DAVID H.

BAYLEY
(DEJVID EJČ BEJLI)

Strana 90

ZAKLJUČAK

Pripadnost zajednici je lepilo koje povezuje različito društvo. Zbog svog autoriteta i
vidljivosti, policija je najvažnija vladina služba za demonstraciju da je pripadnost
zajednici vrednije od vernosti naciji. Poštena, efektivna i otvorena, policija
demonstrira da je učestvovanje u vlasti od koristi bez obzira na rasu, etičku
pripadnost, jezik, religiju, pol ili nacionalnost.
Moć policije da formira toleranciju u izdeljenim, neuređenim društvima ne sme
biti potcenjena. Ser Čarls Rejt (Charles Reith) tvrdi da hvaljena uređenost Britanaca
uglavnom dolazi usled uzornog ponašanja reformisane policije tokom 19.veka (Rejt
1938). Britanci su usvojili nepristrasnog, pravednog i pouzdanog Bobija (policajca).
Sjedinjene Države, nastavlja sa svojim tvrdnjama Rejt, su prenosile vrednost
podeljene pripadnosti zajednici na talase mulitikulturalnih imigranata preko svojih
javnih škola. Ključni istrument američke građanske socijalizacije su bili nastavnici.
Istovremeno, poteškoće u kreiranju policijskih snaga koje su poštene,
efektivne i otvorene takođe ne treba potceniti. Nepristrasno postupanje u primeni
zakona će, ironično, postaviti policiju u suprotnost sa svim frakcijama sekti
multikulturalnog društva. To će učiniti položaj policije dvosmislenim, problematičnijim,
manje popularnim. Postoji verovatnoća da će biti izbegavani, diskriminisani i fizički
napadnuti od strane sektaških grupa koje sumnjaju u nepristrasnost vlasti i koje su
navikle na fizičku odbranu svojih interesa. U multikulturalnim društvima, nepristrasno
sprovođenje zakona zahteva od policije da i sama postane manjinska grupa –
manjinska grupa koja je posvećena jednakosti pripadnosti zajednici. Ključ za razvoj
policijske službe koja može prevazići uske antagonizme multikulturalnog društva je
razvoj ponosa službe u ovoj jedinstvenoj misiji.
Dozvolite da predložim, u zaključku, jednostavan test za proveru da li policija
uspeva u svojoj usamljenoj misiji izgradnje pripadnosti zajednici u različitoj populaciji.
To je: da li roditelji, bez obzira na zajednicu, uče svoju decu da idu u policiju da traže
pomoć kada su sama i daleko od kuće? Ako uče, pripadnost zajednici je bezbedna.
Ako ne uče, policija je doživela neuspeh.
JOHN GRIEVE et al.
(DŽON GRIV)

Strana 19

2.2 Funkcija i uloga policije

Ključne oblasti: Primarne funkcije

Čuvari mira ili borci protiv kriminala?
Specijalizacija i pluralizacija (umnožavanje) policije

Policija prožima i utiče na sve aspekte društva. U Ujedinjenom Kraljevstvu, za policiju se tvrdi
da su pre „građani u uniformi“ nego vojni model pod upravom države. Stoga njihov uspeh
zavisi od javne saradnje i odbravanja pre nego od straha. Policija se poziva rutinski da obavi
veliki broj zadataka u oblasti obezbeđivanja javnosti od terorizma. Jedna od karakteristika
koja objedinjuje rad policije je da reaguju na hitne slučajeve, kritične incidente i krize, od kojih
mnogi imaju element društvenog konflikta. Međutim, za razumevanje funkcije i uloge policije
je potrebno razmatrati filozofiju i ideologiju policijske službe. To pretpostavlja veći značaj u
kontekstu zakonskih ovlašćenja, monopolizacije sile i aspekta kontrole društva.

Aktuelne teme

Na to šta policija radi ili bi trebalo da radi utiču razne perspektive: one od strane policijske
organizacije, policijskih službenika i osoblja, žrtava, treće strane i drugih službi i šire
zajednice. Upotreba statistike će dati informacije za politički stav i kreiranje politike.

Primarne funkcije

Da još uvek važe principi ser Roberta Pila (Robert Peel), onda se prvobitna načela policijske
službe nisu promenila. To bi podrazumevalo da je primarna funkcija policije održavanje
zakona kraljice i održavanje mira preko:

Strana 20

- prevencije kriminala
- pronalaženja učinilaca krivičnog dela ako je počinjeno krivično delo
- zaštita života i svojine
- čuvanje javnog mira

Stoga se uloga policije može definisati kao skup aktivnosti i postupaka sa velikim mandatom
za sprečavanje, otkrivanje i kontrolu kriminala i nereda.

Džons i Njubrn (Jones & Newburn,1998, str. 18-19) definišu policijsku službu kao:
„organizovani oblici čuvanja reda, čuvanja mira, sprovođenje zakona i propisa i drugi oblici
istrage i posredovanja informacija – koji mogu obuhvatiti svesno izvršenje prinudnih
ovlašćenja – od strane pojedinaca ili organizacija, gde se takve radnje vide sa njihove strane
i/ili strane drugih kao ključni deo definisanja njihove svrhe“.

Za shvatanje složenosti i višedimenzione funkcije policijske službe potrebno je uzeti u obzir

sledeće:
Zakonsko Ovo su državna ovlašćenja dodeljena policiji kako bi u skladu sa zakonom
ispunjavali svoje operativne dužnosti, uključujući upotrebu sile kako bi
podržali zakon
Sektorsko Ovo opisuje odnos između policije i drugih nevladinih policijskih
organizacija. Ovo postaje složenije kako bezbednosna pitanja postaju sve
više privatizovana
Geografsko Različite policijske organizacije su odgovorne za različite geografske
lokacije, uključujući lokalne, nacionalne i internacionalne prostore
Prostorno Kontrola i vršenje policijske službe u različitim prostorima kao što su
boravišni, industrijski, komercijalni, državni i sajber prostor (informacioni
prostor – cyberspace)
Posredovanje Upoređivanje, analiza i širenje informacija/obaveštenja. Koristi se za
informacija usmeravanje, kao i za procenu rizika i upravljanje aktivnostima policije

Strana 21

Čuvari mira ili borci protiv kriminala?

Borba protiv kriminala i održavanje ili čuvanje mira su dva različita stila policijske službe. Iako
se značajno razlikuju, oni se međusobno ne isključuju. Borba protiv kriminala je aktivna
potraga ili odgovor na trenutnu i neposrednu kriminalnu radnju, dok čuvanje mira pokušava
da osigura da se ove aktivnosti ne pojave na prvom mestu putem očiglednog prisustva
policije, policije u zajednici i efektivnih odnosa u zajednici, omogućavajući policiji da premosti
ili spreči krivično delo pre nego što se ono dogodi. Željeni model u određeno vreme zavisi od
političkih pretenzija, tenzija u zajednicama i socioekonomskih odrednica.
Borbu protiv kriminala karakteriše jaka, centralizovana komanda i kontrola sa
ograničenim kontaktom sa javnošću. Ona se zasniva na paravojnom modelu koji naglašava
„borbu protiv kriminala“ i održavanje mira pre nego prevenciju kriminala. Policija je generalno
opremljena sa nizom zaštitne odeće i alata za borbu, kao što su palice i suzavac. Stoga
policija postaje vrlo vidljiva simbolična slika koja predstavlja državu. Policija će se normalno
pozvati na svoja zakonska ovlašćenja kao borci protiv kriminala.
Međutim, u svojim svakodnevnim zadacima, policija obično izvodi svoju ulogu u
čuvanju mira (videti deo 2.9 ispod). Ovo karakteriše rešavanje problema od strane policije
korišćenjem diskrecionog prava i pregovora. Situacija se rešava neformalno, a zakonski
postupci ili zvanične radnje se obično ne pokreću. Policija je u bliskoj saradnji sa
zajednicama u kojoj obavljaju službu i rade proaktivno usvajajući policijski stav okrenut ka
problemu. Stoga je policijska služba više proaktivna nego reaktivna. Slika koja je povezana
sa čuvanjem mira je ona iz filma „Dixon of Dock Green (Dikson iz Dok Grina)“ gde zajednica
poznaje lokalnog policajca. Ovaj pristup je odobren preko policijske službe iz bliže okoline sa
većim prenosom odgovornosti na lokalne komandire koji daju posvećeni tim policijaca i
službenika za podršku u zajednici za određene oblasti.

