Ђорђе Бошковић / Djordje Boskovic

Рума у прошлости
- историјски преглед –

Ruma
- The Historical Overview -

Рума / Ruma, 2018.

 Издавач
Завичајни музеј Рума

За издавача
Бранислава Коњевић

Рецензент
Жарко Димић

Лектор и коректор
Милена Миколаци

Превод
Мирјана Мирић
уз помоћ Удружења странаца Србије

Књигу је у целости финансирао Ротари клуб Рума

 Уместо увода
У складу са општим циљевима и
принципима Ротаријанства (хуманитарна
делатност, афирмација толеранције, мира
и добре воље, постављање високих мора-
лних и професионалних стандарда), Рота-
ри клуб у Руми наставља своју мисију у
локалној средини финансирањем публика-
ције „Рума у прошлости“.
Свесни значаја и потребе неговања
завичаја, као основног миљеа из којег су
потекли, и којим су окружени и одређени,
како чланови клуба, тако и сви грађани,
према којима су усмерене активности Клу-
ба, одлучили смо да помогнемо издавање
поменуте публикације. Како ће се видети
из текста који следи, Румљани су у
прошлости у великој мери следили горена-
ведене принципе, што је, између осталог,
допринело да је Рума била надалеко чуве-
на, а нарочито због својих привредних и
просветно-културних активности. Уверени
смо да ће овај наш подухват, као и они
претходни (учешће у обнови „Кипова“,
обнова „Водице“ у Борковцу) постати део
општих и конзистентних напора поједина-
ца и заједнице да, у складу са својим мо-
гућностима, допринесу чувању и неговању
наше традиције.
У Руми, на Светог Ћирила
и Методија 2011. године
Rotary club Ruma Serbia
председник Петар Димитријевић
Instead of Introduction
In accordance with the general obje-
ctives and principles of Rotary (humanitarian
activities, promotion of tolerance, peace and
goodwill, to set high moral and professional
standards), Rotary Club of Ruma continues
its mission in the local community by finan-
cing the publication „Ruma in the past“.
Aware of the importance of nourishing
our homeland, as the basic milieu from which
we originated, and by which we are surro-
unded and defined as members of the club
and the citizens, in accordance with activities
of the Club we decided to help in publishing
this book. As you will see, Ruma’s citizens
have largely followed these principles in the
past, which, among other things, contributed
that Ruma was widely known, particularly for
its economic, educational and cultural acti-
vities. We are confident that this project, as
well as the previous ones (participation in the
reconstruction of „Kipovi“, restoration of
„Vodice“ in Borkovac) become part of the
general and consistent efforts of individuals
and entire community, in accordance with
their capabilities, to contribute to safegu-
arding and nurturing of our traditions.
In Ruma, on St. Cyril
and Methodius Day, year 2011
Rotary club Ruma Serbia
President Petar Dimitrijević
 Увод у друго издање
У природи све расте, развија се и
еволуира. То исто важи и за човека, било
појединачно или у заједници. Прошло је се-
дам година од првог издања ове књиге чије
је издавање помогао и финансирао Ротари
клуб из Руме, који ове 2018. године слави
јубилеј: десет година од оснивања. И баш
као и све друго у природи и наш клуб је
порастао, сазрео и стекао многа искуства.
Десет година је доста времена за „дружење
и служење“ и енергија коју смо створили
дружећи се била је усмерена на многе акти-
вности које су обележиле претходни пери-
од. Помагали смо многе установе у опреми,
уклањали смо депоније и садили дрвеће,
сарађивали и помагали културни развој и
наравно, мислили и на будућност наше за-
једнице, на оне најмлађе: помагали смо
школама у опреми и у награђивању тален-
товане и надарене деце и организовали
спортске игре и надметања развијајући
тимски дух и љубав према спорту.
И баш као и све друго у природи и
наш град је растао и развијао се. Традиција
се одржава, понуда се шири и због тога и
не чуди што све чешће имамо прилику да
будемо домаћини гостима из читавог света,
поносни на свој град и срећни што имамо
шта да им покажемо и понудимо. А од сада
можемо да им дарујемо и ову књигу. Седам
година је прошло од првог издања и жеља
нам је била да и она еволуира. Проширили
смо је и обогатили садржајем: пре свега
новим текстовима и архивским фотогра-
фијама, а потом и преводом на енглески је-
зик. Ново, двојезичко издање омогућиће да
ова књига лако пређе административне
границе и посети све крајеве наше планете.
Надамо се да ће у томе и успети, јер урађена
је са пуно љубави и искреном жељом да
свету представи један мали кутак ове пла-
нете, једно мало парче природе под називом
Рума. А природа не признаје границе.
У Руми, 2018. година
Ротари клуб Рума, Србија
Председник Маријо Кржић
Introduction to the second edition
In nature, everything is growing, expan-
ding and evolving. The same applies to man,
either individually or in community. It has
been seven years since the first edition of this
book, which was supported and funded by the
Rotary club of Ruma who’s celebrating the
anniversary in 2018 – ten years since fo-
undation. And just like everything else in
nature our club also has grown, matured and
gained many experiences. Ten years is plenty
of time to „socialize and serve” and the energy
we have created has been focused on many of
the activities that have marked the previous
period: we’ve been helping many institutions
with necessary equipment, removing landfills
and planting trees, collaborating and helping
cultural development and of course we didn’t
forgot about the future of our society - the
youngest ones, so we helped schools donating
equipment, rewarding talented children and
organizing sports games and competitions that
way developing team spirit and love for sports.
And just like everything else in nature,
our city has been growing and developing too.
Tradition is being held, the various offers are
expanding and therefore it is not surprising that
we increasingly have the opportunity to be
hosts to guests from all over the world – proud
of our city and happy that we have something
to show and offer them. And from now on we
can give them this book too. Seven years have
passed since the very first edition and our desire
was for it to evolve too. We expanded it and
enriched its content: first of all by new articles
and archival photography, and secondly with a
translation into English language. A new bilin-
gual edition will allow this book to easily cross
the administrative boundaries and visit all the
parts of our planet. And we hope that it will su-
cceed because it was done with a lot of love
and sincere desire to present to the world a
small corner of this planet, a small piece of na-
ture called Ruma. And nature does not recogni-
ze boundaries.
In Ruma, 2018th year
Rotary Club Ruma, Serbia
President Marijo Kržić

Како је то много пута, у разним при-
ликама, речено и написано, Рума је сме-
штена у самом средишту или срцу, Срема.
Са севера је наткриљују благе падине
Фрушке горе, а са југа река Сава. Надмор-
ска висина румског терена износи 111 m.
Шире посматрајући, она се налази тачно на
половини северне земљине полулопте, тј.
на 45-ој паралели. Занимљиво је да само на
тој паралели један килограм тежи тачно
1.000 грама. Недостатак већег воденог тока
успешно су надокнађивала три румска по-
тока (која су нашла место и у грбу града).
Да би се упознала данашња Рума,
неопходно је да се вратимо у далеку про-
шлост, тачније у праисторију. Тада се,
наиме, јављају почеци организованог жи-
вота људских заједница на широј тери-
торији Руме. Гомолава, код села Хртко-
вци, свакако је најзначајнији археолошки
локалитет који потврђује тезу о милени-
јумском континуитету културе и циви-
лизације на овом подручју. Археолошки
налази говоре о постојању људских заје-
дница од каменог доба до средњег века.
Ископавања на Гомолави / Excavations on Gomolava
9
It was said and written many times, on
many occasions, that Ruma is in the centre, or
in the heart of Srem. From the north, it’s
overshadowed by the gentle slopes of Fruska
Gora, and from a south by river Sava. Ruma’s
terrain altitude is 111 m. It is located right in
the northern hemisphere, i.e. the 45th parallel.
The interesting fact is that only in that pa-
rallel one kilogram weighs exactly 1,000
grams. The lack of large watercourses is
successfully compensated by three streams of
Ruma (which are illustrated on the city’s coat
of arms).
In order to understand modern Ruma, it
is necessary to go back to the distant past, in
prehistory. From that period, in fact, be-
ginnings of organized human life in the
territory of Ruma occur. Gomolava, near the
village of Hrtkovci, is certainly the most im-
portant archaeological site that confirms the
millennial continuity of culture and civili-
zation in this area. Archaeological findings
indicate the existence of human communities
from the Stone Age to the Middle Ages.
10
Први познати становници ових кра-
јева били су припадници разних илирских
и келтских народа (Амантини, Бреуци,
Скордисци…). На размеђу две ере, као
весник новог доба, у Срем је по први пут
дошла римска освајачка војска. Током го-
дина, све бројнији војни логори на овом
подручју, полако су се претварали у на-
сеља. Домородачко становништво је по-
степено губило своја етничка обележја и
прихватало римску културу. Срем је по-
стао једна од најважнијих пограничних
римских покрајина, са Сирмијумом као
једном од престоница Римског царства и
завичајем неколико римских царева (Де-
ције Трајан, Максимијан, Аурелијан, Пр-
об…). На територији Руме се тада није
налазило неко веће насеље, али је зато
констатовано више пољопривредних има-
ња, тзв. вила рустика. Међутим, на по-
дручју румске општине постојао је рим-
ски град – Басијана. Осим што је била
значајан занатски центар, Басијана је, у
краћем периоду, уживала статус седишта
епископије. Њени остаци данас леже испод
једне ледине, тик уз село Доњи Петровци.
Сеоба народа у Срем / Migrations in Srem
The first known inhabitants of this area
were members of various Illyrian and Celtic
peoples (Amantini, Breuci...). At the cross-
roads of two historical periods, as a harbinger
of a new era, Roman conquering army came
to Srem for the first time. Over the years, the
growing number of military camps in the
area, slowly turned into the villages. The in-
digenous population was gradually losing its
ethnic characteristics, and accepted Roman
culture. Srem has become one of the most
important borders of the Roman province,
with Sirmium as one of the capitals of the
Roman Empire and homeland of several
Roman emperors (Trajan Decius, Maximi-
lian, Aurelian, Probus...). At that time, on the
territory of Ruma did not exist a larger
settlement, but only few farms, so called.
rustic villas. However, in the larger area of
Ruma, there was a Roman town – Basijana.
In addition to being an important industrial
centre, Basijana has, in a shorter period,
enjoyed the status of diocese seat. Basijana
remains lie under a waste land close to the
village of Donji Petrovci.

У време Сеобе народа (од III века па
надаље) разни германски народи, затим
Хуни, Авари и Словени уништили су, и
препустили забораву, римску културу на
овом тлу. Након тога, наредних векова
Срем је постао поприште вечитог балкан-
ског усуда – ратова, тада између Франака,
Бугара, Византије и Мађара.
***
Као победници у овим сукобима,
Мађари су у XII веку завладали Сремом.
Рума се још увек не појављује у пописима
средњовековних сремских насеља.
Један од најважнијих извора за про-
шлост средњовековног Срема, мађарски
историчар Чанки, наводи да се на простору
данашње Руме налазило утврђење по имену
Арпатар[л]о. Изгледа да је Чанкијев ауто-
ритет био довољан разлог каснијим ауто-
рима да некритички цитирају ову његову
тврдњу. Међутим, могуће је да је Чанки
погрешио. Овом утврђењу су припадала
околна места: Љуково, Герданоц, Петоц,
Мит[в]арц, Марадик и пустара Осијан, а
оно је лоцирано на подручју између Ирига,
Марадика, Љукова и Путинаца. На топо-
графској карти се у том подручју (у јужном
делу крушедолског атара, североисточно од
Добродола) налази топоним Градина. По-
вршински налази средњовековне керамике
на суседној ораници, као и конфигурација
терена, околним прокопом, терасама и сл.,
недвосмислено указују на постојање утвр-
ђења на том месту. У пресеку овог брега се
јасно могу видети остаци порушеног зида,
трагови кућног пода и огњиште, са кера-
миком која датира из XIV и XV века. Тако,
изгледа сасвим логично Арпатар[л]о тра-
жити у том подручју, а не на месту Руме,
где нема скоро никаквих археолошких на-
лаза из тог времена.
Ако би се тако некритички посматра-
ли поједини историјски извори, онда би се
могло рећи да се Рума први пут помиње
још 1292. године. Тада ју је у једном збор-
нику докумената из прошлости Хрватске,
Далмације и Славоније „открио“ хрватски
историчар Иван Кукуљевић Сакцински, у
имену племића Дуруслава од Руме. Наравно
11
At the time of Migrations (III century
onwards) various German nations, then the
Huns, Avars and Slovenes destroyed and left
to oblivion Roman culture in this area. After
that, during the next centuries Srem became
the scene of the eternal Balcan’s destiny –
wars, at that time between the Franks, Bulga-
rians, Byzantines and Hungarians.
***
As the winners in this conflict, the
Hungarians ruled Srem in the twelfth century.
At that time, Ruma still does not appear in
the lists of the medieval villages of Srem.
One of the most important sources for
the history of medieval Srem, Hungarian
historian Canki, said that at the area of today’s
Ruma existed a fort named Arpatar[l]o. It
seems that Canki’s authority was enough for
the later authors to uncritically cite his claims.
However, it is possible that Canki was wrong.
The surrounding villages were a part of this
fort: Ljukovo, Gerdanoc, Petoc, Mit(v)arc,
Maradik and Osijan heath, location between
Irig, Maradik, Ljukovo and Putinci. On a
topographic map of this area (in the southern
part of Krusedol district, northeast of Do-
brodol) toponym Gradina is located. Findings
of medieval pottery in the surface area of the
adjacent fields, as well as the configuration of
the terrain, nearby canal, terraces etc., une-
quivocally indicate the existence of a fortress
in this area. The remains of a destroyed wall
can be clearly seen at the intersection of the
hill, as well as traces of a home fireplace, with
ceramics which originates from the XIV and
XV centuries. Thus, it seems quite logical to
search for the Аrpatar[l]о in this area, but not
in the city of Ruma, where almost none
archaeological findings from that time were
found.
If we observe certain historical sources
quite uncritically, it could be said that Ruma
was first mentioned as early as in year 1292.
That year, what can be seen in a collection of
documents from the Croatian, Dalmatian and
Slavonian past, Croatian historian Ivan Kuku-
ljevic Sakcinski „discovered“ Ruma in the na-
me of nobleman Duruslav of Ruma. Of co-
urse, in this case, it is a city of Rum in Hungary.
12
у том случају се ради о месту Рум у Ма-
ђарској.
***
Рума се први пут помиње 1546. годи-
не у Сремском дефтеру, као село средње
величине у Митровачкој нахији (админи-
стративна јединица у Турској). Према де-
фтеру из 1566/67. године, Рума је имала је
49 кућа, чији су становници били искљу-
чиво Срби. Неки од првих познатих жите-
ља села Руме били су: Радица Вукић,
Вукосав Истепан, Ђурађ Нинчић, Драшко
Вуксан, Вијица Радоба, Вукдираг Тодорић,
Вукић Марић, Ђурађ Љубић, Никола Ра-
досав, Никола Херак, Вук Ђорђевић..., за-
тим, два досељеника и три свештеника
(Никола, Петар и Милета). Ово последње је
свакако доказ да је Рума тада имала цркву.
Дефтер такође доказује да није тачна
често цитирана тврдња немачког аутора
Бишофа, да је Рума настала спајањем села
Јеленци и Борковци. Рума је постојала на-
поредо са околним селима Јеленци, Борко-
вци, Кудош, Вирагош, Крстур, Бронава…
Срем у оквиру Турског царства / Srem within the Ottoman Empire
***
Ruma was first mentioned in 1546 in
Srem defter as mid-sized village in Mitrovica
nahiya (administrative unit of the Ottoman
Empire) According to defter from 1566/67
there were 49 houses n Ruma, whose inha-
bitants were exclusively Serbs. Some of the
earliest well-known inhabitants of the village
Ruma were: Radica Vukic, Vukosav Istepan,
Djuradj Nincic, Drasko Vuksan, Vijica Ra-
doba, Vukdirag Todoric, Vukic Maric, Dju-
radj Ljubic, Nikola Radosav, Nikola Herak,
Vuk Djordjevic..., then two settlers and and
three priests (Nikola, Petar and Mileta). The
latter is certainly the evidence that Ruma had
a church at the time.
Defter also proves that the often-quoted
assertion of German author Bischoff, that Ru-
ma was established from the merger of villages
Jelenci and Borkovac is not correct. Ruma
existed alongside the surrounding villages
Jelenci, Borkovci, Kudos, Viragos, Krstur,
Bronava...

Постоји неколико претпоставки, ма-
ње или више утемељених, када се ради о
пореклу имена Руме. Најчешћа предрасуда
је она која име Рума повезује са наводном
турском речи „блато“. Нити „рума“ на тур-
ском језику значи „блато“, нити је Рума у
прошлости била једино место чије су улице
биле блатњаве.
Следећа претпоставка је заснована на
чињеници да се корен „рум“ често јавља у
арапском језику. Место Румах се помиње у
Старом завету, као и у властитим именима,
од којих је најпознатији арапски песник и
мистик Џелалудин Руми. Турци су овом
речју означавали подручје насељено хри-
шћанским становништвом, попут Источне
Румелије – данас у саставу Бугарске. Ово
име је преузето из назива за становништвo
Византије – Ромеји. Међутим, поставља се
питање зашто би Турци само једном селу у
Срему дали ово име, када су према њихо-
вим дефтерима у скоро свим сремским се-
лима живели православни хришћани.
Могуће је, такође, да је име Рума до-
шло са севера, из Угарске. Мађарски исто-
ричар, Тури Јозеф, у свом делу, цитирајући
турског хроничара, помиње утврђено место
Рум, освојено приликом турског похода на
Беч 1529. године. Међу многобројним ме-
стима пописаним у жупанији Вас 1828.
године, налази се и Рума. У њеном окру-
жењу су била бројна села чија су имена у
основи словенског порекла, попут: Будин-
ци, Бања, Добра, Језеро, Крстур, Долинци,
Марковци, Младетинци, Путанци, Подгор-
је, Жировница…, што упућује на закључак
да је у овој угарској жупанији својевремено
живело многобројно словенско становни-
штво. У време турских освајања Срем су
бранили војници међу којима су били и
Срби. После Мохачке битке 1526. године,
део војске цара Јована Ненада, под вођ-
ством Радослава Челника (у народној
песми војвода „од Сријема Рајко“) населио
се у Срем, где је укључен у турски војни
систем. Шта се потом десило са тим Челни-
ковим Србима нема података. Можда су
они новооснованом месту у Срему дали
име из свог завичаја.
13
The most common prejudices are the
one that name Ruma alleged links with the
Turkish word „mud“. Neither „rum“ in Tur-
kish means „mud“, nor was Ruma the only
city whose streets were muddy in the past.
Next assumption is based on the fact
that the root of „rum“ often appears in the
Arabic language. City named Rumah is
mentioned in the Old Testament, as well as in
people’s names, like the most famous Arab
poet and mystic Jalaluddin Rumi. For Turks,
this word signified an area inhabited by
Christian populations, such as Eastern Ru-
melia – today part of Bulgaria. This name
was taken from the name of the people of
Byzantium – Byzantine Greeks. However, the
question is why would the Turks give this
name to just one village in Srem, when,
according to their Defter Orthodox Christians
lived in almost all the villages of Srem.
It is also possible that the name Ruma
came from the north, from Hungary. Hunga-
rian historian Jozef Turi, citing the Turkish
chronicler in his work, mentions established
town Rum, conquered during the Turkish
invasion of Vienna in 1529. Among the many
sites listed in Vas County in 1828, Ruma was
also mentioned. Ruma was surrounded by
numerous villages whose names were ba-
sically Slavic in origin, such as: Budinci,
Banja, Dobra, Jezero, Krstur, Dolinci, Mar-
kovci, Mladetinci, Putinci, Podgorje, Ziro-
vnica... what suggests that large Slovenian
population once lived in this Hungarian
county. During the Turkish conquest, Srem
was defended by the soldiers among whom
were Serbs as well. After the Battle of Mohac
in 1526, part of Emperor Jovan Nenad’s
Army, led by Radoslav Celnik (in epic Ser-
bian poetry known as Duke „Rajko of Srem“)
settled in Srem, where they were incorporated
in the Turkish military system. There is no
data what happened later to the Celnik’s
Serbs. Maybe they gave the name of their
homeland to the newly established town in
Srem.
14
Четврта претпоставка је да је име Рума
аутохтоног порекла. Другим речима, српско
становништво је, након доласка Турака у
Срем, за своје ново насеље преузело ло-
кални топоним, преостао из прастарих вре-
мена, пре доласка Римљана у ове крајеве.
После 1566/67. године Рума се поми-
ње још неколико пута, увек као село.
Становници села Руме су се бавили
искључиво земљорадњом и сточарством и
били су укључени у турски феудални си-
стем. То значи да је село припадало неком
турском спахији. Мештани су имали разне
обавезе према њему и према турској држа-
ви, које су биле прецизно регулисане. По-
рез се плаћао на пшеницу, јечам и раж,
сточну храну и просо; затим је постојала
такса не сено, повртњак изван окућнице и
огревно дрво, таксе на овце, непродато гро-
жђе, клање свиња, на невесту, бурад и
удовичка такса. Десетина се давала од ко-
шница, лана и конопље, сочива, пасуља и
грашка, купуса, црног лука, воћа… У спа-
хијски приход су улазила и новчана сред-
ства наплаћена од казни (упад стоке у туђ
пашњак, делимично или потпуно занема-
рено земљиште, упад свиња у свето му-
слиманско земљиште).
***
Рума је у својству села дочекала Ве-
лики бечки рат (1683–1699) између Аустри-
је и Турске, током којег је Срем био опу-
стошен, а становништво се разбежало. Рат
је завршен Карловачким миром 1699. годи-
не. Срем je био подељен на аустријски и
турски део, при чему је граница ишла ли-
нијом Сремска Митровица – Сланкамен.
Рума је још неко време остала у турском
делу Срема, а ова граница, позната као Ма-
рсилијева линија, данас представља грани-
цу северног дела румског атара.
Током Великог бечког рата дошло је
до Велике сеобе Срба из јужних крајева
(Косово и Метохија, Црна Гора, Стари
Влах, Херцеговина...), при чему се један
део доселио у Срем. Нема података да ли је
Рума тада добила нове становнике, али се
то са извесном вероватноћом може претпо-
ставити, бар према презименима стано-
вника Руме с почетка XVIII века.
The fourth assumption is that the name
Ruma is of indigenous origin. In other words,
after the arrival of the Turks in Srem, Serbian
population claimed local names kept from an-
cient times, established before the arrival of
the Romans in this region, for their new villages.
After the year 1566/67, Ruma was
mentioned several times, always as a village.
Residents of the village of Ruma were
exclusively engaged in agriculture, as well as
in animal farming, and they were incorporated
in the Turkish feudal system. This means that
the village belonged to a Turkish landowner.
The villagers had various obligations toward
him and toward the Turkish state, which were
precisely regulated by the law. Taxes were
paid for wheat, barley and rye, millet and food
for the animals; then there were hay taxes,
vegetable garden and firewood taxes, taxes for
the sheep, for unsold grapes, slaughtering of
pigs, bride’s taxes, barrel’s taxes and widow’s
taxes. 10% taxes were mandatory for the
hives, flax and hemp, lentils, beans and peas,
cabbage, onions, fruit... Sipahis Income also
included the funds collected from the fines
(animal invasion to someone else’s pasture,
partially or completely neglected land, the
pork invasion to the holy Muslim land).
***
Ruma kept its village status during the
Great Viennese War (1683–1699) between
Austria and Turkey, during which Srem was
devastated, and the population has fled. The
war ended in 1699 by the Treaty of Karlovci.
Srem was divided into Austrian and Turkish
part, whereby the boundary line was Sremska
Mitrovica – Slankamen. Ruma was left in the
Turkish part of Srem for some time, and this
boundary, known as Marsili Line, is the border
of the northern part of the Ruma district today.
During the Great Vienna War there was a
great migration of Serbs from the southern
regions (Kosovo, Montenegro, Old Vlach,
Hercegovina...), whereby a significant number
of them moved to Srem. There is no infor-
mation whether Ruma weather new residents
settled in Ruma at that time, but that can be
assumed with a certain probability, at least
according to the last names of inhabitants of
Ruma at the beginning of the XVIII century.

Срем после Карловачког мира 1699. године / Srem after the 1699 Treaty of Karlovci
У периоду 1716–1718. године трајао
је још један аустро-турски рат, који је
завршен победом Аустрије. Миром у По-
жаревцу 1718, село Рума, а и цео Срем, та-
да су, за наредних 200 година, ушли у
састав Хабзбуршке монархије.
Село Рума је било смештено на
обронцима Борковачке долине. Није било
ушорено, већ са кућама раштрканим на
ширем простору. На видном месту се
уздизала дрвена црква посвећена Светом
Николи. На суседном брежуљку, на месту
данашње цркве Светог Вазнесења, најве-
роватније се налазило гробље. У порти цр-
кве се још налази надгробни споменик из
1680. године блаженопочившег „раба бо-
жјег Јанка“. У непосредној близини села
су се налазили важни стари путеви: Ми-
тровица – Земун и онај према Иригу, до-
лином Борковачког потока, који је тада
био много разуђенији. У јужном делу ата-
ра села Руме су се налазиле пустаре Одо-
ровци и Жировац
15
In the period from 1716. to 1718.
another Austro-Turkish war happened, and
ended with the victory of Austria. By the
Pozarevac Peace Treaty in 1718, the village
of Ruma and entire Srem became a part of the
Habsburg monarchy for the next 200 years.
The village of Ruma was settled on the
slopes of the Borkovac valley. There were no
streets, but the houses were scattered over a
wide area. The most prominent building was
the wooden church dedicated to Saint Ni-
cholas. On the neighbouring hill, at the site of
the present church of the Holy Ascension,
probably was a cemetery. In the churchyard
there is still a gravestone from the late 1680’s
where „Janko Servant of God“ was buried.
Important ancient roads were passing by the
village: Mitrovica – Zemun and one by Irig,
passing through the valley of Borkovac’s
stream, which was much more rugged at that
time. In the southern part of the village of
Ruma there were two heaths, Odorovci and
Zirovac.
16
План села Руме / Village of Ruma Plan
Током XVIII века неке породице су
још увек живеле у земуницама. Поред њих
постојале су и куће саграђене од набоја и
ћерпича, покривене трском, сламом и да-
скама. Кућа се састојала од две-три про-
сторије (кухиња, комора и једна соба), а
обично се нај више боравило у кухињи.
Сиромашнији мештани су становали у ма-
лим и трошним кућама, са откривеним
крововима и рупама уместо прозора. Ује-
сен, после силних киша, када отпадне креч
и леп са зидова, ове куће су изгледале,
„као ред просјака пред црквом“. Дворишта
су била ограђена плотовима од прућа. Во-
да се извлачила из бунара (ђермова) који
су, како пишу савременци, „шкрипали са
свих страна“.
During the XVIII century, some fa-
milies were still living in the underground du-
gouts. Besides them, there were houses built
of mud and adobe, covered with reeds, straw
and planks. The house usually had two-three
rooms (kitchen, chambers and living room),
and usually the kitchen was the social central
point. Poor residents lived in the small and
dilapidated houses, with uncovered roofs and
uncovered holes instead of windows. Late in
the fall, after the rain season when waste lime
would fall off the walls, this house looked
„like a row of beggars in front of the church“.
Yard fences were made of wicker. Water was
pulled out of the wells (the dermis) who, as it
was noted in old manuscripts, were „crea-
king on all sides“.

Према пописима спочетка XVIII века
старешине породица у Руми су били: Тодор
Новаковић, кнез, Недељко Јакобић – биров,
Тривун Милићев(ић) – ешкут, Вук Радул,
Младин Степановић, Стеван Вучковић, Су-
бота Јузбашић, Срђан Нешковић… Међу
њима су били и неки од предака данашњих
румских породица: Цвеја Орловић, Лазо
Дедић, Недељко Јоцковић, Живко Столић,
Сердан Дачић и Симон Буновић. Поједина
презимена указују на порекло становника,
попут Прекосавац или Мачванин, док су
неки становници поменути само по имени-
ма (Пеица, Илија Јосим, Раниша…). На
челу једног броја породица биле су удо-
вице (Марица, Сибинка и Неда). Године
1720. у Руми је живело 38, а 1722. чак 53
породице, што говори о убрзаном насеља-
вању ових крајева. Огромна већина ста-
новништва се бавила земљорадњом и сто-
чарством. Тек 1743. године у Руми је забе-
лежена професија трговца (трговац Риста).
Живело се у већим заједницама, „за-
другама“, на чијем је челу био старешина –
кућедомаћин. У посед су улазили коњи,
волови, краве и телад, овце и козе, свиње,
кошнице, узорана земља, ливаде и вино-
гради. Покретну и непокретну имовину
румских домаћинстава су чинили: један до
два коња, један до четири комада „рогате
марве“, до десет свиња, од неколико до 30
кошница, између два и десет јутара обра-
диве земље, неколико коса ливаде и једне
до пет мотика винограда. Оваца и коза у
Руми тада није било.
Исхрана се састојала од малог броја
намирница: кукурузни или ражени хлеб за-
мешен на врелој води и печен на жеравици,
лук и ракија. Уопште, пило се много и сви
су пили, а прилика за то је било на претек –
славе, свадбе, даће, рођење, мобе, празни-
ци… У време гладних година исхрана је
бивала још гора. Забележено је да се у вре-
ме мировања, зими, јело и пило далеко ви-
ше него у пролеће и лето, када се радило у
пољу. Хигијена је била на ниском нивоу.
Често се боравило у истој просторији у ко-
јој је била и стока. Мушкарци и по више
недеља нису пресвлачили своја одела у
којима су и спавали. Владале су заразне бо-
17
According to the records from the early
XVIII century family elders in Rumi were:
Todor Novakovic – the Duke, Nedeljko Jako-
bic – the Bureau holder, Trivun Milicev(ic) –
eskut, Vuk Radul, Mladin Stepanovic, Stevan
Vuckovic, Subota Juzbasic, Srdjan Neskovic...
Among them were some of the ancestors of
today’s Ruma families: Cveja Orlovic, Lazo
Dedic, Nedeljko Jockovic, Zivko Stolic, Ser-
dan Dacic and Simon Bunovic. Certain sur-
names indicate the origin of the population,
such as Prekosavac (from across the Sava
river) or Macvanin, while some residents were
mentioned by name only (Peica, Ilija Josim,
Ranisa...). Heads of some families were wi-
dows (Marica, Sibinka and Neda). In year
1720 in Ruma lived in 38, and in 1722 as
many as 53 families, which indicates a rapid
settlement in this area. Most of the population
was engaged in agriculture and animal hus-
bandry. Until year 1743 in Ruma was not
recorded professional vendor (the first vendor
– trader Risto).
People lived in larger communities, „co-
operatives“, headed by an officer – the Ho-
usekeeper. The most common possession were
horses, oxen, cows and calves, sheep and go-
ats, pigs, beehives, ploughed land, meadows
and vineyards. Movable and immovable pro-
perty of Ruma’s households consisted of: one
or two horses, one to four „bovine animals“,
up to ten pigs, from a few to 30 beehives, from
two to ten acres of cultivated land, several
„mows“ of meadow, and one to five „ma-
ttocks“ of vineyards. There were no sheep and
goats in Ruma at that time.
Meals were prepared of a small number
of foods: corn or rye bread knead with the hot
water and baked on a hot coal, onion and bran-
dy (rakija). Generally, everyone was drinking,
and they were drinking a lot, taking advan-
tages of many suitable occasions – religious
holidays (Slave), weddings, funeral wakes, bi-
rth celebrations, community help (Moba), ho-
lidays... During the „hungry years“ feeding ha-
bits were even worse. It is noted that people
used to eat and drink much more during the
winter then in summer when they were pre-
occupied with cultivating the fields. Hygiene
was at a low level. People usually lived in the
18
лести, а здрави се нису одвајали од боле-
сних, те се зараза лако ширила. Било је
много „краставих и шугавих“. Здравствена
служба није постојала, већ је брига о боле-
снима поверавана старијим женским осо-
бама, које су лечиле бајањем и средствима
традиционалне медицине. Повећаној смр-
тности су доприносили нездрава исхрана и
напоран рад. Нарочито је била велика смр-
тност мале деце, од 37–40%. Између оста-
лог, разлог за то је био и недостатак одго-
варајуће неге. Обичај је био да мати прво у
својим устима сажваће храну, те је затим
да детету.
Сремско село у Турској / A village in Srem in Turkey
Одласком Турака обавезе становни-
штва према новим господарима се нису
много промениле. Турске спахије и турску
државу заменили су страна властела и ау-
стријска држава. До 1728. године Рума, и
скоро цео Срем, били су државно добро, а
од тада, држава је ове поседе делила и
продавала појединим властелинским по-
родицама. Село Рума је тако ушло у састав
Митровачког властелинства породице Ко-
лоредо, а затим барона Марка Пејачевића.
Становништво је оптерећено новим
порезима: подвоз за државне и властелин-
ске чиновнике (вожња сопственим колима
и коњима и по више дана), вишедневна ра-
бота на разним пословима, чак и ван Руме
(на изградњи Петроварадинске тврђаве),
квартир (коначиште) за војску... За сво то
време становништво није могло да обрађу-
је своју земљу и да се брине о издржавању
сопствених породица. Нарочито су била
тешка времена двовлашћа у Срему (ау-
стријског и турског), после Карловачког ми-
ра 1699. године. Тада је становништво плаћа-
same room with their cattle. Man slept in their
clothes, and did not change for several weeks.
There were many infectious diseases, healthy
were not separated from the sick and the
infection were spreading easily. There were
many „scabby and mangy“ people. There was
no organized healthcare, and the sick were taken
care by elderly woman who treated them by
chanting and traditional medicines. Unhealthy
diet and hard work contributed to high mortality
rate. Mortality rate was especially high in young
children, 37–40%. Among other things, the
reason for this was the lack of proper care. The
usual practice was that the mother chews the
food in her mouth and gives it to the child.
When the Turks left, obligations of the
population towards the new masters have not
changed much. Turkey and the Turkish state
landowners were replaced with the foreign no-
bility and the Austrian government. Until
1728. Ruma, and almost entire Srem, were the
state property, and after that the state started to
give away and sell parts of the state’s share
holdings to patrician families. The village of
Ruma became part of Mitrovica’s Koloredo
family manor, and after that property of baron
Marko Pejacevic.
The population was burdened with new
taxes: underpass for state and feudal officials
(driving their own car and horses for several
days), several days working at various jobs,
even outside of Ruma (at construction of the
fortress), flats (lodging) for the army... During
that time, people were not able to farm their
own land and take care of their own families.
Extremely difficult times occurred during du-
al rule in Srem (Austrian and Turkish), after
the Karlovac Peace Treaty from 1699. During
that time, people were paying double taxes. In

ло двоструке обавезе. Уз то су га погађале
пљачке војски обеју страна. Зато је била
изражена појава преласка целих породица
преко Саве, у Турску, где су обавезе биле
знатно мање. Појавио се и пустахилук,
односно разбојништво. Ова појава је на-
рочито била изражена после 1736–37.
године, када се у околину Руме (Никинце,
Хртковце и Платичево) насељавају Кли-
менте – арбанашко католичко становни-
штво. Тако је једна разбојничка дружина,
августа 1726. године, по једном Румља-
нину, који је држао пчеле на оближњем
салашу на пустари Одоровци, послала за-
хтев селу Руми да им пошаље вина. Румски
кнез је одмах о томе обавестио кнезове
суседних села. Организована је потера за
разбојницима, којој су се придружили и
граничарски хусари (коњаници). У борби
која је уследила, један разбојник је убијен,
док су остали су успели да побегну.
***
Половином XVIII века десиле су се
значајне промене у овом делу тадашње
Аустријске царевине, које су битно утицале
на становништво Срема. Тих година је у
Срему установљена војна граница, као део
свеобухватног одбрамбеног система про-
тив, још увек присутне, турске опасности.
Други део Срема, у који је спадало и по-
дручје села Руме, припао је новоформи-
раној Сремској жупанији, са седиштем у
Вуковару. Тиме је Срем био подељен на
Границу (део уз Саву и Дунав) и тзв. Про-
винцијал, са битним разликама у положају
становништва. Пошто је Митровица при-
пала Граници, и као таква нашла се под
директном влашћу Бечког двора, тадашњи
власник Митровачког властелинства, Мар-
ко Александар барон Пејачевић, морао је
да успостави нови центар свог властелин-
ства. Он се определио да изгради једно са-
свим ново насеље и у њему постави седи-
ште властелинства. Оваквој његовој одлуци
погодовала је актуелна политика Бечког
двора и царице Марије Терезије, усмерена
на колонизацију и привредно оживљавање
овог подручја, уназађеног и опустелог у
претходним аустро-турским ратовима. Та-
ко би, поред добрих војника у Граници, вла-
19
addition, the population was endangered by
looting armies of both parties. Therefore, en-
tire families were moving across the river
Sava, in Turkey, where the duties were much
lower. Banditry („pustahluk“) became a co-
mmon thing. This phenomenon was especially
significant after 1736–37. when the province
of Ruma (Nikinci, Hrtkovci and Platicevo)
became inhabited by Kliments – Catholic
Albanians. Thus, a gang of robbers in August
1726 sent a request to the village of Ruma by
one farmer from Ruma who kept his bees in
the outbark Odrovci, to send them wine. The
Duke of Ruma immediately informed the
dukes of the neighbouring villages of that
matter. They organized a posse, along with the
Border Hussars (horsemen). In the fight that
ensued, one robber was killed while the others
managed to escape.
***
In the middle of the XVIII century, there
have been significant changes in this part of
the former Austrian Empire, which had a
significant impact on the population of Srem.
In those years, Srem military border was fo-
unded, as part of a comprehensive defence
system against, the still present, the Turkish
threat. The other part of Srem, that belonged to
the area of the village Ruma, became a part of
the newly formed Srem county, with head-
quarters in Vukovar. That way Srem was di-
vided to Border (part by the rivers Sava and
Danube) and so called Provincial, with signi-
ficant differences in population rights. Since
Mitrovica now belonged to the Border, and as
such was under the direct authority of the
court in Vienna, the owner of the manor Mi-
trovica, Baron Marko Aleksandar Pejacevic
had to establish a new centre of his estate. He
decided to build an entirely new settlement as
the headquarters of the manor. The current
policy of the Vienna court and the Empress
Maria Theresa, focused on the colonization
and economic revival of the area devastated in
previous Austro-Turkish wars, worked in
favour of his decision. That way, besides with
the good soldier at the border, authorities had
gained some solid revenues from Provincial,
since the Srem was famous for its natural
wealth.
 21
сти имале и солидне приходе од дажбина у So, in 1745, Baron Pejacevic decided
Провинцијалу, тим пре јер је Срем и тада to near the village of Ruma, southwest of the
био познат по свом природном богатству. village itself, and along the road Mitrovica –
Дакле, 1745. године барон Пејачевић Zemun, build his new settlement. Why here?
Perhaps because of the traffic road, perhaps
је одлучио да баш у атару села Руме, југо-
because of the fertile land, due to the rela-
западно од самог села, и дуж пута Митро-
tively flat and long plateau (from Breg to Ti-
вица – Земун изгради ново насеље. Зашто
vol), perhaps because he knew that there was
баш ту? Можда због самог прометног пута,
good drinking water just 10–12 m deep in
можда због плодне земље, због релативно
the land. However, there were opposite opi-
равног и дугачког платоа (од Брега до Ти-
nions, probably the most important one was
вола), можда јер се ту на 10–12 м налазила
that terrain was very swampy, especially in
питка вода. Међутим, било је и контра-
rainy years and during the flooding of the
аргумената, од којих је вероватно најва-
Danube and Sava. In the spring of 1746,
жнији био веома подводан терен, нарочито
according to an historian from Ruma Ger-
у кишним годинама и приликом изливања
man Carl Bischof, Surveyor Slanina (Ba-
Дунава и Саве. Углавном, у пролеће 1746,
con) and Frank the supervisor of the manor
године, како тврди румски историчар, Не-
went to assess the terrain. They started sur-
мац Карл Бишоф, на терен су изашли гео-
veying the ground for future streets and
метар Сланина и провизор властелинства
house lots. The plan for the future settlement
Франк. Они су започели са премеравањем
with straight streets running east–west and
терена за будуће улице и кућне плацеве.
north–south, crossed at right angles, truss-
План будућег насеља, са равним улицама у
type, was made by Baron Marko Pejacevic
правцу исток–запад и север–југ, које су се
personally.
секле под правим углом, решеткастог типа,
сачинио је сам барон Марко Пејачевић. In accordance with the plan, and after
surveying the terrain, plan of streets and lots
Према том плану, и након премера-
for houses was established. There were wide
вања терена, утврђен је план улица и пла-
main streets: The Grand Alley – Main Street,
цева за куће. Постојале су широке главне
St. Ivan’s Street (JNA), St. Lovra’s (Stanka
улице: Велики сокак – Главна, Светог Ива-
на (ЈНА), Светог Ловре (Станка Пауновић Paunovic Veljka), St. Stephen’s Street (V.
Dugosevica), St. Michael’s Street (15. May),
Вељка), Светог Стевана (В. Дугошевића),
Orlovic’s Street, Acorn Street (Zeleznicka)
Светог Михајла (15. мај), Орловићева, Жи-
and Begovinac’s Street (Badnjacka, then V.
ровачка (Железничка) и Беговиначка (Ба-
Nazora). Other streets were narrow and wide
дњачка, па В. Назора). Остале улице су би-
enough just for the two cars with crops to
ле уже и служиле су само као пролази, тако
pass by. There were no houses in those stre-
да се могу мимоићи двоје кола са летином.
ets, just wooden yard fences at the corners of
У њима и није било кућа, већ само тарабе
the streets. At major intersections wooden
кућа на угловима правих улица. На гла-
statues of saints after whom the street was
вним раскрсницама су се налазили дрвени
named were placed. Over time, in various
кипови светаца по којима су улице добиле
places in the city, as well as its access roads,
име. Током времена, на разним местима у
the crosses were set up by the Catholic and
граду, као и на његовим прилазима, ницали
Orthodox believers.
су крстови подигнути од стране католичких
и православних верника.
22
План Руме из 80-их година XVIII века / The plan of Ruma from the XVIII century 80’s
Изградњи Нове Руме претходио је
велики посао на припреми терена за на-
станак урбаног насеља. Морали су да буду
искрчени хектари шикаре, исушене баре,
насута улегнућа и поравнат терен. Такође,
претпоставка је да су у то време ископани
и озидани и мистериозни румски лагуми,
као начин да се до оближњих потока
спроведе вишак подземних и атмосфер-
ских вода. Можда је додатни подстрек за
то био масован помор досељених Немаца
1748. године, због климе којој нису били
прилагођени.
Први објекат у новом насељу је била
провизорова кућа, направљена од чврстог
материјала. Налазила се на западном о-
бронку Борковачког потока (данашњи Зе-
малко). Затим се приступило градњи вла-
Ruma’s new construction was preceded
by a great deal of the ground preparation for
the development of urban settlements. He-
ctares of scrub had to be reclaimed, ponds had
to be dried, depressions heaped, and ground
levelled. Also, it is assumed that mysterious
underground passages of Ruma were excava-
ted and walled at that time, as a way to drain
off excess groundwater and storm water to the
nearby streams. Perhaps, the extra impetus for
this was the large number of deaths of Ger-
mans, immigrated in 1748, due to unfavo-
urable climate to which they were not able to
adjust to.
The first house in the settlement was the
supervisor’s house made of solid materials. It
was build on the west shore of the Borkovac
Stream (area now known as Zemalko). Then bu-

стелинске куће, такође од чврстог матери-
јала, у самом центру насеља. Овај објекат
је касније био познат под именом „вла-
стелински двор“. Ту је и зграда општине –
каснији Магистрат, у Железничкој улици.
На уласку у насеље, са запада (Тивол), по-
чела је изградња властелинског имања –
Мајерхофа. Прве стамбене куће су напра-
вљене са обе стране данашње Главне ули-
це. Такође, у исто време прављене су куће
у Ивановој (ЈНА) и Стевановој (В. Дуго-
шевић) улици. Насеље се простирало од
данашње Гробљанске и Змај Јовине улице
до Железничке и Орловићеве улице. Угла-
вном, у јесен 1746. године за насељавање
је било скоро спремно првих 40-так кућа.
Биле су то типичне колонистичке куће са
четири просторије, два прозора до улице и
пола метра удаљене од ивице улице. Пру-
жале су се у дубину дворишта, а у наста-
вку се налазило економско двориште и
окућница. Ограда је била од коља и испре-
плетаног прућа. Куће су биле од набоја, а
дрва за грађу су набављана из доњосрем-
ских шума.
Становници Нове Руме су били Срби
из Јарка и Митровице, који нису пристали
да живе под војном управом, као и Немци
из крајева Немачке опустелих током ра-
нијих ратова. У каснијем периоду насе-
љавање Нове Руме је настављено, иако уз
повремене тешкоће. Било је случајева да
су се досељеници убрзо исељавали из
Руме, не наишавши на обећане и оче-
киване погодности. Једна од највећих ко-
лонизација догодила се 1786. године. Пе-
јачевић је априла те године у Руму довео
559 немачких породица (2.439 лица), иако
ништа није било припремљено за прихват
овако великог броја људи. Румљани су
пред њима затварали своје куће, оста-
вљајући их на улици. Многи су били при-
нуђени да просе да би преживели. Зиму су
провели у земуницама на Баруновцу. За-
хватила их је и епидемија маларије и ди-
фтерије. Умрло их је 338, а многи су
трајно обогаљени. Након свега, неки коло-
нисти су се вратили у Немачку, а већина
отишла у Бачку. У Руми је остало 60-ак
породица.
23
ilding of the manor house began, also made
of solid materials in the centre of the village.
This building was later known as the „No-
bleman’s Court“. There is also a municipal
building – later called the Hall in Zeleznicka
(Railway Street). At the west entrance to the
village (Tivol), construction of the Maherhof
manor started. The first residential houses
were built on both sides of today’s Main
street. At the same time, houses were built in
Ivan’s (JNA) and Stephen’s (V. Dugosevic)
Streets. The settlement stretched from the
now-known Grobljanska (Graveyard Street)
and Zmaj Jova Street to Zeleznicka (Railway
Street) and Orlovic’s Street. Basically, in the
autumn of 1746 the first 40 or so houses were
almost ready for the settlement. These were
the typical settler’s houses with four rooms,
two windows that looked to the street and
built half a meter away from the edge of the
street. They were stretched deep in the yard,
and behind them economic yard and garden
were built. The fences were made of poles
and interlaced twigs. The houses were made
of mud and wood procured from the south-
Srem forests.
Residents of Nova Ruma were Serbs
from Mitrovica and Jarak, who did not agree
to live under military rule, as well as Ger-
mans from the areas of Germany that became
deserted during earlier wars. In the later
period, colonization of New Ruma has
continued, although with occasional difficu-
lties. There have been cases that the settlers
soon emigrated from Ruma, without enco-
untering the promised and expected benefits.
One of the biggest colonization occurred in
1786. In April that year, Pejacevic brought to
Ruma 559 German families (2,439 persons),
although nothing was prepared to accept such
a large number of people. People from Ruma
closed their houses for them, leaving them in
the street. Many were forced to beg in order
to survive. They spent the winter in dugouts
on Barunovac. They suffered from epidemics
of malaria and diphtheria. 338 have died, and
many were permanently crippled. After all,
some settlers have returned to Germany, but
most went to Backa. About 60 families stayed
in Ruma.
Грађанско писмо Лазара Пуришића из Руме / Lazar Purisic's of Ruma Civil Letter

