Gwladys Gillieron

(Guledis Gijeron)

Strana 40

4.1.1 Engleski državni tužilac

Tvrdi se da je državni tužilac bio preteča američkog javnog tužioca.

Krivični pravni sistem u kolonijalnoj Americi odražavao je tradiciju opšteg prava
Engleske.8 Kod opšteg prava, kriminal se gledao kao šteta protiv pojedinca pre nego protiv
države.9 Kao rezultat, engleski sistem krivične tužbe je primarno bio sistem lične tužbe. 10
Žrtva zločina ili zainteresovani pojedinac imao je pravo da iznese i vodi slučaj protiv učinioca
krivičnog dela. 11 Iako je privatna tužba bila predominantna u Engleskoj od trinaestog veka do
kasnog dvadesetog veka, uvek je postojao element zvaničnog gonjenja. Parohijski policijac,
glavni čuvar reda, pojavio se u trinaestom veku. Njegova dužnost je bila da održava red i
zakon na lokalnom nivou. Mogao je da hapsi kada je učinilac uhvaćen na delu.

___________________________
8
Zbog holandskog uticaja, nije usvojen ceo pravni sistem Engleske (videti ispod Deo 4.1.2)
9
Kres (1976), str.100: National Commission on Law Observance and Enforcement (Nacionalna
komisija za praćenje i sprovođenje zakona) (1931), str.6
10
Kardenas (1986), str. 366; Rejs (1975), str. 4. Iako je kriminal najviše posmatran kao lična stvar,
takođe se smatrao i prekršajem protiv mira u državi (Ma 2008, strane 191-192)
11
Fridman (1993), str. 29. National Commission on Law Observance and Enforcement (Nacionalna
komisija za praćenje i sprovođenje zakona) (1931), str. 6, Videti generalno Sidman (1976).

Strana 41

Međutim, teret istrage zločina je bio na mirovnom sudiji. 12 Mirovne sudije13 su uvedene u
četrnaestom veku.14 Merin zakonik od 1554. i 1555. im je davao ovlašćenja da obavljaju neke
istražne radnje slične onima koje obavlja savremeni javni tužilac. 15 Mirovne sudije su imale
ovlašćenje da ispituju optuženog i svedoke, da izvedu relevantne strane pred sud i mogli su
da odluče da li će nastaviti gonjenje uprkos želji onog koji se žalio da se povuče iz slučaja. 16
Tužbe koje su vodili policajac i mirovni sudija nisu bile javne po svojoj prirodi. U sistemu lične
tužbe, pravo tužbe nije bilo ograničeno na žrtvu i njegove rođake, već prošireno na javnost
zato što je svaki građanin imao dužnost da čuva kraljev mir.17
U srednjem veku, brojni kraljevi pravni zastupnici su predstavljali Krunu na različitim
sudovima. Dužnost kraljevog pravnog zastupnika je bila da štiti interese kralja. Stoga je on
ograničio svoje tužbe na one slučajeve od posebnog značaja za Krunu. 18 Žrtva se privatno
borila sa svim kršenjima prava pojedinca. U petnaestom veku, kraljevi pravni zastupnici su
zamenjeni sa jednim pravnim zastupnikom, javnim tužiocem. On je bio jedina ličnost koja se
mogla opisati kao javni tužilac.19 On je imao ovlašćenje da započne tužbu i da prekine tužbu
(nolle prosequi) 20, što je značilo da nije bio voljan da goni. Odluka o raspuštanju slučaja je
bila u potpunosti po njegovom nahođenju. 21 Moć da prekine krivično gonjenje je služilo kao
provera protiv zloupotrebe privatne tužbe.22 Do 1879. godine stvoren je Engleski upravnik

________________________
12
Devlin (1958), str.5
13
Džon Langejn prati unatrag poreklo javnog tužilaštva u Engleskoj do Merinog zakonika 1554. i 1555.
(Langbejn 1973, str. 318; videti i Langbejn 1974, strane 34-45). Džek Kres je ukazao da su mirovne
sudije bile „čvrsto utemeljene do vremena američke kolonizacije“, i da bi se „pojava odvojenih javnih
tužilaca u kolonijama mogla objasniti kao prilično logičan sledeći korak, to jest, pragmatična podela
odvojenih funkcija suda i tužilaštva“ (Kres 1976, str. 102). U stvari, u Merilendu, na primer, okružni
tužilac je izgleda nastao od „službenika za tužbe“. Ova pozicija je stvorena u Merilendu 1683. godine
(Kar 1987, strane 281-285; videti Rajs 1996, str.467). Za detaljniju diskusiju o uticaju ovog službenika
za tužbe koji je imao na američkog javnog tužioca, videti Šumejkera (2005), strane 351-352.
14
Devlin (1958), str. 5
15
Langbejn (1973), strane 317-324
16
Langbejn (1974), str. 35; Devlin (1958), str. 6
17
U istom smislu, policijske tužbe su privatne tužbe (Kardenas 1986, str. 364; Devlin 1958, str.20)
18
Kardenas (1986), strane 359-360; National Commission on Law Observance and Enforcement
(Nacionalna komisija za praćenje i sprovođenje zakona) (1931), str. 6; Džejkobi (1980), str. 8;
Goldstejn (2002), str. 1242.
19
Devlin (1958), str. 20
20
Nolle prosequi je latinski izraz za „nemati želju za tužbom“ i postojao je u Engleskoj od šesnaestog
veka (Goldstejn 1981, str. 12)
21
Goldstejn (2002), str. 1242; Goldstejn (1981), strane 12-15; National Commission on Law
Observance and Enforcement (Nacionalna komisija za praćenje i sprovođenje zakona) (1931), str. 6
22
Devlin (1958), str. 21; Goldstejn (2002), str. 1242; Goldstejn (1981), str. 12

Strana 42

javnih tužbi, što je najbliže analogiji sa američkim javnim tužiocem. 23 Skoro dva veka ranije,
javni tužilac se već pojavio u američkim kolonijama. 1704. godine, država Konektikat je bila
prva kolonija koja je stvorila decentralizovani sistem tužilaštva sa zakonikom: „Od sada će u
svakom okrugu biti jedna trezna, diskretna i religiozna osoba koju imenuje okružni sud, koja
će biti pravni zastupnik za Kraljicu kako bi tužila i gonila zakonski sve kriminalce i kako bi
radila sve druge stvari koje su neophodne ili odgovaraju zastupniku da potisne porok i
nemoral.“24 Ovo navodi pojedine učenjake da tvrde da se sistem javnog tužilašta ne može
pratiti unatrag do Engleske.25

_______________________
23
Kres (1976), str. 100; Kar (1987), str. 285. Za istoriju Zakona za tužbe protiv prekršaja koji je doneo
Engleski upravnik javnih tužbi, videti Kruland i Voters (1959).
24
Videti Records of the States of the United States of America 1650-1715 (Evidencija država
Sjedinjenih Američkih Država), knjiga I (Konektikat, B) 195-196; National Commission on Law
Observance and Enforcement (Nacionalna komisija za praćenje i sprovođenje zakona) (1931), str. 7.
Van Alstin ukazuje da su holandska tradicija i praksa mogle uticati na stvaranje javnog tužilaštva u
Konektikatu (van Alstin 1952, str. 136). Međutim, izgleda da taj zakonik pre odražava viđenje
engleskih puritanaca nego građanskih pravnika (videti Šumejker, 2005, strane 344-346)
25
Videti npr. Rejs (1975), str.5; Luis Kar je naveo da je „stvaranje ove kancelarije bilo odlazak sa
saveremenog engleskog prethodnika“ (Kar 1987, str. 285).

