MEHANIKA-IV-DINAMIKA

Često smo u prilici da uočimo kako je neko telo iz naše okoline naglo promenilo pravac
kretanja, ubrzalo ili usporilo. Iskustvo nas uči da pogledom potražimo uzrok takvog ponašanja, u
obliku prisustva nekog drugog tela (npr. konac koji je vezan za posmatrano telo i koji neko vuče
pokušavajući da se našali sa nama, magnet u blizini gvozdenog eksera ili bilijarska kugla koja udara
u drugu kuglu). Drugim rečima, tražimo uzrok promene stanja kretanja tela. Oblast mehanike koja
se bavi uzrocima kretanja naziva se dinamika.

Osnovni pojmovi dinamike: sila, masa

Pre Galileo Galileja (italijanski fizičar, rođen u drugoj polovini XVI veka) smatralo se da je
„prirodno stanje“ svih tela da miruju i da mora da postoji neki uticaj, neka vrsta „sile“koja
primorava tela da se kreću konstantnom brzinom. Ovakvo shvatanje bi moglo da se podrži sledećim
primerom: ako bacimo npr. knjigu tako da se kreće po podu, posle nekog vremena ona će se
zaustaviti i zauzeti svoje „prirodno stanje“ mirovanja isto kao kada bismo je samo spustili na pod.
Ako želimo da se knjiga kreće po podu stalnom brzinom trebalo bi je vezati nekim koncem i vući ili
gurati nekim štapom. Galileo je shvatio (a na njegov rad se kasnije nadovezao Njutn postavljajući
svoje zakone kretanja) da nije potrebna sila da bi se telo kretalo konstantnom brzinom, već da se
ono zaustavlja zahvaljujući sili. Naime, ako bismo knjigu, iz prethodnog primera, bacili po ledenoj
površini, ona bi se kretala znatno duže i na kraju zaustavila, jer led pruža manje „otpora
kretanju“ od poda. Ali ako bismo mogli da knjigu bacimo po nekoj površini koja je beskonačno
velika i idealno je glatka (ne pruža otpor kretanj), onda bi se ona kretala beskonačno dugo,
konstantnom brzinom, čak i u običnom govoru kažemo „po inerciji“.
Tako smo došli do pojma sile (označava se F) koja predstavlja, kako smo iz prethodnog
primera videli, uzrok promeni stanja kretanja. Očigledno , sila se javila u interakciji dva tela (pod-
knjiga, led- knjiga) i nije bila jednaka u oba slučaja. Zato možemo reći da veličina sile predstavlja
meru interakcije dva tela. Šta još možemo da zaključimo na osnovu prethodnog primera? Dva tela
su interagovala silom dok su bila u direktnom kontaktu. Ali to nije jedini mogući način da se ostvari
interakcija. Npr. dovoljno je da približite magnet gvozdenom ekseru, ne morate ga dodirnuti, da bi
se ekser pokrenuo. To znači da tela mogu interagovati silama i na daljinu, a ta se interakcija odvija
putem „fizičkog polja“ (magnetnog polja, u našem primeru), dakle, prostora između dva tela u
kojem se ispoljava dejstvo sila.
Vratimo se na primer knjige koja se kreće po podu. Rečeno je da će se ona, posle izvesnog
vremena, zaustaviti zbog delovanja sile (sile trenja, o kojoj će nešto kasnije biti više reči). Recimo
da želimo da je zaustavimo pre nego što se zaustavi sama, tako što ćemo npr. stati na njen put. Zašto
da ne? Tu ne vidimo problem, kao što ne vidimo problem u tome da „stanemo na put“ fudbalskoj
lopti, kugli za kuglanje, čak, ili dvogodišnjem detetu koje se zatrči prema nama. Da li bismo stali na
put kamionu, pokušavajući da ga zaustavimo,? Naravno, da ne, ali zašto? Možda bi neko pomislio
da je razlog brzina kretanja, ali to sigurno nije razlog. Naime, čak i osrednji teniseri serviraju tako
da je brzina loptice mnogo veća od brzine kamiona, a dovoljan je dobro postavljen reket da se ona
zaustavi ili odbije, što, svakako, niko ne bi pokušao u slučaju kamiona . Da li je „veličina“ razlog?
Sigurno možete da se setite primera mnogo manjih objekata, kojima takođe ne biste stali na put
(motor, čovek koji trči) i obrnuto (npr. papirni zmaj veličine odraslog čoaveka). Onda, šta je razlog?
Odgovor je: masa.
Dakle, za izučavanje kretanja u dinamici bilo je neophodno uvesti još jednu osnovnu fizičku
veličinu, masu, čija je jedinica kilogram (kg). Masa predstavlja meru za inertnost tela pri
translatornom kretanju, odnosno za njegovu „lenjost“ da promeni stanje kretanja u kome se nalazilo.
Što je telu veća masa teže ga je pokrenuti ako je mirovalo, ili ga je teže zaustaviti, ako se
translatorno kretalo. Ovo je najbolja definicija pojma mase koju možemo da damo, obzirom da ne
znamo zašto tela imaju masu. Ono što sigurno znamo je da telo mase npr. 7 kg ima tu istu masu i na
Zemlji i na Mesecu i ako se kreće i ako miruje i kada na njega deluje neka sila i kada ne deluje. da li
je masa razlog zbog koga nam je potreban mnogo veći napor da sa tla podignemo kuglu za kuglanje,
nego tenisku lopticu? Odgovor je - ne, razlog je gravitaciona sila, kojom, Zemlja, privlači kuglu, ali
će o tome biti više reči kasnije.
Nakon što smo definisali osnovne pojmove dinamike (masu i silu) upustimo se u
razmatranje Njutnovih zakona koji su zapravo više postulati ili logička tvrđenja koja se ne dokazuju,
ali se njihova valjanost svakodnevno proverava.

