MEĐUNARODNO PRIVATNO PRAVO

1. POJAM I PREDMET MEĐUNARODNOG PRIVATNOG PRAVA

Međunarodno privatno pravo je posebna grana prava, koja ima predmet , metod i
druge specifičnosti. Ona je i pozitivna grana prava, jer sadrži pravne norme koje se
primenuju na odnose koje ona reguliše. Do ove primene dolazi i prilikom nastanka ovih
odnosa, ili prilikom rešavanja sporova koji nastanu iz tih odnosa. Mpp je nacionalna
grana prava koja je pretežno zasnovana na unutrašnjim pravnim normama, ali ona
obuhvata i norma sadržane u međunarodnim, međudržavnim sporazumima. Ove druge
norme imaju prednost u odnosu na unutrašnje, shodno opštem pravilu o primatu
međudržavnih sporazuma u odnosu na unutrašnje izvore prava.
Predmet mpp može da se odredi na različite načine. Po jednom shvatanju , predmet su
pravni instituti i pravne norme koje ulaze u njen sastav. Po drugom shvatanju, predmet
mpp je rešavanje sukoba zakona i sukoba jurisdikcija u pogledu njihove nadležnosti i
primene. Po trećem shvatanju, predmet ove grane prava su privatnopravni odnosi sa
stranim elementom i njihovo pravno regulisanje. I ovo shvatanje je najtačnije.
Specifičnost ove grane prava je to što su njen predmet svi privatnopravni odnosi, koji se
inače proučavaju u drugim granama prava, ali u slučaju kada se u njima pojavi strani
element. U predmet ove grane prava spada i sudska nadležnost za rešavanje sporova iz
privatnopravnih odnosa sa stranim elementom, kao i priznanje i izvršenje sudskih odluka
donetih u ovakvim sporovima. Predmet ove grane prava su pitanja i odnosi usko vezani
sa privatnopravnim odnosom sa stranim elementom , kao što su državljanstvo i pravni
položaj stranaca.
Privatnopravni odnosi sa stranim elementom se proučavaju sa dva aspekta. Prvo da bi
se utvrdilo da takav odnos postoji, da li se u nekom privatnopravnom odnosu pojavljuje
neki strani element, čime on postaje predmet mpp. Drugo , kada se pojavi takav odnos sa
stranim elementom, pristupa se primeni pravnih instituta i pravnih normi mpp koji treba
da ga regulišu.

2. PRIVATNOPRAVNI ODNOS SA STRANIM ELEMENTOM

Postojanje privatnopravnog odnosa sa stranim elementom je pretpostavka i uslov
za primenu mpp. Uvek je prvo potrebno utvrditi da li takav odnos postoji , i to bilo da
takav odnos treba da nastane ili treba da se razreši. Centralno mesto u ovom utvrđivanju
predstavlja strani element. On znači da je pravni odnos vezan za dve ili više država, a to
znači da nije u domenu unutrašnjeg prava jedne zemlje, već da potpada pod njeno
međunarodno privatno pravo. On može da se pojavi u raznim elementima nekog
privatnopravnog odnosa. To mogu biti subjekti, prava i obaveze, a ponekad i objekat.
U subjektu privatnopravnog odnosa strani elemnt se pojavljuje kroz državljanstvo,
nacionalnost, domicil, redovno boravište, sedište.
U pravima i obavezama pojavljuje se kroz mesto zaključenja pravnog posla,
mesto nastanka i mesto izvršenja prava i obaveza.
U objektu se strani element izražava kroz mesto nalaženja stvari i kroz nacionalnu
pripadnost osnovnih sredstava pevoza.
Kod nekog ugovora, strani element se pojavljuje kada su ugovorne strane državljani
različitih država, odnosno imaju nacionalnost različitih država(pravna lica). Takođe se
pojavljuje i kad ugovorne strane imaju domicil u različitim državama. Pored toga ako

1
su ugovorne strane zaključile ugovor u nekoj zemlji čiji nisu državljani , ili u njoj
nemaju domicil, ili su predvidele da je mesto izvršenja njihovog ugovora u nekoj drugoj
zemlji, strani elementi će se pojaviti na osnovu ovih činjenica.
Kod razovda braka suprižnika koji su državljani različitih država imamo strani element
izražen u subjektu. Supružnici mogu da imaju zajednički domicil u nekoj trećoj državi,
takođe, njihov brak je mogao da bude zaključen u različitoj državi od svih navedenih, i
ovde je višetruko izražen strani element.
Da li će konkretni odnos doći u domen regulisanja međunarodnog privatnog prava
zavisi od značajnosti tog stranog elementa, koji se prvenstveno prosuđuje po tome da li
jedan od stranih elemenata ima ili može da ima karakter elementa vezivanja.

3. NAČINI REGULISANJA U MEĐUNARODNOM PRIVATNOM PRAVU

U mpp postoje sledeći načini regulisanja: posredno i neposredno, nacionalno i
međunarodno.
Posredno ili koliziono regulisanje je uobičajeno za ovu granu prava. Ono se sastoji u
tome da se pravnom normom reguliše i određuje pravo neke zemlje čijom primenom se
meritorno i konačno reguliše određeno privatnopravni odnos. Naziva se koliziono jer
reguliše sukob prava dve ili više zainteresovanih država koje pretenduju da regulišu
određenji privatnopravni odnos sa stranim elementom.
Neposredno regulisanje je direktno regulisanje privatnopravnog odnosa sa stranim
elementom. Prmenjuje se uglavnom kod višestranih međunarodnih konvencija, kojima se
sadržinski i meritorno regulišu neki privatnopravni odnosi sa stranim elementom. Ovo
neposredno regulisanje naziva se još i materijalno ili meritorno. Danas je ipak izuzetno, i
u upotrebi je kod međunarodne unufukacije privatnopravnih odnosa.
Nacionalno regulisanje vrše države na nacionalnom pravu , kroz odgovarajuće izvore,
načešće zakone. One su suverene u ovom regulisanju, ali moraju da vode računa da
njihovo regulisanje bude prihvaćeno od drugih država da bi moglo da prizvede dejstva i
u njima. Značajan doprinos ovde predstavljaju kolizione norme, koje u vidu principa
određuju koje će pravo biti nadležno za određeni privatnopravni odnos sa stranim
elementom. Ako neka država u svojoj kolizionoj normi predvidi da će za nasleđivanje
biti nadležno pravo države čiji je državljanin umrli, onda ona reguliše pitanje određivanja
prava za nasleđivanje.
Međunarodno regulisanje vrši se kroz dvostrane i višestrane međudržavne
sporazume. Države na taj način ustanovljavaju posebne pravne režime koji se primenjuju
između njih, a odnose se na privatnopravne odnose sa stranim elementom u kojima
učestvuju njihovi državljani ili lica koja imaju domicil na njihovoj teritoriji ili pravna lica
koja imaju njihovu nacionalnost. Ovi međudržavni ugovori imaju prednost u primeni u
odnosu na nacionalno zakonodavstvo.

4. OBIM, KARAKTERISTIKE I ZNAČAJ MEĐUNARODNOG PRIVATNOG

PRAVA
Prema jednom shvatanju , ova grana prava obuhvata samo pravne norme i
institute koji se odnose na određivanje nadležnog prava. Ovo shvatanje svodi ovu granu
prava na sukob zakona, pa se ponekad tako i naziva, i ono nije prihvaćeno.

2
 Prema drugom shvatanju, ova grana prava, pored sukoba zakona obuhvata i sukob
jurisdikcija, tj.međunarodnu sudsku nadležnost i priznanje i izvršenje stranih sudskih
odluka. Ovaj koncept je dosta široko prihvaćen.
Po trećem shvatanju, u mpp, pored sukoba zakona i sukoba jurisdikcija, ulaze
državljanstvo, pravni položaj stranaca, međunarodna arbitraža i međunarodna pravna
pomoć. Naša doktrina prihvatila je ovo shvatanje. Ovako određen obim mpp omogućuje
da se u okviru ove grane prava , na jednom mestu proučavaju sva pitanja vezana za
privatnopravne odnose sa stranim elementom, bez obzira na vrstu i pravnu prirodu
pravnih normi i pravnih instituta.
Mpp ima više karakteristika:
Poseban predmet ove grane prava: to su privatnopravni odnosi sa stranim elementom,
koje ne srećemo u drugim granama prava, koje se inače bave raznim privatnopravnim
odnosima, ali bez stranog elementa.
Različiti načini regulisanja: posredno koliziono regulisanje je svojstveno ovoj grani prava
i ne sreće se kod drugih. I međunarodno regulisanje ima posebnu ulogu kod ove grane,
pošto ustanovljava posebne bilateralne i multirateralne režime.
Rešavanje prethodnih pitanja: ova grana bavi se izvesnim prethodnim pitanjma pravnih
odnosa koji treba da se regulišu. To je određivanje postojanja stranog elementa u nekom
privatnopravnom odnosu, da bi se on kvalifikovao kao privatnopravni odnos sa stranim
elementom i postao predmet međunarodnog privatnog prava.
Specifičnost sankcije:po svojoj pravnoj prirodi sankcije u mpp se ne razlikuju od drugih
sankcija u drugim granama prava. Specifičnost sankcije je u tome što postoje situacije da
sud jedne zemlje izriče sankciju, a da sud druge zemlje treba da je izvrši odnosno
sprovede.
Značaj mpp je u značaju odnosa i materija koje reguliše. Privatnopravni odnos sa
stranim elementom, međunarodna nadležnost sudova, priznanje i izvršenje stranih
sudskih odluka, pravni položaj stranaca su važni i za državu koja ove materije reguliše,
ali i za sve druge države na čije državljane i pravna lica ova regulisanja mogu da se
primene.

5. UNUTRAŠNJI IZVORI MPP( u uporednom pravu i Srbiji)

Države kontinentalnog sistema u uporednom pravu materiju mpp uređuju
zakonima. U tom pogledu je moguće razlikovati dva pristupa:
Države koje posebnim zakonima uređuju materiju mpp; i države koje odredbe
međunarodnog privatnog prava imaju u različitim zakonima, tako da odgovarajuće
supstancijalno pravo prate i rešenja mpp, čija primena dolazi u obzir onda kada u nekom
pravnom odnosu postoji strani element. (Francuska)
Države common law: u Engleskoj se pravni sistem oblikuje implementacijom
međunarodnih ugovora,a u SAD države članice imaju zakonodavnu nadležnost u pogledu
međunarodnog privatnog prava. Propisi o rešavanju sukoba zakona primenjuju se i kada
je određeno pitanje potrebno rešiti između država SAD ili kada zaista postoji
međunarodni element. Značajnu ulogu u materiji mpp imaju zbornici prava-sukobi
zakona, koji predstavljaju neformalnu kodifikaciju mpp.
Osnovni izvor prava u materiji mpp u našoj zemlji je Zakon o rešavanju sukoba
zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima. Ovaj zakon se naziva i
Zakon o mpp. Njime je uređena materija sukoba zakona i sukoba jurisdikcija. Materija

3
mpp uređena je i drugim zakonima. Oni sadrže odredbe o sukobu zakona u pojedinim
oblastima;Zakon o unutrašnjoj i pomorskoj plovidbi;Zakoo o menici , čeku;
Ili sadrže norme o postupku sa elementom inostranosti:z.o praničnom postupku; z. o
izvršnom postupku; ili uređuju određena prava stranaca: zakon o kretanju i boravku
stranaca; zakon o državljanstvu RS; zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa,itd.
ZMPP je opšti zakon, a navedeni zakoni su specijalni zakoni. Ustav je osnovni izvor
svake grane prava, pa time i mpp.

6. MEĐUNARODNI IZVORI MPP(uopšte, Srbije i Evropske Unije)

Međunarodne izvore mpp čine ratifikovani bilateralni i multilateralni ugovori.
Prema Bečkoj konvenciji međunarodni ugovor je svaki sporazum između država
zaključen u pismenoj formi i regulisan međunarodnim pravom, bez obzira na naziv i da li
se sastoji iz jednog ili više akata koji su međusobno povezani. Međunarodni ugovori su
ratifikovani i objavljeni u skladu sa ustavom, i sasatavni su deo unutrašnjeg pravnog
poretka. Da bi se međunarodni ugovor mogao primeniti potrebno je da: konkretni slučaj
spada u polje primene međunarodnog ugovora; međunarodni ugovor bude ratifikovan i
objavljen; i da je stupio na snagu i da nije prestao da važi prema pravilima
međunarodnog prava. Osnovni cilj međunarodnih ugovora je da se izvrši unifikacija
prava, odnosno da se prevaziđu teškoće izazvane razlikama nacionalnih sistema mpp.
Najvažnije institucije u okviru kojih se usvajaju međunarodni ugovori u oblasti mpp, su
Haška konferencija za mpp i Interamerička konferencija o mpp.
Naša država je potpisnica 7 haških konvencija i to: o građanskom sudskom postupku;
o ukidanju potrebe legalizacije stranih javnih isprava; o sukobu zkona u pogledu
testamentalnih odredaba; o zakonu koji se primenjuje na drumske saobraćajne nezgode; o
zakonu koji se primenjuje na odgovornost za proizvode; o olakšanju međunarodnog
pristupa sudovima; ..
Naša zemlja primenjuje i međunarodne konvencije u oblasti ugovornih odnosa:
konvenciju o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe; o zastarelosti u oblasti
međunarodne prodaje robe... Konvencije u oblasti intelektualne svojine; Međunarodne
konvencije o statusu fizičkih i pravnih lica; Konvencije o trgovini i plovidbi; Konzularne
konvencije; ugovori o pravnoj pomoći; ugovori o priznanju i izvršenju stranih sudskih
odluka; ugovori o pdsticanju i zaštiti investicija...
Izvori EU: najavažniji su uredba o stečajnom postupku; uredba o dostavljanju sudskih i
vansudskih akata u građanskoj i trgovačkoj materiji; uredba o priznanju, nadležnosti i
izvršenju odluka u bračnim stvarima i stvarima roditeljske odgovornosti, itd.

7. HIJERARHIJA IZVORA MPP

U međunarodnom privatnom pravu , hijerarhija izvora je u stvari rešavanje pitanja
–koji od više propisa koji uređuju materiju mpp treba da bude primenjen na konkretan
odnos ili pitanja koja se regulišu. Prema Ustavu RS , Ustav je najviši pravni akt, a svi
zakoni i drugi opšti akti moraju bitu u saglasnosti sa Ustavom. Potvrđeni međunarodni
ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo su domaćeg pravnog
poretka, i oni ne smeju biti u suprotnosti sa ustavom. Zakoni i drugi opšti akti ne smeju
biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima. Ako je ista materija uređena
bilateralnim i multilateralnim konvencijama, tada svostrani ima primat. Zakon o mpp je
opšti zakon u odnosu na ostale,ali njegove odredbe se ne primenjuju, ako su odnosi o

4
kojima je reč regulisani nekim drugim zakonom. Norme o nadležnosti domaćih sudova
detaljno su predviđene ZMPP, ali i drugim zakonima. Prava stranaca uređena su ustavom.
Hijerarhija izvora prava Eu je specifična i ne može se povući paralela sa hijerarhijom
koja postoji u državama članicama.

8. POPUNJAVANJE PRAVNIH PRAZNINA U MPP

U materiji mpp, obo pitanje je izričito rešeno tako da ako u Zakonu ompp nema
odredbe o pravu nadležnom za neki pravni odnos ,shodnose primenjuju odredbe i načela
ovog zakona, načela našeg pravnog poretka i načela mpp.
Postoji u situaciji kada određeni društveni odnos, koji treba da bude pravno
uređen, nije uređen pravnom normom. U ovoj materiji se prilikom popunjavanja praznina
koriste se sledeća načela:
- načelo bliske veze - znači da za svaki pravni dnos treba utvrditi sa kojom državom je u
najbližoj vezi i da pravu te države treba prepustiti uređenje datog odnosa.
- načelo in favorem negotii - primenjuje se ono pravo koje održava na snazi pravni posao
ili pravni odnos, a ne ono po kojem bi taj pravni odnos ili pravni posao postao ništav.
- načelo zaštite slabije strane - npr kod odnosa između roditelja i deteta, ukoliko je
nemoguće doći do zajedničkog prava, primeniće se pravo deteta.
- načelo izbegavanja diskriminacije po polu - znači da se domaći zakonodavac nikada ne
opredeljuje za neko pravo zato što je u bližoj vezi sa muškarcem ili ženom.
Pravilo za popunjavanje pravnih praznina predviđeno u Zakonu daje rešenje za
popunjavanje pravnih praznina kod određivanja merodavnog prava, ali ne i za
međunarodnu sudsku nadležnost, privatna prava stranaca ili priznanje i izvršenje stranih
odluka.

