DANIEL GILLING / DANIEL GILING

Strana 3

Alternativni, i daleko najčešće iskorišćeni, pristup je onaj koji koristi literaturu o

medicinskoj epidemiologiji kod pravljenja trostrane razlike između primarne, sekundarne i
tercijalne prevencije. Ovo razlikovanje se konačno pripisuje Brantingemu i Faustu (1976) koji
su označili mesto primarne prevencije kao javnost ili okruženje; mesto sekundarne
prevencije kao ono koje se smatra da je „u riziku“ od prestupa ili kriminalne viktimizacije; i
mesto tercijalne prevencije kao ono koje je već bilo izloženo bilo kriminalu ili kriminalnoj
viktimizaciji. Primarne intervencije se prema Brantingemu i Faustu smatraju kao „idealan cilj“
(ibid:292) u onoj meri u kojoj pokušavaju da osiguraju eliminaciju kriminogenih uslova u
drušvu te su stoga istinski proaktivne, dok su tercijalne intervencije najmanje
zadovoljavajuće, ali nausprot čine glavni posao krivičnog pravosudnog sistema i njegovih
korektivnih intervencija u životima prestupnika. Sekundarne intervencije, međutim, apsorbuju
glavnu energiju naučnog kriminalističkog istraživanja u identifikaciji i tretiranju onih za koje bi
se moglo predvideti da su „u riziku“ za zločin. Ovako je moglo biti sredinom 1970-ih, ali
danas je manje istinito, uprkos doprinosu istraživača kriminalne delatnosti (Farington 1992).
Ovo razlikovanje od primarnog do tercijalnog predstavlja napredak nad binarnim
pristupima, samo zato što povećava broj kategorija u okviru tipologije sa dve na šest, s
obzirom na to da u svakoj od tri faze postoji dalje razlikovanje između koraka fokusiranih na
žrtvu i na počinioca. Međutim, još uvek postoje poteškoće jer se isti pristupi još uvek mogu
smestiti u različite kategorije: korekcione prakse, na primer su i pojedinačno zastrašujuće
(tercijalna prevencija) i generalno zastrašujuće (primarna prevencija) u svom primernom
statusu. Stoga, dok ovo razlikovanje najmanje izdvaja različite faze razvoja i mesta
intervencije, teško je ne složiti se sa Grejemovim (1990:11) upozorenjem da prevencija
kriminala ulazi u rizik da bude široka i potencijalno „besmislena fraza“.

Strana 60

Policija je došla u položaj da podržava kolaborativnu prevenciju kriminala, nekako

iznenađujuće, preko napora onih iz službe koji su bili odgovorni za razvoj filozofije i prakse
policije u zajednici, posebno Džona Aldersona, bivšeg glavnog policajca Devona i Kornvola.
Ključna tačka ovde je da se policija u zajednici i kolaborativna prevencija kriminala spajaju na
prilično isti način kao nefokusirana prevencija kriminala i situacioni pristup. Aldersonova
definicija policije u zajednici čini ovo prilično jasnim:

„Prevencija kriminala se može postići proaktivnim merama u koje spada

obrazovanje, socijalna zaštita, planiranje okruženja i uticaji socijalizacije
različitih vrsta. Ona može delimično biti postignuta od strane policije,
njihovim čuvanjem, patroliranjem i zastrašivanjem; ili korišćenjem alarma i
sigurnosne tehnologije; ili merama otkrivanja, osude i kažnjavanja i
nadzorom. One su sve važne kao celokupna strategija za prevenciju
kriminala i prevenciju straha. Policija u zajednici se uglavnom bavi sa
proaktivnim. (1983:3)“

Problem policije u zajednici je kako odlučiti šta je u ovom skupu prokativno, a šta nije, iako je
princip podeljene odgovornosti koja je podupire dovoljno vidan, čak iako u praksi ovo „prelazi
u prilično različit set predloga koji idu od visokoidealističnih do prozaičnih i natrag na zemlju“
(Vederit 1983:130).
Strana 76

