Светозар Прибићевић, Диктатура краља Александра

Прибићевић је написао књигу у емиграцији у Паризу '33. као политички обрачун са

краљем Александром. У тренутку писања, сматра да је борба против краља главна, да се
његовим падом ствара главни предуслов за решење проблема и за мир. Описује га као
мегаломана задојеног царистичким духом, човека који никад не држи реч, носиоцем
режима који се служи убиствима и лажима (писмо Вотсону '32). Због тога ће бити
ухапшен након атентата '34. али ће бити ослобођен. Умро је '36. у Прагу.
СП пише књигу у жељи да осветли корене и ширину кризе у Југославији,
сматрајући да ће од догађаја у Југославији произићи консолидација или хаос, мир или рат,
за југоисточну Европу.
Књига је базирана на документима и исказима сведока и самог СП-а. Његов
самопрокламовани циљ – помоћи југословенској демократији да се избори за слободу.

Увод
На почетку даје кратак историјски преглед од средњег века до уједињења.
Законодавна диференцијација као последица припадности различитим државама – са
разним аутономијама унутар тих држава, долази се до броја од 10 различитих
законодавстава и управних подручја.
Програм Велике Хрватске под династијом Хабзбурга у оквиру Аустро-Угарске
(Штросмајерова Хрватска самостална народна странка) – Хрватска, Славонија, Далмација,
БиХ, Међумурје, Истра, Словенија (Словенци сматрани планинским Хрватима).
Српски програм – бројеви православних Срба у А-У.1 БиХ постаје спорно подручје
између Хрвата и Срба, дупло више Срба православаца од Хрвата римокатолика.
Уједињена српско-хрватска омладина, организација на челу са Радићем,
Прибићевићем и др. Иваном Лорковићем у Загребу. Сматрају да су Срби и Хрвати су исти
народ, БиХ није ни српска ни хрватска, већ српско-хрватска. Конференција у Максимиру
код Загреба 1898, договор да се приступи основаним српским и хрватским странкама како
би се у оквиру њих деловало. Радић није успео да уђе у Хрватску странку права па оснива
Хрватску сељачку странку, Лорковић Хрватску напредну, а Прибићевић прилази Српској
самосталној странци у којој преузима главну улогу. Пред крај 1905. хрватско-српска
коалиција ХСП, ХСС, ССС, СРС, побеђује на изборима 1906. и остаје до 1918. (у А-У).
ХСК потискује великосрпске и великохрватске идеје.
СП сматра да су аустроугарски Југословени имали веће политичке слободе пре
1918.
Демографски преглед (14 милиона становника). 700 000 босанских муслимана, чији
су интелектуалци у великој већини хрватске оријентације, а народне масе слепо следе
интелектуалце – СП сматра да је хегемонистички систем Србије и концентрисање власти
у рукама Србијанаца одгурнуло босанске муслимане Хрватима. Сматра Србе мањином у
Југославији, како управљају већином (1м Словенаца, 4м Хрвата, 6м Срба), мада Хрвате и
Србе сматра једним народом.
За диктатуру каже да је нанела највећу штету југословенској идеји. Каже да су
'21. били спремни да прихвате југословенско име, али су се томе противили управо они
који имају главну улогу у диктатури.