Strana 73
5.2 Odnos između službe tužilaštva i policije

Zbog preopterećenosti krivično-pravnog sistema, nije moguće da svaki optuženik dobije

suđenje. Moraju se pronaći metode da se pune parnice ostave za one slučajeve sa kojima
treba postupati na ovaj način i da se velika većina drugih slučajeva tretira na drugi način.
Dekriminaliziacija63 i selektivno sprovođenje zakona i gonjenje su glavne metode za izlaženje
na kraj sa problemom preopterećenosti slučajevima. Dva glavna aktera u ovoj poslednjoj
metodi su policija i tužioci. U tome da se odluči koje slučajeve istraživati i predati tužilaštvu,
policija ima priliku da upravlja opterećenošću tužioca. Zbog toga, očigledno je važna pozicija
policije koju zauzima u krivično-pravnom sistemu.
U narednom delu, fokusiraću se na odnos između službe tužilaštva i policije. O
odnosu službe tužilaštva sa drugim državnim strukturama, kao što je zakonodavstvo,
pravosuđe i branilaštvo se ovde neće govoriti.64

5.2.1 Nezavisnost jednog od drugog

Na federalnom nivou, dok su federalni tužioci i federalne istražne agencije deo izvršne grane,
oni su potpuno nezavisni jedan od drugog. FBI 65 ima ovlašćenje da istražuje sve federalne
zločine koji nisu dodeljeni isključivo nekoj drugoj federalnoj agenciji. Odred za suzbijanje
trgovine narkoticima (Drug Enforcement Administration – DEA) je, na primer, odgovoran da
sprovodi federalne zakone u vezi sa narkoticima i ima zadatak da konsoliduje i koordinira
vladine aktivnosti na kontroli narkotika. Biro za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksplozive
(Bureau of Alcohol, Tobacco, Firearms and Explosives – ATF) je odgovoran za istraživanje i
sprečavanje federalnih prekršaja koji obuhvataju nezakonsku upotrebu, proizvodnju i
posedovanje vatrenog oružja i eksploziva, dela podmetanja požara i bombi, nelegalno
trgovanje alkoholnim i duvanskim proizvodima. Različite agencije za istragu krivičnih dela u
okviru Ministarstva pravde izveštavaju javnog tužioca preko zamenika javnog tužioca.66
Ne postoji nacionalna policija u Sjedinjenim Državama. Umesto toga, policija je
organizovana na državnom i lokalnom nivou. Od septembra 2004.godine, postojalo je 12.766
lokalnih policijskih uprava različitih veličina.67 Međutim, većina njih su bile male, gde je

___________________
63
O dekriminalizaciji, videti deo 2.2
64
O ovoj temi, videti Gramčkova (2008), strane 414-423
65
O istorijatu FBI, videti http://www.fbi.gov/about-us/history (posećeno 23. jula 2012. godine)
66
Videti Ričmana (2003)
67
Videti Rivsa (2007), str. 1

Strana 74

većina zaposlenih bila manja od deset policijaca sa stalnim zaposlenjem. 68 U svakoj državi,
pored ovih lokalnih policajaca, postoje brojne druge agencije (npr. stanice šerifa) sa
ovlašćenjima da vrše istragu.69 Danas, postoji više od 900.000 zakletih službenika policije
koji služe u Sjedinjenim Državama.70
Policija i drugi istražni organi su deo izvršne grane. Policijske stanice vode imenovani
komandiri71 koji služe prema potrebama gradonačelnika i gradskog veća što znači da ih
gradonačelnik može otpustiti bez razloga.72 Policijske službe su nezavisne jedna od druge.
One rade na svojim geografskim lokacijama. Isto važi i za odnos između kancelarija tužilaca i
policije. Njihov odnos se karakteriše nezavisnošću.73 Policija ne podleže tužilaštvu.74 Policija i
kancelarije tužilaca ne pripadaju istoj vladinoj agenciji. One obe rade nezavisno jedno od
druge u različitim fazama krivičnog postupka.
Generalno, odluke o istrazi i hapšenju kontroliše u potpunosti policija. Tužilac ne igra
nikakvu ulogu u fazi istrage postupka i nema nikakav uticaj u određivanju politike policije.
Stoga, odluke o tome koja krivična dela će se istraživati i ko se hapsi su u potpunosti na
policiji.75 Žalbe koje dolaze direktno od građana preko tužioca se upućuju policiji radi dalje
istrage.76 Kada se završi istražna faza, slučaj prelazi u ruke tužioca. Kako je ilustrovano u
narednom delu, funkcija skrininga policije ne treba da bude potcenjena.
U zavisnosti od jurisdikcije/nadležnosti/pravosuđa države, čak i odluka da se optuži
osumnjičeni je ostavljena policiji, tako da kancelarija tužioca dobija slučaj samo nakon što su
već podnete optužbe protiv pojedinca. Kod jurisdikcija drugih država, odluka o optuživanju je
samo odgovornost tužioca. On je taj koji će odlučiti koja, ako ih ima, tužba će se podneti.
Postoje i jurisdikcije kod kojih prvo tužilac mora dati svoju dozvolu, ako zločin treba da bude
optužen od strane policije, dok za (manje) prekršaje obično nije potrebna konsultacija sa
tužiocem.77 Ove različite prakse među jurisdikcijama se moraju uzeti u obzir prilikom
tumačenja statističkih podataka koji se tiču odbacivanja slučajeva iz različitih kancelarija
tužilaca.

___________________
68
Rivs (2007) str. 4
69
Za pregled agencija za sprovođenje zakona u SAD, videti http://www.usacops.com/ , (posećeno 23.
jula 2012.godine)
70
http://www.nleomf.org/facts/enforcement/ (posećeno 10. jula 2012.godine). Septembra 2004.
godine, bilo je 732.000 zakletih stalno zaposlenih i 46.000 zakletih policijaca zaposlenih na određeno
vreme (Rivs 2007, strne 1-2).
71
Jedan izuzetak za ovu paradigmu je izabrani šerif za svaki okrug
72
Haris (2011), str. 1
73
Vejgend (1978), str. 112; Haris (2011), str.2
74
Jedan izuzetak je država Nju Džersi (Gremkov 2008, str. 417, n 128)
75
Haris (2011), strne 1-2; Mekdonald i ostali (1982), str. 46; Vejgend (1978), strane 111-113
76
Mekdonald i ostali (1982), str. 46
77
Abadinski (1998), strane 201-202; videti i Mekdonald i ostali (1982), strane 47-48 .

Strana 75

5.2.2 Međusobna zavisnost

Iako tužioci i policija mogu raditi nezavisno, postoje neki faktori koji podstiču određeni stepen
međusobne zavisnosti između obe službe.78 Dobra saradnja može biti ključna u postizanju
osude.79 S jedne strane, policija želi da se njihovi slučajevi krivično gone, ali ne mogu da ih
zaključe sami. Umesto toga, oni moraju da zavise od tužioca. Međutim, sve veća složenost
materijalnog i proceduralnog zakona čini policiju zavisnom od tužioca zbog pravnog saveta. 80
S druge strane, pošto tužioci nemaju ni sredstava ni stručnosti da obavljaju istragu, njima
treba policija da obavi ovaj zadatak. Tužioci moraju biti u mogućnosti da pruže pouzdan
dokaz kako bi dobili osudu. Stoga, policija mora da pronađe svedoke i prikupi dokaze koji su
dovoljno jaki za slučaj.81

_____________________
78
Videti i ABA Prosecutorial Investigations Standard 1.3 (2008).
79
Gramkov (2008), str. 417
80
O tužiocu koji radi kao pravni savetnik policije, videti Vejgend (1978), str. 113-114. Videti i ABA
Prosecutorial Investigations Standard 1.3 (a)(ii).
81
Gramkov (2008), str. 417-419; Haris (2011), str. 2-3; Vejgend (1978), str. 114-116.