Превод Грађанског писма са слике
МИ СУДИЈА (ГРАДОНАЧЕЛНИК) И
ВЕЋНИК ТРГОВИШТА РУМА
Овиме дајемо на знање свима и сва-
коме који то треба да знају, да је добро-
намерни и опрезни Лаза Пуришић, након
личног представљања и учтивог захтева,
доле наведеног дана и године, примљен у
ред и скупштину грађана привилегованог
трговишта Рума, те да једнако осталим
суграђанима дели сва грађанска права, сло-
боде и користи, како су дате. Како нам је
његово поштено (часно) порекло и понаша-
ње у животу, у складу са добрим обичаји-
ма, опште познато, тако је његовој молби
удовољено, те је (након уплаћене таксе и
положене заклетве верности њеном Ц. и
К. величанству, најсветлијега дома Ау-
стрије, нашој најмилостивијој Монархињи,
хваљеном властелинству и суграђанима, у
присуству властелинског чиновника и Већа
у пуном саставу) примљен у ред свих оста-
лих суграђана, те тако постао корисник
свих грађанских права, слобода и користи.
За потврду тога, и трајно уживање гра-
ђанског права је ово грађанско писмо у при-
суству властелинског чиновника нашим ве-
ћим печатом потврђено и издато.
Рума, дана 25. јуна, године 1801.
Андрија Киш с. р. инспектор
Судија и већник привилегованог
трговишта Рума
У каснијем периоду се више насеља-
вају Срби и Хрвати. Од ових последњих се
у Руми формира тзв. Хрватски брег. Већи
број Срба се доселио крајем 80-их и по-
четком 90-их година XVIII века, и то из
Србије (у време Кочине крајине), околних
села, али и из Босне и других крајева. Та-
кође, досељавају се и Мађари, који доби-
јају своју улицу (данас Августа Цесарца).
25
Translation of the Civil letter from the picture
WE THE JUDGE (MAJOR) AND
THE COUNCELER OF TRADE
DISTRICT OF RUMA
Hereby give notice to everyone and
anyone who needs to know that the well-
intentioned and careful Laza Purisic after
personal presentation and polite request, be-
low the said day and year, was accepted into
order of assembly of the privileged market of
Ruma citizens, and that will have civil rights,
freedoms and benefits as all other citizens. As
his honest origin and behavior is well known,
in accordance with fair practice, he was
granted (after paying taxes and swore alle-
giance to her majesty C and K of the
brightest home of Austria, acclaimed ari-
stocrats and citizens, with nobleman’s officer
and entire Council present) a place among
other citizens, and become a beneficiary of
all citizen’s rights, freedoms and benefits. To
confirm this, and the permanent enjoyment of
civil rights, this civil letter was issued and
stamped in the presence of our major feudal
officials..
Ruma, 25th June 1801
Andria Kis, Inspector (signed by hand)
Judge and Councilor of the privileged
market of Ruma
In the later period was more populated
by Serbs and Croats. So-called Croatian bank
was formed by the latter. Many Serbs moved
in the late 80’s and early 90’s of the XVIII
century, from Serbia (in time of Koca’s Kra-
ina), surrounding villages, but also from Bo-
snia and other places. Also, Hungarians who
settled here got their street (today August Ce-
sarca Street).
26
Они коју су хтели да се настане у Ру-
ми морали су да добију тзв. грађанско пи-
смо, којим су званично примани у ред рум-
ских грађана. Ово писмо се у кући чувало
као породична реликвија. Оно је штампано
за ту намену, а потписивао га је сам гра-
доначелник. Претходно се проверавало по-
штено порекло кандидата, његово морално
владање, занимање и сл., те пошто би пла-
тио прописану таксу и положио заклетву
цару, властелину и општини, дотични је
био приман у ред Румљана. Овај обичај је
задржан и у каснијем периоду, иако прили-
чно формализовано.
И сама Нова Рума је убрзо добила
своју прву привилегију. Била је то она
којом је царица Марија Терезија, 20. јула
1747. године, Новој Руми дала статус трго-
вишта. Привилегија се састојала у томе да
се четири годишња вашара и „са њима при-
падајућим сточним пијацама“ са Митрови-
це и Јарка, који су остали у новоформи-
раној Војној граници, преносе на Руму. Ва-
шари су се одржавали на Цвети, Спасов-
дан, Михољдан и на Светог Петра и Павла.
Поред годишњих вашара, сваке суботе су
одржаване пијаце.
Наведене привилегије су поновљене у
тзв. Слободници (Freibrief), коју је власте-
лин Марко Пејачевић издао становницима
Руме 1. јануара 1749. године. О томе гово-
ри осма тачка Слободнице наводећи да ва-
рошани уживају приходе од два вашара,
док приходи од друга два иду у корист
властелина. Десета тачка, међутим, каже да
када варош нарасте до 1.000 кућа следују
јој приходи и од преостала два вашара. Пре
него што је Рума испунила овај услов, из
Беча је, 17. јула 1758. године, стигло оба-
вештење о додељивању још два вашара и
то на Светог Трифуна и Аранђеловдан.
Тако је Рума имала укупно шест вашара, од
којих је један био дводневни, а пет тро-
дневних.
Према Слободници, права и обавезе
становника Нове Руме регулисани су у 16
тачака. Неке од њих су:
Those who wanted to settle in Rumi had
to get an invitation, so-called Civil letter, by
which they have been officially accepted as
citizens. This letter was kept in the house as a
family relic. It was printed for this purpose,
and signed by the mayor. First, the origin of
the candidate, his moral behaviour, interest,
etc. was verified, and after he paid the pre-
scribed fee and sworn to the emperor, the
landowner and the municipality, he would be
admitted to the order from Ruma. This custom
has been retained at a later period, although
quite formalized.
New Ruma got her first privilege soon.
The Empress Maria Theresa gave New Ruma
status of a marketplace on July 20th, 1747. Fo-
ur annual fairs and „their associated livestock
markets“ from Mitrovica and Jarak, who
stayed in the newly formed military border,
were transferred to Ruma. Fairs were held on
Palm Sunday, Ascension Day, Michaelmas
and St. Peter and Paul’s Day. In addition to
the annual fairs, the market was held every
Saturday.
These privileges are repeated in the so-
called Slobodnica (Freibrief), which was re-
leased by the landowner Marko Pejacevic to
residents of Ruma on January 1st, 1749. This
is confirmed by the article eighth of Slo-
bodnica, stating that townsfolk enjoyed reve-
nues of the two fairs, while revenues from the
other two were in favour of the landowner.
The tenth article, however, said that when a
town grows to 1,000 households it will get
the income from the other two fairs as well.
Before Ruma fulfilled this requirement, a no-
te on the allocation of two more fairs on
Archangel Michael’s Day and St. Tryphon’s
Day was sent from Vienna on July 17th, 1758.
Thus, Ruma had a total of six fairs, of which
one was a two-day long, and five lasted for
three days each.
According Slobodnica, rights and obli-
gations of the population of New Ruma were
regulated by 16 articles. Some of them were:
 27

Прва и последња страна Слободнице / The first and last page of Slobodnica
28
Сви поданици, као и они у будуће
насељени, без обзира на националност,
сматрају се „правим варошанима“, а не
подложницима (кметовима).
За судију (кнеза или градоначелника)
кандидују се четири вредна човека од ко-
јих се већином гласова осталих варошана
бира један, на једну годину. Њега потвр-
ђује властелин и њему изабрани судија
полаже заклетву. При избору судије, прве
године требао би да то буде Немац, друге
Мађар или Словак (Хрват), а треће Илир
(Србин). При избору сенатора треба из
сваке нације изабрати по четири добра и
разумна човека. Први румски судија је био
Немац, пивар Улрих Руп, а 1750. године
Србин – Пантелија Орловић.
Сенат (општинска скупштина) је и-
мао право да суди, осим у случајевима ко-
ји захтевају изрицање смртне казне. Оп-
штински органи власти су смештени у оп-
штинску (градску) кућу, у оквиру које се
налазила и варошка тамница.
Као и друга слободна трговишта или
градови, Рума добија свој грб и печат.
Елементи грба су били: три потока (Рум-
ски, Јеленачки и Кудошки), усправни мер-
мерни суб, постављен у средишту грба, на
коме је патријаршијски крст; са обе стране
ступа и крста су поређана слова I. H. S. E.
O. R., то јест, „in hoc Signo evadet oppidum
Rumma“ (у српској верзији „у овом знаку
ослободиће [развијаће] се варош Рума“);
лево и десно од крста су две звезде, које га
обасјавају; крст наткриљује круна, коју др-
же две раширене руке. Печат је садржавао
исту симболику, с тим да су на њему још
биле урезане речи „Sigilum exempti oppidi
Rumma 1749“ (у српској верзији даље:
„Печат слободне вароши Руме 1749“).
У циљу увећања трговишта до броја
од 1.500 кућа, оно је снабдевено са дово-
љно земље. Зато је Нова Рума добила још
и јеленачку земљу, са пустарама Беговина
и Жировац, у опсегу од 10 сати хода.
Румски грађани су били ослобођени
сваке работе, осим оне која се тиче попра-
вки цркве и обнове царских путева и мо-
стова. Такође, обавезни су на давање стра-
All subjects, as well as those inhabited
in the future, regardless of nationality, were
considered to be „real townspeople“, rather
than subordinates (under Serfs rule).
Four valuable man, of which a majority
vote of other townsmen will select one, can
run for the Judge (Serf or Major). Elected
Judge shall take an oath before the squire
who will confirm his position. In the selection
of judges, for the first year it should it be
German, for the second year Hungarian or
Slovak (Croat), and for the third year Ilir
(Serb). In the selection of Senators from each
nation, four good and reasonable man should
be chosen. The first Judge of Ruma was Ger-
man, brewer Ulrich Rupp, and in 1759. Serb
– Pantelija Orlovic.
Senate (municipal assembly) had the
right to judge, except in cases requiring the
death penalty. Municipal authorities were lo-
cated in the municipal (city) house, in which
there was a city dungeon.
Like other free or market-towns, Ruma
received its coat of arms and a seal. The ele-
ments of the coat of arms were: three streams
(Rumski, Jelenacki and Kudoski), a marble
pillar erected in the centre of the coat of arms
decorated with the Patriarch’s cross; both
sides of the column and the cross are lined
letters I. H. S. E. O. R, which means „in hoc
Signo evadet oppidum Rumma“ (Serbian –
„in this sign the town of Ruma will raise“);
on the left and right sides of the cross were
two stars who shine on it; above the cross
was the crown, held by two open arms. The
seal contained the same symbolism, but that it
also had carved the words „Exempt Sigilum
oppidi Rumma 1749“ (the Serbian version:
„The seal of the free town of Ruma, 1749“).
The goal was to increase the number of
marketplace to 1,500 houses, supplied with
sufficient land. Therefore, New Ruma got
Jelenacka country as well, with wastelands
Begovina and Zirovac, within 10 hours of
walking.
Citizens of Ruma were exempt from
any public work, except those concerning the
repairs of the church and the restoration of
imperial roads and bridges. Also, they were

Оригинални грб и печат Магистрата у Руми / The original coat of arms and seal of the
Magistrate in Ruma
же, преношења писама и обезбеђивање пре-
воза за властелинске чиновнике до првог
села.
Општини се дозвољава да у периоду
од 1. октобра до 1. априла држи своју кр-
чму и точи пиће, при чему је властелин за-
држао право да има своју крчму у истом
периоду. Ракију и пиво општина је морала
да набавља из властелинске пиваре, а не са
других страна. Властелинска касапница је
дата у аренду, од које је половина прихода
припадала општини. Чим општина насели
1.000 кућа властелин ће јој уговором дати
право на крчму, приход од касапнице и
преостала два годишња вашара и недељне
пијаце, као и годишњи закуп пиваре под
повољним условима.
Пошто су се у Руми населили разни
народи, властелин је, под претњом губитка
имања, забранио свађе, буне, сукобе по на-
ционалној основи, стварање метежа и под-
стицања било кога на сеобу из места. На-
пуштање вароши са целокупном покретном
имовином је било могуће по одобрењу
властелинства и сената, уз обавезу плаћања
12 форинти.
Свакоме је дозвољено да сагради во-
деницу, уз уобичајену таксу и претходно
одобрење властелинства.
29
obligated to provide the guards, transport
letters and provide transportation for feudal
officials to the first village.
Municipality could hold their inn and
pours a drink from October 1st to April 1st,
where the landowner retained the right to have
his saloon in the same period. Municipality was
obligated to procure brandy (rakija) and beer
from the manor brewery. Manor’s butcher shop
was given in rent, of which half of income has
belonged to the municipality. As soon as the
municipality settles 1,000 houses squire will
sign the agreement to give municipality the
right to the inn, income from butcheries, the
remaining two annual fairs and a weekly mar-
ket, and annual brewery lease under favou-
rable conditions.
Since various nations settled in Ruma,
squire, under the threat of loss of property,
forbade strife, rebellion, conflict along ethnic
lines, creating turmoil and encouraging anyone
to migrate out of the city. Leaving town with
the entire movable property was possible upon
the approval of the manor and the Senate, with
the obligation to pay 12 forints.
Everyone can build a water mill; the
usual fee and prior approval of the estate is
applied.
30
Варошани су бесплатно добијали др-
ва за огрев и храстовину за градњу из вла-
стелинске шуме, уз претходну најаву вла-
стелину.
… …
Уговором од 1. јануара преузета оба-
веза да се насеље увећа до 1.500 домаћин-
ства убрзо је постала главни камен спо-
тицања у односима Властелинства и оп-
штинске власти. Атар, који су чинили ку-
ћни плацеви, баште, оранице и ливаде, био
је предвиђен за прописани број становника,
али су представници општине стално поку-
шавали да све те површине расподеле на
постојећи, далеко мањи број становника.
Спорна је била расподела прихода од два
вашара, као и прихода од других тзв. ре-
галија: меснице, крчме… Било је и приго-
вора да атар није величине 10 сати хода у
обиму, већ 5–6 сати.
Са друге стране, општини је пригова-
рано да на разне начине спречава насеља-
вање, растерује придошлице и бави се по-
словима који превазилазе њене компетен-
ције. Сиромашни грађани су се жалили
властелину због угњетавања од стране бо-
гатијих. Поједини грађани су се бавили тр-
говином или занатством, па су ипак захте-
вали земљу као да су пољопривредници.
Да би се обезбедило довољно земље
за потребе становника Нове Руме, расе-
љено је село Јеленци у њеној непосредној
близини. Од четрнаест јеленачких дома-
ћинстава, дванаест је премештено у Кра-
љевце, а два у Руму.
Због тога што Рума није испунила
обавезу о насељавању 1.500 кућа, власте-
лин је 1759. године чак покушао да раскине
Уговор и Румљане подвргне „урбару“,
односно сведе је на ранг обичног села. У
Руму су долазиле разне комисије, преме-
равале атар, утврђивале чињенично стање,
проверавале оправданост жалби једне или
друге стране и сл. На крају, превагнула је
државна политика која је ишла у прилог
одржавању новонасталих насеља у статусу
који им је првобитно гарантован.
Townspeople were getting free fire-
wood and oak for the constructions from the
manor’s forest, by prior arrangement with the
landlord.
Agreement from January 1st, a com-
mitment to increase the settlement to 1,500
households has quickly become a major stum-
bling block in relations between the manor and
municipal authorities. Atar, that comprised
household plots, gardens, fields and meadows,
was scheduled for a prescribed number of
inhabitants, but the municipal representatives
were constantly trying to distribute all that
land among the current, much smaller popu-
lation. There were many controversies in di-
stribution of revenues from the two fairs, as
well as income from other so-called. regalia:
Butchers shops, taverns... There were also
complaints that Atar is not a 10 hour walk in
scope, but 5–6 hours.
On the other hand, the municipality is
accused that restrains colonization in many
ways, dispels newcomers and deals with
matters that go beyond its competence. The
poor citizens complained to the landlord of the
oppression by the wealthy. Some citizens were
engaged in trade or crafts, but they were still
demanded the land as if they were farmers.
To provide enough land for the resi-
dents of New Ruma, nearby village Jelenci
was depopulated. Of the fourteen Jelenci ho-
useholds, twelve were moved to Kraljevci,
and two in Ruma.
Since Ruma has not fulfilled its obliga-
tion of settling 1,500 houses, a nobleman
tried to terminate the Agreement in 1759, and
undergo Ruma to „terrier“, or reduce it to the
rank of an ordinary village. Various commi-
ssions came to Ruma, measured the Atar,
gathered factual information, ensure compli-
ance of justification in complaints from either
side, and so on. In the end, the state policy
that is favourable to the maintain newly esta-
blished settlements in the status that they
were initially granted prevailed.

Дуго времена су становници села
Стара Рума били поштеђени сукоба Вла-
стелина и општинске власти, чувајући свој,
на неки начин, повлашћен положај, бар
када се радило о обрадивим површинама.
Средином априла 1776. пред Старорумља-
нима се нашао избор да ли да се прикључе
Новој Руми, са правом грађанства или да
због губитка обрадивих површина, које су
припале новом насељу, емигрирају из ме-
ста. Тако је 88 кућа (513 становника) Старе
Руме припојено Новој Руми.
Оснивач насеља је поред земљора-
дника у Руму насељавао занатлије и трго-
вце. Њихов број, испрва мали, временом је
убрзано растао. После вишегодишњег че-
кања, 1818. године, занатлије су добиле
царску цеховску привилегију, чиме је под-
стакнут развој ове привредне гране. Като-
личке занатлије су за свог заштитника узе-
ле Светог Флоријана, а Срби Светог Нико-
лу. У Руми је тада било заступљено 38
различитих заната (обућарски, сапунџијски,
ћурчијски, кројачки, тесарски, ковачки,
ужарски, чизмарски, абаџијски, коларски,
пушкарски, пекарски, месарски, воскар-
ски…), који су упошљавали 185 мајстора.
Том броју треба додати још и шегрте и
калфе.
Трговину у Руми су од почетка већи-
ном држали Срби и Цинцари („Грци“).
Она се одвијала у два вида, као дућанска и
трговина стоком, највише свињама. Сви-
ње, као и друга стока, набављане су у
Србији, неко време држане у оборима у
околини Руме, и касније лифероване даље.
Румски трговци су се јављали и као за-
купци пустара, крчми и месница, и вла-
сници воденица. На закупљеном земљи-
шту трговци су товили стоку за продају.
Дућанска трговина се одвијала у насељу и
околним селима. Продавале су се свако-
дневне потрепштине: текстил, гвоздена и
стаклена роба, хартија, уље, со, свеће, оло-
во, барут, прехрамбени производи, повр-
ће… Ова роба је набављана у Турској и у
већим центрима Хабзбуршке монархије.
31
For a long time, the inhabitants of the
village of Old Ruma have been spared from
the conflicts between the landowners and
municipal governments, while preserving the-
ir, in some way, privileged position, at least
when it came to arable land. In mid-April of
1776, old Ruma residents had to chose
whether to join the New Ruma, and keep the
right to citizenship or due to loss of arable
land, which went to the new settlement, emi-
grate from the city. That way 88 houses (513
residents) of Old Ruma adjoined with New
Ruma.
The founder of the village, in addition to
farmers inhabited Ruma inhabited with craft-
smen and merchants. The number of them,
small at the beginning, grew rapidly over time.
After years of waiting, in 1818, artisans were
given the imperial privilege of the guild,
which has fuelled the development of the in-
dustry. Catholic craftsmen took St. Florian as
their patron, and the Serbs patron became St.
Nicholas. 38 different trades existed in Ruma
(shoemakers, soap makers, furriers, tailors, car
penters, blacksmiths, ropemakers, bootmakers,
ethnic clothes makers, wheelwrights, gunma-
kers, bakers, butchers, wax makers...) that
were employing 185 craftsmen. There were
also a lot of apprentices and journeymen.
Serbs and the Aromanians or the Tsin-
tsars („the Greeks“) held the most of the
Ruma’s trade business. The trade existed in
two forms, as in-store trade and cattle (mostly
pigs) trade. Pigs and other livestock were
acquired from Serbia, kept shortly in pens
near Ruma, and then transported further. Ru-
ma’s traders rented wastelands, taverns and
butchers shops, and owned mills. They were
breeding their cattle for sale on the leased
land. In-store trade took place in the town and
in surrounding villages. All kinds of daily
necessities were sold: drapery, iron and glass-
ware, paper, oil, salt, candles, lead, gunpow-
der, food, vegetables... These goods were
procured in Turkey and in the major centres
of the Habsburg monarchy.
Царска цеховска привилегија Франца I из 1818. године
Imperial guild privilege of Francis I from year 1818
34
Како је већ напоменуто, Рума је има-
ла цркву још од турских времена. Године
1731. помиње се румски свештеник Стојан
Орловић, а из 1733. датира податак да Ру-
ма „од раније“ има своју цркву посвећену
Светом Николи, која је тада била изнова
патосана, а верници су око цркве направи-
ли порту. Црква се 1850. помиње као др-
вена са портом и неограђеним гробљем, а
пар година касније као дрвена, „весма ху-
да и стара“. Пошто су првих година посто-
јања Нове Руме њени православни стано-
вници користили цркву Старе Руме, она је
постала претесна. Зато се напоредо са зи-
дањем цркве Светог Николе од чврстог ма-
теријала, завршене 1758. године, присту-
пило и градњи нове цркве у Новој Руми, за
потребе православних румских грађана. У
почетку је било проблема, јер је за место
нове цркве одабрано старо и пусто право-
славно гробље, за које је срески судија
сматрао да је преблизу католичке цркве. У
тај спор се умешала чак и царица Марија
Терезија, пресудивши у корист градње дру-
ге православне цркве у Руми, тј. цркве Све-
тог Вазнесења, на месту где се и данас на-
лази. Она је саграђена 1761. године.
Тада је већ постојала и католичка цр-
ква, у самом центру града, али од дрвета и
недовољна да прими све вернике. Била је
без торња и украса, те је више је личила на
амбар него на цркву. Поред ње се, од чер-
пића и трске, налазио жупни двор. Зато је
1813. године, под патронатом грофа Пеја-
чевића, саграђена црква Уздизање Светог
Крижа, која је могла да прими и до 2.000
верника, а уз њу и пространи жупни двор
за свештеника.
Трећа румска православна црква, Све-
тог Духа, помиње се рајем XVIII века, али
као грађевина од чамових дасака, трошна и
склона паду. Није познато где се тачно на-
лазила. Наиме, 80-их година XVIII века ве-
лики број православних трговаца покупо-
вао је куће у центру вароши. Многи од њих
су били грчког тј. цинцарског порекла. По-
менута стара црква, као и две нове, биле су
подалеко од њихових домова, те је, како су
се жалили митрополиту, зими било тешко
доћи до ње, а и за време службе су им до-
As already mentioned, Ruma had the
church since the Turkish times. Ruma’s priest,
Stojan Orlovic, was mentioned in ancient wri-
tings in 1731, and in year 1733 was stated that
Ruma had the church dedicated to Sent Nico-
las „before long“, whose floors were redone,
and the believers built the church yard (port)
around it. The church was mentioned in 1850,
as a wooden church with the yard and un-
fenced cemetery, and a few years later as wo-
oden „very old and miserable“. The Church of
New Ruma soon became to small for all Or-
thodox inhabitants. Therefore, in parallel with
the construction of the Church of S. Nicolas,
that was build of solid material and completed
in 1758, the construction of a new church in
the New Ruma started. There were some pro-
blems in the beginning because the selected
building lot placed on the old and deserted
orthodox cemetery was, according to the Di-
strict’s Judge opinion, to close to the Catholic
Church. Even Empress Maria Theresia inter-
fered in the dispute, ruling in favour of the
construction of another Orthodox church in
Ruma, i.e. Church od the Holy Ascension, that
still exists at the same place today. It was
built in 1761.
At the centre of the Ruma already exi-
sted a Catholic church, built of wood and to
small to accommodate entire catholic religi-
ous community. It was built without a tower
and decorations, looking more like a barn than
a church. Near the church was a rectory, made
of adobe and cane. Therefore, under the patro-
nage of Count Pejacevic, the Ascension Chu-
rch of the Holy Cross was built in 1813. It co-
uld accommodate up to 2000 worshipers and
had the spacious rectory for the priests.
The third Orthodox church of Ruma, the
Holy Spirit Church, was first mentioned at the
end of the XVIII century, as a building made
of pine wood planks, weathered and prone to
fall. It is not known exactly where it was
located. In the 80’s of XVII century, many
Orthodox traders built their houses in the cen-
tre of town. Many of them were Greek i.e.
„Cincar“ origin. The old church, as well as two
new ones, were quite far from their homes, and
as they complained to the Metropolitan, during
the winter it was hard to get to it, and during the
 35

Црква Светог Николе / St. Nicola’s Church Вазнесенска црква / Holy Ascension Church

Црква Уздизања Светог Крижа / Holy Црква Светог Духа („Грчка црква“ / Holy
Cross Church Spirit Church („Greek Church“)
36
мови остајали празни и често бивали по-
крадени. Митрополит и Сремска жупанија
су начелно дали дозволу за градњу ове
цркве, овај пут у центру Руме. Међутим,
тада су наступили проблеми, иако је мате-
ријал за њену градњу скоро био обезбеђен.
Најпре је избио аустро-турски рат, па куга,
а за њима су следиле и бројне друге те-
шкоће. Митровачки прота тврдио је да
према царском пропису у Руми могу да
постоје само две православне цркве. Затим
су уследиле примедбе да цркву не дижу
Срби, већ мали број Грка трговаца, на шта
је одговорено петицијом за градњу цркве,
потписаном од стране 114 грађана, међу
којима су били: Атанасије Стојковић, до-
ктор физике, Јован Пантелић сликар и дру-
ги. Са своје стране, католици су говорили
да је ова црква преблизу католичкој и сли-
чно. Све је то на дуже време одложило
њено градњу.
Атанасије Стојковић / Atanasije Stojkovic
service their homes remained empty and were
often robbed. Metropolitan and the County of
Srem gave their general consent for the con-
struction of this church, that was now to be bu-
ilt in the centre of Ruma. But, then new pro-
blems appeared, although the material for the
construction of the church was almost entirely
provided. First, the Austro-Turkish war started,
then came the plague and other difficulties.
Mitrovica’s priest claimed that in accordance
with the imperial regulations, there may be only
two Orthodox churches in Ruma. Then, there
were complains that the church is not being
built by the Serbs, but by a small number of
Greek traders. On the other side, 114 citizens,
including Atanasije Stojkovic, PhD in physics,
and the painter Jovan Pantelic signed the pe-
tition in favour of the new church. For their pa-
rt, the Catholics were saying that the new chu-
rch is built too close to the Catholic Church, and
so on. Those were the reasons why the constru-
ction of the church was delayed many times.

Први помен једне школе у Руми да-
тира из 1756. године. Била је то „мала сло-
венскуја“ при цркви Светог Николе. Најза-
служнији за њено успостављање био је
румски свештеник Пантелејмон Храниса-
вљевић. Он је после изградње Вознесенске
цркве тамо пренео своју школу, где је фун-
кционисала до 1769. године. После повра-
тка из Русије, Хранисављевић је присту-
пио градњи нове школе, која је 1770. го-
дине била завршена. Била је то зграда од
тврдог материјала, са кровом од црепа и
дасака. Имала је четири просторије, комо-
ру и зидани подрум. У њеном зидању и
одржавању су учествовали Срби из Руме и
из других крајева. Школа је имала тзв.
граматикални карактер, што значи да се у
њој учила словенска, латинска и немачка
граматика, затим историја, географија, вер-
ска настава и други предмети.
Зграда Хранисављевићеве школе из 1770. године / Hranisavljevic’s School
building, 1770
37
The first written trace of a school in
Ruma dates from 1756. It was a „small
Slavic“ school in the church of St. Nicholas.
It was established by the Ruma’s priest Pan-
teleimon Hranisavljevic. After the Holy As-
cension Church was built, he transferred his
school there. It operated until 1769. After re-
turning from Russia, Hranisavljevic started to
build the new school building, which was
completed in 1770. It was made of bricks
with a roof made of tiles and planks. It had
four rooms, chamber and brick cellar. Serbs
from Ruma and other regions participated in
it’s construction and maintenance. The school
had so called „grammar character“ which
meant that it was teaching Slavic, Latin and
German grammar, history, geography, religi-
ous education and other subjects.
38
Због свега је школа била на гласу и на
нивоу тадашњих латинских школа. Поха-
ђали су је ђаци из целог Срема, али и из
Босне, Србије, Хрватске и Мађарске. Као
„најбољу школу“ помиње је и прота Матеја
Ненадовић у својим мемоарима. Предавачи
су били угледни и образовани људи тог
доба, а међу њима су Василије Крстић и
Теодор Зикић, којима је њихов ученик,
Атанасије Стојковић, посветио неке од сво-
јих дела. Године 1784. избио је велики по-
жар у коме су изгореле и црква и школа.
Ова школа се 1787. године по сили закона
утопила у мешовиту школу.
Друга румска школа је била позната
под именом „Пејачевићева гимназија“.
Марко Александар барон Пејачевић је те-
стаментом из 1762. године обавезао свог
наследика Јосипа да у Руми подигне ме-
шовиту школу за римокатоличку и право-
славну децу са румског и илочког власте-
линства. Хтео је да то буда мала гимназија
у којој ће се учити латински и немачки је-
зик. У ту сврху је завештао капитал од
15.000 форинти, који је требало ставити
под интерес од 6% и од њега издржавати
школу.
Следи текст завештања из 1936. го-
дине у преводу јавног бележника Шандора
Фишера.
„Ја обавезујем барона Јозефа старијег на-
следника Руме и његове следбенике, да он,
након претходно постигнутог споразума са Ма-
гистратом славне Сремске жупаније уз посред-
ство једног од господе Надбискупа и Метропо-
лите одаслати се имајућег изасланика и након
израде на ово смерајућег статута, у Руми оснује
школа у којима се имаду синови коли римо-
католичке толи грчког обреда, који су рођени
на властелинствима Рума и Илока, они из првог
по два а из другог по један на тај начин прима-
ти, да они постепено из појединих срезова буду
приведени ужитку овог доброчинства и буду
како у немачком тако на латинском језику по-
дучавани, да би за највише Краљевске службе и
за унапређење државне добробити спретни и
способни били.
За подигнуће зграде, за издржавање наста-
вника и колико буде могуће за уздржавање
сиромашних ученика одлучујем и одређујем
15.000 форината, који посед Инђија и добро Љу-
The School had a good reputation and
was at the same level as the old Latin schools.
It was attended by the students from all over
Srem, but also from Bosnia, Serbia, Croatia
and Hungary. It was mentioned as „the best
school“ by the priest Mateja Nenadovic in his
famous memoirs. Lecturers were prominent
and educated men of the time, like Vasilije
Krstic and Teodor Zikice, to which their
student Atanasije Stojkovic devoted some of
his works. In 1784, a large fire broke and
burned the church and school. Pursuant to the
law, this school was integrated into mixed
school system in 1787.
The other school of Ruma was known
as „Pejacevic’s High School“. In 1762,
Marko Alexandar Baron Pejacevic pledged
his successor Joseph of Ruma to build a mi-
xed school for Roman Catholic and Orthodox
children from his estate in Ruma and Ilok. He
wanted to build a small High School in which
would be thought Latin and German. He
bequeathed a capital of 15,000 forints for this
purpose, which should be placed under an
interest of 6% and that way provide support
for the school.
The following is the text of the bequest
from 1936 translated by the notary Sandor
Fischer. (the original text was wtitten in ar-
chaic Serbian language)
„I pledge Baron Joseph the Elder, succe-
ssor of Ruma and his followers that, after they
have reached an agreement with the Town Hall of
the famous Srem County through the mediation of
one of the gentlemen Archbishops and Metro-
politans and created the statute for this purpose, to
send one representative and establish school in
Ruma, that will be attended by the Roman Ca-
tholic and Orthodox Greek sons born at the manor
of Ruma and Ilok, two from the first and one from
the last, to teach them in good faith German and
Latin, in order to prepare them for the highest
Royal positions and promotions.
For the purposes of construction of the
building, for the teachers support and support of
students from poor families, I have decided to
designate 15,000 forints which will be kept at the
Indjija and Ljukovo Manor until used for the
good purpose.

ково тако дуго теретити имаду, док овој капитал
по наследницима на сигурном месту користо-
носно буде уложен.
Хитније проведење ове изјаве моје воље
поверава се Магистрату славне жупанијем тиме
да се мојим наследницима одређује дужност да
годишње полажу рачун, пред једном комисијом
која се има изаслати од славног Магистрата
жупаније и надбискупским изаслаником.
Како ме али обзир на будућу верност и
спремност људи очекивана захвалност истих
наспрам породице потакла овој одредби, и да
услед ових почетака домовина опет стекне
свој ранији цват, тако ослобођујем своје на-
следнике од ове обавезе за увек, за случај
да би за ову намеру пуне љубави пожњели
сами незахвалност.“
Јосип, међутим, није журио са испу-
њењем тестамента. Он је, по мишљењу
скупштине Сремске жупаније намерно
компликовао и одуговлачио ствар. Зато је
Жупанија сама одредила место за школу,
лоцирајући је поред дрвене римокатоличке
цркве. Градња је почела почетком 70-их
година, први спрат је подигнут 1772, а
1776. је стављена под кров. На улазним
вратима се налазио грб грофова Пејачеви-
ћа са текстом: „Familia comitum Pejacse-
vich de Veroccza ex zelo et amore erga suam
sibi charam Patriam euisque filios has Aedes
scholasticas fundavit 1772“ („Породица гро-
фова Пејачевић Вировитичких из ревности
и љубави према милој отаџбини и њеним
синовима ову школску зграду је утемељи-
39
The urgent implementation of this sta-
tement of my will is entrusted to the Magistrate
of the famous County, in order to impose my
successors, the obligation to deposit annually,
before the commission that will be emitted by
the famous Magstrate of the County and by the
Archbishop’s deputy.
As I was inspired to make this decision
considering people’s loyalty and respect to my
family, and with the intention that our homeland
regains its earlier bloom, I release my successors
from this obligation in the event that this in-
tention made out of love would bring them
ingratitude.“
Зграда „Пејачевићеве гимназије“ /
„Pejacevic’s School“ Building
Joseph, however, was in no hurry to
fulfil the will. According to the Assembly of
Sremska County, he deliberately complicated
and delayed the matter. Therefore, the County
itself determined the location for the school,
placing it next to the wooden Roman Catholic
School. Construction started at the beginning
of the 70’s, the first floor was built in 1772
and in 1776 the roof was completed. At the
entrance door there was the coat of arms of
the Counts of Pejacevic with the text: „Fa-
milia comitum Pejacsevich de Veroccza is ex
eto et amore erga suam sibi charam Patriam
euisque filios has Aedes scholasticas fundavit
1772“ („The family of Pejacevic Counts of
Virovitica, out of love and respect to their
homeland and it’s sons, established this scho-
40
ла 1772”). После дужих преговора наставу
су на себе преузели фрањевци, католички
црквени ред. Школа, која се називала и
Педагогијум, коначно је почела са радом
1779. године. Имала је четири разреда, а у
перспективи је било предвиђено оснивање
још два. У почетку је имала 52 ученика.
Наставни језик је био немачки, а учио се и
српски и латински језик. Пејачевићева
школа је укинута 1787. године, јер није би-
ло довољно ђака. Сељаци своју децу нису
слали у школу, а богатији грађани су их
школовали у већим градским центрима.
Као и претходна, српска школа, и ова је
замењена мешовитом школом.
Већ од самог оснивања Рума је имала
организовану здравствену службу. Њу су
чинили лекар (физик), хирург, апотекар и
бабице. Први школовани лекар је био
Антон Фурјаковић. Апотека у Руми датира
још из XVIII века, с тим да су се власници
у међувремену мењали (Вагнер, Пајор,
Хампфогел). За потребе војске постојала је
војна болница.
Било је и случајева надрилекарства. У
тој улози су се обично појављивали бер-
бери, који су лечили пуштањем крви помо-
ћу пијавица, као што је то био случај са
румским бербером Кашом. У каснијем пе-
риоду се већ јављају и огласи румских
трговаца у којима су препоручивани препа-
рати за разне болести („грчеви, тврд сто-
мак, несвестица, подригивање, срдобоља,
нервозна слабост, куцање срца, глувоћа,
слабо памћење, мука, несаница, јевтика,
кашаљ...“).
На крају XVIII века Срем је погодила
куга. Ова болест, позната и као Иришка
куга, харала је од јула 1795. до августа
1796. године. Однела је 3.435 живота, а
највише у Иригу. Захваљујући добро орга-
низованој здравственој служби и право-
временим превентивним мерама, Рума је
поштеђена ове болести. У то име, на гра-
ници румског и иришког атара где су Рум-
љани организовали стражу, подигнут је
споменик – јединствен у овом делу Евро-
пе. Споменик се налази са леве и десне
стране пута Рума – Ириг. Објекат са леве
стране пута има облик барокног римокато-
ol in 1772“). After lengthy negotiations, the
Franciscans, Catholic Church Order, took over
teaching. The school, also called Pedagogy,
finally started working in 1779. The school
had four grades, and it was envisaged to
establish two more in the future. Initially, there
were 52 students. The teaching language was
German, and the Serbian and Latin were also
taught. Pejačević’s school was abolished in
1787, because there were not enough students.
Peasants did not send their children to school,
and richer citizens educated their children in
larger towns. Like the previous Serbian scho-
ol, this one was replaced by a mixed school as
well.
Ever since it was founded, Ruma had
organized health service. It consisted of a do-
ctor (physicist), surgeon, pharmacist and mid-
wives. The first trained physician was Anton
Furjakovic. Pharmacy in Ruma dates to the
XVIII century, with the owners changing in
the meantime (Wagner, Pajor, Hampfogel).
For the military, there was a military hospital.
There were also cases of quackery. In
this role they usually appear barbers, who
were treating by the release of blood through
leeches, as was the case with Ruma’s barber
Kasha. In the later period, there were also adds
placed by Ruma’s traders that recommend
medications for various diseases („cramps,
hard stomach, dizziness, bloating, dysentery,
nervous weakness, heart beating, deafness,
poor memory, nausea, insomnia, tuberculosis,
cough...“).
At the end of the 18th century, Srem
was stroked with the plague. This disease,
also known as Irig plague, was raging from
July 1795 to August 1796. It took 3,435 lives,
and most of it in Irig. Thanks to a well-
organized health service and timely preven-
tive measures, Ruma was spared from this
disease. In that regard, at the border of Ruma
and Irig county, where the people of Ruma
had organized a watch, a monument unique in
this part of Europe was built. The monument
is located on the left and right side of the
Ruma – Irig road. The building on the left
side of the road has a form of Baroque
Roman Catholic altar, decorated with stone
sculptures. It is assumed that these were figu-

личког олтара, украшен каменим скулпту-
рама. Претпоставља се да су то биле фи-
гуре Светог Рока и Светог Себастијана. Део
споменика са десне стране пута је скромни-
ји, у облику простих стубова са кружном
основом. Током времена споменик је више
пута обнављан, о чему сведоче четири
камене плоче са пригодним текстовима.
Споменик посвећен заштити од куге 1796. / Monument dedicated to the protection
from the plague in 1796
Европу је почетком 1848. године
захватило револуционарно врење, које се
брзо проширило и на Хабзбуршку монар-
хију. Ових збивања није било поштеђено
ни српско становништво. Оно је већ одра-
није било захваћено таласом „илиризма“ и
„народњаштва“, који је промовисао либе-
ралне и пансловенске идеје. У току Ре-
волуције, у Руми је крајем марта 1848. го-
дине створен први „народњачки“ програм
Срема, у коме су изнети општи захтеви
(јединство Хрватске, Славоније и Далма-
ције и Војне границе, од Угарске незави-
сна влада и Сабор, народни језик у школи,
цркви и јавном животу, грађанске слобо-
де), као и они посебни, који су се углавном
41
res of St. Roch and St. Sebastian. Part of the
monument on the right side of the road is
more modest, in the form of simple pillars
with a circular base. Over time, the monu-
ment was rebuilt several times, as evidenced
by the text on four stone plates.
At the beginning of 1848, Europe was
caught up in revolutionary spirit that spread
fast to the Habsburg Monarchy. The Serb
population was not spared from these events.
They were already affected by the wave of
„Illyrian movement“ and „populism“, which
promoted liberal and Pan-Slavic ideas. Du-
ring the Revolution, the first „people’s“ pro-
gram of Srem was created in Ruma at the end
of March 1848, in which general demands
were made (the unity of Croatia, Slavonia and
Dalmatia and the War Front, Government and
the Parliament independent from Hungary,
the national language in schools, churches and
public life, civil liberties), as as well as those
special, mainly related to the unresolved rela-
42
тицали нерешених односа између Вла-
стелинства и румских грађана. У Руми је,
такође, формиран један суд од два жу-
панијска суда у Сремској жупанији, а неко
време се у њој налазио штаб Јелачићеве
Јужне царске армије. Румљани су активно
учествовали у стварању Српске војводине,
чији су темељи постављени на Мајској
скупштини у Сремским Карловцима, где је
било и њихових представника. Неки од
њих су публициста Константин Богдано-
вић и свештеник Адам Моловић, који је
избран у Главни одбор Српске Војводине.
И у самој Руми је формиран Народни
одбор, као главни орган власти у граду, на
чијем је челу био Немац Драгутин (Карл)
Ристер. Када су у јуну 1848. године избили
српско-мађарски сукоби, многи Румљани
су мобилисани у војску.
Константин Богдановић („стооки Аргус“) / Konstantin Bogdanovic („Argus with 100 еyes“)
tions between the Vlach authorities and the
Ruma’s citizens. Also, a court made of two
Srem County courts was formed in Ruma,
and it was the headquarter of the Jelacic’s
Southern Imperial Army for some time.
People from Ruma actively participated in the
creation of the Serbian Vojvodina, whose
foundations were set at the May Assembly in
Sremski Karlovci, where there were also their
representatives. Some of them were the pu-
blicist Konstantin Bogdanovic and the priest
Adam Molovic, who was elected to the Main
Board of the Serbian Vojvodina. The Nati-
onal Committee as the main body of the
town, led by a German Dragutin (Karl) Ri-
ester was formed in Ruma as well. When in
June 1848 broke the Serbian-Hungarian con-
flict, many man from Ruma were mobilized
into the army.

После гушења Револуције, на про-
стору Јужне Угарске створена је нова те-
риторијално-административна област –
Српско Војводство и Тамишки Банат. Било
је то далеко од испуњења захтева за Срп-
ском војводином постављених на Мајској
скупштини, јер је Војводство обухватало
територију у којој су Срби били у мањини
у односу на остале народе, а његово се-
диште је било у Темишвару. Титулу војво-
де је најпре добио Стеван Шупљикац, а
потом царски генерал Мајерхофер. Ниже
инстанце власти су чинили окружни пред-
стојници (виши комесари), окружни пове-
реници (царски комесари), срески наче-
лници и старешина општина. Након издва-
јања из састава Сремске жупаније румски и
илочки срез су ушли у састав Војводства,
док је Војна граница остала изван. Рума је
постала центар истоименог среза у Војвод-
ству, а припадао је Новосадском округу.
Румски срез су чинила три трговишта
(Рума, Ириг и Инђија), 37 села, 12 прња-
вора и мајура, док градова није било. При-
падало му је и 10 манастира (Крушедол,
Велика Ремета, Гргетег, Хопово, Раваница,
Јазак, Бешеново, Шишатовац, Раковац и
Беочин), као и две пустаре (Солнок и Ви-
шњевци). У Руми су се налазила седишта
разних служби: порески уред, жандарме-
ријска постаја, финансијско одељење, за-
твор, а од 1849. године и једна кавалерија
– ескадрон смештен у касарни.
Иако се положај српског становни-
штва у националном и социјалном погледу
мало променио, у том периоду је донет чи-
тав низ мера које су домаћем становништву
омогућиле напредак у економском и кул-
турном погледу. Укидањем феудалних
односа на селу, омогућен је бржи развој ка-
питалистичког начина производње. Замах
грађанског живота се одразио на прилике у
култури и просвети, чиме су створени
предуслови за динамичнији развој наци-
оналних покрета народа у Хабзбуршкој
монархији.
Спроводећи политику Гарашаниновог
„Начертанија“, власти у Србији су у крајеве
Хабсбуршке монархије где су живели Срби
слале агенте да испитају расположење и ста-
43
After the collapse of the Revolution, on
the territory of South Hungary a new territorial-
administrative area was created – the Serbian
Vojvodina and the Tamis Banat. It was far from
fulfilling the wishes of the Serbian Vojvodina
set at the May Assembly, because the duchy
included the territory in which the Serbs were
in a minority in comparison to other nations,
and its headquarters were in Timisoara. The
tititle of the duke was first received by Ste-
van Supljikac, and then by the imperial ge-
neral Mayerhofer. The lower instance autho-
rities were given to district heads (senior
commissioners), district trustees (imperial
commissars), district chiefs and municipal
officials. After separation from the territory of
Srem County, the Ruma and Ilok regiments
were part of the Vojvodina, while the Military
Border remained outside. Ruma became the
eponymous district in the duchy (Vojvodina),
and belonged to the Novi Sad district.
Ruma district comprised three trade
districts (Ruma, Irig and Indjija), 37 villages,
12 monastery settlements and manors, while
there were no towns. It also comprised 10
monasteries (Krusedol, Velika Remeta, Grge-
teg, Hopovo, Ravanica, Jazak, Besenovo, Si-
satovac, Rakovac and Beocin), as well as two
heaths (Solnok and Visnjevci). In Ruma,
there were offices of various services: the tax
office, the gendarmerie station, the financial
department, the prison, and from 1849 and
one cavalry – a squadron placed in the bar-
racks.
Although the position of the Serbian
population has changed a little in national and
social terms, a number of measures have been
introduced in this period to allow domestic
population to make progress in economic and
cultural terms. By abolishing feudal relations in
villages, faster development of the capitalist
mode of production has been facilitated. The
swing of civic life reflected on the opportunities
in culture and education, which created pre-
conditions for a more dynamic development of
national movements of nations in the Habsburg
monarchy.
Carrying a policy of Garasanin’s „Na-
certania“, the authorities in Serbia sent agents
to the borders of the Habsburg monarchy whe-
44
ње тамошњег српског становништва. Ау-
стријске власти су биле упознате са акти-
вностима Демократског панславистичког
клуба, који је слао мисионаре да пропа-
гирају стварање југословенског краљевства
састављеног од „Србије, Босне, Бугарске,
Хрватске, Славоније, Срема, Далмације и
Јужне Угарске“. У Руми је 1850. године
постојала филијала овог клуба, који је
деловао у тајности. Користио је постојеће
незадовољство народа појединим мерама
власти за остварење ових националних
циљева. Главни актер Демократског клуба
у Руми је био адвокат Михајло Симоновић.
Слично узнемирење власти изазвала
је посета једног од првих људи Кнежевине
Србије – Томе Вучића Перишића. Он је при
повратку из Беча крајем 1951. године
свратио у Руму, где му је трговац Петар
Лакић, у име општине, „учинио подво-
рење“. Том приликом је Вучић одржао
говор пун хвале према Румљанима, на-
глашавајући њихову велику ревност према
српском народу. Да би избегли проблеме,
Срби у Руми су касније негирали званичан
карактер ове посете и њене политичке
импликације.
У суседној Кнежевини Србији тих
година су на власти били тзв. Уставобра-
нитељи и династија Карађорђевић. Аустриј-
ске власти су у Александру Карађорђевићу
налазиле захвалног партнера у борби за
утицај на Балкану, тако да нису са сим-
патијама гледале на акције присталица
Обреновића, које су полазиле са њене те-
риторије и биле усмерене на промену власти
у Србији. И Рума је имала извесну улогу у
тим збивањима. Поједини румски трговци
су тајним каналима набављали оружје и
муницију за присталице Обреновића. Међу-
тим, локалне власти су налазиле начина да
спрече ову незакониту трговину.
После Револуције oслабиo је утицај
властелина на комунални живот. То је
омогућило проширење општинских посло-
ва и умножавање општинских служби и
чиновника. Општина је имала свој грб,
који се користио на печатима и трго-
вишној застави. Поред градоначелника,
главну улогу у општинској управи имао је
re the Serbs lived to examine the mood and
the state of the Serbian population there. The
Austrian authorities were aware of the
activities of the Democratic Pan-Slavic Club,
which sent missionaries to propagate the
creation of a Yugoslav kingdom composed of
„Serbia, Bosnia, Bulgaria, Croatia, Slavonia,
Srem, Dalmatia and South Hungary“. A
branch of that club, which operated in secret,
existed in Ruma in 1850. They used the
existing lack of satisfaction of the people with
certain measures of government to achieve
their national goals. The most prominent acti-
vist of the Democratic Club in Ruma was the
lawyer Mihajlo Simonovic.
Similar disturbance of power was di-
sturbed by a visit of one of the leaders of the
Principality of Serbia – Toma Vucic Perisic.
On his way from Vienna in late 1951, he
stopped in Ruma, where his trader Petar Lakic,
on behalf of the municipality, „served him“.
On this occasion, Vucic delivered a speech full
of praise to the people of Ruma, emphasizing
their great zeal for the Serbian people. In order
to avoid problems, the Serbs in Ruma later
denied the official character of this visit and its
political implications.
In the neighbouring Principality of Ser-
bia, these years the so-called Constitutional
Protectors and dynasty Karadjordjevic were in
power. The Austrian authorities found a gra-
teful partner in Aleksandar Karadjordjevic
during their struggle for influence in the
Balkans, so they did not sympathize with the
actions of the supporters of Obrenovics, who
departed from its territory and were focused on
the change of power in Serbia. Ruma played a
significant role in these developments. Some
Ruma’s merchants had secretly supplied arms
and ammunition to supporters of Obrenovics.
However, local authorities have found ways to
prevent this illegal trade.
After the Revolution, the influence of
the landlords to urban life weakened. This
allowed the extension of municipal affairs
and the duplication of municipal services and
clerks. The municipality had its own coat of
arms, which was used on seals and trademark
flags. In addition to the mayor, the main role
in the municipal administration had a munici-

општински бележник или нотар. Њему је
помагао један канцелиста. Ту су били и
сенатори (општински већници). Укупан
број плаћених општинских службеника
износио је четрдесет и седам особа.
Становништво Руме се у овом пери-
оду највећим делом бавило земљорадњом,
а нешто мање трговином и занатством. По-
четком овог периода, 1850/51. године, у
Руми је од занатства и трговине живело 212
породица. Занатлије и трговци су подми-
ривали потребе града и околине, док инду-
стријских предузећа није ни било.
.
Земљорадња у прошлости / Farming in the past
Предео у околини Руме, због плодног
тла, одраније је важио за пољопривредно
средиште Срема. Гајиле су се житарице и
индустријске биљке (сунцокрет, шећерна
репа). Пашњаци смештени у јужном делу
атара били су погодни за сточарство, а до-
лине за повртарство. У току Револуције
сељаци су ослобођени свих ранијих обавеза
према властелину. Међутим, у пракси су
морали да их откупљују, јер су властелину
плаћали одштету, нарочито за шуме. Зато
су често морали да распродају имовину или
да се задужују да би платили овај откуп.
45
pal notary. He was assisted by an office
assistant. There were also senators (municipal
councils). The total number of paid municipal
officials was forty-seven.
In this period, the population of Ruma
was mainly engaged in agriculture, and sli-
ghtly less in trade and crafts. At the be-
ginning of this period, 1850/51, 212 families
in Ruma lived of crafts and trade. Craftsmen
and merchants covered the needs of the city
and the environment, while there were no
industrial companies.
The area around the Ruma, due to the
fertile soil, was considered as agricultural cen-
tre of Srem. Cereals and industrial plants were
grown (sunflower, sugar beet). Pastures located
in the southern part of the area were suitable for
cattle breeding, and valley for vegetable garde-
ning. During the Revolution, peasants were
exempted from all previous obligations to the
landlord. However, in practice they still had
obligations because they had to pay compen-
sation to the landowner, especially for the fo-
rests. Therefore, they were often forced to sell
off their assets or to borrow to pay the ransom.
46
У овом периоду је довршена изгра-
дња треће румске православне цркве, чија
је градња започела још крајем XIX века.
Црква је била смештена на плацу између
кућа трговца Михајла Младеновић и ба-
чвара Стефана Крена. Олтар, иконостас и
ограда од чамових дасака постављени су
1851. године, док је црквени инвентар на-
бављен следеће. Иконостас је, међутим,
због изложености неповољним атмосфер-
ским приликама убрзо готово сасвим
пропао.
Румским школама је испрва управљао
месни школски управитељ, најчешће па-
рох, бар када се радило о српским школама.
Следећа виша инстанца школске власти
био је окружни дистриктуални директор, и
на крају Врховна краљевско-угарска депу-
тација са седиштем у Пешти. Од 1853. до
1862. године надзор над школама у Руми
спроводила је среска власт, док је врховну
власт у том погледу имала Царско-кра-
љевска српско-банатска „штатхалтерија“ у
Темишвару. Године 1855. установљено је
ново устројство српске школе у Руми, по
коме је она подигнута на степен главне
школе са четири разреда. Школа је била
смештена у три зграде. Прва се налазила у
порти цркве Светог Вазнесења, позната као
„стара школа“. Касније, 1817. године, о
трошку општине, подигнута је и друга
школска зграда при цркви Свих Светих. У
ову школу су ишла српска деца из западног
дела Руме. Трећа школска зграда је по-
дигнута 1842. при цркви Светог Николе. У
свакој од ових школских зграда, поред про-
сторија за наставу, налазио се и стан за
учитеље.
Прилике у култури су обележене бо-
равком значајнијих посленика из ове обла-
сти у Руми. Пред сам крај 1860. и поче-
тком 1861. године у Руму је дошла ново-
основана новосадска позоришна дружина,
претеча Српског народног позоришта. Аца
Поповић Зуб и трговац Јован Богдановић
су придобили румско грађанство за ово
гостовање, прикупивши неопходна сред-
ства. Позориша дружина је остала шест
недеља у Руми, одакле је отишла у Митро-
вицу. Гост Румљана је био и сликар Павле
During this period, the construction of
the third Roman Orthodox church which be-
gan in the late 19th century, was completed.
The church was located on a plot between the
house of the merchant Mihajlo Mladenovic
and the barman Stefan Kren. The altar, the
iconostasis and the board were set up in 1851,
while the church inventory was procured the
following year. Iconostasis, however, almost
completely collapsed due to exposure to un-
favourable atmospheric conditions.
At first, Ruma’s schools were run by a
local school administrator, most often a pri-
est, at least when it came to Serbian schools.
The next higher instance of school authority
was the District Director, and ultimately the
Supreme Royal-Hungarian Depot, headqu-
artered in Pest. From 1853 to 1862, the con-
trol over the schools in Ruma was carried
out by the canton power, while the supreme
authority in that respect had the Imperial-
Royal Serbian-Banat „Stathalteria“ in Ti-
misoara. In 1855, the new structure of the
Serbian school in Ruma was established,
according to which it was raised to a four-
grade primary school level. The school was
located in three buildings. The first one was
located in the port of the church of the Holy
Basil, known as the „old school“. Later, in
1817, at the expense of the municipality,
another school building was built at the Chu-
rch of All Saints. Serbian children from the
western part of Ruma went to this school.
The third school building was built in 1842
at the church of St. Nicholas. In each of
these school buildings, besides the teaching
rooms, there was a teacher’s apartment.
Cultural opportunities have been marked
by the presence of significant workers from
nearby area in Ruma. Before the end of 1860
and early 1861, a newly founded Novi Sad
theatre, the forerun of the Serbian National
Theatre, came to Ruma. Aca Popovic Zub and
trader Jovan Bogdanovic have acquired the
Ruma’s citizenship trust for this visit, gar-
nering the necessary funds. The theatre’s
family spent six weeks in Ruma, and then they
went to Mitrovica. Ruma’s gest also was the
painter Pavle Simic who started his famous pi-
cture of the participants of the May Assembly.

