi potrebno malo vremena da to prihvate,
ali mislim da će te na kraju još više voleti zbog svega onoga kroz šta si
prošla. Oni su dobri ljudi. Dovoljno si patila; sada je vreme da zalečiš rane
i oprostiš.
– Šta da oprostim, Sete?
– Ako to ne učiniš, bes će te izjesti. Skoro sve rane leće se ljubavlju,
Irina. Moraš da zavoliš samu sebe i da zavoliš mene. Dogovoreno?
– To je rekla Keti.
– Poslušaj je. Ta žena mnogo zna. Dozvoli mi da ti pomognem. Nisam
nikakav pametnjaković, dobar sam drug i dovoljno sam ti puta dokazao
da neću odustati. Nikad se neću predati. Pomiri se s tim, Irina, ne
nameravam da te ostavim na miru. Osećaš li moje srce? Ono te doziva –
reče joj uzevši je za ruku i prinevši je grudima.
– Postoji još nešto, Sete.
– Još nešto?
– Otkako me je agent Vilkins spasio od mog očuha, niko me nije
dodirnuo... Znaš već na šta mislim. Bila sam sama i tako želim da ostane.
– Dobro, Irina, to će morati da se promeni, ali ići ćemo polako. Ono
što se dogodilo nema nikakve veze s ljubavlju i nikada ti se više ništa slično
neće dogoditi. A nema veze ni sa nama. Jednom si mi rekla da starci vode

174
ljubav bez žurbe. To nije loša ideja. Volećemo se kao dva starčića. Šta
misliš?
– Ne verujem da će uspeti, Sete.
– Onda ćemo morati na psihoterapiju. Hajde, ženska, prestani da
plačeš. Jesi li gladna? Očešljaj se malo, idemo napolje da jedemo i pričamo
o gresima moje bake, to nam uvek podigne raspoloženje.

175
 Tihuana

Blagoslovenih meseci 1955. godine, kada su Alma i Išimej mogli slobodno

da se vole u bednom motelu u Martinezu, ona mu je priznala da je sterilna.
Pre nego laž, bila je to želja, iluzija. Učinila je to da bi sačuvala spontanost
u krevetu, jer je verovala da će dijafragma sprečiti svako iznenađenje, a i
zato što joj je menstruacija oduvek bila toliko neredovna da joj je
ginekolog, kod kojeg ga je nekoliko puta odvela njena tetka Lilijan,
dijagnostifikovao ciste na jajnicima koje mogu da joj utiču na plodnost.
Kao i tolike druge stvari, Alma je odložila operaciju, pošto je materinstvo
bilo poslednje na spisku njenih prioriteta. Pretpostavljala je da nekim
čudom neće ostati trudna u tom periodu svoje mladosti. Takve nezgode
se dešavaju ženama niže klase, bez obrazovanja i materijalnih sredstava.
Nije ni primetila svoje stanje dok nije istekla deseta nedelja, jer nije
vodila računa o ciklusu, a kada je saznala, uzdala se u sreću još
naredne dve nedelje. Možda je došlo do neke greške u proračunu,
pomislila je; ali ako je u pitanju ono čega se najviše plašila, grubim
vežbama će se samo od sebe razrešiti; počela je svuda da ide biciklom,
okrećući manijački pedale. Svaki čas je proveravala da li joj se pojavila krv
na gaćicama i bojazan joj se povećavala iz dana u dan, ali je nastavila da se
sastaje sa Išimejem i da vodi ljubav s njim sa istom onom pomahnitalom
strašću kojom je vrtela pedale uzbrdo i nizbrdo. Na kraju, kad više nije
mogla da zanemaruje svoje natečene grudi, jutarnju mučninu i nalete
anksioznosti, nije se obratila Išimeju već Natanijelu, kao što je to činila od
kad su bili deca. Da bi izbegla rizik da tetka i teča saznaju, otišla je da ga
vidi u Advokatsku kancelariju Belasko i Belasko, istu onu kancelariju u
Ulici Montgomeri koja je postojala još od pamtiveka, otvorenu 1920.
godine, sa otmenim nameštajem i policama prepunim glomaznih
zakonika u tamnozelenom kožnom povezu, mauzolej prava, gde su

176
persijski tepisi prigušivali korake, a razgovori se vodili poverljivim
šapatom.
Natanijel je sedeo za svojim radnim stolom, u košulji kratkih rukava,
s opuštenom kravatom i razbarušene kose, okružen hrpama dokumenata
i rasklopljenih knjiga, ali čim ju je ugledao, krenuo je da je zagrli. Alma je
zagnjurila lice u njegov vrat, osetivši ogromno olakšanje zbog mogućnosti
da svoju muku podeli s tim muškarcem koji je nikad nije izneverio.
„Trudna sam“, to je bilo sve što je uspela da kaže. Ne puštajući je, Natanijel
je povede prema kauču i oni sedoše jedno pokraj drugog. Alma mu je
pričala o ljubavi, o motelu i o tome kako trudnoća nije Išimejeva krivica
već njena, i kako bi Išimej, da zna, sigurno insistirao da se venčaju i
preuzeo odgovornost za dete; ali ona je dobro razmislila i shvatila da nema
hrabrosti da se odrekne svega onoga što je oduvek imala i postane
Išimejeva supruga; ona ga obožava, ali svesna je da bi sirotinjske muke
stavile tačku na njihovu ljubav. Pred dilemom oko izbora između života u
teškoj ekonomskoj situaciji japanske zajednice, s kojom nema
nikakvih dodirnih tačaka, i života poput dotadašnjeg, u kojem je
zaštićena u sopstvenom okruženju, u njoj je prevagnuo strah od
nepoznatog; stidi se slabosti svog karaktera, Išimej zaslužuje bezuslovnu
ljubav, on je divan čovek, mudrac, svetac, prava duša, pažljiv i nežan
ljubavnik u čijem se naručju oseća srećnom, reče ispaljujući rečenicu za
rečenicom, tresući nos da ne bi zaplakala, trudeći se da zadrži bar trunku
dostojanstva. Dodala je da Išimej živi u duhovnoj sferi, da će zauvek ostati
skroman baštovan umesto da razvija svoj ogroman umetnički talenat ili
da pokuša da od svog staklenika s cvećem napravi unosan posao; ništa od
toga, nema nikakvih ambicija, zadovoljava se time da zaradi da preživi, ne
zanima ga napredak niti uspeh; važni su mu samo meditacija i unutrašnji
mir, ali to se ne jede i ona ne može da stvori porodicu u drvenoj kolibi s
krovom od nabranog metala i da živi među poljoprivrednicima držeći
lopatu u ruci. „Znam, Natanijele, oprosti mi, upozorio si me hiljadu puta
i nisam te poslušala, bio si u pravu, uvek si bio u pravu, sada vidim da ne
mogu da se udam za Išimeja, ali ne mogu ni da prestanem da ga volim,
bez njega ću uvenuti kao biljka u pustinji, umreću, i ubuduće ću više
paziti, preduzećemo potrebne mere, ovo se više neće dogoditi, obećavam

177
ti, Natanijele, kunem ti se“; i nastavila je da priča i priča, ne zaustavljajući
se, zaglavljena u pravdanjima i krivici. Natanijel ju je slušao ne prekidajući
je, dok joj nije ponestalo daha za dalju kuknjavu, a glas joj se istanjio do
šapata.
– Da vidim da li sam te razumeo, Alma. Trudna si i ne nameravaš da
kažeš to Išimeju... – rezimirao je Natanijel.
– Ne mogu da rodim dete neudata, Nat. Moraš da mi pomogneš. Ti si
jedini kome mogu da se obratim.
– Abortus? To je nelegalno i opasno, Alma. Na mene ne računaj.
– Slušaj me, Nat. Sve sam dobro proverila, sigurno je, nema rizika i
košta samo sto dolara, ali moraš da ideš sa mnom jer je to u Tihuani.
– Tihuani? Abortus je nelegalan i u Meksiku, Alma. To je
obična ludost!
– Ovde je mnogo opasnije, Nat. Tamo ima doktora koji to rade pred
nosom policije, nikog nije briga.
Alma mu pokaza parče papira s brojem telefona i objasni mu da je već
obavila razgovor s nekim Ramonom iz Tihuane. Javio joj se muškarac na
groznom engleskom upitavši je ko je šalje i da li su joj poznati uslovi. Ona
mu je rekla ime kontakta, potvrdila mu da će doneti novac u gotovini i
dogovorili su se da će kroz dva dana on doći po nju svojim automobilom,
u tri sata posle podne, na naveden ćošak u tom gradu.
– Da li si rekla tom Ramonu da će s tobom doći i jedan advokat? –
upitao ju je Natanijel, prihvatajući ćutke papir koji mu beše pokazala.

Krenuli su sutradan u šest sati ujutru crnim porodičnim Linkolnom,

mnogo izdržljivijim za petnaestočasovno putovanje od Natanijelovog
sportskog automobila. Ljutit i upecan, Natanijel je u početku neprijateljski
ćutao, stisnutih usta, namrštenog čela, zgrčenih šaka na volanu i pogleda
uprtog na put, ali čim ga je Alma prvi put zamolila da se zaustavi na
stajalištu za kamione jer joj se išlo u ve-ce, smekšao je. Devojka se u toaletu
zadržala pola sata i taman kad se on već spremao da krene po nju, vide je
kako se vraća u automobil sva uneređena. „Ujutru povraćam, Nat, ali me
kasnije prođe“, objasni mu. Ostatak putovanja trudio se da je zabavi i na

178
kraju su se raspevali, pevajući najzaraznije pesme Peta Bona, jedine koje
su znali, sve dok se ona, iscrpljena, nije pripila uz njega, naslonila glavu na
njegovo rame i zaspala isprekidanim snom. U San Dijegu su se zaustavili
da jedu i malo se odmore. Recepcioner je pretpostavio da su supružnici i
dao im sobu s bračnim krevetom, na koji su legli držeći se za ruke, kao u
detinjstvu. Po prvi put za nekoliko sedmica Alma je spavala bez košmara,
dok je Natanijel ostao budan do jutra, napajajući se mirisom šampona za
kosu svoje rođake, razmišljajući o rizicima, potišten i nervozan kao da je
on otac deteta, razmišljajući o posledicama, kajući se što je prihvatio da
učestvuje u jednoj takvoj avanturi umesto da je podmitio nekog lekara u
Kaliforniji, gde se sve može dobiti za određenu cenu, kao i u Tihuani. S
prvim zracima dnevne svetlosti kroz pukotine u zavesama umor ga je
savladao i nije se probudio do devet sati, kada je iz kupatila začuo Almino
povraćanje. Uspeli su da pređu granicu, uz predvidljiva zadržavanja, i da
stignu na sastanak s Ramonom.
Meksiko ih je dočekao sa opštim pojavama. Nikad nisu bili u Tihuani
i očekivali su mirno mestašce, a zatekli nepregledan, bučan i drečav grad,
prepun ljudi i saobraćaja, gde su se izanđali autobusi i moderni automobili
sudarali s kolicima i magarcima. Trgovine su u istom lokalu nudile
meksičku hranu i američke kućne aparate, cipele i muzičke instrumente,
mehaničke delove i nameštaj, ptice u kavezima i tortilje. Vazduh se osećao
na prženo ulje i smeće, a sa radija u barovima i kioscima s takosima orila
se narodna muzika i glasovi evangelističkih propovednika i sportskih
komentatora. Teško su se orijentisali: mnoge ulice nisu imale ni naziv ni
broj i morali su na svaka tri ili četiri bloka da se informišu, ali nisu
razumeli objašnjenja na španskom, koja su se skoro uvele sastojala od
neodređenog pokazivanja rukom u nekom neodređenom pravcu, uz
obavezno „eno tamo, odmah iza onog ćoškića“. Umorni, parkirali su
linkoln u blizini jedne benzinske pumpe i nastavili pešice do ugla
dogovorenog za sastanak, za koji se ispostavilo da je raskrsnica četiri
prometne ulice. Čekali su držeći se za ruke pred bezočno ispitivačkim
pogledom jednog psa lutalice i šačice dronjave dece koja su tražila
milostinju. Jedina naznaka koju behu dobili, osim naziva jedne od ulica

179
što su činile raskrsnicu, bila je prodavnica odeće za prvo pričešće i ikona
katoličkih devica i svetaca, s nepodesnim nazivom Viva Sapata.
Nakon dvadeset minuta čekanja, Natanijel je zaključio da su
prevareni i da treba da se vrate, ali je Alma, podsetivši ga da tačnost nije
odlika te zemlje, odlučila da uđe u Viva Sapata. Gestikulirajući, zamolila
je da se posluži telefonom i okrenula Ramonov broj telefona, koji je zvonio
devet puta pre nego što se na španskom javio jedan ženski glas s kojim nije
mogla da se sporazume. Malo pre četiri sata posle podne, kada je Alma
već prihvatila da krenu, na uglu se zaustavio ford 1949 boje graška, sa
zatamnjenim zadnjim staklima, kakvog joj Ramon beše opisao. Na
prednjim sedištima ugledaše dva muškarca, mladića sa ožiljcima od
boginja, sa ćubom od kose i gustim zulufima, koji je sedeo za volanom, i
drugog, koji je izašao da bi ih propustio da uđu, jer je automobil imao
samo dvoje vrata. Predstavio se kao Ramon. Imao je tridesetak godina,
štucovane brčiće, zalizanu kosu začešljanu unazad, belu košulju,
farmerke i zašiljene čizme sa štiklom. Obojica su pušili. „Novac“, zatražio
je brka čim su ušli u automobil. Natanijel mu ga je predao, ovaj ga
je izbrojao i stavio u džep. Muškarci nisu razmenili nijednu reč
tokom putovanja, koje se Almi i Natanijelu učinilo dugim; bili su
sigurni da neprekidno kruže kako bi ih dezorijentisali, nepotrebna
predostrožnost budući da njih dvoje nisu poznavali grad. Alma,
stisnuta uz Natanijela, pitala se kako bi izgledala ta situacija da je došla
sama, dok je Natanijel strahovao da bi ti muškarci, pošto su se već
dočepali novca, lako mogli da ih upucaju i bace u jarugu. Nikome nisu
rekli kuda idu i prošle bi nedelje i meseci dok porodica ne bi saznala šta se
zbilo s njima.
Ford se konačno zaustavio i pokazaše im da sačekaju, dok je mladić
sa zulufima krenuo ka kući, a onaj drugi ostao da stražari pored
automobila. Stajali su ispred jedne kuće jeftine konstrukcije, poput tolikih
drugih u istoj ulici, u četvrti koja se Natanijelu učini sirotinjskom i
prljavom, ali nije mogao da procenjuje vodeći se aršinima San Franciska.
Nekoliko minuta kasnije, mladić se vratio. Narediše Natanijelu da izađe,
pretresoše ga od glave do pete i napraviše pokret kao da će ga uhvatiti pod
mišku i povesti, ali se on naglo otrgnu i opsova ih u lice na engleskom.

180
Iznenađen, Ramon načini pomirljiv gest rukom. „Polako, druže, sve je u
redu“, i nasmeja se, pokazavši dva zlatna zuba. Ponudi mu cigaretu, koju
Natanijel prihvati. Onaj drugi pomože Almi da izađe iz automobila i svi
zajedno uđoše u kuću, koja nije bila brlog kriminalaca, kako se
pribojavao Natanijel, već skroman porodičan dom s niskom tavanicom,
malim prozorima, topao i mračan. U dnevnoj sobi, dva mala dečaka
ležala su na podu i igrala se sa olovnim vojnicima, bio je tu sto sa
stolicama, kauč prekriven mušemom, kičasta lampa sa resama i
frižider bučan kao motorni čamac. Iz kuhinje je dopirao miris prženog
luka i mogli su da vide ženu odevenu u crno koja je mešala nešto u
tiganju i koja, baš kao i dečaci, takoreći nije ni obratila pažnju na
pridošlice. Mladić pokaza Natanijelu na stolicu i ode u kuhinju, dok je
Ramon poveo Almu kratkim hodnikom prema drugoj sobi, sa ćilimom
okačenim na ulazu umesto vrata.
– Samo malo! – zaustavi ga Natanijel. – Ko će obaviti intervenciju?
– Ja – odgovori Ramon, koji je očito bio jedini koji je znao bar ponešto
od engleskog.
– Razumete li se u medicinu? – upita ga Natanijel zagledavši se u
njegove ruke s dugačkim nalakiranim noktima.
Ponovo simpatičan osmeh, zlato koje blista, novi umirujući pokreti,
nekoliko izbrbljanih rečenica sa objašnjenjima da on ima mnogo iskustva
i da će sve biti gotovo za manje od petnaest minuta, nema nikakvih
problema. „Anestezija? Ne, ruka, ovde nemamo ništa od toga, ali ovo
pomaže“, i pruži Almi flašu tekile. Pošto je ona oklevala, odmeravajući
flašu sumnjičavo, Ramon ispi veliki gutljaj, obrisa usta rukavom i ponovo
je ponudi. Natanijel primeti izraz panike na Alminom bledom licu i u
sekundi donese najvažniju odluku u svom životu.
– Predomislili smo se, Ramone. Venčaćemo se i imaćemo dete.
Možete zadržati novac.

Alma će imati mnogo godina pred sobom da detaljno analizira svoje

postupke iz 1955. godine. Te godine se spustila na zemlju i uzaludni su bili
svi njeni pokušaji da ublaži neopisiv stid koji ju je obuzimao, stid što je

181
ispala tako glupa i zatrudnela, što je Išimeja volela manje nego samu sebe,
što se uplašila siromaštva, što je popustila pred društvenim pritiscima i
rasnim predrasudama, što je prihvatila Natanijelovu žrtvu, što nije ni
nalik na modernu Amazonku koju je glumila, što ima tako slab, zadrt
karakter i još na desetine epiteta kojima je samu sebe obasipala i
kažnjavala. Bila je svesna da je izbegla abortus zbog straha od bola i
strepnje da će umreti od krvarenja ili infekcije, a ne iz poštovanja prema
biću koje se začelo u njenoj utrobi. Ponovo je proučavala sebe stojeći pred
velikim ogledalom u svom ormanu, ali u njemu više nije videla
nekadašnju Almu, smelu i senzualnu devojku koju bi video Išimej da je
bio tamo, već površnu i egoističnu ženu, čistu kukavicu. Izgovori su bili
beskorisni, ništa nije uspevalo da ublaži osećaj da je izgubila dostojanstvo.
Nekoliko godina kasnije, kada je voleti nekoga druge rase ili gajiti decu u
vanbračnoj zajednici postalo moderno, Alma će samoj sebi priznati da je
njena najukorenjenija predrasuda bila ona vezana za društvenu klasu,
koju nikada nije uspela da prevaziđe. Uprkos onom mučnom putovanju u
Tihuanu, koje je uništilo iluziju o ljubavi i ponizilo je do te mere da je spas
morala da potraži u beskrajnom ponosu, nikad nije dovela u pitanje svoju
odluku da Išimeju prećuti istinu. Priznati bi značilo pokazati se u svem
svom kukavičluku.
Vrativši se iz Tihuane, zakazala je sastanak Išimeju sat vremena ranije
nego obično, u motelu u koji su uvek odlazili. Otišla je sva nabusita i
naoružana lažima, ali je duboko u sebi plakala. Išimej je prvi put stigao
pre nje. Čekao ju je u jednoj od onih mračnih soba, carstvu bubašvaba,
koju su oni osvetljavali plamenom svoje ljubavi. Nisu se videli pet dana, a
poslednjih nekoliko nedelja neka senka se nadvijala i pomućivala
savršenstvo njihovih susreta, nekakva pretnja za koju je Išimej osećao
kako ih obavija poput guste magle, što je ona uporno poricaala optužujući
ga da bulazni od ljubomore. Išimej je primećivao da je drugačija, bila je
zabrinuta, pričala je previše i prebrzo, u minutima joj se menjalo
raspoloženje i prelazila je iz koketerije i maznosti u neprobojna ćutanja ili
neobjašnjivu ljutnju. Udaljavala se emocionalno, to je bilo očigledno, iako
su njeni neočekivani izlivi strasti i upinjanje da stalno iznova doživljava
orgazme govorili suprotno. Ponekad, dok bi zagrljeni ležali nakon

182
vođenja ljubavi, njoj bi ovlazili obrazi. „To su ljubavne suze“, govorila je,
ali su se one Išimeju, koji je nikad ranije nije video da plače, činile suzama
razočaranja, baš kao što mu se činilo i da svojim seksualnim akrobacijama
samo pokušava da ga zamaje. Svojom atavičkom diskrecijom pokušao je
da otkrije šta se događa sa Almom, ali je ona na njegova pitanja
odgovarala podrugljivim smehom ili provokativnim ponašanjem lake
žene koje je njega nerviralo, iako je znao da se samo šali. Alma mu se
migoljila iz ruku kao gušter. Tokom tih pet dana razdvojenosti, koje je ona
pravdala neodložnim porodičnim putovanjem u Los Anđeles, Išimej bese
uronio u jedan od svojih perioda samoposmatranja. Te sedmice je
nastavio da obrađuje zemlju i gaji cveće uz uobičajenu posvećenost, ali su
mu pokreti bili kao hipnotisani. Njegova majka, koja ga je poznavala bolje
nego bilo ko drugi, nije htela ništa da ga pita i sama je odnela berbu
cvećarima u San Francisku. U tišini i spokoju, nagnut nad biljke, s leđima
prema suncu, Išimej se prepustio svojim predosećanjima, koja su ga
retko varala.
Alma ga ugleda na svetlosti one iznajmljene sobe, koja se probijala
kroz pohabane zavese, i ponovo oseti kako joj se utroba kida od krivice.
Nakratko je obuze mržnja prema tom čoveku zbog kojeg mora da se suoči
sa najomraženijom verzijom sebe, ali je ubrzo ponovo preplavi isti onaj
talas ljubavi i želje koji je uvek osećala u njegovom prisustvu. Išimej, koji
stoji pored prozora i čeka je, sa svojom nepokolebljivom unutrašnjom
snagom, s potpunim nedostatkom taštine, s njegovom nežnošću i
toplinom, s njegovim spokojnim izrazom lica; Išimej, s telom čvrstim
poput drveta, s njegovom krutom kosom, njegovim zelenim prstima,
nežnim očima, smehom koji izvire iz najdubljih delova njegovog bića, s
njegovim načinom da vodi ljubav kao da to čini poslednji put. Nije bila u
stanju da ga pogleda u lice pa je odglumila napad kašlja ne bi li ugušila
nemir što ju je izjedao iznutra. „Šta se događa, Alma?“ upita je Išimej,
ne dodirujući je. I tada mu ona kao iz rukava izdeklamova
pripremljen govor o tome kako ga voli i kako će ga voleti do kraja svog
života, ali da njihova ljubav nema budućnosti, da je neostvarljiva, da
porodica i prijatelji počinju da sumnjaju i da postavljaju pitanja, da njih
dvoje potiču iz različitih svetova i da moraju da se pomire sa svojim

183
sudbinama, da je odlučila da nastavi svoje studije umetnosti u Londonu
i da im nema druge nego da se rastanu.
Išimej je govoranciju saslušao sa čvrstinom čoveka koji je nešto slično
i očekivao. Duga tišina usledila je nakon Alminih reči i ona tokom te
pauze pomisli kako bi mogli očajnički da vode ljubav još jednom, za
rastanak prepun strasti, poslednji poklon čula pre nego što zauvek preseče
iluziju koju je hranila još od detinjstva i onih luckastih milovanja u bašti
u Si Klifu. Poče da otkopčava bluzu, ali je Išimej zaustavi pokretom ruke.
– Shvatio sam, Alma – reče.
– Oprosti mi, Išimeje. Zamišljala sam svakakve ludosti da bismo ostali
zajedno; na primer, da imamo neko skriveno mesto gde bismo mogli da
se volimo, umesto u ovom odvratnom motelu, ali znam da je to
nemoguće. Ne mogu više da živim sa ovom tajnom, uništava mi živce.
Moramo da se rastanemo zauvek.
– Zauvek je mnogo vremena, Alma. Verujem da ćemo se ponovo
sastati u nekim boljim okolnostima ili u drugim životima – reče Išimej
pokušavajući da sačuva svoju smirenost, ali ledena tuga mu obavi srce,
slamajući mu glas.
Zagrliše se bespomoćni, siročad ljubavi. Almi se sasekoše kolena i
umalo da se strovali na čvrste grudi svog ljubavnika, i da mu prizna sve,
do najskrivenijeg kutka sramote, da ga zamoli da se venčaju i žive u kolibi
i odgajaju decu mešane krvi i da mu obeća da će mu biti pokorna supruga
i da će se odreći slikanja na svili i svih blagodeti u Si Klifu i blistave
budućnosti koja joj pripada po rođenju, odreći ce se jos mnogo toga samo
zbog njega i zbog nesvakidašnje ljubavi koja ih spaja. Možda je Išimej
naslutio sve to i bio je toliko dobar da je spreči da se ponizi zatvorivši joj
usta čednim i kratkim poljupcem. Ne puštajući je, povede je prema
vratima, a zatim prema njenom automobilu. Ponovo je poljubi u čelo i
uputi se prema svom baštenskom kamionetu, ne okrenuvši se da je
pogleda poslednji put.

