Pjer Kornej

SID

Prevod:
Danilo Kiš

LICA

Doi Feriando, prvi kralj Kastilje

Doia Uraka, kastiljanska infantkinja
Don Dijego, don Rodrigov otac
Don Gomez, grof de Gormas, Himenin otac
Don Rodrigo, Himenin milosnik
Don Sančo, Himenin kavalir
Dop Arijas
Don Alonzo kastiljanski plemići
Himena, don Gomezova kći
Leonora, infantkinjina odgojiteljica
Elvira, Himenina odgojiteljica
Paž infantkinjin

Događa se u Sevilji

ČIN PRVI

SCENA PRVA

Himena, Elvira
HIMENA
Da li si, Elviro, ti iskrena bila
I reči mog oca verko ponovila?
ELVIRA
Njegove me reči još drže u vlasti:
On ceni Rodriga merom vaše strasti!
I, ako sam kadra čitat misli skrite,
On želi da ovu ljubav uslišite.
HIMENA
Reci mi još jednom, reci, nemoj stati:
Da l će on moj izbor zbilja da prihvati!
I koliko nade, reci, sad mi osta;
Tog mi daovnog zbora nikad nije dosta.
Nećeš reći valjda to što čekam davno:
Da smem svoju ljubav da pokažem javno?
Da l je kaslutio kakva tajna briga
Privlači ka tebi don Sanča, Rodriga?
Nisi li mu dala da nasluti jasno
Kojem sam se od njih privolela strasno?
ELVIRA
Ne. Naklonost, rekoh, imate u duši
Koja nadu nikom nit daje nit ruši,
Tako obojici mogućnost se pruža,
Dok čekate da vam otac nađe muža.
To ga oduševi; sva zlovolja presta,
A dokaze o tom on mi pruži smesta;
Pošto znam da sad vas radoznalost peče,
Evo šta o njima i o vama reče:
„Mudra je; a oni dostojni joj ruke:
Obojica hrabri, otmeni; bez muke
Na licu im čitaš sve vrline retke
Koje su krasile i slavne im pretke.
Lice don Rodriga takvim sjajem blista
Da svaka mu crta otmenost je čista,
Rođen je u kući ratiika bez premca,
Gde svi dođu na svet u znaku svog venca.
Očeva mu slava, u vremena davna,
Kad je mlad još bio, beše čudu ravna;
A o podvizima negdašnjim još zbore
Na čelu mu dičnom urezane bore.
Biće sin ko otac, to se jasno vidi;
Voleo bih da se kćeri mojoj svidi."
Iđaše na veće, te ga hitnja spreči
Da i dalje niže te kitnjaste reči;
Al iz tog što reče čovek vidi lako
Da je obojici naklonjen jedaako.
Kralj će učitelja sinu izabrati
I tu časnu dužnost vašem ocu dati;
U to nema sumnje; i revnost mu slavna
Ne treba da zebe, jer nema mu ravna;
On nema takmaca u slavi i časti;
Stoga ta će dužnost baš njemu pripasti.
A kako Rodrigo svom ocu predloži
Da se posle veća s vašim ocem složi,
Vidite i sami sve će dobro biti,
Želje će se vaše brzo ispuniti.
HIMENA
Uprkos radosti, dušu mi nemirnu
Uzburkuju strepnje i bolno je dirnu:
Svaki tren pred novim licem sudbe stojim
I u sreći svojoj nesreće se bojim.
ELVIRA
Bojazan će vašu sreća da rasprši.
HIMENA
Hajd'mo, sačekajmo da se sve to svrši.

SCENA DRUGA

Infaptkinja, Leonora, Paž

INFANTKINjA
Hajdete sad, pažu, recite Himeni
Da već mnogo kasni; nek pohita k meni.
Iskreno se žalim zbog njenog nemara.
(Paž odlazi)
LEONORA
Svaki dan vam, gospo, istu brigu stvara,
A u razgovoru s njom od svake priče
Njena vas se ljubav ponajviše tiče.
INFANTKINjA
I ne bez razloga: pomalo sam kriva
Zbog patnji što ona sad u duši skriva.
Jer mojim posredstvom Rodrigu se nada,
A i on tim putem njen ponos savlada.
I pošto im lance splela moja ruka,
Moram da nastojim da ih lišim muka.
LEONORA
Gospo, al vi ipak, sred njihova milja,
Suviše brinete i tužni ste, zbilja.
Da l njihova ljubav što blista u oku
U srcu vam stvara tu patnju duboku?
Il strepite zbog njih, pa nespokoj večni
Nesrećnom vas čini dok su oni srećni?
A i ja preterah, treba pažljiv biti.
INFANTKINjA
Patnja mi je veća kad je moram kriti.
Pa saslušaj kako sa sobom se borim,
Kako svoje strasti iskušenjem morim.
Ljubav je tiranin što nikog ne štedi:
Tog viteza volim, ništa mi ne vredi
Da krijem.
LEONORA
Zar njega?!
R1NFANTKINjA
Ruku mi na grudi
Stavi: gledaj srce kako se uzbudi
Kada ga pomeneš!
LEONORA
Uvrediću vas, znam,
Ako vam ja, gospo, osudim srca plam;
Ali, oprostite, zar jedna prikceza
Da se zaboravi zbog prostog viteza!
A kralj šta će reći, šta reći Sevilja?
Znate li vi, gospo, čija ste kći, zbilja?
INFANTKINjA
Znam dobro i pre bih sunca se odrekla
Nego svoje krvi i svoga porekla;
Kao što znam i to da u časnoj duši
Čar vrline ne sme ništa da poruši.
Kad strast svoju želim sa nečim da sravnim
Tad je opravdavam primerima slavšim;
Al neću da idem putem takve časti,
Moram svoje srce iskušenja spasti.
Kćerku jednog kralja — govorah u sebi —
Sem monarha niko zavredeo ne bi;
Al zalud se borih protiv toga plama,
Stoga drutoj dadoh tog kog volim sama:
Prepustih Himeni sve te čari strasne,
Zažegoh im dušu — da moj plamen zgasne.
Zato moja duša koju patnja opi
S nestrpljenjem čeka da se brak taj sklopi:
Jedino to može da moj spokoj spase:
Strasti sa nadom žive, a bez nje se gase.
To vatra je koja bez ugljevlja gasne;
I tako, uprkos moje tuge strasne,
Pođe li Himena ikad za Rodriga —
Umreće mi nada i biću bez briga:
Al nad jadom svojim moram suze liti
I sve do te svadbe on drag će mi biti.
Izgubit ga želim, a gubitak boli
I nesrećnom čini dušu koja voli.
I vidim sa tugom: strast me sili drsko
Da patim zbog nečeg što časti je mrsko.
Duh mi je rastrzan u dvostrukoj mori,
Hrabrost mi je silna, al srce mi gori.
To venčanje želim, a moram ga kleti,
Jer znam da mi neće utehu doneti.
Ljubav mi i slava jednako su časne,
Presvisla bih, veruj, da ma koja zgasne.
LEONORA
Gospo, posle ovog nemam šta vam reći,
Osim da uzdišem s vama u nesreći:
Malopre vas korih, sad me žalost mori;
Al vrlina vaša kad zna da pokori
Taj jad neutešni, tu silu, ta vrenja,
Da se bori protiv sviju iskušenja,
Znaće da vam skine s duše i to breme.
Nadajte se, dakle, u nju i u vreme;
Nada vam u nebo. Ima pravde dosta,
Nikada vrlina spasena ne osta.
INFANTKINjA
Najdraža mi nada — da mi nade nema.
PAŽ
Po nalogu vašem dolazi Himena.
INFANTKINjA, Leonori
U predvorju vi je malo zadržite.
LEONORA
A vi ćete dotle da maštate, snite?
INFANTKINjA
Ne, ja želim samo da uprkos jada
Na mom bledom licu dokon spokoj vlada
Evo mene odmah . . .

SCENA TREĆA

INFANTKINjA, sama
Nebo, spas mi stvori,
Ograniči najzad zlo koje me mori.
Ti spokoja daj mi, čast poštedi moju;
Ja u tuđoj sreći tražim sreću svoju.
To tužno vevčanje nek se zbude što pre
I nek mi do duše jad nikad ne dopre.
Bračne veze što će spojiti njih dvoje
Skinuće sa mene lance, nespokoje...
Al već mnogo kasnim; nađimo Himenu,
Ublažimo jad svoj u govoru njenu.

SCENA ČETVRTA

Grof, Dop Dijego

GROF
Pobediste najzad, i kralj vas počasti
Milošću što meii morade pripasti:
Postaste učitelj priznca od Kastilje.
DON DIJEGO
Kraljevskih priznanja gordo izobilje
Dokazuje svima da kralj časno radi
I da zna da davne zasluge nagradi.
GROF
Kraljevi su ko mi, makoliko dični.
I mogu da zgreše, u tom su nam slični;
A taj izbor uči dvorjane i sluge
Da kralj zna i loše da plati zasluge.
DON DIJEGO
Manimo taj izbor što srdžbu vam stvara:
Il je dar zasluga il milost vladara,
Al vrhovnu vlast nam poštovati valja,
Ne sumnjati nikad u odluke kralja.
Učinite većom čast što stekoh netom:
Spojmo naše kuće vezom čvrstom, svetom.
Vi imate ćerku, ja sina-viteza!
Brak taj biće zalog naših bratskih veza.
Neka vaša milost primi ga za zeta.
GROF
Za tog lepotana to niska je meta:
A taj novi blesak vaše otmenosti
Taštinom će novom prožet ga do kosti.
A za gordost vašu — eto princa mlada,
Pa mu pokažite kako monarh vlada,
Kako nepokornost strogošću se plaća,
Kako dobro dobrim a zlo zlim se vraća:
Nek se princ i ratnim vrlinama diči:
Da zna kako patnja zna da očeliči,
Nek postane majstor Marsova zanata,
Da dnevi i noći ne sjaše sa ata,
Da spava oružan, ruši kule vitke,
Da samo od njega zavisi tok bitke;
Neka bude junak s vrlinama časnim;
Sve mu izložite primerima jasnim.
DON DIJEGO
Uprkos zavisti, rad primera slična
Čitaće on povest mog života dična.
Podvizi ga moji učiće bez muke
Kako da pokori krajine i puke,
Kako grad se ruši i šta vojske ištu,
Kako da postigne slavu na bojištu.
GROF
Al živ primer — to je primer što prijanja,
Knjiga nije dobar nauk vojevanja.
I šta znače sva ta leta mrtva, davna,
Prema jednom danu mog života slavna?
Vi ste bili hrabri, ja sam hrabar sada,
Mišica je moja kraljev štit i nada.
Granada, Aragon dršću od mog mača.
Ime mi je bedem protiv osvajača.
Bez mene bi pali svi u ropske lance,
A kraljem bi zvali dušmane i strance.
Svakim danom, trenom, sve sam slavi bliže,
Pobeda pobedu, lovor lovor niže
A princ bi uz mene, u mahnitom boju,
U senci te ruke kušo snagu svoju.
Uz mene pobedi postao bi vičan
I u divnoj hitnji da mi bude sličan
Mogao bi . . .
DON DIJEGO
Znam to; vi ste kralju verni,
I poda mnom beste i hrabri i smerni.
Sad kad mi u telu žar mladosti zgasno
Moje mesto vi ste zauzeli, časno;
Najzad — kako ne bih puste reči lio —
Vi ste danas taj što ja sam iegda bio.
Međ nama dvojicom, priznati vam treba,
Kralj se u izboru ipak ne koleba.
GROF
To što ja zaslužih vi mi prigrabiste.
DON DIJEGO
Znači, vi to ipak zaslužili niste.
GROF
Čast je ta za onog ko joj služi više.
DON DIJEGO
Ipak to loš znak je kad ga časti liše.
GROF
Dobiste je spletkom, na dvoru ste davno.
DON DIJEGO
Podrža me samo moje delo slavno.
GROF
Kralj zapravo plaća vaše stare kosti.
DON DIJEGO
Jer mi starset meri merom odvažnosti.
GROF
Stoga čast je meni morala pripasti.
DON DIJEGO
Znači niste bili dostojni te časti.
GROF
Zar ja nedostojan! Ja?
DON DIJEGO
Vi.
GROF
Starče drski,
Kazniću ti smelost i tvoj govor mrski.
(Ošamari ga)
DON DIJEGO, trgnuvši mač
Poniziv me tako, ubij me što brže,
To prve uvrede čelo moje prže.
GROF
A šta takav starac učiniti može?
DON DIJEGO
U najvećoj bedi nemam snate, Bože!
GROF
Tvoj mač moj je sada, al ispod je časti
Takav bedni trofej imati u vlasti.
Zbogom. Čitaj princu, u inat zavisti,
I kao pouku — svoj život prečisti:
A pravedna kazna drskog ti govora
Neka ti posluži ko venčić lovora.
SCENA PETA