Strana 266
7.2 Odnos između službe tužilaštva i policije

Nemačka nema federalne policijske snage koje se mogu porediti sa Francuskom

nacionalnom policijom ili američkim Biroom za istragu. Služba federalne policije Nemačke
(Bundeskriminalamt ili BKA) je nacionalna policijska istražna služba i u nadležnosti je
Federalnog Ministarstva unutrašnjih poslova. Služba federalne policije je centralna služba za
saradnju između federacije i federalnih država u svim pitanjima kriminalne policije. Služba
federalne policije je kompetentna za istraživanje kriminalnih aktivnosti koje padaju pod
federalnu jurisdikciju/nadležnost/pravosuđe i koje su uključene u zakonik.24 Pored toga, u
Službi federalne policije je smešten i Nacionalni centralni biro Federalne Republike Nemačke
za Međunarodnu kriminalnu policijsku organizaciju (ICPO), poznatu širom sveta kao
„Interpol“.
Većim delom, jurisdikcija policije u Nemačkoj pada pod 16 nemačkih država. 25 Stoga
su policijske snage organizovane malo drugačije u svakoj državi. Sve državne policijske
snage su pod Ministarstvom unutrašnjih poslova,26 dok su službe javnog tužilaštva pod
Ministarstvom pravde. Obično su regionalni policijski štabovi (zvani Polizeipräsidium u većini
država) direktno potčinjeni unutrašnim poslovima. Pod regionalim štabovima postoji nekoliko
okružnih policijskih štabova (Polizeidirektion). Ispod svakog okružnog policijskog štaba nalazi
se nekoliko lokalnih stanica (Polizeiinspektion). U okviru ovih policijskih snaga, postoji
odeljenje Schutzpolizei i Kriminalpolizei.
Javni tužilac je glavni u krivičnim istragama. On ima dužnost da istražuje pitanje čim
dobije saznanja o osumnjičenom krivičnom prekršaju [Deo 160, paragraf 1 Zakona o
krivičnom postupku (D-CCP)]27. Tužilac može obaviti istragu bilo koje vrste bilo sam ili da
zahteva od policije da to obavi (Deo 161 D-CCP). Stoga javni tužilac može dati mandatorna

__________________
23
O situaciji u Švajcarskoj, videti deo 6.1.1.4 i 6.1.2.3
24
Falsifikovanje, terorizam, međunarodni organizovani kriminal (videti deo 4 Zakona o
Bundeskriminalamt i Saradnju između federalnih i državnih institucija u pitanjima kriminalne policije od
7.jula 1997); Bundesgesetz über das Bundeskriminalamt und die Zusammenarbeit des Bundes und
der Länder in kriminalpolizeilichen Angelegenheiten vom 7. Juli 1997.
25
Član 30 Osnovnog zakona za Federalnu Republiku Nemačku, poslednji put izmenjenog Članom od
21. jula 2010.godine; Grundgesetz für die Bundesrepublik Deutschland, das zuletzt durch Artikel 1 des
Gesetzes vom 21. Juli 2010 geändert worden ist
26
Bulke (2008), Margina br. 102; Roksin i Šineman (2012), deo 9, Margina br. 16
27
Zakon o krivičnom postupku u verziji objavljenoj 7.aprila 1987.godine, najskorije izmenjena Članom
2 Zakona od 2.jula 20122.godine; Strafprozessordnung in der Fassung der Bekanntmachung vom 7.
April 1987, die zuletzt durch Artikel 2 des Gesetzes vom 21. Juli 2012 geändert worden ist

Strana 267

uputstva policiji kada dođe do istrage krivičnog prekršaja. 28 Policija koja je imenovani „istražni
službenik“ (Ermittlungspersonen) kancelarije javnog tužioca ima veća ovlašćenja i bliži odnos
sa službom javnog tužioca.29 Međutim, većina policijskih službenika je imenovana kao
„istražni službenik“, tako da je ovo razlikovanje od malog značaja. 30 Dok svi policijski
službenici mogu obavljati hapšenja i vršiti provere identiteta, samo istražni službenici imaju
ovlašćenje da dalje istražuju.31 Administrativno, policija ostaje odvojena od službe javnog
tužilaštva. Policija se često opisiju kao „produžena ruka tužilaštva“ (verlängerter Arm der
Staatsanwaltschaft).32
U teoriji, policija nema ovlašćenja da obavlja istragu nezavisno od kancelarije javnog
tužioca. Policija može postupati po svojoj inicijativi samo tokom početne faze istrage kada su
potrebne mere koje se ne mogu odložiti. Kada se obavi, policija mora da obavesti javnog
tužioca i da mu preda svoje zapisnike, bez odlaganja (Deo 163 D-CCP).33
U praksi međutim, policija sprovodi veliku većinu kriminalnih istraga sama i predaje
dokumentaciju javnom tužiocu samo u tački kada treba da se donese optužba. Javni tužilac
se obaveštava od samog početka samo kod teških slučajeva. Stoga, angažovanje javnog
tužioca povećava težinu i složenost pitanja krivičnog dela.34
Javni tužilac ne može efektivno da kontroliše i vrši nadzor rada policije sve dok nema
nekih saznanja o slučaju. Pošto veliku većinu manjih slučajeva policija nezavisno istražuje,
ovo im omogućava da obavljaju diskreciona i neproverena dela.35

________________
28
Bulke (2008), Margina br. 103.
29
Videti takođe deo 152 paragraf. 2 COA.
30
Elsner i Peters (2006), str. 227; Vejgend (2005), strane 209–210.
31
Trendafilova i Rot (2008), str. 239, n 95; Bulke (2008), Margin br. 107–108; Roksin i Šineman
(2012), Deo 42, Margine br. 17–18.
32
Trendafilova i Rot (2008), str. 240.
33
Trendafilova i Rot (2008), str. 240; Elsner i Peters (2006), str. 227; Vejgend (2005),
strane. 207–208; Roksin i Šineman (2012), Deo 9, Margina br. 19.
34
Trendafilova i Rot (2008), strane 240–241; Elsner i Peters (2006), strane 227–228; Vejgend (2005),
str. 208; Bulke (2008), Margina br. 106; Roksin i Šineman (2012), Deo 9, Margina br. 21.
35
Trendafilova i Rot (2008), str. 241.

Strana 291
8.2 Odnos između službe tužilaštva i policije

Postoje dve vrste različitih policijskih snaga u Francuskoj, naime Nacionalna policija (police
nationale) i Žandarmerija (gendarmerie nationale).33 Nacionalna policija su policijske snage
koje su pod kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova, dok Žandarmerija ima vojni status i
stoga je deo Ministarstva odbrane.34 Nacionalna policija uglavnom radi u većim i manjim
gradovima, dok Žandarmerija uglavnom radi u malim gradovima i ruralnim regijama. Sudska
policija (police judiciaire) je administrativno deo policijskih snaga, ali oni su funkcionalno
odvojeni od administrativne policije čija je funkcija da štiti javnost ili prevencija. 35 Sudska
policija se sastoji od službenika različitih činova. U članove sudske policije spadaju sudski
policijski službenici (officier de police judiciaire ili OPJ),36 sudski policijski agenti (agents de
police judiciaire ili APJ),37 i pomoćni sudski agenti (APJ adjoint)38 i civilna služba i agenti
kojima zakon dodeljuje određene funkcije u policiji (Član 15 F-CCP).39

_________________
32
Za više informacija, videti http://www.enm.justice.fr/formation-continue/accueil.php (posećen 29.
juna 2012. godine)
33
Vlamink i Perez (2010), strane 29-40; Stefani i ostali (2010), Margine br. 370-377; Gvinšar i Buison
(2011), Margine br. 246-267
34
Za analizu Žandarmerije, videti Matelija (2006).
35
Smedovska i Faleti (2008), str. 201; Verest (2000), str. 228; Pradel (1993), str. 108
36
Osobe imaju status sudskog policijskog službenika: gradonačelnici i njihovi zamenici; policajci i
podoficiri Žandarmerije, koji imaju najmanje trogodišnju službu sa Žandarmerijom, koje je imenovalo
Ministarstvo pravde i odbrane po dobijanju saglasnosti komisije; glavni inspektori, aktivni zamenici
direktora policije, glavni kontrolori, policijski načelnici i policijski službenici; građanski službenici koji su
imenovani da kontrolišu i aplikaciona grupa nacionalne policije koja je služila najmanje 3 godine u
ovom telu, imenovana odlukom Ministarstva pravde i unutrašnjih poslova po dobijanju saglasnsti
komisije (Član 16 F-CCP). Za više detalja, videti Vlamink i Perez (2010), strane. 15-23); Stefani i ostali
(2010), Margine br. 380-386; Gvinšar i Buison (2011), Margine br. 269-275
37
Osobe koje imaju status sudskog policijskog agenta: žandarmi koji nemaju kapacitete sudskog
policijskog službenika; građanski službenici iz aktivnih odeljenja nacionalne policije; članovi i obučeni
koji nemaju kapacitete sudskog policijskog službenika (Član 20 CCP). Za više detalja, videti Vlamink i
Perez (2010), strane 25-28; Štal (2008), strane 47-53; Stefani i ostali (2010), Margina br. 387; Gvinšar
i Buison (2011), Margine br. 276-279.
38
Stefani i ostali (2010), Margina br. 388; Gvinšar i Buison (2011), Margine br. 280-283.
39
Stefani i ostali (2010), Martina br. 389-391; Gvinšar i Buison (2011), Margine br. 284-291 .

