В.

Цветковић, Економски односи Југославије и Француске 1918/1941

Рад се бави економским односима КСХС/Југославије у међуратном периоду,

пратећи развој међусобних трговинских односа, робне рамене, дужничко-
поверилачких односа као и динамику улагања француског капитала и делатност
француских предузећа у КСХС/Југославији. Посебна пажња посвећена је оцени
значаја економских односа са Француском за општи економски развој
Југославије.
Француска је имала велики значај у међуратној историји Европе и Балкана и
самим тим у међуратној историји КСХС/Југославије. Француска је из рата
изашла као победница, „хегемон Европе“, творац версајског система који се
базирао на мировним споразумима насталим на Конеференцији. У том систему
значајну улогу имала је Југославија и ове две државе имале су веома добре
политичке односе који су учвршћени Уговором о пријатељству из 1927г.
Приметно је , међутим, да су економски односи заостајали за политичким.

УВОД
Француска и југословенски простор између два светска рата

Основна идеја водиља француске спољне политике у међуратном периоду

било је настојање да се оствари „ безбедност на Рајни“. Том циљу биле су
подређене и новостворене државе у централној Европи, које су требале да
очувају поредак створен после Првог светског рата. Једна од земаља којом је
Француска желела да опколи Немачку била је КСХС/Југославија.
КСХС у географском смислу била је разнородан простор који је био повезан са
великим географским целинама: Балканским полуострвом, централном
Европом, Подунављем и Средоземљем. Као таква била је мултинационална и
мултиконфесионална држава. Управо зато је била посматрана као део неке веће
целине. У географском смислу, основна карактеристика положаја нове државе
била је њена улога моста између Европе и Азије тј. између средњоевропског и
малоазијског простора. Била је повезана са Средоземљем, Дунавом и Црним
морем, долинама Мораве и Вардара са Егејским морем, а железничким везама

р 1
преко Хрватске и Словеније са средњом Европом. Тај њен комплексан положај
утицао је на то да се она нађе на месту сукобљавања интереса великих сила.
Однос француске према југословенском простору формира се и контексту
новонастале ситуације у Европи: стварање нових држава, нестајање старих,
промена односа снага међу државама, француске хегемоније на континенту,
једном речју у контексту последица Првог светског рата. С обзиром да је
Француска била погођена тешком економском кризом, покушала је да обезбеди
мирне године неопходне за опоравак на тај начин што је фпрмирала тзв.
„француски систем“ у Европи, систем који је почивао на мировним уговорима
који су побеђене државе осакатили територијално, демографски и економски,
наметањем огромне суме репарација. Савезнице Француске : Пољска,
Чехословачка, Румунија и КСХС/Југославија имале су задатак да задрже
постојећи територијални и политички status quo у Европи. Заједнички
спољнополитички програм Француске и њених савезница било је гесло:
„ Против ревизионизма и против рестаурације“ . У том контексту разумљива
је политика Француске према КСХС, која је њу доживљавала као гаранта
стабилности Европе и одржавања мира, препреку за остварење немачког сна
званог Средња Европа , за постизање немачке доминације над Подунављем и
путевима који су водили на Исток. То је била позиција КСХС у француском
систему.
Другу димензију француског погледа на југословенски простор у међуратном
периоду чинило је становништво југословенске државе. Француска се у
потпуности слагала са владајућом идеологијом југословенства, која је била
одраз француских интереса да КСХС буде унитарна држава, јака монархија,
како би успешно играла улогу која јој је намењена у француском систему.
Подела југословенске државе била би погубна јер би довела до стварања
мањих јединица које би се окренуле Аустрији и Немачкој. Зато је Француска
била спремна да зажмури пред кршењем демократских принципа.
Свој утицај у Краљевини, Француска је остваривала преко краља и војске, али и
људског фактора: трудила се да негује франкофилски дух на тај начин што су
се у врху власти налазили франкофили, студенти из Краљевине, школовани на
француским универзитетима, који су по повратку у отаџбину преносили
француски утицај у културу.