Specijalizacija i pluralizacija policije

Strah od kriminala je postao dominanatna karakteristika društva, podudarajući se sa

prividnom nemogućnošću policije da se bori sa sve većom stopom zabeleženog kriminala i
nereda (Garland 2001). Ovo ima tri značajne posledice: prvo, reorganizaciju podele

Strana 22

rada u policiji i porast specijalizovanih odeljenja; drugo, potrebu policije da radi blisko sa
drugim službama i organizacijama u partnerstvu; i treće, porast privatnih policijskih usluga
kao što su obezbeđenja. Međutim, uprskos eskalaciji privatnih obezbeđenja, policija i dalje
zadržava primat u reagovanju na hitne slučajeve i krize.
 Priroda i stepen pluralne policijske službe se može ilustrovati sa nekim primerima
(videti tabelu ispod).
Ova tabela pokazuje da policija nema monopol u pružanju policijskih funkcija. Pre će
biti da se policijska služba isporučuje preko složene i otvorene mreže agenata i organizacija,
od kojih neki preuzimaju aktivnosti policije dok drugi osiguravaju funkcije policijske službe.
Specijalizacija kontrole kriminala je dovela do porasta broja pružalaca usluga i razvoja
bezbednosnih mreža. Pored toga, postoji i prebacivanje sa pružanja bezbednosti od strane
države na veće angažovanje građana i njihove odgovornosti. Istovremeno, struktura i
organizacija policijskih snaga se menja sa paralelnim naglaskom na

Specijalizovana odeljenja policije: Pružaoci specijalističkih usluga/pomoći:

- jedinica za domaće prekršaje - agencija za teški i organizovani

- odeljenje za krivičnu istragu kriminal
- jedinica za istragu zloupotrebe dece - poreska služba i carina
- jedinica za privredni kriminal - partnerstvo za kriminal i nered
- jedinica za oružje - inostrane snage
- jedinica za taktičku podršku - MI5
- ronioci i odeljenje za pretragu - MI6

Privatne policijske organizacije: Građanska policijska služba

- radnici obezbeđenja - specijalci

- privatne detektivske agencije - pozornici
- nadzori ulaza - dobrovoljci
- privatni video nadzor - nadzor kriminala

Opštinska policijska služba i propisi: Partnerska policijska služba:

- službenici za zaštitu životne sredine - partnerstvo za kriminal i nered

- nadzor saobraćaja - udružanja domaćinstava
- timovi za antidruštveno ponašanje - timovi za maloletničke prekršaje
- službenici za trgovinske standarde - timovi za borbu protiv droge
- službenici za bezbednost i zdravlje

Strana 23

lokalno pružanje usluga preko osnovnih ili opštinskih komandnih jedinica (Basic ili Borough
Command Units = BCU) i restrukturiranjem službe većim udruživanjem snaga.

„S obzirom na povećanu pluralizaciju policijskih mera, koji su elementi za definisanje

javne policijske službe?“

Verovatni odgovori će obuvatiti pozivanje na odgovornosti države za rakon i red; isključivom

pristupu službe zakonskoj prinudi i upotrebi sile: i unverzalni javni pristup državnoj pomoći u
kriminalnim krizama.
 Strana 132

2.21 Policija i mediji

Ključne oblasti: Korišćenje medija od strane policije

Javne percepcije iz drame (Diksonov legat)
Uticaj medija na policijsku službu
Kreiranje sopstvene slike policije u medijima

Aktuelne teme

Razmislite kako se sledeće ocrtava u različitim medijima. Dokle i zarad čega ili protiv čega?
Koji su politički scenariji u igri? Kako se prikazuje statistika, koristi (ili zloupotrebljava)?
Čije se perspektive prikazuju – i koje alternativne (i kontradiktorne) perspektive su
relevantne: policijske organizacije, policijskih službenika i osoblja, žrtvi, osumnjičenih,
svedoka i trećih strana i drugih službi? Kada se daju pogledi šire zajednice, samo koliko
su reprezentativni ti pogledi? Da li mediji imaju scenario?

Korišćenje medija od strane policije

Odnos između policije i medija je uvek bio složen i međuzavisan. Činjenično i fiktivno
predstavljanje policije od strane medija, utiče i oblikuje percepciju policije, ne samo za
policijsku službu nego i za zakon i red. Prva policijska kancelarija za medije je osnovana
1919. godine u Skotland Jardu. Zvanični glasnogovornik u policiji ovih dana je pre civil nego
policijski službenik. Profesionalizacija uloge glasnogovornika policije je dominirala u
osnivanju Udruženja policijskih službenika za odnose sa javnošću 1998. godine.
Tvrdi se da se odnos policije i medija neravnomerno koncentriše na teško,
senzacionalno i rešeno. Ovo se može ilustrovati u programu Crimewatch (nešto kao naš
„Dosije“ ili ono sa Mašanom :)) ili policijom koja se obraća zajednici radi informacija, smirenja
ili podrške. Crimewatch je prvi put emotivan 1984. godine i zasniva se na rekonstrukciji
događaja. Iako je privakao preko 6 miliona gledalaca, podstakao je i značajnu debatu u vezi
sa njegovom upotrebom dramatične rekonstrukcije i, kao posledica, njegovom doprinosu
strahu od kriminala. Većina prikazanih slučajeva se fokusira na kriminal počinjen protiv
pojedinca. Program zahteva učešće policije i pristup policijskih dosijeima.

Studija slučaja

Međuveza između medija i policije se može pratiti unatrag i razumeti u slučajevima

nestanka Holi Vels i Džesike Čepman (Holly Wells, Jessica Chapman). Kako se
potraga pretvara iz potrage za nestalim osobama u istragu otmice i ubistva, odnos

Strana 134

između policije i medija ilustruje hitnost i intenzitet situacije sa tečnim, brzim

izveštavanjem. Policija iz Kembridžšira je pohvaljena kako je postupala sa medijima i
u tome kako je održavala potragu u javnom domenu. Međutim, uskoro su iskusili ono
što se naziva 3 Es-a odnosa policije i medija:

- expectation – očekivanje
- exhortation – podsticanje
- excoriation – linč, jaka kritika
Kada god bi policija uradila nešto, ili se činilo da nešto radi pogrešno, mediji bi ih
javno linčovali, imajući moć da prikažu policiju bilo kao zlikovce ili heroje. Slučaj
Soham je ilustrovao tanku liniju koja postoji između priče koju vodi policija i istrage
kojom upravljaju mediji. (Lešman i Mejson – Leishman & Mason 2003).

