JACK R GREEN

(Džek Ar Grin)

TEORIJE POLICIJSKE SLUŽBE

Teorije policije, u velikoj meri komparativne u prirodi, teže da objasne zašto se policijski
sistemi razlikuju u svojoj organizaciji, da objasne ovlašćenja i autoritete koji ih odobravaju,
uloge i zadatke koje su im poverene, zanimanja za kulturu koja karakterišu njihov rad, njihovu
vezu sa građanskim društvom i državom , kvalitet i efektnost svog rada, stepen učešća u
političkom životu društva i njihova sposobnost da obliuju dominantne ideologije policije koje,
jedna za drugom određuju za sebe i za društvo šta to čini dobru policiju.
Dodatno, kao strukturni podtekst, teorije uključuju normativni element povezivanjem
onovnih ciljeva i istorijskog razvitka policije sa idejom društvene konntrole i drutvenim redom i
ideologijama pravde u društvu. Da li policija obezbeđuje uslugu koja koristi svima ili je policija
represivna sila koja štiti interese nekolicine a na račun mnogih?
Policija je ključni element u sistemima drštvene kontrole koji štiti dominantne vrednosti
materijalnih i simboličkih dobara društva od izazova kriminala, subverzije ili nekontrolisanih
poremećaja , kroz pretnje ili vežbe prinudne sile i prikupljanja i analize informacija. Pošto je
svaki društveni poredak podeljen na klase, kulture, sisteme vrednosti i rodne i etničke
identitete, uticaji policije se nikada ne osete jednako i ne primenjuju jednako na sve članove
društva. Rad policijske službe je neodvojiv od politike i konflikti su njegov sastavni deo.
Na razvoj policijske službe se gleda kao da je usko povezan i pod uticajem istih faktora
koji izazivaju razvoj društava u kojima postoje. Društveno utvrđene funkcije policijske službe su
slične u svakom društvu, ali načini na koje se one sprovode odražavaju promene u društvu,
uključujući kolebanje kriminalnih aktivnosti, pometnju i političku nestabilnost. Neka društva su
razvila obrasce policijske službe koji mogu da povećaju njen domet i aktivnosti i koji odražava
prvobitnu zamisao, bar u zapadnim društvima, da je policijska služba vlada lokalnih zajednica,

1285

dok su druga društva vremenom došla do ograničenih ideja o tome šta bi policija trebalo da čini.
Odgovor na pitanje zašto policijska služba varira od vremena i mesta leži u trima generalnim
teoretskim perspektivama. Svaka perspektiva povezuje različite oblike policijske službe sa
posebnom istorijom, dinamikom i promenama u društvima ali naglašava određene razloge i
procese promena: politička, kulturna i ideološka modernizacija; rast i pad nacije – džave; i
uzdizanje neoliberalnog domaćeg i međunarodnog reda koji služi kao primer u rizičnim
proračunima bezbednosti i pretnjama i odgovorima policijske službe na promenljive
bezbedonosne uslove sveta koji su iskrsli nakon Hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza.

Modernizacija

Najčešći okvir koji se koristi povezuje promene u policijskoj službi sa promenama u

društvenom kontekstu. Policija se menja jer se društvo menja. Na primer, promene u ideologiji i
praksi policijske službe kroz američku istoriju (politički, progresivni/profesionalni modeli) su
nastale iz faktora kao što su javno i intelektualno razočaranje u izvođenje ranijih modela, što
dovodi do ukidanja legitimiteta policije na velike segmentime društva i uspona reformisane
advokature u političkim krugovima; potreba novih poltički uticajnih društvenih interesnih grupa
za promenama većom odgovornošću; promene u krivičnim delima i nestabilnosti koje se
shvataju kao garancija drugačijih i efektnijih odgovora na kontrolu; promene u zakonskim
normama i shvatanje pravde kao da se ovi primenjuju na policiju; a tehnološki noviteti u procesu
informisanja i komunikacije.
Policija ne može da ostane ravnodušna na društvene promene u kojima radi ukoliko želi
da ostane legitimna.