Policija
Istorijat

Permanentna profesionalna javna policijska služba u Engleskoj se može pratiti

unazad do 1829. godine kada je ser Robert Pil provukao kroz Parlament Zakon o
Metropoliten policiji; i od samog početka, prevencija kriminala je prvenstveno u glavi onih koji
su izdali uputstva za novu policiju:
„Treba shvatiti, na samom početku, da je glavni cilj prevencija kriminala. Do
ovog velikog i svakog napora policije treba biti usmeren. Bezbednost pojedinca i
svojine, čuvanje javnog mira i svi drugi ciljevi policijske institucije će stoga biti
efikasniji nego da se okriva i kažnjava učinilac, nakon što je uspeo da počini
zločin. Ovo svaki član policijskih snaga treba stalno da ima na umu, kao vodič
za svoje sopstveno ponašanje.“ (citat u Reitu 1956:135-6)
Postoje dva vezana pitanja koja proizilaze iz ovoga: prvo je šta se misli, u ovom kontekstu,
pod prevencijom, a drugo je zašto prevencija ima prioritet nad otkrivanjem i kažnjavanjem,
što je u Brantingamovoj i Faustovoj (1976) tipologiji alternativno identifikovano kao tercijalna
prevencija. Odgovor na ova pitanja vodi nas u procenu političkog i pragmatičnog apela za
prevenciju kriminala upućenog reformatorima policije na početku devetnaestog veka.
Bez odlaska u dug i detaljan istorijat, koji ne bi bio prikladan ovde, važno je ipak znati
da je uvođenje stalne, profesionalne javne policijske službe bilo pitanje velike kontroverze i
da je donošenje Zakona iz 1829 predstavljalo trijumf lobija koji je vodio kampanju najveći deo
polovine veka za takvom reformom. Kao i uvek, politički i pragmatični interesi leže u pozadini
reforme: gradska buržoazija ga je podržala radi zaštite koju je pružao njihovim vlasničkim
interesima, dok je aristokratska država, koja je imala koristi od postojećih uređenja, što više
težila da što duže zadrži status quo.
U ovakvom političkom kontekstu, činilo bi se da je ideja prevencije igrala bitnu ulogu u
pomaganju da se dobije argument. Kako je napomenuto u Poglavlju 1, prevencija je ideja
koja je bliska utilitarističkom duhu jer pokušava da izbegne bolnu stranu utilitarističkog
računa, i u smislu izbegavanja teškog problema kao što je kriminalna viktimizacija i u smislu
izbegavanja troškova ispravljanja grešaka nanetih problemom preko otkrivanja i kažnjavanja.
Zbog toga, neće biti veliko iznenađenje da su svi glavni igrači u pokretu za reformu policije –
likovi kao što su Bentam, Kolkuhon, Pil i Čedvik – svi bili posvećeni utilitaristi, koji su crpeli
svoju inspiraciju delom iz klasične perspektive Cezara Bekarija. Za ove ljude, policijska
služba je činila centralni deo klasičnog krivično-pravnog sistema, jer je on bio matrica za
zastrašivanja u kojoj je uniformisano, vidljivo prisustvo idealno podsećalo svakog
potencijalnog zločinca na izvesnost hapšenja. U tom pogledu, model prevencije je bio
primaran, zasnovan uglavnom na patroliranju policije, ili što je Rejner (1992) prozaično
nazvao „funkcijom strašila“.
Pre donošenja Zakona o Metropoliten policiji, postojali su brojni manji eksperimenti sa
patroliranjem u Londonu koji su prividno dokazali vrednost ove ideje. Mnogi od njih su
proizašli iz kancelarije sudije za prekršaje iz Bou Strita: Ranersi su bili detektivska agencija
(Palmer 1988), ali su imali dopunu u vidu dnevnih patrola, noćnih patrola i konjice (koji su
izgleda presekli delovanje lopova koji su pljačkali putnike) i neobično nazvane patrole
pešadije, gde su verovatno konji, kao i pištolji, bili pripravni. Kolkuhoun je bio odgovoran za
osnivanje rečne policije na Temzi, gde su timovi uniformisanih policajaca patrolirali rekom
kako bi sprečili krađe sa usidrenih teretnih brodova. Svi ovi eksperimenti su osigurali
