Kako je već rečeno, kao dantista Bokačo označava ključni i po mnogo čemu jedinstveni

trenutak u recepciji Danteovog dela. Zajedno s Danteovim sinovima, Bokačo je najznačajniji i

možda najveći poznavalac Danteovog dela u XIV veku. I, očigledno, nije to bilo samo divljenje,
već posvećenost koja je trajala čitavog života, bio je „vernik Danteov“ i „pronosilac njegove
veličine“; i u Petrarke koji je javno tvrdio da nikada nije pročitao Komediju, premda mu je,
verovatno nakon susreta 1351, Bokačo poslao kopiju vlastitom rukom prepisanu, uz svoj carmen
laudatorium gde tvrdi da je Komedija jedinstveno delo, drago učenima i čudesno puku. O
pučkom, odnosu između teologije i poezije, destinatarima velike poezije, temama blisko vezanim
za procenu i vrednovanje Danteovog dela, dva velika pisca će dugo raspravljati i ne samo u
vlastitim spisima. Za Bokača će to značiti da će morati da preosmišljava, i po cenu
kontradiktornosti, izvesne stavove, ali nikada neće odbaciti kult Dantea, „prvog vođe u spoznaji i
prvog svetla“, kako je sam rekao.

Bokačo je bio i biograf, priređivač i tumač Danteovih dela. De origine, vita, studiis et
moribus viri clarissimi Dantis Aligerii florentini poete illustris, et de operibus compositis ab
eodem (Rođenje, život, učenja i običaji presvetlog Dantea Aligijerija Firentinca, slavnog
pesnika, i dela koja je sačinio) – delo na pučkom koje sam autor, u Esposizioni, naziva
Trattatello in laude di Dante (Mali traktat u slavu Dantea) i koje se može smatrati prvom
pravom biografijom pesnika, pre koje su postojali samo usputni podaci i kratko poglavlje u
Vilanijevoj Hronici – plod je prilježnog istraživanja koje ga je navelo i da potraži, čak i u
udaljenim mestima, podatke, usmene priče/predanja, dokumenta. Sledeći primer Vergilijevih
biografija Servija i Donata, Bokačo nudi pravi panegirik pesniku, gde se ono što je izvesno i ono
što nije, dokument i mit neminovno prepliću, toliko da ga je naredni biograf Danteov, humanista
Leonardo Bruni, strogo kritikovao. Bez obzira na ogromno prisustva naratora ujedno
posvećenika kulta Dante (zbog toga obilato korišćenje motiva predskazanja u snu, majke
Danteove koja vidi slavnu budućnost sina, i san Danteovog sina koji mu otkriva gde je pesnik
ostavio poslednje stranice „Raja“), kao i na lično prosuđivanje događaja (poput usamljenosti
pesnika, prebacivanje pesniku da je uludo trošio vreme na porodicu i na politički rad jer ga je to
odvajalo od pesništva – što je bila Bokačova opsesivna tema – ili duga digresija o poeziji,
odnosno „u odbranu poezije“), moderni čitalac danas sve više veruje u verodostojnost podataka
koje je ponudio Bokačo, naročito onih koji se tiču načina i vremena nastanka „Komedije“, na
primer.

Najverovatnije napisan između 1351. i 1355. godine (sigurno pre 1359), traktat je potom
u više navrata sređivan i skraćivan. Danas imamo i dva tzv. compendi (sažetka), od kojih je prvi
nastao verovatno između 1359. i 1366, a drugi sasvim izvesno pre 1372. godine. Sve tri
redakcije su bile namenjene, gotovo izvesno, kao dokumentarni i kritički dodatak prepisima
Danteovih dela, kao što pokazuju rukopisi gde je sačuvana prva verzija biografije/traktata i
uobičajeni Bokačov korpus Danteovih tekstova u vlastitom prepisu koji je sadržao Novi život,
Komediju i 15 odabranih kanocona. Druge dve verzije/sažetka tako postaju ne samo skraćene i
sređene verzije, u stilsko-jezičkom i narativnom smislu, već i verzije koje pokazuju promene u
Bokačovim stavovima, naročito zahvaljujući dijalogu s Petrarkom, o poimanju uloge i funkcije
poezije, ali bez suštinski promena kada je sam Dante u pitanju: Bokačo će do kraja slaviti autora
Komedije kao pesnika koji oličava – zajedno s Petrarkom – njegovu ideju poezije, i pored toga
što u doba nastanka ovih tekstova, zbog petrarkističkih i humanističkih sve prisutnijih ideja,
polako i sam dovodi u pitanje svrsishodnost pisanja na pučkom jednog takvog, religijskog epa.
Za Bokača, ipak, Dante ostaje „pesnik nad pesnicima“, neko ko na savršen način oličava ideju
najuzvišenije poezije, poezije kao „prikazivanja istorije i ospoljavanja metafizike“; on je pesnik-
prorok koji može da iskaže skrivena značenja ljudske sudbe, kao i pesnik-teolog koji spaja
istorijsku i teološku spoznaju. Premda, kako je Komedija već bila prokažena u religijskim
krugovima (čitanje je fratrima dominikancima bilo zabranjeno u Santa Marija Novela još od
1335, a u doba Bokačovog pisanja jedan od najvećih i najžustrijih kritičara je bio fratar Gvido
Vernani), a i onim predhumanističkim, Bokačo odbacuje proročka značenja Danteove poezije,
bilo kakvu alegoriju in factis.

