FRANCESCO PETRARCA: TRIONFI

Pored Kanconijera, jedino delo koje nam je F. Petrarka ostavio na pučkom jeziku (tu su, istini za
volju, i Le Grazie, ali delo ne samo da nije dovršeno, već je i fragmentarno sačuvano). Radio je
na njemu dugo. Po datumima koje je sam autor ispisao u autografskim spisima (nažalost i za
razliku od Kanconijera, sačuvanih samo delom) možemo zaključiti da je prva verzija postojala
još 1356 (mada kritičari smatraju da neki delovi nastali još ranije, za vreme prolećnih boravaka u
Valkjuzi tri, četiri godine ranije), a da je na delu radio sve do poslednje godine svog života,
1374. Sređivanje i dorađivanje bilo je konstantno, ali Petrarka nije došao do konačne verzije. To
je i razlogom što su moderna izdanja ovog dela međusobno vrlo različita, ne samo u jezičko-
stilskim izborima, već i po opštem ustrojstvu, po broju i redosledu segmenata, u pripisivanju
nekih segmenata ili delova različitim redakcijama, itd.

Ova poema u tercinama, srednjovekovne inspiracije (na prvom mestu, Komedije) ima
jasnu strukturu tematskog tipa (svaki naredni segment dela nadilazi, po svojoj temi i njenoj
vrednosti, onaj prethodni): prvi delo jeste Triumphus Cupidinis (Trijumf Ljubavi) gde se pesniku
na godišnjicu zaljubljivanja prikazuje Amor kao pobednik, po rimskom običaju, u pratnji
ogromnog broja svojih zarobljenika (slavnih zaljubljenih); pesnik im se pridružuje kako bi
saznao ko su, ali i sam postaje zarobljenik Amora, pošto se zaljubio u Lauru, i biva prenet na
Kipar, stanište boga. U drugom delu, Triumphus Pudicitie (Trijumf čednosti), pesnik govori kako
se Laura pobunila protiv Amora, u pratnji Vrlina. Laura pobeđuje Amora i zajedno s drugim
slavnim ženama sa njihove čednosti slavi svoju pobedu u framu Čednosti u Rimu. U trećem delu,
Triumphus Mortis (Trijumf Smrti) Lauri se, koja je još uvek okružena ženama, približava Smrt
koja, na užas svih i posebno samog pesnika, odseca „zlatne prami“ i Laura umire, ali se ubrzo
ukazuje pesniku u snu kako bi mu rekla da je blažena. U narednom delu, Triumphus Fame
(Trijumf Slave), Slava pobeđuje Smrt i slavi vlastitu pobedu, u pratnji Laure i svih slavnih
ličnosti iz drevne i Petrarki bliže istorije. U petom delu, Triumphus Temporis (Trijumf Vremena)
brzo kretanje sunca izaziva u pesniku misli o ispraznosti ovozemaljske slave nakon čega pesnik
doživljava pravu viziju u kojoj mu se ukazuje Vreme koje sve pobeđuje. Na kraju, u šestom delu,
Triumphus Eternitatis (Trijumf Večnosti) pesnika, zastrašenog prethodnom vizijom, teši srce
koje mu kaže da se uzda u Boga i tada mu se ukazuje poslednja vizija, vizija „novog sveta, u
nepomičnom i večitom dobu“, sveta izvan vremena, gde slave blaženi i gde će mu se jednoga
dana Laura ponovo i zauvek ukazati.

Ustrojeni po srednjovekovnom načelu opredmećivanja i figuralnosti, s hipostaziranim

likovima, Trijumfi su, u autorovim namerama, valjalo da ponude eksplicitniju, jasniju „noseću
priču“ Kanconijera, što ipak ne uspeva (a u čemu možda i leži razlog za mukotrpni, ali i
nedovršeni rad na tekstu).