1) Уједињење слободном вољом народа

1
500 000 у јужној Угарској, 700 000 у Хрватској и Славонији, 100 000 у Далмацији, 800 000 у БиХ.
 Вилсонових 14 тачака, право на самоопредељење. Женевска декларација (Пашић
пристаје под притиском Француске). Министри Пашићеве владе му изгласавају
неповерење и подносе оставке.
Народно Вијеће СХС проглашава „Државу Словенаца, Хрвата и Срба“. СП се у
разговору са краљем Александром јула '28. противи тези да је Србија победама
ослободила народ у А-У од немачке и мађарске превласти, сматрајући да су Британија,
Француска и САД то учиниле, јер чак ни излазак Русије из рата није довео до победе
Централних сила, а камоли што би то урадио излазак или неутралност односно неучешће
Србије у рату.
Крфска декларација, Декларација Народног Вијећа СХС 8. октобра, Резолуција
Хрватског сабора 29. октобра, проглашење уједињења 1. децембра – најбитнији акти.
Доста расправе у Загребу о питању монархије или републике – Хрвати и Словенци
су у великој већини били за републику између осталог зато што су краљ и регент
Србијанци и православни. Но, спремни су да прихвате краља под условом да влада строго
уставно и парламентарно, у облику тзв. републиканске монархије као у Норвешкој.
Први сусрет са регентом 29. новембра, СП износи схватања. Апсолутистичких
Обреновића су се стидели Срби у А-У, Петар Карађорђевић је донео слободу, Србија је
постала магнет за остале. Регент се 1. децембра обавезао да ће његова владавина бити
уставна, демократска, парламентарна (уједињење са независном државом Словенаца,
Хрвата и Срба). Но, краљ ће увести диктатуру – на то представници Народног Вијећа
никада не би пристали да су знали. Да је Краљевина Србија пре рата била аутократски
режим Југословени из АУ не би никад помишљали на уједињење.

2) Ситуација пре убиства у Скупштини 20. јуна 1928.

Пуниша Рачић убио Павла Радића, Ђуру Басаричека, ранио Стјепана Радића (који
ће преминути месец и по дана касније), Ивана Пернара и Ивана Гранђу. Биће осуђен на 20
година. Режим: државно јединство угрожено због захтева хрватске стране, парламентарна
сарадња постала немогућа, краљ присиљен да успостави апсолутну власт.
На власти била влада Веље Вукићевића од '27, влада људи краљевог поверења.
Априла '27. СП (на челу Самосталне демократске странке) на страначком конгресу у
Загребу тражи уједињење демократских снага у земљи. Након избора Вукићевићеве владе,
створена је СДК (Сељачко-демократска коалиција) између СДС и ХСС октобра '27. Циљ:
учвршћење државе и народног јединства уз целовиту примену Видовданског устава. Краљ
од Радића тражи формирање концентрационе владе.2 Испоставило се – у циљу растварања
СДК и удаљавања Радића од Прибићевића.
Краљев интервју енглеском новинару јануара '29, каже да му је Радић почетком '28.
саветовао да на чело владе доведе официра како би се прекинуле страначке борбе, и да је
поменуо име Петра Живковића, а наводно му је и СП дао исти савет. Но, и Радић и
Прибићевић су се противили овоме, будући да им је краљ већ изразио намеру о томе. Но,
Радић је био мртав, Прибићевић елиминисан, па је краљ могао да прича шта је хтео.
Радић – у затвору због приступања сељачкој интернационали '24, признао
монархију, промена имена из ХРСС у ХСС, одмах у владу '25-27 са радикалима. Након
раскида, стварање СДК.
Пуцњава 20. јуна. Рањени Пернар у болници загрлио СП-а јецајући „Светозаре,
зашто сте нас овамо донијели?“ алудирајући на његову делатност у Народном Вијећу
2
Термин подразумева да све парламентарне партије учествују у њој и да се концентришу на једно питање.
СХС, која је придонела уједињењу. 21. јуна резолуција СДК: СДК „више неће заседати у
Скупштини у којој је проливена крв наших пријатеља и колега, великих мученика у
заједничкој, праведној и законитој борби за једнакост и равноправност права док се не
буду дале праве репарације и нужне санкције и док се не буду осигурала сигурна и
потребна јамства за нашу потпуну једнакост.“