Zakoni dinamike

I Njutnov zakon

Ako na telo ne deluje sila, ili je suma svih sila koje na telo deluju jednaka nuli, tada to telo
zadržava stanje kretanja: miruje ili se ravnomerno pravolinijski kreće

Matematički, I Njutnov zakon možemo zapisati na sledeći način:

r n r
r
Fr = ∑ Fi = 0 ⇒ v = const (1)
i =1
Ovaj zakon se često naziva i zakonom inercije, pa se zakon formuliše i na sledeći način:

Ako je suma svih sila koje na telo deluju jednaka nuli, moguće je naći skup referentnih sistema u
kojima to telo neće imati ubrzanje.

Kako ćemo kasnije videti ti referentni sistemi se nazivaju inercijalni referentni sistemi, a kretanje
tela u odsustvu sila naziva se kretanje po inerciji.

II Njutnov zakon

Pre bego što definišemo II Njutnov zakon uvedimo još jedan pojam koji označava fizičku
veličinu koja karakteriše dinamička svojstva tela. To je impuls ili količina kretanja:
r r
p = mv (2)

Impuls je vektorska veličina, čiji je intenzitet jednak proizvodu mase tela i njegove brzine, a pravac
m
i smer su određeni pravcem i smerom brzine tela. Jedinica je, očigledno, kg .
s
II Njutnov zakon se može formulisati na sledeći način.
Ako na telo deluje neka spoljašnja sila (rezultanta više sila), onda ona izaziva promenu količine
kretanja tela, tj.:

r n r r
dp
Fr = ∑ Fi = (3)
i =1 dt
Odavde vidimo da je jedinica za silu Njutn izvedena jedinica SI sistema koja se može napisati kao:
m
N = kg 2
s
Ako u izraz (3) zamenimo izraz (2), dobijamo:
r dpr d r
r
dv r dm r r dm
Fr = = (mv ) = m + v = ma + v (4)
dt dt dt dt dt
U klasičnoj fizici, drugi član ove jednačine je jednak nuli, jer je masa konstantna, pa dobijamo:
r r
Fr = ma (5)