DON DIJEGO
O, starosti jadna! o, stida! o, besa!
Zar mi takvu bedu spremiše nebesa!
Posedeh u boju, a kakve mi hasne
Kad moram da gledam gde mi slava gasne!
Ruka koju Španci zovu nepobednom,
Ruka što je epasla kraljevstvo ne jednom,
Što je učvrstila na prestolu kralja,
Sad dopušta dakle da je dušman kalja!
O, spomenu davni na mladost mi časnu!
Delo brojiih leta u jedan dan zgasnu!
Nesreća vas dade o, nove počasti,
Vi ste tamni bezdan srušene mi časti!
Grof će da likuje nada mnom pomamno.
Neosvećen mreti il živeti sramno!
Grofe, princ nek bude sad u tvojoj vlasti:
Taj poziv ne trpi čoveka bez časti.
Tvoja gordost tašta što čast mi okalja
Lišila me čina i uprkos kralja.
A ti, dični maču mojih slavnih dela,
Sad si samo pusti ures moga tela,
Ti što nekad beše sila i odbrana,
Sad si samo sjajna i bedna obmana.
Idi i napusti najjadnijeg stvora,
Mene druga ruka osvetiti mora.

SCENAŠESTA

Don Dijego, Don Rodrigo

DON DIJEGO
Sine, da l ti hrabrost nesta?
don RODRIGO
O, nebesa!
Uveriću svakog smesta.
DON DIJEGO
Divna besa
Dostojna melema na bol moj što seva!
To moja krv zbori u srcu tvog gneva.
Mladost mi oživi u jari tog plama.
Dođi, sine, krvi, i liši me srama;
Osveti me.
don RODRIGO
Zašto?
DON DIJEGO
Zbog uvrede časti
Koju nam naneše. O, sramne propasti!
Ošamariše me. Drskog napadača
Ne ubih, jer starost otupi rez mača.
Al oštricu ovu što držat ne mogu
Predajem sad tebi za osvetu strotu.
Idi i drznika ti kazni i smrvi,
Uvreda se takva pere tek u krvi.
Ubij ili umri. Ti si meni sličan;
Al je i on, znaj to, borbi, maču vičan.
Ja sam ga video u krvi i znoju
Kako seje pustoš međ vojske, u boju,
Kako rasteruje cele čete vešto
I kako, jer moram reći ti još nešto,
Ne samo da svi ga u Sevilji cene,
Nego je još . . .
DON RODRIGO
Milost!
DON DIJEGO
I otac Himene.
DON RODRIGO
Otac Hi ...
DON DIJEGO
Da, ćuti. Znam da kćer mu voliš,
Al zar možeš ovu bedu da preboliš?
Uvreda je veća što je vitez veći.
Osveta! To sve je što imam ti reći.
Osveti i sebe i svog starog oca
Da u tebi nađem časna branioca.
Nad nesrećom što mi dade udes kleti
Ja ću da naričem. A ti trči, leti!

SCENA SEDMA

DON RODRIGO
Ranjen do srca, do kosti
Iznenadnim gromom iz vedrih nebesa,
Ja, bedni osvetnik pravednoga besa
I nesrećna žrtva nesrećne strogosti,
Sad stojim skamenjen. A sred duše strasne
Nada tinja, gasne.
Srećom beše ljubav mi zaneta;
Sad Bog kazni mene!
Uvreda je mom ocu naneta,
A opadač otac je Himene!
Slutim strasne borbe huku!
Ljubav ne priznaje interese časti:
Osvetiti oca i sputati strasti —
Jedno grči pest, a drugo steže ruku.
Mučan je izbor taj: izdati srca plam;
Il večni žig i sram.
Dvostruke me sada patnje tište,
Duša se koleba:
Uvreda ta da l osvetu ište?
Oca Himene da l kaznit treba?
Otac, ljubav i zov časti:
Tiranija stege otmene i teške!
Odreći se ljube il loze viteške?
Izgubiti obraz il poreći strasti?
O, okrutna nado* plemenite duše
Kojoj ljubav ruše!
Protivniče ljubavne mi strasti,
Ti patnju pokrenu.
Osvetnik si povređene časti?
Il si dat da izgubim Himenu?
Dušo, časno treba mreti!
To dugujem ocu, a i zbog Himene:
Ne osvetim li ga — on će prezret mene,
Osvetim li oca — ona će me kleti.
Ili ću da budem vitez nepostojan;
Il nje nedostojan.
Tražim leka, a nov jad mi vreba
Dušu ojađenu.
Umrimo, dakle, kad mreti treba,
Al nemojmo vređati Himenu.
Vitezu je zar prilična
Takva smrt što slavu mrači? Pa će Španci
Da me pamte: njega su ljubavni lanci
Sprečili da čuva čast svog roda dična!
Da ginem s ljubavi beznadno i strasno
Sad, kad je već kasno?
Ne slušajmo zavodničke misli,
Patnje večnu menu.
Desnico, da l smo mač čvrsto stisli?
Moraću da izgubim Himenu.
Bio sam već zbunjen. Istu
Smrt nosi tuga il mač — kad glavu rubi!
* Obraća se maču. — Prim. prev.
Sve dugujem ocu pre no svojoj ljubi.
Vratiću krv svoju kakvu primih — čistu.
Dugo korih sebe zbog palog poleta:
Čeka me osveta!
Stidim se što dugo stajah sleđen,
Biću poput stene,
Stoga što je moj otac uvređen,
A opadač baš otac Himene.

ČIN DRUGI

SCENA PRVA

Don Arijas, Grof

GROF
Priznajem mađ nama, žestoke sam krvi
Te zbog jedne reči planuh tada prvi.
I tu nema druge — boriti se valja!
DON ARIJAS
Potčinite hrabrost želji svoga kralja:
On ne želi dvoboj; snagom svoje vlasti
On će da vas goni do sramne propasti.
A odbrana vaša slaba je vrh svega.
Težina uvrede, ugled don Dijega,
Ištu poštovanje, i pokornost koja
Ne rešava stvari pomoću dvoboja.
GROF
Kralj mojim životom raopolagat može.
DON ARIJAS
Zbog jarosti, eto, gresi vam se množe.
Ljubav i uvreda kralja su potakle,
Rekao je: Hoću, poslušajte dakle.
GROF
Gospodine, čuvam svoj obraz viteški,
Stoga neposlušnost nije zločin teški.
A čak i da jeste, zasluge su moje
Takve da ni greha, ničeg se ne boje.
DON ARIJAS
Ma bile zasluge od slavnih slavnije,
Kralj svom podaniku nikad dužan nije.
Vaša se taština s lojalnošću krši:
Ko svog kralja služi — dužnost svoju vrši,
Takvim ćete stavom izgubiti glavu.
GROF
Iskustvo će reći da li ste u pravu.
DON ARIJAS
Treba strahovati od kraljevske vlasti.
GROF
Ne mogu tek tako, prekonoć, propasti:
Nek svom svojom vlašću protiv mene krene,
Država će pasti ako sruši mene.
DON ARIJAS
Ko pred takvom silom nije zadrhtao?
GROF
Bez mene bi skiptar iz ruku mu pao.
A do moje glave stalo mu je mnogo:
Bez nje bi i krunu izgubiti mogo.
DON ARIJAS
Nastojte da mudrost spase vas od zala.
Poslušajte savet.
GROF
Odluka je pala.
DON ARIJAS
Dobro. Kako dakle da izvestim kralja?
GROF
Da ja ne podnosim da me neko kalja.
DON ARIJAS
Kraljevi ne trpe da im vlast poriču.
GROF
Kocka je bačena. Ostavimo priču.
DON ARIJAS
Zbogom, dakle, grofe, kad nema govora;
Al bojte se groma, uprkos lovora.
GROF
Čekam ga bez straha.
DON ARIJAS
Od groma se strada!
GROF
I don D'jego biće zadovoljen tada.
(Ostaje sam)
Koga smrt ne plaši — ne boji se pretnje:
Najgoru nemilost čekam bez pometnje;
Jer mogu da živim bez sreće, bez vlasti,
Ali ne i lišen obraza i časti.

SCENA DRUGA

Grof, Don Rodrigo

DON RODRIGO
Dve reči, grofe.
GROF
Zbori.
DON RODRIGO
Sumnje me liši.
Ti znaš don Dijega.
GROF
Da.
DON RODRIGO
Budimo tiši.
Znaš li da taj starac beše nekad sila?
Njegovom se čašću zemlja ponosila.
GROF
Možda.
don RODRIGO
Taj žar što mi raspaljuje zene
Njegova je krv to, znaš li?
GROF
Briga mene!
don RODRIGO
Hajd'mo odavde; dokazaću ti smesta!
GROF
Hvališo mladi!
don RODRIGO
Ganuću nema mesta.
Istina je, mlad sam; al viteštva seme
Ne mora da čeka na godina breme.
GROF
Ti se sa mnom meriš!? O, taštine plitke!
Ti što još ne vide ni sablje, ni bitke!
don RODRIGO
Ovakvi odjednom junakom se krste,
Pa žele da mač svoj s najboljim ukrste.
GROF
Znaš li ti ko sam ja?
DON RODRIGO
3nam. Kad se pomene
Ime tvoje slavno, svi drhte, sem mene.
Na čelu ti palme, lovor-venci krti
Što nose u sebi znake moje smrti;
A napadam ruku što pobedom vrca;
No ja biću onažan ako imam srca.
Tog što sveti oca ništa ne nadvisi:
Nepobeđen jesi, nepobediv nisi.
GROF
Vidim muško srce bije iz tvog zbora,
A to i u oku čitah ti do skora.
I, jer bićeš dika vascele Kastilje,
Uzmi moju kćerku pod svoje okrilje.
Znam za tvoju ljubav i divim se zbilja
Kad vidim da dužnost stavljaš iznad milja
I da strasti nisu u čast tvoju takle,
Da si poštovanja ti dostojan, dakle.
A kad sam za zeta junačinu hteo,
Našao sam pravog, zaklet bih se smeo.
Pa te žalim dušom koja nije kivna:
Časna ti je hrabrost, mladost ti je divna.
Tvoj izazov kobni u propast te vodi;
Nejednake borbe ti me oslobodi;
Jer za mene ona i nije viteška:
Pravu slavu daje tek pobeda teška.
Mislili bi da si bez otpora pao,
A ja smrt bih tvoju s tugom pominjao.
DON RODRIGO
Za drskošću tvojom sad samilost sledi
Koja čast mi kalja, a život mi štedi!
GROF
Iziđi.
DON RODRIGO
Budimo na rečima škrti.
GROF
Tebi se ne živi?
DON RODRIGO
Ti se bojiš smrti?
GROF
Vrši, dakle, dužnost sina što će pasti
Živeć malo duže od očeve časti.
SCENA TREĆA