3) Врхунац кризе
Краљ није хтео да тражи оставку владе јер би то значило признање да је влада
одговорна за убиства. СП у аудијенцији код краља тражи распуштање владе, Скупштине и
расписивање нових слободних избора. Краљ повишеним гласом узвраћа да неће дозволити
да Хрвати искоришћавају лешеве у изборној борби. СП истрајава и чак тражи да се Радићу
да мандат за састав нове владе – ако умре као председник владе, његова сахрана ће бити
слављење династије и народног јединства; ако умре као вођа Хрвата, раздражених
убиствима у Скупштини, тада ће његова сахрана бити почетак распада државе.
Радић: „Ријеч има народ и краљ“, мислећи да након убистава у Скупштини,
ситуацију могу решити краљ (распуштањем Скупштине и објављивањем избора) и народ,
који ће на слободним изборима одредити правац у којем треба свладати државну кризу.
Ово ће бити изокренуто, тако да из изјаве излази да краљ мора државно питање решити
без посредника, без посланика, изравно са народом.
Влада подноси оставку 4. јула.
7. јула краљ позива СП-а на аудијенцију – говори му, узнемирен и нервозан, да
пренесе Радићу да сутра када стигне у Загреб може прогласити расцеп. „Ми више не
можемо остати заједно са Хрватима. Не желим никакав рат са Хрватима. Будући да не
можемо остати заједно, боље је да се раздвојимо. Боље се растати у миру, као Шведска
и Норвешка. Ако Радић прихвати мој предлог, може сутра прогласити отцепљење. Ми
ћемо отуда повући наше трупе, а оставићемо тамо само неколико јединица на граници,
ад се не може рећи како смо те крајеве оставили Италијанима. Па кад тамо буде
уређена народна одбрана, повући ћемо и те јединице.“ Каже да се и влада слаже са тим
предлогом (Корошец, Спахо). СП каже да тај предлог значи велеиздају, краљ узрујан,
говори како никада неће пристати на федерацију. СП пита да ли би се краљ борио против
народа уколико би се овај изјаснио за федерализам? Распад државе према СП-у довео би
до стране интервенције. Краљ каже да ће „велика већина Срба остати у својој држави,
која ће бити мања, али хомогенија, и много јача него данашња.“ Краљ помиње да стране
владе свакодневно питају да ли и даље постоји држава или не, СП поручује да је његов део
опозиције спреман да да изјаву за учвршћење положаја у иностранству. У изјави, поручује
се да СДК тражи промену система, а не државе. Краљ пита СП-а да ли има нешто против
стварања неутралне владе под генералом Хаџићем. Овај каже да нема, али касније у
разговору са Радићем, Радић каже да је свеједно, јер ће краљ урадити оно што жели.
9. јула нова аудијенција. Краљ поново инсистира на отцепљењу.
11. јула аудијенција др. Грегора Жерјава, вође самосталних демократа у Словенији,
тешко болесног од туберкулозе. Када му је краљ предочио идеју о одвајању, Жерјав краљу
предлаже абдикацију, говорећи како је једини краљ у историји који хоће смањити своју
државу. Краљ је побеснео терајући га напоље; касније је краљ испричао неименованом
извору врло познатом бившем министру који је испричао СП-у, како се уплашио видевши
Жерјава бледог као крпу, како дрхти, јерр се сетио да је Пашић умро неколико сати након
аудијенције код њега и прича које су настале том приликом. Стога се прибрао и извинио
Жерјаву замоливши га да остане, понудивши га чајем.3
22. јула састанак са краљем, понуда СП-у да састави владу са Петром Живковићем,
одбио. Мандат сутрадан поверен Корошецу, да састави исту владу, која је 1. августа
сазвала стару Скупштину. СДК не признаје нову/стару Скупштину, донета резолуција 1.
августа, којом се тражи промена система, осуђује „организовани злочин“, траже казне,
осуђује хегемонија србијанских странака, одбија легитимност Скупштине, најављује борба
за ново државно уређење. Радић преминуо 8. августа. Тражи се федерализам, престанак
србијанске хегемоније.