„Prvobitni davaoci definicija“, stručnjaci da privilegovanim pristupom medijima, kao

što su stariji policijski službenici, akademici i članovi parlamenta koriste medije kako bi
konstruisali vesti i oblikovali i uticali na policijski scenario. Ovo može dovesti do razvoja
„moralne panike“ gde se tradicionalni ulični prekršaji pretvaraju u novi virulentni oblik
kriminala, kao što je epidemija pljački početkom 1970-ih koju su mediji u načelu povezivali sa
mladim crncima kao učiniocima.

Javna percepcija drame (Diksonov legat)

Obožavani izmišljeni lik koji tipski predstavlja „zlatno doba“ britanske policijske službe je
Dikson iz Dok Grina, koji obuhvata suštinski stil obavljanja policijske službe protiv kriminala i
kriminalaca u zajednici. Dikson je prikazan kao ponosan, vedri policajac koji pije čaj i
patrolira ulicom u svojoj uniformi, čuvajući javnost. Snažna poruka koju prenosi ovaj program
je bila poštenje, duh zajednice i da se kriminal ne isplati; kriminalci su hvatani, a šteta naneta
žrtvama nadoknađena. Ovi principi su bili ojačani preko eksplicitnog moralnog zaključka koji
je prikazivan na kraju svakog programa. Ova slika policijske službe je zamenjena 1970-ih
godina težim serijama kao što su Z Cars i The Sweeney, gde britanski policajac nije više

Strana 135

obuhvatao sve što se smatralo dobrim i pravilnim. Ljudska pogrešivost je prikazana bržim
detektivskim stilom policijske službe, sa elementima korupcije sa plemenitim ciljem, kršenja
pravila, predrasuda i da se ne može rešiti svaki slučaj.
Juliet Bravo i Gentle Touch su bile prve serije koje su opisivale žene u ulogama
starijih policajaca i osporavaju policijsku kulturu koja je bila prikazana u drugim serijama. Do
ove tačke, žene su prikazivane kao žrtve, prostitutke, zavodnice, žene ili majke. Ključna
karakteristika Juliet Bravo je bila njen naglasak na proceduralnu tačnost. Ovaj
kvazidokumentarni pristup detaljima je proširen u The Bill. The Bill definiše virtuelnu teritoriju
policijske službe, gde su nestale moralne sigurnosti Diksona, a vrline policijskih službenika
su relativne pre nego apsolutne. Tema prikazana u programu odražava trenutne brige i
pitanja policijske službe u društvu. Dok policijske drame prikazuju različite stilove i percepcije
policijske službe tokom decenija, sa pričama koje postaju sve složenije, policijski službenik
na dužnosti je generalno ostao herojsko lice rutinskog sprovođenja zakona.

Uticaj medija na policiju

Rejner i saradnici (Reiner et al. 2000) su otkrili trostruki porast pojavljivanja u novinama
centralnih kriminalističkih priča sa između 7% i 9% tokom 1945-51 na oko 21% između 1985
i 1991.godine. Tabloidi, kao što su The Sun, pokazali su najveći porast. Pored toga, određeni
tipovi kriminala su previše prikazani, kao što su seksualni zločini i nasilje, koji ne odražavaju
obavezno zvaničnu statistiku.
Kao što utiču na javno odobravanje policije i policijske službe, predstavnici medija
mogu izazivati i osporavati akcije policije. Osuda Pitera Satklifa (Peter Sutcliffe) ubice
Stefana Lorensa (Stephen Lawrence) i ubistvo Žan Šarla de Menezesa (Jean Charles de
Menezes) su stvorili osporavanje medija prema policijskoj akciji i uračunljivosti. Serija
rodžera Grefa Police, dokumentarac iz 1982.godine, bila je iskonski i revolucionalrni tajni
posmatrač policije iz Temz Velija. Njegov film, An Allegation of Rape, promenio je način na
koji se policija odnosi prema žrtvama silovanja.

Strana 136

Nešto skorije, u BBC-ovoj Secret Policeman (2003), reporter na tajnom zadatku, Mark
Deli pokazao je racističko ponašanje policijskih regruta. Secret Policeman je poslao šok
talase širom svih policija u zemlji kada je bio emitovan u oktobru 2003. godine. Prikazan je u
medijima kao dokaz preostalog racizma kroz policijsku službu uprkos lekcijama iz istrage
Stefana Lorensa. U stvari, to je bio dokaz racizma u društvu iz kog su regruti uzeti. Proces
regrutacije nije eliminsao one koji su imali racistički stav. Oni koji su ispoljavali racističko
ponašanje su odmah razrešeni. Da li bi ili ne obuka o različitosti u policiji promenila njihovo
ponašanje (što je svakako trebalo) ostaće neodgovoreno pitanje. Dokumentarac, snimljen u
samo jednom centru za obuku policiji, dao je dokaz jednog problema, ali je bio tumačen kao
pružanje dokaza vezanom, ali prikrivenom pitanju širom čitave službe. Na ovo drugo
tumačenjje je policija reagovala širom zemlje.
Dokumentarac je trebalo da ima dubok uticaj na politiku policije i njihovu praksu u
vezi sa regrutacijom i obukom na nacionalnom nivou. U januaru 2004. godine, policija iz
Mančestera (snage u koje se Dejli infiltrirao) lansirala je svoj program koji je imao za cilj
delimično da se bavi racizmom i različitim pitanjima koje je postavio The Secret Policeman.
Mediji su imali ključnu ulogu u definisanju javnih percepcija, a kao rezultat, kroz njihov
odgovor na javne percepcije, ponašanje policije. I fiktivne i činjenične prezentacije medija
mogu osvetliti ono što bi inače bilo nedostupno javnosti tako dajući neformalan mehanizam
odgovornosti. Interes medija za policijsku službu se takođe održava i pogoršava scenarijima
policije, gde red i zakon postaju primarni prioritet za vladu.

Kreiranje sopstvene slike policije u medijima

Ovo ostaje još jedan aspekt odnosa između policije i medija: kreiranje sopstvene slike kojoj
kolorit daju aktivni ili policajci u penziji koristeći izvore medija. Ovo se izražava u dva dipa
autobiogradije: konvencionalna autobiografija koja je objavljena u formi knjige, obično na
kraju karijere koja će, u većini slučajeva (a posebno one od penzionisanih šefova ili
komesara), pozvati čitaoca da se smatra različitim; i drugi, u obliku internet bloga. Ovaj
poslednji, naravno, je relativno noviji fenomen, a nijedan oblik nije predmet ozbiljnih studija
koliko sadašnji autori znaju.
AVIVA TWERSKY-GLASNER
(Aviva Tverski-Glasner)

Strana 56

Policijska ličnost: šta je to i zašto su takvi?

Debata se vrti oko termina „policijska ličnost“. Debata u vezi sa ovim se uglavnom vodi oko
pitanja definicije i razvoja, tj. šta je policijska ličnost i kako se formira? Da li je to
predispozicioni model ličnosti ili da li se ona stvara uz pomoć prirode samog posla
(okupaciono-društveni model)? Možda ovo pitanje nije prosto dihotomo kao što izgleda;
možda je ono kombinacija i predispozicije i iskustava koji formiraju ovu nedokučivu ličnost.
Ovaj rad se bavi pregledom relevantne literature koja se odnosi na policijsku ličnost, i
predispozicione ideje i ideje nastale pod uticajem posla, kao i literaturom o teorijama ličnosti
u širem pogledu.