184
 11. jula 1969.

Naša ljubav je nepobediva, Alma. To sam oduvek znao, ali sam se

godinama borio protiv toga pokušavajući da te izbacim iz svojih misli,
budući da iz srca nikad ne bih mogao. Kad si me ostavila bez razloga, nisam
to mogao da shvatim. Osetio sam se prevarenim. Ali tokom svog prvog
putovanja u Japan imao sam vremena da se smirim i na kraju sam
prihvatio da sam te izgubio u ovom životu. Prestao sam da se bavim
beskorisnim nagađanjima o tome šta se dogodilo između nas. Nisam se
nadao da će nas sudbina ponovo spojiti. Sada, nakon četrnaest godina
razdvojenosti, shvatam da nikada nećemo biti muž i žena, ali da isto tako
ne možemo ni da se okreknemo onoga što tako intenzivno osećamo.
Pozivam te da proživiš to nešto naše u mehuru, zaštićeno od dodira sveta i
sačuvano netaknuto, do kraja naših života i još dalje iza smrti. Od nas
zavisi da li će naša ljubav biti večna.

Iši

185
 Najbolji prijatelji

Alma Mendel i Natanijel Belasko venčali su se na privatnoj ceremoniji na

terasi u Si Klifu, jednoga dana koji je osvanuo topao i sunčan, a zatim
postajao sve hladniji i mračniji s iznenadnim tamnim oblacima koji su
odražavali raspoloženje mladenaca. Alma je imala podočnjake boje
plavog patlidžana, prethodnu noć beše probdela, boreći se s morem
sumnji, i čim je ugledala rabina, odjurila je u toalet, do srži pretrnula od
straha, ali se Natanijel zatvorio s njom, pomogao joj da se umije hladnom
vodom i upozorio je da se kontroliše i razvedri lice. „Nisi sama u ovome,
Alma. Ja sam uz tebe i zauvek ću biti“, obeća joj. Rabin, koji se u početku
protivio venčanju zato što su rođaci, bio je prinuđen da prihvati situaciju
kada mu je Ajzak Belasko, najistaknutiji član zajednice, objasnio da, s
obzirom na Almino stanje, nema drugog rešenja nego da se venčaju.
Rekao mu je da se dvoje mladih vole još od detinjstva i da se ljubav
pretvorila u strast kada se Alma vratila iz Bostona, takve nezgode se
događaju, to je u ljudskoj prirodi, i da pred jednim takvim svršenim
činom nema druge nego da ih blagoslovi. Marti i Sari je palo na pamet
da bi mogle da prošire neku priču i ućutkaju glasine, na primer da
su Almu Mendelovi usvojili u Poljskoj te da, prema tome, ne postoji krvno
srodstvo, ali se Ajzak usprotivio. Počinjenoj grešci ne smeju dodavati
jednu takvu besmislenu laž. U suštini, bio je srećan zbog spajanja dve
osobe koje je voleo najviše na svetu, pored svoje žene. Hiljadu puta je više
voleo da se Alma uda za Natanijela i ostane čvrsto vezana za njegovu
porodicu nego da to učini s nekim strancem i ode od njega. Lilijan ga je
podsetila da se iz incestuoznih veza rađaju retardirana deca, ali ju je on
uverio da je to samo narodno praznoverje i da ima naučnog osnova samo
u zatvorenim zajednicama, u kojima se istokrvna rađanja ponavljaju već
decenijama. To nije slučaj s Natanijelom i Almom.

186
 Nakon ceremonije, kojoj su prisustvovali samo porodica, računovođa
iz advokatske kancelarije i kućno osoblje, poslužena je svečana večera
svim prisutnima u velikoj trpezariji vile, koja se koristila samo u izuzetno
značajnim prilikama. Kuvarica, njena pomoćnica, sobarice i vozač seli su
stidljivo za sto zajedno sa svojim gazdama, oko kojeg su kružila dva
konobara iz Kod Ernija, najotmenijeg restorana u gradu, odakle je
posluživana hrana. Takve novine dosetio se Ajzak kako bi zvanično
obelodanio činjenicu da su počev od toga dana Alma i Natanijel
supružnici. Za domaću poslugu, koja ih je poznavala kao članove iste
porodice, neće biti lako da se navikne na jednu takvu promenu; zapravo,
jedna sobarica je već četiri godine radila kod Belaskovih verujući da su oni
brat i sestra, jer se niko do toga dana nije setio da joj kaže da su rođaci.
Večera je započela u grobnoj tišini, očiju uprtih u tanjire, uz opštu
nelagodnost, ali svi su se polako opuštali i razveseljavali kako se točilo
vino i Ajzak podsticao goste da nazdravljaju za mladence. Veseo,
raspištoljen, puneći svoju čašu i dosipajući gostima, Ajzak je podsećao na
zdravu i mladu repliku starca u kakvog se beše pretvorio poslednjih
nekoliko godina. Lilijan, zabrinuta, strepeći da će ga izdati srce, vukla ga
je za pantalone ispod stola da se smiri. Na kraju mladenci isekoše
krem tortu s marcipanom istim onim srebrnim nožem kojim su Ajzak
i Lilijan isekli jednu sličnu na svojoj svadbi, mnogo godina ranije.
Pozdraviše se sa svima ponaosob i otiđoše taksijem, jer je vozač bio toliko
pijan da je cmizdrio na svojoj stolici recitujući neku pesmu na irskom,
svom maternjem jeziku.
Prvu bračnu noć proveli su u apartmanu za mladence hotela Palas,
istog onog u kojem se Alma napatila sa svojim debitantskim plesom, uz
šampanjac, bombone i cveće. Sutradan će odleteti za Njujork a odande u
Evropu na dve sedmice, putovanje koje im je nametnuo Ajzak Belasko i
kojem se nijedno od njih dvoje nije nimalo radovalo. Natanijel je imao
nekoliko nezavršenih predmeta kojima je trebalo da se pozabavi i nije
želeo da napušta kancelariju, ali je njegov otac kupio karte, ubacio mu ih
u džep i ubedio ga da krene na put tvrdeći da je medeni mesec stvar
tradicije; već je kružilo dovoljno glasina o tom ishitrenom venčanju
između rođaka da bi davali povoda za još poneke. Alma je u kupatilu

187
skinula odeću sa sebe i vratila se u sobu u spavaćici i kućnoj haljini od svile
i čipke, koju je Lilijan kupila na brzinu, zajedno s ostalom
improvizovanom devojačkom opremom. Teatralno se okrenula oko svoje
ose prikazujući se Natanijelu, koji ju je čekao obučen, sedeći na klupici s
donje strane kreveta.
– Dobro pogledaj, Nat, jer možda više nećeš imati prilike da mi se
diviš. Spavaćica mi se već zateže na stomaku. Ne verujem da ću ponovo
moći da je obučem.
Njen muž oseti drhtaj u njenom glasu koji koketan komentar nije
mogao da prikrije, i pozva je da sedne lupnuvši nekoliko puta dlanom o
klupicu. Alma sede pored njega.
– Ja se ne zavaravam, Alma, znam da voliš Išimeja.
– Volim i tebe, Nat, ne znam kako to da objasnim. Ti u životu sigurno
imaš gomilu žena, ne znam zašto me nikad ni sa jednom nisi upoznao.
Jednom si mi rekao da ću, kad se zaljubiš, ja prva za to saznati. Kad se beba
rodi razvešćemo se i bićeš slobodan.
– Nisam se odrekao nikakve velike ljubavi zbog tebe, Alma. I mislim
da je vrlo ružno s tvoje strane što mi najavljuješ razvod već prve bračne
noći.
– Ne zezaj se, Nat. Kaži mi iskreno, da li te privlačim makar malo?
Hoću reći, kao žena.
– Do sada sam te uvek gledao kao svoju mlađu sestru, ali to bi moglo
da se promeni tokom zajedničkog života. Da li bi ti to volela?
– Ne znam. Zbunjena sam, tužna, ljuta, u glavi imam zbrku,
u stomaku dete. Napravio si loš posao oženivši se mnome.
– To ćemo tek videti, ali želim da znaš da ću biti dobar otac dečaku ili
devojčici.
– Imaće azijatske crte lica, Nat. Kako ćemo to objasniti?
– Nećemo davati nikakva objašnjenja i niko se neće usuditi da pita,
Alma. Visoko podignuto čelo i zapečaćena usta najbolja su taktika. Jedini
koji ima pravo da pita bilo šta jeste Išimej Fukuda.
– Neću ga više videti, Nat. Hvala ti, hvala ti do neba zbog svega što
činiš za mene. Ti si najplemenitija osoba na svetu i trudiću se da ti budem

188
dostojna supruga. Pre nekoliko dana sam mislila da ću umreti bez Išimeja,
ali sada mislim da ću uz tvoju pomoć preživeti. Neću te izneveriti. Zauvek
ću ti biti verna, obećavam ti.
– Šipak, Alma. Nemojmo se zaklinjati u nešto što možda nećemo biti
u stanju da ispunimo. Krenućemo ovim putem zajedno, korak po korak,
dan za danom, s najboljim namerama. To je jedina stvar koju možemo da
obećamo jedno drugom.

Ajzak Belasko nije hteo ni da čuje za mogućnost da novopečeni supružnici

žive u sopstvenom domu, budući da je u Si Klifu bilo sasvim dovoljno
prostora, a i svrha zidanja jedne tako velike kuće oduvek je bila da razne
generacije u porodici žive pod istim krovom. Osim toga, Alma mora da se
čuva i biće joj potrebna pažnja i društvo Lilijan i rođaka; bavljenje kućom
i vođenje domaćinstva zahteva ogroman napor, odlučio je. Kao nepobitan
argument, poslužio se emotivnom ucenom: želi da provede s njima ono
malo života koji mu beše preostao, a da zatim budu uz Lilijan kad ostane
udovica. Natanijel i Alma su prihvatili odluku glave porodice; ona je
nastavila da spava u svojoj plavoj sobi, gde je jedina promena bila
zamena njenog kreveta za dva, odvojena noćnom komodom, a Natanijel
je oglasio prodaju svog penthouse-a i vratio se u porodični dom. U
svoj samački sobičak ubacio je pisaći sto, svoje knjige, muziku i kauč. Svi u
kući znali su da raspored bračnog para ne pogoduje intimnosti, ona je
ustajala u podne i rano odlazila u krevet, on je radio kao crnac, dolazio
kasno sa posla, zatvarao se sa svojim knjigama i diskovima s klasičnom
muzikom, odlazio na spavanje posle ponoći, spavao vrlo malo i napuštao
kuću pre nego što bi se ona probudila; vikendom je igrao tenis, peo se
jašući konja kasom na planinu Tamalpais, kružio zalivom u svojoj jedrilici
i vraćao se preplanuo od sunca, znojav i smiren. Primećivali su i da on
često spava na kauču u radnoj sobi, ali su to pripisivali potrebi za
odmorom njegove supruge. Natanijel je bio toliko pažljiv prema Almi,
ona je toliko zavisila od njega i bilo je toliko poverenja i dobre volje
između njih da je samo Lilijan naslućivala da tu nije sve kako treba.

189
 – Kako stoje stvari između tebe i mog sina? – upitala je Almu druge
nedelje boravka u njihovoj kući, posle medenog meseca, kad je trudnoća
dostigla četvrti mesec.
– Zašto me to pitate, tetka Lilijan?
– Zato što se vas dvoje volite kao i ranije, ništa se nije promenilo. Brak
bez strasti je kao hrana bez soli.
– Zar treba otvoreno da pokazujemo strast u javnosti? – nasmeja se
Alma.
– Moja i Ajzakova ljubav je nešto najdragocenije što imam, Alma,
dragocenija je od dece i unuka. Isto to želim i vama: da budete zaljubljeni,
kao Ajzak i ja.
– A otkud vam ideja da nismo, tetka Lilijan?
– Sad si u najboljem periodu trudnoće, Alma. Između četvrtog i
sedmog meseca žena se oseča snažnom, puna je energije i senzualnosti.
Niko o tome ne govori, doktori to i ne spominju, ali osećaj je kao da si na
nebu. Tako je bilo kad sam ja čekala mojih troje dece: proganjala sam
Ajzaka. Bilo je strašno! Ne primećujem takvo ushićenje između Natanijela
i tebe.
– Otkud vi znate šta se dešava između nas iza zatvorenih vrata?
– Ne odgovaraj mi pitanjima, Alma!
S druge strane zaliva San Francisko, Išimej se prepustio dugim
ćutanjima, obuzet preispitivanjima o svojoj neostvarenoj
ljubavi. Okrenuo se radu sa cvećem, koje je nicalo šarenije i mirisnije
nego ikada da bi mu pružilo utehu. Saznao je za Alminu udaju jer je
Megumi kod frizera prelistavala neki tračerski časopis i u hronici
društvenog života videla fotografiju Alme i Natanijela Belaska u
svečanoj odeći, kako predsedavaju godišnjem banketu porodične
fondacije. U propratnom tekstu se navodilo da su se nedavno vratili s
medenog meseca u Italiji i opisivana je sjajna zabava i Almina elegantna
haljina, inspirisana nabranim tunikama Antičke Grčke. Bili su
najčešće pominjan par te godine, kako se navodilo u časopisu. I ne
sanjajući da će svom bratu zariti nož u srce, Megumi je istrgla tu stranicu
i donela mu je. Išimej ju je posmatrao ne pokazujući nikakve emocije. Već

190
nekoliko nedelja uzalud je pokušavao da shvati šta se dogodilo sa Almom
tih meseci u motelu njihove bezgranične ljubavi. Verovao je da
proživljava nešto zaista izuzetno, strast dostojnu književnosti, ponovni
susret dveju duša kojima je suđeno da budu zajedno stalno iznova kroz
beskraj vremena, ali dok je on grlio tu prelepu izvesnost, ona je planirala
da se uda za drugoga. Prevara je bila toliko ogromna da nije mogla da mu
stane u grudi, jedva je disao. U sredini Alme i Natanijela Belaska brak je
bio nešto više od zajednice dvoje ljudi, bio je društvena, ekonomska i
porodična kategorija. Nemoguće da je Alma obavila sve pripreme ne
dopustivši da se nazre ni najmanji nagoveštaj njenih namera i planova;
dokaz je bio tu, a on, slep i gluv, nije ga video. Sada je mogao da poveže
konce i da objasni sebi Alminu nesuvislost u poslednje vreme, njen
usplahiren duh, njena oklevanja, izvrdavanja da bi izbegla pitanja,
majstorska okolišanja da bi ga zamajala, izvijanje i grčenje tela da bi vodila
ljubav s njim ne gledajući ga u oči. Laž je bila toliko sveobuhvatna, splet
neistina toliko zamršen i vešto prikrivan, načinjena šteta toliko
nepopravljiva da je jedino bilo moguće prihvatiti činjenicu da Almu
uopšte i ne poznaje, i da je ona običan stranac. Žena koju je voleo nikada
nije postojala, on ju je izmislio u svojim snovima.
Ne mogavši više da gleda svog sina u takvom stanju, odsutnog duha
poput mesečara, Hejdeko Fukuda je odlučila da je krajnje vreme da ga
odvede u Japan kako bi upoznao svoje korene i, uz nešto malo sreće,
pronašao sebi devojku. Putovanje će mu pomoći da se otrgne od tuge koja
ga je tištala, čiji razlog ni ona ni Megumi nisu uspevale da otkriju. Išimej
je bio veoma mlad po godinama za stvaranje porodice, ali je bio zreo
poput starca; trebalo je što pre nešto preduzeti kako bi se izabrala buduća
snaja, dok pogubna američka navika venčavanja s ljubavnim
fatamorganama ne uzme pod svoje i njenog sina. Megumi je u potpunosti
bila posvećena svojim studijama, ali je prihvatila da nadzire dvojicu
njihovih zemljaka koje su unajmili da upravljaju poslovima s cvećem dok
se oni ne vrate sa putovanja. Palo joj je na pamet da zatraži od Bojda
Andersona, kao poslednji dokaz ljubavi, da napusti sve na Havajima i
preseli se u Martinez da gaji cveće, ali je Hejdeko i dalje odbijala da
izgovori ime upornog udvarača i pominjala ga je kao čuvara iz

191
koncentracionog logora. Trebalo je da prođe još pet godina dok se nije
rodio njen prvi unuk, Čarls Anderson, Megumin i Bojdov sin, pa da ona
uputi pokoju reč belom čudovištu. Hejdeko je organizovala putovanje
ne pitajući Išimeja za mišljenje. Saopštila mu je da moraju da
obave neizbežnu dužnost ukazivanja časti Takaovim precima, kao što
mu je obećala na samrti, kako bi mogao da počiva u miru. Takao to nije
uspeo da učini za života, tako da je to hodočašće sada njihova obaveza.
Moraće da obiđu stotinu hramova kako bi prineli darove i raspršili po
prstohvat Takaovog pepela u svakom od njih. Išimej je pružio isključivo
retorički otpor, jer mu je u dubini duše bilo svejedno gde se nalazi;
geografsko mesto nije imalo nikakvog uticaja na proces unutrašnjeg
čišćenja kojem se beše podvrgao.
U Japanu je Hejdeko svom sinu saopštila da njena prvenstvena
dužnost nije dužnost prema pokojnom suprugu već prema njenim starim
roditeljima, ukoliko su uopšte još živi, i prema njenoj braći, koju nije
videla još od 1922. godine. Nije pozvala Išimeja da joj se pridruži.
Pozdravila se lako, kao da ide u kupovinu, ne pitajući se kako će se njen
sin u međuvremenu snaći. Išimej je dao majci sav novac koji su poneli.
Video ju je kako odlazi vozom i, ostavivši svoj kofer na stanici, krenuo
ponevši samo ono što je imao na sebi, četkicu za zube i plasičnu vreću s
pepelom svog oca. Nije mu bila potrebna mapa, jer beše upamtio
putokaze. Hodao je tokom celog prvog dana, praznog stomaka, i predveče
stigao do jednog sintoističkog svetilišta, gde se stropoštao pokraj jednog
zida. Taman kad je počeo da ga hvata san priđe mu jedan monah prosjak
i reče mu da u svetilištu uvek ima čaja i pirinčanih biskvita za
hodočasnike. Takav će život voditi naredna četiri meseca. Hodao je po ceo
dan dok ga ne bi savladao umor, gladovao dok mu neko ne bi ponudio
nešto za jelo, spavao na mestima gde bi ga zatekla noć. Nikad ništa nije
morao da traži, novac mu nije bio potreban. Kretao se praznih misli,
uživajući u lepotama krajolika i u sopstvenom umoru, dok mu napor od
kretanja malo-pomalo nije iščupao iz srca ružno sećanje na Almu. Kad je
obavio svoju misiju obilaska stotinu hramova, plastična vreća je bila
prazna, a on oslobođen turobnih osećanja koja su ga tištala na početku
putovanja.

192
 2. avgusta 1994.

Živeti u neizvesnosti, bez sigurnosti, bez planova i ciljeva, prepuštajući

se kao ptica što lebdi nošena vetrom, to sam naučio tokom svojih hodočašća.
Čudi te što sa šezdeset dve godine još mogu da preko noći krenem da bih
lutao bez cilja i prtljaga, kao mladić auto-stopom, da odem na neodređeno
vreme ne zovući te i ne pišući ti, i da po povratku ne umem da ti kažem gde
sam bio. Ne postoji nikakva tajna, Alma. Put, to je sve. Da preživim
potrebno mi je vrlo malo, skoro ništa. Eh, sloboda!
Odlazim, ali zauvek te nosim u sećanju.