Dakle, sila je po intenzitetu jednaka proizvodu mase i ubrzanja tela, a pravac i smer sile se poklapa
sa pravcem i smerom ubrzanja .
Gornji iskaz predstavlja drugu formulaciju II Njutnovog zakona. Međutim, u opštem slučaju sila ne
mora imati pravac ubrzanja, jer masa ne mora biti konstantna (vidi sliku). U uslovima kada se tela
kreću brzinama bliskim brzini svetlosti (uslovi relativističke mehanike), masa tela veoma zavisi od
brzine i to na način:

m0 m
m= (6)
v2
1− 2
c
m0
pa se i drugi član u izrazu (4) mora uzeti u obzir.

v
0.6c c
III Njutnov zakon

III Njtnov zakon je jo poznat kao zakon akcije i reakcije i on govori o tome da se sve
silekojima tela interaguju u prirodi javljaju u parovima. Posmatrajmo dva tela na slici.
r
FAB FBA Ako telo A deluje na telo B silom FBA eksperimentalno se može
r
potvrditi i da će telo B delovati na telo A silom FAB , pri čemu su te
A B dve sile istog intenziteta, istog pravca i suprotnog smera. Obratite
pažnju na to da se ove dve sile ne mogu poništiti, jer deluju na dva različita tela što ih čini parom
sila.

U svakoj interakciji dva tela uvek postoje dve sile (akcije i reakcije)od kojih svaka deluje na po
jedno telo, pri čemu su te dve sile jednakog intenziteta i pravca, a suprotnog smera.

Matematički, to možemo zapisati na sledeći način:

r r
FAB = − FBA , (7)

ali je FAB = FBA (jer sila ne može biti negativnog intenziteta).

Razmotrimo sada primere nekih parova sila u prirodi.

Na slici je prikazan par Zemlja – veštački satelit koji kruži oko Zemlje. Jedina sila koja deluje na
r
satelit je gravitaciono privlačenje od strane Zemlje (sila Fsz ). To je sila koja je odgovorna za
činjenicu da satelit ima normalno (centripetalno) ubrzanje na svojoj putanji. Po III Njutnovom
r
zakonu satelit deluje na Zemlju, privalčeći je silom istog intenziteta (sila FZS ) koja deluje na centar
Zemlje. Znači li to da sateli saopštava Zemlji neko ubrzanje? Odgovor je potvrdan. Međutim,
imajući u vidu znatno veću masu Zemlje od mase satelita, jasno je da će saopšteno ubrzanje Zemlji
biti znatno manje od ubrzanja satelita (II Njutnov zakon) i biće, zapravo, toliko malo da ga je
nemoguće detektovati. Ako bismo umesto satelit – Zemlja posmatrali par npr. knjiga – Zemlja,
zaključci su isti.

FKS Razmotrimo sledeći primer. Neka je knjiga

S K
S postavljena na sto. Knjiga se nalazi u stanju
FSZ FSK mirovanja, što znači da je suma sila koje na
FZS FKZ nju deluju jednaka nuli (I Njutnov zakon).
r
Zaista, na knjigu deluje Zemlja (sila FKZ )
Z FZK privlačeći je , a dejstvo te sile je poništeno
Z r
silom FKS istog intenziteta i pravca, a
suprotnog smera, kojom sto deluje na nju.
Ove dve sile, ipak, ne predstavljaju par sila,
zato što obe deluju na isto telo – knjigu. Par
r r
sili FKZ je sila FZK - privlačenja Zemlje, od
r r
strane knjige, a koja deluje na centar Zemlje. Par sili FKS je sila FSK kojom knjiga deluje na sto.
Dakle, parovi sila (akcija – reakcija) su:
r r r r
FZK = − FKZ i FSK = FKS . (8)

Vrste sila u prirodi

U osnovi, sve sile u prirodi mogu se svrstati u dve grupe sila:

¾ gravitacione (to su sile dalekog dometa i slabog intenziteta, a mogu biti isključivo
privlačnog karaktera i
¾ elektromagnetne (mogu biti i privlačne i odbojne).
Sve sile, osim gravitacione, u svojoj biti su elektromagnetne (sila trenja, pritiska,...) jer se na
mikroskopskom nivou odigrava elektromagnetna interakcija između atoma, molekula.
Osim gornje dve grupe sila, možemo reći da postoje još i nuklearne sile koje mogu biti:
¾ sile slabe interakcije (domet im je reda 10-12 m i odgovorne su za transformaciju
elementarnih čestica) i
¾ sile jake interakcije (domet im je 10-15 m i deluju između nukleona i „drže“ jezgro na okupu).