Симић где је започео своју чувену слику
учесника Мајске скупштине. Он и његов
колега Стеван Тодоровић, ипак, су најви-
ше сликали портрете угледнијих Румљана
(породица Младеновић). Новосадски сли-
кар Димитрије Аврамовић је украсио спо-
меник пастиру (крст на Старом вашари-
шту), који 1852. године подигао „влах“
Симон Флора.
Крст на Старом вашаришту / A cross at the Old Town Market place
Здравствена служба је функциони-
сала на основама успостављеним у прет-
ходном периоду. Забележено је да је у рум-
ској болници 1857. године извршена опера-
ција рака усне под етарском анестезијом.
***
Крајем 50-их година XIX века дошло
је до слабљења централистичких тенденци-
ја у Монархији. После Октобарске дипломе
и Фебруарског патента 1861. године, усле-
дио је крај апсолутизма. Према закону из
1861. године Хрватска је била у персо-
налној унији са Угарском. Аустроугарском
нагодбом 1867. године цела држава је пре-
уређена у дуалистичку државу. Следеће
године су своје међусобне односе у оквиру
Угарске регулисали Хрвати и Мађари – Хр-
ватскоугарском нагодбом.
47
He and his colleague Stevan Todorovic, ho-
wever, mostly photographed portraits of pro-
minent people from Ruma (the Mladenovic
family). The Novi Sad painter Dimitrije
Avramovic decorated the monument to the
pastor (a cross at the Old Town Market
place), which was built in 1852 by Simon
Flora’s, also known as „Vlah“.
Medical service operated on the basis
established in the previous period. It was
noted that in Ruma’s hospital operation of lip
cancer was performed under ether anaesthesia
in 1857.
***
At the end of the 50s of XIX century the
centralizing tendencies of the monarchy we-
akened. After the October Diploma and the
February patent in 1861, the end of absolutism
followed. According to the law of 1861, Croatia
was in personal union with Hungary. By the
Austro-Hungarian settlement (the Treaty) in
1867, the entire country has turned into a
dualist state. The following year, their mutual
relations within the Hungary were regulated by
Croats and Hungarians – Croato-Hungarian
agreement.
48
Највиши органи власти у Троједној
краљевини (Хрватска, Славонија и Далма-
ција) били су Сабор, Земаљска влада и
бан. У територијалном погледу држава је
била подељена на жупаније. Једна од њих
је била и Сремска жупанија, са жупаном и
жупанијском скупштином као највишим
органима власти. Жупанија се састојала од
срезова, општина и градова. Рума је била
среско место у Сремској жупанији. Рум-
ски срез су сачињавале управне општине
(Јарак, Кленак, Хртковци, Никинци, Кра-
љевци, Огар, Добринци, Гргуревци, Инђи-
ја, Брестач, Буђановци, Грабовци, Путин-
ци, Платичево, Стејановци, Велики Радин-
ци…). Године 1896. било их је чак 24. По-
ловином 70-их година XIX века Сремска
жупанија је подељена на две поджупаније,
са седиштем у Руми и Вуковару.
Према статистичким подацима, у
Сремској жупанији, без Земуна, 1890. го-
дине, на површини од 6.809,89 km2, живело
је 334.199 становника. У наредном периоду
тај број је углавном растао, тако да је 1913.
године износио 411.093 становника и то:
Срба – 189.007, Хрвата – 106.000, Немаца –
68.086, Мађара – 29.000, Словака – 14.000 и
Русина – 5.000.
Исте, 1890. године, у румском срезу
било је 35.699 становника, а 1911. године
њих 44.936. Највише је било Срба, затим
Немаца и Хрвата.
Први систематски попис становништа
Руме је обављен 1881. године, када је по-
писан 8.541 становник. Пописи су понавља-
ни сваких десетак година: 1890 – 9.633, 1900
– 10.443, 1910 – 12.072 житеља
Током друге половине XIX века ста-
новништво Руме се увећавало природним
прираштајем и појединачним досељава-
њем. Интензивирана је појава миграције
становништва. Развој капитализма је усло-
вио миграције околног сеоског становни-
штва. Такође, повећан је био прилив зана-
тлија и трговаца из других крајева Аустро-
угарске. Међу њима су предњачили Нем-
ци, али и припадници других несловен-
ских народа. Овај процес се одвијао и у
супротном правцу. Највише су се исеља-
вали пољопривредни радници, служинчад,
The highest authorities in the Three
Kingdoms (Croatia, Slavonia and Dalmatia)
were the Parliament, the National Government
and the Ban. In territorial terms, states were
divided into counties. One of them was the
Srem County, with the mayor and the county
assembly as the highest authorities. The co-
unty consisted of the counties, municipalities
and cities. Ruma was a central canton of the
Srem County. Ruma’s Canton consisted of
administrative municipalities (Jarak, Klecka,
Hrtkovci, Nikinci, Kraljevci, Ogar, Dobrinci,
Grgurevci, Indjija, Brestac, Budjanovac, Gra-
bovci, Putinci, Platicevo, Stejanovci, Veliki
Radinci...). In the year 1896 there were as
many as 24. By the 70's of the 19th century
the Srem County was divided into two co-
unties, with its headquarters in Ruma and
Vukovar.
According to statistical data in 1890, on
the area of 6,809.89 km2, there were 334,199
inhabitants in Srem County without Zemun.
In the following period, this number has
generally grown, so in 1913 there were
411,093 inhabitants: Serbs – 189,007, Croats
– 106,000, Germans – 68,086, Hungarians –
29,000, Slovaks – 14,000, and Rusyns (or
Ruthenes) – 5,000.
In the same year, 1890, there were
35,699 inhabitants in Ruma canton, and in
year 1911 the number was 44,936. Most them
were Serbs, then Germans and Croatians.
The first systematic census of the po-
pulation of Ruma was carried out in 1881,
when 8.541 inhabitants were listed. The lists
were updated every ten years: 1890 – 9,633,
1900 – 10,443, 1910 – 12,072 inhabitants.
During the second half of the 19th century, the
population of Ruma increased by natural
growth and individual immigration. The phe-
nomenon of migration of the population was
intensified. The development of capitalism
was conditioned by the migration of the sur-
rounding rural population. Also, the influx of
craftsmen and traders from other parts of the
Austro-Hungarian region was increased.
Among them were the Germans, but also
members of other non-Slovenian peoples. This
process took place in the opposite direction as
well. Farmers, laborers, dealers, tradesmen and

надничари, занатски и трговачки радници,
самосталне занатлије и трговци. Они су,
„трбухом за крухом“, одлазили у друге
крајеве државе, као и у прекоморске зем-
ље. Овај процес је толико узео маха да су
државне власти разним мерама покуша-
вале да га спрече или барем успоре.
Немци и Срби су и даље чинили ве-
ћину румског становништва. Међу њима
су се испољиле битне разлике у прилаго-
ђавању новим економским околностима.
Српски политичари, представници цркве и
културни посленици критиковали су рас-
трошност и немарност српског становни-
штва у погледу стицања имовине, истичу-
ћи марљивост, педантност, предузимљи-
вост и сл. припадника немачког народа.
Главна улица у Руми / The Main Street in Ruma
Вишенационалности становништва у
Руми допринели су и Јевреји, чији се број
повећавао са привредним развојем. У Ру-
ми их је било још у првој половини XIX
века. Јеврејска заједница је имала своју
верску општину, са печатом, која је оба-
вљала и просветну функцију међу јевреј-
ском децом.
49
merchants, independent craftsmen and mer-
chants were the most affected. They went to
other parts of the country, as well as in over-
seas countries, to seek for their survival. This
process took so huge effect that government
authorities tried to prevent it or at least slow
it down by the various measures.
The Germans and the Serbs continued
to be the majority of the Ruma’s population.
There were significant differences in adapting
to the new economic circumstances among
them. Serbian politicians, representatives of
the church and cultural workers criticized the
greediness and negligence of the Serbian po-
pulation in terms of acquiring property, and
emphasized diligence, pedantry, entreprene-
urship, etc. of the German people.
Jews, whose number increased with
economic development, also contributed to the
multiethnicity of the population in Ruma.
They still lived in Ruma in the 19th century.
The Jewish community had its own religious
municipality, with their official seal, which
also performed an educational function among
Jewish children.
50
После укидања апсолутизма дошло је
до оживљавања политичког живота. Први
избори за Сабор одржани су 1861. године.
У наредном периоду избори су одржавани
сваких неколико година (1865, 1867, 1871,
1872, 1875, 1879, 1881, … 1910, 1911,
1913). Поред избора за Сабор, у наредном
периоду су организовани избори за жупа-
нијску скупштину, локалне скупштине, као
и они који су се тицали само српског стано-
вништва у држави (избори за епархијске
скупштине и за црквено-народни сабор у
Сремским Карловцима).
Српско становништво са територије
бившег Војводства је на Благовештанском
сабору 1861. године захтевало поновно
успостављање Војводина, у границама пре-
ма захтевима са Мајске скупштине. Међу-
тим, од тога није било ништа.
Политичке странке почињу да ничу
почетком 60-их година, а заступале су ра-
зличите политичке интересе. Међу њима су
биле најзначајније следеће:
- Самостална народна странка на челу
са Иваном Мажуранићем и Иваном Куку-
љевићем, израсла из некадашњег Илирског
покрета
- Штросмајерова Народно-либерална
странка
- Уставно-народна странка (Униони-
стичка странка), која се залагала за тешњу
везу са Угарском, тако да су је још звали и
„мађаронска“
- Старчевићева Хрватска странка
права
- Франкова Чиста странка права
(„праваши“) – чији се програм заснивао на
историјским правима Хрвата
- Социјалдемократска странка Хрва-
тске и Славоније.
Међу српским становништвом су нај-
утицајније биле Српска радикална странка
и Српска самостална странка. Оне су се
раздвојиле 90-их година. Званично гласило
радикала био је лист „Застава“, а само-
сталаца „Браник“. Ове две странке су имале
сличан национални програм (равнопра-
вност Срба и Хрвата, као и ћирилице и ла-
After the abolition of absolutism, there
was a revival of political life. The first ele-
ctions for the Parliament were held in 1861.
In the following period, the elections were
held every few years (1865, 1867, 1871, 1872,
1875, 1879, 1881, ... 1910, 1911, 1913). In
addition to the elections for the Parliament,
elections for the county assembly, local
assemblies, as well as those concerning the
Serbian population in the country (elections
for diocesan assemblies and for the church-
national assembly in Sremski Karlovci) were
organized in the upcoming period.
The Serbian population from the terri-
tory of the former Vojvodina requested the
reestablishment of Vojvodina at the Annunci-
ation Assembly in 1861, in accordance with
the requirements of the May Assembly. Ho-
wever, that never happened.
Political parties begin to form in the
early 1960s, and they advocated different
political interests. The most important among
them were the following:
- The Independent People’s Party, led
by Ivan Mazuranic and Ivan Kukuljevic,
grew out of the former Illyrian Movement
- The Strossmayer People’s Liberal
Party – the Constitutional-People’s Party
(Unionist Party), which advocated for a close
tie with Hungary, so they called it „Hun-
garians“
- Starcevic’s Croatian Party of Rights
- Frank’s Pure Rights Party („The Le-
gals“) – whose program was based on the
historical rights of the Croats
- The Social Democratic Party of Cro-
atia and Slavonia.
The Serb Radical Party and the Serbian
Independent Party were the most influential
among the Serbian population. They separa-
ted in the 90s. The official newsletter of the
Radicals was the newspaper „Zastava“ (The
Flag), and the independent „Branik“ (The
Advocate). These two parties had a similar
national program (the equality of Serbs and
Croats, as well as the Cyrillic alphabet of
Latin and Orthodox and Catholic churches,
the replacement of the name „Greek-Eastern

тинице и православне и католичке цркве,
замена назива „грчко-источна црква“ име-
ном „православна црква“, право на срп-
ску тробојку, на оснивање српских наро-
дних вероисповедних основних, средњих
и стручних школа…). Разликовале су се по
томе што су радикали више инсистирали
на социјалном програму и били агреси-
внији у борби за национално уједињење
српског становништва. Због тога су се, на-
рочито током предизборних активности
жестоко сукобљавали, борећи се за утицај
међу Србима у Срему.
Политиком су се у Руми активно ба-
вили углавном богатији и угледнији грађа-
ни, док су остали, са правом гласа, само
учествовали на изборима, опредељујући се
за једне или друге кандидате. Бирачи су
били подељени у две категорије: они са
активним изборним правом (велепорезни-
ци) и они са пасивним бирачким правом
(малопорезници). На изборима су за кан-
дидате увек бирана „господа“: чиновници,
адвокати, лекари, инжењери, мерници, тр-
говци, аристократија…
Сваки нови избори узбуркавали су
румско јавно мњење. Током предизборне
кампање, политичке партије су одржавале
своје изборне конференције, утврђивале
кандидате и критиковале политичке проти-
внике. Агитујући за своје политичке ци-
љеве, кандидати су настојали да обиђу што
више места у свом изборном округу и
остваре контакт са потенцијалним бира-
чима, не презајући од демагогије и купо-
вине гласова.
Према писању његових политичких
противника, владин кандидат, краљевски
јавни бележник у Руми, Јован Шевић је за
котарског предстојника Ђорђевића, беле-
жнике и начелнике околних сеоских оп-
штина (укупно 23 особе), у Добринцима
организовао ручак код Илије Михајлови-
ћа, „крчмара и шпекуланта“. Цена ручка је
била 58 форинти. Бираче је частио ракијом
и у Доњим Петровцима, „а било је и ја-
гањаца“. Затим је за 76 „отмених“ гостију
приредио ручак са пет јела: супа и гове-
дина, два соса, зеље са „телећим печеним
51
Church“ by the name „Orthodox Church“,
the right to Serbian Tricolor flag, the foun-
ding of Serbian folk religious elementary,
secondary and vocational schools...). They
were different in a way that the radicals were
more focused on the social program and were
more aggressive in the struggle for the na-
tional unification of the Serbian population.
That is why, especially during the pre-electi-
on campaign, they fiercely fought, fighting
for the influence among the Serbs in Srem.
In general, richer and more respectable
citizens actively dealt in politics in Ruma,
while others only took part in voting during
elections opting for one or the other can-
didate. Voters were divided into two cate-
gories: those with active electoral law (big tax
payers) and those with passive voting rights
(small tax payers). In the elections, „gen-
tlemen“ were always chosen to be the can-
didates: officials, lawyers, doctors, engineers,
surveyors, traders, aristocracy...
Every new election stirred up the Ru-
ma’s public opinion. During the pre-election
campaign, political parties held their election
conferences, established candidates and criti-
cized political opponents. Agitating for their
political goals, the candidates tried to visit as
many places in their electoral district as po-
ssible and contact with potential voters, not
fearing of demagogy and buying votes.
According to his political opponents,
the government candidate, the royal public
notary in Ruma Jovan Shevic organized lunch
in Dobrinci for the Kotor district head
Djordjevic, notaries and chiefs of surrounding
rural municipalities (a total of 23 people) at
Ilija Mhajlovic’s „barkeeper and profiteer“
house. The lunch costed 58 forints. The vo-
ters were also treated with homemade brandy
(rakija) in Donji Petrovci, „and there were
some lambs as well“. Then, for 76 „noble“
guests, a lunch with five courses was prepa-
red: soups and beef, two sauces, cabbage with
„baked veal auflag“, three meets (goose, duck
and turkey), two salads (coloured and celery),
dough, koch cake with rice in milk, donuts
„baked in fat“ and black coffee. On that
occasion, 111 litres of white and 114 litres of
54
ауфлагом“, три печења (од гуске, патке и
ћурке), две салате (главичаста и целер),
тесто, кох са пиринчом у млеку, крофне
„на масти“ и црна кафа. Том приликом је
попијено и 111 литара белог, и 114 литара
црног вина. После ручка, дружење је на-
стављено у нотарошевој башти све до мра-
ка, уз вино и пиво. Кажу да се Шевић
после једва попео у кола и отишао у Руму.
Све у свему, укупан трошак код овог ме-
ханџије био је 701 форинта, од чега је Ше-
вић платио само 100. За остатак је одуго-
влачио и напослетку рекао: „Шта марим,
тужите“. Цео случај је касније завршио на
суду.
У изборну борбу су се укључивали и
високи владини званичници. Не ретко Ру-
му су тада посећивали велики жупан, би-
скупи, саборски посланици, па и сам бан.
Том приликом локалне власти су органи-
зовале свечане дочеке уз поздравне говоре,
бакљаде, певаче и хорове, ватромете, бан-
кете и сл. Било је и ситуација да су људи
под принудом долазили на такве скупове,
чак из околних села. Бирачи су гласали у
магистратској дворани, а у случају избора за
Црквено-народни сабор и у црквеној порти.
Претходно би се окупљали на једном месту
и организовано, у поворци, са националним
заставама, ишли кроз град према месту гла-
сања.
Као илустрација збивања у Руми у
време избора може да послужи извод из
тадашње штампе: „На дан избора, 17. маја,
бирачи су са заставама почели да се оку-
пљају код Крста на пијаци, већ у 7 сати
ујутру. Затим су сви заједно кренули пре-
ма општинској кући. У поворци су били и
Срби и Хрвати, стари и млади, чак ни
сељаци нису ишли на њиву тога дана. Код
властелинске куће на центру, по обичају,
колона се зауставила и омладина је запе-
вала песме. Сима Крестић се обратио би-
рачима истакавши да је свима циљ општи
напредак и благостање. ’Наши дедови су
истрајавали на бојном пољу, а ми то исто
морамо урадити на уставном пољу’. Пред
општинском кућом могао се видети следе-
ћи призор: сва три сокака око општинске
куће закрчила је царска војска наоружана
red wine were drunk. After lunch, socializing
continued in the notary’s garden until dark,
with wine and beer. They say that Shevic ba-
rely got into the car, and went to Ruma. The
total cost of this feast was 701 forints, of
which Shevic paid only 100. For the rest, he
delayed and finally said, „I don’t care, sue
me“. The whole case ended up in court.
High-ranking government officials also
joined the election campaign. Rarely, at that
time, the great mayor, bishops, parliamen-
tary deputies, and even the ban himself vi-
sited Ruma. On that occasions, local autho-
rities organized festive greetings with welco-
me speeches, flares, singers and choirs, fire-
works, banquets, etc. People were often for-
ced to come to such gatherings, even from the
surrounding villages. Voters voted in the co-
urthouse, and in the case that elections were
for the Church-National Assembly in the
church gate as well. Previously they would
gather in one place and organize in a pro-
cession, with national flags, and go through
the city to the voting place.
As an illustration of the events in Ru-
ma at the time of the election, an excerpt
from the press could be used: „On election
day, on May 17, voters began to gather by
the Cross at the market at 7 o’clock in the
morning. Serbs and Croats, both old and yo-
ung, were in the procession, even the pe-
asants did not go to the field on that day. By
the Manor house in the centre, according to
the custom, the procession stopped, and the
young people sang songs. Sima Krestic
addressed the voters pointing out that every-
one is aiming at general progress and pro-
sperity. „Our grandfathers persisted in the
battlefield, and we must do the same in the
constitutional field.“ The following scene
could be seen in front of the municipal ho-
use: all three of the swords around the mu-
nicipal house were crushed by the imperial
army armed to the dungeon; a number od
soldiers blocked the way from the corner of
the municipal house to the house of Stevan
Kritovаc, and prevented the voters to pass by
holding the swords in their hands; voters
could not pass by them, not even one by one.
In order to prevent mess, which the opposite

до гуше; део уланера је од угла општинске
куће, па све до преко пута лежеће куће
Стевана Критовца, препречио пут бирачи-
ма, при чему су држали сабље у рукама;
поред њих бирачи скоро да нису могли да
прођу, чак ни један по један. Да би се
спречио неред, који је супротна страна и
хтела, војска се мало разредила, али бира-
чи не хтедоше да се провлаче између ко-
ња. Када је почело гласање, прво су гла-
сали Немци. Они су се уплашили, јер су
видели да их је градоначелник Шпилер
навео на непоштен посао. За њима су гла-
сали Срби, и то сви за Димитријевића…“.
На изборима су углавном побеђивали
владини кандидати, док су српске странке
остајале у опозицији, иако су у румском
срезу освајале значајан број гласова.
Када је почетком 70-их година до-
шло до великих покрета српског становни-
штва против страних власти у Аустрији и
Турској, Румљани, бар они српског поре-
кла, листом су се дигли да им помогну.
Још 1862. године, у Руми је устано-
вљен одбор госпођа, с циљем да сакупља
прилоге за црногорске и херцеговачке
устанике. Председница овог одбора била
је Елена пл. Младеновић.
У периоду 1869–1870, Румљани су у
више наврата исказали солидарност са ста-
новницима Боке, сакупивши за њих преко
162 форинте. Током устанка Срба у Босни
1875. године, „похрлили су да помогну
херцеговачко-босанску сиротињу“. Најче-
шће су прилагали новчана средства, одећу,
обућу и слично, сакупљене током органи-
зованих хуманитарних акција.
Други вид ангажовања у актуелној
борби српског народа био је јавно и ма-
совно изражавање подршке овој борби.
Једна од највећих манифестација ове врсте
одржана је у Руми 21. августа (2. септем-
бра) у 10 сати „на дољној пијаци“ (Старом
вашаришту). Плакат са насловом „Сремци
браћо“, позивао је народ Руме и околине
на подршку „борби једнокрвне и једно-
верне браће наше на Балканском полу-
отоку против клетог душмана“.
55
side was aiming for, the army got a little
diligent, but the voters did not want to ho-
bble between the horses. When the vote be-
gan, the Germans voted first. They were
scared because they saw that Mayor Spiller
had misused them. Serbs voted after them,
and all of them voted for Dimitrijevic...“
The elections were mostly won by go-
vernment candidates, while Serbian parties
remained in opposition, although they won a
significant number of votes in the Ruma’s
canton.
When, at the beginning of the 70s, large
movements of the Serbian population against
foreign authorities in Austria and Turkey star-
ted, people of Ruma, at least those of Serbian
origin, rose to help them.
In 1862, a Committee of Ladies was
established in Ruma, with the aim of colle-
cting contributions for the Montenegrin and
Herzegovinian rebels. The president of this
committee was Elena Mladenovic.
In the period 1869–1870, people from
Ruma repeatedly expressed solidarity with
the inhabitants of Boka, collecting over 162
forints. During the uprising of Serbs in Bos-
nia in 1875, they „rushed to help the
Herzegovinian-Bosnian poor“. Most often,
they donated money, clothes, footwear, and
the like, collected during organized huma-
nitarian actions.
Another form of engagement in the
current struggle of the Serbian people was the
public and massive expression of support.
One of the biggest manifestations of this kind
was held in Ruma on August 21 (September
2nd) at 10 am „at the bottom market“ (Old
Town Market). A poster titled „Brothers from
Srem“ called on the people of Ruma and the
surrounding area to support the „struggle of
the same-blooded and the same-eyed brothers
of ours on the Balkan peninsula against the
ravaged enemy“.
56
Плакат за митинг из 1877. године / Poster for meeting in year 1877
Почетак XX века био је драматичан
за српски народ у Тројединици. У Загребу
су крајем августа 1902. одржане велике
антисрпске демонстрације, а 1909. године
тзв. Велеиздајнички процес. Међу 53 Ср-
бина оптужена за велеиздају државе био је
и Румљанин Жарко Миладиновић. Он је
провео више месеци у затвору под оптуж-
бом да је врбовао добровољце и лиферо-
вао оружје и муницију у Србију. Након
што је ослобођен, Миладиновић је пуштен
кући, где му је приређен величанствен до-
чек.
Тих година се појавила нова полити-
чка снага у држави, која је била производ
развоја индустрије и капиталистичких
друштвених односа. То је била радничка
класа, која је започела политичку и еко-
номску борбу за своја права. Једна од зна
значајнијих радничких манифестација у Ру-
The beginning of the 20th century was
dramatic for the Serbian people in Three-unity
(Regnum Craotiae, Dalmatiae et Slavoniae). In
late August 1902, large anti-Serb demon-
strations were held in Zagreb, and in 1909 the
Large Betrayal process Among the 53 Serbs
charged with the betrayal of the state was Zarko
Miladinovic from Ruma. He spent several
months in prison on charges of recruiting vo-
lunteers and providing weapons and ammu-
nition in Serbia. After he was discharged,
Miladinovic was released to go home, where he
received a magnificent welcome.
In those years a new political force,
which was the product of industry develop-
ment and capitalist social relations, emerged in
the country. It was a working class that began
a political and economic struggle for its rights.
One of the most important workers’ events in
Ruma, was the Assembly held on Sptember 30,

ми, био је збор одржан 30. септембра 1906.
године, којем је присуствовало око 1.000
људи. У Руми је тада било неколико сто-
тина чланова струковног синдиката пољо-
привредних радника. Следеће године у Ру-
ми је одржана Прва земаљска конферен-
ција пољопривредних радника Срема, по-
зната још као Румска конференција. На
њој је присуствовало 128 делегата из ра-
зних места тадашње Хрватске и Славо-
није, а највише из Срема.
Жарко Миладиновић / Zarko Miladinovic
Настојећи да спрече одржавање пла-
ниране првомајске прославе у Руми, вла-
сти су, у ноћи између 30. априла и 1. маја
1907. године, притвориле неколико лока-
лних активиста радничког покрета. Као
одговор на то хапшење, рано ујутру, на
шеталишту „Тиволи“ окупило се око 200
радника, са намером да у поворци и са
црвеним заставама прођу градом. Колони
су се на путу испречили „оружници“, али
нису успели да спрече напредовање коло-
не која се упутила ка центру Руме. У исто
време, на плато поред пијаце на Старом
вашаришту, стигла је још једна група
радника. Пошто власти нису успеле да ра-
днике врате кућама, у акцију је ступила
војска, која је ухапсила више радника, угла-
57
1906, attended by about 1,000 people. At that
time, there were several hundred members of
the trade union of agricultural workers in
Ruma. The following year, the First World
Conference of Agricultural Workers Srem,
also known as the Ruma Conference, was held
in Ruma. It was attended by 128 delegates
from various places of Croatia and Slavonia,
and most of them from Srem.
In an effort to prevent the planned
May Day rally in Ruma, the authorities deta-
ined several local activists of the workers’
movement in the night between April 30 and
May 1, 1907. In response to this arrest, early
in the morning, around 200 workers gathered
at the Tivol promenade with the intention of
passing through the city in a procession car-
rying red flags. The colonies on the road
avoided the „weapons“ but failed to prevent
the progression of the procession heading to-
wards the centre of Ruma. At the same time,
another group of workers arrived on the
plateau next to the market in the Old Town.
As the authorities failed to return workers to
their homes, the army stepped in and arrested
more workers, mostly organizers and demon-
58
вном организатора и вођа демонстрација.
Међутим, када се војска повукла у касар-
ну, радници су се поново окупили. Они су
од градоначелника Фердинанда Ристера и
Маркотића тражили да се пусте затворени
радници, под претњом да да ће их силом
ослободити. Дошло је до нереда у којима
су полу пани прозори на згради Магистра-
та. Мало је недостајало да дође до проли-
вања крви. Маса се разишла тек када су
дошли коњаници. Првомајске прославе у
Руми организоване су и наредних година,
са уобичајеним програмом (скупштине,
поворке, забаве…).
Како је већ речено, Рума је у овом
периоду била седиште среза, и високо ко-
тирана у хијерархији места у Сремској жу-
панији. Ипак, Румљани су хтели да своје
мести подигну за још један степен више и
постану центар Сремске жупаније. Први
покушај у том правцу, уз навођење свих
предности Руме (повољан географски по-
ложај, развијена трговина и занатство, ин-
фраструктура…), десио се још 1862. го-
дине. Слична акција Румљана поновљена је
почетком 80-их година XIX века, али опет
без успеха.
Према Закону о уређењу општина и
трговишта из 1870. године, установљене су
сеоске и градске општине. Након реорга-
низације, Румски магистрат је почео са ра-
дом 1. јануара 1877. године и, у надлежно-
стима, био је изједначен са другим град-
ским муниципијима и потчињен директно
Земаљској влади. Те године је Румско
поглаварство подигнуто на степен полити-
чке области „прве молбе“. Градску управу
(магистрат) су чинили: трговишно заступ-
ство (скупштина), начелник (градоначе-
лник) и трговишно поглавар ство (градска
влада). Магистрат је имао следећа одеље-
ња: Одељење општих послова, Економско-
финансијско и Управно одељење. Међу-
тим, новим законом о устројству градских
општина од 1895. године, иако формално
градска општина, Рума је тада уређена по
пропису за сеоске општине. Изгубила је
статус града, односно, трговишта уређеног
„попут градског муниципија“.
strators. However, when the army retreated to
the barracks, the workers reunited. They
asked the mayors of Ferdinand Riester and
Markotic sought to release imprisoned wor-
kers, under threat of force to free them. There
were riots in which the windows on the
building of the Magistrate were broken.
Bloodletting was barely avoided. The mass
broke out only after the horsemen arrived.
The May Day celebrations in Ruma were
organized in the following years, with the
usual program (assemblies, parades, par-
ties...).
As already mentioned, Ruma was the
centre of the district at that time, and highly
ranked in the town’s hierarchy in the Srem
County. However, the people of Ruma wan-
ted to raise their place by one more point and
become the centre of the Srem County. The
first attempt in this direction, with menti-
oning all the advantages of Ruma (favourable
geographical position, developed trade and
trades, infrastructure...), happened in 1862. A
similar action of Ruma was repeated in the
early 80s of the 19th century, but again witho-
ut success.
According to the Municipalities and
Trade Marks Act of 1870, rural and urban
municipalities were established. After the re-
organization, the Roman Magistrate opened on
January 1, 1877 and, under its jurisdiction,
was equated with other city municipalities and
subordinated directly to the National Govern-
ment. That year, the Ruma’s government was
elevated to the level of the „first petition“
political field. The city administration (ma-
gistrate) consisted of the following: commer-
cial representation (assembly), mayor and tra-
de headquarters (Town Council). The Ma-
gistracy had the following departments: The
Department of General Affairs, the
Economic and Financial Department and
the Administrative Department. However, with
the new law on the organization of urban muni-
cipalities brought in 1895, although formally a
city municipality, Ruma was regulated by a
regulation for rural municipalities. It lost the
status of a city, meaning was not a trade centre
arranged „like the city municipium“ any more.
60
И поред тога Румљани су инсистира-
ли на статусу града, наводећи „опште-
познату“ чињеницу да је Срем „рајски врт“,
а Рума „главно стовариште тог врта“ и
„најинтелигентније и најживотније место“.
Најзначајнија иницијатива по том питању
наступила је непосредно пред избијање Пр-
вог светског рата. На седници Трговишног
заступства, 4. марта 1914. године, засту-
пник Ладислав Јанчо предложио је да се
Високој краљевској земаљској влади у За-
гребу поднесе представка да се Рума увр-
сти у ред градова. Наредни догађаји су оне-
могућили остварење ове иницијативе.
Редовне заступничке седнице су одр-
жаване у просеку једном месечно. Ванре-
дне седнице су одржаване по потреби. Се-
днице су се оглашавале писаном објавом на
општинској кући, са планираним дневним
редом, а већници су се позивали путем пи-
сма, два дана пре одржавања седнице. Се-
днице су биле јавне, а према околностима,
могле су бити и тајне. Општински рачуни и
прорачун разматрани су само на јавним
седницама. Била су установљена и правила
о реду и понашању на седницама (Посло-
вник о раду). Седнице је водио председник,
који би њихов почетак најавио ударањем у
звонце. Кворум је представљала натполо-
вична већина од укупног броја заступника.
Гласало се јавно и тајно (лоптицама). За
усвајање неке одлуке заступства била је по-
требна натполовична већина, док је у слу-
чајевима подједнаког броја гласова одлучи-
вао глас председника. Када се гласало о
општинском буџету, избору градског наче-
лника и сл., морало је да буде присутно две
трећине свих заступника. Заступство је ра-
дило и у оквиру одбора. Стални одбори су
били: политички, правни, господарски, гра-
ђевни и болноубошки.
Избори за општинско заступство одви-
јали су се на сличан начин као и избори за
Државни сабор. И овде је било изборне бор-
бе, агитовања и разних злоупотреба. Бирачи
су били подељени по националној (Срби и
Немци) и економској основи (ратари и „ка-
путаши“). У заступство се бирало осам лица
из редова велепорезника и шеснаест из
редова малопорезника – укупно 24. Они су
Still, the Ruma insisted on the status of
the city, stating the „commonly known“ fact
that Srem is a „paradise garden“, and Ruma „is
the main storehouse of that garden“ and „the
most intelligent and most lifelike place“. The
most important initiative on this issue came just
before the breakdown of the World War I. On
March 4, 1914, deputy Ladislav Jancso propo-
sed that an application should be submitted to
the High King’s Land Government in Zagreb
with the request to place Ruma in the ranks of
the cities. The events that followed prevented
the realization of this initiative.
Regular representative sessions were usu-
ally held once a month. Extraordinary sessions
were held as needed. The sessions were ad-
vertised with a written announcement at the
municipal house, with the planned agenda, and
the callers were summoned by letter, two days
before the session. The sessions were public,
and according to the circumstances, sometimes
they were held in secret. Municipal accounts
and the budget were only discussed on public
sessions. Rules on Order and Conduct during
the Sessions (Rules of Procedure) were also
established. The sessions were held by the
president, who would announce their start by
hitting the bells. The quorum constituted an
overwhelming majority of the total number of
representatives. Voting was done publicly and
secretly (balls). The adoption of a decision of
the representative office required a full-fle-
dged majority, while in the cases of an equal
number of votes the president’s vote would
prevail. When it came to vote on the municipal
budget, the election of a city mayor, etc., it
was necessary to have two thirds of all repre-
sentatives’ present. The agency also worked
within the committee. Permanent committees
were: political, legal, economic, constructional
and social.
Elections for municipal representation
took place in a similar manner as elections for
the National Assembly. Election struggles,
agitations and various abuses were noted. Vo-
ters were divided by national (Serb and Ger-
man) and economic basis (farmers and „ones
with a coat“). Eight persons from the ranks of
the large tax payers were picked up and six-
teen from the ranks of the minor tax payers –

Зграда Румског магистрата / The Magistrate of Ruma building
приликом ступања на дужност полагали
заклетву цару и краљу.
Трговишно поглаварство, као извр-
шну власти, чинили су: начелник и запи-
сничарско, струковно и помоћно особље.
Градски статут из 1882. године детаљно
разрађује послове Поглаварства: управа и
привреда (народна привреда (пољопри-
вреда), занатство и трговина, државни по-
рези, богоштовље и настава, здравство…),
политичко-сиротињски послови (стање
становништва, избори, војни послови, ја-
вно-политички послови…) и редарствено-
грађевински послови (редарство, штампа,
јавна сигурност, јавни морал, јавни поре-
дак, тржни надзор, општинске грађевине…).
Најважнији општински акти били су
општински прорачун (буџет) и завршни
рачун. Усвајани су на седницама општин-
ског заступства, крајем текуће или поче-
тком наредне године. Буџет је исказивао
трошкове за следеће потребе: плате оп-
штинских чиновника (начелник, бележник,
благајници, здравствено особље, редари,
добошари, гробари, навијачи сатова, дуда-
ри, стрвинар…), набавка штампе и књига,
61
in total 24. When they took office, they swore
an oath to the emperor and to the king.
The executive trade office, as the exe-
cutive power, consisted of: the chief and the
record-keeping, professional and auxiliary
staff. The City Statute of 1882 elaborates in
detail the affairs of the Headquarters: admi-
nistration and economy (national economy
(agriculture), crafts and trade, state taxes,
worship and teaching, health...), political and
small affairs (population, elections, military
affairs, public-political jobs...) and police-
construction affairs (safety, printing, public
security, public morality, public order, market
surveillance, municipal constructions...).
The most important municipal acts we-
re the municipal budget (budget) and the sta-
tement of accounts. They were adopted at
municipal assembly sessions, at the end of the
current or early following year. The budget
presented the expenses for the following needs:
salaries of municipal officials (chiefs, notaries,
cashiers, healthcare staff, guards, official dru-
mmers, graveyard workers, watchmakers, mul-
berry farmers...), procurement of print and
books, travel, uniforms for police officers, main-
62
путовања, униформе редарственим органи-
ма, оправка општинских здања, чишћење
вароши, осветљење вароши, набавка дрва,
плате учитеља и друге школске потребе,
помоћ ватрогасном друштву, добротворне
сврхе…
Дворишни изглед властелинског „двора“ / The courtyard of the „mansion“
Ови трошкови се били покривани
следећим приходима: закупнина општинске
потрошарине, закупнина општинског ваша-
ра, закупнина општинског земљишта, за-
купнина општинске штале, закупнина оп-
штинског ловишта, закупнина општинског
кантара, разне таксе… дакле, главни оп-
штински приходи су били од пореза. Они су
се, уопште, делили на директне (земљарина,
разредна кућарина, најамна кућарина, теци-
варина, војно-опросна такса…) и инди-
ректне (правне и административне таксе,
порез на жесту, на пиво, на слад, потро-
шарина од пива, пристојбе на точење, порез
на минерално уље, потрошарина од сладора,
порез на вино, продаја дувана, продаја
соли…). Вашарске пристојбе су напла-
ћиване од: грла стоке (вола, краве, коња,
кобиле, јунца, товљене крмади…), од шатре,
tenance of municipal buildings, cleaning of
towns, lighting of towns, procurement of
wood, salaries of teachers and other school
needs, assistance to fire department, charity...
maintenance of municipal buildings, cleaning
of towns, lighting of towns, procurement of
wood, salaries of teachers and other school
needs, assistance to fire department, charity...
These expenditures were covered by the
following revenues: rent of municipal con-
sumption, municipal rent, rent of municipal
land, rent of municipal stables, municipal
hunting rent, municipal canteen rent, various
taxes... therefore, the main municipal reve-
nues were from taxes. They were, in general,
divided into direct (land, class household,
house rent tax, business tax, military-tax
charge...) and indirect (legal and admini-
strative taxes, refining tax, mineral oil tax,
sugar tax, wine tax, tobacco sales tax, salt
sales tax...). The tax fees are charged from:
cattle (ox, cows, horses, mares, bulls, pigs...),
from commercial tents, from confectioners’
shops, bazaars under tents, from various
craftsmen... and this was all collected in full
during the fair.

од трговаца конфекционара, базара под
шатром, од разних занатлија… и то пауша-
лно за време трајањa вашара.
Заступство је из својих редова бирало
и (градо)начелника, а за његов избор била
је потребна двотрећинска већина свих засту
пника. У периоду до Првог светског рата
градоначелници су били: Фердинанд Хе-
тингер, Јован Критовац, Паја Филиповић,
Стеван Димитријевић, Милан Николајевић,
Јован А. Ђуричић, Васа Критовац, Сима
Милутиновић, Коломан пл. Јанчо, Франц
Грубер, Фердинанд Ристер, Ђура Стајић,
Јован Рогулић, Хајнрих Август Фолтман и
Томас Крeнајз.
Један од важних послова општинске
власти је било очување реда и мира у гра-
ду, као и личне и имовинске сигурности
свих становника. За то се, између осталих,
бринуло „редарство“, састављено од десет
редара, на челу са капетаном. У току ноћи
ред и мир у граду су чувале ноћне страже.
Чиниле су их по два стражара, који су па-
тролирали по одређеној путањи, свако у
својој улици, у времену од 21 до 2 сата
ноћу. Поред њих, постојала је и контролна
патрола под командом наредника, која је
обилазила неколико улица и пазила да
свако буде на свом месту. Као један вид
сузбијања криминалног понашања у Руми
и околини биле су прописане превентивне
мере, предузимане од стране надлежних
општинских органа. У ту сврху су спрово-
ђене редовне контроле крчми и гостиона,
прегледане путне и друге исправе лица која
нису били становници Руме, а нарочито ци-
гана и просјака, обављана је присмотра ло-
калних беспосличара, скитница и особа са
криминалним досјеом, организована по-
гранична служба на прилазима граду и
стража на местима масовног окупљања.
Постојале су листе сумњивих особа из Ру-
ме, које су биле посебно надзиране. Оне су
морале да буду у својим кућама у времену
од сумрака до свитања, да се јављају редар-
ству у било које доба када их оно позове и
слично. Вођене су и евиденције особа сум-
њивог морала и оних који живе у конку-
бинату.
63
The representation from the ranks was
elected among town leaders, and for their
elections a two-thirds majority of all deputies
were required. In the period until the First
World War, the mayors were: Ferdinand He-
ttinger, Jovan Kritovac, Paja Filipovic, Ste-
van Dimitrijevic, Milan Nikolajevic, Jovan A.
Djuricic, Vasa Kritovac, Sima Milutinovic,
Koloman Jancso, Franz Gruber, Ferdinand
Riester, Djura Stajic, Jovan Rogulic, Heinrich
August Voltmann and Tomas Kreneis.
One of the important tasks of municipal
authorities was the preservation of law and
order in the town, as well as the personal and
property safety of all inhabitants. For this,
among other things, „Ordering“ composed of
ten officers, headed by the captain, was in
charge. During the night, peace and order in
the town were secured by night guards. They
consisted of two guards who patrolled a
certain path, each in their own street, from 9
am to 2 pm o’clock at night. In addition, there
was also a control patrol under the command
of the sergeant, who visited several streets and
kept everyone in their place. As one form of
suppression of criminal behaviour in Ruma
and the surrounding area, preventive measu-
res, undertaken by the competent municipal
authorities, were prescribed. For this purpose,
regular checks were carried out on taverns
and inns, travel and other documents of
persons who were not residents of Ruma
were checked. The special attention was pa-
yed gypsies and beggars, local unscrupulous
persons, vagrants and persons with a criminal
record. A border service at the city and gate
accesses was organized, as well as at the
places of mass gathering. Lists of suspicious
persons from Ruma, who were specially su-
pervised, was made. They had to be in their
homes from dusk to dawn, to appear at the
office at any time when they were called in,
etc. Records of persons of suspicious mora-
lity and those who lived in an unlawful rela-
tionship were also kept.
In accordance with the nature and cha-
racter of the criminal acts and misdemeano-
urs, the perpetrators were punished with a
fine, imprisonment, seizure of property and
its sale at auction, deportation from the town.
64
Већ према врсти и карактеру кри-
вичних дела и прекршаја, њихови извр-
шиоци су кажњавани новчаном глобом, за-
твором, пленидбом имовине и њеном про-
дајом на лицитацији, прогонством из насе-
ља. Новац од глоба због прекршаја ишао је у
разне „закладе“ (фондове, задужбине), као и
за „обртне и науковне сврхе“.
Најчешћи прекршаји у то време су
били: крађе и провале, прекршаји пољ-
ског радарства, ношење оружја, туче, не-
пристојно понашање, прављење нереда,
продавање неисправне робе, нелојална
конкуренција…, а било је и оних тежих
попут силовања и убиства.
Један од најтежих злочина је био на-
пад на поштанска кола, која су, поред
поште, превозила и већу суму новца. До-
годио се на путу према Великим Радин-
цима, у Курдину. Том приликом су уби-
јени пратилац пошиљке и кочијаш. Прво-
битна истрага је показала да је у овом зло-
чину било више учесника из Руме и око-
лних места. Сви они су после неколико го-
Money from fines for misdemeanours went to
various „foundations“ (funds, trusts) as well
as for „craft and scientific purposes“.
The most common offenses at the time
were: theft and burglary, agricultural miscon-
ducts, carrying weapons, fighting, rude be-
haviour, involvement in riots, selling defe-
ctive goods, unfair competition... and there
were also those of more serious nature as rape
and murder.
Вршиоци локалне власти у Руми 1916. /
Acting local authorities in Rumi 1916
One of the most serious crimes was the
attack on the post-office car, which, besides
the mail, transported a large sum of money. It
happened on the road to the Great Radinci, in
Kurdin. On that occasion, an escort and a co-
achman were killed. An initial investigation
revealed that there were more participants in
this crime from Ruma and the surrounding
towns. All of them were caught and properly

дина истраге ухваћени и примерено осуђе-
ни, а најзаслужнији за решавање овог зло-
чина био је румски полицајац Тимотије
Марковић.
У условима када се највећи број ста-
новника бавио земљорадњом и сточар-
ством, неопходно је било организовати по-
љарску и пастирску службу у оквиру оп-
штине. Сваке године су запошљавани по-
љари, коњушари и говедари, који су имали
велику одговорност за чување поља, лети-
не и сточног фонда. Приликом ступања на
дужност полагали су свечану заклетву, а
за ревносно обављање посла гарантовали
су својом имовином.
Повећано циркулисање становништва,
као и њихове привредне и друге активно-
сти, наметали су питање организовања
санитарне службе, која би решавала про-
блеме настале са тим у вези. Неки од тих
проблема су били: велике количине блата
у кишним временима (или прашине лети)
на градским улицама и путевима; смеће у
граду, нарочито у време и после пијачних
дана и вашара; секундарне сировине у
приватним кућама и на улици, настале као
последица бављења пољопривредом, трго-
вином и разним занатима (месарским, ко-
жарским, зидарским...)... Градске власти су
на разне начине настојале да елиминишу
узроке нехигијене, или бар ублаже њене
последице за становништво. Из године у
годину су издаване забране, наредбе и обја-
ве, којима се прописују поступци приликом
обављања делатности ризичних за хигијену
града и одређују се казне за њихов пре-
кршај. И сами становници су ревносно
пријављивали случајеве нарушавања хиги-
јене и поменутих прописа.
Постојала је строга забрана бацања
смећа по путевима, као и у канале дуж
путева према околним селима. Уколико би
се блато и смеће ипак појавили, чишћени су
или о трошку Поглаварства или средствима
од глоба, наплаћиваним од прекршилаца
хигијенских прописа. Један од општинских
чиновника задужених за праћење хиги-
јенских прилика у Руми, лекар Душан Ди-
ма, тужио је неке грађане због нехигијене у
двориштима и заходима.
65
convicted after several years of investigation,
and the police officer Timotije Markovic was
the most deserving one for solving this crime.
Under the conditions when the majority
of inhabitants were engaged in agriculture
and livestock breeding, it was necessary to
organize a field and pastoral service within
the municipality. Every year, farmers and
cattle-breeders were employed, and they had
great responsibility for keeping fields, harvest
and livestock in order. When they took office,
they took a solemn oath, and for their diligent
work they guaranteed with their own pro-
perty.
The increased circulation of the popu-
lation, as well as their economic and other
activities, raised the issue of organizing the
sanitary service, which would solve the pro-
blems. Some of these problems were: large
quantities of mud during the rainy weather
(or dust flying) on city streets and roads;
garbage in the city, especially at the time and
after market days and fairs; secondary raw
materials in private houses and on the street,
derived from agriculture, trade and various
crafts (butchers, tanning, masonry...)... The
city authorities have tried in many ways to
eliminate the causes of poor hygiene, or at
least to mitigate its consequences for the
population. Banners, orders and announce-
ments, which prescribes procedures for ca-
rrying out activities of hygiene-related risks
of the city, were issued year after year, and
penalties for their violation were determined.
The residents also zealously reported cases of
hygiene violation and violations of mentioned
regulations.
There was a strict prohibition of thro-
wing garbage along the roads, as well as in
the channels along the roads to the surroun-
ding villages. If mud and waste were to
appear, they were cleaned either at the expen-
se of the town headquarters or of fines,
collected from violators of hygiene regula-
tions. One of the municipal officials in charge
of hygienic conditions in Ruma, doctor Du-
san Dima, sued some citizens for being ke-
eping their yards and yard toilets in unhy-
gienic manner.
66
Део одговорности за чистоћу града
морали су да преузму и сами становници.
Почетком јула 1904. године донета је
одлука да власници кућа у Главној и Же-
лезничкој улици, у летњем периоду, мо-
рају сами да чисте тротоаре и половину
цесте од прашине.
С времена на време, када би се у
окружењу појавила епидемија неке зара-
зне болести, степен приправности је по-
дизан на виши ниво и предузимане су ра-
дикалније мере. То је био случај 1878. го-
дине, када је општинска управа објавила
проглас, који је потписао лекар Мавро Фи-
шер. У прогласу се наводи да је због при-
ближавања болести („редње“) из суседних
земаља, неопходно предузимање мера пре-
дострожности, и то на „сокацима“, јавним
местима и у приватним кућама. У ту сврху
„као нужно“ се препоручује: да се „јен-
деци“ у којима вода дуго стоји и од које се
шири смрад, продуже колико је то могуће,
како би вода отекла; да се рупе, јаме, у
којима се налази вода или испуне или
направи неки одвод којим би се вода даље
спровела; да се у циљу бољег протока воде
потоци редовно чисте од смећа и „жи-
винске материје“; да се Велики сокак
(Главна улица) чисти и оним данима када
је пијаца; да сваки „бирташ“ мора да чисти
место где стоје кола, пред својом кућом и
у дворишту; да сваки грађанин држи своју
кућу у чистоћи, да ђубре редовно износи,
пре него што дође топло време, да не
храни много свиња, да чисти „проходе“, те
да смрад из њих спречи употребом „Chlor-
kalka“ или да у њих сипа гвоздени ви-
триол; да се строго пази да се не продају
рибе из баре и да месо из касапница не
смрди…
Још једна од важних комуналних
служби била је оџачарска делатност. Том
питању локалне власти су посвећивале зна-
тну пажњу из више разлога. Поред оног
уобичајеног, одржавања димњака због ра-
зноврсних потреба становништва, а нај-
више због грејања, током времена, појавио
се и захтев за успостављањем веће контро-
ле над овим објектима из општебезбе-
дносних разлога. У то време није била ре-
Part of the responsibility for the cle-
aning of the city had to be taken over by the
inhabitants. At the beginning of July 1904, it
was decided that the owners of houses in
Glavna and Zeleznicka Street, in the summer
period, have to clean the pavements and their
half of the road from dust.
From time to time, when an epidemic
of an infectious disease emerged, the level of
readiness was raised to a higher level and
more radical measures were taken. This was
the case in 1878, when the municipal ad-
ministration issued a proclamation, signed by
doctor Mavro Fischer. The proclamation sta-
tes that it is necessary to take precautionary
measures in order to approach disease („pe-
st“) from neighbouring countries, in „Alley“,
in public places and in private homes. To this
end, „as necessary“ was recommended: to ex-
tends as far as possible „channels“ in which
the water stays for a long time and from
which the stench spreads, in order for water
to swell; that the holes, the pits, in which the
water is either filled or made, were to be
drained; in order to improve water flow, stre-
ams were regularly cleaned from trash and
organic waste; that the Great Sokak (Main
Street) is cleaned even on market days; that
every „barkeeper“ must clean the place where
the cars are parked, in front of his house and
in the yard; that every citizen keeps his house
clean, that the garbage is regularly taken
away before the summer, that the number of
pigs must be limited, that „the passage“ has
to be cleaned regularly and that their odour
must be prevented by using „Chloroalkane“
or the black (iron) vitriol; to be particularly
careful not to sell fish from the pond and that
the meat from the butcher shops does not
stink...
Another important utility service was a
chimney sweeping. The local authorities have
paid considerable attention to this issue for
several reasons. In addition to the usual ma-
intenance of the chimney due to the diverse
needs of the population, and most of all due
to heating, over time, there has been a de-
mand for the establishment of greater control
over these facilities for general reasons. At
that time, it was not a rare phenomenon that fa-