Iši

193
 Jesen

Leni Bil je otišao da potraži Almu u njenom apartmanu u Kući Lark kada
se drugi dan zaredom nije pojavila na njihovoj klupi u parku, gde su se
sastajali. Vrata mu je otvorila Irina, koja je otišla da joj pomogne da se
obuče pre nego što joj započne radno vreme u Kući Lark.
– Čekao sam te, Alma. Kasniš – reče Leni.
– Život je prekratak za toliku tačnost – odgovori ona uzdahnuvši. Već
nekoliko dana Irina je dolazila rano ujutru da joj servira doručak, da stoji
pored nje dok se tušira i da je obuče, ali nijedna od njih dve to nije
pominjala, jer bi to značilo isto što i priznati da Alma više ne može da živi
bez tuđe pomoći i da treba da pređe na drugi nivo ili da se vrati u Si Klif
kod svoje porodice. Više su volele da misle da je ta iznenadna slabost samo
prolazna nelagoda. Set je zamolio Irinu da se odrekne svog posla u Kući
Lark i napusti svoj sobičak, koji je nazivao pacovnik, i definitivno pređe
da živi kod njega, ali je ona jednom nogom ipak čvrsto stajala u Berkliju
da ne bi upala u klopku zavisnosti, koje se plašila isto koliko se Alma
plašila prelaska u drugi nivo Kuće Lark. Kada je pokušala da to objasni
Setu, on se uvredio zbog takvog poređenja.
Nekovo odsustvo pogodilo je Almu kao infarkt: bolelo ju je u
grudima. Mačor joj se svaki čas priviđao u obliku jastuka na sofi, naborane
ivice tepiha, njenog nakrivo okačenog kaputa, senke drveta na prozoru.
Neko je bio njen najbolji prijatelj osamnaest godina. Da ne bi pričala sama
sa sobom ona se obraćala njemu, smireno jer je znala da joj neće
odgovoriti i da će sve razumeti sa svojom mačjom mudrošću. Bili su
sličnog temperamenta: uobraženi, lenji, usamljeni. Volela je ne samo
njegovu uobičajenu životinjsku odanost, već i oštećenja koja je pretrpeo
tokom vremena: očerupanu dlaku, uvrnut rep, krmeljive oči, meraklijsku
stomačinu. Nedostajao joj je i u krevetu: bez Nekove težine na drugom

194
kraju kreveta ili kraj nogu bilo joj je teško da zaspi. Osim Kirsten, ta
životinja je bila jedino biće koje ju je milovalo. Irina je želela to da uradi,
da je izmasira, da joj opere kosu, isturpija nokte, ukratko, da pronađe
način da se Almi približi fizički i učini bilo šta da se ne oseća usamljeno,
ali žena je odbijala svaku bliskost s bilo kim. Irini je takva vrsta kontakta s
ostalim staricama u Kući Lark bilo nešto potpuno prirodno i polako je
počinjala da priželjkuje nešto slično i sa Setom. Pokušala je da ublaži
Nekovo odsustvo stavljajući termos s toplom vodom u Almin krevet,
ali pošto je taj apsurdni način samo pojačavao bol, predložila joj je da ode
u Društvo za zaštitu životinja i uzme drugu mačku. Alma joj je objasnila
da ne može da usvoji životinju koja će živeti duže od nje. Neko je bio njena
poslednja mačka.
Toga dana je Sofija, Lenijeva kuja, čekala na kućnom pragu, kao što je
to činila dok je Neko bio živ i branio svoju teritoriju, brišući pod repom u
nadi da će izaći u šetnju, ali je Alma bila iscrpljena od napora oko
oblačenja i nije mogla da ustane sa sofe. „Ostavljam vas u dobrim rukama,
Alma“, pozdravila se Irina. Leni je, zabrinut, primetio promene u njenom
izgledu i izgledu apartmana, koji nije bio provetren i mirisao je na ustajao
vazduh i uvele gardenije.
– Šta je s tobom, prijateljice moja?
– Ništa ozbiljno. Možda imam nešto u uvetu pa zato gubim ravnotežu.
Ponekad osećam slonovske udare u grudima.
– Šta kaže tvoj lekar?
– Ne želim lekare, analize ni bolnice. Kad čovek jednom upadne u sve
to, više ne izlazi. A od Belaskovih samo što dalje! Obožavaju da drame i
odmah bi podigli frku.
– I ne pomišljaj da umreš pre mene. Ne zaboravi šta smo se dogovorili,
Alma. Ja sam došao ovde da umrem na tvojim rukama, a ne obrnuto –
našali se Leni.
– Nisam zaboravila. Ali ako te izneverim, možeš da odeš kod Keti.
To prijateljstvo, kasno otkriveno i kvalitetno kao staro dobro vino,
unosilo je boje u stvarnost koja je za njih dvoje neminovno gubila sjaj.
Alma je po prirodi bila takav usamljenik da nije ni primećivala svoju

195
samoću. Živela je ubačena u porodicu Belasko, pod zaštitom tetke i teče,
u prostranoj kući u Si Klifu kojom su drugi upravljali – njena svekrva,
kućepazitelj, njena snaja – ponašajući se kao gost. Svuda se osećala
izdvojenom i drugačijom, ali nikad nije stvarala probleme, što jeste bio
razlog za izvestan ponos jer je doprinosilo njenom poimanju same sebe
kao povučene i tajanstvene umetnice, donekle uzvišenije od ostalih
smrtnika. Nije čeznula za druženjem s ljudima uopšteno, smatrala ih je
prilično glupim i surovim ako im se ukaže prilika i sentimentalnim u
najboljim slučajevima, mišljenje koje je izbegavala da iznosi u javnosti, ali
koje se samo uvreživalo kako je starila. Kao konačan ishod, sa svojih preko
osamdeset godina na prste je mogla da prebroji ljude koje je volela tokom
života, ali je to činila s krajnjom neobuzdanošću, idealizujući ih i
posmatrajući kroz ružičaste naočare koje nisu mogle da pomute nikakva
otrežnjenja stvarnosti. Nije doživela ta fatalna zaljubljivanja u detinjstvu i
ranoj mladosti, školovanje je prošla sama, putovala je i radila sama,
nije imala kolege ni drugove, samo podređene; za sve to je našla zamenu
u opsesivnoj ljubavi prema Išimeju Fukudi i ekskluzivnom prijateljstvu s
Natanijelom Belaskom, kojeg se nije sećala kao supruga već kao svog
najprisnijeg prijatelja. U poslednjoj etapi svog života, imala je Išimeja,
svog legendarnog ljubavnika, svog unuka Seta i Irinu, Lenija i Keti,
najpribližnije pojmu prijatelja koje je imala unazad nekoliko godina;
zahvaljujući njima bila je oslobođena dosade, jedne od najvećih muka
starosti. Ostali članovi zajednice Kuće Lark bili su kao zalivski pejzaž:
divila im se izdaleka, ne kvaseći noge. Pola veka je živela u svetu visokog
društva San Franciska, pojavljivala se u operi, na dobrotvornim zabavama
i obaveznim društvenim događajima, zaštićena nepremostivom
distancom koju je nametala od prvog pozdrava. Priznala je Leniju Bilu da
joj smetaju buka, površni razgovori i licemerje bližnjih; da je samo neka
neodređena empatija prema mukama čovečanstva sprečava da postane
psihopata. Lako joj je da oseti sažaljenje prema nesrećnicima koje ne
poznaje. Ne voli ljude, više voli mačke. Ljude je mogla da svari u malim
dozama, više od troje joj je izazivalo mučninu. Oduvek je izbegavala
grupe, klubove i političke partije, nije se borila ni za kakve opšte stvari,
makar ih u principu odobravala, kao što su feminizam, građanska prava

196
ili mir. „Ne priključujem se spašavanju kitova da ne bih morala da se
susrećem sa ekolozima“, govorila je. Nikad se nije žrtvovala za drugu
osobu ili za neki ideal, odricanje joj nije bila jača strana. Osim Natanijela
tokom njegove bolesti, nije morala da vodi brigu ni o kome, čak ni o
svom sinu. Materinstvo joj nije izazivalo onu buru obožavanja i
žudnje koju navodno osećaju majke, već nežnu i uzdržanu ljubav. Lari je
bio nešto poput stabilnog i bezuslovnog prisustva u njenom životu, volela
ga je kao kombinaciju apsolutnog poverenja i dugotrajne navike, prijatno
osećanje koje nije zahtevalo nikakvo veliko ulaganje s njene strane.
Poštovala je i volela Ajzaka i Lilijan Belasko, koje je nastavila da naziva
tečom i tetkom i kad su joj postali svekar i svekrva, ali od njih ne beše
poprimila nimalo njihove dobrote niti uslužnosti.
– Sva sreća pa se Fondacija Belasko bavi zasađivanjem
zelenih površina, a ne spašavanjem prosjaka ili siročadi, tako da mogu
da učinim pokoje dobro ne približavajući se krajnjim korisnicima – rekla
je Leniju.
– Ćuti, ženo. Da te ne poznajem, rekao bih da si obično narcisoidno
čudovište.
– Ako nisam, to je zahvaljujući Išimeju i Natanijelu, koji su me naučili
da dajem i primam. Da nije bilo njih, utonula bih u ravnodušnost.
– Mnogi umetnici su introvertni, Alma. Moraju da urone u sebe da bi
stvarali – reče Leni.
– Ne izmišljaj opravdanja. Istina je da mi se, što sam starija, sve više
sviđaju moje mane. Starost je najbolje doba da čovek bude i radi ono što
voli. Uskoro više niko neće moći da me podnese. Kaži mi, Leni, kaješ li se
zbog nečega?
– Naravno. Za ludila koja nisam napravio, što sam ostavio cigarete i
margaritu5, što sam postao vegetarijanac i što sam se ubijao vežbajući.
Ionako ću umreti, ali u dobroj formi – nasmeja se Leni.
– Ne želim da umreš...
– Ni ja, ali ko nas pita.

5
Margarita – napoznatiji koktel na bazi tekile, prim. prev.

197
 – Kad sam te upoznala, pio si kao smuk.
– Ne pijem već trideset godina. Mislim da sam toliko pio da ne bih
razmišljao. Bio sam hiperaktivan, jedva sam mogao da odsedim na
jednom mestu tek toliko da isečem nokte na nogama. U mladosti sam bio
društvena životinja, uvek okružen bukom i ljudima, ali čak sam se i tako
osećao usamljenim. Strah od samoće je definisao moj karakter, Alma. Bilo
mi je potrebno da se osetim prihvaćenim i voljenim.
– Pričaš u prošlom vremenu. Sada je drugačije?
– Promenio sam se. Celu mladost sam proveo dokazujući se i jureći
avanture, dok se nisam ozbiljno zaljubio. A onda mi je srce bilo slomljeno
pa sam narednu deceniju pokušavao da sastavim slomljene delove.
– Jesi li uspeo?
– Recimo da jesam, zahvaljujući psihološkoj zakuski: individualna
terapija, grupna, geštalt, biodimanika, dakle, čega god bih se dočepao,
uključujući terapiju krikom.
– Koji je sad pa to đavo?
– Zatvarao sam se sa psihoterapeutkinjom da vičem kao pomahnitao
i udaram u jastuk pedeset pet minuta.
– Ne verujem ti.
– Jesam. I još sam plaćao za to, zamisli. Godinama sam išao
na terapiju, Alma, ali naučio sam da upoznajem samoga sebe i da gledam
samoći u lice. Više me ne plaši.
– Nešto od toga mnogo bi pomoglo Natanijelu i meni, ali se nismo
toga dosetili. U našoj sredini se to ne praktikuje. Kad je psihologija postala
moderna, za nas je već bilo kasno.

Odjednom su prestale da stižu anonimne kutije sa gardenijama koje je

Alma dobijala ponedeljkom, upravo onda kada bi im se najviše
obradovala, ali ona kao da to nije primećivala. Od svog poslednjeg
bekstva, izlazila je vrlo retko. Da nije bilo Irine, Seta, Lenija i Keti, koji su
se trudili da je pokrenu, zatvorila bi se kao pustinjak. Više je nije zanimalo
čitanje, televizijske serije, joga, vrt Viktora Vikaševa i ostale zanimacije
kojima je ranije ispunjavala vreme. Jela je bezvoljno i da Irina o tome nije

198
vodila računa, mogla je danima da živi na jabukama i zelenom čaju.
Nikome nije govorila da joj srce često preskače, da joj se magli pogled i da
zaboravlja najjednostavnije stvari. Njen stančić, koji je ranije u potpunosti
odgovarao njenim potrebama, odjednom joj je postao prevelik, promenio
se raspored prostorija i kad je mislila da se nalazi ispred kupatila, izašla bi
u hodnik zgrade, koji se izdužio i uvrteo toliko da joj je bilo teško da
pogodi sopstvena ulazna vrata, sva su bila ista; pod se lelujao i morala je da
se oslanja na zidove kako bi ostala na nogama; prekidači za svetlo menjali
su mesto i nije uspevala da ih pronađe u mraku; neprekidno su nicale nove
fioke i police, gde su se zaturali svakodnevni predmeti; albumi s
fotografijama bili su u neredu bez ljudske ruke. Ništa nije mogla da
pronađe, čistačica ili Irina krile su stvari od nje.
Shvatala je da je malo verovatno da joj univerzum mrsi konce; pre će
biti da joj nedostaje kiseonika u mozgu. Često je na prozoru radila vežbe
disanja po jednom priručniku koji je pronašla u biblioteci, ali je odlagala
pregled kod kardiologa koji joj je predlagala Keti jer je i dalje čvrsto
verovala da vreme leči sve tegobe i nevolje.
Bližila se osamdeset drugoj godini, bila je stara, ali je odbijala da pređe
prag starosti. Nije želela da sedne u hladovinu godina zureći u ništavilo, s
mislima usmerenim prema hipotetičkoj prošlosti. Nekoliko puta joj se
desilo da padne, bez većih posledica od modrica; beše došlo vreme da
prihvati činjenicu da je često pridržavaju kako bi joj pomogli da hoda, ali
je mrvicama hranila ostatke taštine boreći se protiv iskušenja da se
prepusti lakoj lenjosti. Užasavala se pomisli da pređe u drugi nivo, gde ne
bi imala privatnost i gde bi joj plaćeni negovatelji pomagali u obavljanju
najličnijih potreba. „Dobro veče, Smrti“, govorila je pre nego što bi
zaspala, s nejasnom nadom da se neće probuditi; bio bi to najelegantniji
način da ode, ne računajući onaj da zauvek zaspi u Išimejevom naručju
nakon vođenja ljubavi. U suštini nije verovala da zaslužuje takav poklon;
imala je lep život, nije bilo razloga da joj takav bude i kraj. Izgubila je strah
od smrti još pre trideset godina, kad je došla da se kao prijateljica prepusti
Natanijelu. Ona ga je sama pozvala i pala mu je u zagrljaj. Setu nije
govorila o tome jer bi je optužio za morbidnost, ali je s Lenijem to bila
česta tema; provodili su sate razmatrajući mogućnosti s one strane života,

199
večnost duha i bezopasne utvare što su ih pratile. Sa Irinom je mogla da
priča o svemu, devojka je umela da sluša, ali je u njenim godinama i dalje
verovala u besmrtnost i nije uspevala da u potpunosti izgradi odnos
prema osećanjima onih koji su prešli skoro ceo svoj put. Devojka nije
mogla ni da zamisli koliko je hrabrosti potrebno da se ostari bez previše
straha; njeno poznavanje godina bilo je samo teoretsko. Teoretsko je bilo
i sve ono što se objavljivalo o takozvanom trećem dobu, sve one
sveznalačke knjižurine i priručnici o samopomoći iz biblioteke, pisani za
ljude koji nisu ostarili. Čak su i dve psihološkinje u Kući Lark bile
mlade. Šta one znaju, ma koliko diploma imale, šta se sve gubi.
Sposobnost, snaga, nezavisnost, mesta, ljudi. Premda u suštini, njoj nisu
nedostajali ljudi, samo Natanijel. Svoju porodicu je dovoljno viđala i
bila im je zahvalna što je ne posećuju previše. Njena snaja je mislila da je
Kuća Lark stecište komunističkih staraca koji puše marihuanu. Više je
volela da se čuje s njima telefonom i da ih viđa na prijatnijem terenu Si
Klifa ili u šetnjama, kad bi se setili da je povedu. Nije imala na šta da se
požali, njena mala porodica, koju su sačinjavali samo Lari, Doris, Polin i
Set, nikad je nije izneverila. Ona nije spadala u kategoriju napuštenih
staraca, kao toliki drugi koji su je okruživali.
Nije više mogla da odlaže odluku da zatvori slikarski atelje, koji je
zadržala zbog Kirsten. Objasnila je Setu da je njena pomoćnica pomalo
intelektualno zaostala, ali da je godinama radila s njom, to je bio jedini
posao koji je Kirsten imala u svom životu i uvek je bez greške ispunjavala
sve svoje obaveze. „Moram da je zaštitim, Sete, to je najmanje što za nju
mogu da učinim, ali nemam snage da se bakćem detaljima, to je tvoj
posao, zato si advokat“, rekla je. Kirsten je imala osiguranje, stančić i svoju
ušteđevinu; Alma joj je otvorila račun i svake godine joj je uplaćivala
izvesnu sumu za nepredviđenje situacije koje se nisu dogodile, i ti fondovi
su bili dobro uloženi. Set se dogovorio s Kirsteninim bratom da joj
obezbedi ekonomsku sigurnost i sa Hansom Vogtom da zaposli Kirsten
kao pomoćnicu Ketrin Houp na klinici za bol. Dileme upravnika oko
zapošljavanja osobe s Daunovim sindromom raspršile su se čim su mu
objasnili da neće morati da joj daje platu; Kirsten će u Kući Lark
stipendirati Belaskovi.

200
 Gardenije

Drugog ponedeljka bez gardenija, Set je došao u posetu s tri u kutiji, u

sećanje na Neka, kako je rekao. Nedavna smrt mačora Almi je izazivala
još veće bolove u kostima i zagušujući miris cveća nije uspevao da ih
ublaži. Set ih je ubacio u posudu s vodom, skuvao im oboma čaj i seo sa
svojom bakom na sofu u dnevnom boravku.
– Šta se dogodilo s cvećem Išimeja Fukude, bako? – upitao ju
je nehajnim tonom.
– Šta ti znaš o Išimeju, Sete? – odgovorila mu je Alma uznemireno.
– Dovoljno. Pretpostavljam da taj vaš prijatelj ima veze s pismima i
gardenijama koje dobijate i sa vašim bekstvima. Vi možete da radite šta
vas je volja, naravno, ali mislim da niste u godinama da bilo gde idete sami
ili s lošom pratnjom.
– Ti si me uhodio! Kako se usuđuješ da zabadaš nos u moj život?
– Brinem za vas, bako. Biće da sam vas mnogo zavoleo, uprkos tome
što ste takav namćor. Ne morate ništa da krijete, možete verovati Irini i
meni. Bićemo vaši saučesnici u svakoj gluposti koja vam bude pala na
pamet.
– Nije to nikakva glupost!
– Naravno. Oprostite. Znam da ta ljubav traje celog života. Irina je
slučajno čula razgovor između vas i Lenija Bila.
U to vreme, Alma i svi Belaskovi već su znali da Irina živi u Setovom
stanu, ako ne sve vreme onda barem većinu, nekoliko dana u nedelji.
Doris i Lari su se uzdržavali negativnih komentara u nadi da će jadna
imigrantkinja iz Moldavije njihovom sinu biti samo prolazna avantura, ali
su dočekivali Irinu s hladnom učtivošću, zbog čega je ona izbegavala da
prisustvuje nedeljnim ručkovima u Si Klifu, na koje su Alma i Set

201
pokušavali da je odvuku. Ali zato ju je Polin, koja se bez izuzetka protivila
Setovim sportskim devojkama, prihvatila oberučke. „Čestitam ti, brate.
Irina je pravo osveženje i ima mnogo više karaktera od tebe. Ume da se
snađe u životu.“
– Zašto mi ne ispričate sve, bako? Nemam detektivski njuh
niti nameru da vas uhodim – zamolio je Set Almu.
Šolja čaja pretila je da će se prosuti u Alminim drhtavim rukama i njen
unuk je uze od nje i spusti na sto. Ženina početna ljutnja beše iščezla i
umesto nje obuze je ogroman umor, iskonska želja da olakša sebi i prizna
unuku sve svoje greške, da mu ispriča da se grize u sebi i polako umire i u
pravi čas, jer ne može da nastavi dalje od umora i da će umreti zadovoljna
i zaljubljena, šta se još može poželeti sa preko osamdeset godina, nakon
mnogo života i ljubavi i gutanja suza.
– Pozovi Irinu. Ne bih volela da moram da ponavljam priču – rekla je
Setu.