Neki primeri sila

Sila gravitacije

Gravitacionoj sili možemo da zahvalimo što kada ispustimo olovku ona padne na pod, kada
podignemo kofer osećamo njegovu „težinu“ (težina nije isto što i sila gravitacije, o čemu će više
reči biti kasnije), što postoji atmosferski omotač Zemlje, što nam noge ne služe kao ukras već
pomoću njih hodamo. Da nema gravitacije ne bi postojao ugljenik, kiseonik, gvožđe, ne bi postojala
planeta Zemlja, niti Sunčev sistem, niti naša, ni susedne galaksije...Gravitacija je ono što drži čitav
kosmos na okupu. Sila gravitacije je sila koja deluje između bilo koja dva tela proizvoljne mase.
 F12 -F12 m2 Njutnov zakon opšte gravitacije odnosi se samo na tačkasta i
m1 r 0
sferna tela i on glasi:

r Svako telo privlači drugo telo silom koja je srazmerna proizvodu

njihovih masa, a obrnuto srazmerna kvadratu rastojanja između
njihovih centara. Ona deluje duž pravca koji spaja centre tih tela i uvek je privlačnog karaktera:

r mm r
Fg = −γ 1 2 2 r0 (9)
r
Koeficijent srazmernosti, u gornjem izrazu, se naziva univerzalna gravitaciona konstanta i iznosi:
m3
γ = 6.67 ⋅10−11 (10)
kgs 2
a znak minus ukazuje na isključivo privlačni karakter ove sile. Inače, činjenica da se pravac
delovanja gravitacione sile poklapa sa pravcem koji spaja centre tela, svrstava ovu silu u tzv.
centralne sile.
Zbog značaja koji ima u našem svakodnevnom životu, gravitaciona sila kojom Zemlja
deluje na tela (a i ona na nju – III Njutnov zakon) u svojoj blizini, dobila je svoj poseban naziv, sila
Zemljine teže. Intenzitet sile kojom Zemlja privlači telo mase m koje se nalazi na visini h iznad
površine je:
m
Mm  M 
h Fg = γ = m ⋅ γ 2
(11)
(RZ + h )2
 (RZ + h ) 
M R (znak – je nestao jer sila ne može biti negativnog intenziteta).
Z

Izraz u uglastoj zagradi ima dimenzije ubrzanja, pa ga zato nazivamo ubrzanje Zemljine
teže (na visini h) i pišemo:
Fg = mg h (12)

M
gde je: g h = γ 2
. (13)
 h 
RZ 1 + 
2

 Rz 
Ako sa g označimo ubrzanje Zemljine teže u slučaju da se telo nalazi na samoj površini Zemlje
(h=0), onda je:
g
gh = 2
(14)
 h 
1 + 
 RZ 
odakle jasno vidimo da ubrzanje koje telo ima u slobodnom padu, usled privlačenja Zemlje, nije
konstantno i da zavisi od visine na kojoj se telo nalazi. Ako zamenimo u izraz (13) vrednosti za
masu Zemlje i njen poluprečnik (smatrajući je idealnom sferom), M = 5.98 ⋅1024 kg i
m
RZ = 6.37 ⋅106 m , dobićemo da je ubrzanje Zemljine teže na površini (i jako malim h): g = 9.81 2 .
s
Međutim, ni ova vrednost nije ista svuda u blizini površine Zemlje. Naime, Zemlja nije idealna
sfera, već je spoljoštena na polovima (njen ekvatorijalni radijus se razlikuje od polarnog radijusa za
čitavih 21 km). Takođe, Zemlja rotira, što znači da „delovi njene mase“ opisuju kružne putanje, pa
samim tim imaju ubrzanje usmereno ka centru Zemlje. Zbog oba ova efekta g zavisi od geografske
širine i ima vrednost koju smo izračunali samo u oblasti oko 500 geografske širine. Kako g zavisi od
geografske širine može se videti sa crteža dole.
 2
g(m/s ) Na kraju, upitajmo se šta se dešava u slučaju da
9.84 je h〈0 , tj. deluje li sila Zemljine teže i na tela koja bi
upala u tunel iskopan ka centru Zemlju? Odgovor je
9.83
potvrdan, s tim što je sila gravitacije tada srazmerna
9.82
rastojanju od centra Zemlje do tog tela. Ne ulazeći u
detalje objašnjenja ovoga, recimo samo da je to rezultat
9.81 činjenice da telo oseća privlačno dejstvo onog dela
Zemlje koji se nalazi unutar sfere radijusa r, dok ne
9.80 oseća privlačenje dela van tog radijusa. Kada bi tunel
bio prokopan kroz celu Zemlju, telo bi se kretanje tela
9.79
kroz njega bi bilo prosto harmonijsko oscilovanje ( o
9.78 0 0 0 0 tom kretanju ćemo učiti kasnije). Na slici dole desno
0 10 20 30 400 500 600 700 800 900
geografska širina predstavljeno je kako se menja gravitaciona sila koja
deluje na telo jedinične mase, u zavisnosti od rastojanja
tela od centra Zemlje.
Fg/m
g

