Tekst o „policijskoj službi u zajednici“ i modeli policije

Paul Ponsaers

Autori

Paul Ponsaers, Odeljenje za krivično pravo i kriminologiju, Univerzitet u Gentu, Belgija

Zahvaljujemo se:

Posebno se zahvaljujemo: Elke Allaert, Katrien Reynaert, Brenda Reyniers, Kim Geenens, May
Persoons, Roger Van De Sompel, Anouk De Moey, Marlies Owel, Stijn Willekens, Olga
Lyssandropoulou, Gerd Van Cauwenberghe, Melanie De Fruytier, Kim De Laet. Sve ove osobe
bile su studenti na seminaru o modelima policije, Master studije za evropsku kriminologiju i
krivični pravosudni sistem (Univerzitet u Gentu) tokom akademske 1999 – 2000.

Abstrakt

Govori o aktuelnim konceptima o policijskoj službi koje koriste naučnici iz oblasti društvenih
nauka. Modeli policije su srž misli i ideja o policijskoj službi koja obuhvata primetan unutrašnji
sklad.

Naglašava da u stvari postoje samo četiri centralna modela policije:

vojno-birokratski model; zakonski model policijske službe; policijska služba u zajednici (COP) i
policijska služba podeljena na javno-privatno. Suština postaje jasnija preciznim vezivanjem COP
sa njenim negativnim karakteristikama. Zaključuje da se svaki policijski aparat može smatrati
kombinacijom modela policije. Proces demokratizacije se može ugroziti sve većom dominacijom
javno-privatnog (podeljenog) modela policije. To je glavni razlog zašto je važno da se traži čvršća
teorijska osnova za policijsku službu u zajednici.

Vrsta članka: Komparativna/ za procenu.

Ključne reči: Policija, stvaranje modela, odnosi u zajednici, odgovornost, problem identifikacije,
procedure.

Indikatori sadržine: Implikacije istraživanja*Implikacije prakse**Originalnost**Čitljivost**

Policijska služba: Međunarodni časopis za policijsku strategiju i menadžment Knjiga 24 broj 4 2001 strane 470-497Copyright ©
MCB University Press ISSN 1363-951x

Tokom protekle akademske godine, moj kolega profesor dr Lode Van Outrive i ja organizovali
smo seminar o „modelima policije“. Naš cilj je bio da otkrijemo aktuelne koncepte o policijskoj
službi koje koriste naučnici iz oblasti društvenih nauka. Lode je bio uključen u projekat na
Univerzitetu u Otavi, u Kanadi. Ja sam radio isto na Univerzitetu u Gentu, u Belgiji.
Za oba seminara bilo je potrebno pročitati dosta dostupne literature o policijskoj službi. Nismo
uzimali u obzir zvanične izveštaje, već samo rad naučnika iz oblasti društvenih nauka. Zaista,
mogli smo primetiti ogromnu količinu istraživanja o policiji koje su obavile zvanične institucije, koje
bi se često mogle opisati kao „neuredne i prljave“, a koje uglavnom daju veoma iscrpne odgovore
na veoma posebna politička pitanja. Često postaje nemoguće da se napravi razlika između
„istraživanja o policiji“ i „istraživanja policije“.

Nedavno, Lode i ja smo uporedili rezultate naših „čitanja“. U ovom tekstu, pokušaću da dam
kratak i prvi rezime o uvidima koje smo podelili o policijskim modelima, i to što se tiče mesta
policijske službe u zajednici u ovom kontekstu.

1. Šta su policijski modeli?

Kada neko razmatra policijsku literaturu, koju su napisali naučnici, udarne su velike količine
različitih ideja o policijskoj službi:

 „vojna, ili državna ili birokratska policijska služba“;

 „zakonska policijska služba“ ili „policijska služba za borbu protiv kriminala“;
 „policijska služba širokog spektra“
 „policijska služba sa više agencija“
 „policijska služba u zajednici“
 „policijska služba za rešavanje problema“
 „tehnološki vođena“
 „informativno vođena“ ili „obaveštajno vođena“ policijska služba;
 „policijska služba za razbijene izloge“
 „policijska služba nulte tlerancije“
 „javo-privatna policijska služba“, itd.

