ЕТИКА АТАНАСИЈА НИКОЛИЋА

Александар Петровић

Разлог због кога је Аутобиографија Атанасија Николића више од једног века била
недоступна јавности јесте упрвао њен главни квалитет - истинитост и непосредност. Он је
дуго одлагао писање своји сећања, јер је добро знао да пишући таква дела човек мора да
повреди или своје савременике или истину. Не желећи ни једно ни друго Николић је дуго
одлагао писање да би ба позив Српског ученог друштва, кога је основао заједноса Јованом
Стеријом Поповићем, решио да при крају живота томе после приступи по "чистој савести,
истинито и верно". У писању, као и животу, држећи се начела истине и праведности, према
његовим речима, никога није пошедео, "па ни самог себе". Зато његова сведочанства имају
значај прворазредног документа који и данас има шта да каже и да познате историјске
догађаје и личности осветли на нови начин.

О Атанасију Николићу се обзиром на његова велики просветни и национални рад

сразмерно мало писало. Неке публикације посвећене знаменитим Србима у 19. веку га
уопште и не наводе. Први рад који је целовитије приказао његов животни рад,
инжењерски, књижевни и политички - појавио се тек у 21. веку. Његова дела нису никада
прештампавана, а његови животни резултати наилазили су на оскудне и неповољне оцене.
Разлози за то могу да буду политички и културни. Николић је у политку ушао као
сарадник Илије Грашанина, који је у њему ценио одлучност, праведност, истинољубивост
и инжењерску рационалност. Деценијама му је поверавао најтеже задатке који су
захтевали спој деликатности, рационалности и енергичности. Николић је са Гарашанином
радио на великом делу ослобађања Срба и других балканских народа из Турског и
Аустријског ропства. Он је припадао оној генерацији првих српских државника који су у
себи носили српство као живи мит, који су веровали у задругу као основни национални
стуб и делали у складу са општим вредностима. Сасвим природно када је на јавну сцену
дошла друга генерација јавних посленика, школована у Европи и одушевљена новим
идеологијама које је Европа стварала, Николић се нашао у сукобу са њима. Њима српство
није било довољно, јер за њих оно више није било мит, већ идеологија, а европска понуда
идеологија ослобођења, ослоњена на тумачења историје, нису се могле ускладити са
српским митом.
Атанасију Николићу није било тешко да схвати да нови евроспки академизам
ослобођења има апстрактан, насилан и разоран приступ и да српство као мит, односно
задруга као његов ослонац, неће моћи да издрже налет нових метода освајања слободе.
Није му то било тешко да схвати, јер је као део те страе, "застареле" генерације био
предмет остракизма. С друге стране, он је први од свих, и то му треба уписати у заслугу, у
европском либерализму Владимира Јовановића препознао комунизам као тиранију
апстракција и то јасно рекао у време када већина јавних делатника није ни знала шта то
заправо значи и куда води. Николић недвосмислено указује да "семе претеране и
неограничене слободе из Германије у Србију нешено, отрова младеж и то ће семе, ако не
буде гвоздене руке на влади, уродити жалосним последицама по Србију". Са падом
Гарашанина заувек је пао и српски мит и замењен је европоцентричном рационалношћу на
чијим варљивим хоризонтима је циљ увек недостатно или рђаво постављан.
Атанасије Николић у таквим околностима које трају више од једног века није ни
могао бити проучаван или прештампаван. Он је својом потпуном вером у истину и опште
добро заиста био несавремен, јер је и сама истина у сваком времену вечито несавремнеа
будући да савременсот тражи стало прилагођавање и одступање. Са неверицом данашњи
ћиталац може да прати како Николић напушта удобни Мункач да би прелазечи пер
асперам у Крагујевцу "учио Српчад". Тај вечито несавремени дух и створио је за веома
кратко време праву државу засновану на правим вредностима просвеености и поретка.
