Аналитичка философија

- Логички атомизам и логички позитивизам –

Лочички позитивизам је продужење Контовог бренда другим средствима, мада су његови
следбеници доста дуговали логичком атомизму, формираном током Првог светског рата. У
Британији пак влада апсолутни идеализам, према коме је стварност монистичка целина духа или
искуства. Бертранд Расел (1872-1970) и Едвард Мур (1873-1958), подлегли су утицају ове
философије, али су били и њени највећи критичари.
Расел уздиже математику изнад идеализма, јер у њој откривамо апсолутне, нементалне
истине, и јасно дискриминисане чиниоце стварности. Мур је већ двапут упао у клопку због
метафизичких спекулација, па их је напустио. Расел је наставио, крећући се између неумерености
монизма и платонизма, па је дошао до закључка да су једини стварни ентитети „логички атоми“.
Све осим њих је фикција. Тако смо дошли до нечег толико парадоксалног, да у то нико више не
верује, али управо то је, према Раселу, „сврха философије“.
Раселов логички атомизам
Ово је само један стадијум у Раселовој дугој философској каријери. Он је делио циљ
емпириста, да се на основу чулног искуства установи шта заиста можемо знати. Расел осуђује оне
који потцењују рационално сазнање. Ум се кроз овакву философију може учинити довољно
великим и способним за јединство са универзумом, који је његово највише добро. Ову своју
позицију описује као логички атомизам, да би је разликовао од атомизма физичара. Философ не
анализира свет, као физичари, него како говоримо о њему.
У свом математичком делу, Расел се сусретао са парадоксима, које је покушао да заобиђе,
тако што је развио стратегију, познати као “теорија описа”. На пример, када кажемо “садашњи краљ
Француске”, тај исказ захтева име, ентитет на који се односи. Међутим, ако преформулишемо:
“Није случај да постоји једна и само једна ствар која има особину да је садашњи краљ Француске”,
тако заобилазимо парадокс, а реченица се појављује као истинита.
Међутим, некад је неопходно да појам буде повезан са ентитетом, уколико се директно
односи на њега, иначе наш језик не би имао додира са стварношћу. Некад неких ствари можемо
бити “директно свесни”, тек када их назовемо њиховим именом. С друге стране, име “Ел Дорадо”
односи се на плод нечије маште, а не на предмет који стварно постоји, а опет, не можемо да кажемо
да ми немамо директно сазнање о овом предмету. Оно се односи на скуп чулних података и
простих својстава (мешавина боја, звукова и сл.), с којима ми везујемо овај назив.
На крају, Расел долази до закључка да су једине аутентично атомске реченице оне попут:
“Ово је црвено”, уколико се “ово” односи не на предмет, већ на “актуални објекат чула”. Он
разматра и могућност да “ја” буде логички атомски појам, позивајући се да ја најбоље могу да знам
оно на шта се “ја” односи, али долази до закључка да ми можемо да будемо упознати са својим
различитим искуствима, али не и са оним “метафизичким егом” који има та искуства. Сопство је
онда подједнако фикција као и Ел Дорадо.
Tractatus logico-philosophicus
На питања сопства и “начелне једноставности” имао је другачије погледе млади аустријски
војник из Првог светског рата, Лудвиг Витгенштајн (1889-1951). Био је Раселов ученик, али су се