OPŠTE TEORIJE LIČNOSTI

Prethodna istraživanja su otkrila velike nedostatke u naporima da se otkrije policijska

ličnost. Prvi nedostatak je tendencija da se svaki negativni apsekt policijske ličnost tretira kao
odvojeni pojam, pre nego kao višedimenzioni fenomen. Drugi nedostatak je da je veoma
malo dosadašnjih istraživanja bilo fokusirano na pravljenje ili formiranje policijske ličnosti, ili
da se razlikuju faze razvoja. Treći nedostatak je da prethodna istraživanja nisu uspela da
povežu merljive karakteristike ličnosti sa vidljivim ponašanjem kako je mereno ocenama
učinka (Gould, 2000). Naglašavanje svakog od ovih nedostataka je premisa da se ličnost
razvija kontinuirano, i zaista to je dinamičan proces. Stoga razvoj modela policijske ličnosti
zavisi prilično od teorijskog okvira teorije ličnosti kao na prepoznavanju izvanrednih iskustava
u poslovima koja su jedinstvena za policiju.
Korisno je i raspravljati o klasičnim teorijama ličnosti i kako su one vezane za
konstrukciju policijske ličnosti.
Keli (Kelly 1955) je izvodeći teorije iz ličnog modela konstrukcije, govorio o
konstrukciji ličnosti i razvoju ličnosti. On je rekao: „[Ličnost je] naša apstrakcija delovanja
osobe i naša generalizacija ove apstrakcije prema svim pitanjima njegovog odnosa prema
drugima znanim i neznanim, kao i sve drugo što može izgledati posebno vredno.“ Kelijev
stav podržava ideju da je policijska ličnost napravljena ili oblikovana iskustvima policajaca,
kada je na dužnosti.
Alport (Allport 1937), teoretičar ljudskih osobina i sebe, govori o razvoju ličnosti kao
trokrakom zadatku za pojedinca:

Strana 57

- samoobjektivizacija – „ta naročita objektivnost zrele osobe kada on ispituje svoje

sopstvene pretenzije u vezi sa svojim mogućnostima, njegovo poređenje sa opremom
drugih i njegovo mišljenje o samom sebi u vezi sa mišljenjem koji drugi imaju o
njemu“;
- produžetak samog sebe – „odlazak van sebe kako bi se ispitale energije u uzrocima i
traženju cilja koji prevazilazi njegov ili njen život“;
- objedinjavanje filozofija života – „zrele osobe žive svoje živote dominantnim vodećim
principima prema kojima postavljaju sebe u šemu stvari“.

Alport dalje navodi da se ličnost najbolje može razumeti kao:

 - mešavina glavnih i sporednih „osobina“ prema kojima je poznat jedan život,
- „osobina“ ličnosti je biološka, psihološka i socijalna mešavina koja izlaže osobu
određenoj vrsti delovanja pod određenim okolnostima (Monte, 1999). U pogledu
razvoja policijske ličnosti, može se reći da se Alport drži predispozicionog modela da
određeni tip ličnosti postaje policajac suprotno ideji da posao oblikuje kontrukciju
ličnosti.

Kohutov model sebe je delimično usmeravajući u razumevanju teme policijske

ličnosti. On je postavio da je normalan razvoj bio proces međudelovanja između deteta u
razvoju i njegovog ogledanja i idealizaciji samo-objekata (Kohut i Volf 1978). Ova teorija
teži da favorizuje stav da je policijska ličnost kombinacija predispozicionog modela i
modela stvorenog na iskustvu.
Konstrukciju „samokapaciteta“ (Kohut 1977) je izmenio Brir (1998) i sadrži ideju da je
uspešno funkcionisanje odraslog čoveka delimično usled stepena do kog je pojedinac u
mogućnosti da ispuni tri zadatka:
1. Da održi smisao ličnog identiteta i samosvesnosti koja je relativno stabilna kroz
afekte, situacije i interakcije sa drugim ljudima
2. Toleriše i kontroliše jake (naročito) negativne afekte bez pribegavanja strategijama
izbegavanja kao što su distanciranje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci ili promena
ponašanja
3. Oblikuje i održava smisleni odnos sa drugim ljudima koje ne uznemiravaju
neodgovorajuće projekcije, prekomeran strah od napuštanja ili aktivnosti koje
namerno ili slučajno osporavaju ili podrivaju normalne veze sebe sa drugima.

Stabilan smisao sebe i lične ideologije je definitivno važan aspekt psihološkog

funkcionisanja, naročito za policajca. Zasigurno je i mogućnost modulacije negativnog afekta
takođe važan za policijskog službenika. Pojedinci sa problemima u regulisanju afekata su
skloni promenama raspoloženja, disforiji i hiperaktivnosti. Zbog njihove nemogućnosti da
modulišu dovoljno negativni afekt, oni mogu reagovati sa eksternim ponašanjem, kao što je
zloupotreba psihoaktivnih supstanci,

Strana 58

neadekvatno ili preterano seksualno ponašanje i impulsivnost (Brijer 1998). Jasno, ovo nisu
atributi koje bi neko očekivao ili želeo da vidi kod policijskih službenika.
Ali koje su tačno osobine koje čine policijsku ličnost? Bez obzira na proces prema
kome se ova ličnost razvija, postoje još uvek jedinstveni atributi za ovaj model koji se moraju
definisati.

DEFINISANA POLICIJSKA LIČNOST: MIT I POPULARNE KULTURALNE DEFINICIJE

Karakteristike koje su obično u današnje vreme povezane sa ličnostima policajaca su

mačo, hrabrost, autorotativnost, cinizam i agresija. I dodatne karakteristike se vezuju za
ličnosti policajca: sumnjičavost, solidarnost, konzervativnost, otuđenost i puni predrasuda
(Balč (Balch), 1977, Skolnik (Skonick) 1977). Zaista, trenutna predstava o ličnosti policajca je
daleko od one predstave od pre tri ili četiri decenije, one o srećnom irskom policajcu, dobrom
službeniku koji šeta na dužnosti, koji staje da skine zmaja sa drveta detetu ili da održi lekciju
tinejdžeru koji je ostao do kasno napolju (Balč (Balch) str.26). Danas mnogi misle o
policajcima kao o idealizovanim superpolicijacima kao što je lik Mela Gibsona u filmu
„Smrtonosno oružje“ ili kao o brutalnim, sadističkim policajcima kao što je lik Denzel
Vašingtona u filmu „Dan obuke“. Popularna kultura kao i mediji oblikuju naše viđenje o tome
kakvi su policajci i kako se ponašaju.
 Međutim, ono što se retko prepoznaje, ili u stvari, zna je da su policajci podvrgnuti
strogim postupcima provere pre njihovog prijema u službu. Provere imaju nekoliko svrha (o
nekima se govori ovde) uglavnom kako bi se pružila pomoć u angažovanju najboljih
kandidata. Međutim, najvažnija svrha provere koju ima u diskusiji o policijskoj ličnosti je da
se zbog striktne prirode selekcije biraju samo kandidati koji ispolje određene profile ličnosti.
To znači da u smislu debate o nastanku policijske ličnosti, psihološka provera pre zaposlenja
daje osnovu konstrukcije ličnosti iz koje se poredi konstrukcija iskusnih policajaca. U biti,
znamo kakvi su i možemo to da uporedimo sa onim šta oni postaju nakon nekog vremena
provedenog u službi.
Postupci provere koji su najviše vezani sa ovom diskusijom o policijskoj ličnosti, kao
fenomenu, su psihološke provere koje obavljaju psiholozi. Ove provere su sveobuhvatne i
obuhvataju korišćenje sofisticiranih i proverenih instrumenata za procenu ličnosti kao što su:
MMPI-2, „California Personality Inventory“ (CPI) (Kalifornijska lista karakteristika ličnosti),
„Inwald Personality Inventory“ (IPI) (Invaldova lista karakteristika ličnosti), „Edwards Personal
Preference Schedule“ (EPPS) (Edvardova lista poželjnih karakteristika ličnosti) i test
projekcije kao što su kuća, drvo i osoba i Roršarhove mrlje. U stvari, Roršarhove mrlje su tek
nedavno uvršćene u testove koji se koriste za proveru policajaca (Vajs (Weiss) 2002).
Nažalost, ovi instrumenti procene ne moraju uvek da vam kažu kakva je policijska
ličnost; oni mogu da vam kažu kakva ona nije. Skup istraživanja u oblasti provera policijskih
kandidata je ili opisan (tj. koji tipovi instrumenata se koriste) ili je usmeren prema efikasnosti i
korišćenju takvih instrumenata za otkrivanje potencijalno neodgovarajućih kandidata (Hogan
(Hogan) & Kurtinez (Kurtines) 1975). Idealno, kako bi se unapredilo istraživanje u budućnosti
i bolje razvio postojeće istraživanje, treba