тка појава да неисправни и неодржавани
димњаци узрокују пожаре, који су могли да
узму и веће размере, причињавајући велику
материјалну штету појединцима и целом
граду.
Оџачарски рачун / Chimneys weepers bill
Ватрене стихије, чији су узроци били
природне непогоде или људски немар, од
раније су представљале велику опасност за
становнике Руме. Највећи пожар се дого-
дио 29. јуна 1872. године, на празник св.
Петра и Павла, уједно и имендан грофа
Петра Пејачевића. Тог дана је била велика
врућина, а прослава се одвијала испред ка-
толичке цркве. Како је то био обичај, пу-
цало се пушака напуњених кучином. Код
другог плотуна, запаљена кучина је пала
на осушени црквени кров од шиндре и
изазвала пожар. Сви покушаји да се ватра
угаси са школског тавана нису успели. Цр-
квени кров и торањ су изгорели, а звоно се
истопило. На срећу, унутрашњост цркве
није била оштећена. Овај пожар је био по-
вод да се у Руми установи организована
ватрогасна служба, у циљу боље заштите
од пожара. Следеће године је основано До-
67
ulty and unmaintained chimneys caused fi-
res, causing great material damage to indi-
viduals and the whole city.
The fire disasters, whose causes were
natural causes or human neglect, have pre-
viously posed a great danger to the inha-
bitants of Ruma. The biggest fire occurred on
June 29, 1872, on the feast of St. Peter and
Paul, at the same time the of count Peter Pe-
jacevic Name Day celebration. It was a „great
heat“ that day, and the celebration took place
in front of the Catholic Church. As it was
customary, guns filled with cotton balls were
fired. In the second plot, the burning ball fell
on a dried church roof made of a shingle and
caused a fire. All attempts to extinguish the
fire from the school attic failed. The church
roof and tower were burned, and the bell
melted. Fortunately, the interior of the church
was not damaged. This fire triggered the esta-
blishment of an organized fire service in Ru-
ma, with the aim of better protection against
fire. The following year a Voluntary Firefighter
68
бровољно ватрогасно друштво („Опште
својевољно ватрогасно друштво“), које је
од тада преузело бригу око заштите од по-
жара. Тих првих година постојања посе-
довало је: стару дворедну штрцаљку, двоје
кола опремљених дрвеним бурадима за до-
воз воде, једне мердевине на извлачење
високе 8 метара, две куке са дугачким др-
жалом, четири кабла за воду и други ситни
алат. Временом се овај инвентар увећавао
и осавремењивао.
Румски ватрогасци / Firefighters from Ruma
Први познати податак о пошти у Ру-
ми датира из половине XVIII века, тачније
из 1751, а свој поштански жиг је имала
1825. године. Најстарија поштанска стани-
ца у Руми највероватније је била смештена
у тадашњој властелинској гостионици у
Главној улици (касније хотел „Орао“).
Кроз Руму, према Митровици, пошта је
ишла средом и недељом, а од Митровице
ка Руми четвртком и недељом. Други по-
штански пут је ишао према Иригу, и преко
Фрушке Горе, у Каменицу, а његова изгра-
дња је започела 1820. године. Пошта се
преносила поштанским коњима. Време ја-
хања на релацији Митровица – Чалма
износило је три часа, а Голубинци – Рума
четири и по часа. Од половине XIX века
поштански саобраћај преко Срема се, на
линији Вуковар – Бачинци – Чалма – Ми-
Society was established („General Voluntary
Firefighting Company“), which has taken
over the care of fire protection. In those first
years of existence, they had: an old two-rows
syringe, two cars fitted with wooden barrels
for the water delivery, one 8 meters long
ladder, two hooks with a long handle, four
water cords and other small tools. In time,
this inventory was enlarged and modernized.
The first known information of Ruma’s
postal service dates from the mid-18th cen-
tury, more precisely from 1751. It had its
postmark in 1825. The oldest post office in
Ruma was most likely located in the Manor
Inn in Main Street (later the hotel „Eagle“).
Through Ruma, towards Mitrovica, the post
went Wednesday and Sunday, and from
Mitrovica to Ruma on Thursdays and Sun-
days. The second postal route went towards
Irig, and through Fruska Gora, to Kamenica.
Its construction began in 1820. The post was
delivered by postal horses. The riding time on
the Mitrovica – Calma route was three hours,
while the Golubinci – Ruma four and a half
hours. Since the mid-19th century, postal
traffic through Srem, on the line Vukovar –
Bacinci – Calma – Mitrovica – Ruma –
Golubinci – Zemun, took place through fast

тровица – Рума – Голубинци – Земун,
одвијао путем брзих поштанских кола (ди-
лижанса), која су постепено замењивала
јахаћу пошту. Кола су сваког дана поред
писама и новчаних пошиљки, примала и по
једног путника. Полазак из Загреба је био
у 17 часова, а из Земуна у петак, у један
час по поноћи. Цео пут је трајао 64 часа.
Поштански службеници су имали унифо-
рму, која се састојала од гала и обичног
шешира, већ према приликама, кићанке од
коњске длаке, поштанског рога са три или
са четири писка, гајтана за рог (трубу) и
таблице са поштанским знаком који се на-
лазио на рукаву. Током друге половине XIX
века поштар у Руми је најдуже био Јован
Радмановић. Почетком XX века било је
четири писмоноше, што је било недовољно.
Пошта у граду је смештана у сандучиће
распоређене на разним местима.
Хотел „Орао“ и поштанска станица /„Eagle“ („Orao“) hotel and the Post Station
Телеграфско-телефонски саобраћај у
овим крајевима се јавља у другој половини
XIX века. Први податак о телеграфу у Ру-
ми датира из 1884. године. Завршни радо-
ви на успостављању телефонске везе на
линији Земун – Митровица, у дужини од 80
69
postal carriages (diligence), which gradually
replaced postal horses. Alongside with letters
and money orders, they would accept one
passenger each day as well. Departure from
Zagreb was at 5 pm, and from Zemun on
Friday at 1 o’clock in the afternoon. The
whole trip lasted 64 hours. The postal officers
had a uniform, consisting of a gall and or-
dinary hat, but on special occasions they wore
horsehair tights, a postal horn with three or
four beeps, a ribbon for the horn (trumpet)
and a postage stamp on the sleeve as well.
During the second half of the 19th century, the
postman in Ruma was Jovan Radmanovic for
a long time. At the beginning of the 20th
century, there were four postmen, which was
insufficient. The post in the town was placed
in post-boxes in various locations.
Telegraphic telephone traffic in these
parts was established in the second half of the
XIX century. The first telegraph information in
Ruma dates to 1884. The final works on
establishing a telephone connection on the
Zemun – Mitrovica line, in the length of 80 km,
70
км, обављени су 1898. године. Телефоне у
Руми су најпре имали Пејачевићи, односно
чиновници на њиховом властелинству. Го-
дине 1900. центар Властелинства и свих
пустара повезивала је телефонска линија у
дужини од 67 км и 920 м. Исте године
телефон је имала и румска фирма Штајнер
и Весл, у дужини 14,5 км, на релацији Ру-
ма – Јарак.
Друмски саобраћај се дуго обављао
искључиво путем запреге. Свака кућа је
имала своја кола са запрегом, а за дуже ре-
лације и удобнију вожњу били су наме-
њени фијакери. Фијакеристи су били по-
себан еснаф и као такви имали су свој ста-
тут. Превоз људи и робе се одвијао све
већом мрежом локалних и јавних путева,
који су, према извештајима Сремске жупа-
није, били у добром стању.
Појава железнице представљала је
значајан преокрет у саобраћају. О овој но-
вини у нашим крајевима је почело да се
говори још половином XIX века, а Рума се
први пут у овом контексту помиње 1869.
године. Tада је Угарско министарство за
јавне грађевине дало једногодишњу дозво-
лу за „претходан технички посао“ око же-
лезничке пруге од Осијека преко Винкова-
ца и Руме, до Земуна. Почетком 1875. годи-
не у Руми је одржана конференција посве-
ћена питању изградње железнице. Румски
адвокат Светозар Николајевић је присутни-
ма изложио потребу постојања пруге и у
овим крајевима, и то од Новог Сада преко
Каменице и Ирига до Руме, као и према Зе-
муну. Гроф Пејачевић је обећао да ће дати
сву земљу која буде била потребна за ову
пругу. Ипак, интензивнија градња железни-
ца почиње 80-их година XIX века. Ово
питање је у Руми поново актуелизовано
1882. године, када је градско веће, преко
градоначелника, „Подузећу грађења побо-
чне жељезничке пруге Инђија – Митрови-
ца“ дало у закуп 3–6 кј. општинског па-
шњака.
Пруга у Срему је коначно успоста-
вљена 1882. године на релацији Земун –
Нови Сад, с тим да је железничко чво-
риште била Инђија. Почетком децембра
1883. године у Руму је дошао први воз из
were marked in 1898. The phones in Ruma
were initially owned by Pejacevics, that is,
the officials at their manor. In 1900, the
centre of the manor and all the heath were
connected with a telephone line in the length
of 67 km and 920 m. In the same year, a
company called Steiner and Wessel also had
a phone line in the length of 14.5 km, on the
route between Ruma and Jarak.
Road traffic was only done by horses for
a long time. Each house had its own car with
brakes, and for long journeys and a more
comfortable ride horse cabs were used.
Owners of this cabs had a status of special
tradesman and had their own statute. The
transport of people and goods took place
through an increasing network of local and
public roads, which, according to reports from
the Srem County, were in good condition.
The appearance of the railway was a
significant turning point in traffic. Rumours
about this innovation in our region began by
the middle of the XIX century, and Ruma
was first mentioned in this context in 1869.
At that time, the Hungarian Ministry of
Public Works granted a one-year license for
„prior technical work“ over the railway line
from Osijek through Vinkovci and Ruma to
Zemun. At the beginning of 1875, a con-
ference dedicated to the construction of a
railway was held in Ruma. Ruma’s lawyer
Svetozar Nikolajevic presented to the present
the need for the existence of a railway in
these parts, from Novi Sad via Kamenica and
Irig to the Ruma, as well as towards Zemun.
Count Pejacevic promised to give all the land
that was needed for this line. However, more
intensive construction of railways begins in
the 80s of the XIX century. This issue was
updated in Ruma in 1882, when the city co-
uncil, through the mayor, leased 3–6 kj
(17000–35000 m2) of the municipal pasture
to the „Construction Company of the Indjija –
Mitrovica Railway“.
The railroad in Srem was finally esta-
blished in 1882 as a Zemun – Novi Sad line,
with the railway hub in Indjija. In early
December 1883, the first train from Indjija
came to Ruma to inspect the railway line, and
on December 10 the traffic officially started.

правца Инђије, ради прегледа пруге, а 10.
децембра она је предата у саобраћај.
Рума је убрзо добила још једну пругу.
Била је то пруга нормалног колосека на
релацији Рума – Врдник, изграђена за по-
требе експлоатације рудника у Врднику.
Почетком века изграђена је нова пруга нор-
малног колосека, која је повезивала Руму са
Кленком и даље са обалом реке Саве.
Железничка станица у Руми / Railway station in Ruma
Уз пругу, на око 2 км јужно од на-
сеља, саграђена је и типска, али за оно вре-
ме модерна, железничка станица. Станица
је проширена 1912/13. године, и то је тре-
бало да буде „најлепша станица у Хрват-
ској и Славонији“. Главна зграда је након
реновирања требало да постане једноспра-
тница, са левe и деснe стране закриљена са
два велика парка. У њој су смештене че-
каоница са касом, чекаоница првог разреда
са рестораном, чекаоница другог разреда са
рестораном и чекаоница трећег разреда са
рестораном, затим тоалет, киоск за дуван,
службене просторије, полицијско-инспе-
кцијска соба, портирница и др. На првом
спрату су били станови.
71
Ruma soon got another line. It was a
regular single line track on the route Ruma –
Vrdnik, built for the exploitation of the mine
in Vrdnik. At the beginning of the century, a
new track was built, connecting Ruma with
Klenak and further along the shore of the
Sava River.
Along the track, about 2 km south of
the town, a typical but for that time a modern,
railway station was built. The station was
expanded 1912/13. It was supposed to be „the
most beautiful station in Croatia and Sla-
vonia“. After the renovation, the main bu-
ilding become a one-storey building, and on
the left and right side it was surrounded by
two large parks. The station building had a
waiting room with a ticket counter, a first
class waiting room with a restaurant, a second-
class waiting room with a restaurant and a
third-class waiting room with a restaurant, a
toilet, a tobacco kiosk, official rooms, police-
inspection room, etc. On the first floor there
were apartments.
72
И као у свакој железничкој станици,
на видном месту се налазио актуелни ред
вожње. Према првом реду вожње, возови
би из Инђије кретали у 6h и 40 мин и у 9h и
20 мин, у Руму би стизали у 7h и 20 мин,
односно, у 10h и 20 мин, а у Митровицу 8h
и 20 мин и 11h и 20 мин. У повратку са-
тница је била следећа: Митровица (15h и
40 мин и 18h и 40 мин), Рума (16h и 40 мин
и 19h и 40 мин) и Инђија (17h и 40 мин и
20h и 40 мин).
Деоница за пругу Рума – Кленак / The share of Ruma – Klenak railway line
Поред међумесног железничког сао-
браћаја, у коме је Рума представљала ва-
жну станицу, почетком XX века појавили
су се предлози о установљењу шинског
(трамвајског) превоза и у самом граду, на
релацији центар – железничка станица.
Попут већих градова (Загреб, Осијек и Су-
ботица) планове на успостављању трам-
вајске пруге истовремено су започели Ру-
мљани и Новосађани. У ту сврху форми-
рано је „Прво румско деоничарско друштво
за градити електричну пругу“. Брзина трам-
ваја у насељу би износила 8 км/час, а ван на-
And as in every railway station, the
current timetable of the journey was visible.
According to the first order of the journey,
the trains from Indjija would leave in 6 hours
and 40 minutes and at 9h and 20 min, in
Ruma they would arrive at 7h and 20 min, re-
spectively, at 10h and 20 m, and in Mitrovica
8h and 20 m and 11h and 20 min. The returns
were as follows: Mitrovica (15h and 40 min
and 18h and 40 min), Ruma (16h and 40 mins
and 19h and 40 min) and Indjija (17h and 40
mins and 20h and 40 min).
In addition to the intercity railway
transport, in which Ruma was an important
station, at the beginning of the 20th century
there were ideas for the establishment of rail
(tram) transport and in the town, itself, on the
relation centre – the railway station. Like
major cities (Zagreb, Osijek and Subotica),
the plans for the establishment of the tram
line at the same time were started by the
Ruma’s and Novi Sad’s citizens. For this
purpose, the „First Company for the Con-
struction of a Ruma Railway“ was formed.
The speed of the tram in the settlement would
 73

Пројекат вагона „аутомобилне железнице“ у Руми / Plan of the wagon

of the „car railway“ in Ruma
74
сеља 12 км/час. Погон је био на бен-
зински мотор од 14 киловата, а носивост
35 особа. Докле се стигло у реализацији
овог плана није познато, као што нису ни
разлози за одустајање од њега. Да ли су у
питању наговештаји скорашњег рата или
нешто друго, тек о аутомобилној железни-
ци, или трамвају, у архивској грађи више
нема помена.
Панорамски снимак Руме
У другој половини XIX века Рума је,
попут других сличних места, у вечерњим и
ноћним сатима, била осветљена петро-
лејским лампама и фењерима. Током 1883.
године осветљење је замењено напредни-
јим системом расвете, „гасолином“ из
бечке фабрике „Жерсон Бем и Розентал“.
У наредном периоду се развила расправа у
јавности да ли да се уведе плинско или
електрично осветљење („гас или електри-
ка“) за јавну и приватну употребу. На кра-
ју је постигнут компромис, и 13. августа
1911. године донета је одлука о комби-
нованој јавној расвети – електричној и
плинској, како је гласило у једној понуди
фирме из Беча. Међутим, Земаљска влада
be 8 km/h, and outside the town 12 km/h. The
drive was on a gasoline engine of 14 ki-
lowatts, and the carrying capacity 35 people.
It is not known how far it went with the
realisation of this plan as there are no data of
reasons for giving up on it. Whether there are
hints of the recent war or something else to
blame, just there is no any further significant
data about the tram in the archives.
In the second half of the 19th century,
Ruma, like other similar towns, was illumi-
nated by petroleum lamps and lanterns in the
evening and at night. During 1883, the
lighting was replaced by a more advanced
lighting system, „gasoline“ from the Vienna-
based Gerson Böhm and Rosenthal factory.
In the following period, public debate about
whether to introduce gas or electric lighting
(„gas or electricity“) for public and private
use was developed. At the end, a compromise
was reached, and on 13th August 1911 a
decision on combined public lighting – ele-
ctric and gas was made, as was announced in
one offer from a company from Vienna.
However, the National Government did not ap-

није одобрила уговор о комбинованој ра-
свети, те је 1913. године склопљен Уговор
о електрификацији између градске општи-
не и деоничарског друштва за електрична
и прометна постројења у Будимпешти.
Тако је струја „потекла“ у Руму из митро-
вачке електране 1913. године. У наредним
месецима започели су радови на инста-
лирању мреже.
Panoramic shot of Ruma
На једној од последњих седница
заступства пре избијања рата, 30. априла
1914. године установљено је да у граду
укупно има 402 светиљке, 12 кружних и
390 осталих, те да нису добро распоређене.
Тадашњи урбанисти и грађевинари
имали су пуне руке посла, који би се мо-
гли поделити на неколико група: послови
око чишћења, проширивања и регулације
потока и канала у насељу и у околини;
радови на изградњи путева према околним
местима; изградња, поправка и уређење
улица и тротоара; изградња кућа и других
објеката у граду и у непосредној околини.
75
prove the agreement on combined lighting,
and in 1913 the Electrification Contract
between the city municipality and a stake-
holder company for electric and transport
facilities in Budapest was concluded. Thus, the
electricity „came“ to Ruma from the Mitrovica
plant in 1913. In the coming months, the
network installation works began.
On one of the last sessions of the
Representation before the outbreak of the war,
on April 30th, 1914, it was noted that there were
402 lamps in the city, 12 circulars and 390
others, and that they are not well-distributed.
Urban planners and construction wor-
kers had full-time jobs, which could be divi-
ded into several groups: tasks for cleaning,
extending and regulating the streams and
channels in the town and in the surrounding
area; works on the construction of roads to
the surrounding areas; construction, repairs
and arrangements of streets and pavements;
construction of houses and other facilities in
the city and in the immediate vicinity.
76
Путна мрежа која је Руму повезивала
са околним градским центрима је од ра-
није била солидна, између осталог и зато
што је, као важно трговачко место, она
била незаобилазна станица многих трго-
ваца. Такође знатна средства су улагана у
одржавање и поправке путева према око-
лним селима.
Велика пажња је посвећивана и уре-
ђењу самог насеља. Из године у годину,
грађени су нови тротоари, насипане улице,
калдрмисани тргови и подизани други пра-
тећи објекти. У почетку су радови ове вр-
сте били сконцентрисани на ужи центар
града и Главну улицу. Осамдесетих година
XIX века богатији грађани почињу да праве
новекуће, понекад и спратнице, у центру
насеља и у главним улицама. Када се ради
о њеном спољашњем изгледу, Рума у то
време почиње да добија обележја модерног
средњоевропског градића. Почетком XX
века Рума је добила први споменик посве-
ћен једној личности. У питању је споменик
Јовану Јовановићу Змају, подигнут 1911.
године. На раскршћу Железничке и Ива-
нове (ЈНА) и Орловићеве и Стеванове (В.
Дугошевића) улице су, у посебним кутија-
ма, стајали дрвени кипови св. Ивана
Непомука и св. Стевана. Статуа св. Ивана
је уклоњена због ометања саобраћаја и
пресељена у башту цркве. На плацу испред
тадашње касарне (ОШ „Вељко Дугоше-
вић“) налазила се тзв. румска променада.
Осим као шеталиште, променада је касније
повремено коришћена за потребе култур-
них и спортских приредби. Изван града
(преко пруге) се налазио и хиподром, на ко-
ме су се одржавале коњске трке још у дру-
гој половини XIX века.
Из тих година датира још један амби-
циозан, али нереализован план. У питању
је била изградња насеља у Тиволу, на
земљишту које су општини у ту сврху по-
клониле наследнице грофа Ладислава Пеја-
чевића. Према плану из 1913. године, ново
насеље би имало једну главну улицу, на-
звану по Ладиславу Пејачевићу, коју би
пресецале четири попречне, назване по ње-
говим ћеркама – дародавцима (Терезијина,
Катаринина, Францискина и Маријина). На
The network of roads that connected
Ruma with the surrounding town centres was
already in good shape because, among other
things, as an important trading place Ruma
was an inevitable stopping point of many tra-
ders. Also, significant funds have been inve-
sted in maintenance and paving roads that
connected town with the surrounding villages.
Great attention was paid to the arran-
gement of the settlement itself. Every year,
new sidewalks were constructed, streets were
rugged, squares and other accompanying faci-
lities were built. At the beginning, works of
this kind were concentrated to the narrow cen-
tre of the city and the Main Street. In the 80s
of the nineteenth century richer citizens began
to build new houses, sometimes with several
floors, in the centre of the settlement and in
the main streets. When it comes to its appe-
arance, Ruma at the time began to receive the
features of a modern Central European city. At
the beginning of the XX century, Ruma re-
ceived the first monument dedicated to one
person. It was a monument dedicated to Jovan
Jovanovic Zmaj, built in 1911. At the inter-
section of Zeleznicka and Ivanova (JNA) and
Orloviceva and Stevanova (V. Dugosevic), in
special boxes, wooden statues of St. Ivan Ne-
pomuk and St. Stevan were placed. Statue of
St. Ivan was removed as it was disturbing tra-
ffic and moved to the garden of the church. On
the plot in front of the military barracks (Ele-
mentary School „Veljko Dugosevic“) there
was a so-called „Ruma promenade“. Except as
a promenade, the boulevard was later used
occasionally for cultural and sporting events.
Outside the city (via the railway line), there
was a hippodrome, where horse races were
held in the second half of the 19th century.
Another ambitious yet unrealized plan
dates from these years. It was the constru-
ctiоn of a settlement in Tivol, on land that the
municipalities of this town donated by the fe-
male successors of the Count Ladislav Peja-
cevic. According to a plan from 1913, the
new settlement would have one main street,
named after Ladislav Pejacevic, and four cro-
ssing streets, named after his daughters (The-
resa’s, Katarina’s, Francisca’s and Maria’s).
At the crossing point there would be four squ-

месту укрштања била би четири трга (Мар-
ков, Адолфов, Петров и Јоханов), од којих
би на једном био постављен Петров крст, а
на другом Адолфов бунар. Цео простор је
расподељен на укупно 175 кућних плацева.
План насеља у Тиволу / Tivol settlement plan
Према статистичком прегледу зани-
мања у Руми почетком XX века, бар када се
ради о српском становништву, ситуација је
била следећа: за 126 румских српских поро-
дица, са 708 чланова, земља је била главни
извор средстава за живот; од пољопривреде
су живели и надничари, којих је са кућом и
мало земље било 75 породица, са 415 чла-
нова, а без земље, само са кућом 49 по-
родица, са 239 чланова; било је и на-
дничара и без куће и без земље, и то 29
породица, са 112 чланова; гостионичара је
било 24 породице, са 69 укућана; занатлија
је било 98 породица са 395 чланова; тргова-
77
ares (Marko’s, Adolf’s, Petar’s and Johan’s).
It was planed that one square would be
decorated with Petar’s cross, and another with
Adolf’s well. The entire area would be split
to a total of 175 house plots.
According to the statistical survey of
professions in Ruma in the beginning of the
20th century, at least when it comes the Ser-
bian population, the situation was as follows:
for 126 Ruma’s Serb families, with 708
members, the agricultural land was the main
source of live-lihoods; 75 families with 415
members with a house and a small peace of
land also lived of agriculture as wage la-
bourers, 49 families, with 239 members had a
house but no land and also worked as wage
labourers; there were also laymen without
home and without land, 29 families, with 112
members; 24 families, with 69 member were in
78
ца 41 породица са 153 члана; „намеште-
ника“, општинских и приватних чиновника
и остале интелигенције било је 60 породи-
ца, са 204 члана.
У Руми и околини су постојали одли-
чни услови за развој пољопривредне про-
изводње. У северном делу атара налази се
лесна зараван, са дебелим слојем хумуса,
што је повољно за гајење житарица, док
јужни део представља прелаз између лесне
заравни и алувијалне равни. Земљиште је
заступљено смолницом, која је добра за
гајење индустријских биљака (сунцокрет,
шећерна репа). Пашњаци, који су смештени
у јужном делу атара, погодни су за развој
сточарства, док су долине дуж потока
предвиђене за повртарске културе. Кише
има довољно и то у време када је најпо-
требнија, а над Румом дувају западни и
источни ветар, северац и кошава. Ипак, и
поред плодне земље, пољопривреда Срема
је била оптерећена многобројним пробле-
мима. То су мочварно (водоплавно) земљи-
ште, велике непродуктивне површине,
изложеност елементарним непогодама и
болестима, нерационална обрада земље
(екстензивна обрада – угар). Највише су се
гајили: житарице (кукуруз, озима пшеница,
зоб, озима суражица, озими јечам), око-
павине (кромпир, купус), трговинско биље
(озима репица, конопља), крмно биље
(грахорица).
У румском срезу 1895. године,
површине испод једног јутра била су 1.583
(25,70%) газдинства; од 1 до 5 јутара – 970
(15,75%); од 5 до 10 јутара – 924 (15,01%);
од 10 до 20 јутара – 1.221 (19,83%); од 20
до 100 јутара – 1.382 (22,44%); од 100 до
200 јутара – 61 (0,99%); од 200 до 1.000
јутара – 14 (0,22%); преко 1.000 јутара – 4
(0,06%). Укупно је било 6.159 јутара земље.
У самој Руми, почетком XX века, највећи
поседници су били: политичка општина
(5.188 јутара), Властелинство (3.249), Лазар
Вуић (794), Српска црквена православна
општина (747), Милош Јовановић (644) и
Недељко Столић (599).
innkeeping business; 98 families with 395
members were in craftsman business; 41
families with 153 members were involved in
trading; 60 families, with 204 members coun-
ted as „Assemblers“, municipal and private
clerks and other „intelligence“.
In Ruma and the surrounding area there
were excellent conditions for the development
of agricultural production. In the northern part
of the atar there was a woody plumage, with a
thick layer of humus, which was favourable for
the cultivation of cereals, while the southern
part represented the transition between the
wooden plateau and the alluvial plane. The land
was mainly a resin, which was good for cul-
tivating industrial plants (sunflower, sugar
beet). The pastures, which were in the southern
part of the atari, were suitable for the de-
velopment of livestock breeding, while the
valleys along the stream were perfect for ve-
getable crops cultivation. There was enough
rain in the time when it is most needed, and the
wind and the eastern wind, the north and the
„kosava“ wind, blow over Ruma. Neverthe-
less, despite the fertile land, Srem agriculture
was burdened with many problems. These were
marshy (waterlogged) land, large unproductive
surfaces, exposure to natural disasters and
diseases, irrational cultivation of soil (extensive
processing). Mostly were grown: cereals (corn,
winter wheat, oat, rye, winter beans), ruminants
(potatoes, cabbage), commercial herbs (rape
beans, hemp), fodder plants (tare).
In the district of Ruma in 1895, land
property under one acre had 1.583 (25.70%)
households; from 1 to 5 acres – 970 (15.75%);
from 5 to 10 acres – 924 (15.01%); from 10 to
20 acres – 1,221 (19,83%); from 20 to 100
acres – 1,382 (22.44%); from 100 to 200 acres
– 61 (0,99%); from 200 to 1,000 acres – 14
(0.22%); over 1,000 acres – 4 (0.06%). There
were in total 6,159 acres of land. In Ruma, at
the beginning of the 20th century, the largest
holders were: the political municipality (5,188
acres), the Manor (3,249), Lazar Vuic (794),
the Serbian Orthodox Church (747), Milos
Jovanovic (644) and Nedeljko Stolic 599).

Воћарство није много практиковано
на подручју Руме. Изузетак представља га-
јење дуда, уз констатацију да поред цеста
има лепих дудињака. У Руми су постојала
два дудињака, један са 150 комада старих
дудова и други са 4.000 младих. Године
1895. становништву је подељено 1.100 ко-
мада ове културе. Гајење дуда, односно
свилене бубе, било је веома подстицано од
стране власти. Према жупанијском изве-
штају из 1894. године у румском срезу је
било 30.000 стабала дуда. Ипак, 1908. го-
дине жупанијски извештај констатује да
се свилогојством баве само сиромашни
грађани.
Берба грожђа у Кудошу 1918. / Grape picking, Kudos 1918
79
Fruit production was not largely pra-
cticed around Ruma. The exception was the
production of mulberry, with the conclusion
that besides the roads there were nice mulberry
trees. There were two mulberry orchards in
Ruma, one with 150 old mulberries and ano-
ther with 4,000 young ones. In 1895, 1,100
pieces of this tree were distributed to the po-
pulation. The cultivation of dudes, along with
the silk bugs, was strongly stimulated by the
authorities. According to the county report
from 1894, there were 30,000 trees in the
Ruma province. However, in 1908, the county
report noted that only poor citizens dealt with
silk bug business.
80
Иако је на подручју Руме било рела-
тивно много грла различите стоке, не може
се рећи да је сточарство у целини било
развијено. Становништво се бавило сточар-
ством углавном на екстензиван начин. Сто-
ка се дуго задржавала на паши, а због сла-
бије хране током зиме, на овом подручју
опстајала је само подолска пасмина. Прелаз
на рационалније стајско сточарство ишао је
споро, али се у том погледу осетио изве-
стан напредак почетком XX века. Према
извештајима Сремске жупаније прилике за
гајење стоке у румском срезу нису биле
погодне. Пашњаци су сиромашни и недово-
љни за већи број стоке. У летњим месецима
наступале су велике врућине, што се лоше
одражавало на квалитет стоке – „марва је
ситна и кржљава“. Највише су се гајила
говеда и коњи, док су остале врсте стоке
биле слабије заступљене. Обично стано-
вништво је држало домаће расе коња, које
су биле слабијег квалитета. Говедарство је
било заступљеније од коњарства, а највише
се гајила подолска раса говеда. Од већих
места Сремске жупаније Рума је била прва
по броју коња. Од других врста стоке га-
јиле су се овце, свиње и живина (гуске,
ћурке, кокошке...). Гуске и ћурке су се
извозиле и на страно тржиште. Свиње су
биле домаће, буђановачке расе и није пра-
ктиковано оплемењивање. Крајем XIX века
почело се са оплемењавањем коња квли-
тетнијим расама – државним или лицен-
цираним пастувима. На Румском власте-
линству укрштање арапских кобила са
енглеским пастувима спровођено је још око
1860. године. Поред властелинске, од 1910.
године постојала је и општинска, тзв. Бре-
жанска ергела. Сточарство су оптерећивали
многобројни проблеми. Стока је често
страдавала од сточних болести попут сли-
навке, шапи, сакагије, бедренице, врбанца,
шуге, беснила..., о чему је румски вете-
ринар Роберт Кинг редовно извештавао
жупанијску скупштину.
На сремском селу је увелико трајао
процес распадања кућних задруга и деље-
ње и уситњавање поседа. То је довело до
нарушавања традиционалних вредности,
које су вековима одржавале село. Ослаби-
ла је кућна дисциплина, долазило је до сва-
Although there were relatively many
units of various cattle in the Ruma area, it can
not be said that livestock farming was gene-
rally developed. The population was engaged
in livestock farming mainly in an extensive
way. The cattle stayed on pasture for a long
time, and due to poorer feeding during the
winter, only Podolia cattle existed in this
area. The transition to a more rational live-
stock breeding was slow, but some progress
in the early 20th century was noticed in that
regard. According to reports from the Srem
County, the opportunities for cattle breeding
in the Ruma province were not suitable.
Pastures were poor and insufficient for more
livestock. In the summer months, weather
was very hot, which had a bad effect on the
quality of the cattle – „animals were tiny and
sensitive“. Cattle and horses were mostly
cultivated, while other livestock species were
poorly represented. Usually, the population
kept the domestic race of horses, which were
of lower quality. Cattle breeding was pre-
valent, and the Podolia cattle was mostly
cultivated. From the bigger towns of Srem
County Ruma was the leader by number of
horses. Of other livestock species, sheep, pigs
and poultry (geese, turkeys, hens, etc.) were
grown. Geese and turkeys were also exported
to foreign markets. Pigs were domestic, Bu-
djanovci (local village) breeds and no bree-
ding was practiced. At the end of the nine-
teenth century, the breeding of horses began
with higher-quality races – state or licensed
pastures. In the Ruma’s manor, the cross-
breed of Arabic mares with English pastures
was carried out around 1860. In addition to
the manor, since 1910 there was also a muni-
cipal, Breg (aka. Brezanska) paddock. Ani-
mal husbandry was burdened with many pro-
blems. The cattle were often killed by animal
diseases. Ruma’s veterinarian Robert King
regularly reported to the county assembly
regarding this problem.
In the village of Srem, the process of
disintegration of home-based cooperatives and
the division and fragmentation of the property
took a long time. This has led to a disruption
of traditional values, which have been pre-
served for centuries by the village. It
weakened home discipline, there were quarrels

ђа међу наследницима, трошења новца на
прављење нових кућа, до поделе инвен-
тара и стоке... Последица тога било је сма-
њивање броја укућана, а тиме и радне сна-
ге, економско пропадање сељака и читав
низ промена које су довеле до слабљења
села. У румском срезу је 1895. године
ситуација у вези са кућним задругама била
следећа: мање од 35 кућних задруга имало
је до 5 јутара земље, 65 задруга имало је
од 5 до 10 јутара, 223 од 10 до 20 јутара,
230 задруга од 20 до 50 јутара, 28 задруга
од 50 до 100 јутара и 2 кућне задруге су
имале преко 100 јутара земље.
Радови у пољу / Work in the field
Излаз из тешке економске и соција-
лне ситуације на селу тражен је и у оквиру
задружног покрета. Већина задруга су има-
ле национални предзнак. Најбројније су би-
ле задруге Рајфајзеновог типа. У односу на
друге крајеве, Срем је предњачио у задру-
жном покрету. Задруге су функционисале
на принципу самопомоћи, а неки од осно-
81
among successors, spending money on making
new houses, sharing inventories and live-
stock... As a result, there was a decrease in the
number of households, and therefore the la-
bour force, the economic destruction of the
peasants and a whole series of changes that
led to the weakening of the village. In the Ru-
ma district, in 1895, the situation with home
cooperatives was as follows: fewer than 35
house cooperatives had up to 5 acres of land,
65 cooperatives had from 5 to 10 acres, 223
from 10 to 20 acres, 230 cooperatives from
20 to 50 acres, 28 cooperatives from 50 to
100 acres and 2 home cooperatives had over
100 acres of land.
The issue of the difficult economic and
social situation in the village was also a part
of the framework of the cooperative move-
ment. Most cooperatives had a national pre-
fix. The most numerous were the Raiffeisen
type co-operatives. In comparison with other
regions, Srem was the leader in the coope-
rative movement. Co-operatives operated on
82
вних циљева су им били набавка кредита,
штедња, просветна функција… Оснивали
су их првенствено сиромашнији сељаци.
Петнаест српских сељака у Руми су 1883.
године основали Орачку задругу. Њен циљ
је био да се удруженим снагама и узимањем
земље у закуп унапреди земљорадња. Они
су од Румског властелинства узели у закуп
38 ланаца на Баруновцу. Ову земљу су др-
жали и радили пуних седамнаест година.
Председник задруге био је Младен Лукић од
кога је и потекла иницијатива за оснивање
задруге. Орачка задруга је престала са радом
1902. године, када су основане Прва и Друга
српска земљорадничка задруга у Руми. Рум-
ски Хрвати су, такође, имали своју задругу –
Хрватску сељачку задругу.
Радови у пољу / Work in the field
Након промена у Револуцији 1848/49.
године, Пејачевићи су изгубили своје рани-
је привилегије у односу према становни-
штву Руме и околних села, а део својих ра-
нијих поседа уступили су румској општи-
ни. Властелинство је, са једне стране остало
the principle of self-help, and some of the
basic goals were the purchase of loans, sa-
vings, educational issues... They were founded
primarily by poorer peasants. In 1883, fifteen
Serbian peasants in Ruma established the
Plough Cooperative. Its goal was to promote
agriculture by renting land for the farmers.
They rented 38 chains (old measure) of land at
Barunovac from the Ruma manor. They kept
this land and worked for seventeen years. The
president of the cooperative was Mladen Lu-
kic, who started the initiative to establish a
cooperative. The Cooperative Plough Society
was closed in 1902, when the First and Second
Serbian Agricultural Cooperatives were esta-
blished in Ruma. The Ruma’s Croats also had
their own cooperative – the Croatian Peasant
Cooperative.
After the changes in Revolution 1848/49
Pejacevics lost their former privileges regarding
the population of Ruma and the surrounding
villages, and part of their earlier assets were
transferred to the Ruma municipality. Their
power, on the one side, remained in the minds

у свести сељака као израбљивачки чини-
лац, док је са економског и едукативног
становишта оно благотворно деловало на
опште привредне прилике. Гроф Петар
Пејачевић је несумњиво одиграо најзна-
чајнију улогу у афирмацији Румског вла-
стелинства. У његово време је установљен
тзв. Петров двор у Тиволу, на крају Руме,
где су у наредном периоду остварени зна-
чајни успеси на пољу пољопривредне про-
изводње. Ипак, најзначајнију улогу у пре-
тварању Румског властелинства у модерно
пољопривредно добро имали су његови
управници Рудолф Ернст Рауер и Рудолф
Флајшман, крајем XIX и почетком XX ве-
ка. Тада су уведене модерне методе у по-
љопривредну производњу, основана прва
биљогојна станица у овим крајевима, уве-
дене нове врсте житарица и кукуруза
(Румски златни зубан), основана ергела...
Рауер је утемељивач прве незваничне рум-
ске пољопривредне школе. На једном са-
лашу у близини Стејановаца је селекци-
онисан „Румски сој свиње пфајферице“.
Године 1915. Властелинство је купило је-
дно стадо оваца типа цигаје. Након се-
лекције, започело се са строгим узгојем
„Румске овце цигаје“ на модерном при-
нципу. Главна економска вредност ове
овце била је у финој и густој вуни, са-
стављеној од правих нити, као и у доброј
товности. Пшеница узгајана на Румском
властелинству давала је много већи род од
обичне сремске пшенице. Жетве на вла-
стелинским парцелама биле су стандард за
целу државу, а род озиме пшенице овде
није толико зависио од количине и ра-
споделе падавина, због добре структуре
земљишта које спречава прејако испа-
равање влаге и може да регулише њен ни-
во. На румском имању култивисан је и тип
банатске озиме пшенице. Такође, не без
ра злога, једна штеточина на лишћу ше-
ћерне репе названа је „Aphis Rumicus“.
За свој рад Румско властелинство је
награђено признањима на пољопривре-
дним изложбама. Између осталог, то је
диплома за кукуруз, коју је Властелинство
добило на сајму у Будимпешти 14. марта
1914. године, као и признање за изложене
83
of the peasants as an exploit factor, while
from the economic and educational point of
view, it had beneficial impact on the general
economic conditions. Count Petar Pejacevic
undoubtedly played the most important role in
the affirmation of the Roma manor. Esta-
blished in his time, the so-called Petar’s Palace
in Tivol, at the end of Ruma, had a significant
success in agricultural production. Never-
theless, the most important role in turning the
Ruma manor into a modern agricultural estate
played its administrators Rudolf Ernst Rauer
and Rudolf Fleishmann, at the end of the XIX
and early XX centuries. Modern methods
were introduced in agricultural production,
the first plantation was established in this
region, new types of cereals and corn (eg.
Golden „zuban“ of Ruma) were introduced,
the paddock was established... Rauer was the
founder of the first unofficial Agricultural
school of Ruma. In a farm close to Steja-
novci, „Pfaifer breed of Ruma pig“ was
selected. In 1915, the authorities purchased
one herd of „cigaja“ sheep. After the sele-
ction, breeding of the „Cigaja sheep of Ru-
ma“ began in accordance with modern bre-
eding principles. The main economic value of
this sheep was in fine and dense wool,
composed of strait threads, as well as high
quality meat. The wheat grown at the Ruma’s
manor was giving a much larger crop that any
ordinary Srem wheat. Harvesting on manorial
plots became a standard for the whole co-
untry, and the amount of winter wheat crops
did not depend of the amount and distribution
of rain, as the good soil structure prevented
excessive moisture evaporation. A type of
Banat (one of the regions of Vojvodina)
winter wheat was cultivated at the farm in
Ruma. Also, for a good reason, one pest that
lived on the leaves of the sugar beet was
named „Aphis Rumicus“.
Ruma’s manor was rewarded for its
work at agricultural exhibitions. Among other
things, diploma for the corn was awarded at
the Budapest Fair on March 14, 1914, as well
as the acknowledgment of quality for the
exhibited agricultural products, and especially
for the successful selection of corn and wheat
at the Economic Exhibition held at the 2nd Pro-
84
пољопривредне производе, а нарочито за vincial parade of the Yugoslavian Association
успешну селекцију кукуруза и пшенице, на in Osijek, on St. Vitus Day in 1921.
Господарској изложби одржаној поводом II
покрајинског слета Југословенског савеза у
Осијеку, на Видовдан 1921. године.

Диплома Румском властелинству за кукуруз 1914. године / Diploma given to the

corn of Ruma’s manor, 1914

Иако је у Срему већина становни- Although the majority of the population

штва живела од пољопривреде, занатство
и индустрија су били изнад државног про-
сека. По броју предузећа и запослених,
Сремска жупанија је била на првом месту.
На пример, чак и без Земуна, имала је више
предузећа него Загребачка жупанија. Сра-
змерно броју становништва, Срба је било
веома мало, и међу власницима и међу
радницима. Према жупанијским извешта-
in Srem lived on agriculture, the crafts and the
industry were above the national average. By
number of companies and employees, Srem
County held the first place. For example, even
without Zemun, it had more companies than the
County of Zagreb. In proportion to the popu-
lation, there were very few Serbs, both among
the owners and among the workers. According
to county reports in the Ruma’s canton in 1894

јима у румском срезу је 1894. године било
488 занатлија, 111 калфи и 101 шегрт. У
самој Руми је стање било следеће: 346 за-
натлија, 214 калфи и 180 шегрта.
Како се број становника Руме уве-
ћавао, расле су и њихове потребе. Током
90-их година XIX века у Руму стиже све
разноврснија и квалитетнија роба, што го-
вори о повећаном стандарду живота поје-
дних слојева становништва. О томе све-
доче многобројни рачуни фирми из Беча,
Будимпеште, Загреба..., адресирани на
румске трговине, као и присуство повере-
ника и агената страних фирми.
Меморандум радње Милана Б. Рајаковца / Memorandum of the Milan B. Rajkovac’s shop
85
there were 488 craftsmen, 111 calves (old Tur-
kish word for the higher rank of apprentice) and
101 apprentices. In Ruma itself, the situation
was as follows: 346 craftsmen, 214 calves and
180 apprentices.
As the number of Ruma’s inhabitants
increased, their needs grew. During the 90s of
the 19th century in Ruma, the more diverse
and better-quality goods arrived, which testi-
fies of the increased standard of living of cer-
tain layers of the population. This is eviden-
ced by the numerous invoices of firms from
Vienna, Budapest, Zagreb... addressed to the
shops in Ruma, as well as the presence of
trustees and agents of foreign companies.
86
У Руми су почетком 70-их година
XIX века основане две занатлијске задру-
ге, обе са националним предзнаком: Срп-
ска занатлијска задруга и Прво румско
(немачко) занатлијско друштво. Српска
занатлијска задруга је основана 24. јануара
1872, две године после Задруге Срба за-
натлија у Новом Саду 1870. Румски Немци
су имали своје занатлијско удружење. Оно
је основано 1872. године као Прво румско
занатско друштво.
Један од најважнијих заната тога до-
ба био је млинарски. Румски млинари су
имали своје „прописе“, издате 1879. годи-
не. Према њима, између осталог, за „тера-
ње“ млинарства и градњу млина требало је
поднети пријаву Магистрату. Млинар је
морао да удовољи жељи својих муштерија
у погледу врсте брашна и да пусти до-
тичног да остане у млину док се брашно
не самеље. Уколико је млин предвиђен
само за млевење жита, млинар није смео
да меље кукуруз, затим, није смео да по-
кварено („жижљиво“) жито држи са оним
исправним да се не би заразило. Главни-
чаво жито се није смело уопште млети.
Сваки млин је морао да има баждарену
вагу, а мерење („примање и издавање“) на
мерицу и примање „ђутуре“ било је за-
брањено. Сваки млинар је морао јавно да
изложи ове прописе на видном месту. Жи-
то се млело у воденицама и тзв. сувачама –
млиновима на коњски погон. Воденице су
биле стациониране на три румска потока и
имале су своја имена. Забележене су: „Гр-
чуша“, „Калајђуша“, „Ковачевица“, „Со-
врица“, „Вујићева“, „Суботићева“, „Стани-
шићева“, „Даљња Бадњача“, „Стајићева“ и
„Црногорчева“ (у атару Јарка), све на
Кудошу, затим и: „Којчевца“, „Цигано-
вица“, „Орловица“ и „Швабуља“.
Половином седамдесетих година XIX
века појавио се и први паромлин у Руми.
Отворио га је Мита Вуковић 1875. године.
Нешто касније и Теодор Богдановић је по-
чео да меље својим новим парним мли-
ном. Уз млин је ишло и парно купатило,
које се највероватније налазило на углу
Ловринe и Пиварскe (Станка Пауновић
Вељка и Старопиварскa улицa). Браћа Ри-
At the beginning of the 70s of the 19th
century, two craftsman cooperatives were
established in Ruma, both of national impor-
tance: the Serbian Craftsman Cooperative and
the First Roman (German) Craftsman Co-
operative. The Serbian Craftsman Coope-
rative was founded on January 24, 1872, two
years after the Serbian Craftsman Coope-
rative, founded in Novi Sad in 1870. The
Ruma’s Germans had their own craft asso-
ciation. It was founded in 1872 as the First
Craftsman Society of Ruma.
One of the most important crafts of
that time was miller. Ruma’s millers had their
„regulations“ issued in 1879. According to
the regulations, among other things, for the
„grinding“ of mill and the construction of
mills, it was necessary to submit a report to
the Magistrate. Miller had to satisfy the re-
quests of his customers in terms of the type of
flour and to let the person concerned stay in
the mill while the flour was grinded. If the
mill was intended only for the grinding of
grain, the miller was not allowed to mow
corn. Also, he was not allowed to grind
„corrupted“ (infected with the weevil) grain
to avoid contamination of the rest of the ce-
real. Each mill had to have a calibrated scale,
and the measurement („receiving and issu-
ing“) „by gross“ was forbidden. Each miller
had to publicly present these regulations in a
visible place. The wheat was milled in wa-
tercourses and the so-called. Dry mills – mills
on horseback. The wastewaters were stati-
oned on three streams of Ruma and had their
names. The following were recorded: „Gr-
cusa“, „Kalajdjusa“, „Kovacevica“, „Sovri-
ca“, „Vujic’s“, „Subotic’s“, „Stanisic’s“, „Fa-
raway Badnjaca“, „Stajic’s“ and „Montene-
gro’s“, all built in Jarak district of Kudos, fo-
llowed by: „Kojcevac“, „Kovacevica“, „Ciga-
novica“, „Orlovica“ and „German’s“.
In the mid-seventies of the 19th cen-
tury, the first steam mill in Ruma appeared. It
was opened by Mita Vukovic in 1875. A bit
later, Teodor Bogdanovic began to rind with
his new steam mill. There was a steam bath
next to the mill, which was probably located
on the corner of Lovrina and the Old-brewery
streets (Stanka Paunovic Veljka and Staropi-

стер су после 1880. године изградила пи-
вару и млин, који је најпре радио на
водени погон, а почетком века на пару.
Нешто пре Првог светског рата (1912.) и
браћа Јохан и Антон Риг су подигла млин
на пару у близини „Петровог двора“. У то
доба је у Руми постојало Паромлинско
друштво, а парни млин су имали и фирма
Штајнер–Весел и Светозар Спаић.
Властелинска воденица у Тиволу / The manor watermill in Tivol
Поред млинарске, у овим крајевима
је била заступљена и цигларска инду-
стрија. Циглане су крајем XIX и почетком
XX века биле једно од главних обележја
растуће индустријске производње. Први
подаци о приватним цигланама у Руми
потичу из 1880. године, када је циглану
поседовао трговац Сима Милутиновић.
Две године касније још један трговац, Сте-
87
varska). After 1880, the Riester brothers built
a brewery and a mill, which initially run on a
water power, and at the beginning of the cen-
tury it started to run on steam. Sometime
before the First World War (1912) the brothers
Johann and Anton Riegg raised a mill on a
steam near the „Palace of Peter“ as well. At
that time there was a Steam-mill company in
Ruma, and Steiner–Wessel and Svetozar Spaic
also owned a steam mill.
In addition to the miller industry, the
brick industry was also present in this region.
In the late XIX and early XX centuries, the
brick factory was one of the main features of
rising industrial production. The first data on
private brick factory in Ruma originates from
1880, when the brick factory was owned by
Sima Milutinovic, a trader. Two years later
another dealer, Stevan Th. Jakovljevic received
88
ван Тх. Јаковљевић, добио је од Магистра-
та дозволу да подигне циглану у Руми, на
простору Содола. У Борковачкој долини
циглану је 1883. године имао Тоша Богда-
новић. Године 1886. Јосиф Штајнер је тра-
жио дозволу за производњу опеке и цре-
па, почетком XX века Штајнер и Весл су
поднели захтев за изградњу нове парне
циглане на општинским лединама. Током
XIX и почетком XX века циглу су пекли и
Васа Војновић, Д. Пегонић (основана 1901.)
и Ђура Стајић. Те 1911. године капацитет
свих циглана у Руми је био око 2.000.000
цигала. Ипак, вероватно најпознатији ци-
глар у Руми почетком XX века био је Сте-
фан Ташнер, који је 1911. године основао
своју циглану и запошљавао 40 радника у
сезони. Исте године се помиње и његова
„Прва сремска творница цементних плоча
и бетонске робе у Руми“ смештена у Ива-
новој улици.
Ташнерова циглана на Стејановачком путу / Taschner’s
brick factory on the road to Stejanovci
a permit from the Magistrate to open a brick
factory in Ruma, in Sodol. In 1883, Tosa Bo-
gdanovic had a brick factory in the Borkovac
valley. In 1886, Josef Steiner sought per-
mission to produce bricks and tiles, and at the
beginning of the 20th century, Steiner and
Wessel submitted a request for the constru-
ction of a new „steamy“ brick factory on the
municipal foothills. During the XIX early XX
century, Vasa Vojnovic, D. Pegonic (brick
factory founded in 1901) and Djura Stajic
also baked the bricks. In 1911, the capacity of
all brick factories in Ruma was around
2,000,000 bricks. However, probably the
most important brick factory in Ruma in the
early 20th century was Stefan Taschner, who
founded his brick factory in 1911 and em-
ployed 40 workers during the season. The
same year he founded his „First Srem Cement
Works and Concrete Goods Factory in Ru-
ma“ located in Ivanova Street.