Strana 292

Sudski policijski službenici i sudski policijski agenti imaju ovlašćenja sa različitim

pravima tokom preliminarnih postupaka. Samo sudski policijski službenici imaju pravo da
osnuju istragu i da imaju moć prinude, kao što je da zadrže osumnjičenog u pritvoru do 24
časa (garde à vue).40 Sudski policijski agenti imaju više ograničena ovlašćenja. Oni nemaju
pravo da zadrže osumnjičenog u pritvoru. Zadatak sudskog policijskog agenta je da pomaže
sudskim policijskim službenicima u obvaljanju svojih dužnosti. Oni mogu povući zvanične
beleške (procès verbaux) u pogledu svih prekršaja (veći i manji prekršaji, sitna krivična dela)
i takođe da uzimaju izjave pojedinaca (Član 20 F-CCP).
U zavisnosti od tipa istrage, sudska policija je pod upravom javnog tužioca ili
istražnog suda. Istražni sud vrši nadzor rada sudske policije u istraživanju teških krivičnih
dela (délits graves),41 dok javni tužioci vrše nadzor njihovog rada u istragama očiglednih
prekršaja (flagrant délit) i preliminarnim istragama (enquête préliminaire).43,44 Ovlašćenja
sudske policije mogu varirati u zavisnosti od prirode istrage. Kod istraga očiglednih krivičnih
dela, policija ima ovlašćenja sa više prava i obavezna ovlaščenja nego kod preliminarnih
istraga.45 Kod istraga očiglednih krivičnih dela, sudska policija može nastaviti sa istragom po
sopstvenoj inicijativi, ali mora odmah obavestiti javnog tužioca (Član 53 i 54 F-CCP), dok se
____________________
40
Videti Vlamink i Perez (2010), str. 84; Stefani i ostali (20101), Margine br. 419-420; Gvinšar i Buison
(2010), Margina br. 269
41
Kada sledi istragu koju vodi sudska policija, javni tužilac upućuje slučaj istražnom sudu, otvara se
preliminarna sudska istraga (instruction preparatoire; Član 79 et seq. F-CCP). Predaja slučaja
istražnom sudu je obavezna u vezi sa težim prekršajima. Za manje prekršaje, to je proizvoljno. Može
se pokrenuti i za prekršaje ako to zahteva okružni tužilac prema članu 44 (Član 79 F-CCP). Za više
informacija, videti Vlamink i Perez (2020), strane 101-132.
42
Videti Vlamink i Perez (2010), strane 77-88; Stefani i ostali (2020), Margine br. 410-428-4; za
detaljniju diskuciju videti Gvinšara i Buisona (2011), Margine br. 683-941
43
Videti Vlamink i Perez (2010), strane 89-97; Stefani i ostali (2020), Margine br. 429-440; za detaljniju
diskuciju videti Gvinšara i Buisona (2011), Margine br. 942-1024
44
Francuski krivično-pravni sistem prepoznaje dva tipa istrage, naime preliminarnu istragu (enquête
préliminaire; Član 75 et seq. F-CCP) i flagrante delicto istragu (enquête de flagrance; Član 53 et seq
F-CCP). Ova poslednja nije ograničena na slučajeve gde je učinilac uhvaćen dok je obavljao krivično
delo, već se širi na slučajeve gde se osumnjičeni goni hajkom, ili je pronađen da poseduje predmete,
ili ima na sebi ili oko sebe tragove koji pružaju osnovu da se veruje da je učestvovao u težem ili
manjem prekršaju (Član 53 F-CCP).
45
Za njihova ovlašćenja u istragama očiglednih prekršaja, videti Vlamink i Perez (2010) strane 84-85.
Za njihova ovlašćenja kod preliminarnih istraga, videti Vlamink i Perez (2010), strane 92-97. Za
pregled ovlašćenja sudskih policijskih službenika i sudskih policijskih agenata u različitim tipovima
istrage, videti Vlamink i Perez (2010), strane 141-142.

Strana 293

kod preliminarnih istraga može desiti da tužilac ne bude svestan postupka dok za taj čin nije
potrebno njegovo odobrenje ili dok mu se ta stvar predoči.46
Sudska policija deluje prema direktivi okružnog tužioca (Član 12 F-CCP) i u okviru
teritorijalne jurisdikcije svakog apelacionog suda; oni deluju pod nadzorom glavnog javnog
tužioca i pod upravom istražne komore (Član 13 F-CCP). 47 Kako je gore pomenuto, javni
tužilac vodi preliminarne sitrage i istrage očiglednih slučajeva. Tužioci i njihovi zamenici
imaju ovlašćenja sudskih policijskih službenika (Član 41 F-CCP). Međutim, oni retko koriste
ova ovlašćenja jer obično traže pomoć od sudske policije (Član 42 F-CCP). Kao rezultat, ovo
daje sudskoj policiji značajna ovlašćenja u praksi.48
Javni tužilac jedino može da sprovodi svoje dužnosti nadzora kada je obavešten o
krivičnom prekršaju. Stoga je policija u obavezi da obavesti tužioca o svim krivičnim
prekršajima bez odlaganja i da mu pošalje relevantne izveštaje koje su sastavili čim se
njihove radnje zaključe (Član 19 F-CCP). Dalje, u slučaju hapšenja i zadržavanja, oni su
obavezni da obaveste tužioca na početku (Članovi 41, 63 i 77 F-CCP).
U praksi, s jedne strane, policija ne evidentira uvek sve prekršaje zbog kapaciteta i
vremenskih problema, a sa druge strane, za manje teške prekršaje, oni mogu sprovesti
istrage pre nego što ih prijave. 49 Kao posledica, ovo ostavlja značajnu mogućnost sudskoj
policiji da odluči o prirodi manje teških prekršaja.50
_________________________
46
Tamo gde se istraga vodi po inicijativi policije, oni daju javnom tužiocu izveštaj o napretku ukoliko se
vodi više od 6 meseci (Član 75-1 F-CCP). Sudska policija, obavljajući preliminarnu istragu većeg ili
manjeg prekršaja, mora obavestiti okružnog tužioca čim se otkrije osoba protiv koje postoje dokazi da
je počinila ili pokušala da počini prekršaj (Član 75-2 F-CCP). Videti i Margeri (2008), str. 83
47
Videti Štala (2008), str. 83; Stefani i ostali (2010), Margina br. 379; Gvinšar i Buison (2011), Margina
br. 273
48
Smedovska i Faleti (2008), str. 202
49
Videti prethodni deo 8.2, pasus 3
50
Smedovska i Faleti (2008), str. 202
ANGELA J. DAVIS
(Endžela Džej Dejvis)
Strana 6