Infantkinja, Himena, Leonora

INFANTKINjA
Stišaj se, Himeno, bol nek ti utrne,
Nađi malo snage sred nesreće crne:
Ova bura sasvim slomila te nije,
A sreću ti samo malen oblak krije.
Odlaganjem ovim ti ne gubiš ništa.
HIMENA
U mom srca nada nema utočšnta.
Kad nenadna bura bonaci se sveti
Opasnosti nosi, brodolomom preti.
Umreću u luci, talasi me nose.
Oci složni behu, a mi volesmo se.
A tu divnu novost eto sada čuste:
Kako se svadiše zbog uvrede puste,
Kobnu ovu priču što me mori, guši,
Koja sve mi nade u pepeo ruši.
O, taštino kleta, mahnitosti časti
Koja i najbolje plemstvo upropasti!
Što raskide lance mojih nežnih uza?
Kol'ko ćeš me stati uzdaha i suza?
INFANTKINjA
Ne brini zbog svađe bezumne i glasne:
Ona u tren plane a u tren i zgasne.
Suviše su buke digli da bi smeli
Da se tuku. A kralj smiriti ih želi.
Znaj, tvoj svaki uzdah do duše mi dopre;
Nastojaću da se sukob stiša što pre.
HIMENA
Pomirenje ovde neće biti lako:
Uvreda se takva ne prašta tek tako.
Uzalud se sila i opreznost množe,
Zlo se to izlečit tek prividno može.
Mržnja se uvlači u srce do srži
I skrivena tinja, stoga žešće prži.
INFANTKINjA
Brak što će da spoji Himenu s Rodrigom
Očeve će lišit mržnje jednim migom,
Pa će vaša ljubav — to će skoro boti —
Ovom večnom vezom sukob izgladiti.
HIMENA
Oh, kako to želim, al nada mi bega:
Znam gordost svog oca, znam i don Dijega.
Već me suze guše, zalud snovi naši:
Prošlost me proganja, a budućnost plaši.
INFANTKINjA
Što se bojiš? Pa taj starac jedva diše.
HIMENA
Rodrigo je hrabar.
INFANTKINjA
No mlad isuviše.
HIMENA
Nagli su, žestoki svi odvažni ljudi.
INFANTKINjA
Kad sumrnjaš u njega — odmerena budi:
Ljubav prema tebi bes će da mu spreči,
Mržnju zauzdati dve-tri tvoje reči.
HIMENA
Ne posluša li me — eto novog jada!
Posluša li — njetov ugled će da strada!
Zar će takav plemić da se liši časti!
Il se priklonio, il suzbio strasti,
Zabunu il stid će da mi trpi duša:
Il što me poštuje il što me ne sluša.
INFANTKINjA
Himena je časna, jer uprkos hasne
Okaljat je neće pomisli nečasne.
Al dok se stišaju strasti, mržnja kivna,
Ako ja zarobim tvog junaka divna
I tim sprečim dvoboj — sve u korist tebi
Zar zaljubljen duh tvoj posumnjao ne bi?
HIMENA
Sa mene bi, gospo, pao teret briga!

SCENA ČETVRTA

Infantkinja, Himena, Leonora, Paž

INFANTKINjA
Pažu, hajd'te odmah, zovite Rodriga.
PAŽ
Grof Gormas i on su . . .
HIMENA
Bože, kakva mora!
INFANTKINjA
Govorite.
PAŽ
Skupa izašli iz dvora
HIMENA
Sami?
PAŽ
Sami. Pri tom nešto tiho zbore.
HIMENA
Pripremaju dvoboj; idu da se bore!
Oprostite, gospo, moram poći sada.

SCENA PETA

Infantkinja, Leonora

INFANTKINjA
Ah! kakav nespokoj na dušu mi pada!
Njenog dragot volim, njene patnje patim,
Ugasne mi nada, pa zaplamsa zatim.
Kob nesrećna što će rastavit njih dvoje
Budi mi čas nadu, a čas nespokoje.
A rastanak njihov što mi tugu stvara
Radošću mi tajnom svu dušu očara.
LEONORA
Zar vrlina časna što u vama vlada
Zbog tog kukavičkog plamena da strada?
INFANTKINjA
Ne zovi ga takvim, jer u meni tinja
Uzvišen i moćan, ko zakon, svetinja.
Poštuj moju ljubav s koje teško stradam:
Vrlina je živa, al ipak se nadam,
I u ludoj nadi znam leka mi nema
Dok čeznem za onim kog voli Himena.
LEONORA
Vi gubite hrabrost, zakon slave kruti;
Zar toliko ljubav razum vam pomuti?
INFANTKINjA
Ah! zar razum može da pametno radi
Kad se srce svojim otrovima sladi?
I kada bolesnik svoju bolest voli
Pa ne traži leka, neće da preboli?
LEONORA
Vi volite bol svoj, nadu što vapije,
Al' najzad, Rodrigo vas dostojan nije.
INFANTKINjA
Ja predobro znam to: al vrlina strada
Kada ljubav laska srcu u kom vlada.
Al ako Rodrigo pobedi u boju .—
A slavni don Gormas izda slavu svoju
Volet bih ga mogla bez zazora, stida:
Na pobedi toj će slavu da sazida!
Pa podvigom tim će dospeti do vlasti,
Čitava će carstva pod zakon mu pasti.
Laskava mi ljubav daje nove nade:
Vidrm ga gde seda na presto Granade;
Klanjaju se Mavri njegovome liku,
Aragon već kliče novom pobedniku;
I Portugal pada; al on mora dalje,
Jer ga zvezda slave preko mora šalje
Da orosi venac u afričkoj krvi;
Sve što može junak međ prvima prvi
To čekam od njega — davuče li glavu:
Ja ću ljubav svoju pretvorit u slavu.
LEONORA
Gospo, vaša ljubav vencima ga kiti,
A dvoboja — ko zna? — možda neće biti.
INFANTKINjA
Rodrito je besan, grof se ne koleba;
Izišli su skupa; pa šta tu još treba?
LEONORA
Dobro, tućiće se, jer vi ste tom radi.
Al da l će on želje vaše da nagradi?
INFANTKINjA
Šta hoćeš? Luda sam i nema mi leka,
Pa vidi iz toga kakav jad me čeka.
Dođi mi u sobu i teši me sada,
Ti me ne ostavljaj usred teška jada.

SCENA ŠESTA

Don Fernando, Don Arijas, Don Sančo

DON FERNANDO
Grofove se greške zbog taštine množe!
Zar misli da zločin praštati se može?
DON ARIJAS
Govorah s njim dugo, a u vaše ime,
No, vidite, ništa ne postigoh time.
DON FERNANDO
O, nebesa! zar je zbilja tako malo
Jednom podaniku do vladara stalo!
Vređa don Dijega, kralja se ne boji,
Usred moga dvora zakone mi kroji!
Mada hrabar ratnik poštovanje budi —
Slomiću mu gordost, ukrotiti ćudi.
Neka je bot rata kog sva smelost kiti,
Videće šta znači neposlušan biti.
Mada to bezočnost beše dosta retka,
Bez žestine htedoh kaznit ga spočetka;
Al, eto, njegova poštovanja nesta,
Hajd'te stoga pa ga uhapsite smesta.
DON SANČO
Još mu skora svađa pred očima stoji,
A vreme će možda da ga uspokoji.
U vrelome žaru prvog uzbuđenja
Takvo smelo srce odluke ne menja.
Duševan, on vidi da nije u pravu,
Al ne može odmah i da prigne glavu.
DON FERNANDO
Ćutite, don Sančo, dosta mi je svega!
Znajte: kriv je i taj ko još brani njega.
don SANČO
Ćutim, gospodaru; al još dve-tri reči,
Tako vam milosti.
DON FERNANDO
Šta imate reći?
DON SANČO
To da duša svikla na velika dela
Može ići samo uzdignuta čela.
Grof u pokoriosti samo poraz vidi,
A to je baš ono od čega se stidi.
Vaš je strogi zahtev na dušu mu pao:
Da je manje srčan, on bi poslušao.
Zapovedite mu da u teškom boju
Na oštrici mača spere krivnju svoju,
Poslušaće; ali neće se predati,
Na sve drugo ovaj* odgovor će dati.
DON FERNANDO
Priznajem, vaša me drskost iznenadi,
Al opraštam žar taj, jer vi ste još mladi.
Mudrost jednom kralju baš ništa ne vredi
Kad krv podanika on ne zna da štedi.
Ja briznem o svojim; ko što glava misli
Na udave što su pod vlast joj se stisli.
Razlog vaš prihvatit stoga nisam kadar:
Mislite ko vojnik, ja delam ko vladar;
I ma kakvo da je o tom čije mnjenje:
Pokornost vladaru nije poniženje.
On i mene vređa kada vređa toga
Pod čiji ja nadzor etavih sina ovoga.
Poreći moj izbor — to znači napasti
Kralja, oličenje moći i svevlasti.
Dosta. Videli su nekih deset barki
Mavarskih gde viju zastave s katarki;
Do ušća se reke usudiše doći.

*Don Sančo stavlja ruku na mač. — Prim. prev.

DON ARIJAS
Mavri vas već znaju po snazi i moći;
Zbog poraza čestih sad im hrabrost fali
Da bi pobednika svog večnog napali.
DON FERNANDO
Večito će zavist da im dušu pije
Što ne mogu doći do Andaluzije.
Zbog te lepe zemlje što njihova beše
Nit će da se smire nit da se uteše.
Samo sam zbog toga prestolje Kastilje
Smestio već davno u srce Sevilje,
Da ih bolje pazim, pa kad dođe ora
Da slomim namere večnog nam zlotvora.
DON ARIJAS
Po žrtvama mnogam znaju napadači
Da prisustvo vaše već pobedu znači.
Ništa ne briiite.
DON FERNANDO
Spremnost nam ne škodi:
Velika sigurnost u opaonost vodi.
A vi dobro znate da bez mnogo muke
Može plima da ih dovede do luke.
No ja ne bih hteo građane potresti
I sejati strah sa nesigurne vesti,
Jer kad bih naprazno sada alarm dao
Svu nać bi od straha grad naš zamirao:
Udvojite straže, spremte kirasire.
Za večeras dosta.

SCENA SEDMA

Don Fernando, Don Sančo, Don Alonzo

DON ALONZO
Grof je mrtav, sire.
Rodrito sa oca sramotu je sprao.
DON FERNANDO
Da će do tog doći unapred sam znao;
Stoga htedoh da se ta nesreća spreči.
DON ALONZO
Dolazi Himena da pred vama kleči;
Skrhana, plačući, ona pravdu traži.
DON FERNANDO
Želim da se patnja Himeni ublaži.
Nisam ravnodušan na tu vest poraznu:
Ali grof je mislim zaslužio kaznu.
No taj udes makar i pravednim zvao,
Takvog vojskovođe ipak mi je žao.
Državi je mojoj uvek odan bio,
Za nju krv je svoju stoput štedro lio,
Duša mu je bila katkad odveć tašta,
Al, žaleći za njim, čovek sve mu prašta.