Nastala iz beleški spremljenih za javno čitanje i tumačenje Komedije koje je, na poziv
firentinskih vlasti, Bokačo otpočeo u nedelju, 23. oktobra 1373. godine u crkvi Santo Stefano di
Badia, Esposizioni sopra la Comedia di Dante (Tumačenja Komedije Dantea) jesu nedovršeno
delo jer se tumačenja prekidaju na početku 17 pevanja „Pakla“, nakon šezdesetak čitanja. Čini
se, zbog bolesti Bokača, ali i zbog sve većih kritika, Bokačovih kolebanja, ličnih i intelektualnih,
i svesti o nepremostivim razlikama između njegovog „voljenog“ Dantea i sve odlučnijeg
pristajanja uz estetske i teorijske postavke učitelja Petrarke. I ono što je preostalo od tumačenja,
ostalo je nesređeno, većim delom (što objašnjava i neke kontradiktorne tvrdnje u samom tekstu).
Premda nije apsolutna novina u Bokačovim tumačenjima, to što je napravio jasnu razliku između
„tumačenja teksta (esposizione letterale)“ i „alegorijskog tumačenja“, čime na ep na pučkom
jeziku primenjuje način tumačenja mitova iz Rodoslova, predstavlja vrlo inovativan kritički
pristup: uvek i strogo praveći razliku između onoga što čini pesnički tekst i njegove „duboke“
istine, Bokačo u potpunosti potiskuje priču o putovanju grešnog čoveka. Morao je, svakako, da
pokaže i dokaže kompleksnost Danteovog teksta, kako bi ga i odvojio od pojednostavljenih,
pučkih čitanja po kojima je Dante uistinu video šta se zbiva u paklu, što pokazuju i njegove
fizičke karakteristike, kako sam navodi u Malom traktatu, i nimalo slučajno uporno u
tumačenjima ponavlja da „ne treba verovati da je autor uistinu u pakao išao“. Ali je to i posledica
već uveliko izmenjenog poimanja poezije i njenog odnosa sa životom i etikom, pa i onom
religijskom: prenebregavajući polisemiju Danteovog teksta i njegovu provokativnost u
određenom kulturnom kontekstu (to jeste tekst koji je građen i po modelu biblijskih proročkih
vizija), Komedija postaje isključivo književni tekst, retorički i poetski, u skladu s postavkama
nove kulture koja je na taj način iščitavala sada i Eneidu, koja nije više opravdavana
alegorijskim, figuralnim poimanjima, niti je Vergilije doživljavan kao nesvesni prorok Hristovog
rođenja. Ako se, na taj način, alegorija Danteovog teksta svodi na moralne implikacije, onda
prilježno bavljenje tekstom Bokača navodi da ponudi detaljnu i dragocenu egzegezu teksta u
njegovoj isključivo poetskoj dimenziji. Naravno, Bokačo ne može u potpunosti ni da potisne ono
što su njegovi „književni tikovi“, te, sklon melodramatičnim momentima, svesno prenebregava
Danteova značenja zarad vlastitih: čuveni je primer V pevanja i Frančeskine priče koja kao da je
netom „iskočila“ iz Dekamerona: Bokačo bez ograda ubacuje „novelu“ o Frančeski koja je
prevarena i koju je, namesto budućeg muža, Đančota, ružnog i hromog, isprosio Paolo, naočit i
mlad i time gotovo u potpunosti opravdava Frančeskinu preljubu i ne samo, već i književnost
hedonostičko-utešnog tipa biva u potpunosti lišena bilo kakve etičke odgovornosti, upravo u
skladu s naslovom svojeg najvećeg dela, čije ime glasi Dekameron, a prezime „knez Galeot“.