Naš cilj je bio da razjasnimo ovaj terminološki nered. Šta svi ovi pojmovi znače? Kako ih treba
razumeti? Kako se mogu povezati jedan s drugim? Da li neki pojmovi imaju iste korene? Da li
neke pojmove treba razlikovati iako se često pominju zajedno?

Slaganje i postavljanje normi

Počeli smo sa tačke gledišta da bi bilo moguće razlikovati suštine misli i ideja o policijskoj službi,
suštine sa istim pretpostavkama u osnovi koje obuhvataju primetan unutrašnji sklad u svojoj
konceptualizaciji.

Drugim rečima, naš cilj je bio da otkrijemo glavne skupove rasuđivanja o policijskoj službi. Ove
skupove, ove okvire karakteristika, nazivamo „policijskim modelima“. Složili smo se, nakon što
smo pročital velike količine postojeće literature, da model treba da je misaon, a ne da se
identifikuje nekim postojećom ili istorijskom organizacionom strukturom.

U ovom pogledu, vredno je primetiti da su neki autori već razvili „tipologije“ [1]. Svesni smo
činjenice da je naš pokušaj bio jedan od mnogih. Shvatili smo da formiranje stvarne tipologije
podrazumeva upotrebu „osnove“. U suprotnom bi bilo navedeno: jedan i isti „modalitet“ ili
„komponenta“ se uvek vraća, ali pod drugim i različitim oblikom ili značajem.

Smatrali smo da je važno dekodirati različita značenja ovih ključnih stavki. Tokom dekodiranja
različitih značenja ovih ključnih pojmova, bilo bi moguće razlikovati povezane policijske modele.
Drugim rečima, složili smo se oko ideje da bi relevantni kriterijumi za raspoznavanje određenog
modela trebalo da budu vodeća filozofija. Ovakav način rada orjentisao je naše istraživanje na
(više ili manje) normativan pristup koji je više nego čist empirijski.

Policijski model bi trebalo da da odgovore na sadržaje pitanja kao što su: „Šta je cilj policijske
službe"; „Kakvo je značenje prevencije“; „Kako bi trebalo procenjivati policijsku diskreciju“; „Kakvo
je značenje zajednice“, itd.? Drugačije rečeno, izbor policijskog modela bi trebalo da da detaljan
odgovor na pitanje: „Koju vrstu policijske službe želimo?“ U ovom smislu, policijski model uvek
podrazumeva konstatacije koje se tiču vrednosti, ciljeva i normi.

Bilo je primetno da je osnovno pitanje svakog policijskog modela bilo: „Da li smanjuje stopu
kriminala?“ Mogli bismo zaključiti da naučnici koji raspravljaju o policijskom modelu pokušavaju
da procene model u smislu redukcije kriminala, ili bar u smislu društvene efikasnosti. Kao rezultat
toga, može se naći dosta empirijskog istraživanja koje je služilo za procenu, ali nije nikada
obuhvatalo jasan odgovor na redukciju kriminala.

Naravno, autori ističu druge moguće ili negativne (obelodanjene ili skrivene) efekte ili rezultate, ali
nijedan ne može dati jednoglasan odgovor na ključno pitanje. Uprkos tome, trebalo bi primetiti da
autori često baziraju svoje argumente i na empirijskim podacima ili istraživanju (indukciji) kao i na
principima (dedukciji).

Nadmoć i potčinjenost

Naš zaključak je da se „policijski model“ ne može izjednačiti sa „organizacijom policije“. Svaka

postojeća organizacija podrazumeva određene kontradiktorne vrednosti, ciljeve i norme s jedne
strane, i njihovu realizaciju s druge strane.