9. POJAM , ULOGA I SADRŽINA KOLIZIONE NORME

Koliziona norma je specifično pravno pravilo karakteristično za mpp. Funkcija
ovog pravnog pravila je da odredi pravo koje treba da reguliše neki privatnopravni odnos
sa stranim elementom ili sud koji će da reši spor iz takvog odnosa. U materiji sukoba
zakona koliziona norma određuje pravo koje treba da se primeni i da meritorno reguliše
određeni privatnopravni odnos sa stranim elementom. To može da bude domaće pravo ili
pravo nek strane države, ali se uvek pravo određeno za nadležno ima da primeni. U
materiji sukoba jurisdikcija koliziona norma određuje sud koji je nadležan da reši spor iz
nekog privatnopravnog odnosa sa stranim elementom. Ona ne može obavezati strani sud
koji smatra nadležnim.
Svaka koliziona norma ima tri elementa: predmet, nadležnost prava ili suda i element
vezivanja. U kolizionoj normi koja glasi : za nasleđivanje nadležno je pravo čiji je
državljanin bio ostavilac u vreme smrti, predmet kolizione norme je nasleđivanje,
nadležno pravo stalni , statični uvek prisutni element kolizione norme, zbog čega ona i
postoji, dok je državljanstvo ostavioca u vreme smrti element vezivanja.
Predmet kolizione norme je određeni privatnopravni odnos za koji se određuje nadležno
pravo. Tako predmet može biti: bračni odnos, ugovorni odnos, usvojenje, imovinski
odnos itd.
Nadležno pravo je pravo neke države koje treba da se primeni. Ono obuhvata kako
njegova materajalna i koliziona pravila.

5
 Element vezivanja je element kolizione norme pomoću koga se pravni odnos
vezuje za određeno pravo, koje treba da ga reguliše. U praksi se danas kao elementi
vezivanja koriste: državljanstvo, domicil, redovno boravište, sedište, mesto zaključenja
pravnog posla, mesto izvršenja obaveze itd. Elementi vezivanja imaju ulogu da
privatnopravni odnos vežu za određeno pravo, koje kao nadležno treba da ga reguliše.
Naziva se i odlučujuća činjenica, jer se njome između više oblika stranih elemenata koji
se pojave u pravnom odnosu samo to elementu daje odlučujući značaj u određivanju
nadležnog prava.Element vezivanja koji se koristi u nekoj normi izražava opredeljenje
određene zemlje da preko njega podvrgnu određeni privatnopravni odnos sa stranim
elementom pod određeno pravo, koje će ga regulisati. Upotreba različitih elemenata
vezivanja za iste privatnopravne odnose sa stranim elementom je karakteristika
međunarodnog privatnog prava.Elementi vezivanja mogu biti: državljanstvo, domicil,
redovno boravište i boravište, nacionalnost broda i vazduhoplova, mesto nalaženja stvari,
autonomija volje stranaka, mesto zaključenja, mesto izvršenja, najbliža veza, mesto suda.
Svaka država, u zavisnosti od svojih interesa, odlučuje koju je tačku vezivanja
obuhvatiti kolizionom normom. Tako se npr. neke države odlučuju da preko
državljanstva, kao tačke vezivanja, odrede nadležno pravo za statusne odnose ili
naleđivanje, dok se druge opredeljuju za domicil kao tačku vezivanja za određivanje
nadležnog prava u tim odnosima.

10. VRSTE KOLIZIONIH NORMI

Kolizione norme mogu se razvrstati po raznim kriterijumima. Osnovni kriterijumi
su predmet kolzione norme i elementi vezivanja. Prema predmetu kolizione norme se u
osnovi klasifikuju kao statusne, porodične, nasledne, stvarnopravne i obligacione. U
okviru ovih osnovnih podela postoje podvrste ,npr, kod porodičnih o bračnim odnosima.
Prema elementima vezivanja kolizione norme se klasifikuju u više grupa:
Jednostrane i dvostrane kolizione norme: jednostrane određuju kada će se primeniti
domaće pravo. Tako bi koliziona norma bila za pravnu i poslovnu sposobnost Francuza
nadležno je francusko pravo. Dvostrane kolizione norme načelno regulišu pitanje
određivanja nadležnog prava. Tako ako koliziona norma glasi za pravnu i poslovnu
sposobnost jednog lica nadležno je pravo države čiji je on državljanin, to znači da će se
prema državljanstvu lica o kome je reč odrediti nadležno pravo.
Proste i složene kolizione norme: prosta koliziona norma je ona koja ima samo jesan
element vezivanja. Takva je koliziona norma koja glasi: za formu braka merodavno je
pravo mesta u kome se brak zaključuje. Kod njih se lako dolazi do određivanja nadležnog
prava.
Složene kolizione norme sadrže dva ili više elemenata vezivanja. S obzirom na njihovu
primenu, one se mogu podeliti na alternativne, kumulativne i supsidijarne. Alternativna
sadrži više elemenata vezivanja koji imaju istu pravnu snagu, a od organa koji primenjuje
kolizionu normu i određuje nadležno pravo zavisi koji će element uzeti u obzir.
Kumulativna koliziona norma sadrži više elemenata vezivanja, koji dovode do primene
dva ili više prava. Primer je: za zasnivanje i prestanak usvojenja nadležno je pravo država
čiji su državljani usvojilac i usvojenik. To znači da će kumulativno doći do primene dva
nadležna prava, što znači da će usvojenje biti moguće samo ako ga oba ova prava
dozvoljevaju.

6
Supsidijarna koliziona norma sadrži dva ili više elemenata vezivanja, pri čemu je jedan
primaran , a drugi su supsidijarni i primenjuju se ako nema primarnog elementa
vezivanja.
Dispozitivne i imperativne kolizione norme: dispozitivne su one kod kojih subjekti u
pravnom odnosu mogu da biraju nadležno pravo. Ove norme postoje uglavnom kod
ugovornih odnosa. Imerativne kolizione norme su one kod kojih prilikom njihove
primene mora da se postupa u skladu sa elementima vezivanja u njima sadržanim.

11. DRŽAVLJANSTVO (pojam, sticanje, prestanak, reintegracija i dokazivanje)

Državljanstvo je pravni odnos između jednog fizičkog lica i jedne države, na
osnovu koga su mu u toj državi formalno –pravno dostupna sva građanska, politička i
ekonomsko-socijalna prava. Istovremeno, ova veza je osnov za obaveze i to one i onakve
kakve neka država predvidi za svoje državljane. U tom cilju svaka država utvrđuje načine
sticanja i načine prestanka državljanstva i državljanske veze. Državljanstvo Srbije
regulisano je Zakonom o državljanstvu. U mpp državljanstvo je značajno i kao element
vezivanja, ali i kod pravnog položaja stranaca, kada je potrebno da se utvrdi ne samo da li
je jedno licedomaći ili strani državljanin, nego i kada je stranac, da se utvrdi čije je
države državljanin.
Osnovni načini sticanja državljanstva su načini pomoću kojih svako novorođeno dete
stiče državljanstvo neke države. Danas postoje tri osnovna načina sticanja državljanstva:
Prema mestu rođenja-ius soli- rođenjem na teritoriji jedne države dete stiče državljanstvo
te zemlje.
Prema poreklu oca i prema poreklu oba roditelja-ius sanguinis- dete rođenjem stiče
državljanstvo koje u tom trenutku ima njegov otac. A u drugom slučaju dete rođenjem
stiče državljanstvo koje su u tom trenutku imali oba roditelja.
Dopunski načini sticanja državljanstva su načini pomoću kojih jedno lice za vreme
života stiče državljanstvo. Državljanska veza ne mora da bude jednom zauvek
ustanovljena. Svaka država predviđa da neko lice može da stekne njeno državljanstvo,
bez obzira na to da li ima ili je imalo, odnosno nema državljanstvo druge države.
Postoji više dopunskih načina sticanja državljanstva. Najznačajniji je prirođenje –
naturalizacija. To je takav dopunski način sticanja državljanstva na osnovu koga strancu
po njegovoj molbi nadležni državni organ daje državljanstvo te zemlje. Za sticanje
državljanstva prirođenjem potrebno je obično da budu ispunjenisledeći uslovi: molba za
sticanje državljanstva, ispunjenje zakonom predviđenih uslova zamlje čije se
državljanstvo traži, odluka nadležnog organa o sticanju državljanstva, polaganje zakletve
u pojedinim zemljama.
Postoje tri vrste prirođenja:
Redovno prirođenje- može koristiti svaki stranac. Za redovno prirođenje postoje opšti
usvojeni uslovi, koje danas priznaje najveći broj zemalja , i specifični uslovi. Opšti su
boravak u određenom periodu na teritoriji države čije se državljanstvo traži, punoletstvo,
radna sposobnost.. A posebni sukod pojedinih država- otpust iz ranijeg državljanstva,
legalni ulazak u zemlju čije se državljanstvo traži, itd.
Redovno prirođenje pod specijalnim olakšicama: je samo za određene kategorije
stranaca. Svaka država određuje koje kategorije stranaca mogu steći njeno državljanstvo
prirođenjem pod specijalnim olakšicama. To su stranac bračni drug domaćeg
državljanina; stranac usvojenik domaćeg državljanina, itd.

7
Prirođenje izuzetnim putem: mogu da koriste samo oni stranci kojisu učinili posebne
zasluge za zemlje čije državljanstvo traže ili kada to poseban interes države zahteva.
Prestanak državljanske veze smrću je prirodni i opšteusvojeni način prestanka
državljanstva. A inače svaka država suvereno utvrđuje načine prestanka njenog
državljanstva. To su sledeći:
Odsutnost: je takav način prestanka državljanstva po kome licu koje čitav niz godina
boravi izvan svoje države prestaje državljanstvo aktom nadležnog organa njegove zemlje.
Da bi odsutnost lica bila osnov, danas se u većini zemalja traži kvalifikovana odsutnost,
koja pored stalnog boravka izvan države obuhvata i druge zakonom predviđene uslove
koje državljanin ne ispunjava.
Oduzimanje državljanstva: do njega dolazi zbog postupka državljanina prema svojoj
zemlji. Kao razlozi nejčešće se predviđaju sledeći: stupanje u stranu javnu službu bez
dozvole; izbegavanje vojne službe; članstvo u stranoj političkoj organizaciji, svestan rad
protivno interesima svoje zemlje.
Odricanje od državljanstva: prestaje ako državljanin da izjavu o odricanju od
državljanstva i ako su ispunjeni za to predviđeni uslovi u zakonu njegove zemlje. Ovo je
pravo državljana a ne mogućnost za prestanak.
Otpust: je način prestanka državljanstva po molbi državljanina koji traži prestanak
državljanske veze sa svojom državom. U većini država je mogućnost a ne pravo
pojedinca. Otpust se daje da bi se izbeglo stvaranje lica sa više državljanstava, kao i da se
u opravdanim slučajevima pruži svakom državljaninu mogućnost da raskine svoju
državljansku vezu sa odnosnom državom, i da je uspostavi sa nekom drugom državom.
Ponovno sticanje državljanstva iste države lica koje ga je izgubilo, naziva se
reintegracija. U širem smislu je ponovno sticanje izgubljenog državljanstva po jednom od
dopunskih načina. U užem smislu, je poseban način sticanja državljanstva za ona lica
koja su to isto državljanstvo ranije izgubila po nekom od načina prestanka državljanstva,
najčeće onih vezanih za promenu ličnog statusa.
Svaka država suvereno određuje načine dokazivanja svog državljanstva. Tako se u
nekim slučajevima državljanstvo mora dokazati sertifikatom o državljanstvu, a u drugim
izvodom iz matične knjige, službenog lista itd. Ono se po pravilu dokazuje nekom
javnom ispravom, a u inostranstvu i putnim ispravama.
Inostrana javna isprava kojom se dokazuje državljanstvo mora biti legalizovana, osim
kada se dokazuje pasošem. Ispunjenje uslova reciprociteta je potrebno da bi javna isprava
kojom se dokazuje državljanstvo imala dokaznu snagu.
Za lica koja ne mogu da dokažu svoje državljanstvo može postojati prezumpcija
državljanstva, a svaka država određuje uslove pod kojima će neko lice smatrati svojim
državljaninom, kada ono ne može verodostojnim ispravama da dokaže da je njen
državljanin. Takva pretpostavka je oboriva i ostaje na snazi sve dok se ne dokaže da
takvo lice ima strano državljanstvo ili da se već pozivalo na neko strano državljanstvo.

12. LICA BEZ DRŽAVLJANSTVA I LICA SA VIŠE DRŽAVLJANSTAVA

Lica koja nemaju državljanstvo nijedne zemlje nazivaju se apatridi. Dva su
osnovna razloga zbog kojih nastaju apatridi.
Prvi je taj, što zbog različitih osnovnih načina sticanja državljanstva neko lice prilikom
rođenja ne stekne državljanstvo nijedne zemlje.To su apatridiod rođenja.

8
 Do ovoga dolazi kada se dete rodi u državi koja prihvata sistem ius sanguinis od
roditelja državljana zemlje koja prihvata sistem ius soli.
Drugi razlog je što nekom licu može prestati državljanstvo jedne zemlje, a da pritom ne
stekne državljanstvo druge. To se najčešće dešava kod oduzimanja ili gubitka
državljanstva.
Apatridi nisu poželjna kategorija u međunarodnim odnosima, pa države preduzimaju
mere da izbegnu nastanak apatrida, kako u okviru nacionalnih zakona, tako i u
dvostranim međunarodnim ugovorima o pravnoj pomoći i drugim međunarodnim
ugovorima.
Usled različitih načina sticanja državljanstva u pojedinim zemljama, dolazi do
pojave da jedno fizičko lice ima dva ili više državljanstava. Drugi razlog takvoj pojavi je
u različitim dopunskim načinima sticanja državljanstva, koji ne zahtevaju uvek da je
prestalo ranije državljanstvo kada se stiče novo.
Lica koja imaju više državljanstava imaju višestruka prava i obaveze, koje mogu biti
kontradiktorne i dovesti do problema kako u unutrašnjim, tako i u međunarodnim
odnosima. Zbog toga je pojava lica sa više državljanstava nepoželjna.
Moguće su dve situacije prilikom određivanja čijim će državljaninom jedna zemlja
smatrati lice koje ima više državljanstava. Prva, kada se pitanje postavi u zemlji čije
državljanstvo je jedno od državljanstava koje to lice ima. Opšteprihvaćeno pravilo je da
se u tom slučaju ovo lice smatra državljaninom te zemlje. Druga situacija postoji ako se
lice sa više državljanstava pojavi u državi čije državljanstvo nema. U ovom slučaju neke
zemlje prihvataju kriterijum domicila, pa uzimaju da to lice ima državljanstvo one zemlje
u kojoj ima domicil. Druge zemlje kao kriterijum uzimaju efektivno državljanstvo, kada
se u svakom slučaju posebno ispituje, na osnovu niza faktičkih okolnosti, koje će se
državljanstvo takvom licu priznati.
Naš ZMPP kao kriterijum predviđa prebivalište, Zakon o državljanstvu predviđa
da se državljanin Srbije, koji ima i neko strano državljanstvo smatra državljaninom Srbije
kada se nalazi na njenoj teritoriji.

13. DRŽAVLJANSTVO KAO ELEMENT VEZIVANJA

Državljanstvo kao tačka vezivanja javlja se u statusnim, porodičnim i naslednim
odnosima sa stranim elementom. Prvi put je keo element vezivanja predviđeno u
francuskom Code Civile.
Lični status fizičkog lica obuhvata nastanak i prestanak pravne i poslovne sposobnosti,
proglašenje nestalog lica za umrlo, pravo na ime. U državama koje državljanstvo
prihvataju kao princip, bez obzira da li su u pitanju domaći državljani ili straci, postoje
odstupanja kada je reč o pravu nadležnom za opštu poslovnu sposobnost za pravne
poslove i pravne akte imovinskog karaktera, posebno u privrednom prometu. Kao
element vezivanja prihvata se locus regit actum. Ovaj izuzetak se prihvata radi zaštite
domaćih državljana, pri čemu se u nekim zemljama traži da je domaći državljanin bio u
zabludi u pogledu poslovne sposobnosti stranaca ili da je bio savestan , a u udrugim se
ne postavlja nikakav poseban uslov. Za lični status naše pravo predviđa državljanstvo kao
element vezivanja, ali kao izuzetak predviđa da je lice koje nema poslovnu sposobnost po
pravu države čiji je državljanin, poslovno sposobno, ako ima poslovnu sposobnost po
pravu mesta gde je obaveza nastala. Ovaj izuzetak se ne odnosi na porodične i nasledne
odnose.