4) Проглашење диктатуре
Оставка Корошецове владе крајем '28. Влатко Мачек у аудијенцији код краља 4.
јануара, рекао краљу да „криза не може бити решена без потпуне реорганизације
државе.“ Препричава СП-у: „Скренуо сам такође пажњу на одлуке СДК од 1. августа
1928. и кад сам позван да конкретизујем те одлуке, рекао сам да ми тражимо поновну
успоставу историјских и националних територија с њиховим представништвима која ће
имати пуну законодавну и извршну власт“. Истог дана, у аудијенцију је примљен и СП,
који предлаже краљу ревизију Устава и сазивање Уставотворне скупштине. Замерио је
краљу што је са Мачеком разговарао само пола сата. Сутрадан, 5. јануара, примљен је
поново Мачек; краљ је изјавио да су сви прваци странака против његовог предлога осим
СП-а. У одлукама СДК су се подразумевале аутономне јединице Словенија, Хрватска,
Босна, Војводина, Србија, Црна Гора, Македонија, са готово потпуно самосталним
законодавством. Кад је питао професора Слободана Јовановића шта је то „кад постоји
један монарх, заједничка дипломатија, једна војска и заједничка царина, а остало је
одвојено?“, овај му је одговорио „Е па, то је реална унија – нешто слично ономе што је
имала Аустро-Угарска“. То је краљу било довољно.
Након проглашења диктатуре, краљ је у једном интервјуу нагласио да је он лично
одговоран у случају успеха или неуспеха. СП примећује да је он школован у Петрограду
те да му је идеал била царска Русија. Своје аутократско понашање и
непарламентаризам, краљ је испољио већ одмах по уједињењу, када је одбио да потпише
декрет о именовању прве владе на челу са Николом Пашићем, што СП сматра првим
државним ударом регента. У расправи регента и СП-а, Александар је рекао да ће пре
абдицирати него дозволити да Пашић буде председник владе. Од 23 владе само две су
срушене Скупштином, осталих 21 захваљујући краљу.
Стубови диктатуре – генерал Петар Живковић (председник владе и министар
унутрашњих послова), Воја Маринковић (министар спољних послова), Божа Максимовић,
Милан Сршкић, Алберт Крамер, који је СП-у рекао да се након Радићеве смрти припрема
и његова (Прибићевићева) ликвидација, што је касније потврдио и Жерјав.
Оцењује да диктатура има за циљ ослобађање од сваке контроле и постанак
самодршцем. Описује строгу контролу штампе. Краљ је одмах донео декрет о депортацији
и интернирању грађана, укинуо независност судова и увео посебан суд за заштиту државе
(адвокати оптужених не могу комуницирати насамо са оптуженима).
Устав '31. – на снази остају све наредбе диктатуре (укидање слободе штампе, право
збора и договора, независности судова, депортација и интернирање, суд за заштиту

3
Пашић 9. децембра '26. примљен код краља. Увече му је позлило након посете дворског министра
Јанковића. Умро је ујутру 10. децембра.
државе); уз Скупштину ствара се и Сенат, чланови не уживају имунитет, у случају
неслагања Скупштине и Сената, проблем решава краљ, половину Сената именује краљ,
другу половину општински и бановински одборници (које такође бира краљ), влада је
одговорна једино краљу. Политичке странке могу постојати само уз одобрење министра
унутрашњих послова.
СП сматра да је диктатура убила југословенску идеју. СП сматра да је
остваривање југословенске идеје само плашт под којим се крије великосрпска политика,
политика Србијанаца. „Ми се нисмо борили против Аустро-Угарске да би у новој држави
били мање слободни“.