M
~r
2
r ~1/r
g/4
m
g/9

RZ 2RZ 3RZ r
Normalna sila

Kada telo pritiska neku podlogu, tada ona na njega deluje silom čiji se pravac poklapa sa
r
pravcem normale na kontaktnu površinu, a smer je „od“ te površine. To je tzv. normalna sila ( N ).
Razmotrimo čemu je jednak intenzitet te sile u slučaju kada telo mase m miruje:
a. na horizontalnoj podlozi,
b. na strmoj ravni
U oba slučaja postavićemo uslov da suma svih sila koje na telo deluju mora biti jednaka nuli (telo
miruje), uzimajući sa predznakom „+“ one sile čiji se smer poklapa sa smerom y ose, a sa
predzankom „-“ sile čiji je smer suprotan.

y
a.
r r r
FR = 0 = N + mg
N
0 = N − mg ⇒ N = mg (15)
m

Dakle, u slučaju kada telo miruje na horizontalnoj podlozi,

normalna sila je jednaka po intenzitetu sili teže koja deluje na
telo.

mg
 y b.
po pravcu y ose telo ne može da se kreće (mada može da se
N
spušta niz strmu ravan), pa je u tom pravcu:
m r r r
FR = 0 = N + mg
θ
0 = N − mg cosθ ⇒ N = mg cosθ (16)
θ mg
Normalna sila je jednaka projekciji sile teže na y osu.

Na sledećim slikama pokazano je kako normalna sila deluje u nekoliko različitih slučajeva.

N
N
N
N1

Sila zatezanja

Ako na telo vežemo neki konac (uže) i vučemo rukom, na konac će delovati sila zatezanja
r
T1 . Po III Njutnovom zakonu i konac će delovati na ruku silom istog intenziteta i pravca, a
suprotnog smera.
S druge strane, konac deluje na telo
r
silom F2 , i u skladu sa III Njutnovim
T2 T2 T1 T1
zakonom telo deluje na konac silom
istog intenziteta i pravca, a suprotnog
smera. Ako je konac neistegljiv (što
ćemo uvek smatrati činjenicom bez posebnog naglašavanja), onda svaka tačka konca ima isto
ubrzanje kao i telo (za isto vreme svaka tačka konca i telo moraju preći isti put krećući se ubrzano).
Takođe ćemo smatrati da je masa konca zanemarljiva u odnosu na telo. Posledica ova dva tvrđenja
je da suma svih sila koje deluju na bilo koju tačku konca, mora biti jednaka nuli
r r r
( Frez = ma = 0 ⋅ a = 0 ), odnosno, (vidi sliku):
r r r r r
Frez = T1 + T2 = 0 ⇒ T1 = −T2 ⇒ T1 = T2 (17)