Strana 59

smisliti neka instrumenta (ili skalu na već postojećim instrumentima) da se definiše policijska
ličnost. Dok se to ne dogodi, definicija policijske ličnosti se može oformiti tako što se izvrši
dekonstrukcija/razlaganje profila neuspešnih kandidata kako bi se dobila osnova za vrste iz
koji se može konstruisati model.

Šta nije policijska ličnost: kako je definisano metodama psihološke provere

Protekla istraživanja o atributima ličnosti policijskih službenika pokazuju da su lični

kvaliteti koji im najmanje pružaju mogućnost uspešne karijere u policijskim snagama su:
preveliko odsustvo, tendencija prema disciplinskim prekršajima, zanemarivanje, nedostatak
pouzdanosti, istorija saobraćajnih prekršaja, građanske žalbe, loše ocene supervizora i
vreme na ograničenoj dužnosti. Sve ovo navodi kvalitete onih koji su već dali zakletvu. Ali,
šta je o kvalitetima onih kandidata koji tek treba da postanu policajci? Koje su to lične
osobine koje oni donose u postupak izbora? Koji atributi će se najverovatnije smatrati kao
neodgovarajući za dužnost?
Većina odeljenja policije danas koristi psihologe kako bi izvršili psihološku proveru
kandidata pre zapošljavanja. Primena niza psiholoških testova ima za cilj da izdvoji
kandidate koji psihološki i mentalno nisu pogodni za službu zbog pojave nenormalnih ličnih
osobina i nedostataka u psihometrijskim merenjima (npr. inteligencije) (Ho (Ho) 2001).
Obrazloženje koje stoji iza postupka provere potencijalnih regruta je da se osigura da
budu izabrani samo kandidati koji psihološki najbolje odgovaraju jer je posao sam po sebi
emocionalno i psihološki zahtevan. Priroda posla je prilično stresna i izaziva ekstremne
emocionalne reakcije kod policajca, a shodno tome odeljenja su povećala upotrebu ovih
provera pre zaposlednja. Pored toga, procene pre zaposlenja su napravljene ne samo da se
izdvoje neodgovarajući kandidati, već i da se izaberu kandidati koji će moći psihički da se
održe u odnosu na posao koji ih čeka (Barik&Maunt (Barick&Mount, 1991; Mekilkin, Rasel,
Frost & Faust (McQuilkin, Russell, Frost&Faust) 1990). Na ovaj način, odeljenja se mogu
zaštititi od tužbi za „nehotično zapošljavanje“ koje podnose građani koji su bili žrtve loših
policajaca (Ho (Ho) str.321).
Odeljenja policije koriste provere od početka dvadesetog veka (Bartol (Bartol) 1996).
Kvaliteti, koji su se u to vreme smatrali prihvatljivim bili su inteligencija i sposobnost. Tokom
godina, međutim, fokus na poželjne osobine se pomerio sa kognitivnih sposobnosti na lične
osobine (npr.emocionalnu stabilnost) zbog potencijalnih neželjenih efekata na manji broj
prijavljenih kandidata, iako mnogi testovi ličnosti koje policija koristi imaju komponentu
testiranja inteligencije (Ho (Ho) str. 320).
Prema istraživanju, kvaliteti koji pokazuju kandidati, kako su izdvojeni kroz psihološko
testiranje pre zaposlenja, su nepoželjne osobine ličnosti kao što su: neprijateljski stav,
nedostatak kontrole impulsivnosti, potencijal za alkohol i/ili zloupotrebu psihoaktivnih
supstanci, psihoze, paranoja i slično. U stvari, MMPI-2 uspešno proverava kandidate koji
dobijaju značajno povišen, klinički T skor. U ovom slučaju, značajno povišene vrednosti su
one od 65 i iznad (Detrik, Čibnal i Roso (Detrick, Chinball & Rosso) 2001).
Drugi instrument koji koriste odeljenja je CPI. Hoganovo i Kurtinovo (1975)
istraživanje o korišćenju CPI u

Strana 60

postupku odabira daje dokaz za tri tačke: a. modalna ličnost policije; b. karakteristike ličnosti
povezane sa doslednošću u policijskom poslu; i c. ličnost koja korelira sa efektivnim
učinkom. Oni su otkrili neke veoma interesantne rezultate u svojim analizama razlika između
neuspešnih kandidata i policijskih službenika. Ove značajne razlike su sledeće:
- U smislu lične efektivnosti, neuspešni kandidati su bili prihvatljivo zdrava grupa;
- Neuspešni kandidati i policijski službenici su bili značajno različiti u devet od 19 CPI
skala;
- Policijski službenici su bili pouzdaniji (dominantno);
- Imali su više potencijala za socijalnu mobilnost (kapacitet za status);
- Imali su više socijalnog stava i samopouzdanja (socijalno prisustvo);
- Izraženiji smisao samovrednosti (samoprihvatanje);
- Više potrebe za autonomnim postignućem (postignuže preko nezavisnosti);
- Više funkcionalne inteligencije (intelektualne efikasnosti);
- Više psihološki otvoreni (psihološka otvorenost);
- Više muškosti (ženstvenosti); i
- Imali su veću socijalnu oštrinu (empatiju) (Hogan & Kurtinez (Hogan&Kurtines), str.
291).