9
Kada je reč o porodičnim odnosima (brak i bračni odnosi, odnosi roditelja i dece,
izdržavanje srodnika, pozakonjenje i usvojenje), postoje različita rešenja u pojedinim
državama za porodične odnose lica različitim državljanstvom. Kada su lica istog
državljanstva, primenjuje se pravo držve čiji su oni državljani, dok neke zemlje
predviđaju kumulativno i svoje pravo kao lex fori.
Naše pravo predviđa državljanstvo kao element vezivanja za sve ove odnose sa stranim
elementom. Pri tom, kada su u pitanju lica sa istim državljanstvom primenjuje se pravo
države čiji su oni državljani, a ukoliko su lica različitog državljanstva, rešenja su različita
za pojedine odnose. Pa tako kod uslova za zaključenje braka, razvod braka i usvojenje
predviđa se kumulativna primena prava država čiji su državljani lica o kojima je reč. Za
materijalne uslove za zaključenje braka predviđa se još i kumulativna primena našeg
prava (lex fori) za apsolutne bračne smetnje. Za dejstva braka, dejstva usvojenja i odnose
između roditelja i dece, kao supsidijarni element, ZMPP predviđa zajednički domicil.
Za nasleđivanje sa stranim elementom državljanstvo je element vezivanja, kako u
slučaju nasleđivanja cele zaostavštine, tako i u slučaju nasleđivanja samo pokretne
zaostavštine.
Države koje prihvataju državljanstvo kao element vezivanja za određivanje
nadležnog prava, usvajaju ga i za utvrđivanje sudske nadležnosti u statusnim i
naslednim odnosima sa stranim elementom.kolizione norme koje predviđaju
državljanstvo kao element vezivanja sumarno se na latinskom označavaju kao lex
nationalis ili lex patriae.

14. DOMICIL (pojam i vrste)

Domicil je centar životnih odnosa koje jedno fizičko lice ima u jednoj određenoj
državi. Pravna lica umesto domicila imaju sedište. Domicil je istovremeno i faktički i
pravni pojam. Faktički je jer se lice stvarno sa celokupnom svojom životnom aktivnošću
nalazi u jednoj zemlji , bez obzira na to što može duže ili kraće, iz različitih razloga da
bude iz nje odsutno. Domicil je i pravn pojam, jer svaka država određuje kada će se
smatrati da jedno lice ima domicil na njeonoj teritoriji, utvrđuje vrste domicila, a za
pojedine kategorije lica propisuje gde se smatra da imaju domicil. Postoje tri osnovne
vrste domicila: voljni, zakonski i kvazidomicil.
Voljni domicil ima lice koje je trajno nastanjeno u jednoj zemlji i ima nameru da u
njoj stalno živi. Fizičko lice može da menja svoj domicil. Za sticanje novog domicila u
drugoj zemlji , potrebno je da se u njoj nastani sa namerom da mu tu bude centar životnih
odnosa, odnosno da ispuni uslove koji se u toj zemlji traže za zasnivanje domicila. Danas
je česta pojava da jedno lice ima domicil u dve, pa i više zemalja. To je posledica sve
većeg kretanja ljudi i zasnivanja centra životnih odnosa u raznim zemljama. Ovo je
moguće jer se ne traži da jedno lice, da bi steklo novi domicil, prestane da ima raniji
domicil.
Zakonski domicil je zakonom propisan domicil za određene kategorije lica. Tako
maloletnici imaju domicil u zemlji u kojoj je domicil oca, ili domicil majke, ili
zajednički domicil roditelja; lica pod starateljstvom imaju domicil u zemlji u kojoj je
domicil staratelja; diplomatski predstavnici odnosno lica na diplomatskoj listi, imaju
domicil u zemlji koju predstavljaju, a ne u onoj gde su akreditovana.
Kvazidomicil je domicil koje neko lice nema u jednoj zemlji , ali po propisima te
zemlje može da ga odredi ili mu se određuje sa ciljem lakšeg preduzimanja i obavljanja

10
određenih pravnih i procesnih radnji. U tom smislu najpoznatiji su izborni domicil i
domicil notifikacije.

15. DOMICIL KAO ELEMENT VEZIVANJA

Domicil je važan za uživanje izvesnih građanskih i drugih prava. Pravni položaj
stranaca u nekoj zemlji je različit kada stranac u jednoj zemlji ima domicil od onog kada
ga nema. U nekim međunarodnim konvencijama, domicil se predviđa kao dopunski
kriterijum uz državljanstvo , za određivanje lica na koja se međunarodna konvencija,
dvostrana ili višetrana primenjuje.
Domicil je predviđen kao element vezivanja za određivanje nadležnog prava za lični
status, porodične i nasledne odnose sa stranim elementom u nizu zemalja. U novijim
kodifikacijama mpp, domicil se predviđa kao supsidijarni element vezivanja za
određivanje nadležnog prava za ugovorne odnose sa stranim elementom i to domicil
ugovorne strane, koje je dužnik karakteristične prestacije kod određene vrste ugovora.
Naše pravo predviđa prebivalište odnosno sedište pravnog lica kao element vezivanja u
raznim situacijama. . Ovaj element vezivanja naše pravo predviđa, kao supsidijerni
element, za utvrđivanje nadležnog prava za ugovornr odnose. Za jednostrane pravne
poslove primarni element vezivanja je prebivalište dužnika ili njegovo sedište, kad su u
pitanju pravna lica. Za lične i zakonske imovinske odnose bračnih partnera koji imaju
različita državljanstva, nadležno pravo određuje se i prema njihovom zajedničkom
prebivalištu. Za formu testamenta uzima se u obzir i prebivalište ostavioca u vreme
raspolaganja testamentom ili vreme njegove smrti.
U svim zemljama, domicil je predviđen kao tačka vezivanja za određivanje opšte
međunarodne sudske nadležnosti. Sud države u kojoj se nalazi prebivalište tuženog,
nadležan je kao opšti forum za sve sporove iz privatnopravnih odnosa sa stranim
elementom, osim onih za koje je predviđena isključiva nadležnost ili primarna
nadležnost. Opšti forum za pravna lica određuje se prema sedištu tuženog pravnog lica.

16. REDOVNO BORAVIŠTE I BORAVIŠTE

Boravište često prethodi domicilu , posebno u zemljama gde je potrebno da se
ispune izvesni subjektivni ili objektivni uslovi da bi neko lice steklo domicil. Neke
zemlje poznaju oba instituta a neke samo jedan od njih.
Obično se za redvno boravište traži duži period boravka u određenoj zemlji , vezan za
obavljanje određenih aktivnosti. Npr. Radnici na privremenom radu u inostranstvu imaju
redovno boravište u zemlji u kojoj žive i rade. U uporednom pravu smatra se da redovno
boravište postoji kada jedno lice trajnije živi u nekoj zemlji , sa namerom da u njoj
provede duži vremenski period, ali bez namere da u njoj stalno živi, što je namera koja se
traži kod domicila.
Prebivačlište ili boravište švajcarsko pravo predviđa za sposobnost za testamentalno
raspolaganje. Takođe, i za zahteve iz građanskopravnog delikta nadležno je pravo države
u kojoj štetnik i oštećeni imaju svoje redovno boravište. Naš ZMPP poznaje boravište
kao element vezivanja za određivanje nadležnog prava. Tako je za određivanje
nadležnog prava za formu testamenta kao jedan od alternativnih elemenata predviđeno
boravište zaveštaoca i to bilo u vreme raspolaganja testamentom, bilo u vreme njegove
smrti. Boravište se u našem pravu pojavljuje i kod određivanja međunarodne sudske

11
nadležnosti. Tako ako tuženi nema domicil u Srbiji niti u nekoj stranoj zemlji, nadležnost
suda Srbijepostoji ako tuženi ima boravište u Srbiji.

17. NACIONALNOST PRAVNIH LICA (pojam i element vezivanja)

Nacionalnost pravnog lica predstavlja vezanost jednog pravnog lica za jednu
zemlju, na osnovu čijeg prava je ono osnovano i u kojoj su mu priznata sva prava i
pogodnosti koje se daju domaćim pravnim licima.
Po pravilu, svako pravno lice ima nacionalnost jedne države, ali ima i onih koja
imaju nacionalnost dve ili više zemalja, kada se u svakoj od njih smatraju pravnim licem
te zemlje. Osim toga, postoje i međunarodna pravna lica, koja nemaju nacionalnost
nijedne zemlje, jer su srvorena međudržavnim ugovorom, kojim je određena njihova
pravna i poslovna sposobnost, organizacija i način prestanka.
Svaka država samostalno određuje koja lica će smatrati svojim, a koja stranim
licima. Postoje dva osnovna kriterijuma za utvrđivanje nacionalnosti pravnih lica - prema
mestu osnivanja i registracije ili prema sedištu pravnog lica. Smatra se da je sedište
pravnog lica u onoj zemlji u kojoj se nalazi glavna uprava pravnog lica.
Naš ZMPP za nacionalnost pravnog lica upotrebljava izraz pripadnost pravnog lica. Kao
kriterijum za određivanje pripadnosti prihvaćeno je mesto osnivanja, što znači da sva
pravna lica osnovana po našem pravu imaju pripadnost naše zemlje. Kada je reč o
stranim pravnim licima (osnovanim u inostranstvu), njihova pripadnost se određuje
prema njihovom sedištu.
Domaća pravna lica obično uživaju više prava i u većem obimu nego strana pravna
lica. Zato strana pravna lica koja žele da trajnije posluju na teritoriji neke zemlje, u njoj
osnivaju pravno lice, koje se onda smatra domaćim i uživa sva prava. Međutim, ni pravni
položaj svih stranih lica u jednoj zemlji nije uvek isti i često zavisi od reciprociteta,
najčešće predviđenog u dvostanim ili višestranim međunarodnim ugovorima.
Nacionalnost pravnih lica je u svim zemljama prihvaćen element vezivanja za
određivanje nadležnog prava za status i statusna pitanja pravnog lica, od kojih su
najvažniji nastanak i prestanak pravnog lica, pravna i poslovna sposobnost, granice
odgovornosti za preuzete obaveze. I ovde postoji izuzetak kao kod fizičkih lica, pa se kao
elemnt vezivanja primenjuje mesto gde je obaveza preduzeta, ako pravno lice nije bilo
poslovno sposobno po pravu države čiju nacionalnost ima.
Nadležnost domaćeg ili stranog suda određuje se prema nacionalnosti pravnog lica kada
je reč o likvidaciji pravnog lica, pa će se uslovi i postupak likvidacije obaviti po pravu
suda za koji se utvrdi da je nadležan za likvidaciju.

18. NACIONALNOST BRODA I VAZDUHOPLOVA- osnovnih sredstava prevoza

(pojam i element vezivanja)
Brodovi i vazduhoplovi imaju poseban značaj u međunarodnom saobraćaju i u
međunarodnom privatnom pravu predstavljaju posebnu kategoriju stvari. Njihovo mesto
nalaženja nije moguće uvek lako utvrditi, a naročito kada se nalaze na slobodim morima
ili slobodnom vazdušnom prostoru, koji nisu na teritoriji nijedne zemlje. Ova prevozna
sredstva stiču nacionalnost one zemlje u čije registre su upisani, a za sticanje
nacionalnosti upis u registar ima konstitutivni značaj. Danas je opšteprihvaćeno da
nijedan brod ili vazduhoplov ne može da učestvuje u međunarodnom saobraćaju, ako

12
nema nacionalnost neke države, i to bez obzira da li se kreće u teritorijalnom ili
slobodnom moru, odnosnovazdušnom prostoru.
Svaka država samostalno utvrđuje uslove za upis u registre. Posebno značajan je
uslov koji se odnosi na vlasništvo broda ili vazduhoplova. Postoje tri osnovna sistema u
pogledu ovog uslova. Po prvom sistemu nacionalnost mogu steći samo brodovi i
vazduhoplovi koji su u svojini fizičkih i pravnih lica koji su njeni državljani. Po drugom,
mogu biti upisani u domaći registar ako su u određenom procentu u svojini fizičkih ili
pravnih lica, a po trećem sistemu, koji danas prihvata mali broj zemalja, ne postavlja se
nikakav uslov prilikom upisa u pogledu svojine, tako da brodovi koji su u svojini stranaca
mogu da stiču njihovu nacionalnost. Kada se upiše u registar brod ili vazduhoplov dobija
dokumente koji mu služe kao dokaz da ima nacionalnost zemlje u čiji je registar upisan i
ima pravo da istakne zastavu te zemlje. Svoju nacionalnu pripadnost brod dokazuje
brodskim ispravama koje izdaje nadležni organ zemlje u kojoj je brod registrovan, dok je
zastava na brodu samo spoljno obeležje nacionalne pripadnosti broda. Isto važi i za
oznake na vazduhoplovu i dokazivanje njihove nacionalnosti.
Nacionalnost broda i vazduhoplova je značajna za uživanje određenih prava,
pogodnosti i olakšica koje se priznaju brodu, odnosno vazduhoplovu. Tako na primer,
pravo na baždarenje, kabotažu i na ribolov u obalnom moru imaju samo domaći brodovi.
Kao element vezivanja nacionalnost broda i vazduhoplova je opšteprihvaćena u svim
zemljama za određivanje prava nadležnog za stvarnopravne odnose čiji je predmet
registrovani brod, odnosno vazduhoplov. To su, pre svega, svojina i hipoteka na brodu ili
vazduhoplovu. Za brod ili vazduhoplov koji nije upisan u registar neke zemlje, a to su po
pravilu novosagrađeni, primenjuje se pravilo lex rei sitae. Nacionalnost broda je element
vezivanja i za određivanje nadležnog prava za naknadu štete u slučaju sudara brodova
(vazduhoplova) na otvorenom moru. Ovaj element vezivanja predviđa se u nekim
zemljama kao supsidijerni za određivanje nadležnog prava za ugovor o međunarodnom
pomorskom odnosno vazdušnom prevozu. Na brodu ili vazduhoplovu tokom putovanja
mogu da nastanu razni privatnopravni odnosi sa stranim elementom, kao što su
zaključenje braka,itd. Za te odnose , za koje se u jednoj zemlji nadležno pravo određuje
prema mestu njihovog nastanka, u ovom slučaju se kao element vezivanja predviđa
nacionalnost broda.
Nacionalnost broda je element vezivanja za određivanje nadležnog suda za sporove iz
stvarnopravnih odnosa čiji su predmet brod ili vazduhoplov. Razlog tome je u najvećoj
meri to što se stvarna prava na ovim sredstvima prevoza mogu konstituisati samo upisom
takvih prava u registar koji se vodi u onoj zemlji čiju nacionalnost ima brod ili
vazduhoplov.
Koliziono pravilo koje prihvata nacionalnost broda kao element vezivanja na
latinskom glasi lex banderae (pravo zastave broda).

19. MESTO NALAŽENJA STVARI(pojam i element vezivanja)

Mesto nalaženja stvari je cinjenica koja se u najvećem broju slučajeva lako
utvrđuje. U najvećem broju slučajeva može se odrediti u kojoj zemlji se nalazila neka
stvar u trenutku koji je relevantan za nastanak, promenu ili prestanak nekog prava na toj
stvari. Međutim, ima stvari za koje nije lako utvrditi gde se nalaze u pravno relevantno
vreme, pa postoji fikcija njihovog nalaženja. Tako, npr. za stvar koja se prevozi između

13
raznih zemalja, u našem MPP-u postoji fikcija da se nalazi u mestu odredišta, tj. u mestu
u koje je poslata.
Mesto nalaženja stvari je opšteprihvaćeni element vezivanja za određivanje prava
nadležnog za stvarnopravne odnose čiji su predmet nepokretnosti, što je posledica
značaja koji nepokretnosti imaju za svaku zemlju, kao i posebnog pravnog režima koji je
u svakoj zemlji ustanovljen za stvarna prava na nepokretnostima. Značaj ovog elementa
vezivanja u pogledu stvarnih prava na nepokretnostima je takav da se predviđa i za formu
pravnih poslova čiji su predmet nepokretnosti, a u nekim od zemalja anglosaklonskog
prava i za poslovnu sposobnost za sticanje svojine i drugih stvarnih prava na
nepokretnostima. Kada je reč o pokretnim stvarima tendencije su takve da se i u pogledu
njih sve više mesto nalaženja stvari, takođe koristi kao tačka vezivanja za određivanje
nadležnog prava.
Naš ZMPP, isto tako, za određivanje nadležnog prava predviđa mesto nalaženja
stvari, pri čemu ne pravi razliku između nepokretnosti i pokretnih stvari. Mesto nalaženja
nepokretne stvari je opšteprihvaćeni element vezivanja za određivanje nadležnosti suda i
to apsolutne isključive sudske nadležnosti za sporove iz stvarnopravnih odnosa čiji su
predmet nepokretnosti.
Koliziono pravilo koje prihvata mesto nalaženja stvari kao element vezivanja na
latinskom glasi lex rei sitae i redovno se upotrebljava u doktrini mpp. Ovo pravo je
nadležno i obuhvata sticanje svojine, sadržinu i ograničenja svojine, prestanak svojine,
zaštitu svojine, hipoteku , zalogu, zakup stvarnopravnog karaktera itd.