5) Република и федерализам
„Укидајући устав, краљ је истовремено уништио и правну основу опстанка
државе и монархије“, СП подсећа на краљеве обавезе које је изрекао при проглашењу
уједињења (1. децембар 1918), Видовданског устава (заклетва 29. јуна 1921) и ступања на
краљевски престо (21. август 1921). „Криза... може бити решена једино проглашењем
републике“. СП цитира неке умове којима подупире своју тезу да се диктатури треба
одупрети.4
СП прича о утицају ПСР на Хрвате и идеју уједињења, распад царстава,
демократске идеје са запада. „Већина Хрвата и Словенаца... није се могла одушевити за
ту династију“ јер је „српског порекла и православне вере“. Зато је „Стјепан Радић у
републиканском програму успео ујединити велику већину Хрвата“. Краљ Хрватима правда
укидање устава „како би сломио отпор србијанских странака које су се противиле
праведним хрватским тежњама. Хтео је уједно бити и хрватски краљ...“. Али „Хрвати
су врло брзо видели да је диктатура заузела посве противхрватски смер“, СП објашњава
да је због тога што је све хрватско стављено ван закона, читав хрватски народ стављен ван
закона, помиње убиства и нападе на хрватске политичаре.5
Уследила репресија, корупција, чиновничка свемоћ, а још уз то и тешка економска
криза. Док народ гладује и „једе месо највише двапут на годину“, краљева плата '32.
износи 60 милиона динара (поређење са председником САД, $60 000 годишње,
Александар више од $1 милион долара годишње). Помиње и уједињење са Бугарском, које
би требало остварити у што ближој будућности.
Осим републике, СП инсистира и на федерализму, одбацујући приговор да он
угрожава јединство државе. Мада СП не пориче да је то велика препрека монархистичкој
идеји. Каже да је, осим Хрвата и Словенаца, велики део Срба такође за федерализам. То је
главни предуслов уједињењу са Бугарском, без чега нема мира на Балкану. Познати
федералисти: Штросмајер, Светозар Милетић, Светозар Марковић, др. Михајло Полит-
Десанчић.
До '28. СП је присталица унитаристичке државе, сматрајући да ће заједничка
управа и законодавство спојити и најбрже ујединити.
Федерализам по „народним огранцима“ је немогуће спровести, јер су Срби и
Хрвати измешани без јасне границе, а осим тога и у оквиру српског простора поједини
4
Томас Џеферсон, треба са времена на време рачунати са неком побуном, треба је чак и желети да се влада
држи како треба; Абрахам Линколн: „Ова земља са својим институцијама припада народу који је насељава.
Сваки пут кад би садашња влада томе била запреком, он се може послужити својим уставним правом да
је побољша или се послужити својим револуционарним правом да је отера или сруши“.
5
Један од нападнутих је др. Будак, који након тога емигрира у италију (Миле Будак, један од идеолога
усташког покрета, будући министар у влади НДХ – Будакова идеологија о трећинама, прим. аут.)
крајеви желе аутономију (Војводина, Црна Гора). СП предлаже следеће аутономне
јединице: Словенија; Хрватска, Славонија и Далмација; Босна и Херцеговина; Војводина;
Србија; Црна Гора; Стара Србија и Македонија.
СП каже да није било тежњи за самосталношћу Хрватске при уједињењу. Радићев
програм није био усмерен против јединства државе, већ је тражио независност Хрватске у
оквиру Југославије. СП каже да чак ни др. Анте Павелић никад није развио такав
програм.6 СП поставља питање да ли су се такве тежње развиле после установљења
диктатуре „као реакција на прогоне Хрвата“, одговарајући да је „тешко проценити“.
Разграничење би значило вечити иредентизам, јер би део Срба остао у Хрватској, део
Хрвата у Србији. Осим тога, то би биле мале државе, немоћне да се политички одрже.
Програм није распад, већ увећање Југославије, од Јадранског до Црног мора.
Загребачке пунктације, 7. октобар '32, ИО СДК се састао, присутни Мачек,
Трумбић, Кризман, Вилдер (из СДС), Миле Будак.
1) Целовита примена начела о народном суверенитету (народ сам једини је и
искључив извор свакога политичког ауторитета и сваке јавне власти)
2) Сељаштво (80% становништва) проглашено темељем устројства народног
живота
3) Утврђује се да да је србијанска хегемонија деструктивна
4) Борба за повратак на полазну тачку, 1918.
СП говори потом о српско-бугарском питању, и Македонији као јабуци раздора. Да
ли су Македонци Срби или Бугари. Разлог борбе око превласти – онај ко влада долином
Вардара и Македонијом господар је на Балкану.