Ovo ukazuje da, u celini, uspešni kandidati pokazuju više stava i samopouzdanja i imaju veći
nivo potencijala za postignuće, intelektualnu efikasnost i socijalni uvid. Ovo je nasuprot
mišljenju da su policijski službenici cinični, sumnjičavi, skloni nasilju (Hogan & Kurtinez
(Hogan&Kurtines), str.294).
Hargrejv i Hiat (Hargrave &Hiatt) (1989) su takođe istraživali korišćenje CPI u selekciji
kandidata za policiju. Njihovo istraživanje je bilo poređenje profila između neuspešnih
kandidata i policijskih službenika; međutim, njihova studija se razlikovala po tome što je ona
poredila profile neuspešnih kadeta (definisanih kao neodgovarajući od strane njihovih
instruktora sa akademije) prema profilima za zaposlenje diplomaca sa akadamije. Ovo je
bitna razlika jer daje bolji materijal za osnovni model policijske ličnosti. Zanimiljivo je da su
subjekti za njihovu studiju bili kadidati iz tri različite policijske akademije, gde nijedna nije
imala psihološku proveru kao komponentu prilikom odabira. Niz psiholoških testova je
urađeno onda kada su primljeni na akademiju za obuku policajaca.
Ono što su Hargrejv i Hiat (Hargrave &Hiatt) otkrili je bilo da su kandidati koji na kraju
nisu bili pogodni za rad u policiji imali značajno manje sveukupne CPI profile. Generalno, oni
kadeti koji su bili bolje prilagođeni (kako je izmereno većim stepenom CPI profila) prikazali su
bolji učinak tokom obuke. Uspešni kadeti su pokazali bolju funkcionalnu inteligenciju, bili
otvoreniji i društveniji pojedinci.
Drugi dosta korišćeni instrumenti za procenu kandidata su IPI i MMPI-2. Prema
Mafsonu i Mafsonu (Mufson & Mufson) (1998), mnogi istraživači su otkrili da je IPI bolji
prediktor za učinak na poslu nego MMPI-2 u tome što bolje predviđa: verovatnoću da
policajac bude predmet građanskih žalbi, negativne ocene od strane supervizora i
sveukupan negativni sastav. Oni su otkrili

Strana 61

da su naročito sledeće skale bile efektivni prediktori budućeg učinka i bili korisni u
razlikovanju između regruta koji su odbačeni i koji su nastavili sa radom:
- Neprimerena sumnjičavost
- Anksioznost
- Seksualni problemi
- Depresija
- Fobična ličnost
- Droge i/ili alkohol
- Porodični sukobi
- Uzdržanost
- Krut tip
- Osamljenik
- Hipohondar
- Preterano odsustvo
- Antisocijalni stavovi
- Hiperaktivnost
- Neobična iskustva (nisu naveli kog tipa)

Bartol (Bartol) (1991) je naveo da se prethodna istraživanja u pogledu upotrebe MMPI-2 kao
prediktivnog instrumenta, otkrili da policajci čiji učinak nije zadovoljavajući, imaju veći
prosečan skor na 11 od 13 MMPI skala, naročito 6 i 9 skala (paranoja i hipomanija). Ocene
ovih posebnih skala su indikativne za povećanu verovatnoću od straha od drugih i
sumnjičavosti i impulsivnosti i uzbuđenja.
Bartolov nalaz je bio nešto drugačiji. Njegovo istraživanje je pokazalo da su ocene na
L, Pd i Ma skalama MMPI-ja bile indikativne za loš učinak i za razlikovanje onih policajaca
koji su na kraju odbijeni. Mora se razumeti da je MMPI provobitno bio dizajniran za lekare
kako bi mogli da razlikuju „normalne“ od „nenormalnih“ grupa pojedinaca. Ove skale su bile
napravljene empirijski i bile su potvrđene poređenjima rezultata dobijenih na različitim
tačkama u svakoj od dve (normalna i nenormalna) grupe. Nije konstruisano da to bude mera
ličnosti koji bi dala dimenziju ličnih osobina kod policijskih kandidata (Bartol (Bartol) str.131).
Međutim, u smislu njegove upotrebe sa odabirom i proverom kandidata, postoje neki
empirijski podaci koji su ilustracija ovih osobina za koje se smatra da su indikatori
verovatnoće lošeg budućeg učinka. Kako je Bartol (Bartol) (1991) rekao; „o odnosu između
ocene Ma skale i nezadovoljavajućeg učinka policije se često govori u literaturi. Oni koji
imaju visoke ocene na ovoj skali teže da budu impulsivni i promenljivog raspoloženja i imaju
niski prag tolerancije za frustracije“. Ocene na Pd skali nemaju dovoljan kvalitet
predvidljivosti, ali kada se kombinuju sa ocenama na Ma skali često „pokažu istaknuto
zanemarivanje za socijalne standarde i vrednosti. Oni često upadaju u nevolju sa vlastima
zbog antisocijalnog ponašanja“ (Grejem (Graham) 1987, str. 109). Međutim, u smislu
Bartolove studije, ocene u Pa i Ma skalama nisu imale prediktivnu moć dok se nisu spojile sa
ocenama na L skali. Kada se ove tri skale podignu, policajci su oni koji nisu mogli da donesu
brzu, nezavisnu i odgovarajuću odluku u hitnom slučaju ili kriznim situacijama, a da ne
postanu zbunjeni i deorganizovani.
 Stoga, kako bi se olakašalo naše razumevanje koje osobine spadaju u policijsku
ličnost, možemo početi sa eliminacijom onih osobina koje ispoljavaju oni pojedinci koji nisu
prošli proveru pre zaposlenja ili koji su angažovani, ali kasnije otpušteni.

Strana 62

Znamo da ličnost uspešnog policajca ne poseduje osobine impulsivnosti, neprijateljstva,

nehotične agresije, nedostatak autonomije, nezrelost, anti-socijalne tendencije, potencijale
za alkohol i/ili zloupotrebu droga, emocionalnu labilnost, socijalnu introverzu, paranoju i
psihoze. Jasno je iz pregleda literature o instrumentima koji se koriste za proveru kandidata
da je gorenavedeno prilično sveobuhvatna i precizna lista osobina koje ne postoje u dimenziji
karakteristične policijske ličnosti.

Šta misle stručnjaci u policiji

Policajci sebe okružuju u „oklop slike“ i vide izraz emocija kao slabost. Oni su sami
sumnjičavi, a mnogima je teško da veruju drugima pa izoluju svoja osećanja (Kurecka
(Kureczka)2002).
Hanevic (Hanewicz)(2001) počinje svoj pokušaj da definiše ličnost policajca koristeći
ideju afiniteta Tomasa Greja (Thomas Gray)(1975): „...predispozicija da se delimično približi
skupu različitih osećanja koja se mogu proširiti i ojačati obukom i socijalizacijom“. Hanevic
otkriva dve glavne pozicije: 1. Policijska ličnost je nešto što policija poseduje zahvaljujući
tome što su policajci; ili 2. Policijska ličnost je nešto što ljudi koji postaju policajci imaju.
U prvom slučaju, on opisuje karakteristike ili skup karakteristika koje pojedinac dobije
nakon što postane policajac i one su ilustracija atributa ličnosti koje poseduju sami policajci,
a u drugom slučaju on opisuje skup karakteristika koje su zajedničke za policijace, ali nisu
isključivo (Hanevic, str.153). Hanevic je rekao da je, za svoje potrebe, kako bi definisao
policijsku ličnost, od koristi tražiti definiciju u smislu zajedničkog, a ne isključivog. Koje su to
osobine koje svi (ili većina) policajaca dele? Prema Rubinu (Rubin) (1973), ljudi koji stupe u
policijsku službu teže da budu; psihološki zdravi i kompetentni mladi ljudi koji pokazuju
zajedničke karakteristike ličnosti. Oni su generalno pouzdani i nemirni, sa velikim stepenom
fizičke energije. Votson i Sterling (Watson &Sterling) (1969) opisuju policajce sa ovim
atributima: pragmatičnost, orjentisani prema akciji, vrednuju zdrav razum pre nego teoriju i
uspeh pre nego ideje. Oni takođe ukazuju da je tendencija ka pragmatizmu blisko vezana za
cinizam.
Policijski cinizam je definisan kao „prezirno nepoverenje čovekove prirode i motiva
(Berend (Behrend)1980). Prema Grejvsu (Graves)(1996), policijski cinizam je posebna
karakteristika policijske ličnosti. Naveo je da cinizam, koji naričito dominira u većim gradskim
stanicama, nastaje kao razultat pregorevanja i stresa, emocionalnih stanja koje su rezultat
preteranih zahteva policijske službe. Grejvs je osećao da je cinizam prilično
kontraproduktivan i krajnje štetan, ne samo za pojedinca, već i za odeljenje policije i
prethodnik je lošeg ponašanja, brutalnosti i korupcije.
Lester, Babkok, Kasizi, Genc i Batler (Lester, Babcock, Cassisi, Genz & Butler)
(1980) su govorili o svojim nalazima rezultata primene EPPS-a i kod američke i kod engleske
policije. Rezultati kod američkih policajaca su pokazali sledeće dosledne karakteristike:
visoke ocene u potrebi za egzibicijom, dominacijom i heteroseksualnosti. Engleski regruti su
imali visoke vrednosti kod promene i agresije. Ovi rezultati ukazuju da ne samo da su