Trebalo bi primetiti da ovaj pristup čini analizu takozvanih nacionalnih sistema policije
irelevantnim, čak i one britanske ili američke. Ali nije bitna samo ova primedba. Ovo ne znači da
policijski model ne može uticati na organizaciju policije. Možemo reći, na primer, da – uopšteno –
decentralizacija znači više diferenciranja modela, a centralizacija izaziva jednostranost,
militarizam i više birokratije.

Primetili smo da svaki policijski model dolazi kao reakcija na raniji ili konkurentan model. Policijski
model je, drugim rečima, kritika drugog policijskog modela. Na ovaj naćin, možemo govoriti o
nekoj vrsti „lančane reakcije“. Ali, to ne bi moralo da bude shvaćeno kao uzročna reakcija u
vremenu. Jedan model ne mora da prati drugi. Zaista, može se primetiti ad prvi model ne nestaje
nakon pojavljivanja drugog.

Dalje, zaključili smo da u većini slučajeva svaki policijski model previše naglašava jedan element
ili dimenziju policijske službe. Trebalo bi primetiti da se čisti policijski modeli nikada nisu sproveli
u praksu. Svaka postojeća policijska sila i sistem imaju različite okvire na koje reaguju. U ovom
smislu, isključivi ili jednoobrazni modeli se nikada ne sprovode u praksu. Svaka policijska sila
ukazuje na različite konkurentne modele policije. Pošto ne postoje polivalentne ili jednostrane
teorije o policijskoj službi, ne postoje ni jednosotrane policijske prakse zasnovane na čistim
policijskim modelima. Uvek postoji neka vrsta kontaminacije ili osmoze iz drugih modela.

Drugim rečima, policijski modeli su konkurentni jedan drugom. Pitanje koji bi trebalo postaviti bilo
bi da li policijski modeli često nisu pogon za takmičenje između različitih frakcija određenih
policijskih sistema. Dominacija nekog modela u određenoj organizaciji izražava dominaciju
određene grupe unutar organizacije kao i van sile, u političkoj i ekonomskoj areni. Da bi se
razumela ova „ravnoteža moći“, važno je pogledati politički i socioekonomski kontekst iz kojih
određeni modeli potiču i postaju dominantna tendencija u okviru određenog policijskog sistema.
2. Koji policijski modeli se mogu razlikovati?

Započeli smo ovaj projekat sa prethodnim popisom različitih pojmova o policijskoj službi.
Razmatrali smo tri bloka opštih kategorija, naime „moderne", „postmoderne“ i „globalne“ modele.
Nakon kvalitativne analize postojećeg materijala, zaključili smo da bi se samo četiri od prvobitnih
pojmova mogli smatrati „policijskim modelima“ s obzirom na opis koji smo već naveli. Logika
našeg zaključivanja je jasno izneta na Figure 1.

Moderni modeli se mogu identifikovati prema dva koncepta glavne struje, naime vojno-birokratski
model i zakonski model policijske službe. Pokušajmo da pojasnimo značenje ovih policijskih
modela, negativne karakteristike na koje oni reaguju i da pojasnimo njihove ključne pojmove
povezujući ih sa okvirom modela policijske službe orjentisane prema zajednici.

Vojno-birokratski model

Ovaj model je pravi Fordist policijski model, usredsređen na pojam discipline i reakcije protiv
korupcije i politizacije. U Evropi, ovaj policijski model ima značajne istorijske korene koji idu u
period Napoleona (Van Outrive et al., 1992). Međutim, i u dvadesetom veku ovaj savremeni
policijski model spoznao je impresivan preporod. Neki u policijskoj administraciji zaključili su da
je decentralizovana teritorijalna organzacija policijske službe u policijske stanice učinila odeljenja
ranjivim na široko rasprostranjenu korupciju razvijanjem bliskih kontakata koji se ne mogu pratiti.
Glavno rešenje problema korupcije u policiji bilo je usvajanje birokratskog oblika racionalne
administracije. Uvođenje hijerarhijskog sistema komandovanja i kontrole sa nadzorom i
disciplinom pojedinih oficira smatralo se rešenjem problema korupcije. Skoro sva odeljenja
policije su usvojila osnovnu hijerarhijsku organizaciju po činovima iz vojnog sistema kako bi
osigurala unutrašnju kontrolu i disciplinu (Reiss, 1992).