6) Моје страдање
Народ нерасположен према Народној скупштини, Хрватима се говорило да је
диктатура уведена ради праведног решавања хрватског питања.
СП у добрим односима са регентом/краљем од 1918. до 1922. када је састављена
хомогена радикалска влада краљевом вољом.
Опис смрти краља Петра 16. августа 1921, коме је СП присуствовао заједно са
Пашићем. „Почивао је у соби голих окречених зидова. У целој соби био је само гвоздени
кревет и један сто. Био је огрнут прекривачем, а на ногама је имао искидане чарапе кроз
које су вирили прсти. Ниједно његово дете није присуствовало његовом умирању“.
СП-у (који је боравио у Загребу) су сви саветовали да емигрира по проглашењу
диктатуре (Аписа, који је довео Карађорђевиће на власт, су стрељали, принц Ђорђе,
краљев брат, затворен већ 4 године у том тренутку). Инцидент у хотелу, СП је наишао на
откључана врата апартмана, закључао и подигао узбуну, дошао директор хотела и пуно
других људи, откључали врата, на силу отворили, али није било никог, па су покушали да
уђу у спаваћу собу, закључана врата, отворили на силу, па није било никога, али је у
купатилу био Грауер, члан дворске тајне полиције. Подигнута је тужба, али даље од тога
није отишло.
6
СП га описује као умереног политичара, који је емигрирао након проглашења диктатуре, осуђен на смрт у
одсуству „због неког говора што га је одржао у Софији“ (мисли се на сусрет са Иваном Ванчом
Михаиловим, шефом ВМРО), једини сведок на суду је говор окарактерисао као умерен. Павелићеви говори
пре диктатуре „нису били екстремистички“. Каже да се „данас Павелић оптужује да у споразуму са
Италијом и Мађарском ради о распаду југословенске државе и стварању НДХ, одвојене од Срба. Тешко је
веровати да је ова верзија тачна јер Павелић мора знати да би независност такве државе била посве
фиктивна“.
 По договору ИО СДК, СП је требало да оде у Београд ради склапања споразума
Хрвата и Срба којим би се уклонио сваки разлог за краљеву диктатуру. Вече пре поласка
(мај 1929) пришли су му руководиоци загребачке полиције и наредили да не иде за
Београд јер постоје поуздане информације да се планира атентат на њега. СП је одбио
наредбу. Сутрадан му је на железничкој станици исто речено, али је он ушао у воз и
стигао у Београд, где га је сместа окружило 15-ак полицајаца и привело. Враћен је кући,
али је она опкољена, телефонске везе прекинуте, а убрзо се појавио и шеф полиције са
агентима; СП је интерниран у Брус под Копаоником на неодређено. Од краја маја, СП је
имао упалу слепог црева, али му није дозвољено да се пребаци у Београд све до краја јула.
Смештен је у зграду Државне болнице са два агента испред собе, и два жандара испод
прозора.
Син СП-а је позван код Петра Живковића на разговор, али је одбио све захтеве,
према којима је требало да СП фактички призна диктатуру. Јуна '31, поново је наређено да
се СП интернира у Брус, па је овај започео штрајк глађу. У домаћој штампи није било ни
речи о томе, али јесте у страној, највише у француској, што је утицало на активност
француских социјалдемократа да се залажу за СП-а. Након две недеље штрајка глађу,
донета је одлука да се не премести у Брус. После опоравка од штрајка, тражи пасош за
Чехословачку, Карлове Вари, ради лечења, лекари једногласно потписују да је неопходно,
па је у јулу '31. СП напустио Југославију. За своје затварање СП директно окривљује
краља Александра.