DISKRECIONO PRAVO – NUŽNO ZLO

Tužioci zasigurno nisu jedini zvaničnici u krivično-pravnom sistemu koji donose važne,
diskretorne odluke. Diskreciono pravo je žig krivično-pravnog sistema, a zvaničnici skoro u
svakoj fazi postupka koriste diskreciono pravo u obavljanju svojih dužnosti i odgovornosti. U
stvari, bez takvog diskrecionog prava, bilo bi mnogo više nepravednih odluka u svakoj fazi
krivičnog postupka. Sistem bez diskrecionog prava, u kom policiji, sudijama i tužiocima nije
dozvoljeno da uzmu u obzir pojedinačne činjenice, okolnosti i karakteristike svakog slučaja bi
nesumnjivo davao nepravedne rezultate.
Policijski službenici, na primer, koji su najčešće na prvoj liniji krivičnog postupka,
rutinski koriste diskreciono pravo kada donose odluke o tome da li zaustaviti, tražiti ili
uhapsiti osumnjičenog. Iako im je dozvoljeno da uhapse pojedinca pri prikazivanju mogućeg
razloga verovanja da su on ili ona počinili zločin, nije potrebno da to rade, a često to i ne
rade. Policijski službenik može zapaziti dva pojedica koji učestvuju u tuči. Takvo zapažanje
daje mogući razlog da se ti pojedinci uhapse. Pa ipak, službenik ima diskreciono pravo da
prekine tuču, reši konflikt između pojedinaca i da ih pošalje svojim putem bez hapšenja.
Takvo korišćenje diskrecionog prava može prilično biti u interesu pravde za sve uključene i
uštedelo bi značajne resurse sudskog sistema za druge, mnogo teže prekršaje.
Zaustavljanje saobraćaja je među najčešćim diskrecionim odlukama policije. Postoje
stotine potencijalnih saobraćajnih prekršaja, a svaki vozač ih napravi najmanje nekoliko puta
kada vozi. Nezaustavljanje na znak stop, prekoračenje brzine i prelazak u drugu saobraćajnu
traku bez davanja znaka su samo neki od najčešćih saobraćajnih prekršaja za koje policijski
službenici mogu pisati kaznu. Njima je takođe dozvoljeno da uhapse vozače za neke
saobraćajne prekršaje,6 ali to oni retko rade. Samo nekoliko ljudi bi podržalo zakon kojim se
od policijskih službenika traži da zaustave i napišu kaznu svakome ko načini saobraćajni
prekršaj ili da uhapse svakoga ko je počinio saobraćajni prekršaj vredan hapšenja. Pored
nepopularnosti ovakvog zakona, većina bi se složila da ograničene resurse u krivično-
pravnim sistemima treba sačuvati za teže prekršaje.
Iako se diskreciono pravo u izvršavanju policijske funkcije čini neophodnom i

Strana 7

poželjnom, diskretorna priroda policijskog zaustavljanja i hapšenja ponekad daje

nepravedne, diskriminatorne rezultate. Kada policijski službenici koriste svoje diskreciono
pravo da zaustave ili uhapse pripradnike crne rase ili latinoamerikance, a ne belce koji su se
isto ponašali, oni su tako uključeni u rasno profilisanje – praksu koja se naširoko kritikuje 7 i
čak stavlja van zakona8 u nekim jurisdikcijama.9 Stoga, diskreciono pravo koje je dato
policijskim službenicima kako bi doneli razumne odluke u pojedinačnim slučajevima,
ponekad takođe dovodi do nepoštenih razlika duž rasnih linija. Iako zakoni i politike koji su
doneti kako bi se eliminisalo rasno profilisanje ne mogu u potpunosti kontrolisati diskreciono
pravo policije, oni demonstriraju da društvo prepoznaje da se takvo diskreciono pravo mora
kritički posmatrati kako bi se osiguralo poštenje u našem krivično-pravnom sistemu.
I sudije koriste diskreciono pravo u krivično-pravnom sistemu. Uloga sudije je da
donosi odluke o pojedinačnim slučajevima za sve, od toga da li bi određenog optuženog
trebalo držati u pritvoru pre njegovog suđenja do toga koju kaznu traba da dobije ako bude
osuđen za krivično delo. Sudije koje predsedavaju suđenjima moraju da donose odluke kroz
suđenje o brojnim pitanjima, uključujući da li bi se određeni komad dokaza mogao priznati i
da li prihvatiti ili odbiti prigovore. Iako postoje zakoni i pravila koji upravljanju mnogim ovim
odlukama, većina njih obuhvata korišćenje sudskog diskrecionog prava. U stvari, standardni
apelacioni sudovi često ih koriste kada pregledaju odluku sudije nekog sudskog procesa da li
je njena odluka bila „zloupotreba diskrecionog prava.“10
Sudije su, međutim, kao i policijski službenici, prilično kritikovani zbog svojih
diskrecionih odluka. Ako sudija pusti okrivljenog da čeka dan svog suđenja i on bude
uhapšen za neko drugo krivično delo, sudiju kritikuju da loše koristi svoje diskreciono pravo. 11
Sudije dobijaju najviše kritika za njihove odluke o lišavanju slobode, prvenstveno od
pojedinaca koji su se žalili da sudijina kazna nije dovoljno stroga u nekom posebnom slučaju.
U stvari, široko rasprostranjeno kritikovanje korišćenja diskrecionog prava sudije dovelo je do
osnivanja obaveznog minimuma i smernica za izricanje kazni u federalnoj vladi i mnogim
državama. Kao i policijski službenici, sudije su optuživane da različito tretiraju slično
okrivljene. Zastupnici zakona obaveznog minimalnog kažnjavanja i smernica za kažnjavanje
tvrde da bi svi okrivljeni koji su počinili određene prekrišaje trebalo da budu kažnjeni na isti
period zatvora, bez obzira na druge faktore kao što su socioekonomski, obrazovanje ili
nemanje obrazovanja ili druge faktore koji nisu vezani za prekršaj. Ovi zakoni su ozbiljno
umanjili, a u nekim instancama, u potpunosti eliminisali sudsko diskreciono pravo.12

Strana 8

Diskreciono uslovno puštanje na slobodu i odluke za pomilovanje su takođe predmet

grube kritike. Veoma poznati slučajevi pojedinaca koji su počinili krivična dela nasilja nakon
što su odbori za uslovnu slobodu doneli diskrecionu odluku o puštanju 13 su bili delimično
odgovorni za eliminaciju uslovnog puštanja na slobodu u federalnom sistemu i mnogim
državama.14 Guverneri i predsednik mogu koristiti svoje diskreciono pravo da pomiluju
pojedince koji su počinili krivično delo. Međutim, nekoliko predsednika u skorašnjoj istoriji je
bilo ozbiljno kritikovano za korišćenje ovog diskrecionog prava.15
Skoro svaki zvaničnik koji koristi ovlašćenje i diskreciono pravo u krivično-pravnom
sistemu je kritikovan, smatran odgovornim a, u nekim instancama, oduzeta su mu neka od
njegovih ili njenih ovlašćenja i diskreciona prava za donošenje diskrecionih odluka koje daju
različite ili nepoštene rezultate, sa jednim izuzetkom – tužiocem. Iako su brojni učenjaci na
pravnoj akademiji kritikovali neprovereno korišćenje diskrecionog prava tužioca, 16 sa nekoliko
izuzetaka,17 javna kritika tužilaca je skoro u potpunosti nepostojeća. Vrhovni sud SAD-a,
stalno odlaže i afirmiše diskreciono pravo tužilaštva. 18 Zakonodavna branša deluje shodno
tome. Većina krivičnih zakona koji su donele državna zakonodavstva i Kongres SAD-a pre
služe da se poveća nego da se smanji ovlašćenje tužilaštva.19
Ako bi tužioci uvek donosili odluke koje su zakonske, poštene i pravedne, njihovo
ovlašćenje i diskreciono pravo bi bili manje problematični. Ali, kako su pokazali policijski
službenici, sudije, službenici za uslovnu slobodu i predsednici, korišćenje diskrecionog prava
često vodi različitom tretmanu ljudi koji su u sličnoj situaciji. Isto je za tužioce kao i za svakog
drugog vladinog agenta ili zvaničnika. U stvari, pošto se tužioci vide kao najmoćniji zvaničnici
u krivično-pravnom sistemu, verovatno da bi oni trebalo da budu smatrani odgovornijim nego
drugi zvaničnici, ne manje. Međutim, iz razloga koji nisu u potpunosti jasni, sudstvo,
zakonodavstvo i opšta javnost puštaju tužioce. Ovlašćenje tužilaca i diskreciono pravo nisu
smanjeni, čak i kada su njihove odluke proizvele velike nepravde u krivično-pravnom
sistemu, a mehanizmi odgovornosti koji ih čine odgovornim su se pokazali prilično
neefektivni.20 Pregled istorije američkog tužioca daje uvid u to kako se razvijalo i širilo
ovlašćenje tužioca, ali ne daje oslonac ili opravdanje kako je postalo tako utvrđeno i
prihvaćeno tokom vremena.
 Strana 9