Irini je stigla poruka na mobilni telefon dok je bila u kancelariji Hansa

Vogta, sa Ketrin Houp, Lupitom Farijas i dve šefice medicinske pomoći i
nege, diskutujući o problemu voljne smrti, eufemizmu koji je zamenjivao
termin samoubistvo, koji je upravnik zabranio. Na recepciji su zadržali
zloslutan paket iz Tajlanda, koji je ležao u vidu dokaza na upravnikovom
stolu. Na njemu je pisalo ime Helen Dempsi, stanarke trećeg nivoa, od
osamdeset devet godina, s rekurentnim karcinomom, bez porodice i volje
da se ponovo podvrgava hemoterapiji. Uputstvo je navodilo da sadržaj
treba progutati sa alkoholom i smrt nastupa lagano u snu. „Mora da su
barbiturati“, rekla je Keti. „Ili otrov za pacove“, dodala je Lupita. Upravnik
je želeo da sazna na koji prokleti način je Helen Dempsi uspela to da
naruči bez ičijeg znanja; samo je nepažnjom osoblja moglo da se
dogodi nešto slično. Ne bi bilo nimalo prijatno da se pronese glas da u
Kući Lark ima samoubica, što bi bio veliki udarac za ugled institucije. U
slučajevima sumnjivih smrti, kakva je bila smrt Žaka Devina, trudili su se
da izbegnu preterano detaljnu istragu; najbolje je ne zalaziti u detalje.
Zaposleni su krivili duhove Emili i njenog sina, koji su odvodili

202
nesrećnike, jer kad god bi neko umro, na prirodan ili nezakonit način, Žan
Danijel, haićanski negovatelj, nabasao bi na devojku s ružičastim
velovima i na njenog nesrećnog sina. Od prizora mu se ježila koža na glavi.
Zamolio ih je da unajme jednu njegovu zemljakinju, frizerku iz potrebe i
vudu sveštenicu po vokaciji, da ih pošalje u carstvo onog sveta, gde bi i
trebalo da budu, ali Hansu Vogtu budžet nije dozvoljavao takvu vrstu
troškova, budući da je teškom mukom uspevao da održava zajednicu
koristeći se finansijskim opsenarstvima. Tema nije bila nimalo prijatna za
Irinu, koja se svaki čas rasplakivala jer je nekoliko dana ranije držala Neka
u naručju dok su mu davali injekciju iz milosrđa koja je okončala njegove
staračke muke. Alma i Set nisu bili u stanju da budu uz mačora u jednom
tako teškom trenutku, ona zbog tuge, a on iz kukavičluka. Ostavili su
Irinu samu da u apartmanu sačeka veterinara. Nije došao doktor
Kalet, kojem je u poslednjem trenutku iskrsnuo neki porodičan
problem, već jedna kratkovida i nervozna devojka, koja je delovala kao da
je tek diplomirala. Međutim, devojka se pokazala vrlo efikasnom i
plemenitom; mačor je otišao predeći, ne shvativši šta se događa. Set
je trebalo da odnese leš u krematorijum za životinje, ali se Neko i
dalje nalazio u plastičnoj kesi u Alminom frižideru. Lupita Farijas je
poznavala jednog meksičkog preparatora koji je mogao da ga napravi kao
da je živ, napunjenog kučinom i sa staklenim očima, ili pak da mu opere i
izglanca lobanju, koja bi, nataknuta na neko malo postolje, mogla da
posluži kao ukras. Predložila je Irini i Setu da prirede Almi to iznenađenje,
ali su oni smatrali da jedan takav postupak baka ne bi umela dovoljno da
ceni. „Mi u Kući Lark imamo dužnost da obeshrabrimo svaki pokušaj
voljne smrti, je l’ to jasno?“ ponovio je Hans Vogt po treći ili četvrti put, s
jasnim pogledom upozorenja upućenim Ketrin Houp, jer su kod nje
odlazili pacijenti s hroničnim bolovima, oni najpodložniji. Sumnjao je, i
to s razlogom, da te žene znaju mnogo više nego što su spremne da mu
kažu. Kad je Irina ugledala Setovu poruku na ekranu svog mobilnog
telefona, prekinula ga je: „Oprostite, gospodine Vogt, iskrslo mi je nešto
neodložno.“ Svih pet žena jedva je dočekalo priliku da pobegne, ostavivši
upravnika samog usred rečenice.

203
 Zatekla je Almu kako sedi u svom krevetu, sa šalom prebačenim preko
nogu, gde ju je smestio unuk primetivši da se koleba. Bleda i bez karmina
na usnama, ličila je na zgurenu staricu. „Otvorite prozor. Ubi me ovaj
razređen bolivijanski vazduh“, zamolila je. Irina objasni Setu da njegova
baka ne bulazni, već da misli na osećaj gušenja, zujanja u ušima i
obamrlosti tela, sličan onom koji je doživela kad se zatekla u La Pazu, na
tri hiljade šest stotina metara nadmorske visine, pre mnogo godina. Set je
posumnjao da simptome nije izazvao bolivijanski vazduh, već mačor u
frižideru.
Alma je započela tako što ih je naterala da joj se zakunu da će čuvati
njenu tajnu čak i posle njene smrti i krenula da im ponavlja ono što im
već beše ispričala ranije, jer je zaključila da je bolje povezati niti od samog
početka. Započela je priču od rastanka sa svojim roditeljima na pristaništu
u Gdanjsku, dolaska u San Francisko i toga kako je ščepala Natanijela za
ruku, možda predosetivši da je nikad neće ispustiti; nastavila je sa
trenutkom kada je upoznala Išimeja Fukudu, najnezaboravnijim od svih
trenutaka pohranjenih u sećanju, i odatle krenula putem prošlosti s tako
prozračnom jasnoćom da se činilo kao da naglas čita. Setove sumnje o
mentalnom stanju njegove bake odmah se raspršiše. Dok je tokom
prethodne tri godine prikupljao materijal za knjigu, Alma je
dokazala svoju naratorsku virtuoznost, svoj osećaj za ritam i sposobnost
da zadrži pažnju, svoju moć da suprotstavi najblistavije događaje
onim najtragičnijim, svetlost i senku, poput fotografija Natanijela
Belaska, ali mu se do tog popodneva nije ukazala prilika da joj se divi
u punom sjaju maratonski uloženog napora. Uz poneku pauzu da
bi otpila malo čaja ili pojela neki keks, Alma je pričala satima. Pala je i noć
a da niko od njih troje to nije ni primetio, baka priča, a dvoje mladih
slušaju s ogromnom pažnjom. Pričala im je o svom ponovnom susretu sa
Išimejem kad je njoj bilo dvadeset dve, nakon što se dvanaest godina nisu
videli, o tome kako ih je uspavana ljubav iz detinjstva oboje oborila
nesavladivom snagom, iako su znali da im ta ljubav nije suđena i koja je
zaista i potrajala samo godinu dana. Strast je univerzalna i večna kroz
vekove, rekla je, ali se okolnosti i običaji neprekidno menjaju i teško je
šezdeset godina kasnije razumeti nepremostive prepreke s kojima su se

204
oni suočavali tih godina. Kada bi ponovo bila mlada, sa svim onim što
sada kao starica zna o sebi, ponovo bi uradila isto; zato što se nikako ne bi
usudila da napravi taj definitivan korak sa Išimejem, ne bi joj to dozvolila
njena predubeđenja; nikada nije bila hrabra, postupala je po
pravilima. Jedini prkosan korak učinila je sa sedamdeset osam godina,
kada je napustila kuću u Si Klifu da bi se smestila u Kuću Lark. Sa
dvadeset dve godine, sumnjajući da im je vreme odbrojano, Išimej i ona
su se gušili od ljubavi da bi je istrošili do kraja, ali što su više pokušavali da
je potroše, želja je postajala sve nerazumnija i luđa, a oni što kažu da
svakoj ljubavi pre ili kasnije dođe kraj, grdno se varaju: postoje strasti koje
plamte dok ih udarci sudbine ne uguše, ali čak i tada nastavljaju da tinjaju,
spremne da ponovo buknu čim se pojavi makar malo kiseonika. Pričala
im je o Tihuani i venčanju s Natanijelom i kako je trebalo da prođe drugih
sedam godina da bi videla Išimeja na sahrani svog svekra, misleći na njega
bez žudnje jer se nije nadala da će ga ponovo sresti, i još sedam godina pre
nego što će im se najzad ostvariti ljubav koja se nikako nije smanjivala.
– Bako, da li to onda znači da moj otac nije Natanijelov sin? U tom
slučaju, ja sam Išimejev unuk! Kaži mi da li sam Fukuda ili Belasko? –
uzviknuo je Set.
– Da si Fukuda, imao bi nečeg japanskog u sebi, jesam li u pravu? Ti
si Belasko.

205
 Dečak koji se nije rodio

Tokom prvih meseci braka, Alma je bila toliko obuzeta svojom

trudnoćom da se bes što se odrekla Išimejeve ljubavi pretvorio
u podnošljivu nelagodu, poput kamenčića u cipeli. Utonula je u spokoj
preživara, zaštićena Natanijelovom nesebičnom ljubavlju i gnezdom koje
im beše pružila porodica. Iako su im Marta i Sara već bile podarile unuke,
Lilijan i Ajzak su čekali tu bebu kao da je kraljevska, jer je trebalo da nosi
prezime Belasko. Namenili su joj jednu sunčanu sobu u kući, s dečjim
nameštajem i likovima Volta Diznija, koje je na zidovima oslikao umetnik
pozvan za tu priliku iz Los Anđelesa. Posvetili su se negovanju Alme,
ugađajući joj i zadovoljavajući gotovo svaki njen prohtev. U šestom
mesecu ona se beše preterano ugojila, imala je visok pritisak, flekavo lice,
teške noge, mučile su je glavobolje, nije mogla da obuje cipele već se
kretala u japankama za plažu, ali od prvog drhtaja života u njenom
stomaku, zaljubila se u stvorenje koje se začelo i raslo, i koje nije bilo ni
Natanijelovo ni Išimejevo, već isključivo njeno. Želela je sina, da mu
nadene ime Ajzak i svom svekru podari unuče koje će nastaviti lozu
Belaskovih. Niko nikada neće saznati da ne nosi njihovu krv, tako je
obećala Natanijelu. Razmišljala je, grizući se u sebi od krivice, kako bi, da
Natanijel to nije sprečio, malo biće završilo u nekom klozetu u Tihuani.
Što je postajala bolećivija prema detetu, to se sve više pojačavao užas
zbog promena na njenom telu, ali ju je Natanijel uveravao da blista, da je
lepša nego ikada, i da potpomaže svoju gojaznost čokoladicama punjenim
narandžom i ostalim kapricima. Lep bratski odnos nastavljao se bez
promena. On, elegantan i lep, koristio je kupatilo u blizini svoje radne
sobe, na drugom kraju kuće, i nije se svlačio pred njom, ali je zato Alma
bila izgubila sav stid pred njim i prepustila se izobličenosti svog stanja,
deleći prozaične detalje i neraspoloženje, krizu nerava i užase materinstva,

206
prepustivši se kao nikad ranije. U tom periodu prekršila je osnovna načela
kojima ju je naučio otac da se ne žali, da ništa ne traži i da nikome ne
veruje. Natanijel se pretvorio u središte njenog života, pod njegovim
okriljem osećala se zadovoljnom, spašenom i prihvaćenom. To je među
njima stvorilo nerauvnoteženu intimnost koja im je delovala sasvim
prirodno, jer se poklapala s njihovim karakterima. Ako su nekad i
pominjali takvu uvrnutost, to je bilo da bi se saglasili da će, kad se beba
rodi i Alma se oporavi od porođaja, pokušati da žive kao normalan par,
ali nijedno od njih dvoje nije delovalo da jedva čeka da do toga dođe. U
međuvremenu, ona beše pronašla savršeno mesto na njegovom ramenu,
ispod brade, da tu nasloni glavu i dremucka. „Slobodno možeš da se viđaš
s drugim ženama, Nat. Samo te molim da budeš diskretan, da se ne bih
osećala poniženom“, ponavljala mu je Alma, a on bi joj uvek odgovarao
poljupcem i ponekom šalom. Iako ona još ne beše uspela da izbriše
tragove koje je Išimej ostavio na njenom telu i u mislima, bila je
ljubomorna na Natanijela; bilo je sijaset žena koje su ga proganjale i
pretpostavljala je da činjenica što je oženjen ne predstavlja prepreku već
samo dodatni podsticaj za više njih.
Bili su u porodičnoj kući na jezeru Taho, gde su Belaskovi zimi
odlazili na skijanje, pijući toplu rakiju u jedanaest sati ujutru i čekajući da
se stiša oluja da bi izašli napolje, kada se Alma pojavila u dnevnoj sobi
teturajući se bosa i u spavaćici. Lilijan potrča da je pridrži, ali je Alma
odgurnu, pokušavajući da izoštri vid. „Kažite mom bratu Semjuelu da me
razbija glava“, promrmljala je. Ajzak je pokušao da je povede do sofe,
dozivajući glasno Natanijela, ali Alma kao da se beše ukopala u mestu,
teška kao nameštaj, držeći se za glavu obema rukama i bulazneći o
Semjuelu, Poljskoj i dijamantima u postavi kaputa. Natanijel je stigao na
vreme da vidi svoju ženu kako se u grčevima onesvešćuje i pada na pod.
Napad eklampsije dogodio se u dvadeset osmoj nedelji trudnoće i
trajao je minut i petnaest sekundi. Niko od troje prisutnih nije znao šta se
dogodilo, mislili su da je u pitanju epilepsija. Natanijel je uspeo samo da
je okrene u stranu, da je drži da se ne bi povredila i da uz pomoć kašike
osigura da joj usta ostanu otvorena. Stravično grčenje se uskoro smirilo i
Alma je ležala iscrpljena i dezorijentisana, nije znala gde se nalazi niti ko

207
je pored nje, jaukala je od glavobolje i grčeva u stomaku. Ubacili su je u
automobil uvijenu čaršavima i, klizajući se po zaleđenom putu, odveli je
u bolnicu, gde je dežurni lekar, specijalizovan za prelome i uganuća
skijaša, uspeo samo da joj spusti pritisak. Hitnoj pomoći je trebalo
sedam sati da stigne od Tahoa do San Franciska, boreći se protiv oluje
i prepreka na putu. Kad je akušerka najzad pregledala Almu, upozorila je
porodicu na neposrednu opasnost od novih konvulzija ili moždanog
udara. U petom i po mesecu trudnoće, mogućnosti da dete preživi bile su
ravne nuli, trebalo je sačekati nekih šest nedelja da bi doktori mogli da
izazovu porođaj, ali bi majka i beba u međuvremenu mogle da umru. Kao
da je beba sve to čula, nekoliko minuta kasnije u stomaku je prestalo da
joj kuca srce, poštedevši Natanijela jedne tako tragične odluke. Alma je
hitno prevezena na odeljenje hirurgije.
Natanijel je jedini video dečaka. Uzeo ga je u naručje, drhteći od
umora i tuge, razmaknuo nabore pelena i ugledao minijaturno stvorenje,
skupljeno i plavo, nežne i prozirne kože poput tanke opne crnog luka,
potpuno formirano i polusklopljenih očiju. Prineo je usne njegovom licu
i polako ga poljubio u glavicu. Hladnoća mu je spržila usne i osetio je
duboke zvukove prigušenih jecaja kako mu naviru iz pete, pretresavši ga
celog i nateravši mu suze na oči. Plakao je verujući da plače zbog mrtvog
dečaka i Alme, ali je zapravo plakao zbog samoga sebe, zbog svog
proračunatog i konvencionalnog života, zbog težine odgovornosti koju
nikad nije mogao da zbaci sa svojih pleća, zbog samoće koja ga je tištala
od rođenja, zbog ljubavi za kojom je čeznuo i koju nikada neće dobiti,
zbog loših karata koje su mu podeljene i zbog svih prokletih smicalica koje
mu je priređivala sudbina.

Sedam meseci nakon spontanog pobačaja, Natanijel je odveo Almu na

putovanje po Evropi kako bi je otrgnuo od ogromne nostalgije koja je u
potpunosti ovladala njenim životom. Pričala je o svom bratu Semjuelu i
vremenu kad su oboje živeli u Poljskoj, o guvernanti koja ju je pohodila u
košmarima, o plavoj somotskoj haljini, o Veri Nojman i njenim
naočarima sove buljine, o dve omražene školske drugarice, knjigama koje
je pročitala i čijih naslova nije mogla da se seti, ali čiji su je likovi

208
rastuživali, i o ostalim izlišnim sećanjima. Putovanje s ciljem upoznavanja
kulturnih znamenitosti moglo bi da probudi Alminu inspiraciju i povrati
joj entuzijazam prema njenim slikanim tkaninama, razmišljao je
Natanijel, a ako se to dogodi, predložiće joj da neko vreme studira na
Kraljevskoj likovnoj akademiji, najstarijoj školi umetnosti u Velikoj
Britaniji. Mislio je da je najbolja terapija za Almu da se udalji iz San
Franciska, od Belaskovih uopšte, i posebno od njega. Više nisu pominjali
Išimeja i Natanijel je pretpostavljao da, shodno svom obećanju, s njim
više ne održava nikakav kontakt. Odlučio je da provodi više vremena sa
svojom ženom, skratio je sebi radno vreme i, kad god je to bilo moguće,
proučavao predmete i pripremao legate kod kuće. I dalje su spavali u
odvojenim sobama, ali se više nisu pretvarali da spavaju zajedno.
Natanijelov krevet je zauvek ostao u njegovoj samačkoj sobi, među
zidovima oblepljenim papirnim tapetama sa scenama iz lova, konjima,
psima i lisicama. Deleći nesanicu, prevazišli su svaku potrebu za
senzualnošću. Čitali su do duboko u noć u jednom od salona, oboje na
istoj sofi, pokriveni istim ćebetom. Ponekad nedeljom, ako zbog vremena
nije mogao da plovi, Natanijel bi uspeo da nagovori Almu da krene s njim
u bioskop, ili bi odremali sijestu ležeći jedno pored drugog na sofi
nesanice, koja je zamenjivala njihovu nepostojeću bračnu postelju.
Putovanje će obuhvatiti sve zemlje od Danske do Grčke, uključujući
jedno krstarenje Dunavom i jedno u Turskoj, trebalo je da traje nekoliko
meseci i da se završi u Londonu, gde će se razdvojiti. Druge nedelje, dok
su šetali rimskim uličicama držeći se za ruke, nakon nezaboravne večere i
dve flaše najboljeg Kjantija, Alma je zastala ispod jednog fenjera, ščepala
Natanijela za košulju, naglo ga privukla sebi i poljubila ga u usta. „Želim
da spavaš sa mnom“, zapovedila je. Te noći, u dekadentnoj palati
pretvorenoj u hotel u kojem su bili smešteni, vodili su ljubav pijani od vina
i rimskog leta, otkrivajući ono što su već znali jedno o drugom, s
osećanjem da čine nešto zabranjeno. Alma je svoje poznavanje telesne
ljubavi i sopstvenog tela dugovala Išimeju, koji je svoj nedostatak iskustva
nadoknađivao nenadmašnom intuicijom, istom onom kojom je
uspevao da oživi neku pokunjenu biljku. U motelu s bubašvabama, Alma
je bila muzički instrument u Išimejevim ljubavnim rukama. Ništa

209
od svega toga nije doživela s Natanijelom. Vodili su ljubav
užurbano, zbunjeni, nespretni, kao dva uzbuđena školarca, ne ostavljajući
sebi vremena da proučavaju jedno drugo, da se mirišu, smeju ili
zajedno dišu; kasnije ih je obuzela neka neobjašnjiva tuga koju su
pokušali da zamaskiraju pušeći u tišini, pokriveni čaršavom na žućkastoj
svetlosti meseca koji je kroz prozor motrio na njih.
Sledećeg dana su se iscrpljivali obilazeći ruševine, verući se uz
hiljadugodišnje kamene stepenice, proučavajući katedrale, gubeći se
među mermernim statuama i kitnjastim fontanama. Predveče su ponovo
previše popili i vratili se u dekadentnu palatu teturajući se i ponovo vodili
ljubav bez mnogo želje, ali s mnogo više volje. I tako, dan za danom, noć
po noć, obilazili su gradove i plovili rekama po programiranom rasporedu
aranžmana i polako uspostavljali bračnu rutinu koju su tako pažljivo
izbegavali, dok im nije postalo potpuno prirodno da dele isto kupatilo i da
se bude na istom jastuku.
Alma nije ostala u Londonu. Vratila se u San Francisko s gomilom
prospekata i razglednica iz muzeja, knjiga o umetnosti i fotografija
živopisnih kutaka koje je načinio Natanijel, s probuđenom željom da
nastavi sa svojim slikanjem; glava joj je bila prepuna boja, crteža i dezena
svega što je videla, turskih prostirki, grčkih vaza, belgijskih tepiha, slika iz
svih epoha, ikona ukrašenih dragim kamenjem, malaksalih madona i
ispijenih svetaca; ali isto tako i prodavnica s voćem i povrćem, čamaca
prepunih ribe, odeće prostrte na balkonima uskih uličica, muškaraca što
igraju domine u tavernama, dece na plažama, čopora pasa lutalica, tužnih
magaraca i starih krovova u selima usnulim u rutini i tradiciji. Sve će to
na kraju biti oslikano na njenim svilenim tkaninama krupnim potezima
četkicom blistavih boja. U to vreme je imala atelje od osamsto kvadratnih
metara u industrijskoj zoni San Franciska, koji već mesecima nije
bio korišćen i koji je odlučila da vrati u život. Bacila se na posao. Prolazile
su nedelje a da nije pomišljala na Išimeja i na dete koje je izgubila.
Intimnost s mužem svela se takoreći na ništa kad su se vratili iz Evrope;
svako je imao svoje zanimacije, nije više bilo besanih noći i čitanja na sofi,
ali ih je i dalje spajala prijateljska nežnost koju nikad nisu izgubili. Alma
je u vrlo retkim prilikama dremala spuštajući glavu na ono poznato mesto

210
između ramena i brade svoga muža, gde se ranije osećala sigurnom. Više
nisu spavali u istom krevetu niti su delili isto kupatilo; Natanijel je spavao
u krevetu u svojoj radnoj sobi, a Alma je ostala sama u plavoj sobi. Ako su
nekad vodili ljubav to je bilo slučajno, i uvek s velikom količinom alkohola
u venama.
– Želim da te oslobodim tvog obećanja da ćeš mi biti verna, Alma. To
je nepravedno prema tebi – rekao joj je Natanijel jedne noći, dok su se
divili kiši zvezda padalica u baštenskoj pergoli, pušeći marihuanu. –
Mlada si i puna života, zaslužuješ više ljubavi nego što sam ja u stanju da
ti dam.
– A ti? Postoji li neko ko ti nudi ljubav pa želiš da budeš slobodan?
Nikad ti to nisam branila, Nat.
– Ne radi se o meni, Alma.
– Oslobađaš me mog obećanja u najneprikladnijem trenutku, Nat.
Trudna sam i ovoga puta samo ti možeš da budeš otac. Htela sam da ti
kažem kad budem sigurna.
Ajzak i Lilijan Belasko primili su vest o toj trudnoći s istim
oduševljenjem kao i prvi put, renovirali sobu koju su bili pripremili za
prvo dete i jedva čekali da ga razmaze. „Ako je dečak a ja umrem pre nego
što se rodi, pretpostavljam da ćete mu dati moje ime, ali ako budem živ,
ne smete, jer će mu doneti nesreću. U tom slučaju želim da se zove Lorens
Frenklin Belasko, kao moja majka i veliki predsednik Ruzvelt, neka im je
laka zemlja“, zamolio je patrijarh. Slabio je polako i nepovratno, ali je
ostajao na nogama jer nije mogao da ostavi Lilijan; njegova žena se beše
pretvorila u senku. Lilijan je bila takoreći gluva, ali sluh joj nije ni bio
potreban. Naučila je da tačno pogađa i odgoneta tuđa ćutanja, bilo je
nemoguće nešto od nje sakriti ili je prevariti, i beše razvila zadivljujuću
sposobnost da pogađa šta hoće da joj kažu i odgovori pre nego što to
izgovore. Imala je dve fiks-ideje: da poboljša zdravlje svoga muža i da
postigne da se Natanijel i Alma zaljube jedno u drugo kako dolikuje. U
oba slučaja pribegavala je alternativnim metodama, koje su uključivale
razne stvari, od namagnetisanih dušeka do lekovitih eliksira
ili afrodizijaka. Kalifornija, pionir naturalističkog veštičarenja, imala