р 2
Војна и политичка моћ и ратно савезништво довели су до тога да се КСХС
држи курса француске политике у 20-им годинама. Међу разлоге за то треба
убројити и борбу за међународно признање државе и сређивање односа са
суседима са којима је КСХС имала територијалне спорове. Зато је поглед
КСХС био уперен у Француску као велику силу и најзначајнији фактор у
међународним односима у Европи.
Француско економско присуство на југословенском простору било је
видљивије на територији предратне Краљевине Србије, а у међуратном периоду
проширио се и на северозападне делове КСХС. Главни експонент француских
економских и финансијских интереса у предратној Србији била је Отоманска
банка . Изнад ње стајала је њена банка оснивач Банка париске уније , док је на
терену деловала њој подређена Француско-српска банка. Најснажније
француско присуство осећало се у рударству. Највећу француску инветсицују у
овој области привреде представљао је рудник бакра у Бору који је био у
власништву париске банке Мирабо.
Финансијско присуство Француске у КСХС/ Југославији било је изузетно
велико. Француска је била највећи кредитор југословенске државе у
међуратном периоду. Велики износи зајмова које је Краљевина СХС узимала у
Француској наметали су јој одређене обавезе према кредитору: контрола
југословенских државних финансија од стране Француске као и давање
повлашћеног положаја у земљи француском капиталу, што је ишло на руку
појачавању француског економског присуства у Југославији. На тај начин она је
затворила круг у коме је новац који је позајмљен Краљевини трошен да би се
платили радови које су изводила француска предузећа.

I Послератне године обнове

Након Првог светског рата пред КСХС стајао је задатак стварања јединственог
унутрашњег тржишта као и јединственог монетарног и царинског система без
чега није било могуће извршити државно уједињење на економском плану.
Један од задатака био је и регулисање питања увоза у условима непостојања
адекватног царинског система.
Трговинска размена један је од показатеља економских односа између КСХС и
Француске, који су пролазили кроз неколико фаза, које су се поклапале са

р 3
одређеним фазама економског развоја Европе тог времена. Прва фаза отпочела
је одмах по завршетку рата. Успостављањем нових граница у Европи најтеже
је била погођена спољна трговина. Услед несташице сировина и животних
намирница неке европске државе увеле су забрану извоза животних
намирница. У Подунављу спољна трговина била је погођена распадом Двојне
монархије и нестанком јединственог привредног подручја, економским
национализмом који је довео до тога да се вишак производа пласира на светско
тржиште на коме је владала велика конкуренција. Све то довело је до пада
нивоа робне размене и до инфлације у Подунављу.
После Првог светског рата трговинска политика свих европских држава па и
Француске ишла је ка томе да ограничи непотребан увоз са циљем да омогући
унутрашњу стабилност. Послератна француска трговинска политика имала је
две важне карактеристике које су се одразиле на њене спољнотрговинске односе
са другим државама и са КСХС: свакој земљи су одобраване царинске стопе у
односу на оне које је Француска добијала за своје производе (принцип
корелативних повластица) и ниједној земљи није било могуће дати највеће
повлашћење у трговинским односима са Француском. Примена овог система
изазвала је велике проблеме у преговорима са другим државама пошто друге
земље нису биле вољне да да дају Француској највеће повлашћење а да за
узврат не добију исто.
На трговинске односе КСХС и Француске велики утицај имала је и
традиционална оријентисаност извозника, односно увозника. Већина производа
из КСХС извожена је у Аустрију и Мађарску, док је Француска увозила
пољопривредне производе из Холандије, Белгије, Италије и Швајцарске. Поред
тога привредна структура двеју земаља није допуштала обимнију трговинску
размену јер је Француска била аграрно-индустријска а КСХС искључиво
аграрна земља. Тржиште КСХС није успело да из Француске прибави знатније
количине индустријских производа због традиционалне оријентисаности
трговаца ка земљама средње Европе.
Робн размена између КСХС и Француске првих послератних година била је
условљена развојем економске ситуације у обе земље. У обе државе економска
ситуација након рата била је тешка. У тим кризним времена основни задатак
државе био је да обезбеди довољно хране за своје становништво, између
осталог и увозом из КСХС. Производи које је Француска увозила из КСХС били