KRATKA ISTORIJA AMERIČKOG TUŽIOCA

U ranom srednjem veku, kada nije postojao formalni krivično-pravni sistem u Engleskoj, žrtva
zločina je bila i policajac i tužilac i sudija. 21 Žrtva i njena porodica su pronalazile navodnog
zločinca, odlučivale o odgovarajućoj kazni i sami ih sprovodili. 22 U takve kazne spadale su
fizička kažnjavanja, povraćaj uzete imovine ili oba.23 Žrtva krivičnog dela ili njena porodica su
doneli sva krivična gonjenja u englesko opšte pravo.24 Ovaj model je odražavao filozofski
pogled da je krivično delo obuhvatalo prekršaj protiv pojedinca pre nego protiv društva u
celini.25 Kako je pravni sistem postajao sve složeniji, pojedinci i njihove porodice su
unajmljivali privatne advokate da vode slučajeve.26 Očigledno da ovaj sistem nije pružao
obeštećenje za siromašne i neobrazovane žrtve kriminala koji niti su mogli da prate pravni
sistem niti da angažuju pravnu pomoć.27 Jedini javni tužilac u engleskom opštem pravu je bio
kraljev pravni zastupnik, čija je jedina odgovornost bila da se bavi kršenjem prava kralja.28
Reformisti kao što su Džeremi Bentam i ser Rober Pil su tvrdili da je engleski privatni
sistem tužilaštva promovisao prakse zloupotrebe, kao što su dogovori između privatnih
advokata i policije kako bi se osigurale tužbe, tužbe koje su pokrenute iz lične mržnje ili
osvete i napuštanje tužbe nakon korumpiranih finansijskih poravnanja između okrivljenog i
privatnog tužioca.29 Napori reforme su se suočili sa velikim protivljenjem onih koji su najviše
profitirali od privatnog sistema – bogati i pravni stručnjaci. 30 1879. godine, Parlament je
doneo Zakon o krivičnom gonjenju prekršaja, koji je dao ograničena ovlašćenja direktoru
javnog tužilaštva.31 Zakon nije eliminsao privatne tužbe u potpunosti, ali se angažovanost
žrtve u pokretanju engleskih tužbi drastično smanjilo zbog razvoja savremenih policijskih
uprava krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka.32
Krivično tužilaštvo u kolonijalnoj Americi je odražavalo rano englesko iskustvo. Pre
američke revolucije, žrtva zločina je imala odgovornost za hapšenje i gonjenje
osumnjičenog.33 Žrtva je sprovodila istragu i delovala kao tužilac ako bi slučaj išao na sud.
Alternativno, žrtva je angažovala detektiva i privatnog advokata da obavljaju ove funkcije.34

Strana 10

Ako je osuđen, sud je često izdavao naredbu osumnjičenom da plati žrtvi.35 Okrivljeni koji su
bili siromašni, plaćali su za svoja krivična dela tako što su radili za žrtvu kao sluge ili su
prodavali svoje usluge u korist žrtve.36 Ako žrtva nije želela ove usluge ili nije mogla da ih
proda, zakon je obavezivao da žrtva plati tamničaru za nadzor nad zatvorenikom.37
Nakon komercijalne revolucije u osamnaestom veku, populacija u kolonijalnoj Americi
je rasla. Počele su da se razvijaju velike urbane regije, a stopa kriminala je porasla. 38 Privatni
način krivičnog gonjenja nije više mogao da održi red u sve brže rastućim kolonijama. Neke
žrtve su privatno pregovarale o izmirenju sa onima koji su učinili prekršaj, što je dovodilo do
sporadične, nejednake primene zakona, kao i zlouptreba sličnih onim koje su dovele do
reformatorskog pokreta u Engleskoj.39
Kolonije su počele da razvijaju sistem javnog tužilaštva kako bi se borile sa „haosom i
neefikasnošću“ privatnog tužilaštva u sve brže industrijalizovanom društvu. 40 Ovaj razvoj se
javio ne samo kao lek za probleme i zloupotrebe privatnog tužilaštva, već i kao rezultat
promene u filozofskom pogledu na kriminal i društvo. Evropski učenjaci kao što su Cezar
Bekarija, tvrdili su da kriminal treba posmatrati kao problem društva, a ne jednostavno kao
prekršaj protiv pojedinca.41 Stoga je nekoliko kolonija usvojilo sistem javnog tužilaštva koji je
pokušavao da se bavi problemom kriminala na način koji je najbolje služio interesima društva
kao celine.
 1643. godine, Virdžinija je postala prva kolonija koja je imenovala javnog tužioca –
državnog tužioca.42 Virdžinija je formirala svoj sistem na ranom engleskom. Sistemi drugih
kolonija za javno tužilaštvo su odražavali one koji su bili u matičnim evropskim zemljama iz
kojih su dolazili njihovi prvi naseljenici.43 Bilo sud ili vlada imenovali su ove prve javne
tužioce.44 Takvi tužioci su imali malo nezavisnosti ili diskrecionog prava. U njihov mandat su
spadale konsultacije sa sudom ili vladom pre donošenja odluka.45
Tužilac do današnjeg izabranog tužioca je nastao tokom porasta Džeksonove
demokratije 1820-ih, poklapajući se sa pomeranjem države prema sistemu narodno
izabranih zvaničnika.46 Ovaj period je označio prvi napor da tužioci budu direktno odgovorni
ljudima kojima su služili kroz demokratski proces. Misisipi je bio prva država koja je održala
javne izbore za okružnog javnog tužioca. Do 1912. godine, skoro svaka država je pratila ovaj
trend.47

Strana 11

Danas, samo okrug Kolumbije48 i četiri države – Delaver, Nju Džersi, Rod Ajland i Konektikat
– održavaju sistem imenovanih tužilaca.49
Iako se činilo da narodni izbori intuitivno rade kao provera ovlašćenja tužilaštva i
efektivni mehanizam odgovornosti, narodni izbor tužioca je u stvari utvrđivao i jačao njegova
ovlašćenja, nezavisnost i diskreciono pravo. Sada kada više nije bio u rukama vlade ili suda,
tužilac je sada bio odgovoran amorfnom telu zvanom „narod“. Međutim, pošto dela i odluke
tužioca nisu generalno bili stvar javnog beležništva, ljudi nisu mogli smatrati tužioce
odgovornim. Pa ipak, glasačka kutija je viđena kao najviši demokratski mehanizam
odgovornosti.50
Rani sistem federalnog tužilaštva je počeo sa Zakonom o sudstvu 1789. Ovaj zakon
je stvorio kancelariju javnog tužioca, čije jedine dužnosti su bile da predstavlja Sjedinjene
Države u slučajevima pred Vrhovnim sudom i da daju pravne savete predsedniku i
načelnicima ministarstava (departmenta).52 Isti zakon je stvorio i okružne javne tužioce da
vode tužbe za Sjedinjene Države u okružnim sudovima, ali do 1861. godine, javni tužilac nije
vršio nadzor nad okružnim tužiocima. 53 U stvari, čini se da ove okružne javne tužioce nije
nadgledao niko od 1789. do 1820. godine, kada su oni bili stavljeni pod nadzor sekretara
trezora (do 1861. godine).54 Nije postojala jasna organizaciona struktura ili lanac komandi, sa
federalnim tužiocima, bilo da rade nezavisno ili da primaju uputstva od nekoliko različitih
federalnih agencija.55 Državni zvaničnici i privatni građani su čak sprovodili neke federalne
tužbe.56
1920-ih, brojne države su formirale krivične komisije da pregledaju status krivično-
pravnog sistema kao i njegovu mogućnost da se bavi porastom kriminala posle Prvog
svetskog rata.57 Njihovi nalazi o ulozi tužioca i stepenu njegovog ovlašćenja i diskrecionog
prava šokirali su većinu ovih komisija. Izveštaj Nacionalne komisije za praćenje i sprovođenje
zakona (National Comission on Law Observance and Enforcement – NCLOE) je istakla: „U
svakom slučaju, tužilac ima više ovlašćenja nad administracijom sudstva nego sudije, sa više
manje javnog priznanja njegovog ovlašćenja. Ljubomorni smo na ovlašćenje procesnog
sudije, ali ne marimo za stalni porast ovlašćenja javnog tužioca.“58 Komisije formirane u
Kaliforniji, Džordžiji, Ilinoisu, Minesoti, Njujorku i Pensilvaniji su imale slična zapažanja o
ovlašćenjima tužioca.59