20. AUTONOMIJA VOLJE STRANAKA ( pojam i element vezivanja)

U MPP-u autonomija volje znači pravo i mogućnost da se odredi nadležno pravo
ili nadležni sud za neki pravni odnos sa stranim elementom. Autonomija volje najčešće
se izražava kroz sporazum stranaka o izboru nadležnog prava ili suda za njihov pravni
odnos, a taj sporazum može biti izričit ili prećutan.
Izričit sporazum je očigledan, pa ne može proizvesti neke posebne probleme.
Situacija je drugačija sa prećutnom autonomijom volje. Smatra se da prećutna
autonomija volje postoji kad se na osnovu određenih okolnosti koje se nalaze u samom
ugovoru zaključuje koje su pavo stranke izabrale za nadležno. To utvrđivanje prećutne
autonomije volje stranaka vrše sudovi koji prilikom utvrđivanja uzimaju u obzir razne
okolnosti, kao što su: jezik na kome je ugovor zaključen, određivanje mesta zaključenja
ili izvršenja ugovora, određivanje nadležnosti nekog suda itd. I naše pravo poznaje obe
vrste autonomije.
Pravi se razlika i između neograničene i ograničene autonomije volje.
Neograničena autonomija daje strankama mogućnost da izaberu pravo bilo koje zemlje
kao nadležno za regulisanje njihovog odnosa, a ograničena pruža strankama mogućnost
da odrede nadležno pravo izborom između određenog broja prava ili pravo koje ima neke
veze sa njihovim pravnim odnosom.
Autonomija volje stranaka je element vezivanja za određivanje nadležnog prava
za ugovorne odnose sa stranim elementom. Pravo određeno za nadležno putem
autonomije volje stranaka, primenjuje se i raguliše samo sadržinu ugovornog odnosa, ali
ne sposobnost stranaka za zaključenje ugovora, formu ugovora i stvarnopravna dejstva
ugovora. Ugovorne strane mogu da odrede primenu dva ili više prava za pojedine delove

14
ugovora. Često se predviđa da je za izvršenje ugovora nadležno pravo države u kojoj će
se ugovor izvršiti.
Iako je autonomija volje opšteprihvaćeni element vezivanja za određivanje
nadležnog prava za ugovorne odnose sa stranim elementom, ipak postoje neka
odstupanja. U pogledu predmeta ugovora, odstupanja postoje kada su njegov predmet
nepokretnosti (tada se primenjuje kao element vezivanja mesto nalaženja stvari) i kada su
predmet izvesna sredstva prevoza, po pravilu brodovi i vazduhoplovi (primenjuje se
njihova nacionalnost).
Autonomija volje stranke je element vezivanja za određivanje nadležnog suda i to za sve
sporove za koje nije predviđena isključva sudska nadležnost ili primarna nadležnost
posebnog suda. Za sporove iz ugovornih odnosa sa stanim elementom usvaja se i
neograničena i ograničena autonomija volje stranaka, zavisno od države o kojoj je reč,
dok se za druge sporove usvaja samo ograničena autonomija volje stranaka, tako da
stranke mogu da se sporazumeju o nadležnosti samo jednog od sudova koji su konkretno
nadležni.

21. MESTO ZAKLJUČENJA ( pojam i element vezivanja)

Mesto zaključenja je mesto u zemlji u kojoj je neki pravni odnos sa stranim
elementom nastao sporazumom stranaka. To može da bude i brak sa stranim elementom
zaključen u određenoj zemlji. Mesto zaključenja je faktička okolnost i ona se u svakom
konkretnom slučaju dokazuje. Za neka mesta zaključenja pravnog posla postoji fikcija da
su zaključeni u određenoj zemlji. Tako za poslove zaključene na brodu ili vazduhoplovu
smatra se da su zaključeni u zemlji čiju nacionalnost ima brod ili vazduhoplov, jer
postoji fikcija da je on produžetak teritorije države čiju nacionalnost ima. Za brak
zaključen u diplomatsko-konzularnom predstavništvu smatra se da je zaključen na
teritoriji zemlje čije je to predstavništvo.
Mesto zaključenja se kao element vezivanja za određivanje nadležnog prava
prihvata u više situacija. Nadležno pravo za formu pravnog posla određuje se prema
mestu njegovog zaključenja. Neke zemlje dozvoljavaju autonomiju volje, tako da strane
u pravnom poslu mogu da izaberu pravo nadležno za njegovu formu. Pitanje forme
pravnog posla je značajno jer je njeno poštovanje uslov punovažnosti zaključenog
pravnog posla. Isto važi i za formu pravnih radnji i pravnih akata. Sumarna koliziona
norma zasnovana na mestu zaključenja pravnog posla je locus regit actum. Neke zemlje
predviđaju da će se određeni pravni posao priznati za punovažan samo ako je zaključen u
formi koju predviđa njihovo pravo. Tako, za zaključenje braka svojih državljana u
stranoj zemlji predviđa se da mora da bude u formi koju predviđa njihovo pravo.
Mesto zaključenja ugovora, odnosno nastanka ugovornih obligacija, nekada je bilo
široko prihvaćeno kao supsidijarni element za određivanje nadležnog prava za sadržinu
ugovora, i to u mnogim zemljama. U poslednje vreme se napušta, međutim zadržava se
kao jedna od važećih indicija za utvrđivanje najbliže veze nekog ugovora sa pravom neke
zamlje koje se određuje za nadležno. Neke države zadržavaju mesto zaključenja kao
krajnji element vezivanja ako drugi usvojeni elementi vezivanja ne omoguće određivanje
nadležnog prava. Npr.Portugalsko pravo predviđa za ugovore kao supsidijarni element
vezivanja zajedničko redovno boravište ugovornih strana, a ako ga nema, onda pravo
mesta zaključenja ugovora. Sumarna koliziona norma zasnovana na mestu zaključenja
ugovora glasi lex loci conclusionis.

15
22. MESTO IZVRŠENJA (pojam i element vezivanja)
U mpp mesto izvršenja se pojavljuje u dva oblika. Jedan je mesto izvršenja
građanskopravnog delikta. Drugi je mesto izvršenja ugovora ili neke obaveze. Mesto
izvršenja građanskopravnog delikta obuhvata kako mesto gde je izvršena radnja kojom je
pruzrokovana šteta, tako i mesto gde je šteta nastala. Ovo je načešće u istoj zemlji, ali ne
mora da bude. Tako ,robni žig može da bude falsifikovan i stavljen na robu u jednoj
državi, a da su štetne posledice nastale u drugoj državi. Ovo pitanje u svakom
konkretnom slučaju utvrđuje sud koji rešava spor iz nakanade štete prouzrokovane
građanskopravnim deliktom sa stranim elementom.
Mesto izvršenja ugovora je država u kojoj treba da se izvrše ili su izvršene obaveze iz
ugovora sa stranim elementom.
Mesto izvršenja građanskopravnog delikta sa stranim elementom je široko
prihvaćen element vezivanja za određivanje nadležnog prava. U nekim zemljama je on
predviđen kao jedini element vezivanja, a u drugim, kao alternativni ili kumulativni
element vezivanja. Kada prihvataju mesto izvršenja delikta kao element vezivanja u
pravima nekih zemalja uzima se u obzir i mesto gde je pritivpravna radnja nastupila i
mesto gde su nastupile štetne posledice. Naš zakon predviđa alternativno primenu ili
prava države gde je radnja izvršena ili prava države gde je posledica nastupila, zavisno od
toga koje je od ova dva šrava povoljnije za oštećenog. Za protivpravnost radnje iz koje je
nastala šteta, nadležno je i pravo mesta njenog izvršenja i pravo države gde je posledica
nastupila, pri čemu je dovoljno da protivpravnost postoji po nekom od ovih prava. Naše
pravo predviđa da se ako je radnja nastala na brodu na otvorenom moru ili u
vazduhoplovu , nadležno pravo određuje prema nacionalnosti broda. Ovo rešenje
predviđaju i prava drugih zemalja. Sumarno koliziono pravilo za određivanje prava
nadežnog za delikte je lex loci delicti commisssii.
Mesto izvršenja ugovora i ugovornih obaveza nije šire prihvaćeno kao supsidijarni
element vezivanja za određivanje nadležnog prava za ugovorne odnose sa stranim
elementom. Neka prava ga ipak predviđaju,a neka predviđaju da se pravo mesta izvršenja
primenjuje na modalitete izvršenja ugovora i pojedinih ugovornh obaveza. Švajcarsko
pravo predviđa da je za modaliteteizvršenja ili provere nadležno pravo države u kojoj su
oni stvarno preduzeti. Na osnovu ovog elementa vezivanja, firmulisano je na latinskom
pravilo koje glasi lex solutionis i upotrebljava se u mpp.

23. NAJBLIŽA VEZA (pojam i element vezivanja)

Najbliža veza označava najbližu vezu nekog pravnog odnosa sa pravom neke
države. Ovaj element vezivanja je skoro nastao, i on je dosta neodređen. Postojanje
najbliže veze treba da utvrde sud ili drugi organ, kada je potrebno da odrede nadležno
pravo. Neke zemlje predviđaju najbližu vezu kao element vezivanja za određivanje
nadležnog prava za ugovorne odnose sa stranim elementom i to kao supsidijarni element
vezivanja, kada ugovorne strane ne izaberu nadležno pravo. Među ovim zemljama su
SAD, Francuska, itd. To je novi, moderni elemetn vezivanja koji daje veliku samostalnost
sudovima da po svojoj proceni odrede pravo nadležno za ugovor. Kada je reč o drugim
spsidijarnim elementima vezivanja za ugovorne odnose koje poznaje uporedno pravo,
kod kojih ugovorne strane unapred znaju koje će pravo biti nadležno, u ovom slučaju
ugovorne strane tu izvesnost nemaju, već zavise od toga kako će sud, prilikom rešavanja
spora, utvrditi postojanje najbliže veze i preko nje odrediti nadležno pravo. Najbliža veza

16
kao element vezivanja počinje da se koristi i za određivanje nadležnog prava za
građanskopravni delikt sa stranim elementom. I ovo rešenje je prihvaćeno u pravu SAD.

24. MESTO SUDA

Mesto suda označava sud jedne zemlje pred kojim se reguliše pravni odnos sa
stranim elementom u sporu ili van spora. Pravo države suda je mongostruko značajno u
regulisanju privatnopravnih odnosa sa stranim elementom. Sud iz svog prava uzima
kolizionu normu za određivanje nadležnog prava, pri čemu potrebne kvalifikacije u fazi
iznalaženja kolizione norme vrše prema svom pravu, a u mnogim zemljama i u fazi
primene, i to ne samo svog prava, proglašenog za nadležno, nego i prilikom primene
stranog prava koje je odredio za nadležno. Kada treba da primeni strano pravo, sud prema
svom pravu koristi i upotrebljava institute koji dovode do odstupanja od njegove
primene, kao što su međunarodni javni poredak, uzvraćanje i upućivanje, izigravanje
zakona, reciprocitete i retorzija.
Pravo države suda, odnosno drugog nadležnog organa se primenjuje u materiji pravnog
položaja stranaca, da se utvrdi da li je jedno fizičko lice stranac ili domaći državljanin,
odnosno kod pravnih lica čiju nacionalnost ima, a kod lica sa više državljanstava,
odnosno nacionalnosti , čijim će se državljaninom smatrati u zemlji suda.
Mesto suda je opšteprihvaćen element vezivanja za određivanje nadležnog procesnog
prava. Sud svake zemlje primenjuje svoja pravila postupka, i to praničnog, vanpraničnog
i izvršnog. Kod pružanja pravne pomoći predviđa se međutim, mogućnost da sud
zamoljene države izvrši određenu procesnu radnju na način koji u svojoj zamolnici
odredi inostrani sud, ali samo ako to nije protivno javnom poretku zamoljene države, pri
čemu ovo nije obaveza nego diskreciono pravo zamoljene države.
Pravo države suda je u pojedinim državama primarni element vezivanja za određivanje
nadležnog prava za neke provatnopravne odnose sa stranim elementom. Tako se kod
porodičnih odnosa lica različitog državljanstva pravo suda predviđa kao jedini ili
kumulativni element vezivanja, a kod građanskopravnih delikata i forme testamenta kao
kumulativni element vezivanja. Mesto suda je element vezivanja za formu braka koji se
zaključuje u diplomatsko-konzularnom predstavništvu. Pravo države suda se u nekim
zemljama predviđa i kao supsidijarni element vezivanja za određivanje nadležnog prava
za pojedine porodične odnose sa stranim elementom. Koliziono pravilo na latinskom se
zove lex fori.

25. UTVRĐIVANJE, SAZNAVANJE, DOKAZIVANJE I PRIMENA STRANOG

PRAVA
Potreba za utvrđivanjem i saznavanjem stranog prava pojavljuje se samo onda
kada ga je kao nadležno potrebno primeniti na određeni pravni odnos. Tada se pod
stranim pravom ima u vidu strano materijalno pravo, jer po pravilu sud primenjuje svoje
procesno pravo. Moguće je i da se strano pravo ne primenjuje, nego uzima u obzir.
Uzimanje u obiz najčešće je kod reciprociteta.
Saznavanje stranog prava potrebno je samo onda kad je potrebno da se primeni na
određeni pravni odnos i odnosi se samo na materijalno pravo, imajući u vidu to da sud
uvek primenjuje svoje procesno pravo. Potreba za saznanjem stranog materijalnog prava
nastaje:
- kada koliziona norma upućuje na strano pravo kao nadležno

17
 - kada je potrebno saznati strano pravo zbog primene reciprociteta
- kod priznanja i izvršenja strane sudske odluke
U većini država ne postoji apsolutna obaveza saznavanja stranog prava. Države u
tom slučaju najčešće pribegavaju alternativnom rešenju, a to je najčešće primena
domaćeg materijalnog prava, pod pretpostavkom da je strano pravo jednako domaćem.
Naš ZMPP predviđa da se saznanje stranog prava vrši na sledeći način:
- sud ili drugi nadležni organ može da zatraži objašnjenje o stranom pravu od organa
uprave nadležnog za poslove pravosuđa ili
- stranke mogu podneti javnu ispravu o sadržini stranog prava ili druge isprave i tekstove
kao dokaz o stranom pravu (npr. tekstove propisa ili komentare pravnih stručnjaka itd.)
Sud može pribaviti dokaze i preko ministarstva nadležnog za inostrane poslove,
diplomatsko-konzularnog predtavništva ili slične institucije u državi čije se pravo treba
primeniti kao nadležno strano pravo.
Naša država je 2002. godine pristupila Evropskoj konvenciji o obaveštenjima o stranom
pravu, kojom se države ugovornice obavezuju da preko posebno imenovanih organa
jedna drugoj pružaju obeveštenja o svom materijalnom i procesnom pravu u
građanskopravnoj i trgovinskoj oblasti.
Dokazivanje stranog prava vrši se javnim ispravama, koje predstavljaju pismena
koja izdaje ili potvrđuje nadležni državni organ, zatim certifikatima koje izdaju kontrolne
organizacije prilikom vršenja kontrole kvaliteta i količine robe kod ugovora o kupovini i
prodaji. Strano pravo može se dokazivati i putem drugih isprava ipismenih dokaza, kao i
svedocima. Ako se strano pravo ne dokaže , moguća su rešenja ili primena prava lex fori,
ili primena srodnog prava.
Primena nadležnog stranog prava vrši se nakon što je sud saznao strano pravo,
bilo ex officio, bilo uz pomoć nadležnog državnog organa ili stranke u postupku.
Pošto se strano pravo ne primenjuje kao činjenica nego kao pravo, stranke mogu
izjavljivati redovne i vanredne pravne lekove protiv odluka zasnovanih na stranom pravu,
kada smatraju da je došlo do pogrešne primene stranog prava.

26. KVALIFIKACIJA (opšti pojam i značaj u mpp, i sukob kvalifikacija u primeni

kolizionih normi)
Kvalifikacija je osnovni metod u primeni prava. To je apstraktan metod, koji se
sastoji u podvođenju pod pravne pojmove materijalnih činjenica i konkretnih društvenih
situacija i odnosa, kao i pravnih pojmova manje apstraktnih pod pojmove višeg stepena
apstraktnosti. Apstraktnije kvalifikovanje vrši se da bi se pravni pojam , pravni odnos ili
pravna situacija podveli pod odgovarajuća pravna pravila, koja treba da ih ponovo
regulišu.
U mpp, čiji je osnovni cilj da odredi nadležno pravo ili nadležni sud neke zemlje koji
meritorno treba da reguliše neki privatnopravni odnos sa stranim elementom,
kvalifikacija se pokazala u specifičnom smislu. Kao što postoji sukob zakona, tako
postoji i sukob kvalifikacija. Sukob kvalifikacija naziva se još latentni sukob zakona.
Smatra se da kod istoglasećih kolizionih normi raznih država može da dođe do sukoba
kvalifikacija zbog različitog određivanja sadržine i pravne prirode pojedinih elemenata
tih istoglasećih kolizionih normi. Sva kvalifikovanja potrebna da se jedan odnos ili
situacija podvedu pod domaću kolizionu normu vrše se prema pravu države organa koji
vrši ova kvalifikovanja. Ovo kvalifikovanje prema lex fori je opšteprihvaćeno.