Уколико је и сама Русија била изненађена како је од једног локаног устанка у Србији, који
је имао за циљ да створи краткотрајне невоље Турској, постала прва антиколонијална
револуција у свету од које је кренуо неповратни ток обнове и успостављања српске
државности, то треба захвалити управо снажним личностима попут Атанасија Николића,
које су се потпуно посветиле остварењу општег добра и просвећења.
На почетку и у темељу сваке културе налазе се управо такве митске личности,
јунаци који су потпуно жртвоване општем добру. Оне делују не очекујући никакво
признање или награду, које уосталом и не добијају, уверене да иза свих тих напра постоји
промисао поретка ккоји држи свет на окупу. Уколико тако ради, човек заиста и не живи у
историјском, већ у митском времену, ин илло темпоре, где се налази семе свих ствари.
Мислећи и чинећи тако Николић је имао довољно снаге да покрене српску културу готово
једнаким замајцем као Вук Караџић. Иако се неповољно иyраyио о Вуку, Николић је као
имао исту идеју на уму као и он сакупљајући народне творевине и издајући три књиге
народних приповедака. И он је као и Вук пливао између руске неискрености и аустријске
користољубивости да између Сциле и Харибде, чувши све и видевши све срећно испловио
завезан за јарбол "љубави за српчад", истину и опште добро. Можда је Вук заиста био у
неком дослуху са аустријским властима, али како не дати цару царево. И сам Николић,
знајући све добро о Русији и њеној политици према Србији која се ни данас није
променила, не устеже се да од те исте Русије добавља наоружање које треба приложити
ствари ослобођења.
Али важније од тога, од политичких ствари, које ни почетка ни краја немају и које
нико никада неће расплести, јесте да је Атанасије Николић као прави инжењер ударио
ваљане и непропадљиве темеље српској техничкој култури. У,есто даљег коментара
набројимо само у чему је српској средини био први.
Започео је стварање српског техничког језика потпуно свестан проблема који се
при томе јављају. Схватио је да се језик не сме загадити техничким терминима, али се не
може ни преко мере настојати на посрбљвању, јер се долази до неразумљивости и
затворености.
Први је образовани српски инжењер и први покретач инжењерског образовања у
Србији и оснивач прве инжењерске школе у Србији.
Први градитељ модерних, насутих путева и инжењер прве трасе "цариградског
пута", као и пројектант прве трасе -елезничке пруге у Србији Алексинац - Београд, три
деценије пре пре појаве железнице у Србији.
Излио је прве топове у Србији и поставио темеље Тополивници у
Крагујевцу.Основао је прву радионицу за производњу муниције.
Први реформатор српске пољопривреде и оснивач прве пољопривредне школе у
Топчидеру. Написао је и прве уxбенике у овој области на српском језику.
Установио је, заједно са Ј. С. Поповићем, Друштво српске словесноти.
Покренуо је оснивање Народне библиотеке.
Установио је прославу Св. Саве у школама.
Утемељивач првог фонда за помоћ српским ученицима
Оснивач првих народних бесплатних "недељних школа" у Србији.
Први покретач пошумљивања и планско сађења дрвећа
Радећи у администрацији установио је радне књижице и написао први "полицајски
закон" и основао први Казнени завод 1846. године.
Осамосталио је поштанску службу и основао прву текстилну фабрику у Топчидеру.
Написао је прве српске уxбенике из алгебре и геометрије.
Треба поменути његов рад у поyоришту и низ његових драма са националним
надахнућем, тако да се уз Јоакима Вујића може сматрати и утемељивачем српског
позоришта. Његови позоришни комади се не играју, као што се ни књиге не
прештампавају, јер су савремени укус сувише митски, једноставни и искрени.
Његове песме нису никада сабране из периодике и посебно издате, као ни његова
проза, а ни преводи.
Први ректор Лицеја из кога је касније настао Београдски универзитет.