Dakle, sila zatezanja je jednaka (po intenzitetu) sili koja deluje na ruku. Ona uvek ima
pravac konca, a smer joj je od tela. Isti zaključak se može izvesti i za slučaj tela koje visi na užetu,
ili dva tela koja vise na krajevima konca koji je prebačen preko kotura zanemarljive mase (konac
kliza preko kotura). Ako masa kotura nije zanemarljva (ili konac ne kliza preko kotura) onda kotur
rotira, a to je problem koji ćemo razmatrati kasnije.
 T

T T
T T

Sila trenja i otpora sredine

U svim dosadašnjim primerima koje smo razmatrali preko jedne činjenice smo prećutno
prelazili, a to je postojanje sile koja se suprotstavlja kretanju, sile trenja. Razmišljati o svetu u kome
nema sile trenja je prilično besmisleno. Naime, u osnovi sila trenja je elektromagnetne prirode i
javlja se zato što se atomi (molekuli) unutar jednog tela (ili na površini dva tela koja se dodiruju)
međusobno privlače. To znači, da nema ove sile ne bi bilo ni atoma na okupu, molekula, odnosno
ne bi bilo ni čvrstih tela, tečnosti, gasova. Zahvaljujući sili trenja olovka koju zakotrljamo po stolu
posle izvesnog vremena stane, ali zahvaljujući istoj sili olovku možemo držati u ruci ili njome
možemo pisati. Tečnost pruža otpor kretanju čvrstog tela kroz nju (plivač savlađuje otpor vode) ali
neke tečnosti (mašinska ulja) služe da smanje trenje između delova mašine koji su u relativnom
kretanju jedan u odnosu na drugi. Vazduh pruža otpor kretanju letilice, ali omogaćava kretanje
padobranu. Da nema trenja ne bismo mogli da hodamo, okrećemo pedale bicikla, da vozimo bicikl
u krug, da vezujemo čvorove, ukucavamo eksere itd.
Sila trenja se javlja se između:
¾ čvrstih tela,
¾ čvrstih tela i fluida (tečnosti i gasova)
¾ slojeva fluida.

Kada se dve suve, nepodmazane, površine čvrstih tela klizaju jedna preko druge, intenzitet
sile trenja (klizanja) je dat izrazima:
FT ≤ µ s N statičko trenje (18)
FT = µN dinamičko trenje (19)

gde je N intenzitet normalne sile, a µ s i µ su koeficijent statičkog i dinamičkog trenja, redom.

Normalna sila i sila trenja zaklapaju uvek prav ugao, a koeficijent trenja je bezdimenziona
konstantna veličina koja ne zavisi od relativne brzine, niti od veličine kontaktne površi između dva
tela.
Dakle, sila trenja postoji između dva tela (ili slojeva jednog tela) koji se relativno kreću (ili
postoji težnja da se kreću) jedan u odnosu na drugi. Ona deluje u pravcu tangente na dodirnu
površinu i usmerena je uvek u smeru relativne brzine suprotne površine.

Da bismo bliže objasnili prethodno tvrđenje razmotrimo primer na slici.

Neka telo 1 miruje, a telo 2 se kreće u odnosu na njega

r
2 v brzinom v (s leva u desno) Usled toga na dodirnoj površini
FT javlja se sila trenja koja deluje na telo 2, istog pravca, a
FT’

1
 r
suprotnog smera od smera njegove brzine i to je sila FT . Isto tako možemo reći i da telo 2 miruje, a
r r
da se telo 1 kreće u odnosu na njega brzinom − v (s desna u levo) što bi značilo da je sila FT u
smeru brzine dodirne površine tela 1, ali deluje na telo 2. Ako preko dlana jedne ruke prevučete
dlan druge ruke osetićete toplotu (koja je rezultat trenja) i na jednom i na drugom dlanu, nikako
samo na jednom. Tako i u ovom slučaju: ako se telo 1 suprotstavilo kretanju tela 2 delujući silom
r
FT , onda (III Njutnov zakon) se i telo 2 suprotstavlja relativnom kretanju tela 1 delujući na njenga
r r r r
silom FT' , pri čemu je FT' = − FT (par sila). Vidimo da je smer sile FT' isti kao smer relativne brzine
suprotne površine (tela 2).
Osim gore pomenutog trenja klizanja postoji i trenje kotrljanja koje je po svom intenzitetu
manje od trenja klizanja (zato se bačena lopta kotrlja, a ne kliza po podlozi).
Ako se telo kreće kroz neki fluid (vazduh ili vodu, npr.) na njega deluje sila slična trenju
koja se manifestuje kao otpor kretanju tela i naziva sila otpora čiji intenzitet zavisi od brzine,
pravac se poklapa sa pravcem brzine, a smer je suprotan od smera brzine:
r r
Fo = −const ⋅ v (20)