18
 Kada domaća koliziona norma upućuje na primenu svog, domaćeg prava, nikakav
sukob kvalifikacija ne može da se pojavi, tako da se kvalifikovanje u fazi primene
domaćeg prava proglašenog za nadležno vrši takođe po lex fori. Sukob kvalifikacija
može da se pojavi kada domaća koliziona norma upućuje na primenu stranog prava. U
ovom slučaju taj sukob može da se pojavi u dve osnovne situacije.
Prva situacija je kada treba da se konsultuje i primeni koliziona norma stranog prava
proglašenog za nadležno. Elementi te strane kolizione norme mogu da budu sadržinski ili
po pravnoj prirodi različito određeni u odnosu na te iste elemente, inače istoglaseće,
domaće kolizione norme koja upućuje i određuje primenu tog stranog prava. Primer za
ovo je slučaj Forgo, koji je bio jedan od prvih slučaja kada je otkriven sukob
kvalifikacija. Francuski sud je trebalo da reguliše nasleđe bavarca Forga koji je živeo u
Francuskoj. Francuski sudija je konstatovao da je po francuskom pravu za nasleđivanje
nadležno pravo države u kojoj je domicil ostavioca. On je pojam domicila za
nasleđivanje kvalifikovao po svom pravu lex fori i utvrdio da je on u Bavarskoj. Međutim
francuski sudija je tada kvalifikaciju domicila izvšio po bavarskom pravu, koje je
predviđalo da je domicil jednog lica tamo gde ono živi ne zahtevajući nikakvu dužinu tog
življenja u određenom mestu, odnosno zemlji. U ovom slučaju da je primenjeno bavarsko
pravo o nalseđivanju, naslednici bi bili dalji srodnici umrlog, dok po francuskom pravu
oni nisu predviđeni kao naslednici, već je naslednik bila francuska država. Tako je
francuska država proglašena za naslednika. Primer pojave različitog kvalifikovanja
postoji kada se određuje mesto zaključenja ugovora među odnosnim. Kada koliziona
norma predviđa da je element vezivanja mesto zaključenja ugovora, onda može doći do
sukoba kvalifikacija. Tako, kada koliziona norma u zemlji prihvata teoriju odašiljanja,
sudija će mesto zaključenja ugovora kvalifikovati u skladu sa ovom teorijom, i kada je
mesto odašiljanja u stranoj zemlji, proglasiti to strano pravo za nadležno. Međutim ako
koliziona norma te zemlje takođe predviđa kao element vezivanja mesto zaključenja
ugovora, ali prihvata teoriju prijema, sud će pojam mesta zaključenja ugovora
kvalifikovati prema tom pravu-teorija prijema, i utvrditi gde je primljen prihvata ponude i
meritorno primeniti pravo te zemlje.
Sukob kvalifikacija može da se pojavi i u elementu kolizione norme koji predstavlja
njen predmet, određen privatrnopravni odnos sa stranim elementom ili grupu tih odnosa.
Tako ako inicijalna domaća koliziona norma upućuje na primenu tog stranog prava, onda
će se , prilikom konsultovanja kolizione norme tog stranog nadležnog prava,
kvalifikovanje predmeta te kolizione norme vršiti prema pravu zemlje čija je to koliziona
norma, znači prema lex causae.

27. KVALIFIKACIJA PRILIKOM PRIMENE STRANOG PRAVA I REŠENJA

PROBLEMA KVALIFIKACIJA U MPP
Kada domaći sud ili drugi organ, primenom svoje kolizione norme ili kolizione
norme određenog stranog prava, treba da primeni to strano pravo, postavlja se pitanje
kako će kvalifikovati norme tog stranog prava da bi regulisao određeni privatnopravni
odnos sa stranim elementom. Postoje razlike u pogledu pravne prirode i sdržine pravnih
instituta koji regulišu iste odnose , što može da izazove velike probleme. Npr.nemački
sud koji je trebalo da reši pitanje nasčeđivanja Šveđanina koji je umro u Nemačkoj, gde
je imao domicil, i gde se kao naslednik pojavio preživeli supružnik, švedski državljanin.
Nemački sud prema svojoj kolizionoj normi je odredio švedsko pravo za nadležno , zato

19
što je dekujus švedski državljanin. Koliziona norma švedskog prava takođe predviđa
nadležnost švedskog prava, zato što je dekujus švedski državljanin. Međutim, kada je
nemački sud trebalo da primeni švedsko pravo, konstatovao je da po švedskom
naslednom pravu preživeli suprug nema pravo na nasleđe, već se u slučaju smrti jednog
supružnika prelazi na sistem imovinskog bračnog režima i nadživelom suprugu pripada
polovina imovine supruga koji je umro. Nemački sud je tada zahtev supruga naslednika
kvalifikovao prema švedskom pravu i dosudio mu polovinu imovine dekujusa, iako
prema kvalifikaciji tog zahteva po nemačkom pravu ne bi dobio ništa na osnovu
nasleđivanja. Na ovom i sličnim slučajevima formiralo se shvatanje da prilikom primene
stranog prava kvalifikacija treba da se vrši prema tom pravu, lex causae.
Zakoni pojedinih zemalja naročito u skorije vreme, sadrže odredbe o kvalifikaciji.
Tako naš zakon o MPP predviđa da :pravo strane države se primenjuje prema svom
smislu i pojmovima koje sadrži, što znači da u primeni stranog prava kvalifikacija treba
da se vrši prema lex causae. S pogledom na ostala zakonodavstva zemalja, može se
konstatovati da je danas široko prihvaćeno da se rešenje pitanja kvalifikacija i
određivanja nadležnog prava za kvalifikaciju vrši na sledeći način:
-kvalifikovanje za potreba određivanja domaće kolizione norme vrši se prema lex fori;
-kvalifikovanja, kada se primenjuje domaće pravo, vrše se prema lex fori;
-kvalifikovanja vezana za primenu kolizione norme stranog prava na koje upućuje
domaća koliziona norma, vrše se prema lex causae;
-kvalifikovanja u primeni stranog prava određenog za nadležno vrše se prema tom pravu,
odnosno lex causae;
-kvalifikacija pojmova, instituta i odnosa u međunarodnim konvenicijama, vrše se prema
određenjima u njima sadržanim.

28. MEĐUNARODNI JAVNI POREDAK(pravni poredak i javni poredak, pojam i

sadržina)
Pravni poredak čine sve pravne norme. Javni poredak je uži pojam od pravnog
poretka, i njega čine samo imperativne kogentne pravne norme. Javni poredak može biti
unutrašnji i međunarodni. Unutrašnji javni poredak čine sve imperativne norme jedne
države, a međunarodni samo one koje se odnose na odnose sa stranim elementom.
Međunarodni javni poredak je ustanova dmaćeg prava, koja određuje kada će se
izuzetno, isključiti ili ograničiti primena rešenja do kojih, inače, u redovnim slučajevima
vode domaće kolizione norme. Međunarodni javni poredak je teško definisati. Osnovni
problem u definisanju pojma međunarodnog javnog poretka predstavlja utvrđivanje kruga
normi i vrednosti koje on u jednoj zemlji obuhvata. U međunarodni javni predak spadaju
sve one vrednosti domaćeg pravnog poretka koje se ne mogu žrtvovati. Ne može se
primeniti strano pravo, niti se može priznati strana odluka koja vređa elementarne
vrednosti prava države priznanja. Prilikom određivanja pojma međunarodnog javnog
poretka, moguća su dva pristupa:
Definisanje opštom-apstraktnom definicijom(npr.Nemačka određujući da međunarodni
javni poredak čine suštinski principi nemačkog prava),
I nabrajanjem onih normi koje obuhvataju javni poredak, ili nabrajanjem onih domena u
kojima imperativne norme predstavljaju automatski deo međunarodnog javnog poretka.
Oba ova pristupa imaju i prednosti i mane. Ako se upotrebi opšta definicija, moglo bi se

20
reći da su sve bitne vrednosti pokrivene, ali problemi mogu nastati prilikom tumačenja,
jer nije precizirano šta sve ulazi u okvir ovog pojma.
Javni poredak u mpp obuhvata osnovne norme ili pravne vrednosti domaćeg
pravnog sistema, koje seu svakom slučaju moraju poštovati i zaštititi. Norme
međunaronog javnog poretka su sadržane u različitim zakonskim tkstovima i njihov broj
nije zanemarljiv. Moguće je razlikovati načela i norme javnog pretka. Osnovna razlika
između načela i normi javnog poretka sastoji se u njihovom dejstvu i načinu zaštite
javnog poretka. Načela javnog poretka ukazuju na to kada dolazi do prekoračenja praga
tolerancije domaćeg prava i sprečavaju da se u konkretnom slučaju primeni strano pravo,
ali ne sadrže rešenje koje pravo umesto njega treba primeniti. Norme javnog poretka
takođe ukazuju na to da redovno nadležno strano pravo ne treba primeniti, ali sadrže i
rešenje koje u konkretnom slučaju treba primenitii kojim se štiti dmaći javni poredak.
Pored toga što je neodređena , sadržina javnog poretka je i promenljiva- ona se tokom
vremena menja i u jednoj istoj državi. U zavisnosti od promene sadržine domaćeg
javnog poretka, menjaće se i vrednosni sud o tome da li je strano pravo u suprotnosti sa
međunarodnim javnim poretkom. Ono što je pri tom posebno važno jeste to da sudija
uvek vodi računa o aktuelnom javnom poretku. To pravilo naziva se principom
aktuelnosti javnog poretka.
Međunarodni javni poredak je naročito primenjivan u statusnim i porodičnim odnosima.
Pozivom na ustanovu međunarodnog javnog poretka npr, nije se moglo primenjivati
strano pravo koje lišava udatu ženu poslovne sposobnosti, u državama koje ovu
diskriminaciju nisu prihvatile, ili nije primenjivano pravo inače proglašeno za nadležno
za zaključenje braka u delu u kome sadrži odredbe o zabrani braka između lica različite
vere i rase, ili se ne mogu priznati poligamni brakovi u državi koje ove brakove ne
poznaju , ali to ne znači da neće biti priznato pravo na izdržavanje deteta rođenog u
takvom braku.

29. MEĐUNARODNI JAVNI POREDAK( javni poredak i kaluzula javnog poretka,

pretpostavke za primenu, uloga i upotreba međunarodnog javnog poretka u mpp)
Kalauzula javnog poretka predstavlja ovalšćenje sudije da ne primeni redovno
nadležno strano pravo ako njegova primena u konkretnom slučaju vodi neprihvatljivom
rezultatu. Zakonodavac to ovlašćenje daje sudiji, jer unapred zna da kolizionom normom
koju je propisao neće moći da nadvlada sve razlike koje postoje između domaćeg prava i
pravnih sistema ostalih država sveta. Klauzula javnog poretka i javni poredak nisu
sinonimi. Pod javnim poretkom podrazumevaju se sve osnovne vrednosti načela domaćeg
pravnog sistema koje je neophodno zaštititi prilikom kontakta sa stranim merodavnim
pravom. Klauzula javnog poretka je sredstvo kojim se javni poredak štiti. Povreda javnog
poretka ne postoji ako je samo povređena bilo koja imperativna norma domaćeg prava.
Potrebno je i da se sadržinom povređene norme pogađaju neke osnovne vrednosti.
Da bi se klauzula javnog poretka mogla primeniti, neophodno je da budu ispunjeni
određeni uslovi: nadležnost stranog prava; rezultat primene stranog prava je nespojiv sa
domaćim javnim poretkom, postojanje određene vezze između slučaja i države suda. Ta
veza se uglavnom izražava preko državljanstva, prebivališta, ili redovnog boravišta
stranaka.
Upotrebom, odnosno pozivanjem na međunarodni javni poredak, moguće je dozvoliti
ili zabraniti primenu stranog prava, tj.priznanje i izvršenje strane odluke. Dakle javni

21
poredak može imati permisivnu-dopuštajuću ili prohibitivnu-zabranjujuću funkciju. Ako
je strano pravo inkompatibilno sa domaćim javnim poretkom, efekat ustanova javnog
poretka ogleda se u tome da se odstupa od kolizione norme foruma i otklanja se primena
stranog prava, da bi se slučaj rešio na osnovu pravila i principa lex fori. Ovo izričito
predviđa i naš zakon ompp. Ako se ustanova javnog poretka stavlja u dejstvo u postupku
preispitivanja strane odluke, njeno dejstvo je veoma jednostavno-strana odluka se neće
priznati, a samim tim ni izvršiti na domaćoj teritoriji. Ovo rešenje predviđa i naš zakon o
mpp.
Imajući na umu da međunarodni javni poredak čine osnovne norme ili pravne vrednosti
domaćeg prava koje se u svakom slučaju moraju poštovati ili zaštititi, jasno je da se ova
ustanova može koristiti prilikom primene nadležnog stranog prava, prilikom priznanja ili
izvršenja, kao i prilikom pružanja međunarodne pravne pomoći.

30. UZVRAĆANJE I UPUĆIVANJE( pojam, pretpostavke, načini primene i granice

primene)
Uzvraćanje postoji kada koliziona norma domaćeg prava predviđa primenu
stranog prava, a koliziona norma stranog prava uzvraća na domaće pravo i time ukazuje
na primenu polaznog prava.
Do upućivanja dolazi kad koliziona norma stranog prava ne uzvraća na polazno
pravo, nego ukazuje na primenu prava neke treće države.
Da bi bilo moguće uzvraćanje i upućivanje, potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi
1) da je uzvraćanje dopušteno
2) da domaća koliziona norma predviđa primenu stranog prava koje za isti odnos
sadrži dvostranu kolizionu normu
3) da postoji različitost kolizionih normi polaznog i stranog prava u pogledu
prihvaćenog elementa vezivanja
4) da postoji odgovarajući činjenični sklop
Osnovno pitanje kod uzvraćanja i upućivanja je koliko daleko treba seže lanac
upućivanja. O tom pitanju su se u teoriji i zakonodavstvu su se izdvojila dva stanovišta.
Prema jednom, ređe zastupljenom treba prihvatiti prvo upućivanje nezavisno od
kolizionih normi države na koju se upućuje. Prema drugom, lanac upućivanja može biti
veoma dug, međutim, to po pravilu nije slučaj, jer države ne poznaju toliko različitih
elemenata vezivanja za istu pravnu kategoriju. Do prekidanja lanca može doći kad neko
od prava na koje se upućuje prihvati da budu primenjene njegove norme, ali do prekida
može doći i usled začaanog kruga. U tom slučaju najprihvatljivijia bi bila primena
supstancijalnog prava na koje ukazuje koliziona norma polaznog prava, kao da
upućivanja nije ni bilo.
Savremeno pravo uglavnom predviđa selektivnu primenu ustanove uzvraćanja,
tako što se određuje konkretna materija u kojoj se uzvraćanje isključuje. Obično se
renvoi isključuje kod ugovora i delikata i to zbog toga što je po svojoj prirodi u
suprotnosti sa autonomijom volje koja kod ova dva instituta može postojati u pogledu
izbora merodavnog prava.

22
31. MOBILNI SUKOB ZAKONA
Mobilni sukob zakona postoji kada se činjenice na kojima se zasniva element
vezivanja iz kolizione norme sukcesivno vezuju za dva ili više pravnih poredaka.
Problem nastaje usled toga što nije određen relevantan moment vezivanja. Ako je u
kolizionoj normi činjenica koja se promenila predviđena kao element vezivanja, postavlja
se pitanje da li merodavnim treba smatrati pravo na koje ta činjenica ukazuje pre izmene
ili pravo na koje ona ukazuje posle izmene. Element vezivanja nije promenjen,
promenjene su činjenice na kojima se on temelji. U mobilnom sukobu zakona zapravo je
reč o specifičnom kombinovanju prostornog i vremenskog sukoba zakona. Javlja se u
sferi statusnih i porodičnih odnosa, i stvarnopravnih odnosa, a može se javiti i u materiji
ugovora. Za rešavanje mobilnog sukoba zakona neophodno je odrediti relevantan
momenat vezivanja. U teoriji postoji nekoliko mišljenja o rešenju mobilnog sukoba
zakona:
Primenom pravila tranzitornog sukoba zakona. Prema ovom rešenju, mobilni sukob
zakona treba rešiti na isti način kao i tranzitorni sukob zakona, odnosno tako što će se
promeniti pravila o neposrednoj primeni novog zakona na sadašnja i buduća dejstva
odnosa koji su u toku, osim ako je reč o ugovorima, a zatim i pravilom o primeni ranijeg
zakona na ocenu uslova punovažnosti i već nastalih dejstava tih odnosa. Ipak, mobilni
sukob zakona je bliži prostornom nego vremenskom sukobu zakona.
Primenom rešenja koja nudi teorija stečenih prava, a ona se zaniva na primeni ranijeg
prava. Svako pravo koje je valjano stečeno u nekoj državi mora da bude poštovano i u
drugim državama. Ovom rešenju se prigovara da zamrzava činjenični odnos, jer ga
podvrgava pravu sa kojim je u međuvremenu prekinuta svaka iole značajnija veza.
Tumačanjem kolizione norme: zakonodavci po pravilu izbegavaju da donesu opštu
odredbu o rešenju mobilnog sukoba zakona. Umesto toga, oni često određuju relevantan
momenat vezivanja u samoj kolizionoj normi, fiksirajući jedan pravni odnos za određeni
vremenski momenat, i tako doprinese njegovom posrednom rešavanju. Naš zakonodavac
utvrđuje relevantan momenat vezivanja za prilični broj kolizionih normi u zakonu o mpp,
ali ova preciziranja ne unosi u sve kolizione norme.