Strana 12

Najpoznatija krivična komisija u ovoj eri je bila Komsija Vikeršama, nacionalno telo
„formirano da proučava status krivično-pravnog sistema.“ 60 Kao i bukvalno sve državne
krivične komisije, Komisija Vikeršama je kritikovala ulogu tužioca, naročito odsustvo smislene
provere ovlašćenja tužioca i diskrecionog prava. 61 Ona je istakla da narodni izbor tužioca nije
dao niti adekvatnu proveru ovog ovlašćenja niti najbolje kvalifikovane kandidate za tu
poziciju.62 Komisija je takođe prepoznala zloupotrebe u ovlašćenjima tužilaca u
pregovaranjima o krivici.63 Predložila je brojne reforme, uključujući osnivanje državnog
direktora javnih tužilaca koji će osigurati uslove za kontrolu tužilačkog procesa na
sistematizovan način.64 Uprkos nalazima i preporukama Komsije Vikeršama, drugih komisija i
pravnih učenjaka iz 1920-ih, postoji značajna reforma tužilačkog postupka. U stvari, danas
tužioci zadržavaju čak i više ovlašćenja, nezavisnosti i diskrecionog prava nego što su
početkom devetnaestog veka.65

Strana 143

Etika tužilaštva

Vrhovni sud je predložio da je najpogodniji lek za neprimereno ponašanje tužilaštva

disciplinska mera od strane organa državne komore.1 Međutim, pokazalo se da je ovaj
predlog prilično neadekvatan i neefektivan.2 Nedostatak transparentnosti u kancelarijama
tužilaca prilično otežava otkrivanje neprimerenog ponašanja tužilaca, a čak i kada se to
neprimereno ponašanje otkrije, upućivanje državnim disciplinskim komisijama je retko. Kao
što je bilo reči u delu 7, u relativno malom broju slučajeva koji su upućeni državnim organima
tužioci su retko dobili ozbiljniju disciplinsku meru.
U delu 10 se govori o načinima na koje bi se mogla izvršiti reforma disciplinskog
postupka kako bi se neprimereno ponašanje tužilaštva iskorenilo efektivnije. Međutim, pre
pristupanju ovom pitanju reforme postupka, bilo bi korisno istražiti da li sama pravila
discipline adekvatno pristupaju funkciji tužilaštva. S obzirom na različitu ulogu koju tužioci
igraju, u poređenju sa pravnicima koji zastupaju klijente i u građanskim i krivičnim
slučajevima, da li pravila discipline koje javni tužilac sprovodi pružaju dovoljno smernica
tužiocima ili adekvatnu osnovu za odgovornost tužilaca za neprimereno ponašanje? Ovaj
deo će istraživati ova pitanja.

PRAVILA PROFESIONALNOG PONAŠANJA

Pravila koja upravljaju profesionalnim ponašanjem pravnika/advokata je objavila ABA,

Strana 144

privatna organizacija i najveće dobrovoljačko udruženje u zemlji. ABA je napravila nekoliko

sveobuhvatnih kodova etičkog ponašanja u proteklih sto godina koji su dali model za pravila
usvojena od strane državnih sudova. Kada državni sud usvoji kod etičkog ponašanja, on se
onda može koristiti protiv advokata u toj jurisdikciji.
Prvi kod etičkog ponašanja bio je „Kanoni profesionalne etike“, koji je objavila ABA
1908. godine. „Kanoni profesionalne etike“ su bili nejasni i kontradiktorni i bili su korišćeni
selektivno. Međutim, oni su ostali na snazi preko šezdeset godina. do 1969.godine kada je
ABA usvojila novi kod profesionalnog ponašanja, nazvan Kod modela profesionalne
odgovornosti. Skoro sve jurisdikcije su usvojile Kod modela i on ostaje na snazi u nekoliko
država, uključujući Njujork. 1977. godine, ABA je započela drugo razmatranje pravila za
profesionalno ponašanje. Komisija je imenovala i na kraju predložila Pravila modela
profesionalnog ponašanja 1983.godine.3 Većina jurisdikcija ih je usvojila.
Samo četrnaest godina od usvajanja Pravila modela, ABA je pokrenula drugi projekat
kako bi revidovala pravila za ponašanje pravnih zastupnika. 1997. godine, tadašnji
predsednik ABA-e Džerom Šestak, njegov prethodnik, N.Li Kuper i njegov naslednik, Filip
S.Anderson, ubedili su ABA Dom guvernera da je Pravilima modela potreban pregled i
revizija. Oni su ustanovili ono što je postalo poznato kao Komisija etike 2000 kako bi
preuzela ovaj projekat.4 Prema njegovim zastupnicima, komisija je trebalo da pregleda i
reviduje pravila jer je postojao značajan nedostatak jednoobraznosti između verzija Pravila
modela različitih država, a nova pravna pitanja su pokrenuta uticajem napretka u tehnologiji
u pružanju pravnih usluga.5 2002. godine, ABA Dom delegata je usvojio niz izmena kao
rezultat rada komisije. Četrdesetsedam država i okrug Kolumbija su usvojili neku verziju
izmenjenog Pravila modela.6
Pravila modela pokrivaju širog opseg ponašanja pravnih zastupnika, a mnoga pravila
važe samo za advokate koji predstavljaju klijente. Kao predstavnici države, tužioci
predstavljaju „narod“ (uključujući okrivljene koje tuže) i zaduženi su za „sprovođenje pravde“
pre nego za žustro traganje za interesima pojedinih klijenata. Stoga se Pravila modela
odnose na čitav opseg pitanja, uključujući cene pravnih zastupnika, konflikte među klijentima,

Strana 145

prodaju pravne prakse, oglašavanje i advokaturu7, koji nemaju mogućnost primene na

obavljanje dužnosti i odgovornosti tužilaštva.
S druge strane, Pravila modela obuhvataju odredbe koje važe za sve pravnike,
uključujući tužioce. Ova pravila upravljaju pitanjima kao što su pravljenje lažnih izjava,
nuđenje lažnog dokaza, dokaz o prikrivanju, traženje od svedoka da ne sarađuje sa
protivničkom stranom i publicitet tokom spora.8 Sve ove odredbe koriste termin „pravnik“,
iako zabrane po pitanju ponašanja pravnog zastupnika važe i za tužioce.
Jedino pravilo koje se posebno odnosi ponašanje tužilaca je Pravilo modela 3.8:
Posebne odgovornosti tužioca. Komisija etike 2000 nije predložila nikakve značajnije izmene
Pravila modela 3.8 i samo jednu značajniju izmenu komentara pravila. Ova izmena je dovela
do manje ograničenja u ponašanju tužilaca nego prvobitno pravilo.

PRAVILO MODELA 3.8

Uloga tužioca se jasno razlikuje i fundamentalno je različita od uloge pravnika koji zastupaju
klijente. ABA i Udruženje američkih pravnih fakulteta (AALS) su prepoznali ovu razliku u
njihovom Zajedničkom izveštaju konferencije o profesionalnoj odgovornosti, zaključujući da
„tužilac ne može uzeti kao smernicu za ponašanje njegove kancelarije standarde pravnog
zastupnika koji se pojavljuje u ime pojedinačnog klijenta. Sloboda koja je data partizanskoj
advokaturi se mora ozbiljno smanjiti ako će se dužnosti tužioca pravilno ispunjavati.“ 9
Verovatno Pravilo modela 3.8, jedino pravilo posebno usmereno samo na tužioce, treba da
se adekvatno bavi njihovim posebnim dužnostima i odgovornostima. Prema Pravilu modela
3.8:

Tužilac u krivičnom slučaju mora:

a) da se uzdrži od gonjenja optužbe za koju tužilac zna da nema potporu u mogućem

uzroku;
b) da ulaže razumne napore da osigura da su optuženom saopštena prava na, i

Strana 146

c) postupak za dobijanje zastupnika i da mu je data prilika da dobije zastupnika;