Објављивање Аутобиографије Атанасија Николића јепокушај да се јавности

изложи дело овог писца и делатника и да се оно на неки начин рехабилитује спрам тихог,
али постојаног вековног прећуткивања. У 20. веку ни једно његово дело није прештампано,
извођено, нити се појавила монографија посвећена овом прегаоцу.Сада када је
Аутобиографија пред нама можемо судити и о њеном аутору као и о разлозима зашто је он
у тој мери био запостављен, као и вреди ли се данас враћати вредностима у које је он
веровао.
Он је непоклобиво био за уставну монархију и природно да се није могао допасти
републиканцима, а још мање социјалистима и комунистима.Њима је као и свима
политички суженим људима била важнија политичка и страначка припадност, него оно
што је неко заиста учинио. За њих то једноставно нема важности, тако да је због
политичких амбиција младих либерала под изговором да добро не ради затворена и
уништена школа и економија на Топчидеру које је Николић основао. Неко би с
правоммогао запитати - каква је вредност донесених идеја ослобођења, а која је вредност
школе на Топчидеру. На жалост, људским мерилима није могуће доћи на одговора на то
питање, али се бар оно може поставити и тиме бар релативизовати оне понуде што се
стално, па и данс, иyносе на друштвену пијацу и ту прескупо продају. За њега ослобођење
не лежи у идеји преобликовања друштвеног поретка, јер такви покушаји без
"облагорођена срца" доносе више зла него користи, у шта смо могли да се уверимо од
његовог времена до данас, већ "је свестрано изображење ума и срца човечија основ
слободе".
Он је инжењерски прецизно оцртао механику српског друштвеног и политичког
живота. У првом погледу он је "својски радио, необазирући се на то да се у Србији
ревностан рад не награђује". Он је пред собом имао само идеју дужности и сократовске
моралности. "Мени су свакад пријатељи говорили, да се не заузимам толико за опште
благо, да ми нико за то неће хвала рећи; али ја сам био страсно заузет за унапређењем
Србије, па нисам могао другчије радити и њима свакад имам обичај одговорити: знам да не
благодарношћу свет награђује трудове, знам да и мене неблагодарност чека, али ја ћу да
чиним своју дужност, па ма шта ме снашло." Он је уверен "да ми треба и неку жртву
принети, ако сам рад Србији служити..." У таквом приступу и лежи темељна разлика
његовог пута и намисли генерације републиканаца, социјалиста и комуниста која га
смењује. За њега је Србија циљ, а идеје средство, док су за потоње делатнике идеје и
односи које треба остварити циљ, а Србија средство да се то изведе. Атанасије Николић је
добро осетио тај quid pro quo који је добро скривен иза залагања за идеале којима је
стварност средство. Док су се републиканци у некој умишљеној трци упињали да стигну
Европу, која уосталом није ни бежала, него се напротив на сваки начин наметала, дотле
Николић јасно вели да "пред мојим очима и у мом срцу само Србија и Србство стајаше".
Док републиканцима изледа да је циљ негде далеко и да је скоро недостижан, Николић је
већ од самог почетка знао да је све време на циљу. То је његово и њему сличних предност,
јер ови други стићи ће на циљ не пре до када Ахил буде стигао корњачу. Зато је он могао да
напусти "квартир са 7 соба" у Мункачу и одлази у Крагујевац да живи у неугледној изби да
би могао "срцем и душом роду послужити".
Да је Атанасије Николић успео да политички одржи своје схватање света и да је
успео да учврсте отпор плими политичких умишљаја, материјализма, атеизма,
европоцентризма, ми бисмо нравно живели у једној другачијој Србији. Можда би тада наш
свет био бољи, а можда и не би, али чињеница је да је плима против које се Николић борио
била већ онда јака, а потом је узела размере потпоа који је однео и задругу и духовно
наслеђе и расточио вредности на којима живот може да почива. Сада можемо да сагледамо
Атанасија Николића не као покретача српке науке и културе, негао као једног од великих
историјских губитника у великом судару сила безверја и умишљаја са силама вере, истине
које су своју земљу покушавале да одрже на путу срца. Можда је једнако добро да о њему
мислимо као о Роланду код Ронсвала чије зачеље је потукао надмоћни непријатељ, као и о
утемељивачу српског техничког преображаја. Такво размишљање о Николићу омогућило
би нам да на свеж и недогматичан начин поново покушамо да сагледамо оно што се
збивало у обновљеној Србији у протекла два века и да неоптерећени обећенањима и
претњама размислимо шта нам заиста ваља чинити и где да пробнађемо пут срца којим је
Николић ишао.
Аутобиографија Атанасија Николића написна је као лични и историјски документ,
али она по својој вредности премаша историографски домен. У њој пажљиви читалац
може да види и осети праву теодикеју, оправдање божјегприсуства уисторији. Овакву
вредност рукопис Атанасија Николића постиже пре свега оданошћу истини, а потом кроy
ауторов однос према злу које увек схвата као подстицај за усавршавањем себе самог. Све
што га је сналазило,није га уништило, већ га је чинило још јачим, његовое способности
вечим, његову решеност енергичнијом а његово размишљање изоштренијим. Када га је је
католички свештеник Кербер спечио да, зато што је Србин, постанеучитељ цртања, он не
ламентира над злобом људском, већ се одлучује да употпуни своје инжењерско
образовање. Када га онемогуће да постане званични инжењер Бачке вармеђе, иако је
годинама он тај посао обављао бесплатно и ваљано, он се у монологу који готово подсећа
на Књигу о јову говори "ја сам овде реођен, овде сам служио, овде безплатно своја знања и
своју вештину показао, па по мојим заслугама, које и сами признајете, имам право и
захтевати, да ме овде употребите. А кад ви туђина узимате и моје заслуге потирете, куд сам
ја сирома пристао?"
И поред таквог лома и изневеравања он налази снагу да почне да ради друге
одличне инжењерске послове да би на крају постао ректор Лицеја у Крагујевцу. Треба ли
тражити бољи начин оправдавања деловања бога у историји када је Атанасије Николић
само то оправдање, живи начин преображаја зло у добро.Његов животје једно велико
прочишћење, катарза онога који је био потчињен српским кнезовима, али је једино слушао
своју савест и који је цео живот прешао на путу срца, које је заувек остало у Србији. Волео
је Србију иако је то било теже од свега.
Чудне су предрасуде које су ухватиле корена о Атанасију Николићу. Милан Ђ.
Милићевић вели да се "није одликовао далеким видиком, није био умешан да придобије
људе за се и за своје намере... Под контролом просвећена, широка државничка ума,
Николић би био извршилац ккоји се не би могао довољно платити." Милићевић као да је
заборавио све оно што је Николић радио, а пре тога све оно што је он први почео да ради и
да утемељује у Србији јер да то није заборавио свакако би схватио да таква предузећа не
може започети "извршилац", већ "широко, просвећени ум" какав је Николић заиста и био.
Милићевића, а и Србе уопште, заправо је збуњивала Николићева безуслова одансот
поретку, за који је он сматрао да је душа државе, и то су без довољно државотворног
иксуства поистовећивали са "извршавањем" и одсуством делатне просвећености.
Међутим, подаци говоро да ако је неко био делатни просветитељ, покретач, а не
извршилац народног просвећења, онда је то био Атанасије Николић. Да је могао да чита
оно што је о њему написао, он би то извесно схватио као још једну од оних неправди које је
поднео за живота, али би веровато да у том злу има неко добро које неће допустити да
његове заsлуге пропадну код потомства.