32. PRETHODNO PITANJE

Prethodno pitanje o postojanju i nepostojanju nekog prava ili pravnog odnosa je
pitanje koje rešava sud ili drugi nadležni organ, a od čijeg rešenja zavisi odluka suda od
glavnom pitanju. Odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parniciu
kojoj je to pitanje rešeno. Moguće je da isto pitanje bude postavljeno kao glavno u
jednom, a kao prethodno u drugom postupku. Kod odnosa sa stranim elementom
prethodno pitanje se može pojaviti onoliko često kao i kod privatnopravnih odnosa bez
stranog elementa. Da bi se u kontekstu mpp postavio problem prethodnog pitanja
potrebno je da kumulativno budu ispunjena tri uslova: za glavno pitanje mora biti
nadležno strano pravo; koliziona norma stranog nadležnog prava mora ukazivati na
supstancijalno pravo neke druge države, a ne one na koje ukazuje koliziona norma
foruma; i lex causae povezivanjem prethodnog pitanja mora se doći do sustancijalnog
rezultata koji je različit od rezultata do koga bi se došlo lex fori povezivanjem. U
nacionalnim zakonodavstvima nije uobičajena odredba kojom se izričito rešava problem
prethodnog pitanja. Moguće je problem prethodnog pitanja rešiti i normama o priznanju i
izvršenju stranih odluka.

23
33. KLAUZULA ODSTUPANJA
Klauzula odstupanja je zakonska odredba kojom zakonodavac ovalšćuje sudiju da
ne primeni nadležno pravo, ako je očigledno da spor ima samo daleku vezu sa tim
pravom i da se nalazi u mnogo tešnjoj vezi sa nekim drugim pravom. Sudija će moći da
izvrši korekciju domaće kolizione norme i da primeni pravo sa kojim postoji najbliža
veza ako je zakonodavac u domaćem međunarodnom privatnom pravu predvideo
klauzulu odstupanja, odnosno ako je predvideo odredbu kojom sudiju neposredno
ovlašćuje da tako postupi. Opšta kaluzula odstupanja je relativno nova ustanova u teoriji i
praksi sukoba zakona. Od opšte klauzule treba razlikovati odredbu o najtešnjoj vezi koju
pojedini zakonodavci unose u svoje zakone o mpp, kako bi izričito proklamovali temeljni
princip kodifikacije. Specijalne klauzule odstupanja su takođe zasnovane na principu
najtešnje veze. Od opšte klauzule se razlikuju po tome što se ne primenjuju za regulisanje
celokupne materije sukoba zakona, već pojedinih užih oblasti-po pravilu ugovora. Naše
pravo ne predviđa klauzulu odstupanja.

34. IZIGRAVANJE ZAKONA(pojam, elementi, posledice u našem mpp)

Izigravanje zakona je postupanje po zakonu s namerom da se ostvari svrha koju
zakon u stvari zabranjuje ili da se ostvari svrha koju zakon ne predviđa. Ono se realizuje
veštačkim stvaranjem ili promenom postojećih činjenica na osnovu kojih se određuje
nadležno pavo, pa se tako postiže primena nekog drugog prava, a ne onog koje bi bilo
nadležno da do te promene nije došlo. Cilj izigravanja zakona je da subjekti na svoj
odnos primene povoljnije pravo od prava čije bi materijalnopravne norme redovno
trebalo da se primene.
Različiti pravni sistemi sadrže različite kolizione norme, tako da u materiji
međunarodnog privatnog prava veoma često mogu nastati uslovi za izigravanje zakona.
To se najčešće vrši ciljnim unošenjem stranog elementa ili njegovim promenama radi
ostvarenja prava ili nekih interesa koji se po redovnom toku stvari ne bi mogli ostvariti.
Izigravanje zakona može se sresti u svim oblasima MPP, a najčešće se takvi slučajevi
javljaju u oblasti bračnih i porodičnih odnosa. Domaći sud uvek će voditi računa o
izigravanju normi domaćeg prava, ali nema obavezu da vodi računa o tome da li je
izigrano strano pravo.
Izigravanje zakona može biti posredno i neposredno. Neposredno izigravanje
postiže se zloupotrebom normi o međunarodnoj nadležnosti, a posredno zloupotrebom
normi o priznanju i izvršenju stranih odluka.
Elementi izigravanja zakona su: promena činjenica, namera izigravanja i predmet
izigravanja.
Promena činjenca vrši se promenom postojećih ili stvaranjem novih činjenica, pravno
dozvoljenom i voljnom radnjom. Ona predstavlja objektivni element izigravanja zakona
koji dovodi do promene nadležnog prava.
Namera izigravanja zakona je subjektivni element i ona se procenjuje na osnovu izvesih
objektivnih kriterijuma. U MPP do izigravanja zakona najčešće dolazi zbog:
- mogućnosti dobijanja nečeg što se prema rednovno nadležnom pravu ne može dobiti
- nepristajanja na sve posledice promene činjenica (npr. neko lice promenom
državljanstva ostvari određeni cilj, ali nije spremno da prihvati ostale posledice koje
proizilaze iz cinjenice da je promenilo državljanstvo-npr. da ispunjava određene obaveze
koje mu novo pravo nameće)

24
 -povratka u izigrani pravni sistem
Sankcionisanje izigravanja zakona nije tako široko prihvaćeno kao sankcionisanje
povreda međunarodnog javnog poretka.
Kod neposrednog fraus legis-a posledica se sastoji u tome da učinjena promena
neće biti uzeta u obzir i sud će primeniti redovno nadležno pravo. Kod posrednog,
posledica se sastoji u uskraćivanju priznanja stranoj odluci na koju se pred domaćim
sudom poziva lice koje je izvršilo izigravanje.
Naš ZMPP predviđa samo neposredno izigravanje.

35. RECIPROCITET(pojam , značaj i utvrđivanje)

Recipricitet je institut MPP koji država upotrebljava kako bi obezbedila jednako
ili slično pravno regulisanje ili tretman od strane drugih država. Uzajamnost se smatra
jednim od najvažnijih principa MMP jer se njime postiže poštovanje principa jednakosti
država.
Najčešće se javlja u materiji pravnog položaja stranaca, međunarodne pravne
pomoći i izvršenja stranih sudskih i arbitražnih odluka, dok se u materiji sukoba zakona
ne primenjuje.
Svaka država, u skladu sa svojim interesima, određuje u kojim slučajevima mora
da postoji reciprocitet, kao i vstu reciprociteta. Zbog toga se dešava da je uživanje nekog
prava stranaca u jednoj zemlji dozvoljeno kao opšte pravo, a u drugoj kao relativno
rezervisano, uslovljeno reciprocitetom, i obrnuto.
Postojanje reciprociteta utvrđuje se od strane organa jedne države u svakom
konkretnom slučaju kad se pred njih ovo pitanje postavi i ono se vrši u odnosu na
određenu zemlju. Pa se tako npr. kod međunarodne pravne pomoći utvrđivanje
reciprociteta vrši u odnosu na zemlju čiji organ je uputio zamolnicu ili čiji organ je izdao
javnu ispravu kojoj treba priznati dokaznu snagu. Postoje tri osnovna sistema u pogledu
utvrđivanja i dokazivanja reciprociteta.
Prvi sistem je takav da odgovarajući državni organ u jednoj zemlji daje
jednostranu izjavu o postojanju reciprociteta u određenoj materiji sa nekom zemljom,
tako da nije potrebno da sud ili drugi organ u svakom konkretnom slučaju utvrđuje
postojanje reciprociteta.
Prema drugom sistemu sud po službenoj dužnosti treba da utvrdi postojanje
reciprociteta. Zemlje koje prihvataju ovaj sistem često predviđaju tzv. pretpostavljeni
reciprocitet, po kome se smatra da reciprocitet postoji dok se suprotno ne dokaže.
Treći sistem predviđa da stranka mora da dokaže postojanje reciprociteta, a sud
ima dužnost da oceni dokaze koja ona podnese.
U našem pravu prihvaćen je pretpostavljeni reciprocitet, a kad je potrebno da ga
sud ili drugi državni organi utvrde, onda se to obavlja po službenoj dužnosti. Osim toga, i
strankama može biti naloženo da dokažu postojanje reciprociteta.

36. VRSTE RECIPROCITETA

Reciprociteta ima više vrsta, kako po nastanku, tako i po sadržini.
Prema NASTANKU razlikujemo diplomatski, zakonski i faktički reciprocitet.
Diplomatski reciprocitet nastaje međudržavnim ugovorima ili vladinom deklaracijom, u
kojima se predviđa da će državljani jedne države uživati u drugoj državi prava navedena

25
u ugovoru ili deklaraciji. Najčešće se sreću tri klauzule o načinu na koji se ugovorom ili
deklaracijom reguliše uživanje ovih prava:
1) klauzula neposredne uzajamnosti – kojom se taksativno navode prava koja će
državljani jedne države uživati u drugoj državi ugovornici
2) klauzula izjednačenja sa domaćim državljanima – generalno se predviđa da će
državljani jedne države ugovornice u uživanju prava navedenih u ugovoru biti
izjednačeni sa domaćim državljanima u drugoj državi ugovornici
3) klauzula najvećeg povlašćenja – predviđa da će državljani jedne države
ugovornice u drugoj državi ugovornici uživati prava navedena u ugovoru na
način, pod uslovima i u obimu koji su kao najpovoljniji priznati ili će biti priznati
državljanima neke treće zemlje
Zakonski reciprocitet je onaj koji predviđa da će se strancu priznati neko pravo,
postupiti po zamolnici stranog suda, dati egzekvatura, ako se u zemlji u odnosu na koju
se utvrđuje postojanje reciprociteta zakonom to reguliše na isti ili sličan način.
Faktički reciprocitet postoji kada se smatra da su uslovi reciprociteta ispunjeni
ako strana država faktički postupa na određeni način.

Prema SADRŽINI razlikujemo formalni, materijalni i efektivni reciprocitet.

Formalni reciprocitet postoji kada su stranci izjednačeni sa domaćim

državljanima.
Materijalni reciprocitet postoji kad strana država u odnosu na koju se utvrđuje
reciprocitet pravno reguliše određeno pravo ili pitanje na isti način kao i domaća država.
Tako će po ovom reciprocitetu stranac moći da uživa određeno pravo samo ako u
njegovoj zemlji stranci mogu da uživaju to isto pravo.
Efektivni reciprocitet postoji kad strana država u odnosu na koju se utvrđuje
reciprocitet pravno reguliše određeno pravo ili pitanje i postupa na identičan način kao i
domaća država. Po ovom reciprocitetu stranac može da uživa određeno pravo samo u
onom obimu u kojem ga u njegovoj zemlji stranci mogu uživati.
Klauzula najpovlašćenije nacije (najvećeg povlašćenja) je odredba dvostranih
međunarodnih ugovora, koja se najčešće sreće u međunarodnim ugovorima o trgovini.
Ova klauzula u materiji pravnog položaja stranaca predviđa da će državljani jedne
države ugovornice uživati na teritoriji druge države ugovornice onaj pravni položaj i
tretman, koji kao najpovoljniji, ta država priznaje ili bude priznala državljanima bilo koje
treće države. Ona ne znači povlašćenje jedne zemlje, već naprotiv, to je izjednačavanje
zemalja, odnosno stranaca u jednoj zemlji i znači sprečavanje privredne diskriminacije.
Primena ove klauzule se može ograničiti teritorijalno i institucionalno.
Teritorijalna ograničenja odnose se na države iz određenog regiona. Ovu vrstu
ograničenja često je koristila Engleska, kada je isključivala mogućnost pozivanja na ovu
klauzulu u odnosu na tretman koji daje državama Komonvelta. Ovakve rezerve važe
samo ukoliko su izričito ugovorene.
Institucionalna ograničenja se odnose na na isključenje primene klauzule navećeg
povlašćenja kada je reč o državama sa kojima je država ugovornica u ekonomskoj vezi
koja ima karakter organizacije. To su najčešće razne regionalne ekonomske organizacije
u okviru kojih države članice uzajamno priznaju prava i pogodnosti koje treće države ne
mogu da uživaju ni pored postojanja klauzule najvećeg povlešćenja.

26
 Postoje izuzeci od primene klauzule najvećeg povlašćenja,a najznačajniji izuzeci
su pogranični promet i carinske unije. Tako se npr. predviđaju određene povlastice koje
mogu da uživaju samo državljani susedne zemlje koji žive u pograničnom pojasu. Kada
dve države stupe u carinsku uniju, onda se druge države ne mogu pozivanjem na klauzulu
najvećeg povlašćenja koristiti carinskim pogodnostima koje važe između država članica
carinske unije.

37. RETORZIJA
Retorzija je akt jedne države kojim se predviđaju protivmere prema drugoj državi
zbog njenog određenog postupanja. Primenjuje se u materiji pravnog položaja stranaca,
sudske nadležnosti, međunarodne pravne pomoći i priznanja i izvršenja stranih sudskih
odluka.
Dva su shvatanja o primeni retorzije. Prema širem shvatanju, retorzija se može
primeniti prema državi koja strance tretira na drugačiji način od svojih državljana. Prema
užem shvatanju, može se primeniti prema državi koja preduzima mere diskriminacije
protiv državljana, pravnih lica, sudskih odluka, javnih isprava države o o kjoj je reč.
Diskriminacija se izražava u postupanju koje je različito od važećih pravnih normi te
države ili koje se razlikuje od onog po kome se tretiraju drugi stranci ili sudske odluke i
akti drugih država (npr. ako jedna država postavlja za neke strane državljane posebne
uslove za ulazak ili boravak na njenoj teritoriji, koje ne postavlja državljanima drugih
država).
Odluku o retorziji po pravilu donosi najviši organ vlasti države, najčešće vlada.
Ovom odlukom određuje se država prema kojoj se primenjuje, oblast u kojoj se
primenjuje i postupanje domaćih organa po ovom pitanju, tj. mere koje će se primeniti.
Retorzija je vremenski ograničena i traje sve dok ne prestane diskriminatorsko ponašanje
države prema kojoj je određena. Ona prestaje odlukom o povlačenju retorzije.
Retorzija je nepoželjna mera u međunarodnim odnosima, ali se pokazala kao
neophodna da se neka država zaštiti od diskriminatorskog ponašanja druge države.
Odluka o retorziji utiče na stranu državu da preispita svoje postupanje i prestane sa
primenom mera koje su prouzrokovale retorziju.
Zakoni o međunarodnom privatnom pravu nemaju odredbe o retorziji, a nema ga
ni naš ZMPP. Međutim, retorzija je u praksi poznata i korišćena, kako u istoriji, tako i
danas.