Tokom 1950-ih i 1960-ih težnja da se „profesioalizuje“ policija koncentrisana je skoro isključivo na

napore da se eliminiše politička korupcija uvođenjem vojne discipline (Bittner, 1979, Ch. VIII). U
„Aspektima policijskog rada“, Volmer je uveo pojam profesionalizma kao odbacianje uticaja
političke mašinerije i korpcije (Bittner, 1990). Reiner u svom radu objašnjava kako je narod ocenio
policiju u UK. Vrhunac je dostignut 1950-ih (Reiner, 1992). Jedan od razloga za ovo „pozitivno
osećanje policije“ bilo je činjenica da je policija formirala birokratsku organizaciju profesionalaca.
1959. ova zakonitost je propala zbog toga što se zakonske procedure u vezi sa kriminalitetom
nisu više poštovale pa su skandali zbog korupcije razrovili birokratski sistem. U konceptu policije
„mi protiv njih“, konkretizuju se različiti tipovi „njih“. Sada su „neprijatelji“ definisani. Političari su
bili jedna definisana grupa. Oni su posmatrani sa sumnjom, kao korumpiranim, kao preslabim da
se odupru kriminalcima. Stoga bi policijska služba trebalo da bude izolovana od civilnog društva,
udaljena od stanovništva. Čini se da je bitan relativan oblik autonomije u odnosu na civilno
društvo.

Ono što Reis podrazumeva pod policijskom službom kao kvazi vojnom organizacijom je da je u
ovom policijskom modelu hijerarhijska vlast bila racionalizovana usvajanjem osnovnih vojnih
oblika hijerarhijske organizacije. U okviru ovog policijskog modela, obuhvaćena je institucija
hijerarhijske komande zasnovane na vojnim činovima, sa usvajanjem okvira obuke i razvoja
institucije stroge discipline sa strogim kaznama i zatvorenim sistemom unapređivanja unutar
činova. Dobra ilustracija ove vrste rasuđivanja u Belgiji se može naći u Easton-ovom nedavnom
radu (2000). Ključni pojmovi u ovom modelu su: prinudna-, hijerarhijska- i unutrašnja disciplina
(Westley, 1970), kako bi se izbeglo pogrešno vođenje policije. Ovaj model podrazumeva visok
stepen specijalizacije u domenu održavanja javnog reda (Levett, 1975). Ono je u biti jakog
birokratizovanog policijskog modela Table I ).

Diskrecija. U okviru policijskih snaga, policajci se kontrolišu internim pravilima. Prema tome,
nema diskrecije. Birokratija je utemeljena u pravilima i legitimnoj vežbi hijerarhijske moći u
njihovoj primeni. Od zaposlenih se očekuje da donose odluke pomoću univerzalne primene
pravila u njihovom domenu moći. Teorijski, oni nemaju diskrecije u svojoj primeni, a sve odluke
su otvorene za pregled od strane nadređenih kojima su odgovorni. Policija ima hijerarhijsku
organizaciju, sa komandnom i komunikacionom strukturom koja liči na vojni sistem. Dakle, postoji
krajnji pristup: „uradićeš to jer ti ja tako kažem“.

Zakon kao sredstvo. Policija mora biti neutralna i mora osigurati da se zakon i red poštuju u skoro
vojnom režimu internog nadzora.