1
касније разишли, највише због Витгенштајновог противљења Раселовом узвишеном моралу.
Витгенштајн је један од најинтригантнијих карактера међу философима. Рођен је у Бечу, у
породици чији су чланови били склони самоубиству. У младости је студирао технику, па се окренуо
философији, и за то време је живео у норвешкој забити. Када је убедио себе да је решио све
проблеме философије, отишао је на село да буде наставник и да конструише бизарну кућу за своју
сестру. Био је хомосексуалац и то га је мучило. Током 1930-их се вратио философији, одрекао се
професорског места у Кембриџу, потом радио у болницама за време Другог светског рата…
Последње године проводи у лутању и умире од карцинома.
Делио је Раселово гледиште да обични језик, попут одеће која прикрива облик тела,
“маскира мисао”, те је неопходна његова анализа. Расел пише Логичко-философски трактат, како би
предупредио погрешне спекулације о ономе што се налази изван домена ума (Бог, морална
слобода…), и Витгенштајн га подржава, желећи да “повуче границу у изражавању мисли”. Унутар
те границе, оно што је речено има значење, а све остало су бесмислице. Дакле, треба спречити људе
да “не блебећу” о истински “битним” стварима.
Витгенштајн се противио Фрегеовом и Раселовом логичком закону искључивања средине (“р
или не-р”). Каже да “или” и “не” не могу да означавају предмете или релације у свету, јер логика је
испред сваког искуства. Гледати у свет да бисмо добили одговор на питање из логике значи бити на
потпуно погрешном трагу.
Обичне пропозиције се морају анализирати док се не дође до оних чији је објекат њихово
значење. Али зашто свака анализа мора да заврши са тим простим елементима? Зато што логика
тражи да свака пропозиција има установљени смисао. Уколико га нема, онда за њу не можемо да
кажемо ни да је истинита нити да је лажна.
Проблем Трактата је што он не даје ниједан пример атомског знака или објекта. Они свакако
морају постојати да би језик имао значење, али ми нисмо способни да их идентификујемо.
Овде се Витгенштајн дотиче проблема сопства, и тврди да постоји “метафизички субјекат”,
јер без њега етика не би била могућа. О њему ништа не можемо рећи, његова природа је сасвим
скривена. Свет каквог га видим не садржи оно “ја” које га је видело, али је оно неопходно, јер је то
“мој свет”. То што “ја” није део света Витгенштајн не види као отуђујуће, јер ја нисам аутсајдер у
свету, него сам му супротстављен, као Декартов cogito. Метафизички субјекат нема природу или
садржај који би га одвајао од овоземаљских ствари.
Логички позитивизам
Следбеници овог покрета били су научници који су се окупљали у кружок око Мориса
Шлика (1882-1936), и који су се позивали на Трактат, прозивајући метафизику, како се њом баве
они који нису успели да дају значење својим речима. Логички позитивисти желе да постигну исто
што и атомисти, али се не служе њиховом методом. Према њима, ваљаност неке пропозиције
потврђује се анализом самих исказа који је описују, те није потребно прибегавање свету атомских
чињеница. Пример: „2+2=4“, или „лисац је мушка лисица“.
Циљ је био елиминисати метафизику. Карнап тврди да је она не „глупа“, већ „бесмислена“,
али буквално – да нема смисла, јер ми не можемо ни говорити нити размишљати о ономе што је
изнад домена нашег искуства. Такође је Карнап покушао да оспори тврдње природних наука, које
генерализују ствари, типа: „Сви гаврани су црни“. Кад би се некад у будућности наишло на зеленог
гаврана, ова тврдња би пала. Закључује да научне тврдње нису ни истините нити лажне, већ да су
2
оне резултат договора научне заједнице, да се ови искази третирају као основни и
непроблематични. Нешто као када бисмо горепоменуту „законитост“ преформулисали у правило
или савет: „Ако наиђете на гаврана, очекујте да буде црн!“

- Философија, етика и религија –

Философија се током ХХ века бори за свој статус, јер сматра да је он проблематичан.
Философе брине то што једино аналитички и емпиријски искази имају „буквални значај“.
Метафизика је налик смеху, певању и музици, и само у том смислу је изражајна. Рад позитивиста
окарактерисан је не као скуп „доктрина“, већ „активности“, формулисање правила која је свако
одувек следио.
Ставови позитивиста су веома погубно утицали на морално и религиозно веровање. Из
израза „убити је неморално“ не можемо извући ништа о будућем чулном искуству, и због тога овај
израз, као и сви морални изрази – не говори ништа. Према Ејеру, морални судови користе се
искључиво за изражавање осећања о извесним објектима. Из овог „емотивистичког“ приступа
моралним судовима, јавља се „разочараност светом“ – јер у њему нема ничега што не може открити
природни научник.
Под истом гиљотином пала је и религија. Бог, према Ејеру, нити постоји, нити не постоји. Он
је бесмислени концепт. Овим исказом погођени су и теисти, и агностици, и атеисти – мада ови
последњи најмање, чак се и сам Ејер пред широм публиком представља као атеиста. Рећи да „Бог
постоји“ представља израз страхопоштовања пред универзумом, или пак врхунско дивљење према
животу Христа.

Натурализми
Философи Бечког кружока, који су из Британије емигрирали у САД, нису се задржали на тлу
позитивизма. Они су расправљали о најразличитијим темама, од Св. Августина до заштите права
животиња, од теорије скупова до секса. Појавили су се и они који су философију сводили на
активност, која се бави анализом обичног језика – њен циљ је да се разреше проблеми који настају
неразумевањем језика.
Две врсте натурализма