38. NORME NEPOSREDNE PRIMENE

Norme neposredne primene su norme čija je primena nezavisna od kolizione
tehnike. To su norme koje se primenjuju na odnose sa stranim elementom, na teritoriju
određene države, kao imperativne norme, nezavisno od nadležnog prava, tj.mimo
kolizione norme.
Između javnog poretka i normi neposredne primene moguće je primetiti i značajne
razlike: do intervencije javnog poretka dolazi pošto je na osnovu kolizione norme
utvrđeno da je nadležno pravo koje bi trebalo primeniti pravo određene strane države.
Kod normi neposredne primene dolazi do njihove primene bez prethodne konsultacije
kolizionih normi;

27
 Problem javnog poretka je pitanje zaštite osnovnih vrednosti-principa domaćeg prava, a
problem normi neposredne primene je otvoren i u pogledu prava koje je određeno kao
nadležno i u pogledu normi nekog trećeg prava.
Pojava ovih normi se vezuje za povećanje obima međunarodne trgovine, koju prati i
sve veća povezanost javnopravnih i privatnopravnih normi. Norme neposredne primene
su norme antimonopolskog zakonodavstva, propisi o uvozu i izvozu, devizni propisi, kao
i neki drugi imperatvni propisi.
To su javnopravni propisi koji utiču na ugovorne odnose stranaka, jer ugovor i njegovo
izvršenje mora da se upodobi i da poštuje ove norme u zemlji u kojoj one važe i norme
neposredne primene imaju teritorijalno dejstvo. Norme neposredne primene se
primenjuju mimo kolizione norme, znači bez obzira na to na koje pravo u određenom
slučaju ukazuje koliziona norma. U pogledu kad tu normu treba primeniti , moguće je
razlikovati tri osnovne situacije:
Da je norma neposredne primene deo pravnog sistema države foruma(lex fori); da je
norma neposredn primene deo prava koje je u određenom slučaju nadležno pravo(lex
casae); i da norma neposredne primene pripada nekom trećem pravu, ali je u jasnoj vezi
sa spornim odnosom.
Problem je najsloženiji kada je reč o normama neposredne primene nekog trećeg
prava. Sporno je da li se norme stranog prava uopšte mogu primeniti ako nisu deo prava
koje je određeno kao nadležno na osnovu kolizione norme. Ako bi takva načelna
mogućnost postojala, postavlja se pitanje koji su to slučajevi u kojima je primena normi
neposredne primene nekog trećeg prava opravdana. Prema vrhovnom sudu Holandije:
može biti slučaj da za jednu stranu zemlju poštovanje određenih njenih pravila, čak i
izvan svoje teritorije, ima takvu važnost, da holandski sudija mora o tome da vodi računa,
i mora ih primeniti, davanjem prednosti nad pravom neke druge države koje su strane
izabrale kao merodavno za svoj ugovor.
Norme neposredne primene još uvek nisu dovoljno razrađene, te su retki sistemi koji ih
ugrađuju u zakonske tekstove. Prvi i osnovni uslov da bi norma neposredne primene bila
primenjena jeste da ona sama jasno pretenduje na primenu, bez obzira na kolizione
norme. Drugo , potrebna je značajna povezanost spornog odnosa sa pravnim poretkom o
čijoj normi neposredne primene je reč.
Povodom normi neposredne primene moguće su dve situacije:
1) primena normi neposredne primene
2) uzimanje u obzir normi neposredne primene.
U prvom slučaju dolazi do primene strane norme koja se obavezno primenjuje. U drugom
slučaju strana norma neposredne primene se uzima u obzir a primenjuje se norma
merodavnog prava- najčešće neka generalna odredba kao što je rebus sic stantibus,
princip savesnosti i poštenja i viša sila. Još uvek je sporno da li dolazi u obzir primena ili
samo uzimanje u obzir normi neposredne primene treće države.

28
39. NADLEŽNO (MERODAVNO) PRAVO ZA PRAVNU I POSLOVNU
SPOSOBNOST (fizičkih i pravnih lica)
U uporednom pravu pravna i poslovna sposobnost utvrđuje se prema
državljanstvu ili preko domicila, odnosno redovnog boravišta fizičkih lica. Pravna
sposobnost predstavlja sposobnost nekog lica da bude nosilac prava i obaveza, a
poslovna, sposobnost nekog lica da svojim radnjama stiče prava i obaveze.
Naše pravo kao osnovni element vezivanja za pravnu i poslovnu sposobnost fizičkih lica
predviđa državljanstvo. Kao dopunsko pravilo može se koristiti i lex loci actum (ako je
neko lice poslovno nesposobno prema pravu državljanstva, smatraće se poslovno
sposobnim, ako ima poslovnu sposobnost po pravu mesta gde je nastala obaveza).
Međutim, ovo pravilo važi samo kod ugovornih obaveza. Druga supsidijerna činjenica je
prebivalište. Ukoliko nema prebivalište, merodavno pravo se utvrđuje prema boravištu, a
ukoliko nema ni boravište, merodavno je domaće pravo
Pravna sposobnost fizičkog lica stiče rođenjem, a gasi smrću. Opšte je
prihvaćeno da se pravna sposobnost vezuje za rođenje, ali postoje razlike u dodatnim
uslovima, jer neka prava zahtevaju da je dete rođeno živo, druga da je sposobno za život,
a neka da je dete živo najmanje 24h. Takođe je opšte prihvaćeno da se pravna sposobnost
gubi smrću, a eventualni problemi u pogledu utvrđivanja trenutka smrti mogu nastupiti
kod komorijenata, pa u tom pogledu postoje razlike među državama.
Proglašenje nestalog lica za umrlo, vezuje se i za pravnu i za poslovnu
sposobnost fizičkog lica. U našem pravu fizičko lice prvo mora da se proglasi za nestalo
da bi se proglasilo za umrlo, i tog trenutka se gasi njegova pravna sposobnost. U drugim
pravima se lice može proglasiti samo za nestalo, pa njegova imovina može preći na
njegove naslednike tek protekom roka od 30 godina.
Nadležno pravo za proglašenje nestalog lica za umrlo i dokazivanje smrti, po
našem pravu određuje se prema državljanstvu, a ako je apatrid, prema njegovom
prbivalištu, boravištu ili prema lex fori. Kada je u pitanju trenutak smrti kod
komorijenata koji su različitog državljanstva, naše pravo nema posebno rešenje, ali
prema stavu teorije ovo pitanje treba rešavati prema lex nationalis.
Poslovna sposobnost fizičkih lica se identično uređuje u svim državama. Opšti
princip je isti, ali razlike postoje u pogledu starosne granice za sticanje poslovne
sposobnosti, poslovne sposobnosti udatih žena i lica koja stupe u brak pre punolestva.
Poslovna sposobnost se uglavnom stiče sa navršenih 18 godina, ali se iz određinih
razloga može dogoditi da se ona ne stekne (zbog neposobnosti za rasuđivanje) ili da se
naknadno izgubi (nesposobnost za rasudjivanje, stavljanje pod starteljastvo).
Lišenje i ograničenje poslovne sposobnosti fizičkog lica, određuje se prema pravu
njegovog državljanstva, prebivališta, boravišta ili lex fori.
Prema našem pravu, nadležno pravo za pravna lica određuje se prema pravu države u
kojoj je osnovano. Ako pravno lice nema stvarno sedište u državi u kojoj je osnovano,
nego u nekoj drugoj državi , onda će se nadležno pravo odrediti prema mestu stvarnog
sedišta.

29
40. NADLEŽNO (MERODAVNO) PRAVO ZA ZAKLJUČENJE BRAKA
Kod zaključenja braka postoje materijalni i formalni uslovi.
Materijalni uslovi odnose se na: poslovnu sposobnost lica koja zaključuju brak,
mogućnost njegovog zaključenja sa više lica (poligamija), mogucnost zakljucenja sa
srodnikom (rodoskrnavljenje) i sa licem isto pola itd.
Formalni uslovi odnose se na formu u kojoj se brak može zaključiti.
Rešenja o ispunjenju materijalnih i formalnih uslova za zaključenje braka su
različita. U nekim državama uslovi za zaključenje braka se cene prema mestu
zaključenja braka, a u drugim, prema mestu ličnog statusa verenika. Ako se kao
merodavno pravo uzima pravo države u kojoj se brak zaključuje, tada nadležni organ
faktički primenjuje svoje pravo. Zaključenje braka između lica istog pola dozvoljava
veoma mali broj država. U državama comon low sistema, primarni kriterijum za ocenu
ispunjenosti materijalnih uslova za zaključenje braka je mesto zaključenja braka, a druge
države kao primarni kriterijum predviđaju primenu prava verenika.
Prema našem pravu materijalni uslovi se procenjuju prema državljanstvu i zahteva
se kumulativna primena prava oba verenika, ako brak sklapaju verenici različitih
državljanstava. Naše pravo polazi od principa distributivne kumulacije (kada svaki
verenik treba da ispuni uslove određene njegovim lex nationalis). To znači da, ukoliko
npr. treba da se zaključi brak između državljana Srbije i Fracuske, državljanin Srbije
moraće da ispuni uslove propisane pravom Srbije, a državljanin Francuske, samo
njegove nacionalne propise. Osim toga, da bi do zaključenja braka došlo, ne sme
postojati nijedna apsolutna smetnja za zaključenje braka koju propisuje naš zakon.
Dokazivanje ispunjavanja materijalnih uslova, prema našem pravu, vrši se javnom
ispravom.
Forma braka je takođe različito regulisana, jer se u nekim državama daje prednost
crkvenoj a u nekim građanskoj formi braka. U teoriji i praksi je uglavnom stav da je
potrebno poštovati formu braka koja je važeća u mestu njegovog zaključenja. Nadležni
organ za zaključenje braka je ili nadležni državni organ ili verski organ, prema
ceremoniji koja je propisana pravom države u kojoj se brak zaključuje, nezavisno od
toga da li su verenici domaći ili strani državljani.
Izuzetak od pravila da se brak zaključuje u formi propisanoj pravom mesta
zaključenja braka su brakovi zaključeni u diplomatsko konzularnim predstavništvima, jer
se predstavništva ne smatraju delom teritorije države domicila, već delom države koju
predstavljaju. Ovako sklopljene brakove država domaćin ce priznati ako postoji
ovlašćenje za sklapanje diplomatsko konzularnog braka i ako se tome ne protivi država
domaćin.

41. NADLEŽNO (MERODAVNO) PRAVO ZA NEVAŽNOST BRAKA I RAZVOD

BRAKA
Za nevažnost braka je nadležno pravo koje je nadležno za njegovo zaključenje,
pa se nedostatak materijalnog uslova, kao razlog nepunovažnosti, ceni prema pravu
nadležnom za materijalne uslove za zaključenje braka, a nedostatak formalnih uslova
prema pravu nadležnom za njegovo zaključenje.
Prema našem pravu, nepunovažnost braka (nepostojanje i ništavost) ceni se prema
državljanstvu verenika na osnovu uslova koji su postojali u trenutku zaključenja braka.

30
 Kod razvoda braka, može biti nadležno pravo države u kojoj se brak razvodi (lex
fori), pravo prebivališta bračnih drugova (lex domicilii) i pravo državljanstva bračnih
drugova (lex nationalis).
U Comon low sistemu, primenjuje se pravilo lex fori.
Kod primene Lex domicilii, ako bračni drugovi u trenutku razvoda imaju domicil
u različitim drzavama, kumulativno će se primenjivati pravo obe države u kojima
supružnici imaju domicil.
Kod primene Lex nationalis, ako su bračni drugovi različitog državljanstva,
takođe će se primenjivati kumulativno pravo država čiji su državljni.
Prema našem pravu, za razvod braka se primenjuje lex nationalis, koji se
dopunjuje sa pravom lex fori. Merodavno pravo za razvod braka se određuje prema
državljanstvu bračnih drugova u trenutku razvoda, a ako su različitog državljanstva,
kumulativno se primenjuju njihova nacionalna prava i to po pravilu obične kumulacije
(kada oba bračna druga moraju ispunjavati uslove i prema svom pravu i prema pravu
svog bračnog druga).

42. NADLEŽNO (MERODAVNO ) PRAVO ZA DEJSTVA BRAKA

Dejstvo braka obuhvataju lične i imovinske odnose bračnih drugova: zajedničko
prezime, uzajamno izdržavanje, staranje o zajedničkoj deci, status imovine stečene u
braku itd.
Osnovni problem kod dejstva braka je da li će se za lična i za imovinska dejstva
braka koristiti iste kolizione norme, da li će ona biti ista i za vreme trajanja i nakon
prestanka braka i kako rešiti mobilni sukob zakona zbog mogućih promena tačke
vezivanja koje za posledicu imaju i promenu nadležnog prava.
U common low sistemu nema ovakvih spornih pitanja, jer su sva dejstva braka
uređena odgovarajućom granom prava, pa će ugovorno pravo dati odgovor na pitanje
dopuštenosti ugovora između bračnih drugova, domicil na pitanje domicila udate žene
itd.
Kumulativna primena različitih prava je isključena, jer bi u toj situaciji moguća
posledica bila da su rešenja suprotna i međusobno se potiru. Naš zakon predviđa lex
nationalis kao osnovni kriterijum. To znači da je za lične i imovinske odnose bračnih
drugova nadležno pravo države čiji su oni državljani za vreme trajanja braka i po
njegovom okončanju. Ako su supružnici državljani različitih država, onda će nadležno
biti pravo određeno prema mestu njihovog zajedničkog prebivališta. Ako nemaju ni
zajedničko prebivalište, nadležno je pravo naše zemlje kao lex fori. Ugovorni odnosi
uređuju se prema lex causae. Pitanje dejstva braka uređuje se i brojnim bilateralnim
konvencijama.

43. NADLEŽNO PRAVO ZA IMOVINSKE ODNOSE U VANBRAČNOJ

ZAJEDNICI
Vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca između kojih
nema bračnih smetnji. Nadležno pravo za imovinske odnose vanbračnih partnera je lex
nationalis. Ako lica u vanbračnoj zajednici nemaju isto državljanstvo nadležno je pravo
države u kojoj imaju zajedničko prebivalište. Vanbračna zajednica ne može postojati ako
nema zajedničkog prebivališta. Ali, moguće je da se pitanje imovine postavi po
okončanju vanbračne zajednice. U tom slučaju nije moguće primeniti ovaj kriterijum.

31
Naš zakon je jedan od retkih koji predviđa posebnu normu za vanbračnu zajednicu. Kao
primarni kriterijum on predviđa lex nationalis lica koja žive u vanbračnoj zajednici. Ako
su različitih državljanstava, onda će se nadležno pravo odrediti prema njihovom
zajedničkom prebivalištu. Prema našem pravu, poznata je samo vanbračna zajednica
muškarca i žene. To međutim ne znači da neka druga prava ne poznaju i vanbračnu
zajednicu lica istog pola. Da li će se ova zajednica tretirati kao vanbračna zajednica ili će
imati neki drugi, zakonom priznat tretman, zavisi od rešenja nacionalnih prava.

44. NADLEŽNO PRAVO ZA POZAKONJENJE

Pozakonjenje je sticanje ili priznavanje deteta rođenog van braka, tako što njegovi
roditelji nakon njegovog rođenja zaključe brak ili nadležni organ o tome donese odluku.
Za pozakonjenje se kao nadležno pravo određuje ili lex nationalis ili prema
domicilu roditelja, sa ili bez saglasnosti deteta.
Radi zaštite interesa deteta, u nekim pravima se određuju alternativne tačke
vezivanja, što je slučaj i u našem pravu, i to nadležnost prava države onog roditelja
prema kojem je pozakonjenje punovažno. Druga mogućnost je da se kao tačka vezivanja
uzima domaće pravo ako i roditelj i dete imaju prebivalište na teritoriji naše države.
Treća mogućnost je da se primeni pravo državljanstva deteta u pogledu njegovog
pristanka ili dozvole nadležnog državnog organa za pozakonjenje.

45. NADLEŽNO PRAVO ZA ODNOSE IZMEĐU RODITELJA I DECE

Odnosi između roditelja i dece obuhvataju raznovrsna prava i obaveze na obe
strane. Tu spadaju: određivanje ličnog imena, čuvanje, negovanje i odgajanje deteta,
školovanje, izdržavanje, upravljanje detetovom imovinom i raspolaganje njome,
zastupanje deteta i sl.
Roditeljsko pravo pripada i jednom i drugom roditelju. Oni treba da ga ostvaruju
sporazumno. Moguće su i situacije da roditeljsko pravo vrši samo jedan od roditelja, zbog
osobenih okolnosti slučaja. Koliziona rešenja teže da u najboljoj meri zaštite interese
deteta, pa se najčešće nadležno pravo određuje prema lex nationalis deteta. Ovo rešenje
ne mora uvek da znači da je to u praksi i najbolje rešenje po dete. Neka prava slede
personalni status oca. Pojedina zakonodavstva ostavljaju nadležnom organu mogućnost
da izaberu između dva ili više zakona, pri čemu on treba da izabere onaj koji najbolje štiti
interese deteta.
Naš zakon na jedinstven način reguliše odnose roditelja i dece. Ne izdvaja posebno
pojedina prava, tako da su i lična i imovinska prava uređena na jedinstven način. Prema
našem zakonu , zajedničko državljanstvo deteta i roditelja primarni je kriterijum za
određivanje nadležnog prava. Ako roditelji i deca nemaju zajedničko državljanstvo,
nadležno pravo se određuje prema njihovom prebivalištu. U odsustvu zajedničkog
prebivališta , primenjuje se pravo zajedničkog državljanstva jednog od roditelja i deteta ,
pod uslovom da su dete i bar jedan roditelj državljani naše zemlje. U slučaju da jedan od
roditelja i dete imaju zajedničko strano državljanstvo , naš organ nije ovlašćen da primeni
njihov lex nationalis, jer tog ovlašćenja nema u zakonu. U tom slučaju primeniće se
zakon države čiji je državljanin dete kao i kada roditelji i dete imaju različita
državljanstva i nemaju zajedničko prebivalište. Bilateralne konvencije derogiraju
međutim naš zakon, jer većina propisuje kao merodavno pravo, pravo državljanstva
deteta.