Odgovornost. Vojna organizacija obezbeđuje da će pojedinci oficiri biti optuženi za pogrešno

vođenje i da sama organizacija neće imati odgovornost za njihovo pogrešno vođenje. Ovi principi
funkcionisanja vode zapovednike do objašnjenja, takozvanih „trulih jabuka u korpi“, za pogrešno
vođenje policije. Ukoliko se ne kazni pojedinac koji je odgovoran, cela korpa će se pokvariti.
Implicitno se pretpostavlja da se policajci mogu obučiti kako da se ophode sa građanima, prema
pravilima koja neće uticati na postojeći sistem kontrole interne discipline. Onaj za koga se proceni
da je dobar oficir u smislu internih, vojno-birokratskih kodova, neće biti dovođen u pitanje o svom
vođenju izvan. Stoga, mi zaključujemo da je interna odgovornost prisutna u policijskoj službi po
vojnom uzoru. Nema eksterne odgovornosti. Dominantna pažnja prema poštovanju internih
pravila predstavlja smetnju načinu na koji policija postupa prema eksternim događajima i prema
građanima (Enloe, 1980).

Odnosi sa javnošću. Postoji veliko udaljavanje između policije i naroda (Mawby, 1999). Vojničko
društvo se posmatra kao država u državi. Izolacija policije od javnosti kako bi se kontrolisala
korupcija i brzo odgovorilo na njihove pozive služila je primarno za izolaciju policije od javnosti
kojoj služi. Poverenje javnosti i mnogih, naročito manjih grupa, u to da će policija rešavati, ili
može rešavati, njihove probleme više nije bilo otuđeno od policije. Jedna od karakteristika vojnog
načina policijske službe je tenička orjentacija (Monkkonen, 1992). Ono će imati uticaj na odnose
policije sa okruženjem. Ova orjentacija može stvoriti udaljavanje od javnosti.

Profesionalizacija. Policija mora da poznaje interna pravila. Da parafraziram vojnu mudrost

njenog glavnog simbola: „ Kada se suočite sa odlukom, pronađite pravilo; kada se pravilo ne
može naći, napravite ga".

Zakonitost. Zakonitost policijskog rada se može naći u cilju „odsustvo nereda“ (Kiser, 1997).
Stoga, policija ima monopol da koristi fizičku snagu i moć. Objašnjenje za kapacitet upotrebe
fizičke sile je da ona obezbeđuje „mir“ u svakodnenom životu naroda.

Prevencija. Racionalnost u pozadini ovog modela je da on teži apsolutnoj efikasnosti i kontroli.

Drugim rečima: model nije orjentisan prema prevenciji, pre je okrenut represiji.

Pro/reaktivna policijska služba. Ovaj model je više čuvanje javnog reda nego borba protiv
kriminala. Stoga, može se reći da policija uglavnom funkcioniše na rekativan način (Tabela I).

Da bismo zaključili ovah kratak vojno-birokratski okvir, možemo navesti da se ovaj način
rasuđivanja može nazvati policijskim modelom iako se odnosi na specifičan način obavljanja
policijskog posla. Ono obuhvata negativne karakteristike, skladno telo sa pretpostavkama u
pozadini i daje jasnu sadržinu određenim ključnim pojmovima. Da bismo istakli razlike između
ovog vojno-birokratskog modela i policijske službe u zajednici, pogledajte Table II.

Zakonski model policijske službe

Ovaj model se mora shvatiti kao reakcija protiv vojnog i birokratskog modela. Ključni pojmovi su:
primena zakona, legalni i ilegalni postupci, upotreba i zloupotreba zakona i sudstva. Takođe, u
ovom modelu policija funkcioniše na odstojanju od naroda i ovaj način policijske službe
podrazumeva jaku specijalizaciju u domenu borbe protiv kriminala.

Wilson (1996) je identifikovao tri relativno različita tipa policijske službe:

(1) Prvi tip, „stil posmatrača“, uključuje policijske organizacije u kojima je glavna funkcija
održavanje reda pre nego sprovođenje zakona u slučajevima koja nisu ozbiljna krivična
dela.
(2) Drugi stil je „stil usluge". Po ovom stilu policija interveniše često, ali ne formalno,
preuzima sve zahteve za ozbiljnu službu i često pronalazi alternative za hapšenje i druge
formalne sankcije.
(3) Drugi stil policijske službe je, prema Wilson-u, „legalistički stil“.