р 4
су замрзнуто говеђе месо, свињско и овче месо, маст сланина, пшеница и
кукуруз. Са француске стране стизале су понуде за продају француске робе у
Краљевини СХС. Новембра 1918г. српској влади обратила се једна група
францускиј банака које су желеле да организују ланац продавница у Србију и
да помоћу њих пласирају француску робу. Ту групу сачињавале су на простору
Србије, касније КХС, банке као што су: Француско-српска банка , Отоманска
банка, Источно финансијско друштво. Ова финансијска група поседовала је у
међуратном периоду неколико значајних индустријских предузећа на
територији КСХС и била један од назначајнијих експонената француског
капитала. Једини услов који је француској групи поставила српска влада био је
да се продавнице отворе у градовима које је влада назначила: у Београду,
Шашцу, Крагујевцу, Нишу, Скопљу, Приштини, Битољу и Подгорици.
Након проширења државне територије, извозне могућности земље постале су
веће. Отуда и повећано интересовање КСХС за пласман робе на француско
тржиште. Међутим изгледи за пласман пољопривредних производа из
Краљевине СХС на француско тржиште нису били најбољи. Пшеница се могла
пласирати на француско тржиште јер је по квалитету била слична руској и
румунској пшеници која је тамо била позната. Оно што је отежавало извоз
пшенице била је висока царина. Кукуруз и хмељ нису се могли пласирати на
француско тржиште јер су тамо били непознати. Извозити говеда није било
исплативо због трошкова транспорта, исхране током пута и губитка стоке на
тежини. Осим тога француско тржиште захтевало је немасно месо пореклом од
племенитих раса које су се у КСХС ретко могле наћи.
Тешкоће које су стајале на путу развоју трговинских односа између Краљевине
СХС и Француске биле су у вези са увозним царинама, транспортним
трошковима, оријентисаношћу трговаца ка традиционалним подручјима и
неприлагођеношћу робе потрошачком укусу купаца у обе земље.
У периоду од 1918. до 1924г. извоз Краљевине СХС у Француску бележио је
сталан раст. Најзначајнију ставку у извозу КСХС у Француску у овом периоду
представљао је сирови бакар и његове легуре. Бакар је извожен из Борског
рудника који је иначе био у власнишртву Француске компаније борског
рудника, односно франуцког капитала. Управо су из тог разлога представници
Борског рудника тражили да се бакар из земље извози без плаћања извозне
царине. Другу ставку по вредности у извозу Краљевине СХС за Француску

р 5
представљали су производи дрвне индустрије. Француска је била земља која је
стално оскудевла у квалитетном дрвету. Она је била заинтетесована за увоз
дрва из Краљевине али на бази компензационих послова нудећи за узврат
готова одела и другу индустријску робу.
Трећу ставку чинили су пољопривредни производи попут воћа, поврћа, меса у
свежем и смтзнутом стању, млека и јаја.
У истом периоду и увоз из Француске бележио је стални раст. Увожени су
следећи производи: сировине за текстулну индустрију попут свиле и вуне,
кожа, пиринач, поврће, јужно воће, одећа, машине, апарати, козметички
препарати итд.
У сваком случају значај рговинске размене у периоду 1918/1924г. био је невелик
и за једну и за другу земљу. Трговинска размена Француске са КСХС била је
испод нивоа спољнотрговинске размене са другим балканским државама.
Аутор је покуашо да одреди место Краљевине СХС у француском извозу у
односу на друге балканске земље и Немачку истовремено и она се налазила на
последњем месту. Исто место имала је и у француском увозу.
Краљевина СХС није ила задовољна нивоом робне размене са Француском који
је био скроман и који није био у складу са присним политичким односима.
Незадовољство је нарочито било изражено због редовног трговинског дефицита
пошто је више робе увожено из Француске него што је у њу извожено. Стога је
као један од најзначајнијих задатака КСХС када је трговина са Француском у
питању повећање свог извоза.
Дужничко питање. Питање регулисања дугова које је Краљевина СХС имала
према Француској у међуратном периоду било је једно од прворазредних и
финансијских и политичких питања. Дуг КСХС настао је у пре и за Првог
светског рата, задуживањем држава које је она наследила, Краљевине Србије,
АУ и Турске. Економске могућности КСХС нису дозвољавале да се дугови
исплате без великих напрезања државних финансија и по цену успоравања
преко потребног индустријског развоја земље.
После слома Србије у јесен 1915г. влада на Крфу потписала је марта месеца
1916г. са Француском и Великом Британијом потписала марта месеца 1916г.
финансијски споразум на основу ког су владе Велике Британије и Француске
преузеле на терет својих државних буџета целокупно издржавање српске
војске, Владе, Скупштине, чиновничког апарата и избеглог становништва.