Политичка механика испољава се "навлачењем туђинског уплива", који "разкопава

кућу раздором".Њему је потпуно јасно да се силе које сепривидно налазе у опреци, Русија
и Аустрија, лако хармонизују када је Србија у питању, јер ни једна ни друга не желе чврст
поредак, вћ стихију коју ће коритити према тренутним потребама.

Атанасије Николић је дао велики допринос стварању српске техничке културе; он

је заиста велики утемељивач и реформатор националних установа и то је оно по чему он
заслужује уважавање, памћење и захвалност. Али оно по чему он код савременог читаоца
побуђује дивљење је чистота његовоог морала, етичка снага његовог живота, савесност и
вера у смислени поредак ствари. Његова Аутобиографија за нас стога има пре свега етички
смисао и данас је треба пре свега читати као уxбеник етике и као практично упутство за
живот у Србији у којој се на овој равни од Атанасијевог живота до данас није ништа
изменило.
Он своје приступно предавање на Лицеју у Крагујевцу, али и приступну реч за
живот у Србији започиње три пута поновљеном речи Стој! не би ли на тај начин успео да
прене, пробуди уснули народ који се без разумевања препушта да га носе стихије и који не
улаже напор да види пут иза себе, као ни испред себе. Порука коју он полсе буђење жели
да саопшти уснулим ходачима је врло једноставна - ово место је свето. Немојте лутати,
немојте се губити у лавиринту, немојте тражити на другом месту чечега тамо нема, јер се
све што тражите налази управо овде. Но, да би се то видело треба се пробудити, што је
вероватно најтежи задатак који неки пастир може себи да постави. Много је лакше
причати о тамо и сутра, него о сада и овде. По таквом животном и друштвеном и
политичком програму Атанасије Николић се већ на почекту свог рада разишао са оним
потoњим нараштајима које ће импресиониране европским сплетом идеја циљеве
постављати увек у достизању нечега што одмиче у времену и простору, стварајући тако у
Србији својеврсну несрећну свест која све више осећа кривицу због свог постојања. После
Кнеза Михаила, Илије Гарашанина и Атанасија Николића У Србији више није било на
валсти оних који су то разумевали.
Оно што је Владимир Јовановић започео увођењем европског академизма и
евроцентричних идеја потврдио је његов син Слободан Јовановић који је био уверен да ће
Србији највише помоћи у Лондону јер је био уверен да се душа Србије налази у Лондону,
односно да Србија налази своју душу, како се изразио Винстон Черчил, у стихијном
подложништву европским интересима и саморазарању. Отровно семе донело је свој плод.
Етичка димензија живота је ипак најзначајнија. Питање је шта је сврха - техника или
морал. Атанасије је у техници много постигао, али је у етици највећи.
Нико пре њега није ни помишљао да систематски приступи стварању српског
техничког језика. Он је схватио да је то неопходно и ако је у том покушају начинио
грешку у претераном посрбљавању латинских термина, то је много мањи проблем, јер је
уосталом он убрзо и разрешен обзиром д није ни мало тешко готове термине преузети у
српски језик. У основи његова намера је била ваљана да језик сачува и на техничкој равни
од поплаве туђица, јер народ се не служи језиком, већ живи и опстаје у језику. Његова
намера је много значајнија и исправнија од грешке која је почињена и убрзо исправљена.
Његово размишљање је и данас значајно када је наш језик затрпан морем информатичких
кованица које ништа не значе ни на језику на коме су сковане, а у српском језику само
шире простор бесмисла. За њега је језик свето место које треба штитити од туђинској
утицаја баш као и саму земљу. Он зна да треба створити техничке термине да би
математика могла да се предаје на српском језику, али у квартиру у Крагујевцу поред свег
његовог "напрезања, незгода и непријатности са оскудицама сваког рода беше одвише , да
сам муке имао одржати се у достојанству да не клонем".
Његов циљ је двојак: "одржати младеж у послушности према поретку, пробудити у
њох "дух ка наукама" и, најважније од свега, у њој "морал укоренити". Он, стога ниеј само
просветитељ, већ и морални реформатор, а такви су људи у свим друштвима ретки и
драгоцени и увек прође много времена док они око којих се он труди не схвате његову
намеру и жртву. Он зна и да је скупштина постала главно средство безакоња и да су њоме
овладала дрска амбиција и неморалност.