Осим млинова и циглана у Руми су
још седамдесетих година XIX века посто-
јала и друга мања индустријска постро-
јења, са краћим или дужим веком трајања.
Ортаци Сима Милутиновић и Мита Т. Ја-
ковљевић су 1870. године основали „фа-
брику сирћета и винске есенције и шпи-
ритуса“. Нешто касније се помиње једна
„фабрика сода воде“ у Руми, власника
Симе Ђорђевића. У току 1908. године у
Руми је укупно било 10 фабрика (ради-
оница), које су запошљавале 160 радника.
Неке од њих су: „творница зејтина“, вла-
сника Јована Шевића, фабрика ципела, па-
пуча, чизама, опанака и „баканџи“, Вељка
Вилића, затим, фабрика за производњу хе-
мијско-техничких производа (лаштила за
ципеле – виксе)… Из нешто каснијег пе-
риода треба поменути радионицу Марка
Миловановића, са мотором на бензински
погон, моторним тестерама и другим нај-
савременијим алатом, машинско-техничку
радионицу и фабрику нових машина Шта-
јнера Л. и Тројана, машинбраварску ради-
оницу Павла Тополског, и ливницу гвожђа
Мартина Линцнера. Пре Првог светског
рата у Руми су радиле и: фабрика наме-
штаја, фабрика сирћета, са годишњом про-
изводњом од 144.000 литара сирћета и
винског сирћета, фабрика ножева „браћа
Јанес“, Фирст и Помермајер су произво-
дили лекове, боје, као и друге хемијске
препарате, фабрика плавог камена браће
Вагнер, прва те врсте у Срему. Ипак, нај-
значајнија је била винарија Андреаса и
Георга Херцегa. Они су 1905. године ку-
пили властелинске подруме (Земалко) и ту
сместили своју фирму. Производили су ра-
кију и ликере.
Први податак о штампарству у Руми
датира из 1880. године, када је Андрија Ва-
гнер поднео молбу за отварање штампарије
у Руми. Убрзо се у Руми појавио још један
штампар, Милан Ђорђевић, који је 1882.
године добио дозволу да, заједно са својим
братом Митом, отвори штампарију. Поче-
тком XX века у Руми су основане две нове
штампарије. Једна је била она немачка, Ро-
берта Венингера, а друга српска, Ђорђа Пе-
тровића. Петровића је у Руму довео Жарко
Миладиновић.
89
In addition to mills and brick in Ruma,
in the seventies of the 19th century there were
other small industrial plants. Sima Miluti-
novic and Mita T. Jakovljevic founded „vi-
negar and spiritus factory“ in 1870. A bit
later, „water soda factory“ owned by Sima
Djordjevic was mentioned. In 1908, there
were 10 factories (workshops) in Ruma, em-
ploying 160 workers. Some of them are:
„Zejtin (Oil) factory“ owned by Jovan Sevic,
shoe factory, slippers factory, boots factory,
opanci (ethnic shoes) factory and „bakandji“
(working shoes) factory owned by Veljko
Vilic. There was also a factory for the che-
mical-technical products production (shoe
polish – „viksa“)... We should also mention
Marko Milovanovic’s workshop, with petrol
engine, motor saw and other most modern
tool, machine-technical workshop and the
new machine of Steiner L. and Trojan, Pavel
Topolski’s machine tool shop, and Martin
Linzner’s iron foundry. Prior to World War I,
Ruma also had: furniture factory, vinegar fa-
ctory with an annual production of 144,000
litres of vinegar and vine vinegar, the „Janes
Brothers“ knife factory, Fürst and Pomerma-
ier who produced drugs, paints and other che-
mical products, the blue stone factory owned
by the Wagner brothers, the first of its kind in
Srem. Nevertheless, the most important were
the wineries of Andreas and Georg Herz. In
1905, they bought the manor basements (Ze-
malko) and settled their company there. They
made brandy and liqueurs.
The first data of printing in Ruma
dates back to 1880, when Andreas Wagner
submitted application for opening a printing
office. Soon, another printer, Milan Djor-
djevic, appeared in Ruma, and was granted
permission to open a printing press, in par-
tnership with his brother Mita in 1882. In the
early 20th century two new printing houses
were established in Ruma. One was German,
owned by Robert Wenninger, and the other
Serbian, owned by Djordje Petrovic. Petro-
vic was brought to Ruma by Zarko Mila-
dinovic.
90
Зграда Венингерове штампарије / Wenninger’s Printing House
Сама чињеница да се уз назив града
редовно писало и „трговиште“ говори о
улози ове привредне активности у Руми.
Знатан подстрек за развој трговине пред-
стављала је изградња пруге Загреб – Зе-
мун, која је пролазила и кроз Руму. И даље
је најзаступљенија била трговина на мало
– дућанска и ситничарска трговина, али се
на румском тржишту све више појављују
крупни трговци – гросисти, како страни,
тако и домаћи. Њихова појава је угрожа-
вала опстанак ситнијих трговаца, нарочито
српских, који су деценијама уназад успе-
шно пословали. Ипак, Рума је била много
познатија по трговини на велико, нарочито
стоком, житарицама и воћем. То је била
главна извозна роба из ових крајева. Нај-
већи број крупних трговаца су били при-
падници српске националности и поср-
бљених Цинцара. Румски Немци су се у
знатно мањој мери бавили трговином.
The fact that the name of the city was
regularly mentioned as a „market place“ spe-
aks about the role of this economic activity in
Ruma. A significant boost for the deve-
lopment of trade was the construction of the
Zagreb – Zemun railroad, which also passed
through Ruma. Retail trade was still the most
common – retail and petty trade, but on the
Ruma market, big retailers – wholesalers,
both foreign and domestic ones – were be-
coming more and more popular. Their appe-
arance jeopardized the survival of the sma-
llest retailers, especially the Serbian ones,
who successfully operated for decades. Ho-
wever, Ruma was much more famous for
wholesale, especially livestock, cereals and
fruit. Those were the main export goods from
this region. The most of big traders were
Serbs and Cincars (Roman ethnic group in
Balcan). Roman Germans were much less
involved in trade.

Трговина Митра Богданова / Mitar Bogdanov’s Shop
Поред трговине, као основног зани-
мања, румски трговци су узимали у закуп
крчме, меснице, воденице, вашаре и пу-
старе, како у Руми, тако и у околним се-
лима. Користећи своја трговачка искуства
успевали су да тако стекну додатан про-
фит. Такође, јављали су се и у улози по-
верилаца, позајмљујући новац уз одређену
камату.
Пијачна трговина се одвијала у Гла-
вној улици, у центру насеља. На месту да-
нашње пијаце обављала се продаја живине.
Житна пијаца се налазила на крају Ивановe
улице (ЈНА), на Старом вашаришту, где су
се продавали јагањци и дрва за огрев, док је
за вашар био резервисан простор између
путева који су водили у Инђију и Пећинце
– Ново вашариште или „Брег“.
91
In addition to the trade business, as the
main occupation, the traders of Ruma took
lease of inns, butcher shops, watermills, ta-
verns and heats, both in Ruma and in the sur-
rounding villages. By using their trading ex-
perience, they succeeded in gaining additional
profits. They also appeared in the role of
creditors, borrowing money at a certain inte-
rest rate.
The open market trade took place in the
Main Street, in the centre of the town. At the
present market place, livestock was sold. The
cereal market was located at the end of
Ivanova Street (JNA), at the Old Town Mar-
ket, where lambs and firewood were sold,
while the space between the roads that led to
Indjija and Pecinci – New Fare or „Breg“ was
reserved for the fair.
92
Пијаца у Главној улици / Main Street Market
Према жупанијским извештајима мо-
же се стећи увид у бројчано стање тргова-
ца у Руми и румском срезу. Године 1894. у
румском срезу је пословало 86 трговаца,
један трговачки чиновник и 10 трговачких
помоћника. У самој Руми је било 77 трго-
ваца, 12 чиновника, 30 помоћника и 19 ше-
грта у трговини. Процентуално, међу трго-
вцима у Руми је било 49,5% Срба и 31%
Немаца. Што се тиче Срба, ситничарском
трговином се бавило 48 трговаца, мешови-
ту робу је продавало њих 5, шпецерајску 8,
мануфактурну 9, галантерију 1, конфекци-
ју 2, гвожђарску 3, кожарску 1, грађара и
брашнара по 2, житом је трговало 4, наме-
штајем 1 – укупно 86.
Румски трговци су били веома не-
пријатељски расположени према трговци-
ма који нису имали стално место боравка у
граду, ни сопствене радње, већ су робу
продавали на суботњим пијацама и годи-
шњим вашарима, а нарочито према појави
„кућарења“. Носиоци овог вида трговине
су углавном били Јевреји, који су путујући
из места у место, и од куће до куће, прода-
According to county reports, an insight
into the number of traders in Ruma and the
Ruma's province can be gained. In 1894, 86
merchants, one sales clerk and 10 sales asso-
ciates were employed in the Ruma’s market.
There were 77 merchants, 12 shopkeepers, 30
assistants and 19 apprentices in the shops in
Ruma. In percentage, among the merchants in
Ruma there were 49.5% Serbs and 31%
Germans. As far as Serbs were concerned, 48
traders dealt with the petty trade, mixed goods
sold by 5, groceries 8, handcraft 9, fancy
goods 1, confection 2, ironman 3, leather 1,
construction material and flour 2, 4, furniture 1
– 86 in total.
Merchants from Ruma were very ho-
stile towards traders who did not have a
permanent place of residence in the town, or
their own shops, but sold the goods at Satur-
day markets and annual fairs, and especially
hostile towards the phenomenon of „door-to-
door“ sales. This type of trade was mainly
practiced by the Jews, who travelled from
place to place, and sold goods they carried
with them. They did not pay any taxes to the
 93
вали робу коју су са собом носили. Том state, which enabled them to have more com-
приликом нису плаћали никакве дажбине petitive prices than domestic traders.
држави, што им је омогућавало да буду
конкурентнији са ценом у односу на дома- Гостионица Мартина Фишера /
ће дућанске трговце. Martin Fischer’s Inn
Да би очували сте- In order to preser-
чени положај на тржи- ve the good market po-
шту и победили конку- sition and win the com-
ренцију, румски трговци petition, the Ruma’s tra-
су 1873. године основа- ders founded the First
ли Прву обртну задругу, Craft Cooperative in 1873,
која је почетком XX which gathered around
века окупљала око 160 160 traders of various
трговаца разних профи- profiles at the beginning
ла. После вишегодишње of the 20th century. After
борбе, општинске вла- many years of fighting,
сти су прихватиле њи- the municipal authorities
хов предлог о затварању accepted their proposal to
дућана свецима и неде- close shops on Saturdays
љом, што би, између and Sundays, which wo-
осталог, омогућило тр- uld, among other things,
говачким помоћницима allow trade assistants to
да похађају недељну attend a Sunday school.
школу.
Regarding the tur-
Што се тиче про- nover of goods, the Ru-
мета робе, румска трго- ma’s trade was most pre-
вина је била најзапа- valent when it comes to
женија када се ради о trade in grain and live-
трговини житом и сто- stock, especially horses.
ком, нарочито коњима. In 1898, 1,363 horses we-
Године 1898, у рум- re sold in the Ruma pro-
ском срезу је продато vince, 455 were purcha-
1.363, а купљено 455 ко- sed, and in 1900, 1,354
ња, а 1900, продато је 1.354, а купљено 535 were sold, and 535 were purchased. Several
коња. Тада је неколико стотина коња про- hundred horses were sold to the English. Of
дато Енглезима. Од других врста стоке other livestock species, cattle and pigs were
добро су се продавала говеда и свиње. sold well. The grain from Ruma was tran-
Жито из Руме је одлазило у Будимпешту, sported to Budapest, Vienna, Rijeka, Sisak,
Беч, Ријеку, Сисак, Босну..., а 1900. године Bosnia... and in 1900, 200,000 metric cents of
је извезено 200.000 метричких центи жита. grain were exported.
Још одраније, Рума је била позната по Even earlier, Ruma was well known for
великом броју угоститељских радњи (кр- many catering shops (huts, taverns, inns...). In
чми, гостионица, свратишта...). Године 1879, there were 54 inns in Ruma: in the Main
1879. овде су радиле 54 гостионице, и то: у Street – 29, Stevan’s (V. Dugosevic) – 3,
Главној улици – 29, Стевановој (В. Ду- Mihailo’s (May 15) – 2, Ivan’s (JNA) – 4,
гошевић) – 3, Михајловој (15. мај) – 2, Railway and Jarak Street (A. Stojkovic) – 10,
Ивановој (ЈНА) – 4, Железничкој и Јарачкој Lovra’s (SPV) – 2, Irig’s – 1 and in Old Ruma
(А. Стојковић) – 10, Ловриној (СПВ) – 2, – 1. Taverns were the places where most of
Иришкој – 1 и Старој Руми – 1. Кафане су the town’s social life took place. The catering
биле места у којима се одвијао највећи део facilities were places where political gatherings,
94
друштвеног живота града. У њима су се
одржавали политички скупови, састанци
друштава, беседе, предавања, игранке, за-
баве (посела)... Један од најважнијих уго-
ститељских објеката у Руми је била стара
властелинска гостионица, односно „Код
орла“. Она је одраније издавана у закуп
другим угоститељима и трговцима, од којих
ју је у закупу најдуже држала породица
Клајн.
Посебан значај за развој трговине и
занатства у Руми имало је оснивање румске
филијале добротворног друштва „Привре-
дник“ и Српске трговачке омладине за Ру-
му. Друштво „Привредник“ је основано 23.
септембра 1897. године у Загребу, као срп-
ско привредно друштво, с циљем да „че-
ститу, сиромашну и одабрану српску децу“
са села шаље на занате и трговину, уз по-
моћ добротвора и пријатеља друштва. При-
купљање деце се одвијало преко повере-
ника, који су водили бригу о њима, све док
ова не постану помоћници. „Привредник“
је у Руми, за 40 година рада (до 1939)
сместио преко 600 ученика, и то 140 на
трговину, а 460 на занате. Први повереник
и дугогодишњи председник „Привредника“
за Руму био је познати румски трговац
Вића Грујић. Поред њега, велики донатори
овог друштва били су трговци Јован Ђу-
ричић – Биорац, Вељко Вилић и Сима Ми-
лутиновић, који је тестаментом имање од
65.000 круна оставио „Привреднику“. Срп-
ска трговачка омладина у Руми основана
1907. године, а исте године и Омладинска
трговачка школа.
Слику о трговини на мало, која се
одвијала у граду и околини, најбоље илу-
струју огласи румских трговаца у тада-
шњој штампи и закључци донети на се-
дницама градског заступства, попут:
- M. Критовац 1869. године тражи пра-
ктиканта или шегрта за шпецерајску трговину
под условом „да има доста ваљана сведо-
чанства“.
- Ђорђе Вуковић оглашава да је 13. јуна
1873. године у Руми отворио агентуру у свим
трговачким и прометним гранама („у послу
комисионалном и обавјешталном дјеловод-
ству“) . Давао је обавештења о овдашњим и ино-
meetings of societies, words, presentations,
plays, parties (business) were held... One of
the most important catering facilities in Ruma
was the old manor inn, the „Eagle Eye“. It
was leased out to other caterers and mer-
chants, of which the Klein family was the
longest in rent.
The founding of the Ruma’s branch of
the charity company „Privrednik“ and the
Serbian Commercial Youth of Ruma was of
special importance for the development of
trade and crafts. „Privrednik“ was founded on
September 23, 1897 in Zagreb, as a Serbian
company, with the aim of sending „cheerful,
poor and selected Serbian children“ from the
village to crafts and trade, with the help of
charities and friends of society. The selection
of children took place through the trustee,
who took care of them until they became
assistants. „Privrednik“ has accommodated
over 600 students in Ruma for 40 years (up to
1939), 140 on the trade business, and 460 on
crafts. The first trustee and long-time
president of „Privrednik“ for Ruma was the
well-known merchant from Ruma – Vica
Grujic. Besides Vica Grujic, the big donors of
this company were traders Jovan Djuricic –
Biorac, Veljko Vilic and Sima Milutinovic,
who left the property of 65,000 crowns to
„Privrednik“. The Serbian Trading Youth
Society in Ruma was founded in 1907, and
the same year the Youth Trade School was
established.
The picture of retail trade, which took
place in the town and its surroundings, the ads
of the Roma’s merchants in the press illu-
strated the best, as well as the conclusions re-
ached at the sessions of the city representation,
such as:
- M. Kritovac, in 1869, is seeking a pra-
ctitioner or apprentice for a grocery store, pro-
vided „he has a valid school certificate“.
- Dorđe Vukovic announces that on June
13, 1873 in Ruma, he opened an agency with all
trade and traffic branches („in the business of the
broker intelligence services“). He provided
information about local and foreign securities,
shares, vaults, etc.

страним вредносним папирима, акцијама, ло-
зовима и сл.
- Браћа Ристер су у периоду 1873–1874.
године давала у закуп гостионицу „Код орла“,
са пространим гостионицама, 6 гостинских
соба, билијаром, пасажерима, пуном ледни-
цом, шталом за коње и великим двориштем.
- Миша Критовац и синови издају кућу
„на главном друму према Митровици за
бирцуз“. Кућа има 4 собе, кухињу леп подрум,
велику шталу и шупу.
- Михајло Живановић, власник гостионе
„Код круне“ на „доњој“ пијаци (старо вашари-
ште) издавао је исту у закуп.
Привредникови питомци са повереником Вићом Грујићем / Business School
„Privrednik“ students with the trustee Vica Grujic
- Посластичар Август Фолтман је 1886.
године тражио дозволу, и добио, од Маги-
страта да на „малом шеталишту“ подигне ки-
оск за продају посластица, који би после шест
година постао општинско власништво, затим,
дозволу за точење вина у запечаћеним ста-
кленкама и наплату улазница од 5–10 К, у
време када се увече приређују концерти на
варошком шеталишту.
95
- Riester Brothers in the period 1873–
1874 rented the „Eagle Inn“, with spacious
inns, 6 dining rooms, billiards, passers-by, a
full iceroom, a horse stable and a large yard.
- Misa Kritovac and the sons rents a house
„on the main road towards Mitrovica for the
tavern“. The house has 4 rooms, a kitchen with a
beautiful basement, a large barn and a shed.
- Mihajlo Zivanovic, the owner of the
restaurant „At the Crown“ at the „lower“ market
(old fare), is advertising it for rent.
- Confectioner August Voltmann submitted
application for permission in 1886, and he was
granted from the Magistrate to raise a kiosk for the
sale of delicacies in the „Small Promenade“, which
would become municipal property after six years,
then he applied for a license to sell wine in sealed
jars and collect tickets from 5–10 K, at the time
when concerts were held at the town promenade.
96
- Коломан Јанчо, стар 44 године, „бе- - Kolomann Jancso, age 44, „a flawless and
спрекорног живота и посве поуздана личност“, a completely reliable person“, was given a permit
добио је дозволу за продају жестоких пића to sell alcohol drinks in 1890.
1890. године.
- Persida L. Panajotović offered the „At king
- Персида Л. Панајотовић је 1892. го- Marko’s“ coffee shop at the „ower“ market for rent
дине понудила кафану „Код Краљевића Мар- in 1892. The building consisted of two large shops,
ка“ на „доњој“ пијаци у закуп. Објекат се са- kitchens, 3 rooms, pantry, car sheds and stables.
стојао из два велика локала, кухиње, 3 собе,
- The Serbian Teaching Association was
шпајза, шупе за кола и штале.
selling a house „in the most beautiful and most
- Српски учитељски конвикт у Новом lively place in Ruma“, with the Alcohol Beverage
Саду продаје кућу „на најлепшем и најживљем Permit. The inn „Konvikt“ was placed there.
месту у Руми“, са правом точења пића. У њој
- Ferdinand Kraus advertises his beer store
је гостионица „Конвикт“.
in Main Street no. 158, phone no. 4.
- Фердинанд Крауз 1909. године огла-
- Mita S Jakovljevic advertised his fashion-
шава своје стовариште пива у Главној улици
store, short and knitted goods „At the Golden
бр. 158, телефон бр. 4.
Lion“ in King’s house on the corner of Railway
- Мита С. Јаковљевић је 1909. године ре- Street and the Main Street in 1909.
кламирао своју помодно-мануфактурну радњу,
- Filip Herzog was looking for a good
кратке и плетене робе „Код златног лава“ у Кин-
window dresser for his fashionable trade shop in
говој кући на углу Железничке и Главне улице.
1913.
- Филип Херцог 1913. године за своју
помодно мануфактурну трговину тражи до-
брог аранжера излога

Румски казанџија / Tinker of Ruma


Најзаслужнији за слику о Руми као
трговачком центру су били годишњи ваша-
ри. Они су надалеко проносили глас о Руми.
Било је шест вашара у току године, а одр-
жавани су на верске празнике: Тривунски
вашар (3 дана), Цветни (3 дана), Спасовски
(3 дана), Петровски (3 дана), Михољски (3
дана) и Аранђелски (3 дана). Румска оп-
штина је имала право на убирање прихода
од два вашара (Цветни и Петровски). За
уређење вашаришта и пијаце ишла су сред-
ства добијена од разних дажбина које су
убиране том приликом („пијацовина“, „ме-
стовина“, „кантaревина“, „вашарске при-
стојбе“ – од стоке, шатре и сл.). На ваша-
рима се највише трговало житом и стоком
(коњи, свиње, говеда, овце), коју су на
стотине и хиљаде грла дотеривали домаћи и
страни трговци. Тако су се, на пример,
„многи распитивали, а нарочито Талијани“,
за „накнадни“ тродневни вашар у Руми, који
ће се одржати 22, 23. и 24. јуна 1903. године.
Тада се, управо због Италијана, очекивала
добра продаја коња. За коње и говеда нај-
бољи су били Цветни вашар, када се коњи
купују за рад и јесењи (Аранђелски). За
свиње је најбољи Тривунски вашар, а за
овце Петровски.
Повећање новчане масе, као пратећа
појава развоја привреде, довело је у другој
половини XIX века до оснивања новчаних
завода (банке, штедионице и задруге), нај-
пре као вид струковног задружног само-
организовања, а касније и као потпуно са-
мосталне финансијске институције. Новац
добијен тим путем користио се или за
инвестиције у циљу побољшања прои-
зводње, или за привремено извлачење из
кризе, што је био чест случај код ситнијих
сељака. Године 1896. у Сремској жупанији
било је 42 новчана завода, по чему је она
заузимала прво место међу жупанијама. У
Срему су нарочито бројне биле задруге
организоване на националној основи (срп-
ске, хрватске или опште угарске), које су
биле учлањене у савез Земаљске средишње
кредитне задруге у Будимпешти.
97
The most deserving for the image of
Ruma as a shopping centre were annual fairs.
They were spreading the rumour about Ruma.
There were six fairs during the year, and they
were held for religious holidays: St. Triphun
(3 days), Flower Day (3 days), Saviour’s Day
(3 days), St. Petar’s (3 days), St. Michaelmas
(3 days) and St. Michael’s (3 days). The
municipality of Ruma had the right to collect
revenues from two fairs (Flower Day and St.
Petar’s). The funds received from various
duties collected on that occasion („market
fee“, „place tax“, „bucket tax“, „fare tax“ –
from livestock, tents, etc.) were used for the
shop and market utilization. The most traded
were grain and livestock (horses, pigs, cattle,
sheep), which were brought by domestic and
foreign traders. For example, „many inquired,
and especially the Italians“ for the „post“
three-day fair in Ruma, which will be held on
22, 23 and 24 June 1903. Then, because of the
Italians, a good sale of horses was expected.
For horses and cattle, the Flower Fair was
the best as the horses were bought for work
and autumn (St. Michael’s). For the pig trade,
the best was St. Triphun’s Fair, and for the
sheep trade the St. Peter’s Fair.
The increase in money supply, that
followed development of the economy, led to
the establishment of monetary institutions
(banks, savings banks and cooperatives) in the
second half of the 19th century, at the be-
ginning as a form of professional cooperative
self-organization, and later as a fully in-
dependent financial institution. The money
received by that route was used either for
investments in order to improve production, or
to temporarily avoid the crisis, which was
often the case with the peasants with a little
property. In 1896, there were 42 cash in-
stitutions in the Srem County, which held the
first place among the counties. In Srem, there
were especially numerous cooperatives orga-
nized on a national basis (Serbian, Croatian or
Hungarian), which were members of the Cen-
tral Alliance Credit Cooperative Association
in Budapest.
98
Немачка народна банка / German National Bank
У Руми, прва и најзначајнија установа
ове врсте била је Румска штедионица,
основана 1872. године. Поред ње, значајна
српска банкарска установа била је Српска
привредна банка, која је оснивачку скуп-
штину имала 1906. године. Ту су још и:
Штедионица и припомоћно друштво (1879);
Кредитна банка као акционарско друштво
(1892); Кредитно дионичарско друштво
(1897); Вересијско деоничарско друштво
Рума (1898); Задруга за штедњу и преду-
јмове у Руми (1899); Српска штедионица
д.д. (1906); Немачка народна банка (1904);
Српска кредитна задруга у Руми (1912);
Прва хрватска штедионица…
На основу краљевског „решкрипта“
од 1868. и школским уредбама и законим
из 1872. и 1874. године дошло је до измена
у организацији српских школа. Основна
школа је била обавезна за децу од 6 до 12
(15) година, а за неоправдано непохађање
школе прописане су казне, које су ишле у
корист месне српске заједнице. Устано-
вљена је подела школе на шест годишњих
течајева. Међутим, румска школа је и да-
ље остала четворогодишња, само са неким
новим предметима. Школска година је тра-
In Ruma, the first and most important
institution of this kind was the Savings Bank
of Ruma, founded in 1872. A significant
Serbian banking institution was the Serbian
Economic Bank as well, which held its fo-
unding assembly in 1906. There were also:
Savings and Utility Society (1879); Credit
Bank as a joint-stock company (1892); Credit
Joint Stock Company (1897); Loans Partner-
ship Ruma (1898); Savings and Advan-
cements in Ruma (1899); Serbian Savings
Bank Ltd (1906); German National Bank
(1904); Serbian Credit Cooperative in Ruma
(1912); First Croatian Savings Bank...
Pursuant to the Royal „script“ of 1868,
the school regulations and the law of 1872
and 1874, there was a change in the orga-
nization of Serbian schools. Elementary scho-
ol was compulsory for children aged 6 to 12
(15), and for unjustified non-attendance of
the school, penalties, which went to the bene-
fit of the local Serb community, were pre-
scribed. The educational program was divi-
ded into six annual courses. However, the
school of Ruma was still a four years school,
only with some new courses added. The
school year lasted for 10 months, 25 hours a

јала 10 месеци, са 25 часова недељно (пре
подне 3, а поподне 2 часа). Гимнастика и
послови у школском врту су се одвијали
ван редовних часова. Ђачки распуст је тра-
јао три месеца, а поред њега школа је па-
узирала за Божић (4 дана), Ускрс (8 дана) и
за Духове (3 дана). Прописани предмети су
били следећи: „наука хришћанска“, „срп-
ски језик и црквено-словенско читање и
разумевање“, „земљопис“, „отачаственица
са повесницом српског народа“, „рачун и
геометријски облици“, „природопис и фи-
зика“, „права и дужности држављанске“,
„наука о чувању здравља“, „практично упу-
тство у пољодељству, вртларству, пчелар-
ству и свиларству“, „појање и певање“,
„краснопис и цртање“, „обична гимнасти-
ка“ за све, а „војничка“ за дечаке и ручни
радови за девојке.
Распоред предавања је утврђивао Ме-
сни школски одбор, а школске уџбенике
прописивала Главна управа српских наро-
дних школа. Месни школски одбор је био
дужан да обезбеди опрему за ђаке (књиге,
таблице, пера, хартију и мастило), и то све
бесплатно, осим књига и таблица, које су
даване на позајмицу. Учитељи и учитељице
су морали да буду православне вере, мор-
ално подобни и са положеним учитељским
испитом. Плату им је одређивао Месни
школски одбор. Поред тога имали су право
на башту, стан, огрев и најмање 1/4 јутра
земље. Учитељски стан је требало да буде
комфоран (две собе, кухиња, подрум, комо-
ра, штала и шупа). Школа је морала да има
одговарајућу зграду, место за игралиште и
гимнастику и школски врт. „Повторна“
школа је имала три годишња течаја и њу су
похађала сва мушка и женска деца, која
после 10, 11. или 12. године нису ишла у
неку школу или на приватне часове. Школа,
у целини, финансирала се из постојећих
школских фондова, сопствених прихода,
школског имања, дарова и завештања.
Нови школски прописи су фаворизо-
вали комуналне школе на рачун вероиспо-
ведних. Српско становништво је то дожи-
вљавало као део хрватског плана денаци-
онализације српске деце. Зато је у Руми је
11. децембра 1911. године основана Српска
школска матица, са задатком да оснива и по-
99
week (3 classes in the morning and 2 in the
afternoon). Gymnastics and school garden
activities took place outside regular classes.
The school break lasted for three months, and
beside that, the school paused for Christmas (4
days), Easter (8 days) and All Saints Day (3
days). The prescribed subjects were as fo-
llows: „Christian Science“, „Serbian Langu-
age and Church-Slavic Reading and Compre-
hension“, „Geography“, „History of the Ser-
bian People“, „Accounting and Geometric
Forms“, „Nature and Physics“, „Civic Rights
and Duties“, „the Health Science“, „the Pra-
ctical Instructions in Agriculture, Horticu-
lture, Beekeeping and Silk production“,
„Singing“, „Artisan Writing and Drawing“,
„Ordinary gymnastics for all“, and „Military
gymnastics for boys“ and „Hand Works for
girls“.
The lectures schedule was determined
by the Local School Board, and school
textbooks were chosen by the Main Office of
Serbian National Schools. The local school
board was obliged to provide equipment for
students (books, tables, pencils, paper and
ink), all for free, except books and tables,
which were given on loan. Teachers had to be
Orthodox believers, morally eligible and with
a teaching certificate. Their salary was
determined by the Local School Board. In
addition, they had the right to use garden,
flat, firewood and at least 1/4 acres of land.
The teacher’s apartment was supposed to be
comfortable (two rooms, kitchen, cellar,
chamber, stall and shed). The school had to
have a proper building, a space for play-
ground and gymnastics and a school garden.
The „back-up“ school had a three-year course
and was attended by all male and female
children, who did not attend school or were
not home-schooled after 10, 11 or 12 of age.
The school was entirely financed from
existing school funds, own income, school
property, gifts and legacies.
New school regulations preferred com-
munal schools more than religious ones. The
Serbian population saw this as part of the
Croatian plan for the denationalization of
Serbian children. That is why the Serbian
Schooling Homeland („Matica“) was founded
in Ruma on December 11, 1911, with the task
100
маже српске вероисповедне школе и дечи-
ја забавишта.
У Руми је било четири школе: като-
личка основна школа („Главна римокато-
личка учиона“), српска основна школа
(„Главна источно-православна учиона“),
приватна девојачка („рукотворна учиона“)
и приватна јеврејска школа („јеврејска
учиона“). Што се тиче само српских веро-
исповедних школа било их је три у Руми:
при цркви Свих Светих, при цркви Светог
Вазнесења и при цркви Светог Николе.
Српска народна школа / Serbian National School
Према једном извештају о комуна-
лним школама у румској поджупанији за
школску 1881/1882. годину, закључено је
да је стање „уопште повољно“, осим у
неколико случајева где је било неуредног
похађања школе. Школска учила и покућ-
ство су у добром стању. У школама вла-
дају ред и чистоћа, а морално понашање је
такође добро. У вртовима се негују воће,
лоза и цвеће, а не само зеље и поврће. По-
ред извођења наставе, учитељи се баве и
пчеларством.
of establishing and assisting Serbian religious
schools and children’s kindergartens.
There were four schools in Ruma: The
Catholic Primary School (the „Main Roman
Catholic School“), the Serbian Elementary
School (the „Eastern Orthodox School“), pri-
vate girls school („handcraft classroom“) and
the private Jewish school („Jewish class-
room“). When it comes to the Serbian reli-
gious schools, there were three in Ruma: at the
Church of All Saints, at the Church of the Ho-
ly Ascension and at the Church of St. Nicholas.
According to the report on public
schools in the sub-district of Ruma for the
1881/1882 school year, it was concluded that
the situation was „generally good“, except in
a few cases of bad attendance. School te-
aching equipment and furniture were in good
condition. Schools were kept clean and in or-
der, and moral behaviour was also good. Fru-
its, grapes and flowers were grown in gar-
dens, not cabbage and vegetables only. In
addition to teaching, teachers were also in-
volved in beekeeping.

Крајем XIX века зграда српске школе
је очигледно постала претесна. Тада је оп-
штина узела зајам за градњу школе, купи-
ла плац и 1905. године је никла нова школ-
ска зграда. Свечаном освећењу, 17. сеп-
тембра, присуствовали су велики жупан,
градоначелник, општински школски над-
зорник, чланови школског одбора, дире-
ктори немачке и српске школе, учитељи,
ученици и многобројно грађанство. Осве-
ћење је обавио парох Бошковић, скупу се
обратио велики жупан, а затим је градо-
начелник Франц Грубер предао кључеве
школе председнику школског савета др
Душану Дими, а овај директору Гаври
Путнику.
Немачка народна школа / German National School
Скоро током целог XIX века деца ри-
мокатоличке вероисповести су школу поха-
ђала у згради некадашње Пејачевићеве
гимназије. Градња нове немачке школе је
почела 1895. године. Зграда је у току је-
сени била под кровом, а потпуно завршена
у пролеће 1896. године. Била је то једно-
спратна пространа зграда са 22 просторије,
од којих 13 „красних школских дворана“.
Са улице је било два улаза, један за дечаке,
101
At the end of the nineteenth century, the
building of the Serbian school apparently be-
came too crowded. Then the municipality took
a loan for building a school, bought a plot, and
in 1905 a new school building was finished. On
September 17th, a Grand Mayor, City Mayor,
Municipal School Supervisor, school board
members, directors of German and Serbian
schools, teachers, students and many citizens
attended the ceremonial consecration. The ce-
remonial consecration was conducted by parish
Boskovic, the Grand Major gave a speech, and
then the mayor Franz Gruber handed over the
keys of the school to the president of the school
council, Dr Dusan Dima, and he passed them to
the director Gavra Putnik.
Almost throughout the entire XIX cen-
tury, children of the Roman Catholic religi-
ous confession attended the school in the
former Pejacevic’s Gymnasium building. The
construction of the new German school star-
ted in 1895. The building was under the roof
in the autumn, and was finished in the spring
of 1896. It was a spacious one-storey building
with 22 rooms, of which 13 were „beautiful
school halls“. There were two entrances from
102
други за девојчице. Пред школом се на-
лазио цвећњак, а иза велико двориште и
воћњак. Цео плац је био ограђен. Свечано
освећење нове школске зграде је обављено
22. септембра 1906. године.
Румски учитељи су 1876. године
основали своје удружење под именом
„Фрушка гора“, с циљем да „будним оком“
прати развој школства и ради на унапре-
ђивању народних школа, здравственог ва-
спитања и народне просвете уопште.
Поред народних школа за правосла-
вну и римокатоличку децу, у Руми су тих
година радиле и стручне школе, као и оне
намењене националним мањинама. Школа
за женски стручни рад постојала је у Руми
још у XVIII веку, а састојала се од четири
курса: штрикање и хеклање (мушке и жен-
ске чарапе, пуловери,…), кројење и шиве-
ње, кројење и шивење сложенијих ствари
из журнала и везење. Шегртска школа У
Руми је отворена 1887. године, са једним
разредом за занатлијске ученике и једним
за трговачке. Године 1892. школа је имала
неколико „скупина“: индустријско-трго-
вачку (36 ученика), грађевинску (22 учени-
ка) и мешовиту скупину (7 ученика). Обе
школе су, с времена на време, органи-
зовале изложбе ученичких радова, сваке
године ученици шегртске школе су имали
свој „шегртски бал“, иако се наставно осо-
бље са тим није слагало. Почетком 50-их
година XIX века, тадашњи органиста у
римокатоличкој цркви, Антон Цимбрић,
утемељио је прву музичку школу у Руми.
Једна приватна школа за гуслање, са хр-
ватским или српским наставним језиком,
постојала је и почетком XX века, а водио ју
је Карл Амброз. Такође, тадашњи познати
музичар, Румљанин Тоша Андрејевић Ау-
стралијанац 1888. године основао је у Руми
Вишу музичку школу, која је, међутим,
радила само једну годину. У згради нема-
чке школе дуго времена се одвијала и на-
става цртања, која се третирала као посе-
бна школа – цртачка.
Румски Јевреји и Мађари су, такође,
имали своје школе. Јеврејска се помиње
још 1875. године, а од 1904. школску згра-
ду у близини железничке станице су доби-
the street, one for boys, the other for girls.
Before the school there was a flower garden,
and behind the big yard and orchard. The
entire land was fenced. The formal ceremo-
nial consecration of the new school building
was done on September 22, 1906.
In 1876, teachers of Ruma founded
their association called „Fruska Gora“ (after
the local mountain) with the aim to monitor,
„keep an eye“ on the development of educa-
tion, and promote national schools, health
education and national education in general.
In addition to the national schools for
Orthodox and Roman Catholic children, vo-
cational schools as well as those intended for
national minorities existed in Ruma in those
years. There was a school for women’s pro-
fessional works in Ruma as early as the
eighteenth century, and consisted of four co-
urses: knitting and chalking (men’s and
women’s socks, sweaters...), tailoring and
sewing, tailoring and sewing of more com-
plex items from the magazines and embro-
idery. The Apprenticeship School in Ruma
was opened in 1887, with one class for
craftsmen and one for merchants. In 1892, the
school had several „groups“: industrial-tra-
ding (36 students), construction (22 students)
and mixed group (7 students). From time to
time, both schools organized exhibitions of
student works, each year students of the
Apprenticeship School had their „Apprentice
ball“, although the teaching staff did not
agree with that. At the beginning of the
1950s, the organist of the Roman Catholic
Church, Anton Cimbric, founded the first
music school in Ruma. One private school for
guslings, with a Croatian or Serbian instru-
ction language, existed at the beginning of the
20th century, and was led by Karl Ambroz.
Also, the then famous musician, Tosa Andre-
jevic Australian of Ruma founded the Ruma
Music School in 1888, which, however,
lasted for one year only. In the building of the
German school, a drawing lessons took place
for a long time, which was treated as a special
school – a Drawing School.
Ruma’s Jews and Hungarians also had
their own schools. The Jewish school was
mentioned in 1875, and since 1904 a school

ла и деца мађарске националности. Посто-
јало је забавиште или „дечје чувалиште“,
које су обично водиле жене учитеља.
Ученице Школе за женски стручни рад / School for female professional work students
Један од најзначајнијих догађаја за
румско школство било је оснивање Румске
гимназије, на предлог заступника Ђуре
Стајића. На ванредној свечаној седници
градског заступства од 6. августа 1912.
године, донета је одлука да се отвори
гимназија за мушку и женску младеж. У
први разред Државне реалне гимназије у
Руми уписано је 118 ученика, од којих је
на крају године остало 113. Највише је
било православних (60), католика (46),
Јевреја (6) и евангелиста (1). Ученика је
било 64, а ученица 49; занатлијске и трго-
вачке деце 55, чиновничке 19, адвокатске,
лекарске и приватних мереника 4, држа-
вних и земаљских чиновника 5, поседника
и властеле 2, великих обртника, трговаца и
банкара 1, сељака 21, свештеника, профе-
сора, учитеља, књижевника и уметника 3,
слугу и надничара 2 и официра 1. Наставу
су школске 1912/13. године држали: ди-
ректор Мојо Медић – краснопис, Еуген Рaјн
– хрватски, немачки, мушка гимнастика и
земљопис, Фрањо Зеленко – математика и
„мјерство и просто-ручно рисање“, Иван
103
building near the railway station was also given
to the children of Hungarian nationality. There
was a kindergarten or „children’s guardhouse“,
which was usually led by a teacher’s wife.
One of the most important events for
the education in Ruma was the establishment
of the Roma’s Gymnasium, on the proposal
of the representative of Djura Stajic. At an
extraordinary festive session of the City
Council of August 6, 1912, the decision to
open a gymnasium for men and women was
made. 118 students were enrolled in the first
grade of the State Real Gymnasium in Ruma,
of which 113 remained in school at the end of
the year. Most of them were Orthodox (60),
Catholics (46), Jews (6) and Evangelists (1).
There were 64 males, and 49 female students;
children of craftsmen and merchants, 55,
clerical 19, attorneys, doctors and private
surveyors 4, state and land clerks 5, lan-
downers and landlords 2, large craftsmen,
traders and bankers 1, peasants 21, priests,
teachers, teachers, writers and artists 3, ser-
vant and wardrobe 2 and officers 1. The
classes in the school year 1912/13. were held
by: director Mojo Medic – artisan writing,
Eugen Rein – Croatian, German, male gym-
nastics and geography, Franjo Zelenko –
math and „measurement and free-hand
104
Баретић – хрватски, немачки и женска гим-
настика, Ђуро Мркобрад – математика,
„мјерство“, мађарски језик и природопис,
Иван Фридрих – римокатоличка веронаука
и Александар Костић – православна веро-
наука. Сви су били интерни учитељи.
Екстерни учитељи за облигатне предмете
били су Павле Клajн – евангелистичка ве-
ронаука и Фрањо Рихтман – „Мојсијева“
веронаука. „Увјетно облигатне и необли-
гатне предмете“ су предавали Душан По-
повић – хорско и црквено певање и Дра-
гутин Хекман – црквено певање.
Зграда Гимназије / Gymnasium building
Гимназија је најпре била смештена у
просторијама нове српске школе, а 1913.
године је донета одлука да се изгради гим-
назијска зграда. Камен темељац је положен
30. јуна 1914. године, у околностима које су
владале непосредно после атентата у Сара-
јеву, а зграда је подигнута тек у јесен 1924,
под руководством инжењера Милана Цве-
јића из Београда.
drawing“, Ivan Baretic – Croatian, German
and women’s gymnastics, Djuro Mrkobrad –
math, „measurement“, Hungarian language
and Nature Science, Ivan Friedrich – Roman
Catholic Catechism, and Alexander Kostic –
Orthodox Catechism. They were all internal
teachers. External teachers for obligatory
subjects were Paul Klein – Evangelical
Religious Science, and Franjo Rihtman –
„Moses“ Religious. „Obligatory and Uncon-
ventional subjects“ were thought by Dusan
Popovic – choir and church singing and
Dragutin Heckmann – church singing.
The Gymnasium was first located in the
premises of the new Serbian school, and in
1913 a decision was made to build a Gym-
nasium building. The foundation stone was
laid on June 30, 1914, in the circumstances
that prevailed after the assassination in
Sarajevo. The building was built only in the
autumn of 1924, under the leadership of Milan
Cvejic, from Belgrade.

Први знаци буђења из учмалости сва-
кодневног живота појавили су се почетком
60-их година. Тада су учињени и први
кораци у формирању Српског певачког
друштва. Оно је својим радом у највећој
мери обележило културни живот Руме у
наредних стотинак година. Иницијатори
оснивања Певачког друштва били су Панта
А. Ђуричић и Васа Критовац. Свој први
наступ друштво је имало на Светог Саву
1863. године. Од тада друштво је радило и
учествовало на скоро свим приредбама које
су тада организоване у Руми, а често је и
гостовало у другим срединама. Неки од
његових најзначајнијих наступа су били на
прослави 500 година од Косовске битке, у
Раваници 1889. године и онај у бањи Ко-
виљачи, пред престолонаследником Але-
ксандром Карађорђевићем 1911. године. Од
1904. године у саставу Српског певачког
друштва је и Тамбурашки оркестар, на челу
са Душаном Поповићем.
Српско певачко друштво / The Serbian Singing Society
105
The first signs of awakening from the
social lethargy appeared at the beginning of
the 1860s. At that time, the first steps were
taken in the formation of the Serbian Singing
Society. With its work, the Singing Society
has marked the cultural life of Ruma in the
following hundred years. The initiators of the
Singing Society were Panta A. Djuricic and
Vasa Kritovac. It had its first performance on
the Saint Sava Day in 1863. Since then, the
society has been a participant in virtually all
events that were then organized in Ruma, and
it was often hosted elsewhere. Some of its
most important performances were at the
500th anniversary of the Battle of Kosovo, in
Ravanica in 1889 and the one in the Ko-
viljaca Spa, before the Crown Prince Ale-
xander Karadjordjevic in 1911. Since 1904,
the Tamburitza Orchestra, led by Dusan Po-
povic, has been part of the Serbian Singing
Society.
106
Румски Немци су имали своје певачко
друштво, чији су корени датирали из ра-
нијег црквеног хора. Доста касније, крајем
1891. године, у оквиру новообразованог Пр-
вог румског читалачког друштва установље-
но је певачко друштво. Једна група певача
се 24. јуна 1894. године издвојила и осно-
вала Прво румско немачко мушко певачко
друштво. На великом фестивалу у Новом
Саду 1908. године, овај румски хор је однео
победу и постао веома популаран у музи-
чком свету. Постојала су и друга немачка
певачка друштва, од којих издвајамо Прво
румско немачко сељачко певачко друштво.
Румски Хрвати су 1912. године имали своје
Хрватско певачко друштво „Јелачић“.
Зграда Хрватског дома / The Croatian home
Поред музичких, на пољу културе и
неговања друштвеног живота, била су анга-
жована и друга румска друштва. Нека од
њих су: Румска касина, једна од првих срп-
ских читаоница у Срему, основана 1881.
године, Српска женска добротворна задруга
(1884. година), Прво румско читалачко дру-
штво (1891), Румска читаоница (1894), Је-
врејско госпојинско добротворно друштво
(1904), Католичко женско добротворно дру-
штво, Девојачко коло… Састанци ових и
других друштава су углавном одржавани у
месним гостионицама, или клупским про-
Roman Germans had their own singing
society, whose roots dated from the earlier
church choir. Much later, at the end of 1891,
a singing society was established within the
newly-formed First Reading Society of
Ruma. On June 24, 1894, a group of singers
singled out and founded the First German
Male Singing Society of Ruma. At the big
festival in Novi Sad in 1908, this Roman
choir won and became very popular in the
music world. There were also other German
singing societies, of which the First German
Peasant Singing Society of Ruma was the
most prominent one. In 1912, the Ruma’s
Croats had their Croatian Singing Society
„Jelacic“.
In addition to music, in the field of
culture and social life, other societies in Ru-
ma were engaged. Some of them were: Ca-
sina of Ruma, one of the first Serbian reading
rooms in Srem, founded in 1881, the Serbian
Women’s Charity Cooperative (1884), the
First Reading Society of Ruma (1891), the
Ruma Reading Room (1894), the Jewish
Master’s Charity Society 1904), Catholic wo-
men’s charity, Girls’ wheel... Meetings of
these and other societies were mostly held in
local inns or club rooms. Since 1912, Cro-
atian societies have had their Croatian home.