р 6
Француски органи снабдевали су српску војску по свом нахођењу.
Фактурисање испоручене робе није било једнообразно код свих француских
институција. Неке су издавале уредне фактуре са наведеним ценама, док на
неким фактурама није била наведена цена.
Суочена са притиском САД-а да плати своје дугове, Француска је већ 1919г.
почела све одлучније да поставља питање ратних дугова. Од КСХС Француска
је тражила да јој изда државне облигације у износу од 486. 581. 250
француских франака колико је износила француска финансијска помоћ почев
од 1. вгуста 1914г. Захтев за признавање ратног дуга дошао је у тренутку када
је Француска била незадовољна политиком коју је у међународним односима
водила КСХС и која је кварила француске планове у средњој Европи.
Основно питање француске спољне политике у међуратном периоду било је
немачко питање у циљу заштите Француске. Француска је желела да наметањем
огромне суме репарација економски и финансијски исцрпи и онеспособи
Немачку и да у исто време тим новцем обнови своју индустрију. Своју
безбедност желела је да осигура и стварањем појса малих националних држава
које би окруживале Немачку и биле у сфери француског утицаја. Једна од тих
држава била је и Краљевина СХС. Улога коју јој је наменила Француска није
јој одговарала, што је постало видљиво 1920г. када је нагло порастао интерес
Француске за Мађарску, коју је видела као део блока свих Подунавских земаља.
Тај блок имао је за Француску двоструку улогу:
1. средство за изолацију Немачке
2. тампон зона према СССР-у и брана револуционарном таласу

КСХС сматрала је да било какво удруживање држава у Подунављу представља

рестаурацију Двојне монархије и атак на њену независност. С тога се КСХС
опирала таквим напорима Француске. Оно што је Француској јако сметало у
лето 1920г. била је решеност КСХС и Чехословачке а касније и Румуније да
формирају блок трију држава који би био најсигурнија брана рестаурацији
Аустро-Угарске и мађарском ревизионизму. Реч је о Малој Антанти која је
настала 14. августа 1920г. као чешко-југословенски одбрамбени савез.
Формирање Мале Антанте изазвало је незадовољство Француске.
Још једно значајно питање у коме су се размимоилазиле две државе било је тзв.
„Јадранско питање“ , чији је најважниији део представљао спор Италије и

р 7
КСХС око Ријеке, Далмације и острва која су јој припадала на основу
Лондонског уговора. Француска је у овом спору подржавала Италију и под
њеним притиском потписан је спорзум у Рапалу, којим се КСХС одрекла
Истре, Задра и острва Црес, Лошињ, Ластово и Палагружа, добивши за узврат
Далмацију. Ријека је постала независна држава.
Покретање признавања ратног дуга КСХС према Француској био је притисак
Француске на КСХС како би се следила курс њене политике у Средњој
Европи. И поред тог притиска те облигације нису биле издате ни годину дана
касније. Један од разлога одуговлачења није била само немогућност прецизног
утврђивања дуговања, већ и потајна нада да би дугови из политичких разлога
можда могли бити опроштени. Коначно признавање ратног дуга КСХС према
Француској догодило се 1922г. у време наглог отопљавања њихових
међусобних односа, до ког је довело избијање тзв. „Источне кризе“ тј.
преокрета у грчко-турском рату септембра 1922г. Слом који је грчка војска
доживела у Анадолији отворио је многа питања, пре свега питање
територијалног проширења суседних земаља на рачун Грчке. Краљевину СХС
бринуло је евентуално територијално проширење Бугарске па је у том смислу
желела да се осигура. Једини начин био је да се ослони на неку од великих
сила. Велика Британија је подржавала Грчку и тражила је од КСХС и Румуније
да на ратиште пошаљу једну дивизију, што је наилазило на противљење
Француске која је подржавала Турску. КСХС се ипак приклонила француским
обећањима, а француско средство убеђивања било је одобравање новог зајма са
искључивом наменом да се тим новцем наоружа њена армија чија моћ је
Француској била јако важна у контексту њених планова на истоку и у Средњој
Европи. Пошто ју је окупација Рура увела у отворени сукоб са Великом
Британијом и САД-ом, у случају потребе Пенкаре је рачунао на чехословачку и
југословенску војску.
Одобравање зајма КСХС био је показатељ да је француска спољна политика
рачунала на њу, јер је због свог геостратешког положаја имала велику важност
за Средњу Европу. Такође је зајам доносио Француској економску и
финансијску корист: КСХС морала је да сав материјал наручи искључиво од
француских произвођача који су се суочавали са кризом поруџбина.