SCENA OSMA

Don Fernando, Don Dijego, Himena, Don Sančo, Don

Arijas, Don Alonzo

HIMENA
Sire, sire, pravdu!
DON DIJEGO
Oh, nevonje ljute!
HIMENA
Padam vam pred noge.
DON DIJEGO
Ja vam grlim skute.
HIMENA
Samo pravdu tražim.
DON DIJEGO
Reč odbrani dajte.
HIMENA
Kaznite tog smelog mladića, jer znajte
Ubio je drznik, bezumnik oca mog
I braniča krune.
DON DIJEGO
Osvetio je svog.
HIMENA
Krv će podaničku pravda da ublaži.
DON DIJEGO
Za osvetu oca kazna se ne traži.
DON FERNANDO
Ustanite; žalbe vaše čuti želim.
Himeno nesrećna, patnju vašu delim,
Jer i moja duša sa tugom se bori.
(Don Dijegu)
Ne osmetajte je; nek sad ona zbori.
HIMENA
Moj otac je mrtav; videh s oba oka
Kako kulja krv iz otmenog mu boka;
Krv što je štitila vaše kule vitke,
Krv što je bezbrojne zadobila bitke,
Krv tek prolivena što se puši, peče,
Gnevna što ne može za vas da poteče;
Krv koju ne dirnu ni ruka zlotvora —
Nju proli Rodrigo sred kraljevskog dvora.
Ja potrčah tamo, bez snage i bleda,
Al već beše mrtav. Oh, patnja mi ne da
Da nastavim dalje. Glas mi se oduze.
Ostalo će reći bolje moje suze.
DON FERNANDO
Budi hrabra, kćeri, sve sad reci meni,
Kralj će danas tvoga oca da zameni.
HIMENA
Bol moj prevelikom čašću počastiste.
Priđoh mrtvom ocu — to još čuli niste
Bok mu beše načet; a meni se čini
Da krv moju dužnot piše po prašini:
Moć njegovu čujem, slomljenu i mrtvu,
Vapije kroz ranu, traži moju žrtvu;
A da bi do kralja došla tužba pusta,
Mojim glasom zbore rane rujna usta.
Oh, ne dajte, sire, da pravednost strada,
Da na vaše oči samovolja vlada,
Da drznici neki bez pravedne kazne
Zadaju udarce smele i porazne;
Da bezumnik mladi likuje nad svima,
Da im ime kalja i slavu otima;
Takav junak kakvog ote od vas tama
Neosvećen gasi žar služenja vama.
Moj otac je mrtav; ja osvetu tražim,
Više rad vas nego da svoj bol ublažim.
Smrt takva viteza briga vam je sveta:
Krv će krv da spere, osvetu osveta.
Ubijte ga, sire, ne rad moje zlosti,
No rad vaše krune, rad vaše visosti;
Ubijte rad trona, za pouku puku,
Svakog ko se drzno na nj podići ruku.
DON FERNANDO
Nek don D'jego zbori.
DON DIJEGO
O, kakva divota,
Izgubivši snagu, trsit se života!
Ili kada sudba već na kraju puta
Časnoga čoveka upropasti, sputa!
Ja, kog su podvizi učinili slavetim,
Koga pamte puci po bitkama davnim,
Ja doživeh, eto, da budem uvređen
I pod stare dane slomljen i pobeđen.
To što nisu mogle busije ni bitke,
Aragon, Granada ili sablje britke,
Niti zavidljivci, ni četa zlotvora —
To je učinio grof sred vašeg dvora,
Zavidan na izbor i gord zbog premoći
Što mu daje mladost nad mojom nemoći.
Ova kosa seda, to ranjeno bedro,
Ta krv što se za vas prolivala štedro,
Ruka što je znala da armije slama —
Pali bi u raku blatnjavu od srama,
Da ne stvorih sina sebi sasvim sličia,
Dostojna te zemlje i svog kralja dična;
On mi dade ruku; mesto mene sama
On drznika kazni, opra me od srama.
Hrabrost i sapatnja ako kaznu ištu,
A osvećen šamar vodi ka stratištu,
Onda neka mene zgodi grom i muka:
Treba kaznit glavu kada zgreši ruka.
U sukobu koji međ nama se zbio
On je samo ruka, ja sam glava bio.
On joj ubi oca — žali se Himena;
Al on to učiii rad moga imena,
Pa stoga na glavu dajte kaznu strogu,
A čuvajte ruke što vam služit mogu.
No dajte Himeni moju glavu mrtvu,
Braniti se neću, spreman sam na žrtvu;
Ni reč neću reći na odluku strogu:
Kad umirem časno — mirno mreti mogu.
DON FERNANDO
U teškome sporu teška su rešenja:
Treba dakle čuta i druga mišljenja.
Doi Sančo nek prati Himenu iz dvora.
Don D'jego ko talac tu ostati mora.
Nek i sin mu dođe. Pravda se već sprema.
HIMENA
Za njega sem smrti druge pravde nema.
DON FERNANDO
Stišaj patnju, kćeri, i nek mir te prati.
HIMENA
Reći: mir, to znači bol mi uvećati.

ČIN TREĆI

SCENA PRVA

Don Rodrigo, Elvira

ELVIRA
Šta ćeš, nesrećniče, u gospinoj sobi?
DON RODRIGO
Idem samo tužnim putem svoje kobi.
ELVIRA
Ko taj drski ponos u dušu ti stavi
Te dođe u kuću koju tugom zavi
Da mrtvu sen kaljaš? Zar si tako zao?
Zar ga ti ne ubi?
don RODRIGO
Svoj sam obraz sprao:
Moja čast od mača takvu žrtvu ište.
ELVIRA
Tražiti u kući žrtve utočište!
Zar ikad ubica kroči ovde nogom?
DON RODRIGO
Dođoh da se predam svom sudiji strogom.
Ne gledaj me više začuđena lica:
Tražim smrt koju sam dao ko ubica.
Za sudiju želim dragu mi Himenu:
Teže je od smrti nosit mržnju njenu;
Pa dođoh da primim okončanje muke:
Kaznu s njenih usta, udar njene ruke.
ELVIRA
Beži joj s očiju i od njene zlosti,
Skloni se od prve navale jarosti;
Sakrij se dok prvo uzbuđenje jenja
Što bes će da rodi i plamen prezrenja.
don RODRIGO
Ne; jer kad zbog mene gorke suze lije,
Nikakva mi kazna, ni smrt, dosta nije;
A ja ću izbeći sto budućih jada
Ako umrem sada; nek je mržnja svlada.
ELVIRA
Otišla je u dvor, obrvana patnjom;
Vrati li se, biće okružena pratnjom.
Beži, o milosti, i spasi nas jada;
Vide li te ljudi, šta će reći tada?
O, bede! Neki će zlobnik još da kaže
Da ubicu svoga oca potpomaže.
Vratiće se brzo. Vidam ih sve bliže.
Radi njene časti skrij se. Evo stiže!

SCENA DRUGA

Don Sančo, Himepa, Elvira

DON SANČO
Da, gospo, osvetu, žrtvu ta smrt ište;
Pravedan je bes vaš i suze što tište.
A kada to kažem ja time ne želim
Ni da vas stišavam, ni da vas veselim;
Al ako od mene može vam bit hasne,
Nek mač moj posluži rad pravedne kazne.
Nek vas moja ljubav liši groznih muka;
Naredite: biće snažna moja ruka.
HIMENA
Bedna ja!
don SANČO
Reč vaša milost je najveća.
HIMENA
Uvrediću kralja što pravdu obeća.
don SANČO
Vi znate da pravda dolazi polako
I da stoga zločin izbegne joj lako,
A put joj je praćen suzama i plačem;
Dajte, gospo, da vas ja osvetim mačem.
To siguran put je da se ZLOČIN kazni.
HIMENA
To poslednji lek je; ako pravda kasni,
A vas i tad budu pekle moje muke,
Osvetu ću svoju da vam dam u ruke.
DON SANČO
To je sve što želi duša moja mlada;
Sad odlazim, gospo, zanesen, pun nada.

SCENA TREĆA

Himena, Elvira

HIMENA
Najzad sam slobodna i mogu bez uza
Da pokažem ponor mojih patnji, suza;
I sad mogu bolno, tužno uzdisati
Da vidiš koliko duša moja pati.
Moj otac je mrtav; nađoh ga u krvi
Kad Rodrigo uze u ruke mač prvi.
Plačite, o oči, nek vas tope suze:
Pola mog života drugu polu uze.
A osveta traži, jer joj nije dosta,
Posle ove smrti i deo što osta.
ELVIRA
Smirite se, gospo.
HIMENA
O smirenju zbori
Jaoj, sad kad duša s nesrećom se bori.
Zar ću da počinem ikad od tog jada
Kad ne mogu kaznit ruku što ga zada?
Čemu da se nadam, čim da se sokolim,
Kada tražim pravdu, a zločinca volim.
ELVIRA
Zar vam do ubice svoga oca stalo?
HIMENA
Reći da ga volim — čak i to je malo;
Strast moja prkosi žaru osvetnome;
Moj se vitez skriva u zlotvoru mome;
I uprkos besa što u meni gori,
U meni Rodrigo s ocem još se bori:
Napada, brani se, uzmiče, juriša,
Čas slab a čas moćan; pa se dvoboj stiša;
U toj borbi gde se bes s ljubavlju kuša
Razdire mi srce; al gde će mi duša?
I mada me snažno mami plamen strasti,
Ja odlučno sledim zov i dužnost časti.
Hitam bez dvoumlja da me čast ne kori.
Ja volim Rodriga, al ta ljubav mori.
U srcu ga štitim, no uprkos tota
Znam ko sam; i znam ko ubi oca moga.
ELVIRA
Predaćete tužbu?
HIMENA
Od tog sva se sledim!
O, okrutna puta što moram da sledim!
Tražim njegov život, al čuj šta ti velim:
Ja ću u smrt za njim, no kaznit ga želim.
ELVIRA
Odbacite, gospo, te namere mračne,
Zakone tiranske, misli ubitačne.
HIMENA
Šta! večnog kajanja zar da budem žrtva
Što krv ne osvetih svoga oca mrtva!
Srce što ga vežu drugih patnji uze
Zar da mu duguje samo puste suze!
Zar zamamna ljubav što tinja u duši
Da mi kukavičkim mirom čast uguši!
ELVIRA
Verujte mi, sve vam oprošteno biće
Čak mrzeli manje to voljeno biće,
Svog viteza dragog; učiniste dosta,
Videli ste kralja, pa šta vam još osta?
Čekajte dok prođe vihor prvog jeda.
HIMENA
Osveta me čeka, to mi mira ne da;
I ma kol'ko da nam strasna ljubav laska,
Svako opravdanje tek sramna je maska.
ELVIRA
Ali ljubav vašu mržnja ne nadvlada.
HIMENA
Priznajem, o, tužna.
ELVIRA
I šta ćete sada?
HIMENA
Da sačuvam obraz i da krv naplatim,
Ubiću ga, pa ću u grob da ga pratim.

SCENA ČETVRTA

Don Rodrigo, Himena,.