********************************************************************************
Samo za one koji žele da znaju više

Neka telo pada kroz vazduh brzinom dovoljnom da se iza tela protok vazduha može smatrati
turbulentnim (ovo se može odnositi na golf lopticu u padu ili na padobranca, ali ne i na čestice
prašine koje padaju tako malim brzinama, da, budući i da vazduh u prostoriji nikada ne miruje,
jedan deo prašine nikada ne padne na pod sobe). pod ovim uslovima sila otpora je :
1
Fot = CρSv 2 (21)
2
gde je, C bezdimenzioni koeficijent otpora sredine koji zavisi od oblika tela koje se kreće (obično je
između 0.5 i 1), ρ je gustina vazduha, a S je površina poprečnog preseka tela koje pada. Kada se
telo pusti iz mirovanja u slobodan pad, njegova brzina raste, a samim tim raste i sila otpora sve dok
ne postane jednaka njegovoj težini. U tom trenutku je suma svih sila koje na telo deluju jednaka nuli,
pa se telo nadalje kreće konstantnom brzinom koju nazivamo graničnom brzinom. Dakle, za
razliku od vakuuma, pri slobodnom padu tela kroz vazduh moguće je da se telo kreće bez ubrzanja.
Izjednačavajući Fot sa mg, dobijamo da je granična brzina:
2mg
vg = (22)
CρS
Odavde vidimo da što je površina preseka tela manja granična brzina je veća. Zato skijaš zauzima
telom oblik sličan jajetu, da bi povećao brzinu, a padobranac želi da poveća površinu padobrana
kako bi smanjio graničnu brzinu.
I na kraju, kao posebnu zanimljivost, uradimo sledeći zadatak: Izračunati brzinu kojom će
kapljica kiše čiji je radijus R=1.5 mm pasti na zemlju iz oblaka na visini h=1200 m, ako je gustina
kg kg
vazduha ρ1 = 1.2 3 , gustina vode ρ 2 = 103 3 , koeficijent otpora vazduha C=0.6, u sslučaju da
m m
postoji sila otpora vazduha i u slučaju da otpor vazduha ne postoji.
Rad: Smatrajući da je kapljica kiše idealna sfera, masu joj možemo naći iz izraza:
ρ 4 R 3π
m = ρ 2V = 2 , a površinu iz S = πR 2 . Zamenom u izraz (22) dobićemo da je u slučaju da
3
postoji sila otpora, granična brzina (a to će biti brzina kojom će kapljica pasti na tlo):
 kg m
8 ⋅1.5 ⋅10−3 m ⋅103 ⋅ 9.8 2
8Rρ 2 g m 3
s = 7.4 m
vg = =
3Cρ1 kg
3 ⋅ 0.6 ⋅1.2 3 s
m
U slučaju da nema otpora sredine, brzinu nalazimo iz:
m m
v = 2 gh = 2 ⋅ 9.8 2 ⋅1200m = 153
s s
Kako komentarišete rezultat? Sve što možemo da kažemo je da je dobro što postoji sila otpora jer
bez nje teško da bi Šekspir napisao: „...it falleth like the gentle rain from heaven, upon the place
beneath.“
********************************************************************************