сторијама. Хрватска друштва су од 1912.
године имала свој Хрватски дом.
У првој половини 60-их година XIX
века помиње се једна аматерска доброво-
љна позоришна дружина из Руме, „скло-
пљена“ јануара 1863. године. Међутим, за
позоришни живот града највише су за-
служна друштва која су гостовала у Руми.
Међу њима, најзначајније је било Српско
народно позориште из Новог Сада, које је
из године у годину боравило у Руми по
више дана, одржавајући представе.
После представе „Срби око чика Јове Змаја“, 1906. / After the „The Serbs around Uncle Jova
Zmaj“ play, 1906
Забаве, села, беседе, предавања, игран-
ке, певачке вечери, балови, томболе... били
су, ипак, најмасовнији видови друштвеног
живота у тадашњој Руми. Организовали су
их поједини сталежи (омладина, зана-
тлије, трговци, учитељи, ученици), разна
друштва или угоститељи, свако у својим
објектима. Поводи су били различити: вер-
ски и државни празници, актуелни догађа-
107
In the first half of the sixties of the
nineteenth century, an amateur volunteer the-
atre company from Ruma, „compiled“ in Ja-
nuary 1863, was mentioned. However, for the
theatre life of the city, the acting troupes that
have toured in Ruma were most deserving.
Among them, the most important was the
Serbian National Theatre from Novi Sad,
who spent several days in Ruma every year,
holding performances.
Parties, village home gatherings, spe-
eches, lectures, plays, singing evenings, balls,
raffles... were, however, the most usual forms
of social life in old Ruma. They were orga-
nized by individual stocks (youth, craftsmen,
traders, teachers, students), various companies
or caterers, each in their own facilities. The
occasions were various: religious and state
holidays, current events, anniversaries... They
108
ји, годишњице... Најчешће су имали наци-
онални карактер, због чега су понекад били
трн у оку властима, које су нарочито биле
сумњичаве према оним српским. Такође,
често су имале и обележје хуманитарних и
добротворних акција.
Шездесетих година српска штампа је
забележила да на беседама у Руми има
доста страних утицаја. Неки грађани пазе
да неко не би случајно дошао на забаву
простије обучен. Аутор текста зато даје
савет да омладина мора да одбије „кужну
надри-цивилизацију, која ће од Србина
начинити гомилу мекушаца и слаботиње,
што ће ропски служити страстима својега
тела и времена“. У промовисању наци-
оналне културе предњачила је румска
омладина. Између осталих, она је 1868.
године приредила беседу у корист на-
родног позоришта у арени „Код зеленог
венца“. Арени се приступало кроз један
ходник сачињен од грмља, који је водио
према осветљеном српском грбу. Затим, на
други дан Божића 1877. године, одржана
је забава са циљем прибављања помоћи
„пострадалој браћи“ током рата у Србији.
Ту је и велика приредба, на други дан
Ускрса 1901. године под именом „Бран-
ково вече“, у корист преноса костију
песника Бранка Радичевића. Говорећи о
народној поезији уопште и о личности
Бранка Радичевића, отворио ју је Јосиф
Фалта, студент прве године права. Насту-
пали су: мешовити хор са песмом „Ори ми
се“ и „Коло Бранково“, Милош Ћирић, са
Змајевом песмом „Бранкова жеља“, Драги-
ња Андријевић, на пијанину одсвирала
„Што се боре мисли моје“, Тоша Огризо-
вић, уз гусле рецитовао „Кад млидијах
умрети“, Јован Максимовић, одрецитовао
Змајеву песму „Циганска хвала“... После
приредбе је, тим поводом, у штампи обја-
вљена једна песма Српског певачког дру-
штва:
„У туђини нема њему станка
из туђине доведосмо Бранка
Спомен Бранков нек плодом уроди
нек нас води срећи и слободи“.
mostly had a national character, which was
why they were sometimes annoying for the
authorities, who were especially suspicious of
those that were organized by the Serbs. They
also often featured charity actions.
In the sixties, the Serbian press noted
that there were many foreign influences in the
public speeches held in Ruma. Some citizens
were watching that someone would not acci-
dentally come to a party dressed inade-qu-
ately. The author of the text therefore gives
the advice that the youth must refuse „indi-
genous sub-civilization, which will create a
bunch of incapable and weak people from the
Serbs, which will robotically serve the pa-
ssions of their body and time“. In the
promotion of national culture, the youth of
Ruma was predominant. Among others, they
made a speech in 1868 for the benefit of the
national theatre in the arena „At the Green
Chaplet“. The arena was approached through
a corridor made of shrubs, which led to the
illuminated Serbian coat of arms. Then, on
the second day of Christmas, in 1877, a party
was held with the aim of obtaining assistance
to „the fallen brothers“ during the war in
Serbia. There was also a big show on the
second day of Easter in 1901 under the name
„Branko’s Evening“, in favour of the transfer
of the bones of the poet Branko Radicevic.
Speech about folk poetry in general and
about Branko Radicevic’s personality, was
opened by Josif Falta, a first-year law stu-
dent. The performers were: mixed choir with
„Ori mi se“ and „Branko’s Circle Dance“
song, Milos Ciric, Draginja Andrijevic with
Zmaj’s (famous Serbian poet Jovan Jova-
novic Zmaj) poem „Branko’s wish“, played
on the pianino „What are My Thoughts“, To-
sa Ogrizovic, „When I Wished to Die“, Jovan
Maksimovic, recited the Zmaj’s poem „Gy-
psy Thanks“... After the event, a song by the
Serbian Singing Society was published in the
press:
„There was no place for him there
we brought Branko home from the far away
Let memories of Branko be the inspiration
that leads us to happiness and freedom“.
(free translation)

Један „Елит-бал“ из 1886. године, од
стране конзервативних критичара пропра-
ћен је негативним коментарима, као ана-
ционалан и неморалан. На њега „долази
ожењен господин, али сам, у трему среће
жену – саму, али удату. Такође, на вратима
дворане девојче од 16 година само“. Бал је
спремао одбор сачињен од Мађара, Срба,
Немаца и Јевреја. Направили су „францу-
ске“ позивнице, у којима су гости пози-
вани без жена, односно, мужева. Уз све,
био је и пост.
Румљани / People of Ruma
Српска занатлијска задруга је на
празник Светог Саве 1887. године органи-
зовала приредбу са које је приход ишао за
обнављање православног крста на „доњој
пијаци“ (Старом вашаришту). Крст није
био само обновљен, него и поправљен и
украшен лепим уметничким „живописом“
и ограђен гвозденом оградом. Сликарски
посао је био поверен младом и „даровитом“
сликару Јосифу Фалти из Руме, питомцу
Матице српске и завршном студенту слика-
109
One „Elite Ball“ from 1886, by con-
servative critics, was followed by negative
comments as anational and immoral. On that
occasion „a married gentleman arrives, but he
is alone, and meets in the hall a woman – alone,
but married. husbands. Along with other incon-
veniences, it was held in a period of religious
fast. Also, there is the 16-year-old girl at the
door, standing alone“. The Bal was prepared by
a committee composed of Hungarians, Serbs,
Germans and Jews. They made „French“ invi-
tations, in which guests were invited to come
without women, that is, husbands. Along with
other inconveniences, it was held in a period of
religious fast.
On St. Sava’s Day in 1887, the Serbian
craft cooperative organized an event from
which the revenue went for the restoration of
the Orthodox Cross on the „Lower Market“
(Old Town Market). The Cross was not only
restored, but also repaired and decorated with
a beautiful artistic „fresco“ and enclosed by an
iron fence. The painting work was entrusted to
the young and „gifted“ painter Josif Falta from
Ruma, the Matica Srpska scholar and the final-
year student of the Academy of Painting in Mo-
110
рске академије у Монакову. Свечано осве-
ћење је обављено 14/27. новембра 1893.
године, уз пригодан културно-уметнички
програм.
У Руми је крајем лета 1909. године, у
дворишту нове српске школе одржана ве-
лика пчеларска изложба. Изложба је за
посетиоце била отворена више дана, а у
оквиру изложбе организоване су и друге
манифестације: 7. земаљски конгрес срп-
ских и хрватских пчелара; јавна вежба
Српског сокола и другарски састанак, за-
бава Српске трговачке омладине…
Чланови Српске пчеларске задруге у Руми / Members of the Serbian beekeeping
cooperative in Ruma
Један од најзначајнијих културних
догађаја у Руми почетком XX века било је
подизање споменика српском песнику Јо-
вану Јовановићу Змају, са којим су Рум-
љани од раније били у пријатељским одно-
сима. Споменик је постављен испред срп-
ске основне школе, а откривен је 23. окто-
бра/5. новембра 1911. године. Откривању
nakovo (old Slavic for München). The formal
blessing was given on 14/27 November 1893,
with a suitable cultural and artistic program.
At the end of 1909, a large beekeeping
exhibition was held in Ruma in the courtyard
of the new Serbian school. The exhibition
was opened for visitors for several days, and
other events were organized within the
exhibition: 7. Earth Congress of Serbian and
Croatian beekeepers; the public exercise of
the Serbian Falcon and the other party
meeting, the party of Serbian commercial
youth...
One of the most important cultural
events in Ruma in the beginning of the XX
century was the building of the monument to
the Serbian poet Jovan Jovanovic Zmaj, with
whom the people from Ruma had a history of
friendly relations. The monument was set in
front of the Serbian elementary school, and it
was opened on October 23rd / 5th. November

су присуствовали Бранислав Нушић и Си-
ма Пандуровић, који је одржао и пригодан
говор. Почетком Првог светског рата спо-
меник је порушен и однешен у непознатом
правцу, али је захваљујући супрузи Жарка
Миладиновића, Милени, пронађен, сачуван
и поново откривен на Ивандан 1920. године.
Тенис у Руми / Tennis in Ruma
Спортски живот у Руми, као уосталом
и у другим крајевима земље, био је тек у
зачецима. Обично су у склопу поменутих
приредби приказиване и извесне „гимна-
стичке продукције“ појединаца, или, касни-
је, соколских друштава. Такође, од 1878.
године у Руми је постојао повереник Хрват-
ског планинарског друштва за Срем. Један
од „господских“ спортова је био тенис. Те-
ниско игралиште се налазило поред дана-
шње школе Иво Лола Рибар, а касније на
плацу на углу Врдничке и Стеванове улице
(преко пута основне школе Душан Јерко-
вић). На том месту је касније била школа
јахања. Немачко гимнастичко друштво у Ру-
ми, први савез овакве врсте у Срему, осно-
вано је 1905. године. Исте године, 19. маја,
основан је Српски соко, а 31. маја Хрватски
соко. Били су међу првим соколским дру-
штвима основаним у овим крајевима. Соко-
111
1911. The disclosure was attended by Bra-
nislav Nusic and Sima Pandurovic, who also
gave a speech. At the beginning of the First
World War, the monument was demolished
and taken away in an unknown direction, but
thanks to Milena, the wife of Zarko Mila-
dinovic, was found, preserved and reopened
on St. Ivan’s Day in 1920.
Sports life in Ruma, as well as in other
parts of the country, was only in its early
stages. Usually, within the mentioned events,
some „gymnastic productions“ of individuals,
or, later, of societies, were shown. Also, since
1878, there was a trustee of the Croatian
Mountaineering Society of Srem in Ruma.
One of the „gentleman’s“ sports was tennis.
The tennis court was located next to today's
school Ivo Lola Ribar, and later on the plot at
the corner of Vrdnik and Stevanova Street
(across the road from primary school Dusan
Jerkovic). It was later a riding school. The
German gymnastics society in Ruma, the first
alliance of its kind in Srem, was founded in
1905. That same year, May 19th, Serbian
Falcon was founded, and on May 31 Croatian
Falcon. They were among the first „falcon
societies“ founded in these regions. Falcons,
through gymnastic, athletic and other sports di-
112
ли су, кроз гимнастичке, атлетске и друге
спортске дисциплине, пропагирали наци-
оналну културу и идеју „у здравом телу,
здрав дух“.
Румски соколи / The Ruma Falcons
Центар здравствене службе у граду је
била болница („Marodehaus“ – немоћница).
У њој је још 1857. године извршена опера-
ција рака усне под етарском анестезијом. У
наредном периоду се помиње као Општа
јавна болница, која је била у лошем стању
и није задовољавала потребе нараслог насе-
ља. Године 1911. у њој је било смештено 80
пацијената. Зато је гроф Ладислав Пејаче-
вић даровао општини земљиште за градњу
модерне болнице у Тиволу, на површини
од преко 18 јутара. Међутим, као и други
велики пројекти (трамвај и кланица) ни
овај није реализован у наредном периоду.
Од медицинског особља у Руми су
радили срески лекар, неколико општин-
ских и неколико приватних лекара. Уз
њих, било је и неколико апотекара и орга-
низована бабичка служба. Године 1883.
здравствено особље у Руми су чинили: Ни-
кола Руњанин („поджупанијски лечник“),
Мавро Фишер („трговишни лечник“), Ер-
sciplines, propagated national culture and the
„healthy body – healthy spirit“ idea.
The health service centre in the city was
a hospital („Marodehaus“ – for the week
ones). In 1857, a lip cancer surgery under the
ether anaesthesia was performed there. In the
following period, it was built as a Public Ho-
spital, which was in poor condition and did not
meet the needs of the very populated settle-
ment. In 1911, 80 patients were stationed
there. That is why Count Ladislav Pejacevic
donated to the municipality land for building a
modern hospital in Tivol, on an area of over
18 acres. However, like other major projects
(tram and slaughterhouse), this was not carried
out in the following period.
As medical staff in Ruma worked a me-
dical doctor, several municipal and several pri-
vate doctors. Besides them, there were several
pharmacies and a midwife’s service. In 1883, the
medical staff in Ruma included: Nikola Ru-
njanin („deputy doctor“), Mavro Fischer („co-
mmercial doctor“), Ernest Furjakovic („retired
county physician“), Ignaz Ernst („private the-

нест Фурјаковић („пензионисан жупа-
нијски физик“), Игњат Ернст („приватни
лечник“), Георг Шрегер („властелински
видар“), Јосип Хондл („лиекарник“ – апо-
текар), Андрија Козјак („лиекарник“), Кла-
ра Тор („поджупанијска примаља“), Ели-
забета Пеклер („општинска примаља“),
Ана Шнелер („општинска примаља“), Ана
Концепт („општинска примаља“), Марија
Грубер („општинска примаља“), Ана Пе-
тковић („приватна примаља“). Још увек је
било и надрилекара, као што је била Ма-
рија Вист, која је лечила враџбинама и
бајањем. Било је и супротних примера,
када су се богатији Румљани лечили код
тада најпознатијих лекара. Такав је био
случај Јована Богдановића, трговца из Ру-
ме, који је свог петогодишњег сина Бран-
ка, уједеног од бесног пса, одвео у Париз у
институт Луја Пастера.
Болести тог времена
су најчешће биле: дифте-
рија, богиње, скерлет, до-
брац, осип, трбушна по-
шалина, кашаљ хрипавац,
срдобоља, очни жар – тра-
хом, катар, запаљење ди-
сајних органа, реуматизам
зглобова и мишића. По-
времено су владале епиде-
мије ових болести.
Међу пацијентима
румских лекара понекад су
се налазиле и особе које је
стицај околности одвео да-
леко од њиховог завичаја.
Француски заробљеници,
после битке код Асперна
1809. године, нашли су се
у Руми. Разболели су се од
неке епидемије, при чему
их је тридесетак умрло.
Сахрањени су на једној па-
рцели старорумског атара
(између Дома старих и
Орловићеве улице), касни-
је названој „Француско
гробље“. Слична судбина
је задесила и 92 итали-
јанска заробљеника из На-
113
rapist“), Georg Sreger („manor’s physician“),
Josip Hondl (therapist – pharmacist), Andria
Koziak („therapist“), Klara Tor („suburban
midwife“), Elisabeth Pekler („municipal mid-
wife“), Ana Schneller („municipal midwife“),
Anna Koncept („municipal midwife“), Maria
Gruber („Municipal Wardrobe“), Ana Pe-
tkovic („private midwife“). There were still
some quacks, like Maria Vist, who were tre-
ating by witchcraft. There were also contrary
examples, when the wealthier people in Ru-
ma were treated by the most famous doctors.
Such was the case of Jovan Bogdanovic, a
trader from Ruma, who took his five-year-
old son, Branko, who was bitten by a raging
dog, took to Paris to the institute of Louis
Pasteur.
Рецепт апотеке „Код Светог Петра“ /
Pharmacy „At St. Peter’s” prescription“
The most common ill-
nesses of that time were:
diphtheria, dyspnoea, scar-
let, morbili, rash, abdominal
cramps, cough, wheezing,
ocular fever, catarrh, infla-
mmation of the respiratory
organs, rheumatism of the
joints and muscles. Occa-
sionally epidemics of these
diseases would occur.
Among the Ruma’s
doctors’ patients sometimes
were the people who were
far from their homeland.
French prisoners, after the
Battle of Aspern in 1809,
found themselves in Ruma.
They got sick of an epi-
demic, with about thirty de-
ad. They were buried on a
plot of an old-Ruma atar
(between the Retirement ho-
use and Orloviceva Street),
later called the „French ce-
metery“. Similar fate had 92
Italian prisoners from Na-
poleon’s army in 1813. On
that place, Eva Nagl lifted a
114
полеонове војске 1813. године. На том
месту је 1906. године Ева Нагл подигла
камени крст са натписом: „Овде леже хра-
бри борци, мир пепелу њиховом“. Остаци
овог крста се данас налазе у порти като-
личке цркве.
У Руми се још током 1912–13. године
осећала опасност од предстојећег рата. У
складу са својом експанзионистичком по-
литиком на Балканском полуострву и да-
љем продору на исток, Аустроугарска је
увелико спроводила ратне припреме. После
анексије Босне и Херцеговине 1908. годи-
не, свима је било јасно да је на реду Кра-
љевина Србија. На то су, између осталог,
указивали и многобројни извештаји лока-
лних цивилних и војних власти о прили-
кама у Срему. Тако је Краљевска земаљска
влада у Загребу обавестила котарску област
у Руми о војним вежбама у току 1912. го-
дине. Почетком 1913. године, „Застава“ је
писала да се у Руми опажа „необична жур-
ба и кретање полиције и жандармерије,
праћене војском“. Током зиме 1913/14. го-
дине, када иначе није време таквих радова,
проширивана је железничка станица, пола-
гани су нови колосеци и подизане нове
рампе. Темељно су прегледани поштански
уреди, заведена је строга цензура штампе,
направљен је и списак књига, издатих у
Србији, које су биле забрањене и сл.
Већ 26. јула 1914. године у Руми су
се шириле гласине да је рат са Србијом
почео. А онда, сутрадан око 2 часа ујутру
изненада је одјекнуо кратак, потмуо звук –
био је то први топовски пуцањ. Њега је на
Kалемегданску тврђаву испалила јединица
којом је командовао Румљанин, Немац
Георг Хумел. Немачко становништво се
радовало што је њиховом највећем непри-
јатељу стигла заслужена казна, а једног
Србина, који се усудио да на улици узви-
кне „живео краљ Петар“, на лицу места
лишио је живота један хусар. То је била
прва проливена крв у Руми.
Првих дана мобилизације, власти су
предузеле мере да изолују оне које су сма-
трали за потенцијалне непријатеље. Тако
су у Руми ухапшени Жарко Миладиновић,
Емилијан Грбић, Коста Димић, Душан Осто-
stone cross in 1906 with the text: „Here the
brave fighters lie, may their ashes have a
peace“. The remains of this cross are now in
the port of the Catholic Church.
In Ruma, one could feel the danger of
the coming was as early as in 1912–13. In
accordance with its expansionist policy on
the Balkan Peninsula and further penetration
to the east, Austro-Hungarian Empire carried
out war preparations largely. After the anne-
xation of Bosnia and Herzegovina in 1908, it
was clear to everyone that the Kingdom of
Serbia was the next one. Among other
things, they pointed out numerous reports
from local civil and military authorities
about the circumstances in Srem. Thus, the
Royal Land Administration in Zagreb in-
formed the County District of Ruma about
military exercises during 1912. At the be-
ginning of 1913, „Zastava“ wrote that Ruma
saw „an unusual rush and the movement of
the police and gendarmerie, executed by the
army“. During the winter of 1913/14. when
it was not the time for such works, the
railway station was expanded, new tracks
were laid, and new ramps were built. Post
offices were thoroughly examined, strict
censorship of the press was recorded, a list
of books issued in Serbia was banned, and so
on.
On July 26, 1914 rumour was spread in
Ruma that the war with Serbia began. And
then, the next day, about two o’clock in the
morning, a short, dull sound echoed – the first
cannon was shot. It was fired at the Ka-
lemegdan fortress by a unit commanded by
Ruma’s German Georg Hummel. The Ger-
man population were pleased that their bi-
ggest enemy was getting the punishment, and
a Serb, who dared to cry out „Long live King
Peter“ was killed by one Hungarian hussar on
the spot. It was the first blood of the First
World War spilled in Ruma.
During the first days of mobilization,
the authorities took steps to isolate those
whom they considered to be potential ene-
mies. Thus, Zarko Miladinovic, Emilijan Gr-
bic, Kosta Dimic, Dusan Ostojic, Djoka
Zigic were arrested in Ruma... After several
months, most of them were released, but rema-

јић, Ђока Жигић… После више месеци ве-
ћина их је била пуштена кућама, али су
остали под полицијским надзором. Жарко
Миладиновић је све време рата провео у
интернацији у Мађарској.
Успеси српске војске у првој години
рата осетили су се и у Руми. Према пла-
новима српске војске, по уласку у Срем,
Прва армија је требало да од Купинова на-
ступа према линији Рума – Митровица, с
циљем да потуче непријатеља и овлада
Сремом. „Силна ватра“ у подручју Јарка,
Хртковаца и „негде око Руме“, указивала је
да је српска војска дубоко продрла у Срем.
У Руму је стизало све више рањеника ау-
строугарске војске, а у самом месту дошло
је до панике и делимичне евакуације. Иако
је Рума била важно немачко упориште у
Срему, многи Румљани, Срби, су се при-
кључили српској војсци као добровољци,
или се скривали од мобилизације у срем-
ским шумама и селима као „зелени кадар“.
Извештаји котарског управитеља из Руме
током 1918. године констатују бројност „зе-
леног кадра“ у румском срезу, који „угро-
жавају сигурност појединаца и државе“.
115
ined under police supervision. Zarko Mila-
dinovic spent the war in custody in Hungary.
Аустроугарска војска у Руми
/ Austro-Hungarian Army in Ruma
The success of the Serbian army in the
first year of the war was noticed in Ruma.
According to the plans of the Serbian army,
after entering Srem, the First Army was su-
pposed to come from Kupinovo towards the
line of Ruma – Mitrovica, with the aim of
defeating the enemy and mastering Srem. The
„fierce fire“ in the area of Jarak, Hrtkovci and
„so-mewhere around the Ruma“ indicated that
the Serbian army penetrated deep into Srem.
Many wounded members of the Austro-Hun-
garian army arrived in Ruma, and panic and
partial evacuation took place in the city itself.
Although Ruma was an important German
stronghold in Srem, many people from Ruma,
Serbs, joined the Serbian army as volunteers, or
were hiding from mobilization in Srem forests
and villages as a „green staff“. Reports from the
District Governor of Ruma during 1918. noted
the large number of „green staff“ in the pro-
vince of Ruma, which „endanger the security of
individuals and the state“.
116
Пролазак немачке војске кроз Руму 1915. године / Passage of the German army
through the Ruma 1915
Српска војска, на челу са мајором
Љубомиром Максимовићем ушла је у
Руму 6. новембра 1918. године, при чему
је била „најодушевљеније“ поздрављена
од стране румског грађанства. Касније је у
Руми само чета српске војске, на челу са
капетаном Станиславом Краковим. Упра-
ву над градом је преузело Народно веће од
45 чланова. Председник је био Ж. Ми-
ладиновић, а међу члановима су били:
Емилијан Грбић, Петар Исајловић, Лазар
Јовановић, Душан Остојић, Бранко Спајић,
Петар Томић, Жика Остојић и др.
Трагови Првог светског рата су ви-
дљиви на румским гробљима. На пра-
вославном гробљу је сахрањено 52 војника
у 32 гроба, а на јеврејском 13 Јевреја
војника страдалих у Првом светском рату.
Такође, на католичком гробљу стоји спо-
меник посвећен погинулим Немцима у
истом рату.
Убрзо по уласку српске војске, у
Руми је одржан велики народни збор, са
циљем да се искаже одлучност сремског
становништва за присаједињење Краље-
вини Србији. Велики народни збор је
одржан 24. новембра 1918. у кући др Жарка
The Serbian army, led by Major
Ljubomir Maksimovic, entered the town of
Ruma on November 6, 1918, and was „most
eminently“ welcomed by the Ruma’s citizens.
Later in Ruma, there were only a squad of
Serbian armies led by captain Stanislav
Krakow. The City Council was taken over by
the National Council of 45 members. The
president was Z. Miladinovic, and among the
members were: Emilijan Grbic, Petar Isa-
jlovic, Lazar Jovanovic, Dusan Ostojic, Bran-
ko Spajic, Petar Tomic, Zika Ostojic and
others.
Traces of the First World War are still
visible on Ruma's cemeteries. At the Orthodox
cemetery, 52 soldiers were buried in 32
graves, and in the Jewish 13 Jews soldiers
were killed during the First World War. Also,
on the Catholic cemetery there is still a
monument dedicated to the fallen Germans in
the First World War.
Shortly after the entry of the Serbian
army, a large national assembly was held in
Ruma, with the aim of demonstrating the de-
termination of the Srem population to join the
Kingdom of Serbia. The Great National Assem-
bly was held on November 24, 1918 in the ho-

Миладиновића, иако без његовог присуства,
јер је био заузет државничким послом у
Загребу. Окупило се неколико стотина де-
легата из многобројних сремских места,
који су донели резолуцију којом се у три
тачке прецизира положај Срема у наредном
периоду. Изражава се очекивање да се ство-
ри јединствена и демократска држава Срба,
Хрвата и Словенаца, са заједничком владом
са седиштем у Београду и под династијом
Карађорђевића. У супротном, народни за-
ступници из Срема се опредељују за непо-
средно присаједињење Срема Краљевини
Србији. Са овог збора упућена је једна де-
легација у Нови Сад која је поменуту ре-
золуцију доставила председнику Скупштине
Војводине.
Прослава ослобођења у центру Руме 1918. године / Celebration of the liberation in the centre of
Ruma in 1918
После Првог светског рата на Бал-
кану је створена нова држава – Краљевина
Срба, Хрвата и Словенаца, у границама
одређеним на Версајском мировном кон-
гресу 1919. године. На Видовдан 1921, др-
жава је добила свој први устав. Била је то
117
use of Dr Zarko Miladinovic, although without
his presence, because he was busy with the
state business in Zagreb. Several hundred de-
legates gathered from numerous places in
Srem, which passed a resolution outlining the
situation of Srem in three points in the fo-
llowing period. The expectation was to create a
unique and democratic state of Serbs, Croats
and Slovenes, with a joint government based in
Belgrade and under the Karadjordjevic dynasty.
Otherwise, the People’s Representatives from
Srem opted for the direct surrender of Srem to
the Kingdom of Serbia. One delegation to Novi
Sad was sent to this assembly, which submitted
the resolution to the President of the Assembly
of Vojvodina.
After the First World War in the Balkans,
a new state was created – the Kingdom of
Serbs, Croats and Slovenes, within the boun-
daries determined by the 1919 Versailles Peace
Congress. On St. Vitus Day in 1921, the state
got its first constitution. It was a constitutional
118
уставна парламентарна монархија, на челу
са династијом Карађорђевића (краљ Але-
ксандар). У административно-територија-
лном погледу подељена је на 33 области,
међу којима је била и Сремска област. Њен
центар је био у Вуковару, а поклапала се са
територијом некадашње Сремске жупаније.
Рума је била центар среза у новоформи-
раној области.
Поглед на Главну улицу са католичке цркве / View of the main street from the Catholic church
После догађаја у Народној скупшти-
ни 1928. године, Законом о подели Кра-
љевине Југославије на управна подручја
од октобра 1929, држава је подељена на
нове територијално-административне обла-
сти – бановине. Рума је припала Дунавској
бановини са седиштем у Новом Саду.
Према попису становништва из 1921.
Рума је имала 12.467 становника и то: Не-
маца – 7.035, Срба – 3.505, Хрвата – 1.208,
Мађара – 425, осталих – 294. После десет
година, приликом следећег пописа, број
становника Руме се повећао на 13.397.
Према социјалној структури највише је би-
ло земљорадника, затим, занатлија, тргова-
ца, приватних и јавних чиновника. Сле-
дећи попис становништва је обављен 1931.
године. Рума је тада бројала 13.398 стано-
parliamentary monarchy, led by the Kara-
djordjevic dynasty (King Alexander). In
administrative-territorial terms, it was divi-
ded into 33 districts, including the Srem
district. Its centre was in Vukovar, and it
coincided with the territory of old Srem
County. Ruma was the centre of the canton
in the newly formed district.
After the events in the National Assem-
bly in 1928, in accordance with the Law on
the division of the Kingdom of Yugoslavia
into administrative areas from October 1929,
the state was divided into new territorial-
administrative areas – banates. Ruma belon-
ged to the Danube Banate with a central
administrative office in Novi Sad.
According to the population census of
1921, Ruma had 12,467 inhabitants: Germans
– 7,035, Serbs – 3,505, Croats – 1,208,
Hungarians – 425, others – 294. Ten years
later, at the next census, Ruma was populated
with 13,397 inhabitants. According to the
social structure, they were mostly farmers,
then craftsmen, traders, private and public
officials. The next census was carried out in
1931. At that time, Ruma counted 13,398 inha-

вника, од чега: Немаца – 6.952, Срба –
4.434, Хрвата – 1.299, Мађара – 424, Јевреја
и странаца – 221 и осталих Словена – 68.
Један од најважнијих задатака нових
власти било је спровођење аграрне рефор-
ме у крајевима који су раније припадали
Аустроугарској.
Почетком 1919. године Рума је имала
поседе само у катастарској општини Рума,
који су, на основу земљишнокњижних уло-
жака, износили 1.455 јутара и 271 кв. хвати,
док је на основу катастарског поседовног
листа, у исто време, посед износио 1.366
јутара и 931 кв. хвати. Од тога ораница је
било 317 ј. 444 кв. хв., вртова 12 ј. 332 кв.
хв., винограда 1 ј. 1.260 кв. хв., ливада 59 ј.
311 кв. хв., пашњака 947 ј. 377 кв. хв., шума
1.120 кв. хв., кућа и дворишта 2 ј. 179 кв.
хв., непродуктивног земљишта 27 ј. 1.368
кв. хв. – укупно 1.366 ј. и 931 кв. хвати. Од
поседа општине Рума је, одлуком од 8.
септембра 1919. одузето и дато у једно-
годишњи привремени закуп сиромашним
аграрним интересентима 342 јутра ораница.
Општина се жалила да су „земљорадници
доброг стања“ и слично, али су жалбе одба-
чене. Такође, општина је тражила да се оп-
штинска земља замени земљом несловен-
ских поседника, као што су Пејачевић,
Јанчо, Фишер и други.
Посед Пејачевића је према земљи-
шним књигама износио 15.059 ј. 1.225 кв.
хвати. Највише земље је било на Солноку
(5.912 ј.), у Љукову (3395 ј.), Марђелосу
(2.019 ј.), Вогњу (853 ј.), Добринцима (468
ј.) и у Руми (411 ј.). Рума је за аграрну
реформу од Пејачевићевог поседа добила
1.500 ј.
Аграрној реформи подлегао је и по-
сед Душана и Александра Шевића од 620
ј. и 984 кв. хв. Њима је у току 1921. године
одузето 39 ј. 265 кв. хв. и подељено ме-
сним добровољцима у Суботишту.
За спровођење аграрне реформе у Ру-
ми је формиран Аграрни одбор. Његовом
одлуком је октобра 1919. године „добро-
вољцима и осталим сиромашним земљо-
радницима општине румске“ издата земља у
закуп. Међутим, настали су проблеми. Агра-
119
bitants: Germans – 6,952, Serbs – 4,434,
Croats – 1,299, Hungarians – 424, Jews and
foreigners – 221 and other Slavs – 68.
One of the most important tasks of the
new authorities was the implementation of
agrarian reform in the regions that previously
belonged to Austro-Hungary.
At the beginning of 1919, Ruma had
estates only in the cadastral municipality of
Ruma, which, based on land registers,
amounted to 1,455 acres and 271 kv. while
based on the cadastral ownership list, at the
same time, the property amounted to 1,366
acres and 931 kv. The field was 317 acres
444 kv, gardens 12 acres 332 kv, vineyard 1
acre 1.260 kv, meadow 59 acres 311 kv,
pasture 947 acres 377 kv, forest 1.120 kv,
house and yard 2 acres 179 kv, unproductive
land 27 acres 1.368 kv – a total of 1,366 acres
and 931 kv. Since the decision of September
8, 1919, the ownership of 342 acres of arable
land of Ruma has been taken away from the
municipality and given for a one-year tem-
porary lease to the poor. The municipality
complained that „farmers were not poor“ and
similar, but the appeals were rejected. Also,
the municipality requested that the municipal
land was to be replaced by non-Slovenian
landowner’s land, such as Pejacevic, Jancso,
Fischer and others.
Pejacevic’s estate was 15,059 acres
1.225 kv. large. Most of the land was on
Solnok (5,912 a.), In Ljukovo (3395 a.),
Mardjelos (2,019 a.), Voganj (853 a.), Do-
brinci (468 a.) and Ruma (411 a.). Ruma
received 1.500 acres for the agricultural re-
form from Pejacevic’s estate.
The agrarian reform also affected the
possessions of Dusan and Aleksandar Sevic
of 620 acres and 984 kv. In 1921, 39 a. 265
kv were seized from them and distributed to
volunteers in Subotiste.
The Agrarian Committee was formed to
implement the agricultural reform in Ruma. In
October 1919, in accordance with their de-
cision, the country was leased out to „volunteer
and other poor farmers of the Ruma’s muni-
cipality“. However, there were problems.
Agrarian stakeholders from Ruma complained
120
рни интересенти из Руме су се жалили да је
добијена земља сувише удаљена од њи-
хових кућа (14 km), те стога неподесна за
обраду. Такође, велики број њих није ни
добио земљу. На другој страни општина је
приговарала да се земља добијена овим пу-
тем не користи за обраду, већ је претворена
у пашњаке, те је од надлежних власти тра-
жила да се више не одузима земља од оп-
штинског поседа. Све је то био разлог да се
група чланова Аграрног одбора почетком
1920. године обрати Министарству за агра-
рну реформу молбом да се поништи одлука
Аграрног поверенства, као и да се постоје-
ћи Аграрни одбор распусти. Министарство
је ову молбу одбацило. Године 1933. По-
главарство трговишне општине Рума јави-
ло је комисији Банске управе да општина
нема ни 100 јутара ораница, колико би по
Закону о максимуму могла да има, те да сто-
га не може бити објектом аграрне реформе.
Поглед са центра према Железничкој улици / The view from the center to the Railway Street
that the land received was too far from their
houses (14 km), and therefore unsuitable for
processing. Also, many them did not even get
the land. On the other hand, the municipalities
complained that the land obtained this way
was not used for processing, but was turned
into pastures, and the authorities were asked to
no longer take away the land from the mu-
nicipal property. All this was the reason for a
group of members of the Agrarian Committee
to address the Ministry of Agrarian Reform in
early 1920 with a request to annul the decision
of the Agrarian Trust, and to abolish the exi-
sting Agrarian Committee. The Ministry re-
jected this request. In 1933, the headquarters
of the commercial municipality of Ruma re-
ported to the Banate commission that the mu-
nicipality does not have 100 acres of land,
which according to the Law was about the
maximum they could have, and therefore can
not be the object of the agrarian reform.

Као последица аграрне реформе и
колонизације, током 1920. и 1921. године
на подручју Тивола се населило 25 поро-
дица добровољаца, колониста и месних
аграрних интересената. Они су 1924. осно-
вали аграрну заједницу с циљем лакшег
обезбеђивања средстава за градњу кућа. Уз
помоћ кредита, до краја 20-их година су
изградили куће. Румско властелинство које
је раније постојало на том простору је ли-
квидирано аграрном реформом. Нестао је
парк у Тиволу, као и пустарска постројења
са млекаром. Душан Остојић, житарски
трговац, откупио је Петров двор и посекао
оближњу шуму.
Жеља, из ранијих деценија, да се Ру-
ма уврсти у ред градова, коначно је оства-
рена 15. јануара 1933. године. Тада је Рума
званично проглашена једним од 75 градова
у Краљевини Југославији. Као таква, била
је на 35. месту по броју становника; по фи-
нансијским, економским и трговачким при-
ликама на 25 месту; у просветном погледу
одмах после већих градских центара, а као
житна пијаца на првом месту.
Главна улица у Руми / The Main Street in Ruma
121
Because of agrarian reform and colo-
nization, in the years 1920 and 1921, 25 fa-
milies of volunteers, colonists and local agra-
rian stake-holders settled in the Tivol area. In
1924, they founded an agrarian community in
order to provide easier funds for building
houses. With the help of loans, by the end of
the 1920s they built houses. The Ruma’s
manor, that previously existed in that area,
was liquidated by the agrarian reform. A park
in Tivol, as well as a wilderness plant with a
dairy factory also was liquidated. Dusan
Ostojic, a grain trader, bought Petrov’s Palace
and cut down a nearby forest.
The desire from the earlier decades, to
give Ruma the rank of the city, was finally
realized on January 15, 1933. At that time,
Ruma was officially proclaimed as one of 75
cities in the Kingdom of Yugoslavia. Ruma
held the 35th place in the number of
inhabitants; 25th place in financial, economic
and trade opportunities; in the educational
attitudes it was immediately after the major
city centres, and as a grain market in the first
place.
122
Ипак, недуго после тога, питање се-
ло или град је поново активирано. Све је
више било оних који су сматрали да је за
Руму боље да се врати у ред сеоских
општина. На редовној седници тргови-
шног одбора Рума, 7. септембра 1933. го-
дине, под председништвом градоначе-
лника Фердинанда Рајнпрехта, уз при-
суство среског начелника Јована Дотлића,
Душана Орловића, првог бележника, и још
23 члана, изгласано је да се Рума врати
под закон о сеоским општинама. Резултат
гласања је био 15 према 4, а четворица
одборника су напустила седницу пре гла-
сања. Разлог за то је била забринутост што
је Рума, као град, имала знатно веће
обавезе и расходе. Она, попут сличних
градова, није имала других такса и тро-
шарина, осим трошарине на алкохолна
пића, сечења меса, пијацовине и ваша-
рине. Тако се мањак надокнађивао оп-
штинским прирезом, који је додатно опте-
рећивао буџет становника
Поглед на Руму са католичке цркве / The view to Ruma from the Catholic Church
Nevertheless, shortly afterwards, the
question of the village or town was rea-
ctivated. There were more and more those
who thought it was better for Rumа to return
to the ranks of rural municipalities. At the
regular session of the Ruma Trade Commi-
ttee, on September 7, 1933, under the pre-
sidency of the mayor Ferdinand Reinprecht,
with the presence of the chief mayor of Jovan
Dotlic, Dusan Orlovic, the first notary, and
another 23 members, voted that Ruma would
return under the law on rural municipalities.
The result of the vote was 15 to 4, and four
councillors left the session before the vote.
The reason for this was the concern that
Ruma, as a city, had significantly higher lia-
bilities and expenditures. Like similar towns,
Ruma did not have any other taxes and excise
duties, except for excise duty on alcoholic
beverages, cutting meat, liquor and market
tax. Thus, the deficit was compensated by the
municipal surplus, which additionally bur-
dened the budget of the inhabitants.

Ова одлука није заживела, јер се из
Предлога буџета општине Рума за 1937/38.
годину види да је он донет на основу
Закона о градским општинама, чл. 11 и
Упутством Министарства финансија. Пре-
ма том предлогу општински буџет је иска-
зивао следеће потребе општине: изградња
кланице, бушење неколико дубоких буна-
ра, реконструкција пута до железничке
станице (који је нарочито у лошем стању),
изградња канализације, подизање убошког
дома и уређење старе или изградња нове
болнице, као и друго што се не може
извести само повећањем приреза на грађа-
не, већ су за реализовање тога неопходни
дугорочни зајмови. Поред зајмова, пре-
длаже се увођење такси на објаве на тр-
говинама, кафанама, радњама и сл., док су
за остале предвиђене неке промене у
тарифама. Такође, артикли које троше си-
ромашни грађани треба да буду ослобо-
ђени такси или оне треба да се умање.
Нови прирез је тзв. „социјални прирез“ из
кога ће се давати милостиња просјацима
„који су нас преплавили и представљају
терет за грађане добре душе“. Стопа при-
реза је већа за 24% у односу на прошлу
годину када је била 56%, а сада 80%.
Такође изнета је констатација да су ранији
буџети били нереални, па је за остварење
планираног потребно повећати прирез.
Лични расходи за дотичну годину су
се односили на канцеларијско особље,
стручно особље (лекар, ветеринар, баждар,
шофер, бабице), особље које прикупља та-
ксе и трошарине, затим на школство, по-
лицију и остало (месни судац, оврховоди-
тељи, служитељи…). Целокупни лични
расходи према буџету износе 27% и по-
већани су у односу на претходну годину.
Материјални расходи су били: општа
управна власт, путни трошкови повећани,
огрев и осветљење, телефонске таксе, тро-
шак за вођење пореске оврхе, кућне по-
трепштине, лична и имовна безбедност,
ватрогасна чета, редарство (20 редар-
ственика), народна просвета, финансијска
грана, грађевинска грана, градња и одр-
жавање путева, оправка тротоара и
чишћење улица, одржавање 10 општинских
123
This decision was not accomplished,
because it could be seen from the Budget
Proposal of the Municipality of Ruma for
1937/38. that was brought based on the
Municipalities Act, Art. 11 and the Directions
of the Ministry of Finance. According to this
proposal, the municipal budget showed the
following needs of the municipality: con-
struction of a slaughterhouse, drilling of se-
veral deep wells, reconstruction of the road to
the railway station (especially in poor con-
dition), construction of a sewage system, ra-
ising a poor home and arranging old or
building a new hospital, which could not be
done only by increasing the taxes, but with
long-term loans were needed to accomplish
this. In addition to loans, it was proposed to
introduce a tax for advertisements at shops,
taverns, shops, etc., while for others, some
changes in tariffs were foreseen. Also, items
used by poor citizens should be exempt from
taxes or the taxes should be reduced. The new
tax was the so-called. „Social exclusion“
from which will be given mercy to beggars
„who overwhelmed us and represent a burden
to the citizens of good souls“. The cut-off rate
was 24% higher than from the last year when
it was 56% and now it was 80%. It was also
stated that the previous budgets were un-
realistic, so it was necessary to increase the
realization of the planned one.
Personal expenditures for the relevant
year concerned office staff, professional staff
(doctor, veterinarian, peddler, driver, mid-
wife), staff collecting taxes and excise duties,
education, police and other (county judge,
attorneys, officers...). According to the bu-
dget, total personal expenditures amounted to
27% and were increased compared to the
previous year.
Material expenditures were: general ad-
ministration, increased travel expenses, hea-
ting and lighting, telephone fees, expenses for
conducting tax enforcement, home supplies,
personal and property security, fire brigade,
police (20 officers), national education, fi-
nancial branch, construction building, main-
tenance of roads, pavement repair and street
cleaning, maintenance of 10 municipal bu-
ildings (in particular, animal slaughter’s house
124
зграда (нарочито је стан за живодера у ло-
шем стању), изградња клаонице, пољопри-
вреда, сточарство и шумарство (набавка
расплодњака племените пасмине), народно
здравље (оправке болнице и побољшање
хране за болеснике), социјално старање
(повећан принос пензионом фонду и за
сузбијање просјачења, а милостиња ће се
убудуће делити од стране Градског погла-
варства), трговина, индустрија, занатство и
туризам, општинска привреда…
Планирани општински приходи су
били следећи: повећање стопе градског
пореза за 26%, разне таксе, трошарина,
приход од имовине, разни непредвиђени
приходи и дуговни приходи.
Јеврејска синагога у Руми / The Jewish Synagogue in Ruma
Из нешто каснијег периода (1939) да-
тира један попис општинских служби:
председник општине (Никола Вукадино-
вић), правни референт (Рудолф Ајзеле), шеф
економско-финансијског одељења (Радован
Стрика), секретар општине (Душан Орло-
вић), војни референт (Станоје Кошчићарић),
рачунско-благајнички контролор (Живојин
was in poor condition), construction of
slaughterhouses, agriculture, cattle breeding
and forestry (procurement of breeders of
noble breeds), public health (hospital repairs
and better food for the patients) national
health social care (increase of pension fund
and suppression of begging, and the grace
will be shared by the city government in the
future), trade, industry, crafts and tourism,
municipal economy...
The planned municipal revenues were
as follows: an increase in the city tax rate of
26%, various taxes, excise duties, property
income, various unforeseen revenues and
debt revenues.
From a later period (1939) there is a list
of municipal services: the president of the
municipality (Nikola Vukadinovic), the legal
officer (Rudolf Eisele), the head of the eco-
nomic and financial department (Radovan
Strika), the secretary of the municipality (Du-
san Orlovic) (Milos Vorkapic, Stevan Budim-
cic, Ivan Gracan), archivist (Bogoljub Vojno-

Лазић), официјали (Милош Воркапић,
Стеван Будимчић, Иван Грачан), архивар
(Богољуб Војновић), писар (Фридрих Ху-
фнагел), дневничари (Миливој Јовановић,
Негослав Јовановић, Милош Јанковић,
Никола Рафајловић, Јован Кромпић), овр-
ховодитељи (Ћира Микша, Боривој Сто-
јачић), економ (Флоријан Рајнпрехт), тр-
жни надзорник (Јосим Савковић), шофер
(Себастијан Креведл), месни судац (Ми-
лорад Димитријевић), послужитељи (Паул
Дрер, Лазар Пауковић, Стефан Торајтер),
полицијски капетан (Радивој Жигић), по-
лицијски наредник (Митар Стојановић),
два полицијска каплара, редарственици,
путари (Сава Станковић, Јохан Корхамер),
ветеринар (Драгутин Хамфогел), градски
физик (др Душан Петровић), болнички
писар (Стеван Будимчић), болничар (Бо-
шњаковић Никола), примаље (Милица К-
рстић, Мирослава Марковић), јеврејски ве-
роучитељ (Вилим Голдштајн), управник
омладинске трговачке школе (Иван Баре-
тић), школски благајник, деловођа школ-
ског одбора, школски послужитељи, тро-
шаринци, бикар, коњушари…
125
vić), writer (Friedrich Hufnagel), diaries
(Milivoj Jovanovic, Negoslav Jovanovic,
Milos Jankovic, Nikola Rafajlovic, Jovan
Krompic), the attorneys (Cira Miksa, Borivoj
Stojacic), economist (Florian Reinprecht),
market supervisor (Josim Savkovic) cha-
uffeur (Sebastian Krewedl), county judge
(Milorad Dimitrijevic), servicemen (Paul
Dreer, Lazar Paukovic, Stefan Toreitter),
police captain (Radivoj Zigic), police ser-
geant (Mitar Stojanovic), two policemen,
officers, roadmakers (Sava Stankovic, Johan
Korhammer), veterinary (Dragutin Hamfo-
gel), city physicist (Dr Dusan Petrovic),
hospital director (Stevan Budimcic) a nurse
(Bosnjakovic Nikola), a midwife (Milica
Krstic, Miroslava Markovic), a Jewish
religion teacher (William Goldstein), head of
the Youth Trade School (Ivan Baretic),
school treasurer, clerk of the School Board,
the school servers, accountants, bull-bre-
eders, horse groomers...
Румски званичници са председиком владе
Драгишом Цветковићем / Ruma’s officials
with the Prime Minister Dragisa Cvetkovic
126
У периоду између два рата градо-
начелници Руме су били: Фердинанд Рајн-
прехт, Лазар Јовановић и Никола Вукади-
новић, а током Другог светског рата Сте-
фан Ташнер.
Старе општинске просторије на углу
Иванове (ЈНА) и Железничке улице су
очигледно постале неподесне за нарасле
потребе органа управе. Зато је направљен
пројекат нове општинске зграде лоциране
на углу Гргурове (Партизанске) и улице
краља Петра (Главна). Био је то дво-
спратни објекат са свим неопходним про-
сторијама. У сутерену су смештени стан за
шофера и монтера, слагалиште, купатило
са тушевима, перионица; у приземљу је
била пошта, телеграф и телефон, одељак
финансијске контроле, жандармеријска ста-
ница, гаража, и на спрату пореска управа,
катастар и два стана за послужитеље. Овај
пројекат, међутим, није реализован.
Нереализован план нове општинске зграде у Руми / Unrealized plan
of new municipal building in Ruma
In the period between the two wars, the
mayors of Ruma were: Ferdinand Reinprecht,
Lazar Jovanovic, Nikola Vukadinovic and, du-
ring the Second World War, Stefan Taschner.
The old municipal premises on the cor-
ner of Ivan’s (JNA) and Zeleznicka streets
have obviously become unsuitable for the
growing needs of the administrative autho-
rities. That is why a new municipal building
was built on the corner of Grgurova (Pa-
rtizanske) and King Peter (Main Street)
streets. It was a two-storey building with all
the necessary facilities. In the basement there
was an apartment for a driver and installer, a
pantry, a bathroom with showers, a laundry
room; on the ground floor was post office,
telegraph and telephone, financial control
section, gendarmerie station, garage, and on
the first-floor tax administration, cadastre and
two apartments for servers. This project,
however, has not been realized.