elemente za javno finasiranje, što ukazuje da je pragmatičnoj logici ove vrste prevencije bilo
teško odoleti.
Prevencija na nivou policijske patrole je takođe imala značajan politički apel. Sada je
jasno vidljivo da se institucija Metropoliten policije, uprkos Pilovim elokventnim
parlamentarnim govorima, znatno manje bavila problemom porasta kriminala nego pretnjama
političkog nereda iz „opasnih klasa“ glavnog grada. Uniformisana policijska služba je pružila
sigurnija sredstva za bavljenje sa ovim nego što je oslanjanje na vojsku ili lokalnu miliciju,
posebno zato što je preventivno patroliranje pružilo policiji priliku da prodre u zajednice
radničke klase na redovnoj bazi, i to radeći kao produžena ruka nadzora države koja bi
potencijalno mogla sprečiti manifestacije nereda. U tom smislu, Kolkuhounovi (1969) planovi
za policiju imaju poseban značaj, za njegovu viziju uključene preventivne uloge policije,
pored patroliranja, što je on nazvao „interno regulisanje“. Ovo je, kako je ukratko pomenuto u
Poglavlju 2, značilo sprovođenje moralnosti uz sprovođenje zakona, korišćenjem policije
kako bi se sprečili „privatni prestupi“ nemoralnosti koje je video kao uzroke „javnih zločina“.
Ovo odvodi policiju u domen sekundarne prevencije i povlači istorijsku paralelu sa nekim
kritičkim shvatanjima policije u zajednici u dvadesetom veku (npr. Gordon 1984).
Istovremeno, preventivno patroliranje je omogućilo sredstva za prevazilaženje
tradicionalističke građanske liberalne opozicije koja je blokirala mnoge prethodne napore u
reformi i koja je bila u suprotnosti sa slobodom Engleza sa pretećim alternativama, naročito u
Francuskoj, gde je policijska služba bila prikazana koa korumpirana mreža špijuna i
obaveštajaca. Naravno, sistem za nagrađivanje u engleskom parlamentu, gde su oni koji su
hvatali i uspešno procesuirali osumnjičene prestupnike dobijali finansijske nagrade, bio je
jedva nešto bolji u ovom pogledu, doprinoseći uspešnom, ali korumpiranom privatnom
sektoru policije. Pa ipak, jasno razlikovanje između prevencije i otkrivanja pomoglo je da se
stišaju ova pitanja, a na početku nije bilo predviđeno da bi Metropoliten policija morala biti
uključena u ovo poslednje.
Iako je Metropoliten policiji dat ovaj preventivni madat, on se nije dobro uklapao sa
realnošću položaja u kom su se našli. Trebalo im je dosta godina da bi bili prihvaćeni u
javnosti, ali bilo da su ih voleli ili nisu, njihov glavni problem je bio da nisu bili toliko
zastrašujući za potencijalne učinioce koji su uvideli da je tanka plava linija bila povučena vrlo
tanko. Već početkom 1830-ih, došlo je do kontroverze kada je otkriveno da su, nasuprot
uputstvima za svoje snage, policijski službenici bili angažovani u detektivskim poslovima u
odelima, koji je trebalo da bude sačuvan za Bou strit Ranerse, sa kojima je izgleda postojao
teritorijalni nesporazum (Tobias 1979). Zbog toga, do kraja 1830-ih, uloga policije u
otkrivanju je bila prepoznata, posebno na osnovu efikasnosti jer su prvi komesari
Metropoliten policije istakli da je 75 procenata svih hapšenja obavljeno od strane službenika
koji su radili u odelima.
Zbog toga je postojao pritisak sa vrha policijske organizacije da se udalje od principa
prevencije. Ovaj pritisak je pojačan nakon 1856. godine kada je model Metropoliten policije
(sa varijacijama za lokalno upravljanje) bio nametnut širom zemlje, sa „slatkim dodatkom“ da
će centralna vlada platiti 25 procenata troškova za uniforme i opremu. Ovo je zauzvrat za
dokazivanje efikasnosti svake lokalne policije Inspektoratu unutrašnjih poslova i ubrzo je
shvaćeno da je lakše dokazati efikasnost u pogledu otkrivanja nego prevencije:

„Ako je teško dokazati stepen prevencije kriminala, dok provalnici i pljačkaši

nastavljaju sa radom uprkos novim preventim merama, veći deo policijskih
snaga devetnaestog veka bi mogao dokazati efikasnost sa hapšenjima za
krivičnih dela narušavanja javnog reda i sitnih prekršaja.“ (Emsli 1983:130)

Na ovaj način, prevencija kao patroliranje u svrhu zastrašivanja je potkopana i

učinjena još težom jer su zajednice radničke klase prigovarale i zaista se opirale metodama
kojima je policija pokušavala da dokaže svoju efikasnost sprovodeći zakon koji je pravio
kriminalnim brojne njihove dnevne aktivnosti (P.Koen 1979). Međutim, dok se ovo sa
sigurnošću može pripisati pritisku sa vrha organizacije, malo je verovatno da je moglo ići bez
podrške sa dna. Stoga je pešačka patrola bila verovatno nepopularna i nelagodna kao i
sada, dok su „kragne“, naročito bez papirologije koju je iziskivala 1990-ih, morala izgledati
kao glamurozna i produktivnija alternativa radnoj kulturi koja je bila usmerena primarno na
uklanjanje izvora nevolja sa ulice (Holdvej 1983). Pa ipak, nakon 1856. godine,
profesionalizacija policije je postala neraskidivo povezana sa otkrivanjem preko prevencije,
sa patroliranjem koje se sve više moglo videti kao početna faza kroz koju se mora proći pre
ulaska u niz više uzbudljivih specijalnosti koje su nastale tokom dvadesetog veka.
 NICK TILLEY / NIK TILI

Strana 6

Termin „prevencija kriminala“

Ova knjiga se naziva Prevencija kriminala: ali to nije jedini termin koji se koristi da se opišu
pitanja koja su u njoj pokrivena. „Javna bezbednost“, „smanjenje kriminala“ i „bezbednost
zajednice“ se takođe koriste u različitim prilikama i na različitim mestima kako bi se ukazalo
na slična pitanja, iako značenje ovih termina može takođe obuhvatiti strah od kriminala i izvor
rizika za pojedinca i svojinu koji ne potiču od kriminala, a ovde nije fokus na njima. Ova
knjiga je striktno od prevenciji kriminala. U Britaniji je oznaka za „prevenciju kriminala“ u
prošlosti bila konvencionalno povezana sa radom policije, korišćenjem bezbednosnih mera
koje policija preporučuje i šemama nadzora susedstva od strane policije. Zaista, u prošlosti
su specijalni „policajci za prevenciju kriminala“ bili obučeni u policijskom (preko fonda
Unutrašnjih poslova) „Centru za prevenciju kriminala“ da vrše ove usluge 1. Za ovu knjigu,
međutim, prevencija se uzima da se ukaže na mnogo veći opseg metoda kako bi se
pokušalo sprečavanje krivičnih dela, gde kod nekoliko njih policija ne igra nikakvu ulogu ili
samo neku manju. Prvobitni naziv knjige je bio Sprečavanje kriminala, promocija
bezbednosti. Prevencija kriminala je na kraju odabrano zbog svoje konciznosti,
prepoznatljivosti i zbog opšteg značenja reči.
 ADAM CRAWFORD / ADAM KROFORD