Strana 63

policijske ličnosti konstruisane drugačije u odnosu na one koje nisu policijske, već se, u
stvari, razlikuju jedna od druge u zavisnosti od države.
 Skolnik (Skolnick) (1966, 2000) je govorio o osećaju izolacije i nepoverenja koji
osećaju mnogi policajci. Ova osećanja postaju deo onoga što on naziva „radna ličnost“
policajca. Radna ličnost obuhvata tri glavne komponente: opasnost, autoritativnost i
efikasnost. Opasnost kao komponenta radne ličnosti čini da policajac bude sumnjičav prema
ponašanju ljudi; ovaj atribut doprinosi njegovom osećanju izolacije i otuđivanja. Ako je on
sumnjičav u motive drugih, manja je verovatnoća da će se uključiti u razgovor sa onima koji
nisu policajci (Skolnik, 2000). Opasnost policijske službe ne samo da povlači policajce
zajedno kao grupu, već ih i izdvaja od ostatka populacije (Skolnik, 1977).
Autoritativno ponašanje dolazi kao rezultat interakcije policajca sa javnošću; policajac
je obavezno zadužen za određene situacije kao što su zastoji u saobraćaju i istraga na
mestu zločina. Ovaj osećaj autoritativnosti-koji odvaja policajca od javnosti-usađuje se u
osećaj izolacije policajca. To je shvatanje „mi protiv njih“ koje je dalje ojačano osećanjima
solidarnosti koje on doživaljava sa svojim kolegama. Ideja efikasnosti je podstaknuta
sredstvima kojima policajac obavlja svoj posao, kako je ilustrovano korišćenjem obmane od
strane policijaca. Policajci vide obmanu kao prirodan alat da uhvate loše momke. Obmanu
na isti način odobrava pravosudni sistem i policijska potkultura u tome da se primenjuje u
istražnim i svakodnevnim aktivnostima policijske službe. Opet, korišćenje obmane kao
pomoći u efikasnosti u kojoj policajci obavljaju svoje dužnosti takođe služi da se poveća
smisao izolacije i otuđenja od drugih (Skolnik 2000).
Otuđenje policajaca je veoma dirljivo opisao Enkoni (Ankony)(1997) u svom
istraživanju o policiji u zajednici. U ideji policije u zajednici je usađeno shvatanje da policijac
oseća da je on deo zajednice, da se zaista oseća integrisanim u svakodnevne aktivnosti
zajednice-da on deli verovanja i vrednosti većine građana. Ali, ono što je prethodno
navedeno istraživanje pokazalo je da se policajac retko oseća integrisanim sa zajednicom, u
stvari, on oseća da je izolovan i otuđen. Ovakva osećanja su više vezana sa tim kako se
policijska ličnost razvijala usled iskustava koje je imao na poslu. Enkoni (1997, str.4) definiše
otuđenje kao stanje socijalnih odnosa gde postoji nizak stepen integracije ili zajedničkih
vrednosti i visok stepen rastojanja i izolacije između ljudi u zajednici.
Ideja otuđenja kao komponente policijske ličnosti je bila testirana i posle toga
odbačena od strane Perota i Tejlora (Perrot & Taylor)(1994). Oni su tvrdili da otuđenje od
zajednice i značajno identifikovanje sa grupom u policiji ukazuje na etnocentrizam. Međutim,
ono što su oni otkrili bilo je da osećaj otuđenosti leži više sa viđenjima policajca od strane
zajednice nego policajaca samih. To javno viđenje policajca koji su različiti i drugačiji bilo je
katalizator za osećaj otuđenosti kod policajaca. Ili, kako je Stolnik (1977) stavio, „element
autoriteta, kao element opasnost se stoga smatra da doprinosi solidarnosti policajaca. Do
stepena kada policajci dele iskustva o neprijateljstvu od strane javnosti, kada se povlače
zajedno i postaju zavisni jedan od drugog“. On stvara

Strana 64

resurse u svom svetu kako bi se borio protiv društvenog odbijanja (Skolnik, 1977, str. 21).
Kako navodi Balč (Balch)(1977), postoji konsenzus među istraživačima u polju
policijske ličnosti koji se slažu da postoje brojne karaktersitike koje su jedinstvene za
policijski mentalitet. Ove karakteristike su: sumnjičavost, konvencionalnost, cinizam,
predrasude i nepoverenje u neuobičajeno. Dobar policajac sumnja u zlo gde god da krene
(Balč, str.27).
Zadnju reč o ovoj temi treba da daju Benet i Grinstajn (Bennett&Greenstein)(1975) i
njihovo istraživanje, kojie je ispitivalo predispozicioni model policijske ličnosti. Oni su
definisali policijsku ličnost kao okrenutu ka vrednostima, karakterističnu za čuvare zakona.
Policijska ličnost je predstavljena skupljanjem vrednosti koje razlikuju policajce od drugih
članova društva. Oni su citirali Rokeča, Milera i Snajdera (Rokeach, Miller&Snyder)(1971)
rekavši da je postojao „vrednosni zazor“ između policijskih službenika i onih koji nisu
policajci. Rokeč je zaključio da drugačija policijska ličnost postoji, ali da je to pre
predispozicioni model ličnost nego rezultat profesionalne socijalizacije. Nalazi Rokeča i
saradnika ukazuju da se ličnost razlikuje i da je netaknuta pre zapošljavanja. Benet i
Grinstajn su, međutim, otkrili da testiranjem predispoizicionog modela na dve grupe
pojedinaca (studenata koji su izučavali policijske nauke i učestvovali pridruživanjem odeljenju
policije i studenti koji nisu izučavali policijske nauke prema studentima koji su izučavali
policijske nauke i učestvovali pridruživanjem odeljenju policije i iskusni policijski službenici)
da se studenti koji su izučavali policijske nauke nisu razlikovali u vrednostima od studenata
koji nisu izučavali policijske nauke, ali su se značajno razlikovali od iskusnih policajaca.
Stoga su oni zaključili da, dok je policijsku ličnost jedinstven karakterističan fenomen, njega
stvara profesionalna socijalizacija pre nego što je to predispozicioni model.