А ЈА ЋУ ДА ЧИНИМ СВОЈУ ДУЖНОСТ ПА МА ШТА МЕ СНАШЛО

Николић ствара технички речник, али његова намера није ни најмање техничка.
Она има дубину мудрости која пред себе поставља три циља: „одржати младеж у
послушности према поретку“, пробудити у њој „дух ка наукама“ и, најважније од свега,
у њој „морал укоренити“. Вођен оваквим намерама Николић стога није само
просветитељ, већ и морални реформатор, а такви су људи у свим друштвима ретки и
драгоцени и увек прође много времена док се не схвати дело које чине и жртва коју
приносе. На почетку и у темељу сваке културе налазе се управо такве скоро митске
личности, јунаци који су потпуно предани општем добру. Оне делују не очекујући
никакво признање или награду, које уосталом и не добијају, уверене да иза свих тих
напора постоји промисао поретка који оправдава учињено и одржава свет.
Није тешко схватити да је већ средином 19. века у Србији такво делање постало
несавремено, јер уколико тако поступа, човек заиста и не живи у историјском, већ у
митском времену где се налази семе свих ствари, али где се не могу одмах брати
недозрели плодови. Живећи и чинећи тако Николић је имао довољно снаге да покрене
српску техничку и научну културу замајцем готово аналогним оним Вука Караџића.
Иако се неповољно изразио о Вуку, Николић је сакупљајући народне творевине и
издајући три књиге народних приповедака очито имао исту идеју на уму. Зато је као
прави инжењер ударио ваљане и непропадљиве темеље новој српској држави и култури.
Несавремено делајући он је „својски радио, необазирући се на то да се у Србији
ревностан рад не награђује“. Пред собом је имао само идеју дужности и сократовске
моралности. „Мени су свакад пријатељи говорили, да се не заузимам толико за опште
благо, да ми нико за то неће хвала рећи; али ја сам био страсно заузет за унапређењем
Србије, па нисам могао другчије радити и њима свакад имам обичај одговорити: знам да
не благодарношћу свет награђује трудове, знам да и мене неблагодарност чека, али ја ћу
да чиним своју дужност, па ма шта ме снашло.“ Он је уверен „да ми треба и неку жртву
принети, ако сам рад Србији служити...“ У таквом приступу и лежи темељна разлика
његовог пута и намисли генерације републиканаца, социјалиста или комуниста која
стасава тако што га смењује и затвара школу коју је створио. За њега је Србија циљ, а
идеје средство, док су за потоње делатнике идеје и односи које треба остварити циљ, а
Србија средство да се то изведе. Атанасије Николић је добро осетио ту замену тезе која
је добро скривена иза залагања за идеале којима стварност треба да послужи. Док су се
републиканци у некој умишљеној трци упињали да достигну Европу, која уосталом није
ни бежала, него се напротив на сваки начин наметала, дотле Николић јасно вели да
„пред мојим очима и у мом срцу само Србија и Србство стајаше“. Док републиканцима
изгледа да је циљ негде далеко и да је скоро недостижан, Николић је од самог почетка
знао да је све време већ на циљу. То је његова и њему сличних предност, јер ови други
стићи ће на циљ не пре до када Ахил буде стигао корњачу. Зато је могао да напусти
„квартир са 7 соба“ у Мункачу и оде у Крагујевац да живи у неугледној изби да би могао
„срцем и душом роду послужити“; такође је мирно могао, прогнан из Србије,
прихватити се изнова инжењерских инструмената у Аустрији као да се ништа није
догодило.
Важно је приметити да Николића политика није изменила. Несавремен је и по
томе што није мењао убеђења и зато што је до краја задржао морална уверења са којима
је започео свој јавни живот. У политику је ушао као сарадник Илије Гарашанина, који је
у њему ценио одлучност, праведност, истинољубивост и инжењерску разборитост.
Деценијама му је поверавао најтеже задатке који су захтевали спој деликатности,
искуства и енергичности. Николић је са Гарашанином радио на великом делу