р 8
 I Сређивање односа

У периоду од 1925. до 1929г. светска и европска економија прошле су кроз

период привредног просперитета. Почеле су да ишчезавају трговинске забране,
контигентирање и девизна ограничења у спољној трговини.
Када је реч о трговинским односима са Француском, на снази је био
трговински уговор из 1907г. Он је отказан 1925г. и Француској су понуђени
преговори о закључивању новог трговинског уговора.
Преговори за закључење новог трговинског уговора током 1926г. одвијали су
се у сенци напора да се закључи политички пакт између Француске и КСХС.
Закључивање политичког пакта текло је веома споро, јер се подударало са
значајним променама које су захватиле француску спољну политику као и са
све лошијим односима КСХС и Италије, што је утицало на француско-
италијанске односе.
Нов печат француској политици дао је Аристид Бријан (1925/1932) који је
заузео флексибилнији став према Немачкој, залагао се за колективну безбедност
и регулисање међународних односа правно-политичким средствима. Први
велики резултат Бријанове политике био је Локарно пакт којим се Немачка
обавезала да поштује демилитаризацију Рајнске области, а Француска је добила
право да буде арбитар у случају да Немачка наруши status quo. Закључивање
Локарно пакта означило је крај изолације Немачке.
После Локарна сматрало се да су границе Француске на Рајне и да су сигурне,
као и границе њених источних савезника. Зато је и наступило опадање
француског интересовања за проблеме Источне Европе, Подунавља и Балакана.
С тога је Нинчић сматрао да треба преиспитати целокупну спољну политику
Краљевине. На то га је навео став Француске поводом одбијања да закључи
пакт са КСХС, уз образложење да би након Локарна такав пакт све покварио.
Други разлог био је страх од реакције Италије. Текст пакта коначно је
парафиран 19. марта 1926г. у Паризу. Иако је закључивање пакта одложено да
се не би иритирала Италија, Мусолинију је било јасно да његов балканско-
подунавски пакт није имао изгледа да се оствари, па је Италија појачала своје
активности у Албанији. У таквој атмосфери КСХС започела је преговоре о
новом трговинском уговору са Француском.

р 9
Робна размена КСХС и Француске 1925/1930. Са стабилзацијом политичких и
привредних прилика у свету и Европи, од 1927г. било је могуће говорити о
слободној трговини. Уместо дотадашњих забрана основне мере које су државе
предузимале у регулисању спољнотрговинских односа сводиле су се на
повећање царинских тарифа и јачање царинске заштите домаће производње. Да
би општи помак ка либерализму спољне тргивине био могућ, у периоду од
1924. до 1929г. извршена је стабилизација националних валута према злату
односно увођење „златног стандарда“. То је омогућило стварање јединственог
тржишта. Свака земља могла је да врши плаћања према другим земљама било
којом валутом јер је иза сваке од њих стајало злато.
Постулати спољнотрговинске политике КСХС у периоду од 1929. до 1931г.
били су слободан трговински промет без икаквих ограничења и безусловних
примена клаузуле највећег повлашћења. Предуслов за склапање трговинских
угоовра КСХС било је доношење јединствене царинске тарифе што је
учињено 20. јуна 1925г. па је у периоду од 1925. до 1930г. КСХС закључила
низ трговинских уговора. Услед сређивања економских прилика у земљи,
доношења јединствене царинске тарифе, стабилизације динара и успостављања
нормалних уговорених трговинских односа са мноштвом земаља, извоз КСХС
нагло је порастао и доживео свој врхунац 1925., 1926. и 1929г. Година 1927.
била је једна од лошијих извозних година због суше и лоше жетве.
Најзначајнији правац у коме се кретао извоз КСХС био је онај ка Средњој
Европи: Аустрији, Мађарској, Немачкој, Чехословачкој. Извоз ка западној
Еврпи био је усмерен на Италију, а ка јужној на Грчку. Француска није
заузимала значајно место у извозу Краљевине СХС. Шта више, она се налазила
на последњем месту. У истом периоду увоз из Француске показивао је благи
раст до 1928г. да би 1929./1930г. дошло до благог опадања увоза. Увоз из
Француске није имао већи значај за КСХС/Југославију.
Трговински биланс КСХС/Југославије са Француском у овом периоду показивао
је дефицит. Структура извоза Краљевине није се мењала у односу на претходни
период. У извозу су и даље доминирали бакар, дрвена грађа и пољопривредни
производи.
Главну сметњу развоју трговинских односа између КСХС и Француске
представљала је слична економска структура. Француска је била индустријска
и пољоприврдна земља и њена потреба за пољопривредним производима,