Strane 2 i 3

Zaokret ka prevenciji se stoga može videti kao da je nastao kao adaptacija i na

zapažene promene u društvenim uslovima – masovnom konzumerizmu, porastu
individualizma, velikoj stopi kriminala kao „Normalnoj društvenoj činjenici“ (Garland 2001),
kulturi nesigurnosti i politizaciji nereda – i poznatim neuspesima formalnih aparata krivičnog i
kaznenog pravosuđa, s obzirom na njegovu marginalnu ulogu u regulisanju krivičnih dela
(gde veći deo nikada ne dobije zvaničnu pažnju) i njegovih klimavih pretpostavki o
učiniocima krivičnih dela i promeni kriminalnog ponašanja.
Brantingamovo i Faustovo (1976) konceptualno razlikovanje, izvučeno iz analogije sa
zdravstenom negom, između primarne, sekundarne i tercijalne prevencije je korisno kod
naglašavanja velikih pomeranja u saveremenim shvatanjima prevencije u odnosu na ranija.
Oni razlikuju primarnu prevenciju usmerenu ka opštim populacijama kako bi pristupili
potencijalno kriminogenim faktorima pre nastanka problema; sekundarnu prevenciju, koja
cilja na potencijalne učinioce krivičnog dela koji pokazuju ili se identifikuju sa nekim faktorom
rizika; i strategije tercijalne prevencije koje reaguju na poznate učinioce krivičnog dela kako
bi se smanjila naredna krivična dela ili šteta koja je sa njima povezana. Van Dijk i De Vard
(1991; videti Poglavlje 6) dodaju drugu dimenziju ovoj tipologiji tako što razlikuju tri cilja
preventivnih intervencija – učinioce krivičnog dela, žrtve i situacije – kako bi dobili
devetostruku kategorizaciju. Pretpostavlja se da će različite mere dati različite koristi tamo
gde se odvojeno cilja na sprečavanje ljudi da počine krivično delo (često se naziva kao
socijalna prevencija) ili sprečavanje viktimizacije (često se smatra kao bezbednosni savet ili
pomoć žrtvi), uz prilike da se spreči zločin na posebnim mestima (često se naziva kao
prevencija slučaja) i da se ovi mogu usmeriti na opštu populaciju, na rizične grupe ili mesta i
one poznate učinioce, žrtve i žarišta kriminala.
Ove kategorizacije nas podsećaju da prevencija nije izmišljena krajem dvadesetog
veka; ona je pre rekonfigurisana i rekonceptualizovana, jer je ranije bila raščlanjena i
sadržana u određenim domenima. Stoga je, primarna prevencija, tamo gde je postojala, bila
stvar socijalne politike, ali je bila retko artikulisana ili nazvana tako. Obrazovanje, zdravsteno
i socijalno zbrinjavanje i zaštita od strane države, na primer, za veći deo nisu bili opravdani u
smislu njihovih potencijalnih efekata za prevenciju kriminala, već više u smislu njihovog
direktnijeg i primarnog cilja ka obrazovanom i produktivnom građanstvu, zdravoj populaciji,
domaćinstvu koje se može priuštiti i socijalnoj sigurnosti. Tek kasnije su se ovi mogli videti, i
u nekim instancama opravdati, svojim pomoćnim sadržajima u sprečavanju kriminala.
Sekundarna prevencija je težila da bude gurnuta po strani, dajući dominantni naglasak na
univerzalne društvene odredbe. Tamo gde su programi bili ciljani (putem testiranja, češće
nego što nisu), oni su težili da vide kriminogene krajeve podvedene u okvirima pojmova
dobrobiti u prevenciji i ublažavanju siromaštva. Tercijarna prevencija je, nasuprot tome, bila
stvar krivičnog pravosuđa, čineći složenu infrastrukturu koja je projektovana da odgovori na
zločin (nakon događaja) sa samo ograničenom širom ulogom primarne prevencije pomoću
svojih rezidualnih efekata zastrašivanja. Stoga su, institucionalne i državne birokratske
strukture težile da odrede jezik i lokaciju onoga što smo sada definisali kao prevencija
kriminala i bezbednost zajednice. Veći deo priče o „preventivnom zaokretu“ je priča o
institucionalnoj rekonfiguraciji u i između domena policije i u odnosima između (i
odgovornostima) države, tržišta i građanstva.
Kao različit domen policije, prevencija kriminala i njeni srodnici, „bezbednost
zajednice“ i „urbana bezbednost“, su se javili u neobičnom političkom prostoru između
krivičnog pravosuđa sa jedne i društvene u urbane politike sa druge strane. U
kontinentalnom delu Evrope, „prevencija“ je često nasuprot „represiji“.