ослобађања Срба из Турског и Аустријског ропства. Он је припадао оном нараштају
првих српских државника који су у себи носили српство као живи мит, који су веровали
у задругу као основни национални стуб, поредак као душу државе и морал као њену срж.
Он је до краја одан општим вредностима, одбијајући да на било који начин буде лично
поткупљен. Када је на српску јавну сцену дошла друга генерација јавних посленика,
еластичнија у погледу поретка, морала и општих вредности, школована у Европи и
одушевљена новим идеологијама које је Европа стварала, сасвим је било природно да се
Николић нашао у сукобу са њима. Њима српство није било довољно, јер се европска
понуда идеологија ослобођења, ослоњена на различита тумачења историје, није могла
ускладити са српским митом. Атанасију Николићу није било тешко да схвати да нови
европски академизам ослобођења има апстрактан, насилан и разоран приступ и да
српство као мит, односно задруга као његов ослонац, неће моћи да издрже налет нових
метода освајања слободе. Он зна и да је скупштина постала главно средство безакоња и
да су њоме овладали дрска амбиција и безобзирност. Није му то било тешко да схвати,
јер је као део несавремене, „застареле“ генерације међу првима био предмет остракизма.
С друге стране, он је први од свих, и то му треба уписати у заслугу, у либерализму
Владимира Јовановића препознао комунизам као тиранију умишљаја и то јасно рекао у
време када већина јавних делатника није ни знала шта то заправо значи и куда води.
Николић недвосмислено указује да „семе претеране и неограничене слободе из
Германије у Србију нешено, отрова младеж и то ће семе, ако не буде гвоздене руке на
влади, уродити жалосним последицама по Србију“.
Чиме је заправо уродило семе које је из Европе пресађивано у Србију? Да ли је
Србија постала слободнија, снажнија или уређенија? Из Николићевих казивања није
тешко видети да су европске силе, заједно наравно са Портом, биле јединствено против
кнеза Милоша, успостављања грба и заставе Србије. Неко недовољно упућен у европску
историју могао би очекивати да европске силе имају разумевања за Србе, јер су се
вековима борили против турске најезде. Али те силе увек су биле на страни Порте, а када
је ове империје нестало са Балкана, њено брутално насиље замењено је идеолошким
притиском.
Европске идеологије ослобођења доносиле су Србији увек добро
рационализовано ропство. У оквиру њиховог појмовног склопа створена су нова снажна
политичка средства, идеолошке синтагме као што су „балкански синдром”,
„балканизација”, „буре барута”... Те идеолошке кованице нису настале ни у доба
Римског, ни Византијског царства, а ни у доба турских освајања. Појавиле су се када су
народи Балкана под турском влашћу покушали да се ослободе. Сем Арбанаса (Арнаута)
остали народи Балкана били су обједињени идејом да се ослободе отоманске и
аустријске деспотије. У томе су и успевали све док европским силама уз помоћ
идеологија ослобођења није пошло за руком да им им наметну свој поглед на свет и да
их разједине.
Судећи са овог временског растојања чини се да је падом Гарашанина срушен и
српски мит који је замењен је европоцентричном рационалношћу на чијим је варљивом
обзорју циљ увек оскудно или рђаво постављан. Не морамо се слагати, али нам није
тешко да схватимо зашто је Николић непоколебиво био за уставну монархију и
природно био persona non grata за републиканце, а још више потом за социјалисте и
комунисте. Свим политички сведеним људима важнија је политичка и страначка
припадност, него оно што је неко заиста учинио. Због политичких амбиција младих
либерала, под изговором да добро не ради, затворена је одлуком Скупштине 1859.
године, како сведочи Феликс Каниц у књизи „Србија, земља и становништво“, и потом,
тако српски нехатно, уништена пољопривредна школа на Топчидеру коју је Николић
основао.