Иако је имала статус града, било је
мишљења да треба још доста урадити да
се овај статус оправда. Тадашња штампа је
забележила да „у нашој Руми влада велика
врућина, нема хлада, а прашина гуши. Код
Немачке банке продају робу Бугари пи-
љари, па се мора извадити марамица за
нос да се не падне у несвест од нечистог
ваздуха. Улицама лутају пси луталице, а
шофери пребрзо возе, упркос прописа о
брзини, дижући велику прашину. Кола за
поливање су се покварила прошле године
од силне употребе“.
Ипак, у време празника и прослава
ситуација је била битно другачија. Године
1938. обележено је две деценије од
ослобођења Руме. Том приликом, у при-
суству челника општине и грађана, Рум-
љанима се обратио мајор Љубомир Ма-
ксимовић, који је 1918. године са војском
ушао у Руму:
Прослава две деценије од ослобођења Руме 1938. / Celebrating two decades
of liberation of Ruma 1938
127
Although it had the status of a city, it
was thought that there was still a lot to be done
to justify this status. The press noted that „in
our Ruma there is a great heat, there is no
shade, and dust is smothering. Bulgarian Gre-
engrocers sell their goods by the German
Bank, and nose should be covered with hand-
kerchief if you want to avoid fainting from
unclean air. The stray dogs are wondering
around the city, and chauffeurs drives too fast
despite speed regulations, raising large dust.
The cars that washed the streets broke down
last year from heavy usage“.
Nevertheless, during the holidays and
celebrations the situation was very different.
In 1938, two decades of the liberation of
Ruma was celebrated. On this occasion, in
the presence of the Mayor of the Municipality
and the citizens, Major Ljubomir Maksi-
movic, who entered the Ruma with the army
in 1918, addressed the people:
128
„6. новембра 1918. судбина нас је
бацила на улице града Руме и завила око нас
ореол победника. У срдачности и љубави
румских грађана ми смо и наши војници
добили највећу награду за одрицање себе, на
које нас је научила дужност према Отаџбини.
Рума је тада за нас била триумфална капија
кроз коју смо ушли у Југославију. 6. новембра
1938. видели смо поново да у вашем Богом
обдареном Срему живи и пламти оно старо
безгранично родољубље. Постајући на овај
историјски дан почасни грађани Руме, по-
носни смо овим признањем, које нас, после 20
година, везује поново јаким осећањем љубави
за ваш град, који је остао најлепша етапа
нашег седмогодишњег ратног похода преко
Балкана.“
Две деценије постојања државе СХС,
односно Краљевине Југославије, између
осталог, обележене су и бурним полити-
чким животом. Ни Рума није остала по-
штеђена ових збивања. У том раздобљу
одржано је више избора за Народну скуп-
штину и остале органе власти.
Први избори су обављени новембра
1920. године. Према изборном закону Срем
је био једна изборна јединица, са 10
срезова. У румском срезу је било 6.719 би-
рача, а на изборе је изашло њих 4.316 или
62,45%. Резултати избора су били следећи:
Радикална странка – 2.694 гласа, Хрватска
пучка сељачка странка (Стјепан Радић) –
503, Социјалдемократска странка – 453
гласа, Демократска странка – 306, Соци-
јалистичка радничка партија Југославије
(комуниста) – 144, Хрватска заједница –
113, Савез земљорадника – 103 и Хрватска
пучка странка (Југословенски клуб) – 31
глас. Сличан однос снага је забележен и у
целом Срему. Немци на овим изборима
нису имали право гласа.
Исте године, нешто раније, одржани
су избори за Трговишно заступство трго-
вишта Рума (општински избори). У из-
борне листе уписан је 2.521 бирач, од чега
је гласало њих 1.395. Први пут су и жене
имале право гласа, а у Руми је ово право
искористило њих 126. Бирало се 24 одбор-
ника. На овим изборима је победила Срп-
ска радикална странка, освојивши 8 ман-
дата (464 гласа). Следе: Комунистичка па-
„On November 6, 1918, our fate threw us
into the streets of the city of Ruma and wrapped
the halo of the winners around us. In the sincerity
and love of the Roman citizens, we and our
soldiers received the greatest reward for re-
nouncing oneself, to whom we were taught our
duty towards the Homeland. For us, Ruma was
the triumphal gate through which we entered
Yugoslavia. On November 6, 1938 we saw again
that in your God-endowed Srem lives and flames
the old, unlimited patriotism. As honorary ci-
tizens of Ruma, on this historic day, we are proud
of this recognition, which tied us again with a
strong sense of love for your city, after 20 years,
which remained the most beautiful stage of our
seven-year war on the Balkans.“
Two decades of existence of the state of
SHS, that is, of the Kingdom of Yugoslavia,
among other things, were marked by a
turbulent political life. Ruma was not spared
from these events. During this period, several
elections were held for the National Assem-
bly and other authorities.
The first elections were held in No-
vember 1920. According to the electoral law,
Srem was one constituency, with 10 cantons.
There were 6,719 voters in the Ruma’s
province, with 4,316 or 62.45% of the vote.
The results of the election were as follows:
Radical Party – 2,694 votes, Croatian People’s
Party (Stjepan Radic) – 503, Social Demo-
cratic Party – 453 votes, Democratic Party –
306, Socialist Workers Party of Yugoslavia
(communists) – 144, Croatian community –
113 farmers – 103 and Croatian People’s Party
(Yugoslav Club) – 31 votes. Similar propor-
tions of forces were recorded throughout
Srem. The Germans did not have the right to
vote in these elections.
The same year, a bit earlier, elections
for the Trade Representation of the Ruma
market were held (municipal elections).
2.521 voters were registered in the electoral
lists, of which 1.395 voted. For the first
time, women had the right to vote, and in
Ruma this right was used by 126 of them.
There were 24 councillors. In these ele-
ctions, the Serbian Radical Party won, wi-
nning 8 seats (464 votes). Next: Communist
Party with 7 mandates (422), German Na-
tional Party – 7 mandates (420) and Croatian

ртија са 7 мандата (422), Немачка народна
странка – 7 мандата (420) и Хрватска за-
једница – 2 мандата (89). Мандате нису осво-
јили: Социјалдемократска странка, Фран-
ковачка странка и Независни кандидати.
У наредном периоду избори су одр-
жавани сваких неколико година (1923, 1925
и 1927). На овим просторима су учество-
вале: Радикална странка, Хрватска репу-
бликанска сељачка странка, Социјалдемо-
кратска странка, Самостална демократска
странка, Немачка странка, Демократска
странка, Српска странка, Независна ради-
кална странка, Савез земљорадника, Инва-
лидска странка, Хрватска пучка странка,
Ратничка странка… Највише гласова су
освајале Хрватска републиканска сељачка
странка, Радикална странка и Немачка
странка. После 1921. године Комунистичка
партија је била забрањена и није се поја-
вљивала на изборима.
На изборима 1923. године преко 50%
гласова освојила је ХРСС (1.117 гласова),
а следиле су је Радикална странка (581) и
Немачка странка (256). Слично је било и
1925. године. Занимљиво је да су Немци,
иначе најбројнији гласачи у Руми, гласали
129
community – 2 mandates (89). The mandates
have not won by: the Social Democratic
Party, the Franco Party and the Independent
Candidates.
In the following period, the elections
were held every few years (1923, 1925 and
1927). In this region the following parties
participated: Radical Party, Croatian Repu-
blican Peasant Party, Social Democratic Par-
ty, Independent Democratic Party, German
Party, Democratic Party, Serbian Party,
Independent Radical Party, Alliance of Far-
mers, Invalids Party, Croatian People’s Party,
Warrior Party... The most votes won the
Croatian Republican Peasant Party, the
Radical Party and the German Party. After
1921, the Communist Party was banned and
did not appear in the elections.
Железничка улица у Руми
/ Zeleznicka (Railway) Street in Ruma
In the 1923 elections, over 50% of the
votes were won by CRPP (1.117 votes),
followed by the Radical Party (581) and the
German Party (256). It was similar in 1925.
Interestingly, the Germans, or the most nume-
rous voters in Ruma, voted for Radic’s CRPP.
130
за Радићеву ХРСС. Разлог за то су били
њихов опозициони став према тадашњем
радикалском режиму, прихватљив економ-
ско-социјални програм ХРСС и симпатије
за социјалистичке идеје забрањене Ко-
мунистичке партије.
Уочи предстојећих парламентарних
избора, августа 1927. године одржана је у
Руми среска конференција Радикалне стран-
ке, која је требало да реши нагомилане
проблеме унутар саме странке. Ипак, на
изборима исте године, победили су Немци,
добивши 1.829 гласова својих сународника.
Следила је Хрватска сељачка странка (521)
и Народна радикална странка (429).
Главна улица у Руми / The Main Street in Ruma
Наредне године су обележене наци-
оналистичким сукобима, пренетим и на
саму Народну скупштину, након чега је
краљ Александар забранио рад странкама са
националним предзнаком. Тако је на сле-
дећим изборима, одржаним новембра 1931.
године, истакнута само листа Југословен-
ске радикалско-сељачке демократске стран-
ке – иначе владајуће. Из румског среза на
овој листи су били свештеник Емилијан Гр-
бић и адвокат Стеван Стојковић. Уз до тада
најмањи одзив бирача (53,4%) убедљиво је
победио Емилијан Грбић.
The reason for this was their opposition
attitude towards the then radical regime, the
acceptable economic and social program of
CRPP and sympathy for the socialist ideas of
the forbidden Communist Party.
On the eve of the upcoming parli-
amentary elections, in August 1927, a Radical
Party conference was held in Ruma, which
was supposed to solve the accumulated pro-
blems within the party itself. Nevertheless, in
the elections of the same year, the Germans
won, gaining 1,829 votes of their compa-
triots. It was followed by the Croatian Pe-
asant Party (521) and the People’s Radical
Party (429).
The following years were marked by
nationalist conflicts, passed on to the Na-
tional Assembly itself, after which King
Alexander banned the work of the parties
with a national sign. Thus, in the next ele-
ctions held in November 1931, only the list of
the already ruling Yugoslav radical-peasant
democratic party was put up. From the te-
rritory of Ruma on this list were priest Emi-
lijan Grbic and lawyer Stevan Stojkovic. The
smallest voter turnout (53.4%) and the con-
vincing victory of Emilijan Grbic marked
these elections.

И следећим изборима је претходила
неповољна друштвено-политичка ситуација
у држави, настала после убиства краља Але-
ксандра 1934. године. Тада су, маја 1935, у
изборну борбу ушле две веће политичке
групације: Југословенска национална стран-
ка и Удружена опозиција. У Руми је по-
бедила Удружена опозиција, на челу са
Александром Шевићем, а у румском срезу
владајућа Југословенска национална стран-
ка, која је и добила мандат.
Као одговор, опозиција је у септем-
бру исте године организовала у Руми
велики земаљски збор. Било је присутно
око 15.000 људи, међу којима и 300 сту-
дената из Београда. Студенти су носили
транспаренте „Тражимо савез са Совјет-
ским Савезом“, „Доле фашизам“ и сл. По-
том је поворка дуга 1 km прошла кроз Ру-
му, уз пратњу плех музике.
На последњим изборима, децембра
1938. године, учествовале су владајућа Ју-
гословенска радикална заједница, Удруже-
на опозиција и ЗБОР Димитрија Љотића. У
румском срезу је победила ЈРЗ, добивши 6
хиљада гласова, док је опозиција освојила
4,5 хиљаде.
Главна улица у Руми / The Main Street in Ruma
131
The next elections were preceded by an
unfavourable socio-political situation in the
country, which arose after the killing of King
Alexander in 1934. Then, in May 1935, two
major political groups entered the election
struggle: the Yugoslav National Party and the
United Opposition. The United Opposition,
led by Aleksandar Sevic, won in Ruma, and
the ruling Yugoslav National Party, which
won the mandate, won in the Ruma’s
province.
As a response, in September of the
same year, the opposition organized a Great
Earthly Rally in Ruma. There were about
15,000 people, including 300 students from
Belgrade. Students carried banners „Seeking
an alliance with the Soviet Union“, „Stop
Fascism“ and so on. Then a 1 km long pro-
cession, accompanied by a music band, went
through Ruma.
In the last elections, in December 1938,
the ruling Yugoslav Radical Community, the
United Opposition and ZBOR Dimitrije Ljo-
tic took part. In the Ruma’s province, JNP
won 6,000 votes, while the opposition won
4,500 votes.
132
После Првог светског рата, повра-
тком заробљеника из Русије и захваљујући
тешким економским приликама, нагло је
ојачао раднички покрет у држави. Повра-
тници из Русије започели су да шире
републиканске и социјалистичке идеје у
овим крајевима, због чега су посебно били
на мети власти. Уз комунисте, као држа-
вни непријатељи су окарактерисани и тзв.
„радићевци“, који су се залагали за издва-
јање Хрватске из државне заједнице.
У Руми је 1919. године постојало
Централно синдикално радничко веће, ко-
је је бројало 1.300 радника. Његови акти-
висти су били Јосип Бекер, Фрањо Шмит и
Фрањо Линцнер. Ова двојица последњих
су били протерани из Руме 1919. године.
Истовремено, у Руму су дошли комунисти
Никола Груловић и Ђуро Салај. Органи-
зован је читав низ штрајкова, демонстра-
ција и сличних радничких манифестација.
После избора 1920. године, комунисти су
постали најјача групација у општинској
скупштини. Комунисти повратници и њи-
хови симпатизери у Руми састајали су се у
гостионицама Фрање Грубера и Јосипа
Ранковића, док су хрватски националисти
(радићевци и франковци) састанке одржа-
вали у кафани „Ханга“ преко пута Хрват-
ског дома и у млину Херцога Ковача.
Кројачки радници у Руми после штрајка 1935. / Ruma’s tailors after the 1935 strike.
After the First World War, the return of
prisoners from Russia and the difficult eco-
nomic conditions rapidly strengthened the
workers’ movement in the country. Returnees
from Russia began to spread the republican
and socialist ideas in these regions, and be-
cause of that they were particularly targeted
by the authorities. Along with the commu-
nists, so-called „Radic’s people“, who advo-
cated the separation of Croatia from the state
union, were characterized as the state ene-
mies.
In Ruma, in 1919, there was a Central
Syndical Workers’ Council, which included
1,300 workers. Their activists were Joseph
Becker, Franz Schmit and Franz Linzner. The
last two were expelled from Ruma in 1919.
At the same time, communists Nikola Gru-
lovic and Djuro Salaj came to Ruma. Many
strikes, demonstrations and similar workers’
events were organized. After the 1920 ele-
ction, the Communists became the strongest
group in the municipal assembly. Communist
returnees and their sympathizers in Ruma met
at the inns of Franz Gruber and Josip Ranko-
vic, while Croatian nationalists (Radic’s and
Franc’s) held meetings in the „Hanga“ cafe
across the Croatian House and in the mill of
Herzog Kovac.

У циљу сузбијања радничког покрета,
Краљевска управа у Руми је средином
1919. распустила овдашњу Социјалдемо-
кратску странку због ширења бољшевизма,
а потом издала наредбу којом се забрањује
свако окупљање на улици, под претњом
употребе оружја и „пуцања у месо“. За-
ведена је нека врста полицијског часа. Кр-
чме и гостионе су морале да се затварају у
20, а свратишта у 22 часа. У приватним
кућама капије су се затварле у 20 часова, а
отварале у 6 ујутру. Такође, власти су бу-
дно мотриле на све придошлице и правиле
спискове сумњивих лица на територији
општине. У многобројним извештајима
надлежним институцијама наводе се имена
лица чланова и симпатизера Комунистичке
партије из Руме.
У једном извештају локалног доу-
шника се каже да у Руми има већи број
„опасних комуниста“, који се скоро сваки
други дан састају у кафани Пере Кара-
кашевића. Полиција то све зна, али ништа
не предузима. Дотични сматра да се кому-
нистички елементи налазе и у самој по-
лицији. Као комунисти помињу се: кафе-
џије Обрад и Пера Влаисављевић, трговац
Иван Бањац, шнајдер Сава Аднађевић,
радник Васа Кулић и Груловић. Међутим,
каснији извештај среске управе Сремској
жупанији потврђује да су сви ови, осим
Груловића, исправни и добри грађани. По-
мињу се и комунистички плакати у Руми –
„Радном народу вароши и села“, који је
убрзо заплењен и уништен.
Слично је било и са хрватским наци-
оналистима. Румска војна команда послала
је допис начелнику румског среза Сави
Јаковљевићу у коме се каже да у Руми
постоји Франковачка организација. Поми-
њу се књижар Роберт Венингер, жена и син
власника кафане „Ханга“, „неки Митар“ из
Главне улице и Херцог Ковач из Иванове
улице. Они су имали аустроугарске тро-
бојке и викали „доле Србија“.
Пошто је слична ситуација била у це-
лој држави, власти су спровеле драстичне
мере. Путем тзв. Обзнане и Закона о за-
штити државе, забрањена је свака кому-
нистичка, и свака друга „растројна“ пропа-
133
To suppress the workers’ movement in
mid-1919, the Royal Administration in Ruma
disbanded the local Social Democratic Party
for the propagation of Bolshevism, and then
issued an order prohibiting every gathering
on the streets, threatened with the use of
weapons and „shooting at a live target“.
Police curfew was issued. Taverns and sa-
loons had to be closed at 20, and inns at 22
o'clock. In private homes, the gates closed at
8 pm and opened at 6 in the morning. Also,
the authorities kept a close watch on all the
newcomers and made lists of suspects in the
territory of the municipality. In numerous
reports, the names of the members and sy-
mpathizers of the Communist Party of Ruma
were listed in the relevant institutions.
A local police informer’s report stated
that Ruma has a large number of „dangerous
communists“ who meet almost every other
day in Pere Karakasevic’s coffee shop. Accor-
ding to his statement, the police knew
everything, but did not do anything. He
concluded that the communist elements were
also present in the police itself. As co-
mmunists, the following were mentioned: the
coffee shop owners Obrad and Pera Vla-
isavljevic, the trader Ivan Banjac, the scholar
Sava Adnajevic, the worker Vasa Kulic and
Grulovic. However, a later report by the Di-
strict Administration of the Srem County
confirms that all these, apart from Grulovic,
are good and decent citizens. The communist
posters in Ruma were also mentioned – „To
the working people of the towns and villages“,
who were soon confiscated and destroyed.
The similar situation was with Croatian
nationalists. The Ruma’s military command
sent a letter to the head of the Ruma’s riot
Sava Jakovljevic saying that there is a
Franko’s organization in Ruma. The book-
shop owner Robert Wenninger, the wife and
son of the owner of the Tavern „Hanga“,
„some Mitar“ from Glavna ulica and Herzog
Kovac from Ivanova Street were mentioned.
They had Austro-Hungarian tricolor, and
shouted „Serbia down“.
As the situation was similar throughout
the country, the authorities have implemented
drastic measures. Through the so-called Procla-
134
ганда, њихове организације, манифеста-
ције, штампа и затворене су њихове про-
сторије. Против вођа су предузете оштре
мере, попут хапшења, протеривања, отпу-
штања из службе и сл. У Руми је распу-
штен Савез грађевинских радника, као
комунистичка организација. Из службе су
због комунизма, између осталих, отпуште-
ни трговишни оврховодитељ Никола Кри-
чка и седморица трговинских заступника.
Расписане су потернице за Лазом Мано-
јловићем и Антоном Шулцом, бољшеви-
чким агитаторима из Руме. Ухапшен је
бивши жандарм Вили Зец из Руме, под
оптужбом да се бавио шпијунажом у ко-
рист бољшевичке Мађарске.
Главна улица у Руми / The Main Street in Ruma
Притиснут овим мерама велики број
Румљана је напустио Комунистичку пар-
тију. Захтеве за брисања из чланства
СРПЈ(к) крајем 1921. и током 1922. године
поднели су: кројач и гостионичар Јаков
Црнковић, Петар Балог, Андрија Креведл,
Јохан Херман, Матија Херман и Марјан
Волф, Јосип Медак, Марко Бенчић, Паја
Бачевић, Никола Бодор, Марко Штимац, Мо-
mation and the Law on the Protection of the
State, every communist is forbidden, and every
other „devastating“ propaganda, their organi-
zations, manifestations, press and their rooms
were closed. Harsh measures have been taken
against the leader, such as arrest, expulsion,
dismissal, and so forth. In Ruma, the Union of
Construction Workers was disbanded, as a
communist organization. Due to communism,
trade defender Nikola Kricka and seven trade
representatives were dismissed from service.
The warrants were issued for Lazo Manojlovic
and Anton Schulz, the Bolshevik agitators from
Ruma. The former gendarme Vili Zec from
Ruma was arrested on charges of dealing with
espionage in favour of Bolshevik Hungary.
Pressed by these measures, a large
number of people of Ruma left the Communist
Party. Requests for deletion from the mem-
bership of the SRPJ (k) at the end of 1921 and
during 1922 were submitted by: tailor and
innkeeper Jakov Crnkovic, Petar Balog, An-
drija Krewedl, Johan Hermann, Matia Hermann
and Marjan Volf, Josip Medak, Marko Bencic,
Paja Bacevic, Nikola Bodor, Marko Stimac, Mo-

лна Шикош, Јосип Штрекер, Мијо Бенчић,
Ђура Бенчић, Андрија Бенчић, Адам Ши-
кежди, Тома Шикежди, Стјепан Балнош,
Илија Матешић, Марко Јаковљевић, Стева
Штимац, Андрија Малетић, Марти Клајн,
Антон Матешић, Паја Калуђерски, Ђура
Ракош, Јосип Бенчић, Стева Бодор, Илија
Рузмариновић, Тома Матешић, Антон Бу-
новић, Марко Штимац, Иван Бодлер, Пе-
тар Џегер, Томо Бодор, Васа Кулић, Ште-
фан Јамбрец, Петар Фај, Јакоб Ленер,
Јосип Ранковић.
После тога у Руми је замро соција-
листички покрет, све до „Хардон“ одржа-
на конференција на којој је изложен
програм Социјалистичке странке. Међу
присутнима је највише било Немаца, али и
припадника опозиције (мачековаца), који
су узвикивали „живела опозиција“. Две
године касније (1937), у кући Александра
Шевића одржана је конференција Социјал-
демократске партије, којој су присуство-
вали: адвокатски приправник Живан Спа-
сојчевић, адвокат Марко Ламешић, адво-
катски приправник Арнолд Рајх, трговац
Марко Момчиловић, пензионисани офи-
цир Стеван Спасојчевић, ципелар Сава
Радић и земљорадници Михајло Доброса-
вљевић, Бранко Јовановић, Миливој Јо-
вановић, Милан Крстић, Душан Лукић,
Пера Милинковић, Сава Јовановић, Сава
Јовић, Мартин Ланц, Матија Волф и Илија
Шикежди.
У том периоду организован је већи
број штрајкова и сличних радничких акција,
мотивисан економским разлозима. Највећи
штрајкови су били: штрајк кројачких ра-
дника у Руми (1935), столарских радника
(1936), обућарских радника (1937) и штрајк
молерско-фарбарских радника (1937). За-
хтеви су углавном били следећи: веће на-
днице, радно време од 8 до 10 часова, на-
кнаде за рад у време државних и народних
празника, запошљавање оних радника који
су организовани у синдикате, прековремени
рад само у изузетним случајевима, пошто-
вање колективних уговора…
Привредни развој Руме, започет у
ранијем периоду, још интензивније је
настављен после Првог светског рата. O тo-
135
lna Sikos, Josip Streker, Mijo Bencic, Djura
Bencic, Andrija Bencic, Adam Sikezdi, Toma
Sikezdi, Stjepan Balnis, Ilija Matesic, Marko
Jakovljevic, Steva Stimac, Andrija Maletic,
Marti Klein Matesic, Paja Kaludjerski, Dura
Rakos, Josip Bencic, Steva Bodor, Ilija Ru-
zmarinovic, Toma Matesic, Anton Bunovic,
Marko Stimac, Ivan Bodler, Petar Dzeger,
Tomo Bodor, Vasa Kulic, Stefan Jambrec,
Petar Fai, Jakob Lehner, Josip Rankovic.
After that, the Socialist movement in
Ruma became inactive until the mid-30s.
Then, in the „Hardon“ inn, a conference was
held where the Socialist Party program was
presented. Among the participants, there were
mostly Germans, but also members of the
opposition (Macek’s followers), who shouted
„Long live the opposition“. Two years later
(1937), in the house of Aleksandar Sevic, a
conference of the Social Democratic Party was
held, attended by lawyer Zivan Spasojcevic,
lawyer Marko Lamesic, attorney trainee
Arnold Reich, trader Marko Momcilovic, re-
tired officer Stevan Spasojcevic, craftsman
Sava Radic and farmers Mihajlo Dobrosa-
vljevic, Branko Jovanovic, Milivoj Jovanovic,
Milan Krstic, Dusan Lukic, Pera Milinkovic,
Sava Jovanovic, Sava Jovic, Martin Lanz, Ma-
tija Volf and Ilija Sikezdi.
During this period, many strikes and
similar workers’ actions motivated by eco-
nomic reasons were organized. The biggest
strikes were: the strike of tailors in Ruma
(1935), carpenters (1936), shoe-making wor-
kers (1937) and the strike of the painters
(1937). The demands were mostly the follo-
wing: higher wages, working hours from 8 to
10 hours, compensation for working hours on
state and public holidays, hiring those wor-
kers who were organized into unions, over-
time work only in exceptional cases, respect
of collective agreements...
The economic development of Ruma,
that begun in the earlier period, continued
even more intensively after the First World
War. This is also evidenced by the data on
26,912 employed persons in the district of
Ruma, of which 30% were workers (8,091),
55% were peasants and 15% the other. Most
of the workers were employed in agriculture,
136
ме говори и податак о 26.912 радно акти-
вних становника румског среза, од чега је
радника било 30% (8.091), сељака 55% и
осталих 15%. Највише радника је било упо-
слено у пољопривреди, а затим у инду-
стрији, занатству, трговини, банкарству и
саобраћају. Запослени су углавном били му-
шкарци, док су жене радиле углавном у
пољопривреди. Године 1931. било је 1.727
запослених жена, од тога у пољопривреди
1.692. Према привредној снази румски срез
је био међу најразвијенијима у Срему. Када
је 1936. године Инђија укључена у ново-
формирани сремскокарловачки срез привре-
дна снага румског среза је донекле осла-
бљена.
На подручју Руме, у пољопривреди су
доминирала мања газдинства – до десетак
јутара земље. Иако их је било бројчано
највише (преко 50%), она су заузимала око
15% свих пољопривредних површина. Оста-
так земље су поседовали велепоседници,
којих је било свега неколико десетина. Нај-
већи број мањих поседника није могао да
живи од своје земље, те су излаз тражили у
допунским занимањима – најчешће као
радници у индустрији или пољопривреди,
често и ван Руме.
then in industry, crafts, trade, banking and
transport. The employees were mainly men,
while women worked mainly in agriculture.
In 1931 there were 1,727 employed women,
of which 1,692 were in agriculture. Accor-
ding to the economic strength, the district of
Ruma was among the most developed in
Srem. When Indjija was incorporated in the
newly formed Srem-Karlovac region in 1936,
the economic strength of the Ruma’s pro-
vince was weakened.
Радници у гвожђари Милеуснић–Хофман /
Workers at Mileusnic–Hofman hardware store
In the Ruma area, small farms domi-
nated in agriculture – up to ten acres of land.
Although they were the most numerous (over
50%), they occupied around 15% of all agri-
cultural land. The rest of the land was owned
by the few dozens of landowners. The largest
number of small holders could not live from
their own country, and were involved in addi-
tional occupations – most often as workers in
industry or agriculture, often outside of Ruma.

Од ратарских култура и даље су се
највише гајили пшеница, кукуруз, јечам,
раж, репа, крмно биље… Захваљујући
примени савремених метода и средстава у
ратарству повећан је принос и квалитет
узгајаних култура, нарочито на већим
пољопривредним имањима. У сточарству
су преовлађивале свиње, говеда и коњи. У
сточарству се, такође, одвијао прелаз на
интензивни узгој стоке и замену непро-
дуктивних раса продуктивнијим. Године
1941, стање сточног фонда у Руми је било
следеће: 11 бикова, 27 волова, 865 крава, 3
јунице до две године, 293 јунице преко две
године, 128 телади, 52 пастува, 972 коња,
855 кобила, 187 ждребади, 49 нераста,
1.287 расплодних крмача, 6.065 прасади,
1.866 свиња у тову, 46 овнова, 195 оваца,
921 јагње, 5 јараца, 208 коза, 11 јаради, 4
магарца.
Објекат на Фишеровом салашу / The facility at Fisher’s farm
Традицију узорног газдовања Рум-
ског властелинства, ликвидираног аграр-
ном реформом, на неки начин, наставило је
газдинство румског Јевреја Шандора Фи-
шера. На њему су се, на површини од 300
137
From the field crops, wheat, corn,
barley, rye, turnips, fodder plants continued to
grow most. Thanks to the application of
modern methods and funds in crop production,
the yield and quality of cultivated crops
increased, especially on larger agricultural
holdings. Livestock, cattle and horses were
prevalent in cattle breeding. In livestock bre-
eding, the transition to intensive livestock
breeding and the replacement of unproductive
races were more productive was happening. In
1941, the state of the stock fund in Ruma was
as follows: 11 bulls, 27 oxen, 865 cows, 3
heifers up to two years, 293 heifers over two
years, 128 calves, 52 stalls, 972 horses, 855
mares, 187 fishes, 49 male breeding pigs,
1,287 breeding sows, 6,065 piglets, 1,866
pigs in fattening, 46 rams, 195 sheep, 921
lambs, 5 male breeding goats, 208 goats, 11
cattle, 4 asses.
The tradition of the Ruma’s manor,
liquidated by the agrarian reform, was in
some way resumed by the Ruma’s Jewish
General Sir Frederick Fischer. On the area of
300 acres, wheat, Ruma’s Zuban corn, sugar
138
јутара оранице, гајиле пшеница, румски
зубан, шећерна репа, крмно биље, луцерка,
озима и пролетња граорица. Сточни фонд су
чинили: 8 пари коња, 60 грла рогате марве,
40 крмача са подмлатком и обором од 100
свиња фајферица, 25 крава музара симен-
талске пасмине, 6 првокласних стеоних кра-
ва набављених на будимпештанској изло-
жби… Стока је била смештена у модерним
стајама, са проветравањем и водоводом.
Пројекат кућног врта др Фишера / The plan of Dr Fisher’s home garden project
Поред Фишеровог, постојали су и
други салаши у широј околини Руме. Уочи
Другог светског рата салаше су имали:
Јозеф Нагл (Церје – Радиначки друм), Или-
ја Јовановић (Краљевачки друм), Душан
Ловренски (према Вогњу до пруге), Душан
Остојић, (према Вогњу до пруге), Бек
(Жировац), Јос (Жировац према Јарчини),
Петар Стојаковић (Жировац – Буђановачки
друм), Јакоб Кох (Жировац), Милош Адна-
ђевић (Златара), Бранко Јовановић (Злата-
beets, fodder plants, alfalfa, winter and spring
grains were grown. The livestock fund con-
sisted of: 8 pairs of horses, 60 bulls, 140 pigs,
25 cows of the Simmental breed, 6 first-class
pregnant cows purchased at the Budapest ex-
hibition... The livestock was housed in mo-
dern stables, with good ventilation and water
supply.
In addition to Fischer’s, there were
other farms in the wider surroundings of
Ruma. On the eve of the Second World War,
the grange owners were: Josef Nagl (Cerje –
Radinacki drum), Ilija Jovanovic (Kraljevski
drum), Dusan Lovrenski (according to Voganj
to the railroad), Dusan Ostojic, (towards
Voganj to the railroad), Beck (Zirovac), Jos
(Zirovac towards Jarcina), Petar Stojakovic
(Zirovac – Budjanovci Road), Jakob Koh (Zi-
rovac), Milos Adnadjevic (Zlatara), Branko Jo-

ра), Миних (Златара), Лука Георгијевић (М.
Радинци), Биорац (М. Радинци), Вељко
Георгијевић (М. Радинци), Филип Херцог
(Жарковац); Католичка црква (Жарковац),
Ладислав Јанчо (Шатринци), Дедоух (Ки-
пови), Душан Шевић (Суботиште), Бранко
Шатрић (Ерем), Бранко Спајић (Ерем),
Бранко Кошутић (Ерем), Јосип Дајч (Ерем),
Светолик Маленковић (Ерем), Бајић–Јарић
(Ерем), Пургарка (Ерем), Живан Весковић
(Стејановци), Јован Ђуришић (Павло-
вци)…
Велики део занатске и индустријске
производње одвијао се на сировинској ба-
зи заснованој на развијеној пољопривреди.
Иако је индустријализација Руме била уве-
лико у току, највећи део потреба Румљана
и становника околних места подмиривале
су занатлије својим производима. Са око
350 регистровних занатских радњи, испред
Руме су били само Нови Сад, Суботица и
Сомбор. Међу занатлијама најбројнији су
били кројачи и кројачице, бербери, опан-
чари, ковачи, столари, зидари, колари, пе-
кари, машинбравари, папуџије, лимари,
соболикари, ужари, шеширџије… Према
Закону о радњама из 1931. године, Рума је
припадала Занатској комори у Београду.
Почетком 30-их година румске занатлије
су добиле „Дом Срба занатлија“, где су,
поред осталих просторија, биле смештене
занатлијска библиотека и читаоница.
Према подацима из 1921–22. године
у Руми су се налазила следећа индустри-
јска постројења: Средоточна пецара жесте,
Велепецара и велепродаја жестоких пића
(Едуард Херцег), паромлин браће Риг, Ру-
мски паромлин (Брендл & cо), Румско
паромлинско друштво, млин Штајнера и
Весла, Брендл Јос. & Со, Командитно дру-
штво за производњу сапуна и хемијско-
техничких производа, Творница за про-
изводњу хемијско-техничких производа
(Брендл и син), Машинско-техничка ра-
диона и творница нових машина (Шта-
јнер Л. и Тројан), машинска радионица
Павла Тополског и Тискара и књиговезни-
ца Роберта Венингера.
139
vanovic (Zlatara), Minih (Zlatara), Luka
Georgijevic (M. Radinci), Biorac (M. Ra-
dinci), Veljko Georgijevic (M. Radinci), Filip
Hercog (Zarkovac); Catholic Church (Zar-
kovac), Ladislav Jancso (Satrinci), Dedouh
(Kipovi), Dusan Sevic (Subotiste), Branko
Satric (Erem), Branko Spajic (Erem), Branko
Kosutic (Erem), Josip Dajc (Erem), Svetolik
Malenkovic Erem), Bajic–Jaric (Erem), Pur-
gar (Erem), Zivan Veskovic (Stejanovci), Jo-
van Djurisic (Pavlovci)...
A large part of craft and industrial
production took place on a raw material
based on developed agriculture. Although the
industrialization of Ruma was largely in
progress, the bulk of the needs of the people
from Ruma and of the surrounding towns
were fulfilled by craftsmen with their pro-
ducts. With about 350 registered craft shops,
only Novi Sad, Subotica and Sombor had
more craftsman. Among the craftsmen, the
most numerous were tailors, barbers, black-
smiths, carpenters, carpenters, bakers, machine
makers... According to the Law on Occu-
pations from 1931, Ruma belonged to the
Crafts Chamber in Belgrade. Early in the
1930s, craftsmen from Ruma got the „House
of Craftsmen Serbs“, where, in addition to
other rooms, there was a crafts library and
reading room.
According to data from 1921-22, the
following industrial plants were located in
Ruma: Middle-sized ethnic brandy factory,
Large-sized ethnic brandy factory with who-
lesale of alcoholic drinks (Eduard Herzeg),
Brothers Rieg Steam-mill, Steam-mill So-
ciety of Ruma (Brendl & co), Steiner mill and
Wessel, Brendl Jos. & co, a partnership
company for the production of soaps and
chemical-technical products, a factory for the
production of chemical-technical products
(Brendl and Son), a machine-technical work-
shop and a plant of new machines (Steiner L.
and Trojan), Pavel Topolski’s mechanical
workshop, and the print and bookbinder of
Robert Wenninger.
140
Франц Пинц је у Орловићевој улици Franz Pinz had a shoe factory in
имао фабрику ципела, која је 1941. године Orlovic’s Street, which in 1941 employed 90
запошљавала 90 радника, са производњом workers, with production of 250 pairs of
од 250 пари обуће дневно. Пред Други shoes a day. Before World War II, Andreas
светски рад Андреас Херцог је основао Herzog founded a leather factory in a 20,000
фабрику коже, у троспратном објекту, са square meters large three-story building.
20.000 квадратних метара површине. Ту су There were also: Martin Linzner’s foundry,
још и: ливница Мартина Линцнера, фа- Georga Herzog’s vinegar factory, the Janes
брика сирћета Георга Херцога, фирма „бра- brothers’ company that made knives, the Be-
ћа Јанес“ која је израђивала ножеве, фабри- nol Fürst and Pommermeier factory, the pro-
ка „Бенол“ Фирста и Помермајера, са про- duction of medicines, paints and other che-
изводњом лекова, боја и других хемијских mical products, the blue stone factory of the
препарата, фабрика плавог камена браће Wagner brothers, the furniture factory owned
Вагнер, фабрика намештаја браће Вајс, као и by the Weiss brothers, as well as those in the
она у власништву Штефана Брауна и Шмеа. ownership of Stefan Braun and Schmee.
Текстилну инду- Textile industry was
стрију су практикова- held by Hranisavljevic
ли: браћа Хранисавље- brothers (knitwear and
вић (трикотажа и пре- bedding), Vasa Petrovic
дионица), Васа Петро- (wool combs), Kurt Ser-
вић (чешљаона вуне), vazi (women’s silk sca-
Курт Серваци (женске rfs), Petar Isajlovic (knit-
свилене мараме), Петар wear „Zvono“), Paul Lin-
Исајловић (трикотажа zner (hemp manufacture)
„Звоно“), Паул Лин- and hemp manufacture of
цнер (кудељара) и ку- Srem Union of Production
дељара Сремског саве- Cooperatives.
за произвођачких за- Among the brick
друга. factories, the biggest was
Међу цигланама, Taschner (on the way to
највећа је била Ташне- Stejanovci), with an in-
рова (на путу према creased production volu-
Стејановцима), са пове- me and product range. In
ћаним обимом прои- addition to his brick fa-
зводње и асортиманом ctory, there were Stajic,
производа. Поред ње- Lehner (in the Borkovac
гове, у то време посто- valley), Rausch (Sodol)
јале су Стајићева, Ле- and Steiner and Wessel
нерова (у Борковачкој Brickwork.
долини), Раушева (Со-
дол) и циглана Штајне-
Кожара / Tannery
ра и Весла.
После Првог светског рата основана After the First World War, Ivan Cvejic
је штампарија „Венац“ Ивана Цвејића (у founded the printing house „Venac“ (in the
згради данашњег Музеја), затим, штампа- building of the present Museum), then Ka-
рија Катинке Петровић, као српске шта- tinka Petrovic established printing house,
мпарије, док су Немци још увек имали while the Germans still had their own (a bu-
своју (зграда у Железничкој улици преко ilding in Zeleznicka Street opposite the for-
пута некадашњег Магистрата), коју је во- mer Magistrate) Robert Wenninger’s Printing
дио Роберт Венингер. House.

Фирстову фотографску радњу су
преузели „Ханга“ и „Ходина“, а поред ње
радиле су и фотографске радње „Хејна“,
„Милер“, собосликара Коче Ванђеловића
и Стевана Бурнаћа.
Између два светска рата у Руми је
стално радило преко стотинак трговачких
фирми. Прецизније, почетком 30-их година
у Руми је постојало 159 трговачких радњи.
Највише је било трговина мешовитом ро-
бом, док је било и специјализованих радњи
попут гвожђара, стаклара, књижара, прода-
вница алкохолних пића, коже, боја, бом-
бона, одевних предмета и огрева. Поред Со-
колског дома, у Орловићевој улици, налази-
ла се рибарница, где су рибу, нанизану на
канап или врбин прут, продавали трговци из
Руме и Ирига.
Тих година у Руми се могло обедо-
вати и попити пиће у 83 угоститељске
радње. Оне су биле разврстане на кафане,
којих је било и највише (27), бифее (21),
гостионе (13), крчме (11), свратишта (5) и
ресторане (2). У тај број улазе и два хотела
различите категорије („Орао“ и „Круна“),
као и два објекта за смештај „Империјал“ и
Железничка гостиона.
141
The first photographic shop was taken
over by „Hanga“ and „Hodina“ and besides
that one there were also photographic shops
„Hejna“, „Müller“, room-photographer Koca
Vandjelovic and Stevan Burnac.
Between the two world wars in Ruma,
hundreds of companies were constantly wor-
king. More precisely, at the beginning of the
1930s, there were 159 trading venues in
Ruma. There was mostly trade in mi xed
goods, while there were specialized stores
such as iron, glassware, bookshops, alcoholic
beverages, leather, paint, candy, clothing and
heating.
In those years you could eat and drink
in 83 restaurants in Ruma. This included two
hotels of different categories („Eagle“ and
„Crown“), as well as two facilities for acco-
mmodation „Imperial“ and Railway tavern.
У башти хотела „Орао“ /
In the garden of the „Eagle“ Hotel
142
Највише трговачких ра-
дњи су и даље имали Срби,
док су румски Немци у свом
власништву имали једну тре-
ћину трговина. Продавала се и
куповала најразличитија роба:
све врсте животних нами-
рница, одевни предмети и те-
кстил, намештај, стакло и по-
рцелан, алатке, техничка роба,
дрвна грађа, гориво, књиге и
канцеларијски материјал, сато-
ви и драгуљарска роба, леко-
ви… Главнa трговачкa роба на
велико и даље је било жито. У
овом периоду, у Руми је било
седам трговина житом, а нај-
веће су држали Немци Шме и
Волф. Цветала је и трговина
стоком, нарочито свињама.
Оне су на железничкој станици
товарене у вагоне и одвожене
за веће градове Југославије.
Свињске оборе ван Руме имали
су између осталих породице
Шатрић, Остојић, Здравковић,
Хранисављевић и друге.
После Првог светског ра-
та у Руми је основано Српско
трговачко удружење, које је
1932. године прерасло у једин-
ствено Удружење трговаца за
град и срез Руму. У трго-
вачким друштвима су најзна-
чајнију улогу имали Вића Гру-
јић, Мирко Бајић, Бранко Спа-
јић, Антон Хофман, Антон Се-
рваци и други. Румски трго-
вци и остали привредници су
имали и своје „Румске привре-
дне новине – лист за народну
просвету и привреду“.
Током целог међуратног
периода редовно су одржавани
вашари и пијаце. Вашар је и
даље одржаван четири пута го-
дишње, а пијаце средом и су-
ботом. На један вашар одржан
10. октобра 1930. године до-
терано је: волова – 743 (прода-
The majority of the shops
were still held by Serbs, while
the Roman Germans owned one
third of the stores. A wide variety
of goods was sold and bought: all
kinds of foodstuffs, clothing and
textiles, furniture, glass and por-
celain, tools, technical goods,
timber, fuel, books and office
material, clocks and jewellery,
medicines... The main whole-
sale mer chandise still was
wheat. In this period, there were
seven grain stores in Ruma, and
Душан Остојић / Dusan
the biggest holders were Ger-
Ostojic
mans Schmee and Wolf. Li-
vestock sale, especially pigs,
was also successful. The pigs
were loaded into wagons at the
railway station and transported
to larger cities of Yugoslavia.
The pig sties outside the Ruma
were owned by Satric, Ostojic,
Zdravkovic, Hranisavljevic and
other families.
After the First World War,
the Serbian Trade Union was
founded in Ruma, which in 1932
turned into a unique Association
of merchants for the city and the
Вића Грујић / Vica Grujic district of Ruma. Vica Grujic,
Mirko Bajic, Branko Spajic, An-
ton Hoffmann, Anton Servazi
and others had the most si-
gnificant role in the companies.
Ruma’s merchants and other bu-
sinessmen also had their own
„Ruma’s Commercial Newspa-
pers – a National Education and
Economy Leaflet“.
During the entire period
between two wars, fairs and
markets were held regularly. The
fair was still held four times a
year, and the markets were held
on Wednesdays and Saturdays.
At one of the fairs held on Octo-
Бранко Шатрић / Branko ber 10, 1930, it was brought:
Satric oxen – 743 (sold 70), cows – 453
(120), calves – 55 (20), heifers –

то 70), крава – 453 (120), телади – 55 (20),
јуница – 135 (19), јунаца – 187 (22), бикова –
18 (4), коња – 660 (68), кобила – 774 (62),
ждребади – 102 (6), оваца – 535 (161), коза –
19 (0), свиња – 1.551 (148), прасица – 404
(69) и магараца – 19 (0). За уређење ва-
шаришта и пијаце ишла су средства до-
бијена од разних дажбина које су убиране
том приликом („пијацовина“, „местовина“,
„кантаревина“, „вашарске пристојбе“ – од
стоке, шатре и сл.). Поред тога, средства
добијена од „пијацовине“ коришћена су за
комуналне потребе, нарочито за одржавање
хигијене града.
Са румског вашара / Ruma’s Fair
Избијање Другог светског рата омело
је општинске планове, који су водили
даљем унапређењу трговине. Ту се на пр-
вом месту мисли на изградњу модерне
тржнице у дворишту старе школе (простор
иза зграде Музеја, до улице ЈНА) и кван-
ташке пијаце на Тргу краљице Марије
(Велики парк).
Поред старих, појавиле су неке нове
банке и новчани заводи у Руми, попут
Српске сремске банке и Банке за обрт и
индустрију – филијала у Руми.
143
135 (19), bulls – 187 (22) – 18 (4), horses –
660 (68), mares – 774 (62), foals – 102 (6),
sheep – 535 (161), goat – 19 (0), pig – 1.551
(148) 404 (69) and donkeys – 19 (0). The
funds received from various taxes collected
on that occasion („market tax“, „town tax“,
„bucket tax“, „fair tax“ – taxes for the stock,
tent, etc.) were used for the arrangement of
fairs and markets. In addition, funds derived
from the „market tax“ were used for utility
needs, especially for the maintenance of the
town hygiene.
The beginning of the Second World
War dismantled municipal plans, which led to
further trade advancement. First of all, the
construction of a modern marketplace in the
yard of the old school (space behind the
Museum building, to the JNA street) and the
wholesale market in the Queen Mary Square
(Great Park) took place.
In addition to the old ones, some new
banks and money institutions appeared in Ru-
ma, such as the Serbian Srem Bank and the
Bank for Crafts and Industry – a branch in
Ruma.
144
Међу многобројним задругама, нај-
бројније су биле оне пољопривредне: Зе-
мљорадничка сточарско-житарска задруга,
Задружна централа пољопривредно-прои-
звођачких и набављачких задруга, Сремско
пољопривредно друштво, Аграрна заједни-
ца као задруга са ограниченим јемством у
Руми (Аграрна кредитна задруга Рума),
Сремско пољопривредно друштво као за-
друга с.о.ј. Рума, Земљорадничко кредитна
и господарска задруга „Сељачка испомоћ“
с.о.ј. Рума, „Њемачка пољопривредно-на-
бављачка произвођачка задруга с.о.ј. Рума“,
Трећа српска земљорадничка задуга с.о.ј.
Рума (Српска земљорадничка задруга с.о.ј.
Рума), Задруга за гајење и искоришћавање
свиња с.о.ј. Рума, Сремски савез житарских,
сточарских и осталих пољопривредно прои-
звођачких задруга Рума, Сремска обласна
пољопривредна сточарска задруга с.о.ј. Ру-
ма, Сремска обласна пољопривредна задру-
га за производњу и прераду шећерне репе и
осталог индустријског биља с.о.ј. Рума
(Сремска пољопривредна задруга за про-
изводњу и прераду индустријског биља с.о.ј.
Рума), Обласна привредна задруга за уновче-
ње сељачких производа Рума, Обласна
земљорадничко-житарска задруга с.о.ј. „Са-
мопомоћ“ Рума, Среска произвођачко потро-
шачка земљорадничка задруга с.о.ј. Рума…
Од осталих то су: Занатска задруга за
град и срез румски с.о.ј. Рума, Набавно
производна и продајна задруга немачких
обртника с.о.ј. Рума, Радничко намештени-
чка потрошачка задруга с.о.ј. Рума, Гра-
ђевинска задруга Рума, Задружна банка као
задруга у Руми, Хрватска сељачка штедовна
и зајмовна задруга с.о.ј. Рума, Румска хрва-
тска сељачка задруга (Кредитна хрватска се-
љачка задруга с.о.ј. Рума), Задружни дом
задруга Краља Александра I, с.о.ј. Рума, За-
друга државних службеника за набавку
кредита с.о.ј. Рума (Кредитна задруга држа-
вних и самоуправних службеника с.о.ј. Ру-
ма), Задруга за набавку електричне струје
с.о.ј. Рума…
Дуга и запажена традиција румског
школства настављена је и у новим околно-
стима, насталим после Првог светског рата.
Према Закону о народним школама из 1929.
Among the cooperatives, the most
numerous were the fields of agriculture: the
Agricultural Cattle breeding cooperative, the
Cooperative Centre of Agricultural Producers
and Procurement Cooperatives, the Srem
Agricultural Association, the Agrarian Co-
mmunity as a limited-liability cooperative in
Ruma (Agrarian Loan Co-operative Ruma), the
Srem Agricultural Association as a co-
operative Ruma, Agricultural Credit and
Economic Cooperative „Peasant Assistance“
Ruma, „Germany Agricultural Supply and
Production Cooperative Ruma“, the third
Serbian agricultural cooperative Ruma, Srem
Regional Agricultural Cooperative for the
production and processing of sugar beet and
other industrial plants Ruma (Srem Agri-
cultural Cooperative for production and pro-
cessing of industrial plants, Ruma), Regional
economic cooperative for the redemption of
peasant products Ruma, Regional agricultural
and cereal cooperative „Self-help“ of Ruma,
The county production and consumer co-
operative Ruma...
Also, there were independent orga-
nizational units of the national organizations:
Association of craftsman of the town and
county of Ruma, Purchase and sales co-
operative of German craftsmen Ruma, Wor-
kers Consumer Cooperative Ruma, Building
Cooperative Ruma, Cooperative Bank as a
cooperative in Ruma, Croatia Farmers’ Sa-
vings and Loan Cooperative Ruma, Ruma’s
Croatian peasant co-operative (Credit Cro-
atian peasant cooperative Ruma), Coope-
rative House of Cooperatives of King Ale-
xandar I, Ruma, Cooperative Loan Co-
ordinator of Ruma (Credit Cooperative of
State and Self-Government Officers of Ru-
ma), Cooperative Power Supply Co. Ruma …
The long and noticeable tradition of
education in Ruma continued in the new
circumstances that emerged after the First
World War. According to the Law on Na-
tional Schools of 1929, schools became state
institutions whose task was to educate stu-
dents, through teaching and upbringing, in
the spirit of state and national unity and
Teaching subjects were: religious and moral
teaching, national language, national history

године, школе су постале државне установе
чији је задатак да ђаке, путем наставе и
васпитања, образују у духу државног и на-
ционалног јединства и верске толеранције.
Наставни предмети су били: верска и мо-
рална настава, национални језик, нацио-
нална историја са најважнијим моментима
опште историје, географија, рачунање и
геометрија, наука о природи, практично уче-
ње према потребама средине, наука о здра-
вљу, наука о домаћинству, ручни рад са на-
рочитим освртом на националне мотиве, цр-
тање, лепо писање, певање, телесно васпи-
тање и соколски систем. Успех се вредновао
са: 5 – одличан, 4 – вр. добар, 3 – добар, 2 –
слаб и 1 – рђав. После 1925. године надзор
над школама је преузело Министарство за
просвету у Београду, а Рума је била седиште
среског инспектора за народне школе.
Ученици у румским школама су били
разврстани по вероисповести. Српска деца
су похађала српску, а католици немачку
школу. Тако је било до 1930. године од када
су хрватска, мађарска и јеврејска деца мора-
ла да похађају државну југословенску наро-
дну школу „Краљ Петар Први“, а немачка
„Државну народну школу Краљ Александар
Први, немачки одел“. У тој школи, од првог
до четвртог разреда настава је била на нема-
145
with the most important moments of general
history, geography, accounting and geometry,
science of nature, practical learning accor-
ding to the needs of the environment, science
of health, household science, handicraft work
with special emphasis on national motives,
drawing, artistic writing, singing, physical
education and sports. Success was evaluated
by the following marks: 5 – excellent, 4 –
very good, 3 – good, 2 – weak and 1 – bad.
Supervision of schools was taken over by the
Ministry of Education in Belgrade, and Ruma
was the headquarters of the inspector for
national schools.
Други разред Српске школе са
учитељицом Мартиновић, 1938. / Second
class of the Serbian School with teacher
Martinovic 1938
Students in Ruma’s schools were cla-
ssified according to their religion. Serbian
children attended Serbian and Catholic chil-
dren attended German school. It was until
1930, when Croatian, Hungarian and Jewish
children had to attend the state Yugoslav
national school „King Peter the First“ and the
German „National King Alexander the First,
German Class“. In that school, from the first
to the fourth grade, the classes were in German,
146
чком језику, осим националних предмета,
који су предавани на службеном државном
језику, а од петог до осмог, целокупна
настава се одвијала на званичном језику
земље.
Поред основних и стручних школа
(шегртска и женска стручна школа), нај-
значајнија школска установа у Руми је
била гимназија. У току Првог светског
рата гимназија једно време није радила,
пошто је у њој била смештена војна бо-
лница. После рата настава у гимназији је
нормализована. Похађа је све већи број
ученика оба пола и свих нација, а бројнији
је и наставнички кадар.
except for national subjects, which were taught
in the official state language, and from the
fifth to the eighth grade the whole teaching
was in the official state language.
In addition to elementary and voca-
tional schools (apprentice and women’s vo-
cational school), the most important school in
Ruma was the Gymnasium. During the First
World War, the Gymnasium did not work for
a while, as a military hospital was placed
there. After the war, the classes in the gy-
mnasium were normalized. An increasing
number of students of both genders and all
nations were attending, and the number of
teachers was also increasing.

