PSIHOLOGIJA UČENJA

Šta je učenje?

Određivanje pojma učenja nije sasvim jednostavan intelektualni posao. Laičko shvatanje
učenja se u izvesnoj meri razlikuje od onoga što psihologija podrazumeva pod učenjem, mada
neke podudarnosti postoje.

Pojmu učenja u psihologiji je oduvek pridavan veliki značaj. Razlog je jednostavan: učenje
prožima skoro svaku ljudsku aktivnost. Ova tvrdnja može, na prvi pogled, laiku delovati
preterano. No, činjenica da se u okviru psihologije razvila posebna disciplina, psihologija
učenja, sa posebnom metodologijom istraživanja i ogromnim brojem objavljenih radova koje
pojedinac više ne može da pročita, ide u prilog prethodnoj tvrdnji. Za psihologiju učenja bi se
moglo reći da predstavlja jednu malu naučnu oblast.

Kao i drugi psihološki pojmovi, tako i pojam učenja ima poreklo u svakodnevnom govoru.
Ipak, to nije jedini izvor značenja savremenog naučnog pojma učenje. Naučnici su otišli dalje
od tog svakodnevnog značenja, koje je raznovrsno i ponekad, principijelno gledano,
nedosledno. Kada današnji psiholog pokušava da odredi pojam učenja, on ima u vidu
mnoštvo fenomena koje danas psiholozi smatraju pojavama učenja, i pokušava da u njima
nađe ono što je opšte i zajedničko. Fenomene koje će svrstati u pojam učenja, psiholozi su
određivali na osnovu više decenija razmišljanja i istraživanja, pošavši svakako od
svakodnevnog značenja pojma učenja i pamćenja (istorija ova dva pojma je usko povezana),
izgrađujući postepeno današnji pojam učenja.

U skladu sa tim, danas postoji više definicija učenja koje se, uopšteno gledano, mogu podeliti
na klasično, laičko i moderno shvatanje i definisanje pojma učenja. Laičko i klasično
psihološko poimanje učenja se u velikoj meri poklapaju. Prema tom tradicionalnom, učenje
sadrži sledeće karakteristike:
- ono je svesna, namerna, cilju usmerena aktivnost
- cilj te aktivnosti je sticanje znanja i veština
- učenje je najčešće vezano za ponavljanje

Učenik ili student koji «sedi za knjigom» i koji uz ponavljanja pokušava da razume i da
zapamti ono što čita – predstavlja prototip čoveka koji uči. Ljudi uglavnom imaju u vidu
takvu aktivnost kad govore o učenju. Kod učenja motornih veština, onaj ko uči najpre
pažljivo posmatra demonstraciju radnje koju pokušava da nauči; ta demonstracija je praćena
nekada i verbalnim opisom radnje. To posmatranje je, dalje, praćeno pokušajima da se
aktivnost izvede samostalno. Izvođenje radnje prati instruktorova ocena ili samoocena o
uspešnosti izvođenja radnje. Posmatranje, samostalno izvođenje radnje i ocena valjanosti se
ponavljaju sve dok se motorna veština ne izvede na zadovoljavajući način. I ovde su svest,
namera, usmerenost cilju (sticanje veštine) i ponavljanje bitne karakteristike psihološkog
procesa.
Neki visokoobrazovani intelektualci pretpostavljaju da je učenje vezano za mišljenje i
inteligenciju. Na jednom javnom skupu se jedan veoma obrazovan naučnik iz druge naučne
discipline zaprepastio kad je čuo da psiholozi zapamćivanje besmislenih slogova u
laboratoriji nazivaju učenjem. Za njega je to “bubanje”, ali ne učenje. Psiholozi takvo učenje
nazivaju mehaničko učenje ali ipak učenje. Procesi koji se odigravaju pri učenju iz knjiga su
raznovrsni; oni su obično mešavina mehaničkog učenja (“zapamćivanja”) i viših
intelektualnih procesa (mišljenja, razumevanja). Nekad preteže jedan proces (npr. pri čitanju
filozofske literature), drugi put drugi (npr. pri učenju anatomije ili sistematike biljaka).