DON RODRIGO
Poštedet vas želim gonjenja i muka
Imajte čast da mi sudi vaša ruka.
HIMENA
Elviro, gde smo to? Šta mi vide zene!
Rodrigo u kući! Stoji pokraj mene!
don RODRIGO
Nek mlazevi krvi iišta vas ne plaše:
Kušajte slast smrti i osvete vaše.
HIMENA
Jo j!
DON RODRIGO
Čuj me.
HIMENA
Umirem.
DON RODRIGO
Stani, i ja patim.
HIMENA
Idi, daj da umrem.
DON RODRIGO
Dve reči, a zatim
Ovim oštrim mačem odgovor mi sroči.
HIMENA
Šta! krv mog se oca još po njemu toči!
DON RODRIGO
O, Himeno moja . . .
HIMENA
Skloni od mog lica
Mač što me podseća da si ti ubica.
don RODRIGO
Radije ga gledaj, nek on te ukori,
Nek bes ti poveća, a smrt mi uskori.
HIMENA
To moja krv teče.
DON RODRIGO
S njim mi srce smrvi,
Nek se tako spere boja tvoje krvi.
HIMENA
Oh! kakva okrutnost: ti nas pobi redom,
Oca moga mačem, a kćer mu pogledom!
Zar nećeš taj grozni čelik da ukloniš;
Želiš da te slušam, a u smrt me goniš!
DON RODRIGO
Mač ću da uklonim, al znaj želja mi je
Da ga tvoja ruka u mene zarije;
I nemoj da čekaš od mog uzbuđenja
Da odluke svoje kukavički menja.
Prenaglim li sada zbog nenadne strasti,
I oca i sebe tad lišiću časti.
Šamar dat vitezu — znaš li šta to znači!
I ja beh uvređen, morah krivca naći.
Osvetih čast svoju i svog oca; eto,
Opet bih da treba ponovio sve to,
Mada se za tebe svom silom svog plama
Borih protiv oca, protiv sebe sama.
Uprkos dužnosti, uvredama kletim,
Kolebah se dugo da l da se osvetim.
Ili tvoja mržnja ili večna bruka!
Ipak mišljah da mi prenaglila ruka.
Optuživah sebe zbog žestine, mada
Lepota bi tvoja prevagnula tada
Da na čari tvoje ne rekoh u sebi:
Bez časti nju nikad zaslužzio ne bi;
Ako još za mene imaš malo strasti,
Volećeš me časna, prezrećeš bez časti.
Poslušam li ljubav što u meni peva,
Tad biću dostojan samo tvoga gneva.
I opet ti kažem, slomljen no bez straha,
To što ću da tvrdim do poslednjeg daha:
Uvredih te bolno, al ne beše druge,
Da zaslužim tebe, lišim se poruge.
Odužih se ocu, odužih se časti,
A sada sam, evo, sav u tvojoj vlasti.
Krv ti nudim svoju, pokajan, pun jada:
Prvi dug već vratih, drugi vraćam sada.
Znam da prežaliti nećeš oca mrtva:
Nek jad ti ublaži moje krvi žrtva.
I prinesi hrabro krvi što on proli
Krv onog što slavno umire i voli.
HIMENA
Mada sam dušman tvoj koji te proganja,
Ne mogu te krivit zbog sramna držanja;
I mada me patnja seče kao mačem,
Ne optužujem te, samo bol svoj plačem.
Ja znam dužnost šta je: uzvišena duša
Glas savesti, často mora da posluša;
Branio si samo svoj obraz i ime
I tako na moju dužnost podseti me.
Kobno ti junaštvo ko primer mi služi:
Ono te osveti, ocu tvom oduži.
Isti jad me mori, čeka brita ista:
Da osvetim oca i ostanem čista.
Avaj! moja ljubav sasvim me pomela!
Da je druga ruka oca mi otela,
Duša bi mi našla u susretu s tobom
Jedinu utehu u patnji nad grobom,
A nesreću ne bih osećala više,
Jer ta draga ruka suze moje briše.
Izgubivši oca, tebe gubim, tužna,
Uprkos ljubavi; to sam slavi dužna.
Jer zakoni časti more me i tište:
Učinjeni zločin glavu tvoju ište.
I nemoj da čekaš od mog uzbuđenja
Da će kukavički kaznu da ti menja.
To nikakva ljubav izmenila ne bi:
Po časti ja moram biti ravna tebi;
Dostojan si mene, jer bol taj mi zada,
Zavredeti tebe moram i ja sada.
don RODRIGO
Nek slava i dužnost više te ne tište:
Evo dajem glavu koju čast ti ište;
Pa je žrtvuj njenoj otmenosti namah;
Kako blag će biti tvoje ruke zamah.
Čekaš li na pravdu — od tog nema hasne:
Odgađaš pobedu časti, a i kazne.
Znaj, umreću srećan od te divne ruke.
HIMENA
Nisam ja tvoj dželat; o, spasi me muke.
Zar mogu da uzmem ponuđenu glavu?
Ti čuvaj svoj život, ja ću svoju slavu.
Ponuđena glava ne vredi mi ništa,
Pribavit je moram mrtvu, sa stratišta.
don RODRIGO
Tvoja strast za mene učššla sve bi,
Stoga i ja moram biti sličan tebi.
Zar da tvoga oca sveti druga ruka!
Znaj, Himeno, to je sramota dvostruka.
Ja sam svojom rukom sprao ljagu srama,
I ti moraš oca da osvetiš sama.
HIMENA
Okrutniče, zašto mučiš me toliko?
Ni tvoju osvetu ne podrža iiko!
Slediću tvoj primer sa žarom sve jačim
Da svoju čast s tvojom čašću izjednačim.
Ni sen moga oca to podnela ne bi:
Da duguje tvojoj ljubavi i tebi.
DON RODRIGO
Dužnost ti je stroga čak i kada pati!
Zar mk nećeš iajzad milost smrti dati?
U ime svog oca i naše mladosti,
Ubij me rad *krvi il iz -samilosti.
Tvojom rukom mreti — zar to 1nije bolje
Nego tvoja mržjnja da me večno kolje?
HIMENA
Avaj! ne mrzšm te.
DON RODRIGO
Moraš.
HIMENA
Al ne mogu.
DON RODRIGO
Zaboravljaš prezir i osudu strogu?
Bićemo oboje prezreni i krivci
Kad otkriju tvoju ljubav zavidljivci!
Naša tajna do njih nek nikad ne dopre,
Stoga ti me ubij, ućutkaj ih što pre.
HIMENA
Ako te poštedim — proslavih se više;
I želim da zavist na mene kidiše
I raznese svetom moju tužnu slavu:
Da te volim strasno — tražeć tvoju glavu,
Idi, neću moći bolu da odolim
Gledajući onog kog gubim i volim.
Tvoj odlazak neka skrije noćna sena:
Vide li te — čast je moja ugrožena.
Jedino me mogu okaljati zlobom
Doznaju li da sam bila ovde s tobom.
O, ne daj da budem žrtva mračnih sila.
don RODRIGO
Ubij me!
HIMENA
Odlazi.
DON RODRIGO
Šta si naumila?
HIMENA
Kraj sveg žara što mi gasi srdžbu strogu,
Osvetiću oca, učinit što mogu;
No uprkos časti, dužnosti i stega,
Želim da mi ništa ne uspe od svega*
don RODRIGO
O, čudo ljubavi!
HIMENA
O, bede, o, jada!
don RODRIGO
Kako zbog očeva naša ljubav strada!
HIMENA
Ko bi verovao!
DON RODRIGO
Ko bi ikad reko?
HIMENA
Da je sreća blizu — a tako daleko!
don RODRIGO
Da će more besno da se zapenuši
I pred samom lukom da nam lađe sruši!
HIMENA
Kajanja i patnje!
DON RODRIGO
U jedno se sliše!
HIMENA
Odlazi, molim te, ne slušam te više.
don RODRIGO
Gasnuću lagano, gonjen ko zver. Zbogom.
Dok ne nađem spokoj u tvom besu strogom.
HIMENA
Ako moja revnost oca mi osveti,
Kunem ti se, s tobom i ja ću umreti.
Zbogom. A sad pazi da te ne primete.
ELVIRA
Gospo, i uprkos te nesreće klete . . .
HIMENA
O, mani, Elviro; u tišini noći
Hoću da uzdišem, da isplačem oči.

SCENA PETA

DON DIJEGO
Savršenu sreću duša samo sluti:
I najveću radost tuga nam pomuti;
Uvek neka briga, neki nemir tajni
Da pomrači dana naših polet sjajni.
A i sad mi nemir traperi u duši:
U radosti plivam, a strava me guši.
Videh mrtva onog što uvredu zada,
Ruku-osvetnicu želim videt sada.
Al uzalud sav trud; već slomljen od briga
Obilazim gradom tražeći Rodriga:
Istroših svu onagu iz svog starog tela
Da pronađem sina, pobedkika smela.
I svakoga trena kroz noć tamnu, gustu,
Mislim da ga grlim, al sen grlim pustu.
Tada moja duša, žrtva varki, sena,
Od dvostruke strave dršće, zanesena.
Ne znam da l pobeže od kazne i patnje;
Strah me mrtva grofa i njegove pratnje;
A ona je brojna; pa me sveg omami
Miso da je mrtav, il da sputan čami...
Nebo! da l mi šalješ obmanu i varku
Ili vidam najzad svoju nadu žarku?
On je, nema sumnje; nema straha više,
Sve se moje želje, Bože, ispuniše.

SCENA ŠESTA

Don Dijego, Don Rodrigo

DON DIJEGO
Najzad dade nebo da te vidim, sine!
DON RODRIGO
Avaj!
DON DIJEGO
Ne daj da me radost ova mine;
Dopusti da hvalim svoga sina dična,
Po vrlini, časti meni tako slična:
U hrabrosti tvojoj što svak joj se divi
Slavna naša loza sad ponovo živi:
Ti potičeš od nje, i po njoj si slavan,
A tvoj prvi dvoboj svim je mojim ravan;
O svome si žaru sjajan dokaz dao,
Po ugledu, časti — mene dostitao.
Podrško starosti, uteho mog vida,
Dirni sede kose oprane od stida,
Poljubi taj obraz gde beše žig srama
Što ga je zbrisala hrabrost tvoja, sama.
don RODRIGO
Zar tu počast, oče, zaslužili niste?
Ta vi me stvoriste, vi me odgojiste;
I srećan sam stoga što vam laska, godi
Zamah mača što vas bede oslobodi.
A nek vam moj govor radost ne uguši
Ako dam oduške i ja svojoj duši:
Možda će mi patnju olakšati reči;
Već dugo me govor vaš u tome preči.
Neću da se kajem što beh vašim štitom,
Ali vratite mi što izgubih pri tom.
Osvetih vas mačem, al taj podvig časti
Ljubavi me liši, sreću upropasti.
Ne recite ništa; sve izgubih, tužan,
A vratih vam sve to što vam bejah dužan.
DON DIJEGO
Plodovi tvog čina mnogo više vrede:
Ja ti dadoh život, ti me liši bede;
A kako ja časti žrtvovao sve bi',
Utoliko više sad dugujem tebi.
Prema svome bolu odnosi se strogo:
Čast je samo jedna, a žena je mnogo!
Ljubav ko milinu, čast ko dužnost shvati,
DON RODRIGO
Šta rekoste, oče?
DON DIJEGO
To što moraš znati.
DON RODRIGO
Osvećena čast se meni samom sveti,
A rođeni otac neverstvom mi preti!
Slična je sramota, ista bruka čeka
Kukavicu ili neverna čoveka.
A na moju vernost nemojte huliti,
I veran i častan — takav želim biti.
Suviše je jaka spona što me steže,
Mada nemam nade, reč me ipak veže:
Nju ni izgubiti, ni zadržat mogu,
Pa smrt tražim: kaznu pravednu i strogu.
DON DIJEGO
Ne traži u smrti razrešenje jada;
Kralju svom i zemlji potreban si sada:
Dušmanska je flota reku zaposela,
Uništiti želi gradove i sela;
Doploviće Mavri, dovešće ih plima,
Prikrašće se noću našim bedemima.
Na dvoru je metež, svuda nemir vlada,
Leleci se čuju ulicama grada.
U tom opštem jadu, a na sreću svoju,
Skupih prijatelje, njih petsto na broju,
Koji pohitaše da sa puno žara
Spasu od sramote prijatelja stara.
Ti si ih preteko; al njihove ruke
Proliće mavarsku krv sred naše luke:
Stavi se na čelo ove družbe smele,
To čast ti nalaže a oni te žele.
Potisni dušmane što drsko nasrću,
Ako već smrt tražiš — umri lepom smrću;
Iskoristi sreću što sudba ti pruži:
Kralja svojom smrću spasi i zaduži;
Al rađe se vrati s palmom oko glave,
Nemoj da te samo zbog osvete slave.
Privoli sve one što ti hrabrost cene:
Milost svog vladara i ćutnju Himene.
Voliš li je strasno — pobedi u boju,
Pa ćeš opet ljubav zadobiti svoju;
Al sad nije vreme za te puste priče:
Poleti ko soko, jer vreme protiče;
Hajde, i dokaži svom vladaru jasno
Da ćeš mrtvog grofa zameniti časno.
ČIN ČETVRTI

SCENA PRVA

Himena, Elvira

HIMENA
Nisu li, Elviro, eve te vesti krive?
ELVIRA
Ne, gospo; svi mu se iz sveg srca dive,
Junačka mu dela do neba uznose,
U jedan glas svi se Rodrigom ponose;
A Mavri se sa njim grdno provedoše:
Nasrnuše hitro — hitro pobegoše.
Tročasovnu bitku zadobili mi smo,
Dva mavarska kralja pri tom zarobismo.
Rodrigo je stizo uvek prvi, svuda.
HIMENA
Zar baš svojom rukom počini ta čuda?
ELVIRA
Ta dva kralja što su u ropstvo nam pala
Njegova je hrabra ruka savladala.
HIMENA
Gde je mogla ta vest divna da se čuje?
GJTj
ELVIRA
U narodu, koji u zvezde ga kuje
I koji ga slavi šitrom zemlje ove,
Anđelom-čuvarom i spasom ga zove.
HIMENA
Da li ga i vladar ceni s tol'ko žara?
ELVIRA
Rodrigo još ne sme izić pred vladara,
Al mu don Dijego u ushitu punom
Predade dva kralja, dva sužnja pod krunom,
I zatraži milost za sina-junaka
Koji spase zemlju od ropstva i mraka.
HIMENA
A da nije ranjen?
ELVIRA
To bi se već znalo;
Vi bledite, gospo; smirite se malo.
HIMENA
Zar pravedni bes moj poče da sustaje?
Brinem se za njega; al znam dužnost šta je.
Narod ga uzdiže, slavi na sva usta,
A čast moja ćuti i dužnost posusta!
Nek umukne ljubav, bes nek se probudi:
On svlada dva kralja, al mog oca ubi!
O mom jadu zbori na meni crnina *
Koju mi zavešta njegova vrlina;
Neka spasioca vide svi u njemu,
Ja pak njegov zločin nalazim u svemu.
Vi što povratiste snagu moga besa,
Korotni velovi kraj turobna lesa,
I ti, tužni sjaju posmrtnih počasti,
Zauzdajte nežnost — rad pobede časti;
I tek kad očvrsne ta ljubav bez leka
Pomenite tužnu dužnost što me čeka,
Napadnite onog što pobede niže.
ELVIRA
Smirite se, gospo, infantkinja stiže.