211
je znatan broj najrazličitijih prodavača nade i utehe. Ajzak je odbijao da
nakači kristale oko vrata i pije sok od lucerke i sirup od škorpiona, kao što
su Natanijel i Alma morali da trpe trljanje sladostrasnim uljem ilanga,
kinesku supu od ajkulinih peraja i ostale alhemičarske metode uz pomoć
kojih je Lilijan pokušavala da oživi njihovu mlaku ljubav.
Lorens Frenklin Belasko rodio se u proleće bez ikakvih problema na
koje su doktori upozoravali zbog eklampsije koju je majka prethodno
doživela. Od prvog dana boravka na ovom svetu, njegovo ime bilo je
predugačko za izgovaranje i svi su ga zvali Lari. Rastao je zdrav, debeo i
samodovoljan, ne zahtevajući nikakvu posebnu pažnju, toliko miran i tih
da bi često zaspao ispod nekog komada nameštaja i niko ga se satima ne
bi setio. Njegovi roditelji su ga poverili na čuvanje babi i dedi i dadiljama
koje su se smenjivale, ne posvećujući mu mnogo pažnje, budući da je u Si
Klifu uvek bilo dovoljno odraslih osoba koje su pazile na njega. Nije
spavao u svom krevecu, već na smenu kod Ajzaka ili Lilijan, koje je
oslovljavao s tatica i mamica; svoje roditelje je formalno oslovljavao sa
otac i majka. Natanijel nije provodio mnogo vremena kod kuće, postao je
najuvaženiji advokat u gradu, zarađivao gomilu novca, a u slobodno
vreme se bavio sportom i isprobavao se u umetničkim fotografijama;
čekao je da mu sin malo poraste da ga uputi u lepotu plovidbe jedrilicom, i
ne sanjajući da taj dan neće doći. Pošto su njeni svekar i svekrva prisvojili
unuka, Alma je počela da putuje tragajući za temama za svoj rad, ne
osećajući nimalo krivice što ga ostavlja. U prvim godinama je planirala
prilično kratka putovanja da se ne bi na duže vreme razdvajala od Larija,
ali je kasnije utvrdila da je svejedno, jer kad god bi se vratila, nakon dužeg
ili kraćeg odsustvovanja, njen sin bi je dočekao istim učtivim stiskom ruke
umesto toliko priželjkivanog euforičnog zagrljaja. Zaključila je, žacnuta,
da Lari više voli mačku nego nju, i onda je mogla da putuje na Daleki istok,
u Južnu Ameriku i ostala udaljena mesta.

212
 Patrijarh

Lari Belasko je prve četiri godine života proveo kao pravo mezimče svoje
bake, dede i služavki, negovan kao orhideja, sa svim zadovoljenim
prohtevima. Takav sistem, koji bi nepovratno narušio karakter nekog
manje samosvesnog deteta, njega je učinio ljubaznim, predusretljivim i
priličnim protivnikom buke i galame. Njegova blaga narav nije se
promenila kada je 1962. godine umro njegov deda Ajzak, jedan od
stubova na kojima je počivao svet fantazije u kojem je do tada živeo.
Ajzakovo zdravlje se poboljšalo kada se rodio njegov omiljen unuk. „U
sebi imam dvadeset godina, Lilijan, šta se kog đavola dogodilo s mojim
telom?“ Imao je snage da svakodnevno vodi Larija u šetnju, otkrivao mu
botaničke tajne svoje baste, igrao se s mačkama na podu zajedno s njim i
kupovao mu ljubimce koje je on sam želeo u detinjstvu: kreštavog
papagaja, ribe u akvarijumu, zeca, koji je zauvek nestao negde među
nameštajem kada je Lari prvi put otvorio kavez, i jednog psa s velikim
ušima, prvog od mnogih generacija koker španijela koje će porodica imati
narednih godina. Lekari nisu imali objašnjenje za Ajzakov primetan
napredak i poboljšanje zdravlja, ali je Lilijan sve to pripisivala
isceliteljskim moćima i ezoteričkim umećima u kojima beše postala pravi
ekspert. Te noći je Lari trebalo da spava u krevetu svog dede, nakon
jednog srećnog dana. Popodne je proveo u Golden Gejt parku na
iznajmljenom konju, njegov deda na sedlu a on ispred, siguran u
njegovim rukama. Vratili su se preplanuli od sunca, osećajući se na znoj i
oduševljeni idejom da kupe jednog konja i jednog ponija da jašu zajedno.
Lilijan ih je čekala s baštenskim roštiljom spremnim za pečenje kobasica i
sa slezovim kolačićima, omiljenom dedinom i unukovom večerom.
Potom je okupala Larija, odvela ga da legne u sobu svog muža i pročitala
mu priču dok nije zaspao. Popila je svoju čašicu šerija s tinkturom

213
opijuma i otišla da spava. Probudila se u sedam sati ujutru, osetivši kako
je Lari svojom ručicom drmusa za rame. „Mamice, mamice, tatica je pao.“
Pronašli su Ajzaka kako leži na podu u kupatilu. Natanijel i vozač su
udruženim snagama jedva uspeli da pomere ledeno i ukočeno telo, teško
kao olovo, i podignu ga na krevet. Hteli su da poštede Lilijan prizora, ali
ih je ona sve izgurala iz sobe, zatvorila vrata i više ih nije otvarala dok nije
pažljivo i polako oprala svog muža, istrljala ga losionom i kolonjskom
vodom, prelazeći svaki delić tog tela koje je poznavala bolje od sopstvenog
i toliko volela, iznenađena činjenicom da nije nimalo ostarilo; i dalje je
bilo isto onakvo kakvo je ona uvek viđala, bio je to isti onaj visok i
snažan mladić što ju je podizao u naručje smejući se, preplanuo od rada
u bašti, s njegovom gustom crnom kosom dvadesetpetogodišnjaka
i njegovim lepim rukama dobrog čoveka. Kada je otvorila vrata, bila je
spokojna. Porodica je strahovala da će Lilijan bez njega vrlo brzo uvenuti
od tuge kao biljka, ali im je ona dokazala da smrt nije nepremostiva
prepreka za komunikaciju onih koji se uistinu vole.
Nekoliko godina kasnije, na drugoj psihoterapijskoj seansi, kad je
žena pretila da će da ga napusti, Lari će se prisećati tog prizora svog dede
koji leži na podu kupatila kao najznačajnijeg trenutka u svom detinjstvu,
i slike svog oca u mrtvačkom pokrovu kao završetka mladosti i prisilnog
sletanja u zrelo doba. Imao je četiri godine u prvom slučaju, i dvadeset šest
u drugom. Psihijatar ga je upitao, s primesom sumnje u glasu, da li se seća
još nekog događaja iz perioda kad mu je bilo četiri godine, i Lari je
izdeklamovao sve, od imena svakog od zaposlenih u kući i ljubimaca, do
naziva priča koje mu je čitala baka i boje kućne haljine koju je imala na
sebi kad je oslepela, nekoliko sati nakon smrti njenog muža. Te prve četiri
godine pod okriljem bake i dede bile su najsrećniji period njegovog života
i sa setom se sećao svih pojedinosti.
Lilijani su dijagnostifikovali privremeno histerično slepilo, ali nijedan
od ta dva prideva nije se ispostavio tačnim. Lari je bio njen vodič dok nije
ušao u raskošnu baštu detinjstva, sa šest godina, a kasnije se sama snalazila
jer nije želela da zavisi od bilo koga. Poznavala je napamet kuću u Si Klifu
i sve što se u njoj nalazilo, kretala se sigurnim koracima i čak je banjavala
u kuhinju da ispeče galete za svog unuka. Osim toga, Ajzak ju je vodio za

214
ruku, kako je tvrdila, pomalo u šali, pomalo ozbiljno. Da bi udovoljila
svom nevidljivom mužu, počela je da se oblači isključivo u lila boju, jer je
tu boju nosila kada ga je upoznala 1914. godine, ali i zato što je to
rešavalo problem biranja odeće naslepo svakoga dana. Nije dozvoljavala
da se prema njoj ophode kao prema invalidu, niti je pokazivala da se oseća
odbačenom zbog slepila i gluvoće. Prema Natanijelu, njegova majka je
imala njuh psa tragača i radare slepog miša za orijentaciju i prepoznavanje
ljudi. Do Lilijanine smrti 1973. godine, Lari je dobio bezuslovnu ljubav i,
prema mišljenju psihologa, ne treba da očekuje takvu ljubav od svoje
supruge; u braku ne postoji ništa bezuslovno.

Rasadnik kućnog cveća i bilja Fukudovih nalazio se u telefonskom

imeniku i Alma je često proveravala da li se i dalje nalazi na istoj adresi,
ali nikad nije popustila pred znatiželjom da Išimeja pozove telefonom.
Dugo joj je trebalo da se oporavi od neostvarene ljubavi i strahovala je da
bi, kada bi samo na trenutak čula njegov glas, ponovo potonula u istu onu
nesavladivu strast kakvu je nekad osećala. U godinama koje su od tada
protekle, njena čula su se uspavala; zajedno sa prevazilaženjem opsesije
prema Išimeju, prenela je na svoje četkice senzualnost koju je doživela s
njim i nikad s Natanijelom. To se promenilo na drugoj sahrani njenog
svekra, kad je u nepreglednoj masi sveta ugledala prepoznatljivo lice
Išimeja, koji beše ostao isti onaj mladić kakvog ga se sećala. Išimej se
kretao u povorci u društvu tri žene, od kojih se Alma nejasno sećala dve,
iako ih mnogo godina nije videla, i jedne devojke koja je upadala u oči jer
nije bila u strogoj crnini, poput ostalih prisutnih. Mala grupa se zaustavila
malo podalje, ali na kraju ceremonije, kad narod već beše počeo da se
razilazi, Alma se istrgla iz Natanijelove ruke i krenula za njima prema
ulici, gde su bili parkirani automobili. Zaustavila ih je dovikujući
Išimejevo ime, dok se svi četvoro nisu okrenuli.
– Gospođo Belasko – reče Išimej u znak pozdrava, uz
zvaničan naklon.
– Išimeje – ponovi ona, paralizovana.

215
 – Moja majka, Hejdeko Fukuda, moja sestra Megumi Anderson i
moja supruga Delfin – reče on.
Tri žene je pozdraviše uz kratki naklon. Alma oseti snažan grč u
stomaku i zastade joj dah u grlu dok je s neskrivenom pažnjom proučavala
Delfin, koja to nije ni primetila jer beše pognula glavu u znak poštovanja.
Bila je mlada, lepa, sveža, bez pomodarskih slojeva šminke na licu, u
bisernosivom kompletu s kratkom suknjom i okruglim šeširom, u stilu
Žakline Kenedi, i sa istom frizurom kao prva dama. Stil odevanja joj je bio
toliko američki da je njeno lice s azijatskim crtama delovalo neprikladno.
– Hvala ti što si došao – uspela je da prozbori Alma, nakon što je
donekle povratila dah.
– Gospodin Ajzak Belasko je bio naš veliki dobročinitelj, na tome
ćemo mu zauvek biti zahvalni. Zbog njega smo uspeli da se vratimo u
Kaliforniju, on je finansirao staklenik i pomogao nam da nastavimo dalje
– reče Megumi, dirnuta.
Alma je to već znala jer joj behu ispričali Natanijel i Išimej, ali joj je
uzvišen ton kojim je porodica sve to izgovorila još više ojačao uverenje da
je njen svekar bio izuzetan čovek. Volela ga je više nego što bi volela
sopstvenog oca, da joj ga rat nije oduzeo. Ajzak Belasko je bio sušta
suprotnost Baruhu Mendelu, dobrodušan, tolerantan i uvek spreman da
daje. Bol što ga je izgubila, koji do tada nije u potpunosti osetila jer ga je
bila još nesvesna, kao i svi ostali u porodici Belasko, odjednom je savlada.
Oči joj ovlažiše, ali ona proguta suze i jecaj koji je već danima na silu
susprezala. Primeti da je Delfin posmatra s istim onim intenzitetom s
kojim je ona nju posmatrala do pre samo nekoliko minuta. Učinilo joj se
da je u bistrim očima te žene nazrela izraz inteligentne znatiželje, kao da
je tačno znala kakvu je ulogu ona odigrala u Išimejevoj prošlosti.
– Primite naše najiskrenije saučešće, gospođo Belasko – reče Išimej,
uhvativši ponovo svoju majku pod ruku kako bi nastavili.
– Alma. Još uvek sam Alma – promrmlja ona.
– Zbogom, Alma – reče on.
Čekala je dve nedelje dok Išimej nije stupio u kontakt s njom;
proveravala je poštu žudno i trzala se na svaki zvuk telefona, izmišljajući

216
hiljadu opravdanja za njegovo ćutanje, osim onog najrazumnijeg: bio je
oženjen. Odbijala je da razmišlja o Delfin, sićušnoj, tankoj, nežnoj, mlađoj
i lepšoj od nje, s njenim ispitivačkim pogledom i rukom u rukavici
uvučenoj u Išimejevu. Jedne subote se svojim automobilom odvezla u
Martinez, s velikim naočarima za sunce i maramom na glavi. Tri puta je
prošla pored trgovine Fukudovih, ali se nije usudila da izađe iz
automobila. Drugog ponedeljka više nije mogla da izdrži patnju i čežnju i
pozvala telefonom broj koji je, od onolikog gledanja u telefonskom
imeniku, već znala napamet. „Fukuda, Kućno cveće i bilje, kako vam
možemo pomoći?“ Bio je to ženski glas i Alma nije imala dilemu da je u
pitanju Delfin, premda ona ne beše rekla ni reč onaj jedini put kada su se
zatekle zajedno. Alma je spustila slušalicu. Zvala je ponovo nekoliko puta,
moleći se bogu da se javi Išimej, ali bi uvek začula ljubazan Delfinin glas
i prekinula vezu. Tokom jednog od tih poziva obe žene su sačekale na
liniji skoro ceo minut, dok Delfin nije blago upitala: „Kako vam mogu
pomoći, gospođo Belasko?“ Preplašena, Alma je brzo spustila slušalicu,
zaklevši se da više nikada neće pokušati da stupi u kontakt s Išimejem. Tri
dana kasnije, poštom joj je stigla koverta ispisana crnim mastilom,
Išimejevim kaligrafskim rukopisom. Zatvorila se u svoju sobu, stežući
čvrsto kovertu na grudima, drhteći od čežnje i nade.
U pismu, Išimej joj je ponovo izjavio svoje najdublje saučešće zbog
smrti Ajzaka Belaska, uveravajući je da mu je izuzetno drago što ju je
ponovo video nakon toliko godina, premda je čuo za njene poslovne
uspehe i filantropiju i često viđao njene fotografije u štampi. Pisao joj je
da je Megumi sada uvažena gospođa, da se udala za Bojda Andersona i da
imaju jednog sina, Čarlsa, i da je Hejdeko nekoliko puta bila u Japanu, gde
je naučila umetnost slaganja ikebane. U poslednjem pasusu je rekao da se
oženio Delfin Akimurom, devojkom američko-japanskog porekla druge
generacije, kao što je i on sâm. Delfin je imala godinu dana kada je njegova
porodica odvedena u Topaz, ali da je se on ne seća odande već da su se
upoznali mnogo kasnije. Ona je učiteljica, ali je napustila školu da bi
vodila rasadnik, koji pod njenom upravom odlično napreduje; uskoro
će otvoriti i prodavnicu u San Francisku. Oprostio se ne
pomenuvši mogućnost da se sastanu, niti da se nada odgovoru. Nijednog

217
trenutka ničim nije aludirao na njihovu zajedničku prošlost. Bilo je
to informativno i zvanično pismo, bez poetskih obrta ili
filozofskih premišljanja kakvih je bilo u nekim koje je dobijala tokom
kratkog perioda njihove ljubavi, u njemu čak nije bilo nijednog crteža,
kojima je ranije umeo da proprati svako svoje pismo. Jedino
olakšanje koje je Alma osetila pročitavši ga bilo je što nije pomenuo
telefonske pozive, o kojima mu je Delfin sigurno pričala. Pismo je
protumačila onako kako je i trebalo: oproštaj i prećutni nagoveštaj da
Išimej više ne želi da budu u kontaktu.

U svakodnevici sledećih sedam godina, život je Almi prolazio bez

značajnijih preokreta. Njena putovanja, zanimljiva i česta, na kraju su joj
se u sećanju izmešala kao da su samo jedna ista avantura Marka Pola, kako
je govorio Natanijel, koji nikada nije pokazao ni najmanju ozlojeđenost
zbog tolikih odsustvovanja njegove žene. Sedali su tako instinktivno i
opušteno jedno pored drugog kao da su blizanci koji se nikad nisu
razdvajali. Mogli su jedno drugom da pogađaju misli, da naslute
raspoloženje ili želje onog drugog, da jedno drugom završavaju rečenice.
Njihova ljubav se nije dovodila u pitanje, o njoj nije trebalo ni govoriti,
ona se podrazumevala, kao i njihovo nesvakidašnje prijateljstvo. Delili su
društvene obaveze, ljubav prema umetnosti i muzici, otmenost finih
restorana, zbirku vina koju su polako nadopunjavali, radost porodičnih
odmora sa Larijem. Dečačić je bio toliko poslušan i nežan da su se njegovi
roditelji često pitali da li je sasvim normalan. Nasamo su se šalili, daleko
od Lilijan, koja nije podnosila nikakve kritike na račun svog unuka, da će
im Lari u budućnosti prirediti neko neprijatno iznenađenje, da će se
priključiti nekoj sekti ili nekoga ubiti; bilo im je nemoguće da će kroz život
proći bez ikakvih šokova, kao neki zadovoljan leptir. Čim je Lari porastao
dovoljno da bi to umeo da ceni, odvodili su ga jednom godišnje na
nezaboravna putovanja po svetu. Išli su na ostrva Galapagos, u
Amazoniju, na nekoliko safarija po Africi, koja će Lari kasnije ponoviti sa
svojom decom. Jedan od najčarobnijih trenutaka u njegovom detinjstvu
bio je onaj kada je iz ruke nahranio žirafu u jednom rezervatu u Keniji,
njen grub i modar jezik, prelepe oči sa operskim trepavicama, jak miris

218
tek pokošene trave. Natanijel i Alma su imali sopstveni prostor u velikoj
kući u Si Klifu, gde su živeli kao u nekom luksuznom hotelu, bez ikakvih
briga, jer je Lilijan vodila računa da kućna mašinerija radi kao podmazana.
Dobra žena je nastavila da se upliće u njihov život redovno se
interesujući da li su zaljubljeni, ali bez ikakve namere da im dosađuje, ta
bakina navika činila im se neodoljivom. Kad bi Alma bila u San
Francisku, supružnici su imali naviku da uveče malo sednu zajedno,
popiju pokoju čašicu i popričaju o dnevnim događajima. Slavili bi
zajedno obostrane uspehe i nijedno od njih nije postavljalo nikakva
suvišna pitanja, kao da su osećali da bi osetljiva ravnoteža njihovog
odnosa začas mogla da se naruši nekim neprikladnim ispovedanjem.
Drage volje su prihvatali da svako od njih ima svoj tajni svet i svoje
privatno vreme, o kojima nisu morali da podnose račune.
Prećutkivanja nisu smatrali lažima. Pošto su ljubavni susreti između njih
dvoje bili toliko retki da su se mogli smatrati nepostojećim, Alma je
pretpostavljala da njen muž ima druge žene, jer je pomisao da živi u
celibatu bila apsurdna, ali je Natanijel poštovao dogovor da bude
diskretan da bi je poštedeo poniženja. Što se tiče nje, ona je dopustila
sebi nekoliko neverstava na putovanjima, gde je uvek bilo prilika,
dovoljan je bio nagoveštaj i uglavnom bi dobijala odgovor; ali svi ti
odušci pružali su joj manje zadovoljstva nego što je očekivala i ostavljali
je rasejanom. Bila je u godinama za aktivan seksualni život, smatrala je, to
je važno za zdravlje i duševni mir koliko i vežbe i uravnotežena ishrana,
nije smela da dozvoli da joj se telo osuši. S takvim stavom, seksualnost se
na kraju pretvarala u još jednu obavezu, umesto u poklon za čula. Za nju
je erotizam zahtevao vreme i poverenje, nije to mogla da čini tek tako u
nekoj noči punoj lažne romantike ili s nekim uštogljenim neznancem
koga više nikada neće videti. Usred seksualne revolucije, u eri slobodne
ljubavi, kad su se u Kaliforniji razmenjivali parovi i polovina ljudi
nekažnjeno odlazila u krevet s drugom polovinom, ona je i dalje mislila
na Išimeja. U više navrata se pitala da li je to samo izgovor da bi prikrila
svoju frigidnost, ali nakon što se ponovo susrela s Išimejem, više nikada
sebi nije postavila to pitanje, niti je tražila utehu u naručju neznanaca.

219
 12. septembra 1978.