А ШТА СЕ ДРУГО МОГЛО РАДИТИ, НЕГО СЕЈАТИ СЕМЕ ДОБРЕ НАДЕ

Треба се подсетити да Николић прву пољопривредну школу у Србији оснива

1849. године, а две године потом и прву пољопривредну економију у Топчидеру. Само
осам година раније основана је Ротамстедска огледна станица у Енглеској, што говори о
значају ових установа на којима су изведени први огледи са ђубрењем у Србији, почела
метеоролошка мерења, као и укрштања домаћих и увезених раса стоке. Економија 1856.
увози прву вршалицу и подиже расадник са неколико стотина сорти јабука, крушака и
другог воћа; унапређује виноградарство, а Топчидер пошумљава боровима и јелама са
Златибора. По својој идеји била је то установа не само за 19. већ и за двадесети век, коју
извесно не би могао осмислити пуки „извршилац“.
Неко би с правом могао запитати каква је вредност идеја ослобођења које су тако
бучно наметане, шта су оне дале Србији, а која је вредност тихог и постојаног рада
школе у Топчидеру? На жалост, људским мерилима није могуће доћи до одговора на то
питање, али се оно може поставити и тиме бар релативизовати понуда нових идеја што
се стално, па и данас, износе на друштвену пијацу и ту прескупо продају. Добро је
схватити да за Атанасија Николића ослобођење никада није лежало у идеји
преобликовања друштвеног поретка, јер такви покушаји без „облагорођена срца“ доносе
више зла него користи, у шта смо могли да се уверимо од његовог времена до данас, већ
је упорно указивао да „је свестрано изображење ума и срца човечија основ слободе“. Да
је Николић могао да види наше време, он би се без сумње сложио са теоретичарем
Корнелијусом Касторијадисом да народи захваћени транзицијом нису тражили више
слободе, већ више потрошних добара, не схватајући да су и сами постали роба.
А да је становиште Атанасије Николић успело да се одржи пред плимом
политичких умишљаја и нарцисоидног европоцентризма, ми бисмо наравно живели у
једној другачијој Србији. Можда би тада наш свет био бољи, а можда и не би толико
колико нам се чини, али чињеница је да је плима против које се Николић борио била већ
онда јака, а потом је узела размере потопа који је однео и задругу и духовно наслеђе и
расточио вредности којима се може уравнотежити себична јединка. Пред потопом
савремености Србија је неким својим делом ипак успевала да буде несавремена и да се
никада до краја не поистовети са својом сликом у два пута сломљеном европском
огледалу. Али гласна већина је увек више волела да слику Европе у сломљеном српском
огледалу обожава као златно теле, не слутећи да ту химеру сама ствара. Ако би
филозофски кратко, без историчарске распричаности требало начинити верну скицу
односа Србије и Европе, онда би се она са довољно духовне јасности могла оцртати кроз
сусрет великог и признатог Платона и скромног Диогена коме је од свега на свету остало
само његово буре испред кога је једног дана прао купус. Видећи га тако Платон му је
пришао и шапнуо - да си поштовао тиранина Дионисија, не би морао сада да переш
купус. Диоген му је, такође тихо, али довољно гласно да се и данас чује, одговорио - и
ти, да си прао купус, не би морао да се улагујеш Дионисију.
 У таквим околностима које трају кроз три века Атанасије Николић није ни могао
бити проучаван или прештампаван. Он је својом потпуном вером у истину и опште
добро заиста био несавремен, јер је и сама истина у сваком времену вечито несавремена
будући да савременост тражи стало прилагођавање, одступање и одрицање. Са
неверицом данашњи читалац може да прати како Николић напушта удобни Мункач да
би ходајући per asperam у Крагујевцу „учио Српчад“. Али управо тај вечито несавремени
дух је уздигао Крагујевац на културни ниво на коме никада до тада није био и за веома
кратко време створио државу засновану на самосвојним вредностима просвећености и
поретка. Уколико је и сама Русија била изненађена како је од једног локалног устанка у
Србији, који је имао за циљ да створи краткотрајне невоље Турској, кренуо неповратни
ток обнове и успостављања српске државности, то треба захвалити управо снажним,
несавременим личностима попут Атанасија Николића, које су се потпуно посветиле
остварењу општег добра и просвећења.
У овом светлу можемо да сагледамо Атанасија Николића не само као покретача
српске науке и културе, него као једног од великих историјских губитника у великом
судару сила безверја и умишљаја са силама вере и истине које су своју земљу
покушавале да одрже на уској стази срца. Можда је једнако добро да о њему
истовремено мислимо као о утемељивачу српског техничког преображаја, као и о
великом браниоцу чије земље је преплавио надмоћни непријатељ,. Такво размишљање о
Николићу омогућило би нам да на свеж и дејствујући начин поново покушамо да
сагледамо оно што се збивало у обновљеној Србији у протекла два века и да
неоптерећени обећањима и претњама размислимо да ли нам опет ваља трагати за путем
којим је Николић ишао.
На том путу он је покушао поново да усклади појединца са поретком и да му,
превасходно својим личним примером, укаже на неопходност вере у опште добро. У
томе је једнако мислио на друштвени као и на природни ред јер је био убеђен да се један