Први матуранти Румске гимназије са директором и професором

/ The first high school graduates of the High school in Ruma (Gymnasium) with the director
and professor

Нарочито су биле разнолике ванна- In particular, there were various stu-

ставне активности ученика. Оне су се одви-
јале у оквиру гимназијских друштава: Фе-
ријални савез, Стег извидника и планиника,
Подмладак друштва Црвеног крста, Дру-
штво за помагање сиромашних а вредних
dent’s extracurricular activities. They were
held within the Gymnasiums: Student’s Asso-
ciation, Association of scouts and hikers, Stu-
dent’s Red Cross Society, Society for helping
poor and diligent students, Sober youth Associ-

ученика, Коло трезвене младежи, Заједница
дома и школе, Подмладак Јадранске стра-
же, Једриличарска група Аеро клуба „Фру-
шкогорски змај“, „Фрушкогорац“ – фудба-
лски клуб немачких ђака румске гимназије
(раније „Зигфрид“)… Нарочито је било
активно литерарно удружење „Образова-
ност“ са својом библиотеком и читаони-
цом. Гимназијски хор је некад достизао и
по 150 чланова, а хоровођа је био Бранко
Цвејић. На плесним течајевима се учило
коло, врањанка, полка, валцер, кадрил, тан-
го, фокстрот… Забележено је да се „скоро
сваких 5–6 дана“ одржавала нека приредба,
забава и сл. Долазили су мађионичари, хи-
пнотизери, луткари, гимнастичари…, орга-
низоване су изложбе ученичких ликовних
радова, пољопривредне изложбе, прикази-
вани пригодни филмови, обележавани пра-
зници (Штросмајеров дан, Зрињско-Фран-
копанска прослава, Видовдан и Свети Са-
ва) и друго.
Књиге гимназијских огласа ослика-
вају њену свакодневницу и дух тадашњег
времена.
Ђацима је забрањено да иду у свечаре,
јер то је дужност њихових родитеља. Не по-
штује се светитељ ако се том приликом ђаци
опију и праве разне изгреде.
Забрањено је ученицима нижих разреда
ићи у парк.
Ученик 3. разреда Борковац Светозар
искључен је на једну годину пошто је показао
„крајњу простоту“ када је пољубио своју са-
ученицу.
Ђаци пуше у клозету, због пушења ће
бити истерани из школе.
Равнатељству је приопштено да чланови
ногометних клубова када играју на лединама
изговарају такве псовке на опште згражавање
пролазника, зато „капетани“ од свих клубова
морају да дођу у равнатељску писарницу и
донесу попис својих чланова, јер ако се томе
не учини крај смањиће се некима оцене из вла-
дања на „недолично“, а клубови ће се расту-
рити.
Ђаци претресају џепове капута у хо-
дницима и краду из њих, зато је забрањен
излаз за време часова, а да физиолошке по-
требе обављају за време одмора.
147
ation, House of school and home, Youth host
of Adriatic watch, Sailing group Aero club
„Dragon of Fruska Gora“, „Fruskogorac“ – a
football club of German students of the
Ruma’s Gymnasiym (formerly „Ziegfried“) ...
In particular, the literary association „Edu-
cation“ with its library and readership was
active. The Gymnasium Choir once reached
150 members, and the choir leader was Branko
Cvejic. At the dance classes, a Vranjanka
dance, a regiment, a waltz, a cadence, a tango,
a foxtrotte was taught... It was noted that
„almost every 5–6 days“ was held an en-
tertaining event. There were magicians, hy-
pnotists, puppeteers, gymnasts..., exhibitions
of student art works, agricultural exhibitions,
feature films, celebrated holidays (Stros-
majer’s Day, Zrinjsko-Frankopanska celebra-
tion, St. Vitus Day and St. Sava Day) and
others were organized.
Gymnasium school information book
reflects everyday life and the spirit of the
time.
The pupils are forbidden to go to Slava’s
(domestic religious gatherings), because it is the
duty of their parents. The saint is not respected if
on that occasion the students are drunk and make
various mischief.
It is forbidden for students of lower grades
to go to the park.
Student of the 3rd grade Borkovac Svetozar
was excluded for one year after he showed „the
ultimate obscenity“ when he kissed a girl, his
classmate.
The students smoke in the toilet, they will
be expelled from school for smoking.
The management has been informed that
members of football clubs, when playing on the
slopes, pronounce terrible curses, so the „ca-
ptains“ of all clubs must come to the managerial
office and bring a list of their members, because
if this is not done, the grades in behaviour will be
demoted to „bad“, and the clubs will be dis-
banded.
Students are inspecting coats pockets in the
corridors and stealing from them, so it is for-
bidden to leave classrooms during classes, phy-
siological needs must be fulfilled during the
break.
148
Ученицима је забрањено ићи у кино и на
друге не-ђачке представе. Кино представе ни-
су подесне да оплемењују душу гледаоца.
Касније је то допуштено само ученицима 7. и
8. разреда и то док су доброг владања. До-
звољени су верски комади и они које управа
препоручи.
Приредба ученика Гимназије / High School play
Ученици могу да буду у граду само до 9
сати увече. Примећено је да доносе у школу
разне политичке и порнографске новине, „Фи-
гаро“ и „Ђаво“. Ако се сазна да ученици чи-
тају и сарађују у овим новинама биће ка-
жњени, па чак искључени из школе.
Забрањено поздрављање са „љубим ру-
ке“, већ само скинути шешир и благо се на-
клонити.
Хаљина код ученица виших разреда мо-
ра бити 20 cm испод колена, а нижих 10 cm, а
сви ђаци морају носити француске капе
(беретке).
Ђаци фудбалери и чланови спортских
удружења смеју играти само у одређене дане и
сате и то не ван Руме.
За клевету наставника и за „похађање“
кафане ђаци су кажњавани са 2 године искљу-
чења из Гимназије.
Students are prohibited from going to the
cinema and to other non-student performances.
Cinema performances are not suitable to enrich
the soul of the viewer. Later, it is only allowed for
students of the 7th and 8th grades, while they are
well-behaved. Religious plays and those reco-
mmended by the administration are permitted.
Students can only be in the city until 9:00
in the evening. It is noted that they bring to the
school various political and pornographic news-
papers, „Figaro“ and „Devil“. If it is learned that
students read and cooperate in these newspapers,
they will be punished, even excluded from school.
It is forbidden to greet with „I kiss your
hand“ – just take off your hat and mildly bow.
Dresses for higher grades of high school
students must be 20 cm below the knee and for
lower grades 10 cm, and all pupils must wear
French caps (berets).
Students football players and members of
sports associations can only play in certain days
and hours, and not outside of Ruma.
Teachers’ defamation and „attendance“ of
bars will be punished with 2 years of exclusion
from the Gymnasium.

Ученицима је забрањено да учествују у
разним јавним и тајним спортско-гимнасти-
чарским друштвима и организацијама које имају
сепаратистичку, племенску и верску тенденцију
против народног и државног јединства.
У Гимназији је било доста приста-
лица Љотићевог покрета („национална
омладина“) како међу ученицима, тако и
међу професорима. На литерарним састан-
цима и у другим приликама често су изби-
јали полемички, па и физички, сукоби
између националиста и присталица леви-
чарских идеологија (комуниста), такође ве-
ома заступљених у школи. Повремено су из
Министарства просвете у гимназију упу-
ћивани инспектори, а након истраге поли-
тички неподобни ђаци су избацивани, а
професори премештани.
Културни живот у Руми 20-их и 30-их
година XX века се одвијао на сличан начин
и од стране сличних актера као и у прет-
ходном периоду. Још увеку су активни
Српско певачко друштво, Румска немачка
читаоница, Хрватска читаоница, Српска
женска добротворна задруга, Немачко пе-
вачко и музичко друштво, Католичко до-
бротворно госпојинско друштво, Српска
читаоница… У међувремену су основани:
Коло српских сестара, Краљевски југосло-
венски Аеро-клуб „Наша крила“, Подру-
жница планинарског друштва „Фрушка Го-
ра“, Ловачко друштво, Удружење четника,
Друштво пријатеља Француске, туристичко
друштво „Природа“, Швапско-немачко кул-
турно друштво (Културбунд), Израелска
задруга госпођа… Делегација Кола српских
сестара предала је принцези Јелени ћилим
за зид од чисте свиле са ликом краља Петра
Првог.
Писаним тестаментом др Жарка Ми-
ладиновића и усменим тестаментом његове
жене Милене, основана је задужбина „Срп-
ски дом“. Имовина задужбине се састојала
од парцеле са кућом и готовине. У кућу се
се сместила српска друштва.
Први тонски филм у Руми приказан
је 1930. године, а тадашњи биоскопи су се
називали: „Аполо“, „Олимпија“, „Ројал“,
„Централ“ и "Европа“.
149
Students are forbidden to participate in
various public and secret sports-gymnastic so-
cieties and organizations that have a separatist,
tribal and religious tendency against national and
state unity.
In the Gymnasium there were many
supporters of Ljotic’s movement („national
youth“) both among students and among
professors. Literary meetings and other occa-
sions often sparked polemical, and even phy-
sical, conflicts between nationalists and
supporters of leftist ideologies (communists),
who were also very prominent in the school.
From time to time, inspectors were sent from
the Ministry of Education to the Gymnasium,
and after the investigation, politically unsu-
itable students were thrown out and the te-
achers moved.
Cultural life in Ruma in the 1920s and
1930s took place in a similar way and by
similar actors as in the previous period. In the
evening, the Serbian Singing Society, the
Ruma’s German Reading Room, the Croatian
Reading Room, the Serbian Women’s Charity
Co-operative Society, the German Singing
and Music Society, the Catholic Charity
Association, the Serbian Reading Room were
active ... In the meantime, the Serbian Sisters
Loop, Slovenian Aero Club „Our Wings“,
Fruska Gora Mountain Association, Hunting
Society, Chetniks Association, Friends of
France Association, Tourist Association „Na-
ture“, German Cultural Society (Kulturbund),
Israeli Ladies Association were founded...
Delegation of Serbian Sisters Loop presented
to the princess Jelena the wall carpet of pure
silk with portrait of King Peter the First.
By the written testament of Dr Zarko
Miladinovic and the oral testament of his wife
Milena, the foundation „Serbian Home“ was
founded. The property of the endowment
consisted of a parcel with a house and cash.
Serbian society was housed in the house.
The first sound film in Ruma was
shown in 1930, and the cinemas at that time
were called „Apolo“, „Olympia“, „Royal“,
„Central“ and „Europe“.
150
На румском хиподрому / At the Ruma’s hippodrome
Између два светска рата у Руми је
излазило више новина које су се бавиле
локалним приликама. То су: „Српски пче-
лар“, „Соколска застава“, „Весник сокол-
ског друштва Рума“, „Гласник соколског
дома Рума“, „Сремски спортски лист“,
затим, „Подрињска демократија“ и „Наро-
дна мисао“ (оба политичка листа), „Срем-
ски гласник“ (лист за просвету и еконо-
мију), „Застава“ (лист трговачке омладине),
„Сремски задругар“, „L’ Orient Journal“,
„Сремски гласник“.
За оно време у Руми се одвијао богат
спортски живот. Његови носиоци су били
Соколско друштво и фудбалски и други
спортски клубови.
Соколско друштво, са више стотина
чланова, учествовало је на слетовима у
Београду, Скопљу, Љубљани, Прагу, Сара-
јаву, Загребу, а пет његових чланова на
слету у Паризу. У оквиру друштва радиле су
здравствена, позоришна, луткарска и се-
кција за народно просвећивање. Имали су
подружнице у Платичеву, Вогњу, Буђа-
новцима и Хртковцима. Тридесетих година
Between the two world wars in Ruma
there were several newspapers dealing with
local issues. These were: „Serbian beekee-
per“, „Falcon’s Flag“, „Falcon’s Society of
Ruma News“, „The Sports News of Srem“,
then „Podrinje Democracy“ and „National
Sense“ (both political newspapers) „Srem Ga-
zette“ (education and economy), „The Flag“
(newspaper of the trade), „Srem Coope-
rative“, „L’ Orient Journal“.
During that time, there was a rich sports
life in Ruma. Its bearers were the Falcon
Society, football and other sports clubs.
The Sokol Society, with hundreds of
members, took part in the sports parades in
Belgrade, Skopje, Ljubljana, Prague, Sarajavo,
Zagreb, and five of its members were on a
parade in Paris. Within the society, there were
health section, theatre section, puppetry se-
ction and section for national enlightenment.
They had branches in Platicevo, Voganj, Bu-
djanovci and Hrtkovci. In the 1930s, the
company got its own building in Orlovic’s
Street, across the road from the former man-
sion court.

друштво је добило своју зграду у Орло-
вићевој улици, преко пута некадашњег вла-
стелинског двора.
Још 1916. године основано је Не-
мачко гимнастичко друштво у Руми. Дру-
штвене вежбе су се одвијале на плацу за
јахање, на углу Врдничке и Стеванове
улице (В. Дугошевић). Крајем 30-их годи-
на саграђена је гимнастичка зграда На
углу улице ЈНА и Партизанске.
Од осталих спортских друштава тр-
еба поменути: фудбалски и лакоатлетски
клуб „Румски Шпорт клуб“ (основан од
омладинаца – академаца 1919. године),
„Спорт клуб Железничар“ (терен на крају
Железничке улице), спортски клуб „Спа-
рта“ (фудбалска, атлетска секција и хазена,
терен на крају Орловићеве улице), фудбал-
ски клуб „Звезда“ (терен у Јеленачкој улици),
151
Соколски дом / Falcon Home
In 1916, the German Gymnastics So-
ciety in Ruma was founded. Social exercises
took place on the riding ground at the corner
of Vrdnik and Stevan’s Street (V. Dugosevic).
At the end of the 1930s, a gymnastic building
was built on the corner of JNA and Parti-
zanska Street.
Among the other sports associations
should be mentioned: football club „Sport
club of Ruma“ (founded by youth – aca-
demics in 1919), „Zeleznicar Sport Club“
(field at the end of Zeleznicka Street), sports
club „Sparta“ (football, athletic section and
terrain at the end of Orlovic’s Street), football
club „Zvezda (terrain in Jelenak’s street),
soccer club „Sremac“ (field on the meadow at
152
фудбалски клуб „Сремац“ (терен на ливади
код Змај Јовине школе), „Раднички спор-
тски клуб“, „Тенис клуб“, куглашки клуб
„Фрушка гора“, Стрељачка дружина (стре-
лиште у Јеленцима). Хазена за женску мла-
деж се играла на Старом вашаришту. На
углу Орловићеве и Стеванове улице Хондл
је направио клизалиште, а издавао је и
скије за скијалиште у Борковачкој долини.
Фудбалери „Спарте“ из Руме / Football players „Sparta“ from Ruma
Треба поменути да су се и тада на-
вијачке страсти распламсавале у време ло-
калних дербија. О једном таквом инциден-
ту је писала и локална штампа.
Током утакмице између Спарте из Руме
и Грађанског из Митровице, 1931. године,
најпре је дошло до обрачуна међу самим
играчима. Касније су се укључили и навијачи
са спремљеним штаповима. Румљанин Лазар
Пауковић хтео је да се ножем разрачуна са
Митровчанима, али су га редари одвели у по-
лицију, где је овај наставио да прети. Играчи
Спарте (Ђока Јовановић, Никола Јовановић и
Цанко Шимулак) хтели су штаповима да на-
падну Митровчане, док је навијач Негован
Јовановић узео секиру. Слично су се пона-
шали и грађани Спаса Томић и други. Руља је
Zmaj Jovina school), „Worker’s Sports
Club“, „Tennis club“, bowling club „Fruska
Gora“, the Shooting family (the firing range
in Jelenci). Hazen (a form of handball) for a
female youth was practiced at the Old Town
Hall. On the corner of Orlovic’s and Stevan’s
streets, Hondl made a rink, and he also issued
skis for skiing in the Borkovac valley.
It should be noted that at that time
sports fans’ passions flashed at the time of
local derby. About one such incident was also
written by the local press.
During the match between Sparta from
Ruma and Gradjanski from Mitrovica, in 1931,
first there was a fight between the players
themselves. Later, supporters joined with wooden
sticks. Lazar Paukovic from Ruma wanted to
attack Mitrovica fans with the knife, but the
police officers took him into custody, where he
had threatened them as well. The Sparte players
(Djoka Jovanovic, Nikola Jovanovic and Canko
Simulak) wanted to attack Mitrovica, while the
coach Negovan Jovanovic took the axe. Citizens
Spasa Tomic and others behaved the same way.

навалила камењем и блатом. И сам срески
пристав Бошко Декански, који је о овоме пи-
сао и критиковао немиле догађаје, задобио је
ударац том приликом. Румљани су полупали
стакла на аутобусу гостију. При повратку, Ми-
тровчани су опет дочекани код Каракашевића
и опет је страдао аутобус. Тада је ухапшен 18-
годишњи Моцика Освалд.
На редовној седници трговинског за-
ступства 1930. године усвојен је Статут о
уређењу здравствене службе на подручју
самосталне здравствене станице општине
румске. Према њему, особље ове службе
чинили су општински лекар, један болни-
чар, сестре помоћнице и две квалифико-
ване бабице. Општина је дужна да своје
сиромашне становнике бесплатно лечи у
болници, тј. за њих плаћа болничке тр-
ошкове. Дужност општинског лекара је да
бесплатно лечи сиромашне становнике, а
остале по прописаним таксама.
Дом народног здравља / National Health Centre
153
The herd came up with stones and mud. Even the
head of county police, Bosko Dekanski, who
wrote about this and criticized the events, got hit
at that occasion. Ruma fans broke the windows of
the guest’s bus. Upon return, Mitrovica players
were again „welcomed“ at Karakasevic’s and the
bus got broken again. Then 18-year-old Mocika
Oswald was arrested.
At the regular session of the trade
representation in 1930, the Statute on the
organization of the health service in the
independent health station of the municipality
of Ruma was adopted. According to Statute,
the staff of this service were a municipal
doctor, one nurse, assistant sisters and two
qualified midwives. The municipality was
obliged to treat its poor people free of charge
in the hospital for free. The duty of the
municipal doctor was to treat the poor people
free of charge, and others according to the
prescribed fees.
154
Према извештају Градског поглавар-
ства, Рума је 1941. године на 13.398 ста-
новника имала два државна и једног оп-
штинског лекара, једног лекара у општин-
ском уреду, пет приватних лекара, три
зубара и три зуботехничара, једног неди-
пломираног лекара, једног болничара и пет
бабица и пет припадника другог медицин-
ског особља. У периоду између два светска
рата лекари су били: Људевит Дедоух, Ду-
шан Дима, Мавро Фишер, Вилим Либиш,
Ђорђе Максимовић, Јован Мишковић, Дра-
ган Петер, Душан Петровић и Славко Ре-
хницер, Васа Вукадиновић, Стеван Су-
вајџић, Светолик Маленковић, Александар
Ћириловић, Франц Кох, и Станко Менгес.
Апотеке су држали Јосип Пливелић, Јосип
Хондл и Едо Хус.
***
Почетак Другог светског рата 1939.
године, Рума је дочекала као један од
центара немачке националне мањине у
Краљевини Југославији. Две године рани-
је, нацистичка Немачка је објавила зашти-
ту своје мањине у другим земљама. У гра-
ду су започеле припреме за заштиту ста-
новништа у предстојећем рату. Устано-
вљен је месни одбор за заштиту од напада
из ваздуха. Референт за ваздушну одбрану
у Руми упућен је у Сремску Митровицу
ради упознавања са потребом подизања
склоништа од напада из ваздуха. План је
био да се за јавну употребу становништва
израде четири заштитна рова (за по 24
лица), и то на празном плацу у улици
Краља Петра („Мали парк“), на пијаци до
католичке цркве, на Старом вашаришту
(„Велики парк“) и воћњаку иза школе
Краљ Александар (ОШ „Јован Јовановић
Змај“). Краљевска банска управа Дунавске
бановине је одобрила средства за изгра-
дњу ових ровова. Градско поглаварство
1940. године је наручило штампање 3.000
упутстава за заштиту од ваздушног на-
пада. Обављен је преглед и попис подрума
погодних за склониште. Штаб ваздухо-
пловне војске донео је одлуку да се терен
јужно од Руме прогласи за помоћни
аеродром.
According to the City Government
report, in 1941 Ruma had 13,398 inhabitants,
who were served by two national and one
municipal physician, one physician in the
municipal office, five private doctors, three
dentists and three dental technicians, one
unclassified doctor, one nurse and five mid-
wives and five members of the other medical
staff. In the period between the two world
wars, the doctors were: Ljudevit Dedouh,
Dusan Dima, Mavro Fischer, Vilim Libisch,
Djordje Maksimovic, Jovan Miskovic, Dra-
gan Peter, Dusan Petrovic and Slavko Rehni-
zer, Vasa Vukadinovic, Stevan Suvajdzic,
Svetolik Malenkovic, Aleksandar Cirilovic
Koh, and Stanko Menges. The pharmacies
were kept by Josip Plivelic, Josip Hondl and
Edo Hus.
***
At the beginning of the Second World
War in 1939, Ruma was one of the centres of
the German national minority in the Kingdom
of Yugoslavia. Two years earlier, Nazi
Germany announced the protection of its
minority in other countries. Preparations for
the protection of the population in the
upcoming war began in the city. A local air
defence protection committee was establi-
shed. The air defence officer in Ruma was
sent to Sremska Mitrovica where he learned
about the need to lift the shelter to protect
citizens from a suicide attack from the air.
The plan was to create four protective
trenches (for 24 persons each) for the public
use on the empty plot in Kralja Petra Street
(„The Small Park“), on the market to the
Catholic Church, at the Old Fair („The Big
Park“) and the orchard behind the Kralj
Aleksandar school (now elementary school
„Jovan Jovanovic Zmaj“). The Royal Banat
Administration of the Danube Banate has
granted funds for the construction of these
trenches. In 1940 the city government co-
mmissioned the printing of 3,000 instructions
for protection against air strikes. An overview
and a list of cellars suitable for the shelter
was completed. The airborne army head-
quarters decided to declare the terrain south
of the Ruma an auxiliary airport.

На другој страни, половином марта
1941. године, Руму је посетио тадашњи
председник владе Краљевине Југославије
Драгиша Цветковић. Присуствовао је све-
словенском костимираном балу у орга-
низацији Српске женске добротворне за-
друге. Покровитељ забаве је била Мара
Цветковић, председникова супруга, родом
из румске породице Николајевић.
Председник владе Драгиша Цветковић на Свесловенском балу у Руми, марта 1941. године
/ Prime Minister Dragisa Cvetkovic at Slavic Ball in Ruma, March 1941
Недуго потом, 25. марта, исти мини-
стар је потписао приступање Југославије
Тројном пакту. Након пада владе Цветко-
вић–Мачек и преузимања власти од стране
краља Петра II, 27. марта су у Руми, као и у
другим градовима, одржане демонстрације
подршке новој власти, која је одбацила
Тројни пакт. Том приликом је више хиљада
грађана дефиловало румским улицама. Др-
жани су говори, певане родољубиве песме,
узвикиване пароле („Живео краљ Петар“,
(„Боље гроб, него роб“, („Бранићемо зем-
љу“) и слично. Румски Немци нису уче-
ствовали у демонстрацијама. Међу њима је
већ неколико година деловала национал-
социјалистичка пропаганда. Локалне и војне
155
On the other side, in mid-March 1941,
the Prime Minister of the Kingdom of
Yugoslavia, Dragisa Cvetkovic, visited Ru-
ma. He attended the Veselinsky costume ball
organized by the Serbian Women’s Charity
Cooperative Society. The patron of the party
was Mara Cvetkovic, President’s wife, from
the Nikolajevic family of Ruma.
Shortly thereafter, on March 25, the
same minister signed the accession of Yugo-
slavia to the Tripartite Pact. After the fall of
the Cvetkovic–Macek government and the
takeover of power by King Peter II, on March
27th, in Ruma, as well as in other cities,
demonstrations of support to the new go-
vernment who rejected the Tripartite Pact were
held. On that occasion, thousands of citizens
defiled the streets of Rome. They were ta-
lking, singing patriotic songs, shouting slo-
gans („King Peter the Great“, „Better Grave,
than Slave“, „We Defend the Land“) and so
on. Germans from Ruma did not participate
in demonstrations. For several years now,
national socialist propaganda was very strong
156
власти су имале информација о антидр-
жавном деловању делова немачке мањине у
Руми и настојале су да хапшењима, проте-
ривањима и сличним мерама сузбију ову
субверзивну активност.
Демонстрације 27. марта у Руми / Demonstrations on March 27 in Ruma
Напад Немачке и њених савезника на
Краљевину Југославију започео је 6. апри-
ла 1941. године. Већ после неколико дана,
12. априла, немачка војска је ушла у не-
брањену Руму. Румски Немци су спремно
дочекали своје сународнике, ставивши им
се на располагање. Убрзо је у граду успо-
стављена окупаторска власт, у којој су
узели учешће и румски Немци, који су
тада чинили преко 50% становништа. То-
ком целог рата у Руми су се налазиле
знатне немачке војне снаге, које су, између
осталог, обезбеђивале важне комуникације
које су овуда пролазиле. Уз регуларну вој-
ску, по потреби мобилисани су и домаћи
Немци. Уз то, било је и неколико стотина
домобрана. Пошто је Срем ушао у састав
новоформиране Независне државе Хрват-
ске, дошло је до спора око преузимања
власти у граду између Немаца и усташа,
које нису имале упориште у граду. Иако су
спорадична трвења настављена током целог
among them. Local and military authorities
had information about the antistate activity of
parts of the German minority in Ruma and
sought to suppress this subversive activity by
arrests, expulsions and similar measures.
The attack on Germany and its allies on
the Kingdom of Yugoslavia began on April 6,
1941. A few days later, on the 12th of April,
the German army entered unarmed Ruma. The
Roman Germans greeted their compatriots
willingly, offering them their help. Soon the
occupying power was established in the town,
where the Ruma’s Germans, who then
accounted for over 50% of the population,
took power. During the entire war in Ruma
there were significant German military forces,
which, among other things, provided impor-
tant communications that passed through here.
With a regular army, domestic Germans were
mobilized, as needed. In addition, there were
several hundred domobrans (domestic Nazi
soldiers). Since Srem joined the newly formed
Independent State of Croatia, there was a
dispute over the takeover of power in the city
between the Germans and the Ustashas (Cro-
atian Nazis) who did not have a foothold in the
city. Although sporadic clashes continued thro-

рата, власт је ипак припала Немцима, на
челу са Стефаном Ташнером – градона-
челником. Једна од првих мера нових вла-
сти била је протеривање колониста добро-
вољаца у Првом светском рату. Већ у
априлу 1941. године, њима је наложено да
у најкраћем року напусте Руму, са имо-
вином која је могла да стане у једна за-
прежна кола, уз два коња и једну краву.
Слично су прошли и становници Жарко-
вца. Преименоване су румске улице, тако
да је улица Краља Петра (Главна) постала
улица Адолфа Хитлера, Краља Алексан-
дра (Железничка) улица Анте Павелића,
Иванова (ЈНА) улица Хауптмана Менин-
гена, Стеванова (Вељка Дугошевића) ули-
ца Хермана Геринга…
Наредба за исељење из Руме Срба колониста
/ An order for the eviction of the Serb colonist from the Ruma
У првим данима окупације у Руми се
налазило неколико стотина Јевреја, што
староседелаца, што емиграната протераних
из других земаља под нацистичком оку-
пацијом. Као и у другим крајевима, дола-
ском Немаца у Руму, започело је систематско
157
ughout the war, the government was held by
the Germans, headed by Stefan Taschner – the
major. One of the first measures of new
authorities was the expulsion of volunteer
colonists of the First World War. In April
1941, they were already ordered to leave
Ruma as soon as possible, with assets that
could fit into a carriage with two horses and
one cow. The residents of Zarkovac had the
same destiny. The streets of Ruma were
renamed, so the street of King Peter (Main)
became the street of Adolf Hitler, King
Alexander (Zeleznicka) Ante Pavelic street,
Ivanova (JNA) street of Hauptman Meningen,
Stevan’s (Veljko Dugosevic) street of Her-
man Göring...
In the first days of the occupation in
Ruma, there were several hundred Jews, the
natives or emigrants expelled from other co-
untries under Nazi occupation. As in other pla-
ces, with the arrival of the Germans in Ruma,
the systematic destruction of the Jews began.
158
уништавање Јевреја. Започело је пљачкање
њихове имовине, затим је сравњена са зем-
љом њихова богомоља (синагога) у Ива-
новој улици, а завршило се хапшењима и
депортовањем у концентрационе логоре.
После 1942. године у Руми више није било
Јевреја.
У првим данима окупације скоро да и
није било жртава међу српским стано-
вништвом. Долазило је до отпуштања Срба
чиновника у општинским службама, поје-
диначних хапшења виђенијих грађана и
пљачкања њихове имовине. Повремено је
спровођена мобилизација становништва у
домобранску војску. Међутим, одзив је
био слаб, у марту 1942. године од 140 по-
званих одазвало се само 9. Слично је било
и са одласком на присилан рад у Немачку.
Први знаци отпора окупаторској вла-
сти у Руми и околини дошли су од стране
малобројних припадника и симпатизера
Комунистичке партије. Њихове акције су
постале организованије и масовније после
напада Немачке на Совјетски Савез 22.
јуна 1941. године. Започело се са при-
купљањем оружја и другог материјала за
оружану борбу, извођене су саботаже и
диверзије (сечење телефонско-телеграф-
ских стубова, уништавање непријатељске
имовине, спаљивање општинских књига,
растурање летака са позивом на борбу…).
На ове акције власти су одговориле
хапшењима, најпре комуниста и њихових
симпатизера, а онда и других грађана које
су задржавали као таоце. Таоци су били
смештени на више локација (на простору
некадашње синагоге и у магацинима у бли-
зини железничке станице – за Роме), док
су ислеђивања обављана у затвору сме-
штеном у Скопаловој кући у Ивановој
улици.
Све већи број Румљана се придру-
жује партизанима на Фрушкој гори, са
којима су Румљани одраније одржавали
контакте. Након једне партизанске акције,
у којој је убијено неколико немачких вој-
ника, командант оружаних снага у Срему
је 6. јуна 1942. године издао проглас у
коме се каже да ће се за сваког убијеног
или рањеног Немца (војника или припадни-
The plundering of their property began, and
then their temple (synagogue) in Ivanova
Street was wiped off the face of the earth. It all
ended with arrests and deportation to con-
centration camps. After 1942, there were no
longer any Jews in Ruma.
In the first days of the occupation
there were almost no casualties among the
Serbian population. There were dismissals of
Serb officials in municipal services, indi-
vidual arrests of respectable citizens and
plunder of their property. Occasionally mo-
bilization of the population into the domobran
army was carried out. However, the response
was weak, in March 1942, out of 140 invited
only 9 responded. Similar situation was with
the departure to forced labour in Germany.
The first signs of resistance to the
occupying authorities in Ruma and its
surroundings came from the few members
and sympathizers of the Communist Party.
Their actions became more organized and
more massive after Germany’s attack on the
Soviet Union on June 22, 1941. People
started collecting weapons and other ma-
terials for armed struggle, sabotage and
diversion (cutting of telephone and telegraph
pillars, destruction of enemy property, bu-
rning of municipal books, distributing leaflets
with a call to fight...).
The authorities responded to these
actions by arrests, first of all the communists
and their sympathizers, and then other ci-
tizens who were kept as hostages. The ho-
stages were accommodated in several loca-
tions(around the former synagogue and in the
warehouses near the railway station – for the
Romani people), while the interrogations
were carried out in a prison located at Sko-
pal’s house in Ivanova Street.
An increasing number of people of
Ruma joined the Partisans on Fruska Gora,
with whom the they maintained their contacts
for a long time. On 6 June 1942, a co-
mmander of the armed forces in Srem issued
a proclamation after a partisan action, in
which several German soldiers were killed,
that for each killed or wounded German
(soldiers or members of the German mi-
nority) there will be retribution. The same was

ка немачке мањине) предузети мере нај-
оштрије одмазде. Исто је важило и за са-
ботаже, диверзије и друге акције, нарочито
против државне имовине.
159
threatened for sabotage, diversion and other
actions, especially against state property.
Оглас о стрељаним таоцима /
Advertisement about shooting hostages
160
У лето 1942. године започета је ве-
лика офанзива усмерена на сузбијање осло-
бодилачког покрета на територији Срема.
Паралелно са војном офанзивом текла је и
акција Покретног преког суда против циви-
лног становништва, којом је руководио Ви-
ктор Томић. Рума је била један од сабирних
центара у које су се доводили таоци из
целог Срема. У том периоду је извршено
неколико стрељања недужних људи из
околних сремских села, али и оних из Руме.
Најмасовније се догодило 15. августа када
је на „Рупама“, североисточно од места,
стрељано 95 лица. У Руми су погубљења
обављана и на православном гробљу. Пре-
ма немачким извештајима у Руми је било
734 хапшења, „до сада“ је 166 људи осуђе-
но на смрт, а 265 послато у концентраци-
они логор. Ово, ипак, није спречило Рум-
љане да наставе борбу против окупатора.
У Руми је у лето 1943. године дого-
ворена прва размена заробљеника између
народноослободилачке и немачке војске.
Размена је убрзо и обављена на путу Рума
– Стејановци, где је данас споменик „Мост
размене“. Почетком 1944. године, све че-
шће су се над Румом чули савезнички ави-
они који су из Италије летели према нема-
чким базама у Мађарској и Румунији. Пр-
вог септембра исте године они су бомбар-
довали железничку станицу у Руми, нане-
вши велику штету немачкој војсци.
Рума је ослобођена у ноћи између 26.
и 27. октобра 1944. године. Тада су у њу
ушли припадници 16. војвођанске диви-
зије, 5. војвођанске бригаде 36. дивизије и
артиљеријски пук Црвене армије. Више
хиљада припадника немачке војске, уста-
ша и домобрана повукло се из Руме према
западу, настављајући да пружа отпор. Мно-
гобројни Румљани су ступали у народно-
ослободилачку војску и учествовали у бо-
рбама за коначно ослобођење земље. Од-
мах по ослобођењу власт у Руми су преу-
зели Срески и Месни народно-ослободи-
лачки одбор, чији је главни задатак био да
обезбеде функционисање града и пруже
подршку народноослободилачкој војсци. У
то време је за војне потребе у јужном делу
румског атара изграђен и аеродром.
In the summer of 1942, a large offensive
aimed at suppressing the liberation movement
in the territory of Srem was launched. In pa-
rallel with the military offensive, the Move-
ment of the Court against the civilian popu-
lation was also under the control of Viktor
Tomic. Ruma was one of the collection centres
that accepted hostages from all over Srem. In
that period, several innocent people from
nearby Srem villages were shot, as well as
those from Ruma. The most massive massacre
occurred on August 15, when 95 people were
shot at „Holes“ („Rupe“), northeast of the city.
In Ruma, executions were performed at the
Orthodox cemetery. According to German
reports in Ruma, there were 734 arrests, „to
date“, 166 people were sentenced to death and
265 sent to a concentration camp. This,
however, did not prevent people from Ruma
from continuing to fight the occupiers.
In Ruma, in the summer of 1943, the
first exchange of prisoners between the Nati-
onal Liberation Army and the German army
was agreed. The exchange was soon carried
out on the road Ruma – Stejanovci, where the
monument „Bridge of Exchange“ was built.
In the beginning of 1944, allied aircraft that
flew from Italy to German bases in Hungary
and Romania was heard often. On September
1 of the same year, they bombed the railway
station in Ruma, causing a great damage to
the German army.
Ruma was liberated in the night be-
tween October 26 and October 27, 1944. At
that time, members of the 16th Vojvodina
Division, the 5th Vojvodina Brigade of the
36th Division and the Red Army Artillery
Regiment entered. More than a thousand
members of the German army, the Ustashas
and the Domobrans withdrew from Ruma
towards the west, continuing to resist. Nu-
merous people from Ruma joined the Na-
tional Liberation Army and participated in
the battles for the final liberation of the
country. Immediately after the liberation, the
authorities in Ruma were taken over by the
County and the National People’s Liberation
Committee, whose main task was to ensure the
functioning of the city and support the National
Army. At that time, the airport was built for the

У току Другог светског рата стра-
дало је око 600 Румљана свих национа-
лности, од чега 95 у народно-ослобо-
дилачкој борби. Рума је дала и четири на-
родна хероја, то су: Душан Јерковић, Ве-
љко Дугошевић, Лазар Саватић и Лазар
Марковић.
Улазак ослободилачке војске у Руму 27. октобра 1944. године / The liberation army entering
Ruma on 27 October 1944
Посебно поглавље у историји Руме
представља масовно исељавање домаћег
немачког становништва у јесен 1944. годи-
не. Када је постало извесно да ће јединице
народноослободилачке војске и Црвене ар-
мије убрзо доћи и у Срем, почело је плани-
рање евакуације немачког становништва.
Немачки извори наводе да се у јесен 1944.
године на територији Срема налазило
77.100 Немаца, од тога је отишло, и није се
више вратило, њих 56.150. Према унапред
сачињеном упутству за евакуацију требало
је припремити коњске запреге у којима је би-
161
military purposes in the southern part of the
Ruma’s Atar.
During the Second World War, about
600 people of Ruma of all nationalities were
killed, of which 95 were killed in battle. Ruma
also gave four national heroes: Dusan Jerkovic,
Veljko Dugosevic, Lazar Savatic and Lazar
Markovic.
A special chapter in the history of
Ruma represents the mass eviction of the
German population in the autumn of 1944.
When it became certain that units of the
National Liberation Army and the Red Army
would soon arrive in Srem, the planning of
the evacuation of the German population be-
gan. German sources say that in the autumn of
1944 there were 77,100 Germans in the te-
rritory of Srem, out of which it went, and never
came back, 56,150 of them. According to the
predrafted evacuation instructions, there should
have been a horse-drawn carriage where there
162
ло места за седам особа. За њихове потребе
се у исту паковало 100 kg брашна, 50 kg ма-
сти, 50 kg сланине... Најпре су железницом
транспортоване ствари као што су: намир-
нице, жито, део стоке, намештај... У првој
фази су одлазили и жене, деца, стара и
немоћна лица. До 14. октобра транспорт се
обављао железницом. Али када је код Вин-
коваца од савезничког бомбардовања стра-
дала путничка композиција са око 3.000
жена и деце немачке народности, присту-
пило се транспорту запрежним колима са
платненим кровом. Прва тура румских Не-
маца је на овај поход кренула 6. октобра
1944. године, правцем Вогањ – Митровица
– Вуковар – Осијек и даље у Печуј. После
тога било је још две партије исељеника, ко-
је су Руму напустиле 19. и 21. октобра.
Каравани који су ишли у правцу Осијека
били су дугачки и до 60 километара.
Одлазак Немаца из Руме октобра 1944. године / Departure of the Germans from Ruma in
October 1944
were seats for seven people. For their needs,
they packed 100 kg of flour, 50 kg of fat, 50
kg of bacon... First, railway transported things
like: food, grain, part of livestock, furniture...
In the first phase, women, children, old and
helpless were transported. Until the 14th of
October transport was carried out by rail. But
when about 3,000 German women and
children were killed by an allied bombing near
Vinkovci, the transportation by a carriage with
a canvas roof began. The first tour of the
Ruma’s Germans went on this journey on
October 6, 1944, in the direction of Voganj –
Mitrovica – Vukovar – Osijek and further to
Pécs in Hungary. After that, there were two
more tours of the emigrants, who left Ruma
on October 19 and 21. The caravans that went
towards Osijek were up to 60 kilometres
long.

Ипак мањи део немачког становни-
штва се није иселио. У Руми су остали само
они Немци који су то самостално одлучили.
Највећи део тих Немаца, као и оних из дру-
гих крајева смештен је у сабирним центри-
ма – логорима. Један од њих се налазио на
Фишеровом салашу, на путу Рума – Јарак.
Румски Немци су се неко време налазили у
просторијама Хрватског дома (Дом ЈНА).
Многи од њих су трагично завршили. Поло-
вином новембра 1944. године, у истом делу
атара („Рупама“), где су својевремено стре-
љани српски таоци, стрељано је око сто ли-
ца немачке народности. Слично је прошао и
римокатолички свештеник Јохан Непомук
Лакајнар, који је убијен без видног разлога.
Према статистичким подацима у Руми је од
1.047 Немаца који су после октобра 1944.
године остали у Руми, преживело њих 244.
У тим данима нису боље прошли ни
они Срби и Хрвати који су олако окара-
ктерисани као сарадници окупатора. Било је
случајева затварања и малтретирања ових
лица. Иако ова материја није довољно ис-
тражена, помиње се случај када су парти-
зани 22. новембра у подножју Вaзнесенске
цркве у Руми стрељали 61 лице српске и
немачке националности.
После одласка Немаца у Руми је било
преко 1.600 празних кућа. У првим годи-
нама после рата у њих се уселило стано-
вништво које је путем колонизације дошло
из Босне, Далмације, Баније, Лике, Кор-
дуна…, али и из околних сремских места.
Такође, још у току рата у Руму се населило
око три стотине породица из Херцеговине и
других „јужних крајева“. Послератна ко-
лонизација у Руму се одвијала у три фазе,
прва током 1945, а остале у 1946. години. У
том периоду становништво Руме је увећано
за 1.058 породица. У смањеном обиму, ко-
онизација је настављена и у наредним го-
динама. Према попису становништва из
1948. године Рума је имала 14.001 стано-
вника, од тога највише Срба (10.599), Хр-
вата (2.258) и Мађара (520).
У наредном периоду, у измењеним
друштвено-политичким и демографским
околностима, Рума је наставила свој
живот…
163
However, a smaller part of the German
population did not move out. Only those
Germans who made that decision on their own
risk remain in Ruma. Most of these Germans,
as well as those from other regions, were in
collection centres – concentration camps. One
of them was on Fischer’s farm, on the road of
Ruma – Jarak. Roman Germans stayed for
some time in the premises of the Croatian
House (JNA House). Many of them ended up
tragically. In the middle of November 1944, in
the same section of the Atari („Holes“ –
„Rupe“), where Serb hostages were once shot,
about a hundred persons of German nationality
were shot. Similarly, the Roman Catholic priest
Johan Nepomuk Lakajnar was killed for no
apparent reason. According to statistical data in
Ruma, of 1.047 Germans who remained in
Ruma after October 1944, 244 survived.
Even those Serbs and Croats who were
lightly characterized as associates of the
occupiers did not get a better treatment in
those days. There were cases of impri-
sonment and mistreatment of these persons.
Although this matter has not been sufficiently
investigated, it was noted that on November
22, at the Christ’s Ascension church in Ruma,
the Partisans shot 61 persons of Serbian and
German nationality.
After the Germans left, there were over
1,600 empty houses in Ruma. In the first
years after the war, the population that came
through colonization from Bosnia, Dalmatia,
Banija, Lika, Kordun ... and from the nearby
town of Srem has moved into those houses.
Also, during the war, about three hundred fa-
milies from Herzegovina and other „southern
regions“ settled in Ruma. Post-war coloni-
zation in Ruma took place in three phases, the
first in 1945, and the others in 1946. During
this period the population of Ruma was in-
creased by 1,058 families. In a reduced ex-
tent, colonization has continued in the co-
ming years. According to the population cen-
sus of 1948, Ruma had 14,001 inhabitants,
most of them Serbs (10,599), Croats (2,258)
and Hungarians (520).
In the following period, in the changed
socio-political and demographic circumstan-
ces, Ruma continued to live...
164
Извори и литература:
Завичајни музеј Рума, Одељење историј-
ских збирки (фотографије, планови, пла-
кати и документа)
Историјски архив „Срем“, Сремска Ми-
тровица, фонд „Магистрат трговишта Ру-
ма“
Архив Војводине, Нови Сад, фонд – 126 II
Периодика: „Застава“, Нови Сад; „Ради-
кал“, Рума; „Браник“, Нови Сад…
Almanah Kraljevine SHS 1921–1922, sveska
I, deo, I, II, III, Zagreb, 1922.
Арсенић, Ђорђе, Знаменити Румљани I–II,
Рума, 1996–2002.
Bischof, Carl, Die Geschichte der Markt-
gemeinde Ruma, 1958.
Бошковић, Ђорђе, Рума као среско место у
Војводству Србија и Тамишки Банат, Ру-
ма, 2004.
Бошковић, Ђорђе, Рума у периоду 1861–
1914. године, Рума, 2016.
Бошковић, Ђорђе, Један попис села Ми-
тровачког провизората из 1720. године,
Зборник за историју Матице српске 79/80,
Нови Сад, 2009.
Букуров, Бранислав, Општина Рума, ге-
ографска монографија, Нови Сад, 1990.
Wilhelm, Franz, Rumaer Dokumentation,
band I–II, Stuttgart, 1990–1997.
Гавриловић, Славко, Рума Трговиште у
Срему 1718–1848/49, Нови Сад, 1969.
Гавриловић, Славко, Срем од краја XVII
до средине XIX века, Нови Сад, 1979.
Gowan, Bruce W. Mc., Sirem sancagi
mufassal tahit defteri, Ankara, 1983.
Група аутора, Рума у средишту Срема,
Нови Сад, 1991.
Ђекић, Ђорђе, Српска периодика у Руми
од 1882. до 1941, Зборник Завичајног
музеја Рума, Рума, 1997.
Kolar – Dimitrijević, Mira, Položaj radničke
klase u Sremu 1918–1941, Novi Sad, 1982.
Sources and literature:
The collections of the Historical Department
of the Regional Museum of Ruma
Historical archive „Srem“, Sremska Mitro-
vica, „Magistrat Square Ruma“ Fund
Archive of Vojvodina, Novi Sad, fund – 126 II
Periodicals: „Zastava“, Novi Sad; „Radikal“,
Ruma; „Branik“, Novi Sad ...
Almanac of the Kingdom of SHS 1921-1922,
vol. I, part, I, II, III, Zagreb, 1922.
Arsenić, Djordje, Famous People of Ruma
I–II, Ruma, 1996–2002.
Bischof, Carl, Die Geschichte der Markt-
gemeinde Ruma, 1958.
Bošković, Djordje, Ruma as a central place in
Vojvodina Serbia and Tamiski Banat, Ruma,
2004.
Bošković, Djordje, Ruma in the period 1861–
1914, Ruma 2016.
Bošković, Djordje, One census of the village
of Mitrovica provisoat from 1720, Zbornik za
istoriju Matice srpske 79/80, Novi Sad, 2009.
Bukurov, Branislav, Municipality of Ruma,
Geographical Monography, Novi Sad, 1990.
Wilhelm, Franz, Rumaer Dokumentation,
band I–II, Stuttgart, 1990-1997.
Gavrilović, Slavko, Ruma Trade Centre of
Srem 1718–1848/49, Novi Sad, 1969.
Gavrilović, Slavko, Srem from the end of
XVII to the middle of the XIX century, Novi
Sad, 1979.
Gowan, Bruce W. Mc., Sirem sancagi mu-
fassal tahit defteri, Ankara, 1983.
Group of authors, Ruma in the centre of
Srem, Novi Sad, 1991.
Djekić, Djordje, Serbian periodicals in Ruma
from 1882 to 1941, Proceedings of the
Regional Museum of Ruma, Ruma, 1997.
Kolar – Dimitrijević, Mira, Position of the
working class in Srem 1918–1941, Novi Sad,
1982.

Kukuljević, Ivan de Saccic, Regesta do-
cumentorum regni Croatiae, Dalmatiae et
Slavoniae, saeculi XIII, Starine XXVIII, Za-
greb, 1896.
Митровић, Добривој, Грађа за хронику Ру-
ме, Рума, 1971. (необјављено)
Mićić, Milan, Farmacija u Sremu 1759–1918,
Novi Sad 1987.
Ненадовић, Матеја прота, Мемоари, Бе-
оград, 1966.
Поповић, Душан, Срби у Срему, Београд,
1950.
Поповић, Душан, Срби у Војводини I-III,
Нови Сад, 1990.
Симпозијум „200-годишњица Сремске –
Иришке куге“, Зборник радова, Нови Сад,
1996.
Smičiklas, Tade, Dvijestagodišnjica oslobo-
đenja Slavonije, I–II, Zagreb, 1981.
Thuri, Jözsef, Török törtenetirok II, Buda-
pest, 1896.
Cuvaj, Antun, Grofovi Pejacsevich; njihov
rad za kralja i dom, Zagreb, 1913.
Csánki, Dezsö, A Magyarország történelmi
földrajza a Hunyádiak korában II, Budapest,
1894.
165
Kukuljević, Ivan de Saccic, Regesta do-
cumentorum regni Croatiae, Dalmatiae and
Slavoniae, saeculi XIII, Starine XXVIII, Za-
greb, 1896.
Mićić, Milan, Pharmacy in Srem 1759–1918,
Novi Sad 1987.
Mitrović, Dobrivoj, Material for the Chronic-
le of Ruma, Ruma, 1971 (non-published)
Nenadović, Memoirs of Priest Matija,
Belgrade, 1966.
Popović, Dušan, Serbs in Srem, Belgrade,
1950.
Popovic, Dusan, Serbs in Vojvodina I–III,
Novi Sad, 1990.
Symposium „The 200th Anniversary of
Srem-Irig Plague“, Proceedings, Novi Sad,
1996.
Smičiklas, Tade, Two Hundred years of the
Liberation of Slavonia, I–II, Zagreb, 1981.
Thuri, Jözsef, Török törtenetirok II, Buda-
pest, 1896.
Cuvaj, Antun, Counts Pejacsevich; their work
for the King and Homeland, Zagreb, 1913.
Csánki, Dezsö, A Magyarország történelmi
földrajza a Hunyádiak korában II, Budapest,
1894.