Objasnila si mi da smirenost podstiče inspiraciju, a da se iz pokreta

rađa kreativnost. Slikanje je pokret, Alma, zato mi se toliko sviđaju tvoji
najnoviji dizajni, deluju tako neusiljeno, premda znam koliko
je unutrašnjeg mira potrebno da se vlada četkicom onako kako ti to
činiš. Posebno mi se dopada tvoje jesenje drveće, koje ispušta svoje lišće
tako dražesno. Tako bih i ja želeo da se oslobodim svog lišća u ovoj
jeseni života, polagano i elegantno. Zašto da se vezujemo za nešto što ćemo
u svakom slučaju izgubiti? Pretpostavljam da ovde mislim na mladost, koja
je toliko prisutna u našim razgovorima.
U četvrtak ću ti napraviti kupku s morskom solju i algama, koje su mi
poslali iz Japana.

Iši

220
 Semjuel Mendel

Alma i Semjuel Mendel sastali su se u Parizu, u proleće 1967. godine. Za

Almu je to bila pretposlednja etapa dvomesečnog putovanja u Kjoto, gde
je vežbala slikarstvo sumi-e, tušem od obsidijana po belom papiru, pod
strogim nadzorom jednog majstora kaligrafije, koji ju je terao da ponavlja
isti potez hiljadu puta, dok ne postigne savršenu kombinaciju lakoće i
čvrstine: tek tada je mogla da pređe na sledeći potez. Išla je u Japan
nekoliko puta. Ta zemlja ju je fascinirala, posebno Kjoto i neka sela u
planinama, gde je svuda nailazila na Išimejeve tragove. Slobodne i fluidne
linije sumi-e, vertikalnom četkicom, omogućavali su joj da se izrazi s
velikom uzdržanošću i originalnošću; nikakvi detalji, samo ono suštinsko,
stil Vere Nojman koji već beše razvila na pticama, leptirovima, cveću i
apstraktnim crtežima. U to vreme Vera je već imala međunarodnu
proizvodnju, milionsku prodaju, zapošljavala je na stotine umetnika,
postojale su umetničke galerije s njenim imenom i dvadeset hiljada
prodavnica širom sveta, u kojima su se prodavale njene modne linije
odeće, predmeti za dekoraciju i kućnu upotrebu; međutim, ta
masovna proizvodnja nije bila Almin cilj. Ona je i dalje bila verna svom
izboru ekskluziviteta. Nakon dva meseca crnih poteza, bila je spremna da
se vrati u San Francisko i oproba se s bojama.
Za njenog brata Semjuela, to je bio prvi put da se vraća u Pariz posle
rata. U svom teškom prtljagu, ona je nosila kofer s rolnama svojih crteža i
stotinama negativa kaligrafije i slikarstva za pronalaženje ideja. Semjuelov
prtljag je bio minimalan. Dolazio je iz Izraela, u maskirnim pantalonama
i kožnoj jakni, vojničkim čizmama i laganim rancem s dva kompleta
donjeg veša za presvlačenje. Sa četrdeset pet godina i dalje je živeo kao
vojnik, obrijane glave i kože preplanule i ogrubele od sunca kao đon
cipele. Za brata i sestru, taj susret će predstavljati hodočašće u prošlost. S

221
vremenom i učestalom prepiskom počeli su da neguju prijateljstvo, oboje
su bili inspirisani za pisanje. Alma se istrenirala još u mladosti, kad je sve
poveravala svom dnevniku. Semjuel, škrt na rečima i nepoverljiv prema
ljudima, napismeno je uspevao da bude elokventan i prijatan sagovornik.
U Parizu su iznajmili automobil i Semjuel ju je odveo u selo u kojem
je poginuo prvi put, prateći Almine instrukcije, jer ona ne beše zaboravila
put kojim je pedesetih godina s tetkom i tečom posetila to mesto. Evropa
se u međuvremenu podigla iz pepela pa je jedva prepoznala mesto, koje je
ranije bilo konglomerat ruševina, đubreta i porušenih kuća, a sada je bilo
ponovo izgrađeno, okruženo vinogradima i poljima lavande, blistavo u
najsvetlije doba godine. Čak je i groblje delovalo prosperitetno. Bilo je tu
mermernih ploča i anđela, gvozdenih krstova i kapija, senovitog drveća,
vrabaca, golubova, tišine. Jedna ljubazna devojka, zadužena za održavanje
groblja, povela ih je uskim stazama između grobova tražeći spomenik
koju su mnogo godina ranije bili podigli Belaskovi. Stajao je tamo
netaknut: Semjuel Mendel, 1922-1944, pilot Kraljevskih
vazduhoplovnih snaga Velike Britanije. Ispod njega nalazila se manja
ploča, takođe bronzana: Poginuo boreći se za Francusku i za slobodu.
Semjuel skide beretku i počeša se po glavi, zabavljen.
– Metal izgleda kao da je nedavno izglancan – primetio je.
– Moj deda ga čisti i održava grobove vojnika. On je postavio drugu
ploču. Moj deda je bio u Pokretu otpora, znate.
– Stvarno? Kako se zove?
– Hlotar Martino.
– Žao mi je što ga nisam upoznao – reče Semjuel.
– I vi ste bili u Pokretu otpora?
– Jesam, neko vreme.
– Onda morate doći kod nas na čašicu pića, moj deda će biti srećan
ako vas vidi, gospodine...
– Semjuel Mendel.
Devojka se na trenutak zbuni, potom priđe da ponovo pročita ime na
ploči i vrati se začuđena.

222
 – Da, to sam ja. Nisam u potpunosti mrtav, kao što možete primetiti
– reče Semjuel.
Sve četvoro završiše u kuhinji obližnje kuće, pijući pernod i jedući
baget s kobasicom. Hlotar Martino, nizak i zdepast, koji se bučno smejao
i mirisao na beli luk, čvrsto ih je zagrlio, zadovoljan što će moći da
odgovara na Semjuelova pitanja, oslovljavajući ga sa mon frère6 i
neprekidno mu dosipajući piće u čašu. Nije bio jedan od onih heroja
proizvedenih nakon Primirja, kao što je Semjuel uspeo da se uveri. Bio je
čuo priče o engleskom avionu koji su srušio u selu, o spašavanju jednog
od članova posade, i poznavao je dvojicu muškaraca koji su ga sakrili i
imena onih drugih. Saslušao je Semjuelovu priču brišući oči i istresajući
nos istom maramom koju je vezivao oko vrata i koristio da briše znoj sa
čela i mast sa ruku. „Moj deda je oduvek bio veliki plačljivko“, objasni
unuka, kao da ga pravda.
Semjuel je svom domaćinu ispričao da je njegovo ime u jevrejskom
Pokretu otpora glasilo Žan Valžan i da je mesecima imao amneziju zbog
povreda glave koje je pretrpeo kada je ispao iz aviona, ali da su sećanja
ipak malo-pomalo počela da mu se vraćaju. Pojavljivale su mu se nejasne
slike neke velike kuće i služavki sa crnim keceljama i belim tokama, ali
nijedna njegove porodice. Mislio je da, ako išta ostane na nogama, ode da
potraži svoje korene u Poljskoj, jer je odande bio jezik na kojem je sabirao,
oduzimao, proklinjao i sanjao; u nekom delu te zemlje mora da postoji ta
kuća urezana u njegovo pamćenje.
– Morao sam da sačekam da se završi rat da bih pokušao da saznam
sopstveno ime i sudbinu svoje porodice. Godine 1944. već se nazirao
poraz Nemaca, sećate li se, gospodine Martino? Situacija je neočekivano
počela da se preokreće na Istočnom frontu, tamo gde su se Britanci i
Amerikanci najmanje nadali. Mislili su da Crvene brigade sačinjavaju
bande razularenih seljaka, gladnih i slabo naoružanih, nesposobnih da se
suprotstave Hitleru.
– Odlično se sećam, mon frère – reče Martino. – Posle Staljingradske
bitke, mit o Hitlerovoj nepobedivosti počeo je da se raspada i mogli smo

6
Mon frère (franc.) – moj brate, prim. prev.

223
da osetimo tračak nade. Treba priznati da su Rusi bili ti koji su 1943.
godine slomili moral i kičmu Nemcima.
– Poraz kod Staljingrada primorao ih je na povlačenje prema Berlinu
– dodao je Semjuel.
– Kasnije je usledilo iskrcavanje saveznika u Normandiji, u junu 1944.
godine, i dva meseca kasnije oslobađanje pariza. Ah! Kakav nezaboravan
dan!
– Ja sam bio uhapšen. Moju četu su desetkovale SS jedinice i moji
drugovi koji su preživeli upucani su jednim hicem u potiljak čim su se
predali. Ja sam se slučajnu izvukao jer sam otišao u potragu za hranom.
Bolje reći, obilazio sam okolna imanja tražeći da nešto opljačkam. Jeli smo
čak i pse i mačke, šta god bi nam se našlo pod rukom.
Ispričao mu je kakvi su bili ti meseci, za njega najgori u ratu. Sâm,
dezorijentisan, izgladneo, bez kontakta sa Pokretom otpora, živeo je noću,
hraneći se crvljivom zemljom i pokradenom hranom, dok ga krajem
septembra nisu uhapsili. Sledeća četiri meseca proveo je na prinudnom
radu, prvo u Monovicu, a potom u Aušvicu-Birkenau, gde već beše
pomrlo milion i dvesta hiljada muškaraca, žena i dece. U januaru, pred
nezaustavljivim prodiranjem Rusa, nacisti su dobili naređenje da unište
tragove i dokaze svega što se tamo dogodilo. Evakuisali su zarobljenike,
maršom kroz sneg, bez hrane i zimske odeće, u pravcu Nemačke. Oni koji
su zaostajali jer nisu imali dovoljno snage bili su pogubljeni, ali u žurnom
bekstvu od Rusa, SS jedinice nisu uspele da unište sve i ostavile su u životu
sedam hiljada zarobljenika. On je bio među njima.
– Ne verujem da su Rusi došli s namerom da nas oslobode – objasni
Semjuel. – Ukrajinski front je prolazio tuda i otvorio kapije logora. Mi koji
smo još bili pokretni, izašli smo puzeći. Niko nas nije zaustavio. Niko nam
nije pomogao. Niko nam nije ponudio ni koricu hleba. Razbacali su nas
na sve strane.
– Znam, mon frère. Ovde u Francuskoj niko nije pomagao Jevrejima,
to kažem s velikim stidom. Ali setite se samo koliko su to bila teška
vremena, svi smo gladovali, a u takvim okolnostima nestaje čovečnost.

224
 – Ni cionisti iz Palestine nisu želeli preživele iz
koncentracionih logora, mi smo bili neupotrebljivi ostaci iz rata – reče
Semjuel.
Objasnio mu je da su cionisti tražili mlade, snažne i zdrave ljude;
odlučne i hrabre ratnike koji će se suprotstaviti Arapima i vredne radnike
koji će obrađivati onu sušnu zemlju. Ali jedna od malobrojnih stvari koje
se sećao iz svog prethodnog života bilo je letenje, i to mu je pomoglo da
imigrira. Postao je vojnik, pilot i špijun. Radio je u obezbeđenju Davida
Ben-Guriona tokom osnivanja izraelske države 1948. godine, a godinu
dana kasnije postao je jedan od prvih agenata Mosada.
Brat i sestra su proveli noć u jednom lokalnom hostelu i sutradan se
vratili u Pariz da uhvate avion za Varšavu. U Poljskoj su se uzaludno
trudili da pronađu bilo kakve tragove svojih roditelja; pronašli su samo
njihova imena na spiskovima Jevrejskog udruženja žrtava iz Treblinke.
Zajedno su obišli i ostatke Aušvica, gde je Semjuel pokušao da se izmiri sa
svojom prošlošću, ali se ispostavilo da je to bio pohod ka njegovim
najcrnjim košmarima, koji ga je samo ojačao u uverenju da je ljudski rod
gori i suroviji od svih životinja na svetu.
– Nemci nisu rasa psihopata, Alma. Oni su normalni ljudi, kao ti i ja,
ali svaki fanatik koji dobije moć i oseti se nedodirljivim može da se
pretvori u zver, kao SS jedinice u Aušvicu – reče Semjuel svojoj sestri.
– Misliš li da bi se ti u sličnim okolnostima pretvorio u zver, Semjuele?
– Nije da mislim, Alma, nego znam. Bio sam vojnik celog života.
Ratovao sam. Ispitivao sam zatvorenike, mnogo zatvorenika.
Ali pretpostavljam da ne bi volela da čuješ detalje.

225
 Natanijel

Natanijela Belaska je opaka bolest koja će ga dokrajčiti vrebala dugi niz

godina pre nego što se konačno ispoljila, a da niko, pa ni on sâm, o tome
ništa nije ni slutio. Prvi simptomi su se pomešali s gripom, koji je te zime
masovno pokosio stanovništvo San Franciska, i nestali nakon nekoliko
nedelja. Nisu se više pojavljivali do nekoliko godina kasnije, kada se kao
posledica javio neopisiv umor; danima se kretao vukući noge i pognutih
ramena, kao da na leđima nosi džak sa vlažnim peskom. Nastavio je da
radi svakodnevno isti broj sati, ali mu vreme nije išlo na ruku, na
njegovom stolu su se nagomilavali predmeti koji kao da su se preko noći
uvećavali i umnožavali sami od sebe, lako se zbunjivao, gubio je nit u
slučajevima koje je čiste svesti tumačio i analizirao i ranije rešavao
žmureći, odjednom ne bi uspevao da se seti nečega što je tek pročitao.
Patio je od nesanice celog života, što se sada samo pogoršalo s nastupima
groznice i preznojavanja. „Oboje imamo valunge zbog menopauze“,
govorila mu je Alma smejući se, iako njoj sve to nije bilo nimalo smešno.
Napustio je sport, a jedrilica je ostala ukotvljena u marini da galebovi
u njoj svijaju svoja gnezda. Teško je gutao, gubio je na težini, nije
imao apetita. Alma mu je pripremala šejkove s proteinskim prahom,
koje je jedva uspevao da popije, a zatim bi ih tiho ispovraćao da se ona ne
bi zabrinula. Kad su mu se pojavile rane na telu, porodični lekar, relikvija
stara koliko i pojedini komadi nameštaja koje beše kupio Ajzak Belasko
još davne 1914. godine, redom tretirajući simptome kao anemiju, crevnu
infekciju, migrenu i depresiju, poslao ga je na pregled kod specijaliste za
kancerogena oboljenja.
Prestravljena, Alma je shvatila koliko voli Natanijela i koliko joj je
potreban i pripremila se za borbu protiv bolesti, protiv sudbine, protiv
bogova i demona. Napustila je gotovo sve da bi se usredsredila na brigu o

226
njemu. Prestala je da slika, otpustila radnike iz ateljea i odlazila tamo samo
jednom mesečno da nadzire servis za čišćenje. Ogroman atelje, osvetljen
rasutom svetlošću neprozirnog stakla na prozorima, utonuo je u crkvenu
tišinu. Kretanje je nestalo preko noći i atelje je ostao zaustavljen u
vremenu, poput filmskog trika, spreman da se pokrene svakog časa,
dugački stolovi zaštićeni platnima, rolne tkanina na podu, poput stasitih
čuvara, i one druge, oslikane, koje vise sa ramova, uzorci crteža i boja na
zidu, tegle i boce, valjci, četkice i četke, fantazmagorički šum ventilacije u
večnom raspršivanju zagušujućeg mirisa boja i razređivača. Okončala su
se njena putovanja, koja su joj godinama donosila inspiraciju i
slobodu. Daleko od svoje okoline, Alma je izlazila iz sebe i ponovo se
rađala sveža, znatiželjna, spremna za avanture, otvorena za sve što joj
nudi dan, bez planova i strahova. Toliko je stvarna bila ta
transhumana Alma da bi se ponekad začudila ugledavši sebe u ogledalu u
hotelima u prolazu, jer nije očekivala da će pronaći isto lice kakvo je
imala u San Francisku. A prestala je da viđa i Išimeja.
Ponovo su se slučajno sreli sedam godina nakon sahrane Ajzaka
Belaska i četrnaest pre nego što se Natanijelova bolest u
potpunosti ispoljila, na godišnjoj izložbi Društva orhideja, među hiljadu
posetilaca. Išimej je prvi nju ugledao i prišao da je pozdravi. Bio je
sâm. Pričali su o orhidejama – na izložbi su bila prikazana dva primerka
iz njegovog rasadnika – i kasnije otišli na ručak u jedan obližnji restoran.
Počeli su da pričaju o svemu i svačemu: Alma o svojim nedavnim
putovanjima, o novim dizajnima i o svom sinu Lariju; Išimej o svojim
biljkama i o sinovima, Mikiju, dvogodišnjaku, i Piteru, osmomesečnoj
bebi. Nisu pomenuli ni Natanijela ni Delfin. Ručak je potrajao tri sata bez
prekida, imali su svašta da kažu jedno drugom i to su činili nesigurno i
oprezno, ne dotičući prošlost, kao da se kreću po tankom ledu,
proučavajući se, uočavajući promene, pokušavajući da naslute namere
onog drugog, svesni tinjajuće privlačnosti koja je ostala netaknuta. Oboje
behu napunili trideset šest godina; ona je izgledala starije, crte lica joj behu
naglašenije, bila je mršavija, koščata i sigurna u sebe, ali se Išimej nimalo
ne beše promenio, imao je isti onaj staložen izgled nekadašnjeg mladića,
isti onaj dubok glas i prefinjene manire, istu sposobnost da prodre do

227
svake njene ćelije samim svojim intenzivnim prisustvom. Alma je mogla
da vidi osmogodišnjeg dečaka u staklenoj bašti u Si Klifu,
desetogodišnjaka koji joj je dao mačku pre nego što je nestao, nezasitog
ljubavnika u motelu sa bubašvabama, muškarca u crnini na sahrani
njenog svekra, svi isti, kao naslagane slike na providnom papiru. Išimej je
bio nepromenljiv, večan. Ljubav i želja prema njemu pekle su joj
kožu, želela je da ispruži ruke preko stola i dodirne ga, da mu se
približi, da zagnjuri nos u njegov vrat i uveri se da još miriše na zemlju i
trave, da mu kaže da je bez njega živela kao mesečar, da ništa i niko
nije mogao da popuni užasnu prazninu njegovog odsustva, da bi dala sve
na svetu da se ponovo nađe naga u njegovom naručju, da ništa nije važno
osim njega. Išimej je krenuo da je isprati do njenog automobila. Pošli su
hodajući polako, kružeći kako bi odložili trenutak rastanka. Liftom su se
popeli do trećeg nivoa garaže, ona je izvadila ključeve i ponudila mu da ga
odveze do njegovog vozila, na samo jedan blok udaljenosti, i on je
prihvatio. U intimnoj tami automobila, poljubili su se, prepoznajući se.
U narednim godinama, održavaće svoju ljubav u posebnom segmentu
života, izdvojenom od svega ostalog, i predavaće joj se do kraja, trudeći se
da nikada njom ni na trenutak ne okrznu Natanijela i Delfin. Kada su bili
zajedno, ništa drugo nije postojalo, a kada bi se rastali u hotelu,
zadovoljenih i ispunjenih čula, podrazumevalo se da do sledećeg susreta
neće održavati kontakt, osim možda tek ponekim pismom. Alma je ta
pisma čuvala kao blago, iako je Išimej u njima pokazivao rezervisan ton
svojstven njegovoj rasi, koji je u potpunosti odudarao od njegovih
prefinjenih pokazatelja ljubavi i naleta strasti kada bi bili zajedno. Osećaji
su ga preplavljivali do srži, i on ih joj je otkrivao pripremajući za nju
piknike u prelepim drvenim kutijama, šaljući joj gardenije, jer je mnogo
volela njihov miris iako ga nikad ne bi koristila kao parfem,
pripremajući joj ceremonijalne čajeve, posvećujući joj pesme i crteže.
Ponekad, nasamo, oslovljavao ju je sa „moja malena“, ali nikad
napismeno. Alma nije morala da daje nikakva objašnjenja svome mužu,
jer su vodili zasebne živote, i nikada nije pitala Išimej a kako mu polazi
za rukom da Delfin ništa ne posumnja, budući da su toliko upućeni jedno
na drugo, živeći i radeći zajedno. Znala je da on voli svoju ženu, da je

228
dobar otac i porodičan čovek, da ima posebno mesto u japanskoj
zajednici, gde ga smatraju učiteljem i pozivaju da pruža savete onima na
stranputici, da miri neprijatelje i bude pravičan sudija u njihovim
zadevicama. Muškarac žestoke ljubavi, erotskih čarolija, smeha, šala i
igara ispod čaršava, strasti i nezasitosti i radosti, tajni izgovaranih šapatom
u pauzi između dva zagrljaja, beskonačnih poljubaca i delirijumske
bliskosti, taj muškarac je postojao samo za nju.
Pisma su počela da stižu nakon njihovog susreta među orhidejama i
postala učestalija kada se Natanijel razboleo. Za neko vreme, koje se njima
činilo beskrajno dugim, ta prepiska je zamenila njihove tajne susrete.
Almina pisma bila su pohotna i puna žudnje, pisma žene koja neskriveno
pati zbog razdvojenosti; Išimejeva su bila poput mirne i bistre vode, ali je
između redova pulsirala zajednička strast. Za Almu, ta pisma su otkrivala
Išimejevu prebogatu unutrašnju tapiseriju, njegova osećanja, snove,
čežnje i ideale; mogla je bolje da ga upozna, voli i želi posredstvom tih
pisama nego u ljubavnim okršajima. Postala su joj toliko nezamenljiva da
su, kada je ostala udovica i bila slobodna, kad su mogli da razgovaraju
telefonom, da se češće viđaju pa čak i da putuju zajedno, nastavili da se
dopisuju. Išimej se strogo pridržavao dogovora da uništava pisma, ali je
Alma čuvala njegova kako bi ih često ponovo iščitavala.

18. jula 1984.

Znam koliko patiš i žao mi je što ne mogu da ti pomognem. Dok ti

pišem, znam da si potištena pokušavajući da se izboriš s bolešću
svoga muža. Ne možeš da utičeš na to, Alma, možeš samo da budeš uz
njega i da ne kloneš duhom.
Naša razdvojenost je toliko bolna. Navikli smo na naše svete četvrtke,
intimne večere, šetnje u parku, kratke avanture nekih vikenda. Zašto mi se
čini da je svet lišen boja? Zvukovi do mene dopiru kao iz neke daljine,
prigušeni, hrana mi ima ukus sapuna. Koliko se meseci nismo videli! Kupio

229
sam tvoj parfem kako bih osetio tvoj miris. Utehu pronalazim u pisanju
pesama, koje ću ti jednoga dana dati jer su pisane za tebe.
A ti me još optužuješ da nisam romantičan!
Ne pomažu mi mnogo godine duhovnih vežbi kad nisam uspeo da se
oslobodim želje. Željno iščekujem tvoja pisma i zvuk tvog glasa preko
telefona, zamišljam te kako dolaziš trčeći... Ljubav ponekad mnogo boli.