р 10
главним извозним артиклима Краљевине није била велика. Један о д
француских региона који је побуђивао пажњу Министарства за трговину била
је југозападна Француска са центром у Бордоу јер тај регион није имао
пољопривредни карактер. У тој покрајини доминирали су шумарство,
виноградарство, воћарство, док је земљорадња била слабо развијена због
неплодности земљишта и због веома мало равница. Да би пласирали производе
у Бордо, било је неопходно да се успостави директна поморска веза између
Бордоа и неке југословенске луке. Сакако да се поново постављало питање
пропагирања и рекламирања производа. Краљевина је у области економске
пропаганде чинила веома мало.

III Југославиј, Франуска и светска економска криза (1931/1935)

Светска економска криза 1929/1939г. симбол је међуратног периода, последица

Првог светског рата и један од узрока Другог светског рата. Она је нарушила
политички и економски систем који је изграђиван у послератним годинама и
знатно је допринела промени односа снага у Европи. Објашњење узрока светске
економске кризе: Научна достигнућа примењена у пракси доводе до наглог
повећања производње, непродата робе се гомилала и гушила тржиште,
изазивала је снижавање цена и смањивање производње што је изазвало масовно
отпуштање радника и смањење тржишта. Поремећаји у производњи и
поремећај тржишта веома брзо су довели до наглог пада курсева вредносних
папира што је кулминирало крахом Њујоршке берзе октобра 1929г. када су
многи шпекуланти изгубили милијарде долара покушавајући да се отарасе
папира који су рапидно губили на вредности.
И у Европи се криза пре свега испољила преко наглог пада производње, али
није заобишла ни област међународне трговинске размене. Њена најзначајнија
последица била је ширење протекционистичких система. На улицама и
сиротињским четвртима великих индустријских градова најуочљивија последиа
кризе била је незапосленост.
Велика економска криза одразила се и у пољопривреди изазивајући аграрну
кризу која се манифестовала кроз нагли пад цена пољопривредних производа.
Дошло је допарадоксалне ситуаије: упоредо са смањењем тржишта забележена
је хиперпродукција житарица.

р 11
Светска економска криза стигла је у Југославију са извесним закашњењем .
Њене најтеже последице почеле су да се осећају 1931г. Југославија је била једна
од земаља које су заједно чиниле „аграрни блок“ подунавских земаља које су се
суочавале са истим проблемима и које су заједничким снагама и уз помоћ
Франуске покушале да реше тај проблем. Проблем пшенице у Подунављу и
франуска акција усмерена на решење животног питања подунавских земаља
какво је било повећање извоза житарица доминирали су 30-их година прошлог
века и у економскмским односима између Југославије и Француске. Тзв.
проблем пшенице сводио се у ствари на питање извоза пшенице и других
житарица из Поднавља у индустријске земље, како би земље извознице дошле
до средстава за увоз неопходних индустријских производа.
Аграна криза подунавских земаља имала је више узрока: хиперпродукија која је
довела до наглог пада цена, оштра конкуренција прекоокеанских земаља које су
повећале производњу и смањиле цену пшенице која је била бољег квалитета од
европске, екстензивни начин производње. Аграрна криза у Подунављу
манифестовала се кроз велики и нагли пад цена и кроз смањење и енстанак
тржишта, односно немогућност пласирања житарица и других
пољопривредних производа на тржишта индустријских земаља Европе.
Робна размена између Југославије и Француске 1931/1935г. Робна размена
између Југославије и Француске 1931/1935г. била је условљена кретањима на
светском тржишту која нису била повољна ни за једну ни за другу државу а
поготову за њихову међусобну трговину. Опште тенденције спољнотрговинске
политике у том периоду биле су забрана и ограничење увоза повећањем увозних
царина, склапање преференцијалних споразума, девалвација и колебање
националних валута.
Основна брига Југослави када је реч о њеној спољнотрговинској политици јесте
обезбеђивање пласмана пољопривредних производа. Светска економска криза
угрожавала је пласман југословенских пољопривредних производа. Уследио је
катастрофални пад цена који је Југославију присилио да предузме мере како би
тај пад зауставила. Али она је каснила са тим мерама. Све до краја 1931г. она
ништа није предузимала у циљу ограничавања увоза. Спољнотрговинска
политика Краљевине Југославије уклапала се у светске и економске
тенденције. За њу је најтежа криза почела управо 1931. после увођења
Хуверовог мораторијума на исплату реперација, који је тешко погодио све