U ovakvoj organizaciji policije, policajci su podstaknuti da postupaju prema uobičajenim

situacijama kao da su one pitanje sprovođenja zakona nasuprot održavanju reda. Policajci su pod
pritiskom da „prave“ hapšenja i kazne, i od njih se jednostavno očekuje da „rade svoj posao“.
Zakon se koristi da se kazne po zasluzi oni koji su viđeni. To je stil policijske službe sa kojom
imamo posla kada govorimo o zakonskom policijskom modelu (Lafave, 1965)[2].

Svako policijsko delovanje se mora objasniti po karakteristikama do zakonitosti; izveštaji policije

moraju prikazati vezu sa zakonom u svakom slučaju. Možemo pomenuti značajnu tendenciju
prema „sudstvu“. „Pa ipak lako nas je navesti da verujemo da lek mora doći od poboljšanog
sistema sprovođenja zakona i krivične pravde“ (Curran, 1975, str. 63). Naravno, ne slaže se
svako sa ovom tačkom gledišta: kada procenjujemo efikasnost i delovanje policije, moramo imati
na umu da sprovođenje zakona nije njihov primarni zadatak (Wilson, 1996, str. 27).

Šta su ključni pojmovi ovog modela? Kako se oni razlikuju? (videti Table III).

Diskrecija. Zakonska policijska služba ne poznaje diskreciju. Ono što se pominje u zakonu, treba
poštovati bez izuzetaka. Prednost takvog načina postupanja je (teorijski) da se prema svakome
jednako postupa. Lafave raspravlja: „Zakonodavstvo poklanja eksplicitnu pažnju policijskoj
diskreciji i propisuje kriterijume koji vode sprovođenje te diskrecije u kaznenim i korektivnim
fazama krivičnog procesa, i nema razloga da se veruje da bi ova vrsta zakonodavstva bila manje
prikladna u fazi hapšenja" (Lafave, 1965, str. 494). Bittner (1980) navodi da bi primena zakona
trebalo da je sredstvo, a ne cilj. On tvrdi da je neophodno napustiti čist legalistički pristup, jer
svakim pravilom, i onim kaznenim, može se manipulisati na diskretan način.

Zakon kao sredstvo. Ovo je centralni pojam u okviru policijskog modela: da ne postoje zakoni, šta
bi radila policija? Drugim rečima, zakon je neophodan za ispunjenje bilo kog zadatka. Bez
zakona, policija ne bi mogla funkcionisati. Prvi cilj, glavni zadatak policije je da primeni zakon u
okviru ovog policijskog modela. Banton je više zainteresovan za ovaj „model profesionalnog
sprovođenja zakona“ (Bittner, 1990). On navodi da mi očekujemo da policajci najpre deluju kao
„policajci u službi zakona“, a na drugom mestu kao „policajci u službi mira“.

Odgovornost. Dalje, ovaj model razmatra neku vrstu odgovornosti jer policajci moraju da
primenjuju zakon koji je u njihovom opisu posla. U okviru ovog policijskog modela, policajci
raspolažu izvesnom količinom autonomije. Autonomija daje priliku korupciji. Korupcija se javlja
kada policajac deluje na način koji postavlja njegovu ili njenu dužnost iza lične koristi, a to
rezultira u kršenju procedura, krivičnom zakonu ili oboma. „Dela korupcije imaju tri elementa: ona
su zabranjena zakonom, pravilom, regulativama ili etičkim standardima; ona obuhvataju
zloupotrebu položaja policajca; i ona obuhvataju neke stvarne ili očekivane materijalne nagrade ili
koristi“ (Wilson, 1996, str. 184). U praksi, postoji dosta zloupotrebe zakona, na primer kada se
dolazi do informacija što nije uvek moguće postići zvaničnim, zakonskim putem. Policajci žele da
pronađu informaciju ili dokaz, čak i ako se zakon mora zloupotrebiti. Interna deontologija (nauka o
dužnostima) omogućava zloupotrebe jer „mi se borimo protiv kriminala“ (Young, 1991).