Iši

Natanijel i Alma su koristili dve sobe koje su ranije pripadale Lilijani i

Ajzaku, povezane jednim vratima koja su toliko često ostajala otvorena da
više nisu ni mogla da se zatvore. Ponovo su delili sate nesanice kao u
vreme kad su se tek venčali, stisnuti jedno uz drugo na sofi ili u krevetu,
ona čitajući, držeći u jednoj ruci knjigu, a drugom milujući Natanijela,
dok je on odmarao sklopljenih očiju, dišući uz škripu u grudima. Tokom
jedne od tih dugih noći, iznenadili su se shvativši da oboje tiho plaču, da
ne bi uznemirili onog drugog. Prvo je Alma osetila suze na licu svog muža,
a odmah zatim je i on primetio njene suze, toliko neobične da se uspravio
kako bi proverio da li su stvarne. Nije se sećao da ju je ikad video da
plače, čak ni u najtužnijim trenucima.
– Ti umireš, zar ne? – promrmljala je ona.
– Da, Alma, ali nemoj plakati zbog mene.
– Ne plačem samo zbog tebe, plačem i zbog sebe. I zbog nas, zbog
svega što ti nisam rekla, zbog prećutkivanja i laži, zbog izdaja i vremena
koje sam ti ukrala.
– Šta to pričaš, pobogu! Nisi me izdala time što si volela Išimeja, Alma.
Postoje stvari koje je potrebno prećutati i lagati, kao što ima istina koje je
bolje prećutati.
– Ti znaš za Išimeja? Od kada? – iznenadi se ona.
– Oduvek. Srce je veliko, moguće je voleti više osoba.

230
 – Pričaj mi o sebi, Nat. Nikada nisam pokušavala da proniknem u
tvoje tajne, kojih pretpostavljam da ima mnogo, da ne bih morala tebi da
otkrivam svoje.
– Toliko smo se voleli, Alma! Muškarac bi uvek trebalo da se oženi
svojom najboljom prijateljicom. Poznajem te bolje nego iko drugi. Sve što
mi nisi rekla, mogu da naslutim; ali ti ne poznaješ mene. Imaš pravo da
znaš ko sam ja zaista.
I onda joj je pričao o Leniju Bilu. Ostatak te duge besane noći proveli
su pričajući brzo jedno drugom sve, svesni da im se zajedničko vreme
polako bliži kraju.

Otkako se seća, Natanijel je osećao mešavinu divljenja, straha i želje prema

osobama svog pola, prvo prema školskim drugovima, a kasnije i prema
ostalim muškarcima, i naposletku prema Leniju, s kojim je bio u vezi
osam godina. Borio se protiv tih osećanja, rastrgnut između želja srca i
neumoljivog glasa razuma. U školi, kada ni on sâm još nije uspevao da
odgonetne šta oseća, ostali dečaci su instinktivno znali da je drugačiji i
kažnjavali ga udarcima, izvrgavali ga ruglu i ostrašćenosti. Te godine, koje
je proveo zarobljen među kavgadžijama, bile su najgore godine u
njegovom životu. Kad je završio školu, rastrzan između obzira i
nekontrolisanog mladalačkog žara, shvatio je da on nije nikakav izuzetak,
kao što je verovao; na svakom koraku nailazio je na muškarce koji su ga
gledali direktno u oči, s pozivom ili molbom. U taj svet uveo ga je drugi
učenik sa Harvarda. Otkrio je da je homoseksualizam paralelan svet, koji
postoji uporedo sa opšteprihvaćenom stvarnošću. Upoznao je
muškarce najrazličitijih društvenih slojeva. Na univerzitetu profesore,
intelektualce, studente, jednog rabina i jednog fudbalera; na ulici
mornare, radnike, birokrate, političare, trgovce i prestupnike. Bio je to
zatvoren svet, promiskuitetan i još uvek tajni, jer je bio u suprotnosti
sa strogim društvenim načelima, moralom i zakonom. Gejevima je
bio zabranjen pristup u hotele, klubove i crkve, u barovima im nisu
posluživali pića i mogli su da budu izbačeni sa javnih mesta, s razlogom ili
bez njega optuženi za nedolično ponašanje; gej barove i klubove držali su

231
mafijaši. Vrativši se u San Francisko, s diplomom advokata pod miškom,
naišao je na prve znake narastajuće gej kulture, koja će se otvoreno
ispoljiti tek nekoliko godina kasnije. Kad su šezdesetih godina na scenu
stupili društveni pokreti, među njima i onaj za Gej oslobođenje, Natanijel
je bio u braku sa Almom, a njihov sin Lari je imao deset godina. „Nisam
se oženio tobom da bih prikrio svoju homoseksualnost, već iz prijateljstva
i ljubavi“, rekao je Almi te noći. Bile su to godine šizofrenije:
beskprekoran i uspešan društveni život, s jedne strane, a sa druge onaj
zabranjen i skriven. Lenija Bila je upoznao 1976. godine u jednom
turskom kupatilu za muškarce, na mestu najprikladnijem za nastranosti,
i najmanje prikladnom za rađanje jedne ljubavi kakva je bila njihova.
Natanijel je trebalo da napuni pedeset godina, a Leni je bio šest godina
mlađi od njega, lep kao muška božanstva sa rimskih statua, prkosan,
neukrotiv i grešan, po naravi sušta suprotnost Natanijelu. Fizička
privlačnost bila je uzajamna i momentalna. Zatvorili su se u jednu od
kabina i tamo ostali sve do jutra prepušteni uživanju, nasrćući jedan na
drugog kao neprijatelji, praćakajući se zajedno u opojnom i vrtoglavom
telesnom zanosu. Dogovorili su se da se sutradan sastanu u hotelu, u koji
će otići odvojeno. Leni je poneo marihuanu i kokain, ali ga je Natanijel
zamolio da ih ne koriste; želeo je da doživi to iskustvo potpuno čiste svesti.
Nedelju dana kasnije, već im je bilo jasno da je iskra želje bila samo
početak jedne velike ljubavi i bez otpora se prepustili iskušenju da je ižive
u potpunosti. Iznajmili su atelje u centru grada, u koji su uneli vrlo malo
nameštaja i najbolje stereo-uređaje, uz obećanje da niko osim njih tamo
nikad neće kročiti. Natanijel je prekinuo potragu započetu trideset pet
godina ranije, ali se u njegovom životu ništa naizgled ne beše promenilo: i
dalje je bio isti onaj građanski tip; niko nije mogao ni da nasluti šta mu se
događa niti da primeti da provodi mnogo manje sati u kancelariji ili
baveći se sportom. Leni se, pak, prilično promenio pod uticajem svog
ljubavnika. Po prvi put je stabilizovao svoj buran život i usudio se da buku
i ludačku aktivnost zameni razmišljanjem o nedavno otkrivenoj sreći. Ako
nije bio s Natanijelom, razmišljao je o njemu. Više nije odlazio u kupatila
niti u gej klubove; njegovi prijatelji su retko uspevali da ga nagovore da
krene s njima na neku zabavu, nije više imao želju da upoznaje bilo koga

232
jer mu je Natanijel bio dovoljan, on mu je bio sunce, centar njegovog
života. Uvukao se u tišinu te ljubavi s predanošću puritanca. Prihvatio je
Natanijelovu omiljenu muziku, jela i pića, njegove džempere od kašmira,
njegov kaput od kamilje kože, njegov losion za brijanje. Natanijel je
naručio da mu se instalira privatna telefonska linija u kancelariji, čiji je
broj znao samo Leni, tako su komunicirali; plovili su jedrilicom, išli
na izlete, sastajali se u dalekim gradovima, gde ih niko nije poznavao.

U početku, Natanijelova tajanstvena bolest nije predstavljala smetnju u

odnosu sa Lenijem; simptomi su se pojavljivali sporadično i u raznim
vidovima, dolazili i odlazili bez vidljivog razloga i povoda. Kasnije, kada
je Natanijel počeo da kopni i da se pretvara u duha čoveka kakav je nekad
bio, kad je morao da prihvati svoja ograničenja i da zatraži pomoć, došao
je kraj zabavama. Izgubio je volju za životom, osetio kako sve oko njega
bledi i gubi važnost, prepustio se nostalgiji za prošlošću, kao neki starac,
kajući se zbog mnogih stvari koje je učinio i još više zbog nekih koje nije.
Znao je da mu se život bliži kraju i osećao je strah. Leni mu nije
dozvoljavao da padne u depresiju, osnaživao mu je duh glumeći dobro
raspoloženje i svojom nepokolebljivom ljubavlju, koja je u tim vremenima
punim iskušenja postajala samo jača i snažnija. Sastajali su se u malom
apartmanu da se uzajamno teše. Natanijel nije imao snage i želje da vodi
ljubav, ali Leni to od njega nije ni tražio, zadovoljavao se trenucima
bliskosti kada je uspevao da ga smiri ako bi drhtao u groznici, da mu daje
jogurt kašičicom za bebe, da legne pored njega i sluša muziku, da mu trlja
dekubitise balzamima, da ga pridržava na ve-ce šolji. Konačno, Natanijel
više nije mogao da izlazi iz svoje kuće i Alma je preuzela ulogu bolničarke,
sa istom istrajnom nežnošću kao Leni, ali ona je bila samo prijateljica i
supruga, dok je Leni bio njegova velika ljubav. Tako je Alma to shvatila te
noći poveravanja.
U zoru, kad je Natanijel najzad uspeo da zaspi, potražila je u
telefonskom imeniku broj Lenija Bila i pozvala ga telefonom, zamolivši ga
da dođe da joj pomogne. Zajedno će lakše podneti svu tugu i težinu te
agonije, rekla mu je. Leni je stigao za manje od četrdeset minuta. Alma,
još u pidžami i kućnoj haljini, otvorila mu je vrata. On je na vratima

233
zatekao ženu skrhanu od bola, umora i tuge; ona je ugledala zgodnog
muškarca, kose vlažne od nedavnog tuširanja i najplavlje oči na svetu,
zakrvavljene.
– Ja sam Leni Bil, gospođo – promrmljao je, ganut.
– Oslovljavajte me sa Alma, molim vas. Ovo je vaša kuća, Leni –
odgovorila mu je ona.
On je hteo da joj pruži ruku, ali nije uspeo da izvede pokret do kraja i
oni se zagrliše, uzdrhtali.
Leni je počeo da posećuje kuću u Si Klifu svakodnevno, nakon rada
na stomatološkoj klinici. Rekli su Lariju, Doris, osoblju, prijateljima i
poznanicima koji su dolazili u posetu da je Leni bolničar. Niko ništa nije
pitao. Alma je pozvala stolara da popravi zaglavljena vrata spavaće sobe, i
ostavljala ih nasamo. Osećala je ogromno olakšanje kada bi pogled njenog
muža zablistao ugledavši Lenija kako dolazi. Negde pred zoru svi troje bi
pili čaj sa mafinima i ponekad, ako bi Natanijel poželeo, igrali karte. U to
vreme je postojala dijagnoza, najstravičnija od svih: sida. Bolest je dobila
ime samo nekoliko godina ranije, ali se već znalo da je smrtonosna; neki
umru ranije, neki kasnije; samo je pitanje vremena. Alma nije želela da
proverava zašto je bolest napala Natanijela, a ne i Lenija, ali i da jeste,
niko ne bi mogao da joj pruži jasno definisan odgovor. Bolest se
širila takvom brzinom da se već govorilo o epidemiji svetskih razmera i o
božjoj kazni zbog sramote homoseksualizma. Reč „sida“ izgovarala se
šapatom, nije bilo dozvoljeno pominjati je pred porodicom ili
zajednicom, jer bi to značilo isto što i proklamovanje neoprostivih
izopačenosti. Zvanično objašnjenje, čak i za porodicu, bilo je da Natanijel
ima rak. Pošto tradicionalna medicina nije imala šta da ponudi, Leni je
otišao u Meksiko u potragu za tajanstvenim lekovima, koji nisu dali
nikakvih rezultata, dok je Alma pribegla svim mogućim metodama
alternativne medicine koje je uspela da pronađe, od akupunkture, trava i
masti iz Kineske četvrti, do kupki od čudotvornog blata u termama
Kalistoge. Tek tada je uspela da shvati bezumne pokušaje Lilijan da izleči
svoga muža i zažalila što je bacila u đubre malu statuu barona Samedija.

234
 Devet meseci kasnije, Natanijelovo telo se pretvorilo u kost i kožu,
vazduh jedva da je uspevao da prodre u lavirint njegovih zakrčenih pluća,
osećao je neopisivu žeđ i imao rane po celom telu, izgubio je glas i buncao
je u strašnim delirijumima. A onda, jedne dremljive nedelje kada su ostali
sami u kući, Alma i Leni, držeći se za ruke u polutami zatvorene sobe,
zamolili su Natanijela da prestane da se bori i da ode u miru i spokoju.
Nisu više mogli da ga gledaju kako se muči. U jednom trenu čudesne
lucidnosti, Natanijel je otvorio oči, pomućene bolom, i pokrenuo usne
izgovorivši samo jednu nemu reč: hvala. Oni su to protumačili kao ono
što je zaista i bilo, naređenje. Leni ga je poljubio u usta pre nego što mu je
ubrizgao preveliku dozu morfijuma u cev sa intravenoznom infuzijom.
Alma, klečeći s druge strane kreveta, tiho je podsećala svog muža koliko
ga vole ona i Leni i koliko toga lepog im je oboma pružio, kao i
tolikim drugim ljudima, da će zauvek ostati upamćen, da ništa ne može
da ih rastavi...

Pijući zajedno čaj od manga i deleći uspomene u Kući Lark, Alma i Leni
su se zapitali zašto su dozvolili da prođu tri decenije bez ijednog pokušaja
da stupe u kontakt. Nakon što je Natanijelu sklopio oči, pomogao Almi da
pripremi telo kako bi što je moguće bolje izgledalo Lariju i Doris i uklonio
kompromitujuće tragove svega što se tamo dogodilo, Leni se pozdravio sa
Almom i otišao. Mesece su proveli zajedno u apsolutnoj intimnosti patnje
i neizvesne nade, nikad ne videvši jedno drugo na dnevnoj svetlosti, samo
u onoj sobi što je mirisala na mentol i na smrt mnogo pre nego što će ona
doći da im oduzme Natanijela. Delili su noći bez sna, pijući čist viski ili
pušeći marihuanu kako bi sebi olakšali bol, pričajući jedno drugom o
svojim životima, ispovedajući sve čežnje i tajne, i dobro se upoznali. U
onoj nepreglednoj agoniji nije bilo mesta pretvaranjima bilo kakve vrste,
pokazivali su se onakvima kakvi su zaista bili, kao da su sami sa sobom,
ogoljeni do kraja. Uprkos tome, ili možda baš zbog toga, zavoleli su jedno
drugo s rasterećujućom i očajničkom nežnošću koja je zahtevala
razdvajanje, jer ne bi uspela da ne odupre neizbežno osiromašujućom
svakodnevicom.
– Naše prijateljstvo je bilo vrlo neobično – reče Alma.

235
 – Natanijel je bio toliko zahvalan što smo oboje bili pored njega da me
je jednom prilikom zamolio da se oženim tobom kad ostaneš udovica.
Nije želeo da te ostavi nezaštićenom.
– Kakva genijalna ideja! Zašto me nisi zaprosio, Leni? Bili
bismo odličan par. Bili bismo najbolji prijatelji i čuvali bismo jedno
drugom leđa, kao Natanijel i ja.
– Ja sam gej, Alma.
– Kao i Natanijel. Imali bismo čedan brak, bez kreveta; ti sa svojim
ljubavnim životom, a ja sa Išimejem. Kud ćeš bolje, budući da svoje ljubavi
moramo da krijemo od javnosti.
– Još nije kasno. Hoćeš li da se udaš za mene, Alma Belasko?
– Ali zar mi nisi rekao da ćeš umreti? Ne želim da postanem udovica
po drugi put.
Nasmejaše se od srca i smeh ih podstaknu da odu u trpezariju i vide
da li se u jelovniku nudi nešto primamljivo. Leni ponudi Almi ruku i oni
krenuše staklenim hodnikom prema glavnoj kući, drevnom zdanju
magnata čokolade, osetivši se ostarelim i zadovoljnim, pitajući se zašto
ljudi toliko pričaju o tugama i patnjama, a tako malo o sreći. „Šta učiniti
sa ovom srećom koja nam dolazi bez ikakvog posebnog razloga, sa ovom
srećom koja ne zahteva ništa da bi postojala?“ upitala je Alma. Kretali su
se sitnim i nesigurnim koracima, oslanjajući se jedno na drugo, drhteći,
jer se jesen bližila kraju, zatečeni bujicom nadirućih sećanja, sećanja o
ljubavi, preplavljeni tom zajedničkom radošću. Alma pokaza Leniju
titrajuću viziju ružičastih velova u parku, ali se smrkavalo i možda to nije
bila Emili koja najavljuje neku nesreću, već samo fatamorgana, poput
tolikih drugih u Kući Lark.

236
 Japanski ljubavnik

U petak je Irina Basili stigla rano u Kuću Lark kako bi obišla Almu pre
početka radnog dana. Almi više nije bila potrebna njena pomoć oko
oblačenja, ali joj je bilo izuzetno drago što se devojka pojavila u njenom
apartmanu da zajedno popiju jutarnji čaj. „Udaj se za mog unuka, Irina;
učinila bi uslugu svima nama Belaskovima“, ponovila joj je. Irina je znala
da bi trebalo da joj objasni da ne uspeva da se izbori sa užasima iz svoje
prošlosti, ali se nije usuđivala da joj pomene bilo šta od svega toga jer bi
presvisnula od sramote. Kako da kaže baki da čudovišta iz njenog sećanja,
obično šćućurena u njenim jazbinama, pomaljaju svoje zmijske glave čim
samo pomisli da vodi ljubav s njenim unukom? Set je shvatio da još nije
spremna da priča i prestao je da je nagovara da odu kod psihijatra; zasad
je bilo dovoljno što je tajnu podelila s njim. Mogu da sačekaju. Irina mu
je predložila drastičan lek: da zajedno gledaju video-snimke koje je
napravio njen očuh, koji i dalje kruže etrom i koji će joj nanositi bol dok
je živa, ali je Set strahovao da bi, kad se jednom puste, ta čudovišta
palacajućih jezika mogla da postanu nekontrolisana. Njegov način
lečenja sastojao se u tome da idu malo-pomalo, uz mnogo ljubavi i
humora, tako da su napredovali kao u nekom plesu, dva koraka napred,
jedan nazad; već su spavali u istom krevetu i ponekad se budili zagrljeni.
Tog jutra, Irina nije zatekla Almu u njenom apartmanu, niti torbu za
njene tajne izlaske ili njene svilene spavaćice. Prvi put nije bilo ni
Išimejeve fotografije. Znala je da joj automobil nije na parkingu, ali se nije
zabrinula jer je Alma već bila sigurna na svojim nogama i pretpostavljala
je da je Išimej čeka. Neće biti sama.
U subotu nije dežurala u Kući Lark i spavala je do devet sati, luksuz
koji je sebi mogla da priušti vikendom otkako je živela kod Seta i napustila
posao kupanja pasa. On ju je probudio poturivši joj pod nos šolju kafe s

237
mlekom i seo pored nje na krevet da bi isplanirali dan. Vratio se iz teretane
sveže istuširan, vlažne kose i još razmrdan od vežbanja, i ne sluteći da toga
dana neće imati planova sa Irinom već da će to biti dan rastanka. U
jednom trenutku je zazvonio telefon; bio je to Lari Belasko, koji je pozvao
svoga sina da mu saopšti da je bakin automobil proklizao na jednom
seoskom putu i srušio se u provaliju duboku petnaest metara.
– Ona je sada na Odeljenju intenzivne nege u Opštoj bolnici Marin.
– U teškom stanju?
– Da. Automobil je potpuno smrskan. Ne znam šta je moja majka
radila u tim krajevima.
– Da li je bila sama, oče?
– Jeste.
U bolnici su zatekli Almu svesnu i bistre glave, uprkos drogama koje
su joj ukapavali u krv i koje bi, prema rečima lekara, oborile i konja.
Zadobila je teške povrede od nesreće. U nekom vozilu jače karoserije
posledice bi možda bile manje, ali je mali smartkar boje zelenog limuna
završio potpuno smrskan a ona, vezana sigurnosnim pojasem, ostala na
sedištu zgnječena. Dok su ostali članovi porodice tugovali u čekaonici,
Lari je objasnio Setu da postoji mogućnost jednog krajnjeg zahvata:
otvoriti Almino telo, vratiti razmeštene organe na odgovarajuća mesta i
ostaviti je otvorenu nekoliko dana, dok se zapaljenje ne smiri i bude
moguće izvršiti operaciju. Kasnije bi moglo da se razmišlja o operaciji
polomljenih kostiju. Rizik, ogroman za mlade ljude, mnogo je veći za
nekoga od preko osamdeset godina, kao što je Alma; hirurg koji ju je
primio u bolnicu nije se usuđivao da nešto tako pokušava. Ketrin Houp,
koja je odmah stigla s Lenijem Bilom, smatrala je da bi jedna tako
komplikovana operacija bila surova i beskorisna; Almu bi samo trebalo
postaviti u najudobniji mogući položaj i sačekati njen kraj, koji će vrlo
brzo uslediti. Irina je ostavila porodicu da sa Keti razmatra mogućnost
njenog prebacivanja u San Francisko, gde postoji više mogućnosti za
lečenje, i ušunjala se u Alminu sobu.
– Boli li vas? – upitala ju je šapatom. – Želite li da pozovem Išimeja?