Kulturalni štit

Postavlja se pitanje da li je „policijska kultura“ sveobuhvatni mehanizam nastao da zaštiti

pojedinca u policiji i iza kog se svi policajci mogu zaštititi od radnog okruženja koje se
„karakteriše nesigurnošću, opasnosti i prinudom“ (Paolin, Majers i Vorden)(2000). Zaista, ako
je ovo slučaj, onda se očekuje da iako postoje određene osobine ličnosti koje su zajedničke
za sve policajce – da nisu svi policajci isti. U stvari, uprkos promenljivim stepenima različitih
osobina ličnosti pojedinca, policajci teže da se skupe iza zida policijske kulture ili kulturalnog
štita koji definiše neku vrstu radne ličnosti. Upravo je to ta radna ličnost koju javnost vidi i sa
kojom se bavi, verujući ideji da postoji različita „policijska ličnost“, prolazna koliko može biti.
Upravo na tu sliku ljudi reaguju; a ne na pojedinačne karakteristike koje određeni
policajac može posedovati. Ideju policijske kulture jača javna slika uniformisanih policajca
čije su oči skrivene iza tamnih naočara, koji zadržavaju misteriozni izraz lica, imaju striktno
držanje i nose tamnoplave uniforme; kulturalni štit. Ali šta je kultura? Da li je to kombinacija
ličnosti pojedinca ili je to jedinstveno radno okruženje policijskih službenika? I kako se to
uklapa u diskusiju o „policijskoj ličnosti“?
Do sada smo pregledali psihološku i sociološku perspektivu policijske ličnosti.

Strana 65

Psihološka paradigma ukazuje da se ljudi sa određenim osobinama ličnosti povlače u

policijsku službu – predispozicioni model. Sociološka paradigma ukazuje da se policijska
ličnost formira kroz proces profesionalne socijalizacije. Ali, antropološka paradigma nudi više
holističko objašnjenje ideje „policijske ličnosti“ – zaista, intrigantna alternativa. Antropološka
paradigma ukazuje da su policajci članovi jedinstvene profesionalne potkulture; uprava ta
potkultura daje policajcima radnu ličnost. Kod policajaca se razvija verovanje u strukturu
„insajder/autsajder“ koja uči policajce da dok su kolege policajci od poverenja (insajderi), oni
treba da budu skeptični i uvek oprezni nepolicajci (autsajderi). Obuka policajaca koja stalno
naglašava mogućnost opasnosti u policijskoj službi, pojačava ovaj poseban stav. (Kapeler,
Slader i Alpert (Kappeler, Sluder&Alpert), na internetu
http://www.policestudies.eku.edu/KAPPELER/pands15.htm ). Policajci se nose sa
opasnošću i nesigurnošću svog profesionalnog okruženja tako što su sumnjičavi i drže
granicu (Paolin i saradnici (Paoline et al), str. 578). Policajci „drže granicu koristeći pristup
preuzimanja kontrole dok stvaraju, iskazuju i održavaju svoja ovlašćenja da budu „iznad“
građana (autsajdera).
Stoga dok policajci dele radnu ličnost, mnogi još uvek održavaju lične razlike u
temperamentu i ličnim osobinama. Braun (Brown)(1988) je otkrio razlike u agresivnosti i
selektivnosti policajaca. On je objasnio da su „ lojalnost i individualizam suprotne strane
medalje: policijska kultura zahteva lojalnost, ali daje autonomiju“. Broderik (1977), Mujr
(1977) i Vajt (1972) (Broderick, Muir & White) slično pronalaze meru „individualizma“ kod
policijskih službenika.
Policijsku kulturu jača način na koji se biraju, obučavaju i prihvataju regruti. Osobe
koje pokažu karakteristike i osobine kao što su one koje imaju oni koji su već u službi imaju
veće šanse da budu primljeni. Slično, formalna obuka na policijskoj akademiji pomaže dalje
kulturalnoj asimilaciji načina kako se stvari obavljaju. (Harison, Es Džej (Harrison S.J., na
internetu: http://www.pamij.com/harrison.htm.).
Tako da, čak iako mogu postojati pojedinačne razlike u ličnostima među policijskim
službenicima, postoji mehanizam, tj. provera, obuka na akademiji, koja kreira, a zatim i
ojačava radnu ličnost ili kulturalni štit.

ZAKLJUČAK

Ovaj rad je pokušao da definiše policijsku ličnost i radeći to, postavilo se pitanje da li je to
prethodno stanje koje predisponira određene pojedince za policijsku službu ili da li je to
rezultat profesionalne socijalizacije (na iskustvima sa posla). Pokušao sam da to uradim
pregledajući literaturu o metodama provere u policiji kako bih odredio da li postoji osnovni
model za ličnost i pregledom literature koja se posebno bavi policijskom ličnošću kao
entitetom. Ono što sam otkrio je da policijske službe rigorozno pokušavaju da provere
pojedince koji pokažu određene osobine ličnosti te stoga većina kadeta u osnovi ima istu
konstrukciju ličnosti stupajući u policiju – u biti, osnovu. Ono što se dešava sa ovim
službenicima tokom njihove karijere nastavlja da oblikuje njihove ličnosti i na kraju, upravo su
iskustva vezana za posao ta koja oblikuju „policijsku ličnost“. Ovo je svakako u skladu sa
teorijama za koje se zalažu klasični teoretičari ličnosti koji govore o ličnosti kao o
dinamičkom procesu, onom koji se konstantno menja vezano za draži i iskustva pojedinaca.
Za policijsku kulturu, radnu ličnost, sa druge strane, se veruje da se sastoji od
sledećeg: naširoko deljenih stavova, vrednosti i normi kojima se postupa sa naprezanjima,
koji pronalaze svoj nastanak u ovim radnim okruženjima (Krenk (Crank)(1997). Rejner
(Reiner)(1992) opisuje „kulturu policajaca“ kao onu koja se sastoji od
„misije/akcije/cinizma/pesimizma/sumnje/izolacije/solidarnosti, konzervatizma, mačizma,
rasnih predrasuda i pragmatizma“. Policijska kultura formira osnovu za „radnu ličnost“ koja je
najočiglednija za javnost.
Policijska ličnost, kao posebna celina, ne postoji. Ona postoji kao rezultat unije
specifičnog osnovnog skupa poželjnih osobina ličnosti i profesionalne socijalizacije. Ona je
takođe u funkciji i strogo se karakteriše sa, policijskom kulturom, koju su stvorile potrebe
policajaca kako bi održali ličnu bezbednost i povećali svoje profesionalne mogućnosti.
 POLICIJSKA KULTURA

Organizaciona kultura policije

Još jedan način na koje pravi koncept policije i često meša kao sinonimim sa profesionalnim
verzijama dolazi sa organizacionog nivoa. Ključna rzalika koja odvaja ova dva je da
organizaciono sadrži tvrdnju da kultura varira kroz profesiju i da je funkcija onoga gde neko (i
za koga) radi. U ovom smislu, kulturalna objašnjenja iz organizacione tačke gledišta
pokušavaju da opišu kolegijalnost među policajcima koji rade u datoj službi nasuprot čitavoj
profesiji policajca. Radi ilustracije, uzmite policajca koji radi za odeljenje policije koje je
smeštane u veoma naseljenoj, kriminogenoj gradskoj sredini prema onim policajcima čije su
stanice smeštene u umereno naseljenim, slabo kriminogenim, manjim sredinama. Vrste
problematičnih uslova, na koje policajci reaguju, treba da budu prilično različite za one koje
rade u prvom i drugom okruženju. Štaviše, poruke, misije i očekivanja treba da se razlikuju u
ove dve suprotne .....