SCENA DRUGA

Infantkinja, Himena, Leonora, Elvira

INFANTKINjA
Ne dolazim suze da utolim tvoje
Već da slijem s njima i uzdahe svoje.
HIMENA
Veselju vam opštem pridružit se treba,
Uživajte radost, nenadni dar neba;
Jediio ja, gospo, imam na plač prava.
Strah od koje zemlju Rodrigo spasava
I opšte spokojstvo što on steče mačem
Samo meni daju to pravo da plačem:
Služio je kralja, grad spasao muka,
Al za mene beše pogubna mu ruka.
INFANTKINjA
Njegova je hrabrost počinila čuda.
HIMENA
Znam tu mučnu novost što se priča svuda.
O njemu svi kažu: on dušmane svlada,
U boju je hrabar, a s ljubavi strada.
INFANTKINjA
Zašto ti je mučna ta vest i ta hvala?
Tog si mladog Marsa negda svojim zvala,
Vi ste se voleli; kakve su to mene?
Ta kad njega hvale — tad tvoj izbor cene.
HIMENA
Njegove vrline može svak da hvali;
Al to će na mene mnogi jad da svali.
Reči što Rodriga dižu iznad sveta
Kažu mi šta gubim kada gubim njega.
O, okrutna patnjo što svest mi pomrači!
Što ga više hvale moj žar sve je jači:
Ipak sveta dužnost stoji iznad svega,
Uprkos ljubavi — smrt tražim za njega.
INFANTKINjA
Držanjem si svojim stekla poštovanje,
A naporom časnim na dvoru priznanje;
Tvome divnom srcu svi su počast dali,
Svak ti ljubav žali, a hrabrost ti hvali.
Prihvataš li savet koji ću ti dati?
HIMENA
To bi bio zločin — vas ne poslušati.
INFANTKINjA
Pravednost od juče nije i od danas.
Rodrigo jedina sad nada je za nas,
Podrška Kastilje, naša desna ruka,
Dušmanima užas, uzdanica puka.
I sam mu se vladar iz sveg srca divi:
U Rodrigu — veli — duh tvog oca živi.
U dve ću ti reči najzad sve to reći:
Njegova smrt vodi ka opštoj nesreći.
Šta! zar zbog osvete što u tebi dremlje
Da srušiš sigurnost naše svete zemlje?
Zar osveta tvoja ima na to prava
Da nas kao krivce sve skupa kažnjava?
Ne velim da moraš sada, posle svega,
Zločina, optužbe, udat se za njega:
Od te želje i ja odvraćam te danas;
Ljubavi ga liši, al štedi ga za nas.
HIMENA
Zar da mi se duša dobrotom razmeće!
Dužnost moju ništa zauzdati neće.
I mada mi ljubav i sad k njemu hrli,
I mada ga narod a i vladar grli,
I nek oko njega sve sam junak vrvi,
Moj će čempres ipak da mu lovor smrvi.
INFANTKINjA
Otmeno je kada rad osvete mora
Dužnost da napada i najdražeg stvora;
Al delo je mnogo otmenije, veće:
Zaboravit sebe rad sveopšte sreće.
On će biti kažnjen gorko ako zgasne
U tvom srcu plamen ljubavi ti strasne.
Dobro zemlje nek je prva tvoja briga.
A ni kralj baš neće napustat Rodriga.
HIMENA
Ne mogu da ćutim i uprkos kralja.
INFANTKINjA
Al dobro pripazi šta ti činit valja.
Zbogom. Ipak mirno razmisli o svemu.
HIMENA
Moj otac je mrtav. Dvoumit se — čemu?

SCENA TREĆA

Don Fernando, Don Dijego, Don Arijas, Don Rodrigo,

Don Sančo

DON FERNANDO
O, dični potomče slavne loze španske,
Te večne potpore zemlje kastiljanske;
Po hrabrosti svojoj i rod ti je slavan,
A po podvizima ti si njima ravan.
I šta može da ti znači moja hvala,
Ta prema tvom činu, moja moć je mala.
Ti Mavare strašne porazi pred lukom,
Skiptar moj učvrsti svojom snažnom rukom,
O pobedi tvojoj pristigoše vesti
Pre nego što dospeh izdat zapovesti!
Da; podvizi tvoji takvi su da ne bi
Kralj tvoj ikad mogo odužit se tebi.
Al dva kralja-sužnja smatraj mojim darom;
Čuo sam: zovu te Sidom, gospodarom.
I, eto, mavarska ta reč podseti me
Da od srca dam ti to počasno ime;
Budi Sid: naš ponos i sva naša nada,
Nek dršću pred tobom Toledo, Granada;
I neka svi vide u tom jednom slogu
Da se tebi nikad odužit ne mogu.
don RODRIGO
Neka Vaša Visost stida me poštedi.
Zar zasluga moja takve hvale vredi?
Pred vladarem silnim crvenim se, eto,
Tako malo hvale dostojno je sve to.
Znam: dugujem zemlji, tom dugu najvišem,
I krv svog života i vazduh što dišem;
Pa čak i da život izgubim u boju
I tad samo vršim svetu dužnost svoju.
DON FERNANDO
Al oni koji me zovu gospodarom
Ne vrše svi dužnost sa tolikim žarom;
I samo bezumlje može da dovede
Do takvog uspeha i takve pobede.
Stoga primi hvale što tebe se tiču;
A sad mi o boju počni celu priču.
DON RODRIGO
Ko što znate, sire, ta opasnast bliska
Od koje u gradu nasta strah i vriska
Skupi kod mog oca grupu prijatelja,
I tako bezumna javi mi se želja...
Nek mi Vaša Visost tu smelost oprosti
Što delah bez vašeg znanja i milasti:
Mavri behu blizu; vod se čvrsto slio;
Moj dolazak na dvor poguban bi bio;
Kad već moram mreti, s mnogo više žara
Umreću u borbi za svog gospodara.
DON FERNANDO
Opraštam ti smelost što osveti oca;
U slobodi zemlje imaš branioca.
Zalud će Himena od sad da mi zbori,
Slušaću je samo da jad je ne mori.
Al nastavi dalje.
DON RODRIGO
Vodim četu smelu,
A odlučnost muška blista joj na čelu.
Bilo nas je petsto; putem puk se diže,
Tako nas u luku tri hiljade stiže.
Videvši nas kako koračamo smelo,
I najstrašljiviji podigoše čelo!
Dve trećine ljudstva u lađe sam skrio,
A lađe u luci krišom usidrio.
Drugi, što ostaše sa mnom da se bore,
Postaju brojniji, a oči im gore,
Dok priležu zemlji u mrtvome muku;
I tad pade mrkla noć na našu luku.
Naredih da svuda prikriju se straže,
Jer skrivanje naše podhvate pomaže;
Delah ko da imam naređenje vaše
I tako bez reči svi me poslušaše.
Pri svetlosti zvezda što trepte sred mraka
Ugledasmo najzad tri'est jedrenjaka.
Naišla je plima: zajednička snaga
I Mavre i more dovede do praga.
Mi ih propustismo; svud tišina vlada,
Opustela luka i bedemi grada.
Sveopšta tišina uveri lukavca
Da je neopažen došo do rukavca:
Usidriše lađe, a posada navre
U ruke što spremno dočekaše Mavre.
Mi se podigosmo i tada se začu
Poklič koji dade novu snagu maču.
Tada oni što se na brodove skriše
Učiniše ršum; Mavri se zbuniše;
Napustiv brodove osetiše stravu:
Vidi Mavar ludu da izgubi glavu.
Dođoše rad pljačke, a čeka ih bitka,
S obale i reke seva sablja britka.
Pre no što su mogli dati otpor prvi,
Potekoše reke zle mavarske krvi;
Al uprkos tome skupiše ih vođe;
Oni se središe, prvi strah ih prođe,
Stid da će bez borbe pasti kao vlati
Ustavi rasulo i hrabrost im vrati,
Pa trgoše smelo sablje-dimiskije,
Tad i naša krv je počela da lije.
I zemlja, i reka, lađe, pristanište —
Sve postade grozno, smrtno razbojište.
Koliko junaštva, koliko junaka
Ostade bez slave u plaštu tog mraka
Gde svako bi svedok samo svoje seče
Ne znajuć sudbina kom će da priteče!
A ja na sve strane ohrabrujem naše,
Nek kidišu, smrti neka se ne plaše,
Svrstavam za borbu nove borce svoje;
Do zore ne znadoh kako stvari stoje.
Al kad svanu. vidim: pobeda je bliska,
Poražene Mavre stade strah i vriska;
Kad videše da se borba rasplamsava,
Pobedničku želju tad zameni strava:
Jurnuše u lađe, užad odsekoše
I uz strašne krike hitro pobegoše.
U bezglavoj žurbi ne vode računa
Da l su se dva kralja domogla svog čuna.
O tome ne misle: strah im ruke veže;
Doploviše s plimom, a s osekom beže.
Ali ta dva kralja, usred naših vojski,
Uz ranjene Mavre još se bore svojski;
Krv po njima lipti, ali se ne daju,
Uzalud im vičem da nam se predaju:
Vitlaju sabljama, ne miču se smesta;
Al vide vladari da im vojske nesta,
Da je sve uzalud. Pitaju za vođu.
Ja istupim. Oni u susret mi pođu.
Oba sužnja-kralja uputim vam smesta.
I tako, s nestankom vojske, borba presta.
Na taj način, eto, a u znaku službe . . .

SCENA ČETVRTA

Don Fernando, Don Dijego, Don Rodrigo, Don Arijas,

Don Alopzo, Dop Sančo

DON ALONZO
Dolazi Himena u vezi optužbe.
DON FERNANDO
Nelagodna dužnost čeka me. Sad idi.
Neću da je silim da se s tobom vidi.
To je moja hvala za tvoj podvig vrli;
Al dođi da kralj tvoj nežno te prigrli.
(Don Rodrigo odlazi)
DON DIJEGO
Himena ga tuži, ali ga i štiti.
DON FERNANDO
Kažu da ga voli; sad ću proveriti.
Pognite svi glave.