Odnosi sa javnošću. Ovi odnosi su više instrumentalni. Postoji oblik formalnih odnosa jer je policiji
potrebna javnost kako bi bila informisana o kriminalu i kriminalcima. Međutim, policajci koji ne
nose uniforme polaze od tačke gledišta da: „Ne možeš verovati svakom“. Svako je potencijani
kriminalac, čak i kolega. Posledica je da gađani pokušavaju da imaju manje kontakta sa policijom
jer ih se plaše.

Profesionalizacija. Postoje dva oblika policijskog delovanja, naime legalno i ilegalno delovanje.
Ovo drugo se mora izbegavati. Oni koji prave zakone definišu šta je dozvoljeno,
npr.prisluškivanje telefona je moguće jedino ako je legalno. Zato je veoma važno poznavati zakon
i tehnike koje se mogu koristiti. Stoga, važno je razviti profesionalizam. Ovaj policijskim model
podrazumeva centre za obuku, specifične programe i reciklažu. Međutim, LaFave govori da
današnji materijal za obuku brzo zastareva. Policajci koji su završili obuku ne drže korak sa
razvojem zakona koji se odnose na njihov posao jer neka odeljenja se ne trude da prošire takve
informacije osoblju na operativnom nivou.

Zakonitost. Zakonitost ove vrste policijske službe se može pronaći samo u zakonu, npr. jedino je
policiji dozvoljeno da uhapsi neku osobu ukoliko je ta osoba prekršila zakon. Ovaj policijski model
nema ništa sa javnim redom. On se bavi jedino sa kriminalom i kriminalcima.

Prevencija. Ključni pojam ima veoma specifično značenje u ovom modelu. Prevenciju bi trebalo
dostići upotrebom „zastrašivanja sankcijama“.

Pro/reaktivna policijska služba. Monjardet (1996) navodi da je ova vrsta policije reaktivna i da
odgovara na razvoj i kretanje delikvencije.

Da bismo zaključili ovaj zakonski model policijske službe, možemo navesti da se ovaj način
rasuđivanja može nazvati policijskim modelom iako se odnosi na specifičan način obavljanja
policijskog posla. Kao i sa vojno-birokratskim modelom policijske službe, ono obuhvata negativne
karakteristike, skladno telo sa pretpostavkama u pozadini i daje jasnu sadržinu određenim
ključnim pojmovima. Da bismo istakli razlike između ovog zakonskog modela i policijske službe u
zajednici, pogledajte Table IV.

Širok opseg policijske službe ne treba posmatrati kao nezavisan policijski model. To je reakcija
društvenih nauka na mit o ekskluzivnim modelima kao što su vojno-birokratski model i zakonski
model policijske službe (Ericson, 1982). Istraživanja o policiji jačaju ideju da postoji jaka
kontradikcija između retoričkog nivoa i dnevne prakse. Naučnici iz oblasti društvenih nauka
pokazuju da policija radi mnogo više od održavanja javnog reda (manifestacije, služba za vreme
nereda, itd. ili borba protiv kriminala (rešavanje zločina, pretraga, itd.), policijski posao je
dominantno smešten u domen „čuvanja mira“ (intervencije, javna služba, javni mir, saobraćaj,
itd.). Održavanje mira je „švrsto jezgro stvari“, ističu istraživači (Ericson and Haggerty, 1997).
Širok opseg policijske službe je služba vođena incidentom.