Sila trenja i otpora sredine

Do sada smo kao posledicu delovanja sile navodili samo kretanje. Međutim, postoji još
jedna moguća posledica delovanja sile na neko telo, a to je deformacija tela (promena oblika i
zapremine). Ta deformacija može biti elastična, kada telo posle prestanka dejstva sile vraća
prvobitan oblik i veličinu, ili plastična, kada to nije slučaj. Postoje različiti tipovi deformacije u
zavisnosti od pravca i smera dejstva sile (istezanje, sabijanje, smicanje...).
Objašnjenje pojave ovih sila leži u atomskoj, tj. molekulskoj strukturi tela. Čvrsta tela su sastavljena
od velikog broja uređenih atoma ili molekula koji su međusobno povezani međumolekulskim
silama. Priroda veza između čestica, njihova veličina, orijentacija i uslovi pri kojima su veze
ostvarene dovodi do bogatstva različitih struktura. Ove veze se mogu modelovati oprugama.
Međusobni položaj čestica u vezi je određen prirodnom težnjom svih fizičkih sistema da imaju
minimalnu potencijalnu energiju. Tom uslovu odgovara rastojanje između čestica koje se naziva
ravnotežno rastojanje. Zato se prilikom npr. sabijanja tela javljaju sile koje deluju odbojno sa ciljem
da se čestice vrate u ravnotežni položaj i zauzmu ravnotežno rastojanje.

Na slici je predstavljen tanak homogeni štap dužine x koji je na jednom

r
kraju učvršćen, a na njegov drugi kraj deluje sila F koja vrši istezanje
štapa i promenu njegove dužine za vrednost ∆x . Zbog elastičnih osobina
r
materijala od koga je štap napravljen u njemu se javlja sila Fe koja teži da
x r
poništi dejstvo sile F i vrati štap u ravnotežni položaj. Ta sila je
r
Fe srazmerna izduženju ∆x , ima isti pravac i suprotan smer od sile F :
r r
F e = − k ⋅ ∆x (23)
∆x
Koeficijent k srazmernosti se naziva koeficijent elastičnosti i on zavisi od
fizičkih osobina materijala od koga je štap napravljen, kao i od njegovog
r r r
F oblika i veličine. Veličina ∆x naziva se vektor istezanja ( ∆x = ∆x ⋅ x 0 ,
r
gde je x0 -jedinični vektor).
Eksperimentalno je utvrđeno da je izduženje srazmerno sili deformacije i početnoj dužini štapa, a
obrnuto srazmerno površini njegovogr
poprečnog
r
preseka (S):
r r
r F⋅x Fe ⋅ x ∆x
∆x = =− ⇒ Fe = − E ⋅ S (24)
E⋅S E⋅S x
 r
∆x
Koeficijent srazmernosti (E) se naziva Jungov modul elastičnosti, a veličina relativno istezanje,
x
a izraz (24) se naziva Hukov zakon.

Centripetalna sila

Do sada smo naučili da telo koje se kreće po kružnoj putanji mora imati normalno ubrzanje
koje je posledica promene vektora brzine po pravcu. Ovo ubrzanje smo nazivali još i radijalno ili
centripetalno ubrzanje. Uzrok ovakvom kretanju mora biti sila i ona je jednaka proizvodu mase tela
i centripetalnog ubrzanja i naziva se centripetalna sila:
r r mv 2 r r
Fcp = macp = − r0 = −mω 2 rr0 (25)
r

Centripetalna sila nije poseban tip sile, već bismo mogli reći da je to, zapravo, uloga koju
preuzima neka od ranije navedenih sila. Tako, na primer, Mesec kruži oko Zemlje zbog sile
gravitacije kojom ga ona privlači i koja, u ovom slučaju, ima ulogu centripetalne sile. Ako telo
zakačeno za konac rotira oko ose koja prolazi kroz tačku kačenja konca, onda je sila zatezanja
odgovorna za to što telo opisuje kružne putanje, odnosno, sila zatezanja ima ulogu centripetalne sile.
Elektron kruži oko jezgra, pa je elektromagnetna sila ujedno i centripetalna. Automobil u krivini
ostaje na kružnoj putanji zahvaljujući sili trenja između točkova i puta koja ima ulogu centripetalne
sile, a ako vi, kao putnik u automobilu, pri tom skliznete sa sedišta, to samo znači da sila trenja
između vas i sedišta nije bila dovoljnog intenziteta da obezbedi centripetalno ubrzanje neophodno
da ostanete na putanji kružnog oblika.