SCENA PETA

Don Fernando, Don Dijego, Don Arijas, Don Sapčo,

Don Alonzo, Himena, Elvira
DON FERNANDO
Najzad, kraj je muka,
Vas je osvetila božje pravde ruka:
Rodrigo savlada Mavre tokom noći,
Al umre od rana, tu, na naše oči.
Zahvalite nebu što vas minu beda.
(Obraća se don Dijegu)
Vidite li kako namah posta bleda.
DON DIJEGO
Onesvestiće se. Divite se sada
Ljubavi što takvu patnju zna da zada.
Bol joj izda tajnu što u srcu drema:
Ona voli njega; sumnje više nema.
HIMENA
Zar Rodrigo mrtav?
DON FERNANDO
Živ je, nepovređen,
U ljubavi svojoj veran, nepobeđen.
Neka duša vaša prestane da strada.
HIMENA
Od sreće il jada u nesvest se pada.
Iznenadna radost čoveka uznosi,
A kad dirne dušu — čula nam pokosi.
DON FERNANDO
Želiš li da svima sad zavaraš oči?
Ta patnja se tvoja jasno osvedoči.
HIMENA
Pa neka me more patnje netremice,
Da: bol je dovela do te nesvestice.
Vidite kako me sudba uslišila!
Smrt bi me njegova osvete lišila;
Umre li za kralja sred krvava boja,
Propašće i mržnja i namera moja:
Takav kraj mi liči na nepravdu tešku.
Smrt njegovu tražim, al ne smrt vitešku,
Ne želim da umre slavno, na bojištu,
Ni na polju časti;. nego na stratištu;
A zbog moga oca, na sred bojne vatre;
No da mu se ime sa spomenom zatre.
Umreti za zemlju — znači divno mreti:
Večnost neće da mu zaboravom preti.
Volim bez zazora pobedu Rodriga,
Ona mi sačuva vođu tog podviga,
Moju divnu žrtvu kojoj poju psalme,
Koju mesto cveća sad krunišu palme;
A ja, jednom rečju, slavnog branioca
Smatram divnom žrtvom za oltar mog oca
Avaj! zaludni su svi uzdasi moji!
Neka se Rodrigo od mene ne boji:
Ta moja mu suza naškoditi neće
Dok po vašem carstvu slobodno se kreće.
Blagoslove vaše likujući prima,
A sa mnom pastupa kao s dušmanima;
Pravda, udavljena u njihovoj krvi,
Daje pobedniku nov mig da je prvi.
Sledimo mu kola sred sveopšteg slavlja,
Dok nepravda lovor na glavu mu stavlja.
DON FERNANDO
Suviše je žestok bes tvoj, draga kćeri.
Kad se pravda deli — pažljivo se meri.
Ubiše tvog oca, on napadač beše:
Preblagi zakoni uvek baš ne greše.
Pre no što osudiš pravdu zbog svog jada
Pitaj svoje srce gde Rodrigo vlada:
Ono, u potaji, blagoslov mi šalje
Što takvog junaka čuvam ti i dalje.
HIMENA
Čuvate za mene? tvorca moga pakla!
Onog što me slomi a mog oca zakla!
Tako poštujete pravednu mi ljutnju
Da moj krik u vama izaziva — ćutnju.
Jer se oglušiste o pravdu mog plača,
Moraću ja, sire, da se latim mača;
Jer i on je mene tako ucvelio;
Uvredu bi moju tek mač iscelio.
Sve vaše viteze u pomoć ću zvati:
A mom osvetniku — ruku svoju dati;
Neka ga pobede; tad biću bez briga,
Daću sebe onom ko kazni Rodriga.
Objavite, sire, taj moj zahtev gaevni.
DON FERNANDO
Al' znadi, Himeno, taj običaj drevni
Gde se zbog uvrede svak za bodež grabi
Ubija najbolje, a državu slabi.
A ta pravda često nepravična biva:
Ubija nevina a pomaže kriva.
Ja praštam Rodrigu; i neću da gine
Izložen ćudima ćudljive sudbine;
Mada ti uvredu on negda počini —
Odoše s Mavrima njegovi zločini.
DON DIJEGO
Zbog njega menjate zakone ,i prava
Kojih se oduvek i dvor pridržava!
Šta će reći narod a šta zavist živa
Ako pod zaštitom vašom on se skriva,
Našavši izgovor da se ne pojavi
Gde smrt časnu traže svi junaci pravi?
Njegove će slave svako da se gnuša!
Plod pobede svoje nek bez stida kuša.
U boju sa drskim grofom beše brži,
A i bolji junak. Nek tu slavu drži.
DON FERNANDO
Odobravam dvoboj, kako spor bi presto;
Al padne li jedan, na njegovo mesto
Sto drugih će doći. Himenina ruka
Stvoriće mu bezbroj suparnika, muka.
Jedan protiv sviju! Zar to pravda ište?
Ne. Nek samo jednom uđe u bojište.
Valjana junaka, Himeno, izberi;
Ali posle ništa ne zahtevaj, kćeri.
DON DIJEGO
Tim pravdate one što on stravom mori:
Niko sa njim neće smeti da se bori;
Kad sazna za dično Rodrigovo delo
Koje drsko srce napast bi ga smelo?
Ko da se usudi na takva viteza?
Ko je tako hrabar ili bez opreza?
DON SANČO
Odobrite dvoboj: evo vam viteza;
Ja sam tako hrabar, ili bez opreza.
Podajte tu milost žaru što me ganja;
Gospo, setite se svoga obećanja,
DON FERNANDO
Himeno, o svemu razmisli do jutra.
HIMENA
Držim obećanje.
don FERNANDO
Sprem'te se za sutra.
DON DIJEGO
Zašto odlagati? Ta junak na glasu
Spreman je za borbu u svakome času.
don FERNANDO
Umgoran od boja tad bi se borio!
DON DIJEGO
Pričajuć o boju on se odmorio.
DON FERNANDO
Neka barem sat-dva dušom svojom dane.
Al da dvoboj ovaj primer ne postane
I kako bih svima sad do znanja dao
Da sam i na ovo nerado pristao,
Ja sa dvorjanima neću doći tamo.
(Obraća se don ArijasJ
Sudite im smelost, al po pravdi samo:
Gledajte da budu hrabri i. pošteni;
Onda pobednika dovedite k meni.
Ma ko bio, istu nagradu zasluži:
Himena će nežno da mu ruku pruži
I preda mnom će se na vernost zakleti.
HIMENA
Zar mi vladar takvom strogošću sad preti!
DON FERNANDO
Šta! žališ se; al žar tvoje strasti veli
Da ko pobednika baš Rodriga želi.
Odluci se ovoj nemoj opirati:
Jednom od njih moraš ruku svoju dati.

ČIN PETI

SCENA PRVA

Don Rodrigo, Himena

HIMENA
O, drskosti! zar ti! usred bela dana!
Idi. Znaj, čast moja već je okaljana.
DON RODRIGO
Idem u smrt, gospo; a tu kročih nogom
Da pre no što umrem kažem zadnje zbogom,
Jer večna mi ljubav, dužnik vaših čari,
I smrt želi da vam ko počast podari.
HIMENA
Ideš u smrt!
DON RODRIGO
Gospo, taj trenutak tražim
Smrću svojom mržnju vašu da ublažim.
HIMENA
Pa zar je don Sančo tako strašan, Bože,
Da junaka ko ti uplašipi može?
Zar je tako silan? A ti straha žrtva,
Pa još pre sukoba vidiš sebe mrtva!
Ti što se ni Mavra ni grofa ne boja,
Izgubi svu hrabrost uoči dvoboja!
U odsudnom času ti postade gorim.
DON RODRIGO
Ja idem da ginem, a ne da se borim;
Jer odanost moja čar života smrvi
Kada videh da ste željni moje krvi.
Ja hrabrosti imam, al klonuće ruka,
Jer branim svoj život: izvor vaših muka.
Da, ja bih već sinoć, gospo, mrtav bio
Da sam se jedino rad sebe borio:
Braniti se loše u pravednom boju
Značilo bi izdat kralja, zemlju svoju.
Ja život ne mrzim baš toliko mnogo
Da bih kroz izdajstvo smrti se domogo;
A sad je jedino reč o mojoj glavi:
Želite da umrem — pa mač nek me smlavi.
Vaše kletve drugu ruku izabraše
(Ja ne bih dostojan da umrem od vaše);
Neću da odbijem zamah ljuta mača:
Kad se za vas bori — cenim napadača;
I srećan što za vas krv se moja lije;
Jer za vašu čast se borba ova bije,
Nek mi rije mačem po grudima golim,
Tu ću kobnu ruku ko vašu da volim.
HIMENA
Tužna moja dužnost što osvetu ište,
Mada me zakoni takve pravde tište,
Zahteva od tebe groznu žrtvu koja
Kaže da otkriješ grudi usred boja?
Onda znaj: nije reč tek o tvojoj glavi,
Nego i o časti, neto i o slavi:
Mada sjaj života nikada ne tamni,
Tvoja smrt će biti poraz, i to sramni. '
Duša ti čast više nego mene voli,
Jer ti samo zbog nje krv mog oca proli,
Zbog nje se odreče, i uprkos strasti,
Divne nade da me imaš svu u vlasti:
Al ipak premalo ceniš slavu svoju
Kad bez borbe želiš umreti u boju. ,
Kakve ti to ćudi hrabrost salomiše?
Zašto beše hrabar, zašto nisi više?
Zar si hrabar samo da mi patnju zadaš?
A zar pred drugima na kolena padaš?
Ti što se mom ocu okrutno osveti
Zar želiš bez borbe, poražen umreti?
Pred dužnošću mojom stoje teški dani;
Ako nećeš život, bar čast ovoju 6rani!
DON RODRIGO
Posle smrti grofa, mavarskog poraza
Treba li za slavu još kakva dokaza?
Ona sme da prezre život i teškoće:
Zna se: moja hrabrost može sve što hoće,
Da joj nema ravna ispod ovog svoda,
Da su mi najdraži baš čast i sloboda.
U toj borbi mogu da izgubim glavu,
A da ne žrtvujem ni obraz ni slavu,
I, verujte, neće pasti na um nikom
Da kog drugot smatra pravim pobednikom.
Svi će reći samo: ,,Voljaše Himenu;
Al ne moga podnet strašnu mržnju njenu;
U smrti on nađe spas od teška jada,
Njegova mu draga kobnu ranu zada:
Ona smrt mu prizva; tad taj junak slavan
Mišljaše da život zločinu je ravan.
Da osveti oca — on dragu izgubi,
Da osveti dragu — on i sebe, ubi,
Voljaše čast više nego dane svoje,
A Himenu svoju — više no oboje".
I tako ću, gospo, u tom zadnjem boju
Samo uvećati dičnu slavu svoju;
I ta omrt će moju slavu da razvije,
A to nikom, gospo, još uspelo nije.
HIMENA
Kada te od smrti već ne mogu spasti,
Jer prezireš život i sve draži časti,
U ime ljubavi čij žar se ne gasi,
Brani sebe muški, don Sanča me spasi,
Junački se bori, sačuvaj me zlosti:
Čoveka za koga nemam naklonosti.
Šta još da ti kažem? Brani se i bori,
Podrži tu dužnost što u meni gori;
Ako ti je duša sa mnom zanesena
Pobedi u borbi, jer ja sam joj cena.
Zbogom; idi što pre, sva od stida gorim,
DON RODRIGO
Ima l nekog sa kim ne smem da se borim?
Dođite, Navari, Mavri, Kastiljanci,
Dođite, iajbolji junaci i Španci,
Združite se listom u čete odvažne
Da svladate ruke što postaše snažne;
Sjedanite moći protiv moje sreće:
Oživelu nadu niko svladat neće!

SCENA DRUGA

INFANTKINjA
Da li da te slušam, glasu otmenosti,
Što mi sreću upropasti?
Da li da te slušam, ljubavi-slabosti,
Što ustade protiv te tiranske vlasti?
Da l ljubavi ili časti
Daćeš tužni cvet mladosti?
Rodrigo, po svemu meni ravan ti si;
No, mada si hrabar, sin kraljevski nisi.
Zašto razgraniči, o sudbino preka,
Čast od mojih nada?
Zar vrlina retka ne zna sebi leka
I zar mora zbog nje da mi ljubav strada?
I koliko suza, jada
Ranjeno mi srce čeka
Ne bude li znalo ni žar da utoli,
Niti da pribavi onog koga voli!
Suviše sam stroga; zašto prezirati
Ljubav, kada volim strasno?
Za mene je monarh, to mi valja znati,
Ali i s Rodrigom živela bih časno.
Pobediv dva kralja lasno,
Možda će ga kraljem zvati?
Sid, ime viteško sa kojim se dičiš,
Veli mi čiji si i kome priličiš?
Dostojan je mene, al uzalud sve je:
Mene gordost upropasti.
A Himenu mržnja sad toliko greje
Da joj je još više razbuktala strasti:
Moje nade neće spasti
Ni ta smrt što mržnju seje,
Jer rad moje kazne sudbina je dala
Da im ljubav bude jača od svih zala.
SCENA TREĆA