7) Начин борбе и услови успеха

Понавља, једини излаз: република и федерализам. Једини начин – срушити
диктатуру, према приликама, револуцијом. Сва су средства допуштена, преостаје само
илегална борба, јер то је борба за опстанак. Треба проширити Југославију и на
Бугарску, како би била велесила. Али је то немогуће са диктатуром.
Два начина за решење кризе: мирним или револуционарним путем. Зависи
искључиво од краља.

8) Солидарност демократије
СП инсистира на томе да је противправно затворен, без икаквог правног или каквог
другог основа, да никада није било никаквог писменог акта или одлуке о његовом
лишавању слободе.
Јавно мнење у Југославији сваљује део одговорности на Француску, јер се њен глас
слуша у Београду, народ уверен да је краљ приликом посете децембра '28. добио повољне
реакције при изражавању намера о увођењу поретка чврсте руке. Француско новинарство
је бранило диктатуру, а нападало га је немачко, енглеско и америчко. Француска помаже и
кредитима.
„Демократија није само облик државне управе, то је схватање живота и света,
каже Масарик“.
СП се упушта у расправу шта је демократија.
Говори да је потребно створити јединствени фронт светске демократије и
демократских снага, који ће бити спреман борити се „против режима насиља што тежи
враћању човечанства у доба варварства где неколико појединаца по својој вољи одлучује о
судбини целих народа“.7

9) Спољна политика Југославије и династија

„Спољна политика једног народа је функција унутрашње политике. Ако је
унутрашња политика реакционарна и недемократска, спољна политика не може бити
мирољубива“. СП истиче да је спољну политику водила углавном Србија. Анте Трумбић је
био министар спољних послова све до Рапалског уговора '24. када је дао оставку.
СП сматра да се краљ не може ослонити на војску, да и нижи и виши официри стоје
против краља.
Прича о династијама – Хрвати и Словенци немају ниједну, Срби до 1903. имају
три. Кратки приказ историје Обреновића, Карађорђевића, мало и Петровића. Помиње
Мајски преврат, Александровог старијег брата Ђорђа и њихов сукоб.

Епилог
Као унутрашњи непријатељи се означавају сви они који неће краљеву политику.
Најављен је „бескомпромисан рат“ и „рат до истребљења“ (Коста Кумануди, изјава
септембра '32).
Режим купио дневник Време, на пролеће '32. се објављују чланци у којима се
комитске и сличне организације позивају на обрачун са противницима режима
„Југославијо пробуди се!“ и сл.
Људи са уверењима и начелима који се нису бавили политиком ради личних
интереса били су омражени од стране власти јер се нису могли придобити. СП показује то
на сопственом примеру, када је у један ујутро позван на аудијенцију марта '24. Краљ је
тражио да СП уђе у нову владу на челу са Љубом Јовановићем (радикалом), чиме би
оборио стару Пашићеву. СП је одбио јер Љуба Јовановић нема утицаја и нико не стоји иза
њега, па би се народ питао откуд он као председник владе. Краљ каже да би у влади био и
Корошец, а да ће бити његова ствар кога ће именовати за председника владе. СП одбија, а
Александар грубо завршава аудијенцију говорећи да ће да ради шта хоће.
Једина службено призната странка у Југославији постаје ЈРСД – Југословенска
радикално-сељачка демократија.
Каже да Хрвати више желе аутономију у федеративној Југославији него
независност под италијанским протекторатом. То се може остварити само рушењем
монархије. Југословенска демократија мора повести одлучну борбу, треба напасти главно
зло – монархију. Тиме би Југославија била спасена.