Formiranje države i pad

Drugi okvir povezuje obrasce policijske službe sa usponom i padom nacionalnih država.
Pošto je nužna nacionalna država potražila da uspostavi svoju vlast i pravila, bila je suočena sa
njima i morala je da prevaziđe otpor ka svom širenju, što je zahtevalo unutrašnju armiju (prvi
vid domaće policije, koji i do dan danas postoji u kontinentalnoj Evropi kao lokalna policija i
žandarmerija) a kasnije i prinudnu silu kojom bi mogla da obavlja posao bez da pribegava
bespravnoj prisili.
Kako su nacionalne države jačale i mišljenja demokratske politike počela da jačaju,
odmurli su postojeći vidovi nezvanične kontrole, potisnuti su, i kao posledica svega toga
zamenjni formalnim sistemima kontrole sa centrom u državi. Policija je postala agencija države
koja uživa u monopolu zakonske sile u okviru jedne teritorije, sa namerom da uspostavi
društvenu kontrolu. Da bi se taj monopol ozakonio država i policija su morale da se uključe u
efektan rad (da štite ljude i društvo) i trebalo je da predstavljaju sebe simbolično kao čuvare
stabilnih vrednosti i interesa u društvu, tj. kao političke stručnjake u obezbeđivanju društvene
kontrole.
Ovaj šablon stvaranja policijskih sistema se najočiglednije ponavljao u kolonijama.
Kolonizatori su rutinski stvarali policijske sisteme na osnovu modela lokalne policije, s namerom
da zaštite svoje ekonomske interese i političku vlast od upornog lokalnog otpora. Kao rezultat
toga policijske sile većine bivših kolonija, nastale su kao represivni službenici kolonijalne

1286

države i nastavile da postoje u vidu javne slike, efektivnosti i podrške zajednice.

Kritizirajuća ili neo-marksistička varijanta nalazi objašnjenje toga šta policija radi u
društvu i za društvo u btitnim koncepcijama prirode društvenih tvorevina i države i u
posledicama društvenog poretka. Kako se društvene tvorevine razvijaju kroz istoriju, zadaci
policije će odraziti (rastuće opadanje) prevlast dominantnih klasa koje koriste kontrolu policije za
svoje lične interese i istorijski napredak.

Uspon novog svetskog poretka

Pošto nadmoć i mogućnost države da obezbedi usluge stanovništvu opada poslednjih

godina, odgovornost policije se prebacila sa države na privatne i kolektivne oblike društvene
kontrole i premestila se na međunarodni nivo. Pad države odražava domaći razvoj ali jasnije
popuštanje međunarodnih granica i porast povezanosti društava kkroz tehnološki napredak u
komunikacijama,transportu i industriji.
Zakonski monopol prinudne sile od strane države je pružio mogućnost za polje
delovanja na kom veliki broj policijskih učesnika ostvaruje ciljeve i strategije koje država ne
može više da izvodi. U najboljem slučaju država i formalna policijska služba zadržavaju tržište
društvene kontrole sa neformalnim nedržavnim mehanizmima kontrole koji služe kao nestalni i
mogući partneri u sveukupnom sistemu kontrole.
 Moguće da pojava transnacionalnih pretnji u bezbednosti'-uglavnom međunarodni
terorizam – usporava slabljenje države i državnu kontrolu policije, pošto nedržavnom
obezbeđenju nedostaju neophodni izvori da bi se uspešno suočili sa starim i novim pretnjama.
Ovo nestajanje države i skraćenje domena državne policije je možda preterano. Postoje tri
struje mišljenja o tome kako globalizacija menja policiju: ideja rizičnog društva, vrednovanje
bezbednosti i koncept sektora za bezbednost i njegova reforma.

Uspon „rizičnog društva“

Postojeće neuspešne i nedovoljne taktike društvene kontrole koje koristi policija dovele
su do toga da se preispita priroda pretnji društvima u kojima su se društvene veze pokidale
naletom ekonomskih, kulturnih i tehnoloških faktora. Pretnje su koncipirane kao faktori rizika
poveѕani sa kategorijama ljudi koji prete bezbednosti društva i na kraju globalnom sistemu. Cilj
policije je stoga da prikuplja podatke neophodne za otkrivanje i kontrolu ovih kategorija ljudi koji
se izlažu najvećem riziku, tj. onih koji se smatraju marginalnim,opasnim,kriminalnim i
devijantnim klasama. Razmišljanje o o rizičnoj bezbednosti vodi do pokušajima nadgledanja,
detekcije i prevencije koje bi neutralisale pretnje iako nikakva dela nisu počinjena. Policija, u
odgovoru na zahteve za bezbednom državom prebacuje svoje prioritete na aktivnosti koje se
usmeravaju na bezbednost države i na prikupljanje, analizu i organizacijsku kontrolu
informacija. Policija postaje stručna za informacije, to je trend koji se učvršćuje povećanjem
tehnologije pri čemu se informacije razmenjuju među društvima.