Infantkinja, Leonora

INFANTKINjA
Šta ćeš, Leonoro?
LEONORA
Da s vama podelim
Spokoj što ovlada bićem vašim celim.
INFANTKINjA
Odakle da dođe spokoj usred jada?
LEONORA
Ako ljubav s nadom i živi i strada
Rodrigo vas neće zanositi dalje,
Jer, znate, Himena u borbu ga šalje:
Il će poginuti il mužem joj biti,
Tako će, bez nade, duh vaš ozdraviti.
INFANTKINjA
Nek to bude što pre!
LEONORA
Zar se gospa nada?
INFANTKINjA
Zar ja ni na nadu nemam prava sada?
Ako se Rodrigo mora tako tući
Znaću iz te borbe svu korist izvući.
Ljubav, taj preblagi zlotvor što me muči,
Zaljubljene duše lukavosti uči.
LEONORA
Zar bi mogli, gospo, učiniti išta
Kad smrt jednog oca ne moga im ništa?
Mada se zarekla kraj očeva lesa,
Ne goni Rodriga iz osvetnog besa.
Pristaje na dvoboj, a nek borac smeli
Bude taj ko za nju boriti se želi:
Jer Himena nije našla utočišta
U onih što znaju slavu borilišta;
Dok izbor don Sanča nade njene jača,
Jer on prvi put će da se lati mača.
A što neiskustvo u propast ga vodi
I što nije slavan — to njoj samo godi.
Lakoća izbora kazuje vam jasno
Da želi rešenje i lako i časno:
Njen Rodrigo biće pobednik u boju,
A ona će dužnost izvršiti svoju.
INFANTKINjA
To vidim i sama, al uprkos svega,
Kao i Himena, volim samo njega.
I sad šta da radim od ljubavi svoje?
LEONORA
Setite se ko ste, rodio vas ko je.
Vi ste za vladara, za plemića niste.
INFANTKINjA
Moje naklonosti nisu više iste.
Nije to Rodrigo, prost plemić, kog volim;
Drugim ga imenom milujem i molim:
Mlad je, ali slavan širom svih zemalja,
To Sid je junački, gospodar dva kralja.
Svladaću svoj plamen, ali ne zbag sveta,
Nego da ljubavi njihovoj ne smeta.
Čak kad bi zbog mene postao i vladar,
Ja ne bih uzela to što dadoh na dar.
Dvoboj ovaj nov će venac mu uzbrati,
Himeni ću dragog i ponovo dati.
Ti što znaš da čitaš patnje s moga čela,
Završiću, znadi, što sam započela.

SCENA ČETVRTA

Himena, Elvira

HIMENA
Ja sam za žaljenje, Elviro; ja stradam!
Kakvo dobro čekam, čemu li se nadam?
Nit šta poželeti, nit voleti mogu,
Jer odmah se kajem, čujem savest strogu:
Zbog mene se bore dva borca, dva mača,
I najbolji ishod koštaće me plača,
A ma kako sudba da mi konac plete,
Ostah il bez dragog ili bez osvete.
ELVIRA
Bilo kako bilo, vreme patnje vida:
Il ste osvećeni il dobiste Sida;
I ma kakav ishod da vam sudba pruža,
Il čast vašu brani il vam daje muža.
HIMENA
Šta! sudba mi šalje oslobodioca?
Ubicu Rodriga il ubicu oca!
Daje mi za muža jednog od mladića
Koji proliše krv najdražeg mi bića!
Kao skamenjena od straha sad stojim
I više od smrti ishoda se bojim.
Osveto! ljubavi! duša mi propišta,
Al po takvu cenu ja ne želim ništa;
A ti, pokretaču sudbe što me krši,
Nek bez pobednika dvoboj taj se svrši
I neka u borbi niko ne nastrada.
ELVIRA
To bi bio, gospo, izvor novih jada.
Zar sudbina nema za vas blagoslova?
Morali bi pravdu tražiti iznova,
Svedočiti mržnju što u vama stasa,
Progoniti dragog do sudnjega časa.
Stoga on nek bude pobednik dvoboja,
Radi svoje slave i vašeg spokoja;
Nek vas zakon borbe liši muka sviju,
A kraljeve reči — vašu želju kriju.
HIMENA
Misliš da ću sasvim da se predam tada?
Da odbacim dužnost zbog ljubavnog jada?
Ni kraljeva želja, ni zakon dvoboja
Ne važe za sveta osećanja moja.
On don Sanča može da pobedi lako,
Al čast moju neće zadobiti tako.
Kralj mu sve što hoće može da obeća,
Borba za Himenu tim će biti veća.
ELVIRA
Te bezumne reči treba da vas plaše:
Kazniće vas nebo zbog gordosti vaše.
Eto vam smirenja; zar vam nije dosta
Što u svem tom jadu čast vam čista osta?
Šta hoće ta dužnost? I čemu se nada?
Zar zbog vašeg oca i Sid da nastrada?
Zar vam nije dosta patnje i jadanja?
Zar želite nove smrti i stradanja?
U gordosti svojoj tvrdoglavi vi ste
Svog suđenog dragog vi dostojni niste;
Sav će bes nebesa da se na vas sjati:
Uzeće vam dragog, a dan Sanča dati.
HIMENA
Od jada, Elviro, ja već dugo kopnim,
A ti me još moriš proroštvima kobnim.
Želim da izbegnem nesreću i želim
Pobedu Rodriga bićem svojim celim,
Ne zato što k njemu teže moje strasti,
Nego što ne želšm don Sanču pripasti:
Ta bojazan rađa puste želje moje . . .
Šta to vidim bedna? Jaoj, gotovo je.

SCENA PETA

Don Sančo, Himena, Elvira

DON SANČO
Stupam pred vas, gospo, s ovim mačem, prvi
HIMENA
Šta! još je orošen Rodrigovom krvi?
O, gledaj, drzniče, moje gorke suze,
Ti, što moju ljubav, moju sreću uze!
Buknite, o strasti, kukajte bez straha:
Otac je osvećen; dajte sebi maha!
Čast mi oslobodi isti zamah mača
Što mi slomi dušu i razreši plača.
DON SANČO
S više pribranosti...
HIMENA
Još govoriš sa mnom
Ti što ubi Sida u dvoboju sramnom!
Prevarom ga ubi: takav junak ne bi
Nikada se mogo potčiniti tebi.
Moja duša neće nikad da te ljubi:
Ti me ne osveti, nego ti me ubi.
don SANČO
Vi me ne slušate, al ću da pokušam. . .
HIMENA
O njegovoj smrti još želiš da slušam?
Zar moram da pratim hvalisanje tvoje
Dok jad njegov slikaš i nesreće moje?

SCENA ŠESTA

Don Fernando, Don Dijego, Don Arijas, Don Sančo}

Don Alonzo, Himena, Elvira
HIMENA _
Sire, nema vajde da tajim pred vama
To što sve do sada skrivah svim silama:
Ja voleh Rodriga; a sad suze ronim
Što ga zbog osvete moradoh da gonim.
Vaše veličanstvo moglo je da spazi
Kako moja dužnost žar ljubavi gazi.
Smrt je ta na meni ostavila traga:
Sad nisam sudija, već nesrećna draga.
Dugovah osvetu onom ko me stvori,
A suze — ljubavi što mi dušu mori.
Don Sančo me ubi svojim žarom mladim.
A još trud mu kleti moram da nagradim!
Ako vam do srca milost zna da dopre,
Taj okrutni zakan ukinite što pre;
A tom pobedniku nesrećna dvoboja
Mesto sebe daću brojna dobra svoja,
A ja ću u miru nekog samostana
Da plačući skončam breme svojih Dana.
DON DIJEGO
Najzad ona voli i priznaje glasno
Da ne čini zločin tim što ljubi strasno.
DON FERNANDO
Himeno, tvoj dragi živ je, nije pao,
Don Sančo ti lažan izveštaj je dao.
DON SANČO
Ta zabluda nije stvar mog izveštaja.
Ne stijgoh joj reći ishod okršaja.
A taj dični ratnik, zbog 'kog lije suze,
,,Ne boj se", reče mi, kada mač moj uze;
,,Ovaj dvoboj ja bih ovim okončao,
Jer ti za Himenu život svoj bi dao.
Mene kralj naš čeka, a ti odmah kreni,
Izveštaj o boju podnesi Himeni,
I položi mač svoj ispred njenih nogu.
Taj mač je prevari, i šta ja tu mogu.
Mišljaše da ja sam pobednik u boju,
Pa u besu namah otkri ljubav svoju,
S toliko žestine, i strasno i strogo,
Da ni reči nisam izustiti mogo.
Iako pobeđen, ja srećan sam sada,
Uprkos svom srcu što osta bez nada,
Ja svoj poraz volim mada gubim mnogo,
Al bar sam tu divnu ljubav potpomogo.
DON FERNANDO
Ne stidi se, kćeri, svog ljubavnog plama,
Nemoj da poričeš nežnost što te slama.
Nek nestane časna rumen s tvoga lica:
Čast si odbranila, kažnjen je ubica;
Osveta je bila okrutna i stroga:
Rodrigove patnje i opasnost mnoga.
I nebo za njega učinilo sve bi.
Ti ispuni dužnost, sad misli o sebi.
Odluku da moju menjaš — sad je kasno',
Pa uzmi za muža tog što voliš strasno.

SCENA SEDMA

Don Fernando, Don Dijego, Don Arijas, Don Rodrigo

Don Alonzo, Don Sančo, Infantkinja, Himena,
Leonora, Elvira

INFANTKINjA
Himeno, ne plači, zaboravi muke,
Pobednika dičnog dajem ti u ruke.
DON RODRIGO
Oprostite, sire, što se tako vladam,
Što uzbuđen pred nju na kolena padam.
Ne dođoh ko silni pobednik u boju,
Nego da vam, gospo, predam glavu svoju,
Neću da koristim ljubav što izgara
Ni zakon dvoboja, ni volju vladara.
A ako vaš otac zadovoljen..nije,
Krv moja i dalje nek se štedro lije.
Treba li da svladam protivnike brojne,
Da vodim po svetu lude, smele vojne
I da cele čete sa zemljom ja sravnmm,
Da se izjednačim s junacima slavnim?
Ako mogu tako da sperem svoj zločin,
Bezumlje ću svoje da vam posvedočim.
Al ako vaš ponos, bez trunke milosti,
Može tek u smrti da greh moj oprosti,
Ne tražite više smelog napadača:
Evo moje glave, a evo i mača;
Samo vaša ruka može da me svlada,
A svako će drugi od mene da strada.
I neka smrt moja bude kazna stroga;
Ne progonite me iz sećanja svoga;
Moja smrt će, gospo, glas vaš da oživi,
Pa spomen na mene sačuvajte i vi
I recite katkad kad vam navru suze:
„Voleo me silno, zato smrt ga uze".
HIMENA
Ustani, Rodrigo. Sire, sad je kasno
Da poričem išta: da, volim ga strasno;
U tome se duša moja ne koleba.
Kad kralj naređuje — poslušati treba.
Presuda je vaša, sire, sasvim jasna,
Al recite dal je takva veza časna?
Kažete da brak taj dužnost mi nalaže,
Al vaša pravednost da l se sa tim slaže?
Rodrigo je nužan državi, pa eto,
Zar ja moram, sire, da mu platim sve to?
Pa zar da me večno crna savest mrvi
Što sam sprala ruke u očevoj krvi?
DON FERNANDO
Vreme može često da ispravi greške
Koje nam se čine kao zločin teške:
Rodrito te dobi i bićeš mu žena.
No, mada je borba danas dobijena,
Tvoja dična čast bi morala da strada
Kada bih mu slavu nagradio sada.
Ako se odloži dan vašeg venčanja
Tim nije pogažen zakon obećanja;
Ti odahni, kćeri, od suza i plača,
Rodrigo će dotle da se lati mača.
Kad pobedom svojom grozne Mavre skrši,
Račune im smrsi i vojske rasprši,
Idi sada k njima dok umorno dremlju,
Sa vojskama silnim pustoši im zemlju.
Tvoj pomen ih strahom oblije i stidom,
Bićeš ,im gospodar, već te zovu Sidom;
Neka tvoja slava do Himene dopre,
Al budi joj veran, vrati joj se što pre.
Podvizima tvojim neka svi se čude.
A poći za tebe njoj nek počast bude.
don RODRIGO
Za ljubav Himeni a u čast vladaru
Šta sve ne bih mogo u svom silnom žaru?
Znam, moraću čežnju za njom da savladam,
Al srećan sam što ću moći da se nadam.
DON FERNANDO
Nadaj se u sebe i u svog vladara,
Himena za tobom već davno izgara;
A da patnje srca i časti zaneme,
Pusti neka rade kralj tvoj, mač i vreme.

KRAJ