изводи из другога и да се без ваљаног односа према природи не може успоставити ни
трајан друштвени мир. Зато је посвећено делао на унапређењу образовања, побољшању
пољопривреде, као на савезу, а не сукобу човека и земље, и указивао на значај
пошумљавања када се чинило да је шума у Србији неисцрпна. Замерано му је и да је увео
војну дисциплину и организацију у школи у Топчидеру, али време му је и у томе дало за
право, јер је до тог, али још више од тог времена Србија била принуђена да води бројне
мале и велике ратове за своју независност. Порука Николићевог Топчидера је да је Србе,
после вековног на крхотинама средњевековне државе пруженог појединачног отпора
османлијском зулуму, требало поново научити да се боре и раде заједно. Када се
усамљеност јединке уравнотежи поретком и усклади са општим добром, а народ се
увери да природу и етику треба имати као савезнике, а не као противнике, смањује се
потреба за различитим умишљајима и превазилази друштвени метеж. Тада је могуће
направи велики обрт и у одбрани користити управо снагу противника.
Биографија Атанасија Николића је значајан лични и историјски документ, али
она по својој вредности премаша историографски домен. У њој пажљиви читалац може
да пратећи Николићев живот види и осети оно највише - апологију смисла историје и
оправдање савесног људског деловања у њој. Овакву вредност рукопис Атанасија
Николића постиже пре свега оданошћу истини, а потом кроз пишчев однос према злу
које увек схвата као подстицај за усавршавањем себе самог. Све што га је сналазило није
га уништило, већ га је чинило још јачим, његове способности већим, његову решеност
енергичнијом а његово размишљање изоштренијим. Када га је сенатор Кербер спречио
да, зато што је Србин, постане учитељ цртања, он не ламентује над злобом људском, већ
се одлучује да употпуни своје инжењерско образовање. Када га онемогуће да постане
званични инжењер Бачке вармеђе, иако је годинама он тај посао обављао и ваљано и
бесплатно, он у монологу чији тон подсећа на Књигу о Јову говори - „ја сам овде рођен,
овде сам служио, овде безплатно своја знања и своју вештину показао, па по мојим
заслугама, које и сами признајете, имам право и захтевати, да ме овде употребите. А кад
ви туђина узимате и моје заслуге потирете, куд сам ја сирома пристао?“ И поред таквих
животних ломова и изневеравања он налази снагу да напредује у инжењерском послу,
али и да напусти улепшани свет аустријских грофовија и започне просветни посао у
Крагујевцу. Зато је његов живот једно велико прочишћење, катарза онога који је одан
српском кнезу, али потчињен пре свега слободи своје савести; онога који је цео живот
прешао на путу срца, које је заувек остало у Србији.
Атанасије Николић је волео Србију иако је знао да ништа не може очекивати за
узврат. Али то није патриотизам, већ нешто далеко више, однос према самом себи,
делфијско проницање које је данас више него тешко схватити, уосталом као и
Тертулијаново верујем јер је апсурдно. Приступно предавање за Лицеј у Крагујевцу, али
и за живот у Србији, започиње три пута поновљеном речи Стој! не би ли на тај начин
успео да прене, пробуди уснули народ који се препушта стихијама и не улаже напор да
се осврне на пут иза, нити да види испред - једном речи да спозна самог себе.
Порука коју он после буђења жели да саопшти уснулим путницима је врло
једноставна - ово место је свето. Немојте лутати, немојте се губити у лавиринту, немојте
тражити на другом месту чега тамо нема, немојте очекивати оно што неће доћи, јер све
што тражите налази се управо овде. Али да би се то видело, треба се пробудити, што је
вероватно најтежи задатак који човек и народ могу себи да поставе. Много је лакше
причати о тамо и сутра, него о сада и овде. Ходајући по таквој животној стази Атанасије
Николић се у зениту свог рада разишао са оним потоњим нараштајима који ће, сплетени
изгледом и величином европских путева, циљеве увек усмеравати ка нечем што одмиче
у времену и простору, стварајући тако у Србији својеврсну несрећну свест која осећа
кривицу због свог постојања. После Кнеза Михаила, Илије Гарашанина и Атанасија
Николића у Србији власт, уз часне изузетке, није припадала онима који су то разумели.
Сабирајући оно што ћемо у наредним наставцима овог фељтона у Биографији
прочитали извесно је да је Атанасије Николић дао кључан допринос стварању српског
високог образовања и техничке културе; он је заиста велики утемељивач и реформатор
националних установа и то је оно по чему он заслужује уважавање, памћење и
захвалност. Али оно што више од тога плени, а можда и побуђује дивљење је чистота
његове врлине, етичка снага његовог делања, непоколебана моралност и вера у
смислени поредак ствари. Његова Биографија за нас има пре свега етички смисао и није
је тешко прочитати као самосвојни уџбеник етике и као практично упутство за живот у
Србији у којој као да се од Атанасијевог живота до данас у бити није много изменило.
Ако је тако, онда, према речима Атанасија Николића, „шта се дакле друго могло радити,
но усвојити ту мисао, да се сеје семе добре наде, како би оно за будућност бољим
изгледом уродило”.