 Strana 165

Širina diskrecionog prava tužioca i prevalenca nedoličnog ponašanja tužioca

demonstriraju značaj efektivnog mehanizma odgovornosti. Međutim, tužioci zahtevaju
određeni nivo nezavisnosti kako bi donosili svoje odluke bez neprikladnih i eksternih
političkih pritisaka. Ovi konfliktni ciljevi – odgovornost i nezavisnost – stvaraju veliku tenziju.
Do sada, nezavisnost je prilično dominirala.
Teško je pogoditi odgovarajući balans između nezavisnosti i odgovornosti u funkciji
tužioca. Nezavisnost je izuzetno važna za pravilno sprovođenje diskrecionog prava i
ovlašćenja tužioca. Stoga tužioci treba da obavljaju svoje dužnosti i odgovornosti nezavisno,
na osnovu svih odgovarajućih razmatranja koje promovišu efektivno i efikasno sprovođenje
krivičnog zakona, uključujući uključenost žrtava i okolnosti okrivljenih u pojedinačnim
slučajevima. S druge strane, tužioci treba da budu odgovorni članovima kojima služe ne
dozvoljavajući verovatnoći ponovnog izbora da neprimereno utiče na njihove odluke u
pojedinačnim slučajevima. Tužioci treba da budu odgovorni svojim članovima jer oni
formulišu politike za opšta pitanja kao što su podizanje optužnice, pregovaranje o krivici i
kažnjavanje. Međutim, na kraju oni moraju da donesu odluke u pojedinačnim slučjevima
nezavisno, uzimajući u obzir sva relevantna razmatranja i ignorišući faktore kao što su
društvena klasa, rasa, etnička pripadnost ili politika, sa ciljem da postignu pravedan i pošten
rezultat u svim slučajevima. Svi tužioci se suočavaju sa teškim izazovom efektivne
implementacije ovih konfliktnih ciljeva.
Diskreciono pravo tužilaštva je važan i bitan sastojak poštenog i nepristrasnog
krivično-pravnog sistema. Zakon o obaveznoj minimalnoj kazni pokazuje opasnost uklanjanja
diskrecionog prava iz postupka donošenja odluka. Zakoni koji nalažu da se odluke za
određeno podizanje optužnice ili pregovaranje o krivici prave u svakom slučaju ili bar u
svakom slučaju po određenim kategorijama bi sigurno doveli do nepravde u nekim
slučajevima. Pristup „ista mera za sve“ retko, ako i ikada, funkcioniše u krivično-pravnom
sistemu. Činjenice i okolnosti svakog pojedinačnog slučaja se moraju uzeti u obzir kako bi se
postigao pošten i pravedan rezultat.
Proizvoljno korišćenje diskrecionog prava bez pažljivog razmatranja samo relevantnih
faktora na kraju daje neopravdane razlike, kako je pokazano u prethodnim poglavljima. Čak i

Strana 166

tužioci koji nemaju namerno nepremireno ponašanje i pokušavaju svim silama da donesu
odluke bez predrasuda i političkog pritiska, često nenamerno koriste diskreciono pravo na
načine koji daju nepravedne rezultate za žrtve i okrivljene koji su u sličnoj situaciji, iz svih
razloga navedenih u poglavlju 2. Kada ne postoji sistem na mestu koji bi pratio da li postoje
rasne i/ili klasne razlike u podizanju optužnice i pregovaraju o krivici, sam tužilac može biti
nesvestan ovih razlika, a javnost svakako neće znati za njih.
Iako kancelarije tužioca ne prate rutinski rasne i klasne razlike u implementaciji
funkcije tužioca,12 sve kancelarije su predmet nekoliko mehanizama koji tvrde da čine tužioce
odgovornim prema njihovim članovima. Da li ovi sistemi rade efektivno? Da li su tužioci
odgovorni za prakse i politike koje dovode do nepravdi u sistemu? Da li postojeći mehanizmi
odgovornosti – postupak izbora, restrikcije u budžetu i ograničenja u vremenu i nadležnosti –
ne uspevaju da ispune ovaj važan cilj?
John L. Worrall
(Džon El. Voral)

Strana 54

Poboljšana koordinacija sa policijom

U odlučivanju koji standard dokaza koristiti u skriningu hapšenja, tužilac šalje poruku policiji.
Ako tužilac koristi standard mogućeg uzroka, onda prihvatanje slučaja vodi validaciji procene
policije da je dokaz u slučaju dovoljan za hapšenje. U odbijanju slučaja pod ovim
standardom, tužilac obično objašnjava policijskom službeniku da je slučaj odbačen „u
interesu pravde“, da dokaz zadovoljava standard mogućeg uzroka, ali da priroda slučaja nije
opravdala tužbu (npr. hapšenje je bilo potrebno samo da bi se sprečila dalja šteta ili je
prekršaj bio trivijalan), ili zato što nije zadovoljen standard mogućeg uzroka uz objašnjenje o
određenim nedostacima u slučaju. Ako tužilac odbije slučaj koristeći standard koji je veći
nego mogući uzrok u slučajevima skrininga, onda ona ili on mogu reći policijskom službeniku
koji bi dokazi bili dovoljni za prihvatanje slučaja pod većim standardom. Bez obzira na
standard dokaza koji tužilac koristi u fazi skrininga, ovo objašnjenje daje korisne povratne

Strana 55

informacije za policiju, generalno date neformalno i rutinski uzete za beleške tužioca, iako
generalno nisu stvar otvorene javne beleške.
Ove informacije se rutinski daju policiji kao stvar za belešku samo u manjem broju
juriskdikcija, čineći bukvalno policijskim izvršiocima nemogućim da u većini mesta učine
svoje službenike sistematski odgovornim za kvalitet hapšenja koje vrše. Prilika za poboljšanu
koordinaciju i smanjene greške leži generalno u sistemima povratnih informacija koje pružaju
rutinske i informacije koje ne optužuju u pogledu toga kako policija može ojačati slučajeve na
zakonski način sa jačim opipljivim i posvedočenim dokazima. Takvi sistemi su izgleda
izuzeci, ne pravilo.
Kvalitet koordinacije u pojedinačnim slučajevima u velikoj meri zavisi od odnosa
policije i tužioca. Postoje određeni napori u odnosima u većini jurisdikcija, samo zato što obe
kulture teže da budu prilično različite (Mekdonald, 1982; Fili & Lazerson, 1983; Kols, Keling &
Mur, 1998). Iz perspektive policijskog službenika, položaj tužioca često izgleda preterano
sterilan i formalan, sklonjen od svakodnevnice policajca na ulici koji pokušava da se bori
protiv kriminala uz nemoguće izglede. Iz perspektive tužioca, položaj policije često izgleda
preterano žustar i neosetljiv prema nagomilanim slučajevima tužioca i rigoroznim
standardima suda za dokaze. Tenzija koja je u osnovi, povremeno eskalira kada tužilac
javno iznese kritiku rada policije u posebnom slučaju ili nizu slučajeva, ponekad pothranjenu
zahtevima medija. Kod drugih nadležnosti, policija i tužioci uživaju u generalno zdravom,
obostrano podržanom radnom odnosu.
Kvalitet odnosa između policije i tužioca u nekoj jurisdikciji je kritičan do mogućnosti
tužioca da efektivno prati probleme o kojim je bilo reči u prethodnom poglavlju: pogrešna
identifikacija okrivljenog u policijskoj stanici ili drugi nepravilni postupak identifikacije,
neprimereno dobijeno priznanje, nepravilna upotreba doušnika, zakonski nevažeće potrage i
pogrešna obrada fizičkog ili forenzičkog dokaza. Tužilac ne može pobeći od odgovornosti za
neuspeh da uhvati trajne policijske probleme, kao što je tehničar za dokaze koji je sklon
prevari. U nekim instancama, tužioci se optužuju da su u zaveri sa policijom kako bi slab
slučaj protiv nedužnih okrivljenih izgledao jači tako što zadržavaju oslobađajući dokaz ili
previđaju nedostatke u policijskoj istrazi (Šek, Njufild, & Dvajer, 2001; strane 222-236).
Saradnja policije i tužioca nije uvek bila u interesu pravde.