Septembar (iz zbirke ,,Zapisi'')

Stanimo malo , pesmo

Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate
Jablani kad se zlate

U lakoj magli, peni

Odnela tužno meni.

Tema Septembra: Lepota sveta u auri bola. Preplipitanje pejzaža koji se oseća na dubok, lirski
način, sa tegobnim mukama ljubavi.

Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio
srpski pesnik i akademik.
Раичковић је разбио већ устаљене заблуде књижевне критике да је везани и римовани
стих архаичан и превазиђен, а тзв. слободни стих нов и модеран. Попут Диса, Дучића,
Ракића и Пандуровића, Раичковић је управо у везаном и римованом стиху остварио
модеран песнички говор. Његова "Камена успаванка", исписана у сонетном облику,
спада у најзначајније песничке књиге у другој половини 20. века. У "Каменој
успаванци" Раичковић је остварио синтезу традиционалног и модерног певања и
мишљења. Стеван Раичковић је успео да класичним лирским средствима и
традиционалним облицима певања оствари поезију модерног стваралачког концепта и
савременог лирског сензибилитета. Раичковић поседује једну ретку способност: да о
једноставним стварима и догађајима говори лирски сложено, као што, с друге стране,
најсложенијим идејама и тешким садржајима успева да обезбеди једноставан, али
савршен лирски израз.

Važnije zbirke: ,,Detinjstva'', ,,Pesma tišine'', ,,Tisa'', ,,Kamena uspavanka'', ,,Svet oko mene''.

Добитник је најзначајнијих песничких награда – Змајеве, Змајевих дечјих игара,

"Невен", Његошеве, Дучићеве, "Бранко Миљковић", "Љубиша Јоцић", "Горанов
вијенац", награде за преводилаштво "Милош Н. Ђурић", као и друштвених признања,
Седмојулске награде и Октобарске награде Београда.
 Опрости камену што ћути
Опрости камену што ћути
Опрости што тајну сакрива:
Како ти се над умом слива
Самоћа и теку минути

Кап по кап у празан круг

Што се шири ко вид пред страхом.
Опрости птици која и дахом
Хоће да ти постане друг.

Опрости сенци што те прати

И ветру што те у круг води.
Загледај се у танке влати

И реци нечем малом: ходи

Шумно као што птице слете
Са плавог мира на сунцокрете.
 Песма и смрт
Ова песма нема оштрих зуба,
Све је у њој голо ћутање и мир
И спори долазак до последњег руба
Испод кога мами хладан дубок вир.

Ова песма нису тешке речи

Мада мало опор звучи густи звук.
У њој нема капи која главу лечи
И болне руке згрчене у лук.

Ова песма можда личи на долину

У којој се болно скаменио вук.
Ова песма споро улази у тмину:

Ја не видим више од ње помрчину

И осећам само тешки тамни звук
Како моје руке вуче у даљину.