Komodifikacija bezbednosti

Tumačenjem društvenih promena u širem smislu, neki naučnici tvrde da postmoderno

1287

društvo, koje se karakteriše neokapitalizmom, neoliberalnim domaćim i globalnim sistemima u

kojima države, multinacionalne korporacija, nedržavne političke organizacije, privatne
bezbedonosne agencije i civilne grupe dele policiju i takmiče se za vlast radi definisanja
ideologija, kontrole resursa i da bi ozakonile srategije koje će mi zaštititi interese i ciljeve,
nesumnjivo ima status, legitimitet i moć formalne policije.
Brojni činioci nude bezbednost, kupuju je i prodaju, kao i druge ugodnosti, na globalnom
i domaćem tržištu, na osnovu menadžerskih nauma za efektivom, profitom i troškovima u cilju
stvaranja najbolje bezbednosti.
Monopol bezbednosti je odvojen od državnog sistema, razvoj koji je podržan od strane
ideoloških opravdanja za tržišta, kao dovoljan uzročnik vrednovanih izvora u okviru društva.
Nastala ekspanzija pružaoca nedržavne bezbednosti se nastavlja dominacijom globalizacije
proizvoda i tržišnih sistema od strane multinacionalnih korporacija. Korporacije imaju osoblje i
imovinu i sprovode aktivnosti na brojnim suverenim teritorijama; oni ne održavaju bezbednost
preko formalne državne policije, a saradnja državne policije izvan nacionalnih granica nije
dovoljno razvijena ili je nedovoljna za zašitu od domaćih i međunarodnih pretnji. Korporacije- a
možemododati i nevladine organizacije, pa čak i turisti – obraćaju se nedržavnim
bezbedonosnim agencijama ili razvijaju sopstvene metode zaštite.
Rezultat je policijski sistem u kom u većoj meri učestvuju nedržavni organi bezbednosti,
sa državnom policijom kojoj preostaje zaštita onih delova populacije koji ne mogu sebi da
priušte svoju ličnu bezbednost na tržištu i da se odupru rizičnim pretnjama, događajima i
ljudima.
Zakonsko je pravo ne samo policije koja je narušena već i same države , da
stvara nove modele kojima će obezbediti i sačuvati bezbednost koja odgovara njenim
potrebama, vrednostima i resursima.

Reforme sektora bezbednosti

Teorijski pristup koji nastoji da poveže mnoge teme koje su se istakle u vezi sa
razmišljanjem o policiji –šta ona radi i kako radi i kako institucionalizovati napredak – je reforma
sektora bezbednosti (Security Sector Reform – SSR). SSR je se uzdigao u okviru međunarodne
ekonomske, političke i bezbedonosne podrške i ukazuje na fundamentalnu prirodu politike i
važnost sistema policijske službe , koji uključuje sve one koji omogućavaju bezbednost, bilo da
su državni ili nedržavni činioci.
Bezbednost, efektno omogućena i usmerena ka promociji ljudskih prava i demokratskih
normi, posmatra se kao važan preduslov za postizanje i dokazivanje demokratije , slobodnog
tržišta i napretka – to su vrednosti koje su, po svima koji žive u dominantnom svetskom poretku,
poželjne (uz neka nevoljna ali krajnje nebitna odstupanja)
SSR hoistički gleda na to kako se postiže bezbednost i posledica metoda kojim se
bezbednost ostvaruje. Aktivnosti i status formalne državne policije i njihova organizacijska
povezanost sa drugim bezbedonosnim agencijama i civilnim društvom, može se razumeti i
teoretisati kao tekuća reakcija od strane društava i država za promenom globalnih pretnji u
bezbednosti koje izazivaju domaću nesigurnost.

Kritička i nerešena pitanja

Teorije policije i policijske službe kontinuirano preispituju zamisli i teorije promenljivih

obrazaca policijske službe dok stvarni svet i rad policije i socijalnog poretka teče u različite

1288

organizacione kanale. Jedna stvar o kojoj se dramatično razlikuju teorije je uloga policije u
procesu promena, tj. da li policija objekat istorijskih promena ili vršilac promena svojih ličnih
prava.
Sledeći staru izreku da ljudi sami kreiraju svoju sudbinu, iako u okviru ograničenja koja
su im nametnuta kroz istoriju, treba uvideti da je policija i subjekat i objekat istorije. Ona
učestvuje u svom ličnom formiranju ali samo u okviru granica nametnutih društvenim i globalnim
kontekstom. Kpacitet i želja da se postane vršilac promene u okviru društvenih mreža drugih
učesnika podjednako željnih za promocijom ili odlaganjem društvenih promena, znači da teorije
policijskih sistema ostaju složene i jasne kako inače i jesu.
Vršioci policijske službe uobličavaju njenu istoriju i teorije koje uslede kada se primete i
kategorizuju obrasci promene i novih oblika društvenog poretka.