238
 Alma je dobijala kiseonik, ali je sama disala, i blagim pokretom ruke
pokaza joj da priđe. Irina nije želela ni da razmišlja o povređenom telu
ispod gipsanog oklopa pokrivenog čaršavom; usredsredila se na njeno
lice, koje nije pretrpelo povrede i čak se prolepšalo.
– Kirsten – prošaputala je Alma.
– Želite da dovedem Kirsten? – upita je Irina iznenađeno.
– I kaži im da me ne dodiruju – dodala je Alma pre nego što je sklopila
oči, na izmaku snaga.
Set je pozvao telefonom Kirsteninog brata i tog istog popodneva on
ju je sam odvezao u bolnicu. Žena je sela na jedinu stolicu u Alminoj sobi,
čekajući mirno instrukcije, kao što je to sa strpljivošću činila u ateljeu
tokom prethodnih meseci, pre nego što je počela da radi sa Ketrin Houp
u klinici za bol. U jednom trenutku, s poslednjim zracima sunca na
prozoru, Alma se prenula iz obamrlosti prouzrokovane lekovima.
Pogledom je prešla preko svih koji su se nalazili u njenoj blizini,
pokušavajući da ih prepozna: svoju porodicu, Irinu, Lenija, Keti, i kao da
je živnula kad joj se pogled zaustavio na Kirsten. Žena je prišla krevetu,
uhvatila je za ruku koja nije bila zakačena na infuziju i počela da je obasipa
vlažnim poljupcima od prstiju do lakta, pitajući je, s beskrajnom tugom,
da li je bolesna, da li će uskoro ozdraviti, i ponavljajući joj da je mnogo
voli. Lari je pokušao da je odvoji od svoje majke, ali mu je Alma
poslednjim snagama pokazala da ih ostave nasamo.
Prve i druge noći nad Almom su na smenu bdeli Lari, Doris i Set, ali
je treće noći Irina shvatila da je porodica na izmaku snaga i ponudila se
da ona pravi društvo Almi, koja više nije progovorila ni reč nakon posete
Kirsten, već je samo dremala, dahćući kao umoran pas, rastajući se od
života. Nije lako ni živeti ni umreti, pomislila je Alma. Lekar je tvrdio da
ne oseća bolove jer je nakljukana sedativima.
U neko doba noći, polako su se stišavali zvukovi na spratu. Soba beše
utonula u prijatnu tamu, ali su hodnici neprekidno bili osvetljeni jakim
svetlima i plavičastim odsjajem računara sa bolničkog centralnog pulta.
Šum klima-uređaja, teško disanje žene u krevetu i koraci ili glasovi koji bi
se povremeno začuli s druge strane vrata bili su jedini zvukovi koji su

239
dopirali do Irine. Dobila je ćebe i jastuče kako bi se smestila što je moguće
udobnije, ali joj je bilo vruće i nemoguće da zaspi na stolici. Sela je na pod,
naslonjena na zid, razmišljajući o Almi, koja je samo tri dana ranije još
bila strastvena žena koja je žurno otišla da se sastane sa svojim
ljubavnikom, a sada leži i umire u samrtničkoj postelji. Probudivši se
nakratko, pre nego što će ponovo utonuti u halucinirajuću obamrlost od
lekova, Alma ju je zamolila da joj nakarminiše usta jer će Išimej doći
po nju. Irinu obuze neopisiva tuga, zapljusnu je talas ljubavi prema
toj fantastičnoj starici, nežnost unuke, ćerke, sestre, prijateljice, dok su joj
se suze slivale niz lice kvaseći joj vrat i bluzu. Želela je da Alma ode što pre
da više ne bi patila i u isto vreme da ne ode nikada, da joj se ispremeštani
organi i polomljene kosti božjom milošću vrate u prvobitno stanje, da se
prene i živne pa da se zajedno vrate u Kuću Lark i nastave život kao i do
sad. Posvetila bi joj više vremena, više bi joj pravila društvo, otkrila bi joj
svoje najdublje strogo čuvane tajne, nabavila bi joj drugu mačku sličnu
Neku i pobrinula bi se da svake nedelje dobija sveže gardenije, ne govoreći
od koga su. Svi kojih više nije bilo odjednom su se u gomili sjatili oko nje
da podele njen bol: njeni baka i deda boje zemlje, Žak Devin i njegov
skarabej od topaza, starci koji su preminuli u Kući Lark tokom tri godine
koliko je tamo radila, Neko sa uvrnutim repom i zadovoljnim predenjem,
čak i njena majka Radmila, kojoj je sve oprostila i već godinama o njoj nije
imala nikakvih vesti. Poželela je da Set bude pored nje u tom trenutku, da
mu predstavi ličnosti iz te družine koje nije upoznao, i da se odmori držeći
ga za ruku. Zadremala je u nostalgiji i tuzi, skupljena u svom ćošku. Nije
čula bolničarku kada je došla u redovnu kontrolu Alminog stanja, da
podesi kapanje i iglu, da joj izmeri temperaturu i pritisak, da joj da
sedative.
U gluvo doba noći, u tajanstvenom času tanušne niti vremena, kada
se granice ovog sveta i sveta duhova često preklapaju, konačno je došao
posetilac kojeg je Alma čekala. Ušao je tiho, u gumenim cipelama, tako
tiho da ga Irina ne bi ni čula da je nije probudio Almin promukli krik kada
je osetila njegovu blizinu. Iši! Stajao je pored kreveta, nagnut nad njom,
ali bi ga Irina, iako ga je videla samo iz profila, prepoznala iz svakog ugla,
u svakom trenutku, jer ga je i ona takođe čekala. Bio je isti onakav kakvog

240
ga je zamišljala dok je proučavala njegovu fotografiju u srebrnom okviru,
srednje visine i snažnih ramena, oštre i sive kose, zelenkaste kože od
svetlosti monitora, plemenitog i ozbiljnog lica. Išimeje! Učinilo joj se da
je Alma otvorila oči ponavljajući njegovo ime, ali nije bila sigurna, i
shvatila je da bi u tom času rastanka trebalo da ih ostavi nasamo. Ustala
je oprezno, da ih ne bi uznemirila, i išunjala se iz sobe, zatvorivši vrata za
sobom. Sačekala je u hodniku, šetajući da bi razmrdala ukočene noge,
popila dve čaše vode iz aparata u blizini lifta, a onda se vratila na svoje
stražarsko mesto ispred Alminih vrata.
U četiri sata ujutru došla je dežurna sestra, krupna crnkinja koja je
mirisala na svež hleb, i zatekla Irinu isprečenu na vratima sobe. „Molim
vas, ostavite ih još malo nasamo“, zamolila ju je devojka i brže-bolje počela
da joj priča o ljubavniku koji je došao da isprati Almu na njeno poslednje
putovanje. Ne smeju da ih prekidaju. „U ovo doba nema posetilaca“,
odgovorila je bolničarka začuđeno i smesta odgurnula Irinu, otvorivši
potom vrata. Išimej već beše otišao, a vazduh u sobi bio je prepun
njegovog odsustva.
Alma je otišla sa njim.

Za Alminu dušu održano je privatno bdenje od nekoliko sati u kući u Si

Klifu, u kojoj je živela skoro celog svog života. Njen jednostavan kovčeg
od borovine bio je smešten u sali za bankete, osvetljen sa osamnaest sveća
u istim menorahs7 od punog srebra koje je porodica koristila na
tradicionalnim slavljima. Iako nisu bili observanti, Belaskovi su se
priklonili pogrebnim obredima u skladu sa instrukcijama rabina. Alma u
nekoliko navrata beše izjavila da bi volela da iz kreveta ode pravo na
groblje, bez ikakvih ceremonijalnih obreda u sinagogi. Dve pobožne žene
iz Hevra Kadiše8 oprale su telo i obukle ga u skromnu posmrtnu odoru od
belog platna bez džepova, koja simbolizuje jednakost u smrti i napuštanje
7
Menora (hebr. svećnjak) – sedmokraki svećnjak koji je bio jedan od glavnih objekata
u šatoru tokom lutanja Jevreja po pustinji i kasnije, u hramu u Jerusalimu. Danas je
menora grb moderne države Izrael, prim. prev.
8
Hevra Kadiša – „Sveto društvo“, organizacija koja se stara o sahranama i grobljima,
sprovodeći tradicionalne običaje, prim. prev.

241
svih materijalnih dobara. Irina, poput nevidljive senke, učestvovala je u
žalosti stojeći iza Seta, koji beše zanemeo od tuge i neverice zbog
iznenadnog odlaska njegove besmrtne bake. Neko iz porodice ostao je uz
nju do trenutka kada je telo trebalo da bude prebačeno na groblje, kako
bi duša imala vremena da se odvoji od tela i oprosti od ovog sveta.
Nije bilo cveća, koje se smatra suvišnim, ali je ona donela jednu gardeniju
na groblje, gde je rabin izmolio kratku molitvu: Dayan
Ha’met, Blagosloven si, pravedni suče. Spustili su kovčeg u raku, odmah
pored groba Natanijela Belaska, a kada je rodbina prišla da pospe
šake zemlje po kovčegu, Irina je pustila da gardenija padne preko
njene prijateljice. Te večeri je započela šiva, sedam dana tugovanja i
ispraćaja. Potpuno neočekivano, Lari i Doris zamoliše Irinu da ostane
sa njima kako bi utešila Seta. Kao i ostali iz porodice, Irina je na
grudi stavila komad pocepane tkanine, simbol ožalošćenosti.
Sedmog dana, nakon što su svakog popodneva dočekivali kolone
posetilaca koji su dolazili da izraze svoje najdublje saučešće, Belaskovi su
se vratili u ritam svakodnevice i svako se okrenuo svom životu. Mesec
dana nakon sahrane, upaliće sveću za Alminu dušu i nakon godinu dana
biće održana jednostavna ceremonija za postavljanje ploče s njenim
imenom na grob. U to vreme većina ljudi koji su je poznavali retko će i
pomisliti na nju; Alma će živeti na njihovim oslikanim tkaninama, u
upornom sećanju njenog unuka Seta i u srcima Irine Basili i Kirsten, koja
nikada neće uspeti da shvati kuda je ona to otišla. Tokom šive, Irina i Set
su s nestrpljenjem iščekivali da se pojavi Išimej Fukuda, ali prošlo je svih
sedam dana, a on se nije pojavio.
Prvo što je Irina uradila nakon te nedelje ritualne žalosti bilo je da ode
u Kuću Lark i pokupi Almine stvari. Beše dobila dozvolu od Hansa Vogta
da odsustvuje s posla nekoliko dana, ali je uskoro trebalo da nastavi da
radi. Apartman je zatekla onakav kakvog ga je Alma ostavila, jer je Lupita
Farijas odlučila da ništa ne čisti dok ga porodica ne napusti. Retki komadi
nameštaja, kupljeni za taj skučen prostor više sa upotrebnom nego sa
estetskom svrhom, završiće u Prodavnici zaboravljenih stvari, osim fotelje
boje kajsije, u kojoj je mačor proveo svoje poslednje dane i koju je Irina
odlučila da pokloni Keti, jer joj se oduvek mnogo dopadala. Ubacila je

242
odeću u kofere, široke pantalone, platnene tunike, dugačke šalove od
alpakine vune, svilene marame, pitajući se ko će sve to naslediti, želeći da
bude visoka i snažna kao Alma da bi mogla da nosi njenu odeću, da bude
kao ona i maže usta crvenim karminom i da stavlja njen muški parfem od
bergamota i narandže. Ostalo je ubacila u kutije, koje će vozač Belaskovih
kasnije pokupiti. Tu su bili i albumi koji su sadržavali ceo Almin život,
dokumenti, neke knjige, turobna slika iz Topaza i još vrlo malo toga.
Shvatila je da je Alma pripremila svoj odlazak s pedantnošću
karakterističnom za nju, oslobodila se svega suvišnog i zadržala samo ono
najneophodnije, uvela red u svoje stvari i u svoja sećanja. Tokom nedelje
šive, Irina je imala vremena da je oplače, ali s ovim zadatkom uklanjanja
njenog prisustva u Kući Lark ponovo se opraštala od nje; osećala se kao
da je ponovo sahranjuje. Uznemirena, sela je usred kutija i kofera i
otvorila torbu koju je Alma nosila sa sobom kad god je bežala, koju je
policija pokupila iz uništenog smartkara, a ona je donela iz bolnice.
Unutra su bile fine bluze, njen losion, njene kreme, dva para gaćica i
Išimejev portret u srebrnom okviru. Staklo je bilo polomljeno. Pažljivo je
uklonila komade stakla i izvukla fotografiju, opraštajući se i od tog
tajanstvenog ljubavnika. A onda joj je jedno pismo palo u krilo, koje je
Alma čuvala iza fotografije.
U tom trenutku neko gurnu odškrinuta vrata i stidljivo pomoli glavu.
Bila je to Kirsten. Irina ustade i žena je zagrli oduševljeno, kao što je uvek
činila pozdravljajući se.
– Gde je Alma? – upita.
– Na nebu – glasio je jedini odgovor kojeg je Irina mogla da se seti.
– Kad se vraća?
– Neće se vratiti, Kirsten.
– Nikad više?
– Nikad.
Senka tuge ili zabrinutosti prelete preko Kirsteninog nevinog lica.
Skide naočare, očisti ih rubom majice, ponovo ih stavi i unese se u lice
Irini da bi je bolje videla.
– Ne lažeš me da se neće vratiti?

243
 – Ne lažem te. Ali ovde imaš mnogo prijatelja, Kirsten, svi te mnogo
volimo.
Žena joj dade znak da sačeka i udalji se hodnikom gegajući se svojim
ravnim tabanima u pravcu kuće magnata čokolade, gde se nalazila klinika
za bol. Vratila se za petnaest minuta noseći ranac na leđima, zadihana od
žurbe, koju njeno preveliko srce nije dobro podnosilo. Zatvorila je vrata
apartmana, stavila rezu, krišom navukla zavese i pokazala Irini da ćuti
stavivši prst na usta. Naposletku joj pruži svoj ranac i stade da čeka s
rukama iza leđa i saučesničkim smeškom, klateći se napred-nazad na
petama. „Za tebe“, reče joj.
Irina otvori ranac, ugleda pakete pričvršćene gumicom i odmah shvati
da su to pisma koja je Alma redovno dobijala i koja su Set i ona toliko
tražili, Išimejeva pisma. Nisu bila zauvek izgubljena u sefu banke, kao što
su strepeli, već su se nalazila na najsigurnijem mestu na svetu, u
Kirsteninom rancu. Irina shvati da je Alma, osetivši da umire, oslobodila
Kirsten odgovornosti da ih čuva, rekavši joj kome da ih preda. Zašto njoj?
Zašto ne njenom sinu ili unuku, nego baš njoj? Protumačila je to kao
Alminu posmrtnu poruku, njen način da joj kaže koliko ju je volela i
koliko joj je verovala. Oseti kako joj se u grudima nešto razbija na
najsitnije komadiće, a njeno zahvalno srce je narastalo, uvećavalo se,
pulsiralo kao prozirna anemona u moru. Pred jednim takvim dokazom
prijateljstva osetila se dragocenom kao u doba najranijeg detinjstva;
čudovišta iz njene prošlosti počeše da se povlače, a zastrašujuća moć
video-snimaka njenog očuha polako se svodila na stvarnu dimenziju:
bolesna zabava za anonimna bića, bez identiteta i duše, slabiće.
– Bože dragi, Kirsten. Zamisli, polovinu svog života provela
sam plašeći se ničega.
– Za tebe – ponovi Kirsten, pokazujući na sadržaj svog ranca, rasut po
podu.

Te večeri, kada se Set vratio u svoj stan, Irina mu se obesila oko vrata i
poljubila ga s nekom novom radošću, koja u tim danima žalosti nije
delovala naročito prikladno.

244
 – Imam jedno iznenađenje za tebe, Sete – saopštila mu je.
– Imam i ja za tebe. Ali prvo ti meni kaži tvoje.
Nestrpljiva, Irina ga odvede do kuhinjskog stola od granita, na kojem
su se nalazili paketi iz ranca.
– To su Almina pisma. Čekala sam te da ih otvorimo.
Paketi su bili obeleženi od prvog do jedanaestog. Svaki je sadržavao
deset koverata, osim prvog s njih šest i nekoliko crteža. Sedoše na sofu i
osmotriše ih onim redom kojim ih vlasnica beše poređala. Bilo je stotinu
četrnaest pisama, od kojih su neka bila kraća, neka duža, neka pretežno
informativna, a sva potpisana jednostavno sa Iši. Ona u prvoj koverti,
pisana olovkom na papiru iz sveske, detinjim slovima, bila su iz Tanforana
i Topaza i do te mere cenzurisana da je bilo teško otkriti značenje. Na
crtežima se već nazirao prefinjen stil jasnih kontura sa slike koja je Almi
uvek pravila društvo u Kući Lark. Bilo je potrebno nekoliko dana da se
iščita sva ta prepiska, ali letimičnim pregledom utvrdiše da ostatak pisama
datira iz raznih perioda počev od godine 1969; pred njima se nalazilo
četrdeset godina neujednačenog dopisivanja, s jednom zajedničkom
tačkom: bile su to poruke ljubavi.
– Pronašla sam i jedno pismo datirano januara 2010. godine
iza Išimejeve fotografije. Ali sva ova pisma su stara i adresirana su na kuću
Belaskovih u Si Klifu. A gde su pisma koja su joj poslednje tri godine
stizala u Kuću Lark?
– Mislim da su to ova, Irina.
– Ne razumem.
– Moja baka je celog života skupljala Išimejeva pisma koja je dobijala
u Si Klifu, jer je tamo oduvek živela. Kasnije, kad je prešla da živi u Kući
Lark, počela je povremeno samoj sebi da šalje pisma, jedno po jedno, u
žutim kovertama koje smo ti i ja videli. Dobijala ih je, čitala i čuvala kao
najveće blago.
– Zašto bi radila nešto tako, Sete? Alma je bila izuzetno svesna
i razumna. Nikad nije pokazivala znake senilnosti.
– To i jeste ono najčudnije, Irina. Radila je to potpuno svesno i sa
krajnje praktičnom namerom, kako bi održavala živom iluziju o najvećoj

245
ljubavi u svom životu. Ta bakica, koja je spolja bila sazdana od
neprobojnog oklopa, u suštini je bila neizlečiv romantik. Takođe sam
siguran i da je jednom nedeljno sebi slala gardenije i da nije bežala da bi
se sastala sa svojim ljubavnikom; odlazila je sama u kolibu u Point Rejesu
da bi oživela susrete iz prošlosti, da bi ih odsanjala, s obzirom na
nemogućnost da ih podeli sa Išimejem.
– Zašto ne bi mogla? Krenula je da se sastane s njim kad se dogodila
nesreća. Išimej je došao u bolnicu da se oprosti od nje, videla sam kad ju
je poljubio, znam da su se voleli, Sete.
– Nisi mogla da ga vidiš, Irina. Začudilo me je da taj čovek nije saznao
da je moja baka umrla, s obzirom na to da se vest pojavila u svim
novinama. Ako ju je toliko voleo kao što smo verovali, neizostavno bi se
pojavio na sahrani ili bi nam izjavio saučešće tokom šive. Odlučio sam da
ga već koliko danas potražim, želeo sam da ga upoznam i razrešim neke
dileme vezane za moju baku. Bilo je lako, samo je trebalo da se pojavim u
rasadniku Fukudovih.
– Još uvek postoji?
– Da. Drži ga Piter Fukuda, jedan od Išimejevih sinova. Kad sam mu
rekao svoje ime, primio me je izuzetno ljubazno, jer je čuo za porodicu
Belasko, i odmah otišao da pozove svoju majku, Delfin. Gospođa je vrlo
ljubazna i lepa, ima jedno od onih azijatskih lica koja kao da nikad ne
stare.
– To je Išimejeva supruga. Alma nam je ispričala da ju je upoznala na
sahrani tvog pradede.
– Ona nije njegova supruga, Irina, već njegova udovica. Išimej
je umro od infarkta pre tri godine.
– To je nemoguće, Sete! – uzviknu ona.
– Umro je otprilike u vreme kad je moja baka prešla da živi u Kući
Lark. Možda su te dve stvari povezane. Mislim da je to pismo iz 2010.
godine, poslednje koje je Alma dobila, bilo Išimejevo oproštajno pismo.
– Ali videla sam Išimeja u bolnici!
– Videla si ono što si želela da vidiš, Irina.

246
 – Ne, Sete. Sigurna sam da je to bio on. Evo šta se dogodilo: s tolikom
ljubavlju prema Išimeju, Alma je uspela da ga dozove sebi.

247
 8. januara 2010.

Kako je raskošan i uzbudljiv svemir, Alma! Kruži li kruži! Jedino što je

nepromenljivo jeste promena. To je tajna koju možemo da spoznamo samo
ako smo spokojni. Ja sada proživljavam jedan vrlo zanimljiv period svog
života. Moj duh sa zadivljenošću posmatra promene na mom telu, ali to
posmatranje ne odvija se s nekog udaljenog mesta, već iznutra. Moj duh i
moje telo sjedinjeni su u tom procesu. Juće si mi rekla da ti nedostaje
mladalačka iluzija o besmrtnosti. Meni ne. Uživam u svojoj stvarnosti
zrelog čoveka, da ne kažem starog. Ako bih imao još tri dana života, šta bih
voleo da uradim? Ništa! Oslobodio bih se svega osim ljubavi.
Mnogo puta smo rekli da je naša sudbina da se volimo, da smo se voleli
u prethodnim životima i da ćemo se sretati u narednim. A možda uopšte i
ne postoje prošlost i budućnost nego se sve događa istovremeno u
beskonačnom prostoru univerzuma. U tom slučaju ćemo neprekidno biti
zajedno, zauvek.
Prelepo je biti živ. Još uvek imamo sedamnaest godina, Alma moja
jedina.

Iši

248
 Isabel Aljende
JAPANSKI LJUBAVNIK

BIBLIOTEKA KULT

Kosmos izdavaštvo
Beograd, Jurija Gagarina 102
e-mail: knjigaplus@novaknjiga.com
tel: +381 11 411 48 56

Izdavačka kuća NOVA KNJIGA

odgorica, Ludviga Kube bb
e-mail: info@novaknjiga.com
www.novaknjiga.com
tel: +382 20 655 388

Za izdavača
Predrag Uljarević

Lektura i korektura
Snježana Avramović

Korice
Irena Milačić

Slog i prelom
Jovan Uljarević

Štampa
Artprint, Novi Sad

Tiraž
1000

2017.

249