Солунски процес
СП мисли да Апис није био умешан и да је неправедно оптужен за планирање
атентата на Франца Фердинанда, да је то послужило само као изговор, додатно бреме,
отежавајућа околност, при Солунском процесу, на коме је требало елиминисати Аписа као
политичку претњу.
О стварању Црне руке, и одвајању од ње Беле руке окупљене око краља. Црна рука
сматра да треба спречити бугарски евентуални напад, заузети Софију, пре бугарске
мобилизације, и тако увући Бугарска у рат на страни Антанте, постављањем

7
Слична идеја појавиће се '35. на Конгресу Коминтерне – идеја антифашистичког фронта, уједињења свих
демократских снага, само против фашизма (прим. аут.).
Стамболијског на чело владе. Париз и Петроград су били против овога, нису хтели да се
изазива Бугарска. 1916. се затежу односи Црне руке са једне стране и краља, владе, Беле
руке са друге.
Апис и његова група су оптужени да су извршили покушај атентата на
престолонаследника (септембра 1916) и да су планирали атентат на Пашића, како би
срушили режим, спровели државни удар и завели војну диктатуру. СП је имао увид у
записник процеса и убеђен је да су оптужбе лажне, а да је покушај атентата у потпуности
измишљен. Апис је знао да не може да преузме власт у таквим околностима, када влада и
војска и држава зависе од финансијске и материјалне помоћи савезника. Ипак, он је
вероватно планирао да се обрачуна по повратку у Србију.
Аустро-Угарска је била спремна на сепаратни мир. Ултиматум 23. јула 1914. није
помињао ни Аписа ни Црну руку, али 1917. се појављује теза о одговорности Аписа јер би
његово стрељање као инспиратора Сарајевског атентата могла бити искоришћена као
задовољштина за увреду угледа А-У, као доказ воље српске владе да да сву потребну
одштету и санкције - не би ли се склопио повољни мир са А-У. Изненадно закључење
мира, односно та могућност, допринела је пожуривању обрачуна са Аписом. Стојан
Протић је 17. децембра 1918. рекао СП-у: „Хтели су нас на повратку у Србију побити.
Хтели су нас пропустити испод сабљи!“. Суд се састојао од официра Беле руке. Један од
сведока оптужбе био је – Пуниша Рачић. Протић каже да је Апис потписао да је одговоран
за смрт Франца Фердинанда, СП онда резонује да је то политичко судско убиство, јер ако
неко није одговарао за смрт сопственог краља коме је положио заклетву, зашто би онда
одговарао за смрт странца, сматраног за смртног непријатеља Србије? Уосталом, у
процесу се то питање ни не помиње, што наводи на закључак да је Апис убијен „из
политичких разлога, да би српски властодршци који више нису веровали у победу, могли
себи осигурати наклоност Беча и тако спасити своје положаје при закључењу мира“.
Наводни атентат се догодио 11. септембра 1916. Апис је ухапшен 16. децембра, а
Малобабић (наводни извршитељ) 2. јануара 1917. Оптужница је подигнута 15. марта, а
пред суд су изведени 20. марта, али оптужени због оснивања и постојања револуционарне
организације Уједињење или смрт која је тобож планирала атентат на престолонаследника
Александра и председника владе Пашића. На дан 27. марта пред суд су изведени
Малобабић и Мехмедбашић (извршитељ и саучесник), па је тек након тога проширена
оптужница на Аписа и његову групу као на организаторе атентата који је наводно већ био
почињен 11. септембра 1916. Та оптужба је дакле уплетена у процес тек кад је било
очигледно да дотада прикупљеним доказима Апис није могао бити оптужен за смрт.
СП доказује да је атентат напросто измишљен. СП је постао министар унутрашњих
послова у првој влади нове државе, 21. децембра 1918, па је почетком 1919. дао налог да
се са Крфа и из Солуна пренесу у Београд архиви МУП-а. У архивима су преживела два
документа која доказују да је атентат измишљен. Но, СП није приметио при летимичном
прегледању, па је тек '27. када је узео поново да прегледа, схватио. Други документ је
шифровани телеграм од 4. марта 1917, у коме се датум атентата још увек не зна и
договара. Упутио га је Пашић министру унутрашњих послова Љуби Јовановићу у Солун.
СП закључује да је Апис погубљен као потпуно невин човек и то од стране човека
који му дугује све на свету, спасењем од пропасти његове династије, његовим
претварањем из просјака у краља.