Oni opisuju policijsku službu kao multifunkcionalan posao, posao bez granica. To je opis
sindroma „Hill Street Blues“ (Plavaca iz ulice Hill), policijske službe vođene incidentom, potpuno
reaktivnog tela. Ljudi se posmatraju kao brojevi, kao „slučajevi“, potopljeni u okean „hitnih“,
„hitnijih“ i „najhitnijih“ pitanja, boraveći u izvesnom cinizmu, daleko od stvarnog uključenja u
društvo. Širok opseg policijske službe je empirijski odgovor na mit o „modernom policijskom
modelu“ i stoga on po sebi nije policijski model iako ne brani programske ideje o vrednostima,
ciljevima i normama. Pristup širokog opsega je kritika moderne policijske službe i teži da bude
posmatran kao način zasenjenog policijskog modela. Da zaključimo, moglo bi se reći da policijska
služba širokog opsega može biti smeštena u fazi tranzicije ili ekperimentalnoj fazi, radeći prema
modernijim načinima policijske službe. Pristup širokog opsega je pripremio post-moderne
policijske modele.

„Policijska služba u zajednici“

Policijska služba u zajednici je u stvari jedini realan post-moderan model. Ona je reakcija protiv
delimičnih inicijativa kao što su timska policijska služba, javni odnosi i izolacija od stanovništva.
Ključni pojmovi u ovom policijskom modelu su: multifunkcionalnost, zajednica, koprodukcija,
partnerstvo, decentralizacija, ravna hijerarhija, usluga, despecijalizacija, ukorenjivanje policije
odgovorne i proaktivne (Skogan and Harnett, 1997; Skogan, 1990).

Mnoštvo definicija o policijskoj službi u zajednici se može naći u policijskoj literaturi (Bayley,
1994; Brogden, 1999). Friedmann-ova (1994) definicija je jedna od najviše programskih i jasnih
[3]:

Policijska lužba u zajednici je politika i strategija usmerena na postizanje efikasnije i delotvornije

kontrole kriminala, redukciju straha od kriminala, poboljšanje kvaliteta života, poboljšanje
policijskih usluga i zakonitosti, putem proaktivnog oslanjanja na izvore iz zajednice koji traže
promenu uslova koji izazivaju kriminal. Ono pretpostavlja potrebu za većom odgovornošću
policije, veće učešće javnosti u donošenju odluka i veće interese za civilna prava i slobode.

U ovom kontekstu, trebalo bi primetiti da neki autori koriste metaforu bolesti za kriminal u
kontekstu policijske službe u zajednici (Trojanowicz and Bucqueroux, 1990). Oba uzrokuju strah
od (trajne) štete, a policija i lekar imaju istu ulogu: oni pokušavaju da leče stvarne ili imaginarne
probleme, tako doprinoseći sveukupnom zdravlju zajednice. Analogno lekaru, uloga policajca u
policijskoj službi u zajednici nije ograničena na zadatke policije, oni daju i savete i podršku.

Međutim, Eck i Rosenbaum (1994) argumentuju da „ne postoji jednostavna ili opšte prihvaćena
definicija policijske službe u zajednici, bilo u teoriji ili praksi“ (Moore, 1994). Navođenjem toga,
oba autora predlažu da policijska služba u zajednici postane noseći pojam tokom vremena.
Bayley, koji je obavljao istraživanja u mnogim zemljama širom sveta gde je policijska služba u
zajednici implementirana, potvrđuje da, s obzirom na situaciju u Americi (Eck and Rosenbaum,
1994):

Uprkos koristima koje ima policijska služba u zajednici, njena programska implementacija je
veoma nejednaka. Iako se naširoko, skoro univerzalno kaže da je važna, ona znači različite stvari
različitim kampanjama za odnose ljudi i javnosti (...). Policijska služba u zajednici na terenu često
izgleda manje kao program nego kao set aspiracija umotanih u slogan.

Moore navodi Skogan-a u istoj knjizi:

Policijska služba u zajednici nije izrazit koncept jer obuhvata reformisanje procesa donošenja
odluka i stvaranje novih kultura u okviru odeljenja policije pre nego što je određeni taktički plan
(...) (Moore, 1994)[4].

Bennet (1990, 1994, 1998) navodi, međutim, da „izgleda da ima nečeg