р 12
земље којима су репарације представљале значајан извор прихода. Зато је
Југославија на све начине покушавла своје пољопривредне производе пласира у
иностранство.
У исто време док је Југославија покушавала да на све начине омогући извоз
својих пољопривредних производа, Француска је почела са завођењем
царинских баријера како би спречила узвоз пољопривредних производа. У
вези са оваквим спољнотрговинском политиком Француске између две државе
1933г. заведен је режим клиринга уместо дотадашњег слободног платног
промета.
Структура југословенског извоза за Француску је због економске кризе
претрпела најзначајније измене у овом периоду. У тој структури и даље су
преовлађивали производи као што су сирови бакар, дрвна грађа и
пољопривредни производи. Године 1934/1935г. југословенска статистика
уопште не бележи извоз бакра. Доминантно место добија дрвна грађа. Извоз
пољопривредних производа стално је опадао. Југословенска влада је у то време
била веома нерасположена према Француској због њене економске политике
која је боље услове за извоз пружала Аустрији и Мађарској него Југославији
која је сматрана савезничком земљом. Резултат тога био је тренд опадања
југословенског извоза за Француску. Друга последица тога био је заокрет
Југославије ка Немчакој, који је уједно био и последица економске кризе која је
Југославију приморавала да се окрене ономе ко је био спреман да купи њене
производе. У том тренутку то је била Немачка. Француска није била способна
да великим набавкама пољопривредних производа из Југославије попут
Немачке оствари своју економку доминацију на том простору.
Економско зближење за Немачком пратило је политичко. Немачка је 1933г.
рушила дотадашњи поредак, напустила Лигу народа и отворено се
наоружавала. Опасност од Немачке уочио је министар иностраних послова
Француске Луј Барту који је током 1934г. покушао да Хитлера опколи
снажним политичким блоком на истоку. Барту је започео акцију на стварању
Источног блока чији је камен темељац тербала да буде сарадња са СССР-ом.
Своје место у Бартуовом плану имала је и Југославија, али њиме није била
задовољна јер је Барту инсиситирао на сарадњи са СССР-ом и захтевао
поправљање односа са Италијом. И Италију и СССР Југославија је сматрала
својим непријатељима. После Марсејског атентата и доласка на власт Милана

р 13
Стојадиновића, процес југословенског одаљивања од Француске интензивиран
је.

IV Године немачког изазова (1936/1941)

Овај период испуњен је многобројним економско-политичким догађајима који

су били последица велике економске кризе. У случају Југославије пресудан
утицај на њену спољнотрговинску политику имало је закључење трговинског
уговора са Немачком 1934г. што је Немачкој омогућило да у неколико
наредних година добије доминантно место у спољној трговини Југославије,
што јој је омогућило да на њу врши и политички притисак и да утиче на њену
спољнополитичку оријентацију пред избијање рата.
На пољопривредну политику Југославије утицала су два регионална
економска пакта настала 1933. и 1934г. :
1. Привредна Мала антанта и Привредни савет Балканског споразума
2. Римски протоколи

Привредна Мала антанта била је резултат покушаја земаља Подунавља да

путем регионалне сарадње унапреде своју спољну трговину. Реч је о
Чехослаовачкој, Југославији, Румунији. Чехословачка је требала да постане
највећи купац југословенских и румунских пољопривредних производа, док би
ове две земље своје потребе за индустријским производима задовољиле
увозом из Чехословачке.
Римски протоколи представљају савез Аустрије, Мађарске и Италије који је
склопљен 17. марта 1934г. у циљу унапређивања међусобне трговинске
размене. Иза свега је стајала политичка амбиција Италије да у Подунављу
успостави своју политичку и привредну хегемонију. Једно од битних питања
овог протокола јесте питање обезбеђивања тржишта за житарице и
пољопривредне производе, у овом случају Мађарске у некој од индустријских
земаља. Међутим, ови протоколи имали су последице по југословенску
спољну трговину пошто је Југославија изгубила купце. Још више штете
Југославији нанело је њено учешће у економским санкцијама против Италије
1935/1936г. а она се огледала у паду извоза, губиицма у њеној дрвној и
текстилној индустрији, повећање трговинског дефицита.