Nedostatak ovog klasičnog poimnja učenja je u tome što je preusko. Ako uzmete u obzir
samo svakodnevni govor, u opticaju su raznovrsne upotrebe reči naučiti. Za dete i odraslog
čoveka kažemo da je od malih nogu naučio da se bori za ostvarenje onog što želi; za drugu
decu kažemo da su ih roditelji naučili da plačem i drugim oblicima ucenjivanja postižu svoje
ciljeve. Za razmaženu decu koja su uvek imala sve što su želela i uvek postizala samo uspehe
kažemo da nisu naučila da podnose poraze, neuspehe, ograničenja. Nekad se konstatuje da su
neki učenici u školi stekli izvesna znanja, ali da nisu naučili da misle. Podsetimo se fraze koja
počinje onim: “naučiću ja njega”... koju obično izgovaraju roditelji i neki vaspitači. Nastavci
te fraze su veoma raznovrsni i ukazuju kako široko svakodnevni govor poima učenje.
“Naučiću ja njega” da ne laže, da ne smeta starijima, da prvo razmisli pa da kaže, da drži reč
itd. U ovakvim upotrebama termina učenje je više od sticanja znanja i veština: ono
podrazumeva sticanje izvesnih opštih načina ponašanja, izvesnih crta ličnosti, socijalnih
stavova i radnih navika.

I za psihologe je ova definicija previše uska. Za skoro sto godina postojanja naučne
psihologije učenja i pamćenja, učenje je dobilo šire značenje. Čovek ne stiče samo nova
znanja i veštine već uči kako da uči i pamti, kako da rešava probleme tj. kako da misli;
opažanje objekata i drugih ljudi se zasniva u velikoj meri na prethodnom iskustvu; čovek
stiče nove motive, vrednosti i u tom sticanju učenje ima značajnu ulogu; neki savremeni
psiholozi smatraju da su neki psihički poremećaji, u stvari, pogrešno naučeni načini
ponašanja a da njihovo izlečenje predstavlja sticanj (učenje) novih oblika ponašanja. Ukratko,
svaki delić, svaka komponenta čovekove aktivnosti, kao i ono jedinstvo i celina, koju svaki
čovek predstavlja, zasnovani su dobrim delom na učenju.

Psihologija zato daje jednu moderniju i obuhvatniju definiciju učenja: učenje je relativno
trajna i progresivna promena ponašanja individue koja je rezultat prethodne aktivnosti
individue. No, ni ova definicija nije sveobuhvatna. Ona zanemaruje one oblike učenja koji se
ne moraju manifestovati kao promena u ponašanju (latentno učenje). Činjenica latentnog
učenja nas opominje da ne izjednačavamo učenje sa promenama u ponašanju. Učenje je bolje
definisati kao trajnu ili relativno trajnu i relativno specifičnu promenu individue koja se pod
određenim uslovima može manifestovati u njenom ponašanju, a koja je rezultat prethodne
aktivnosti individue.
Ovde se pokušaji definisanja pojma učenja ne završavaju. Svaki dalji pokušaj, međutim,
obuhvata još specifičnije pojave i procese koji su za psihologe različitih orijentacija svakako
interesantni. Ipak, ukoliko želimo da se zadržimo na najviše prihvaćenoj definiciji pojma
učenja, ovde ćemo stati. Ostaje samo da se, u kratkim crtama, podsetimo da je pojam učenja
povezan usko sa pojmom pamćenja i da se oni u našem jeziku često izjednačavaju. Moderna
psihologija učenja započela je, u stvari, knjigom koja se zvala “O pamćenju”. Danas je, u
psihologiji, izjednačavanje ova dva pojma apsolutna prošlost.

Čime se bavi psihologija učenja?

Ukoliko se zadržimo na poslednjoj definiciji učenja, nije nam teško da odgovorimo na

pitanje: čime se, zapravo, psihologija učenja bavi. Ona, najpre, treba da odredi osnovne i
složene oblike i principe učenja. Zatim, na osnovu otkrivenih zakona učenja, mogu se
objašnjavati drugi psihološki procesi i osobine ličnosti, a principi učenja se mogu praktično
primeniti u različitim situacijama. Ono od čega psihologija učenja zapravo polazi su osnovni
oblici učenja i njihova klasifikacija. Tako, psihologija učenja ima dva značajna doprinosa:
jedan koji se tiče njenog ličnog usavršavanja kao naučne discipline, i drugi, koji se odnosi na
usavršavanje drugih disciplina i pristupa na osnovu saznanja o učenju, i psihologije kao
nauke uopšte. Oblast primene znanja o principima i zakonitostima učenja je široka i neiscrpna
i ako se osvrnemo i podsetimo na činjenicu da prožima svaku ljudsku delatnost, pokušaji
određenja oblasti praktične primene znanja iz psihologije učenja su, morate priznati,
neiscrpne.

Pojam učenja je usko povezan sa pojmom pamćenja i oni se u našem jeziku često
izjednačavaju.

Datum: 03. 11. 2008. Niš Vesna Miljković, Index 1092