р 14
Југославија се суочила са крајњом небригом Велике Британије и Француске . По
укидању санкција Италији, трговински односи су нормализовани. У
међувремену, то место заузела је Немачка. Она је почетком 1934г. била
потребна и у политичком смислу: Источни пакт . Уследило је економско
зближавање склапањем новог трговинског уговора са Немачком маја 1934г.
Југославија је своје пољопривредне производе пласирала на немачко тржиште,
а из Немачке је увозила индустријске производе, што је ишло на руку немачким
плановима за формирање „великог привредног простора“ који би остао
нетакнут у време ратних дејстава и који би се привредно везао за Рајх ради
економске допуне немачке ратне индустрије. Овај уговор био је први уговор
чији је циљ био повећање увоза из југоисточне Европе и који је нудио високе
цене за југословенске пољопривредне производе. Уговор је наравно имао и
своју негативну страну а то је све већа зависност југословенске привреде од
Немачке.
У периоду 1936/1940г. француска спољнотрговинска политика када је у
питању Југослаија није се мењала у основи. Циљ те политике остао је исти: да
се што већи део југословенског извоза употреби за регулисање дуговања
према Француској. С друге страна Југославија је настојала да прода што више
пољопривередних производа како би у Француској набавила ратни материјал
који јој је био неопходан услед све већег немачког притиска. До делимичне
промене француске трговинске политике долази јула 1936г. доласком Лавала
на власт. Његова влада започела је акцију повећања увоза из Југославије.
Међутим, овај позитивни помак није се поновио у наредним годинама.
Југословенско-француски трговински споразуми из 1936., 1937. и 1938г. Циљ
овог трговинског споразума био је да олакша Југославији извоз. Увиђајући
последице нарастајућег немачког економског продора на простор југоисточне
Европе, Француска је покушала да очува своје позиције у Југославији.
Резултат тих напора Француске биле су измене трговинског уговора из 1929г.
до којих је дошло у периоду од 1936. до 1940г.
На трговинске односе између Југославије и Француске утицале су и санкције
према Италији, нестанак Аустрије са политичке и економске сцене Европе.
Положај Француске био је уздрман. Године 1936. Хитлер је окупирао
демилитаризовану Рајнску област, а Француска ништа није урадила.

р 15
Савезничке земље су схватиле да Француска не може да их брани јер не може
ни саму себе.
Разлози који су Југославију одвајали од Француске :
1. уверење да она потцењује мале државе
2. да пактира са Мусолинијем
3. да не жели да купује југословенску робу

Овај трговински уговор био је средство опоравка трговинске размене између

две државе која је у претходне две – три године опадала.
Године 1937. уговор је претрпео нове измене због отплате југословенских
дугова према Француској, укидања клиринга али то је уједно утицало и на
смањење трговинске размене и на ограничење увоза из Француске.
Године 1939. уследиле су нове измене. Ефекат је био позитиван, али недовољно.
До измена је дошло након великих промена спољнополитичке ситуације у
Европи које је изазвао напад Немачке на Пољску и улазак Француске и Велике
Британије у рат. Тада је за Југославију настао тежак период у коме је она
морала да води рачуна о мноштву фактора који су угрожавали њену привреду и
њену независност. Одмах по избијању рата Велика Британија и Француска
прогласиле су економску блокаду Немачке, што је довољно закомпликовало
ситуацију. Немачкој су биле потребне стратегијске сировине а Велика
Британија и Француска вршиле су притисак на Југославију да не врши
испоруке.
30. децембра 1939г. склопљен је бакарни споразум који је предвиђао да
Југославија Француској испоручи бакар а да за узврат добије наоружање и
железнички материјал. Међутим, није дошло до преоријентације
југословенског извоза ка Француској и Немачка је наставила да ужива потпуну
економску доминацију на простору југоисточне Европе.
Робна размена између Југославије и Француске 1936/1941г. Година 1937. била
је једна од најбољих извозних година Краљевине Југославије. Основна
карактеристика југословенског извоза била је изразита оријентација ка
Немачкој. Истовремено, извоз за Француску доживљавао је успоне и падове.
Француска је заузимала последње место у извозу Југославије у односу на друге
трговинске партнере. Колебао се и трговински биланс две земље. И
југословенски увоз из Француске показивао је тенденцију колебања.

р 16
Робна размена 1936/1940. била је у знаку европских политичких и економских
прилика.

р 17