32
46. NADLEŽNO PRAVO ZA PRIZNAVANJE, UTVRĐIVANJE ILI
OSPORAVANJE OČINSTVA ILI MATERINSTVA I NADLEŽNO PRAVO ZA
OBAVEZU IZDRŽAVANJA IZMEĐU SRODNIKA
Ovaj postupak ima za cilj da se između deteta i muškarca odnosno žene
uspostavlja ili gasi odnos roditelja i deteta. Kod određivanja materijalnog prava u
uporednom pravu, moguća su dva rešenja: ili personalni zakon lica čije se očinstvo ili
materinstvo utvrđuje ili osporava ili personalni zakon deteta. Naš zakon u ovom slučaju
odstupa od principa da kao primarnu odlučujuću činjenicu za porodične odnose
primenjuje zajednički personalni zakon svih učesnika u odnosu, ako takav postoji u
konkretnom slučaju, već se opredeljuje za personalni zakon lica o čijem je očinstvu ,
odnosno materinstuv reč. Dakle kriterijum po našem pravu je državljanstvo deteta.
Obaveza izdržavanja jedno je od prava i obaveza nastalih u sferi porodičnih
odnosa. Obaveza izdržavanja može poticati iz bračnih odnosa, odnosa roditelja i dece,
srodničkih odnosa ili postojanja vanbračne zajednice. To znači da ova obaveza postoji
između bračnih drugova za vreme trajanja braka ili po njegovom okončanju, između
roditelja i dece. Obavezu izdržavanja imaju i pobočni srodnici a obavezu izržavanja ima i
otac deteta prema majci deteta sa kojom nije u braku ili vanbračnoj zajednici, tri meseca
pred porođaj i godinu dana posle porođaja. Obaveza izdržavanja između srodnika gde
postoji i element inostranosti, zahteva blisku saradnju na međunarodnom nivou i efikasnu
službu međunarodne pravne pomoći. Obaveza izdržavanja između srodnika postoji i u
našem pravu. Naš zakon kao merodavno pravo uzima pravo državljanstva lica od koga se
traži izdržavanje. Zakon izdvaja obavezu izdržavanja roditelja i dece od obaveze
izdržavanja ostalih srodnika, jer se prvo podvodi pod normu imovinskim odnosima
roditelja i dece, dok se a ostale kategorije srodnika primenjuje posebna norma.

47. NADLEŽNO PRAVO ZA USVOJENJE I STARATELJSTVO

Usvojenje je pravni akt kojim se između usvojioca i usvojenika uspostavlja odnos
koji postoji izmedju roditelja i dece, a najčešće se i potpuno izjednačava sa krvnim
srodstvom.
Najčešća su dva rešenja za određivanje nadležnog prava za usvojenje:
1) Lex fori - ovde se polazi od stava da je usvajanje akt javnopravnog karaktera,
zbog koga država u kojoj se usvajanje vrši ima isključive nadležnosti da odredi uslove
zasnivanja i prestanka tog odnosa.
2) Lex nationalis -  ovde se odnos usvojenja smatra odnosom ličnog karaktera i
teži da se usovjenju obezbedi dejstvo u državi čije državljanstvo imaju usvojilac i
usovjenik.
Prema našem zakonu, merodavno pravo se određuje prema državljanstvu ako su i
usvojilac i usvojenik istog državljanstva. Ako su usvojilac i usvojenik državljani različitih
država, tada će se kao merodavna primenjivati kumulativno prava onih država čiji su oni
državljani. Ako zajednički usvajaju bračni drugovi, pred prava države čiji je državljanin
usvojenik, nadležna su za uslove zasnivanja usvojenja i prestanka usvojenja i prava
država čiji su državljani i jedan i drugi bračni drug. Forma usvojenja određuje se prema
mestu gde se usvojenje zasniva.
Dejstva usvojenja u svemu su izjednačena sa pravima i obavezama koje postoje
između roditelja i dece, ako se adoptivno srodstvo izjednačava sa krvnim srodstvom.
Prema našem zakonu primarna, odlučujuca činjenica za dejstvo usvojenja je pravo države

33
čiji su državljani usvojilac i usvojenik, u trenutku nastanka usvojenja. Ako su oni
državljani različitih država, nadležno je pravo države u kojoj imaju prebivalište. Ako su
usvojilac i usvojenik državljani različith država, a nemaju prebivalište u istoj državi,
nadležno je naše pravo ako je jedan od njih naš drzavljanin. Ako ni usvojenik ni usvojilac
nemaju naše državljanstvo, niti imaju prevbivalište na našoj teritoriji, onda će biti
nadležno pravo države ciji je državljanin usvojenik. U konkretnim slučajevima treba
voditi racuna i o bilateralnim konvencijama.
Starateljstvo je oblik zaštite meloletnih lica i punoletnih lica lišenih poslovne
sposobnosti. Smisao starateljstva je zaštita materijalnih interesa lica koja su pod
starateljstvom. U odnosu starateljstva nalaze se staralac i štićenik. Naš zakon predviđa lex
nationalis kao nadležno pravo pod starateljstvom(štićenik). Ako je štićenik stari
državlajnin, naš organ će preduzeti zaštitne mere prema njemu, kao i prema licu bez
državljanstva, ako se ono nalazi na teritoriji naše zemlje, dok nadležna država ne donese
odluku i ne preduzme potrebne mere.

48. NADLEŽNO PRAVO ZA STVARNOPRAVNE ODNOSE ( uopšte, za stvarna

prava na nekretninama i stvarna prava na pokretnim stvarima)
Stvarnopravni odnosi su odnosi između titulara stvarnih prava i svih ostalih lica, a
povodom stvari. Stvarna prava deluju prema svim trećim licima. Objekt stvarnih prava su
telesne pokretne ili nepokretne stvari. Suština stvarnih prava ogleda se u neposrednoj
vlasti na stvari , radi čijeg obezbeđenja se svim trećim licima nameće određeno ponašanje
koje se sastoji u pasivnosti, odnosno nečinjenju u odnosu na datu stvar. U stvarnom pravu
važi numerus clausus, tj,da su sve vrste stvarnih prava i njihova sadržina određeni
imperativnim propisima i stranke ne mogu svojom voljom ustanovljavati nova stvarna
prava. Osnovno stvarno pravo je pravo svojine, koje se definiše kao najšira vlast na
stvari, u granicama zakona. Ni načini sticanja svojine nisu identični, a razlike su moguće
i u pogledu založnog prava. Moguće je ralikovati i pojedine vrste svojine koje takođe
podležu različitim režimima. Da li će jedna stvar biti kvalifikovana kao pokretna ili
nepokretna, zavisi od pravnog sistema po kome se kvalifikacija vrši. Uobičajeno je da se
kvalifikacija vrši prema pravilu lex fori. Postoji ozbiljan izuzetak od ovog pravila –
kvalifikacija se vrši prema lex rei sitae, odnosno prema mestu nalaženja stvari.
  Određivanje nadležnog prava zavisi od toga da li je reč o stvarnim pravima na
nepokretnim ili na pokretnim stvarima. Nadležno pravo za stvarna prava na nekretninama
svuda u svetu određuje se na jedinstven način. Kao nadležno pravo, uvek se uzima pravo
države u kojoj se nepokretnost nalazi (lex rei sitae).
Kada je reč o pokretnim stvarima, preovlađuje pravilo da je merodavno pravo
države u kojoj se stvar nalazi, ali ipak postoje i drugačija rešenja:
1) personalni zakon vlasnika stvari
2) pravo države u kojoj se preduzima pravni posao koji se odnosi na sticanje
prava na stvar
3) pravo po principu najbliže veze (common law sistemi)
Prema našem pravu za svojinska prava na pokretnim stvarima nadležno je pravo
države u kojoj se stvar nalazi. U pogledu pitanja nadležnog prava za pokretne stvari može
doći do mobilnog sukoba zakona. To će se dogoditi jer pravilo lex rei sitae nije stalni već
promenljivi element vezivanja. Pokretna stvar od trenutka nastanka pravnog posla, pa sve
dok on traje može se nalaziti u više razlicitih pravnih sistema, pa do sukoba zakona dolazi

34
kada treba odrediti koji će se trenutak uzeti kao relevantan. Naš zakon ne predviđa
rešenje za slučaj promene mesta nalaženja stvari.

49. NADLEŽNO PRAVO ZA STVARI U PREVOZU, ZA OSNOVNA SREDSTVA

PREVOZA I ZA HARTIJE OD VREDNOSTI
Res in transitu su stvari koje se prevoze od jedne države do druge, ali tako da se
one nalaze u tranzitu, odnosno ni na teritoriji države otpreme ni na teritoriji države
krajnjeg odredišta. Res in transitu se nalaze ili na teritoriji treće države, ili na otvorenom
moru, tj.u slobodnom vazdušnom prostoru. Vremenski trenutak u kome se stvari nalaze u
situaciji nazvanoj res in transitu može trajati duže ili kraće, već u zavisnosti od toga koje
se sredstvo prevoza u konkretnom slučaju koristi. Pitanje nadležnog prava se postavlja
samo kada je u tom vremenu zaključen određeni pravni posao, čiji je cilj konsitutisanje
nekog stvarnog prava na stvari u prevozu. Tada je potrebno odrediti koje će se pravo
primeniti. Države prihvataju kao nadležno pravo ili pravo države otpreme ili pravo
države krajnjeg odredišta(opredeljenja). Naš zakon predviđa da će se za stvari u prevozu
kao nadležno primenjivati pravo mesta odredišta(opredeljenja).
Osnovna sredstva prevoza u pomorskom i vazduhoplovnom saobraćaju su stvari
izuzetne ekonomske vrednosti, o kojima se vode evidencije, slično zemljišnim knjigama,
te su one upodobljene sa nepokretnostima. Osnovna sredstva prevoza, brodovi i
vazduhoplovi, stiču nacionalnu pripadnost upisom u odgovarajući registar.
Nadležno pravo se određuje prema nacionalnoj pripadnosti osnovnog sredstva prevoza.
Naš zakon propisuje da je za stvarnopravne odnose na osnovnim sredstvima prevoza
nadležo pravo države čiju državnu pripadnost imaju ta sredstva, ako propisima naše
zemlje nije nešto drugačije određeno. Posebni zakoni predviđaju da je u sporovima o
pravu svojine, založnom pravu i drugim pravima na vazduhoplovu merodavno pravo
države u kojoj je vazduhoplov registrovan.
Hartije od vrednosti su pismene isprave u kojima je sadržano izvesno pravo, a
postojanje tog prava je u najtešnjoj vezi sa postojanjem same isprave. Ove isprave moraju
biti sposobne za cirkulaciju, ali mogućnost cirkulacije nije ista kod svih hartija od
vrednosti. Ono što dolazi do izražaja kod svih hartija od vrednosti je načelo
inkorporacije, tako da se prava iz hartije ne mogu koristiti bez postojanja i posedovanja
isprave. Problemi interesantni za mpp koji se mogu pojaviti vezano za hartije od
vrednosti nastaju zbog mogućnosti razdvajanja i odvojenog kretanja same stvari i hartije
u kojoj je inkorporisano stvarno pravo na toj stvari. Nas interesuju samo one u kojima je
inkorporisano neko stvarno pravo, a to su konosman (teretnica) i skladišnica. Nadležno
pravo u slučaju postojanja stvarnog prava na hartiji od vrednosti određuje se na osnovu
tačke vezivanja nazvane lex rei cartae, odnosno prema mestu nalaženja hartije. Lex rei
cartae je samo poseban oblik lex rei sitae i važi isključivo za hartije od vrednosti. U
slučaju postojanja mobilnog sukoba zakona, ovaj element vezivanja rešava se prema
pravilima o mobilnom sukobu zakona.

35
50. NADLEŽNO PRAVO ZA NASLEDNE ODNOSE(opšta razmatranja,
određivanje prava nadležnog za nasleđivanje i zaostavština bez naslednika)
  Pravo nadležno za nasleđivanje primenjuje se i reguliše pitanje osnova
nasleđivanja (zakonsko, testamentalno, ugovorno), kruga i svojstva lica koja mogu biti
naslednici, prava na nužni deo, isključenja iz nasleđa, trenutka sticanja nasleđa i
mogućnosti odbijanja nasleđa.
  Postoje dva osnovna sistema određivanja prava merodavnog za nasleđivanje.
Prema jednom, celokupna zaostavština jednog lica je jedinstvena celina za koju je
nadležno pravo samo jedne države, a po drugom se nadležnost određuje zavisno od toga
da li su u pitanju pokretne ili nepokretne stvari. Za sve pokretne stvari primenjuje jedno
pravo kao nadležno, dok je za nepokretnosti  nadležno onoliko prava u koliko se zemalja
nepokretnosti nalaze.
Kod zemalja koje prihvataju sistem jedinstvene zaostavštine postoji razlika u
pogledu prihvatanja elemenata vezivanja za određivanje nadležnog prava. Neke
predviđaju drzavljanstvo de cuiusa u trenutku njegove smrti, kao element vezivanja za
određivanje prava nadležnog za nasleđivanje. Druge zemlje pravo nadležno za
nasleđivanje određuju na osnovu poslednjeg domicila dekujusa.
  Zemlje koje prihvataju sistem podeljene zaostavštine, predviđaju da je za
nasleđivanje nepokretne zaostavštine nadležno pravo drzave u kojoj se nepokretnosti
nalaze (lex rei sitae). Odlučivanje o tome da li je neka stvar pokretna i nepokretna vrši se
prema pravu države gde se stvar nalazi ili prema lex fori, u zavisnosti od zemlje o kojoj je
reč. Većina država predviđa da je za pokretnu zaostavštinu dekujusa nadležno pravo
države njegovog poslednjeg domicila,  a u nedostatku ove tačke vezivanja, uzima se
pravo države njegovog poslednjeg boravišta.
U pogledu osnova za nasleđivanje, takođe postoje razlike. Pravo nadležno za
nasleđivanje odnosi se na tri osnova nasleđivanja: zakonsko, testamentalno i nasleđivanje
na osnovu ugovora o nasledjivanju.
Zaostavštinom bez naslednika smatra se ona zaostavština umrlog lica za koju
prema zakonu nadležnom za nasleđivanje ne postoje ni zakonski ni testamentalni
naslednici, a u nekim zemljama ni naslednici na osnovu ugovora u nasleđivanju. U svim
zemljama predviđa se da kada nema naslednika, imovina pripada državi ili kom drugom
javnom telu. Međutim po jednom shvatanju, koje je prihvaćeno u većem broju prava,
država je naslednik koji dolazi posle svih ostalih naslednika, odnosno državi pripada
zaostavština bez naslednika po osnovu prava nasleđa. Ovo shvatanje prihvata i naše
pravo. Po drugom shvatanju, država prisvaja zaostavštinu bez naslednika koja se nalazi
na njenoj teritoriji kao bona vacantia po osnovu prava okupacije.

51. PRAVO NADLEŽNO ZA FORMU TESTAMENTA I MEĐUNARODNO

REGULISANJE FORME TESTAMENTA
Prihvaćeno pravilo u pravima svih država je da pravo nadležno za nasleđivanje ne
reguliše formu testamenta. Razlog za takvo rešenje leži u značaju forme testamenta za
njegovu punovažnost i želji da testament u pogledu forme ostane valjan, ako je
upotrebljena forma predviđena u pravu neke zemlje sa kojom testament ima veze. Opšte
Pravilo in favorem testamenti poznato je u međunarodnom privatnom pravu. Prema tom
pravilu smatra se da je testament u pogledu forme punovažan, ako je forma u kojoj je
sačinjen predviđena u pravu jedne od zemalja koja su alternativno nadležna.

36
 Kada je reč o kolizionim pravilima za formu testamenta, rešenja su različita u
zavisnosti od toga koji sistem zaostavštine je pojedina zemlja prihvatila. U državama koje
prihvataju sistem jedinstvene zaostavštine za formu testamenta, predviđaju se
alternativno nadležna dva ili tri prava. Pri tom, u svim ovim državama opšteprihvaćena
tačka vezivanja je mesto sastavljanja testamenta, a alternativna državljanstvo testatora,
lex fori, domicil testatora, lex causae.
U državama koje prihvataju sistem podeljene zaostavštine, za formu testamenta
kod nasleđivanja nepokretnosti nadležno je pravo države gde se nepokretnost nalazi, a
kod nasleđivanja pokretnih stvari, pravo gde je bio domicil testatora ili alternativno sa
njim lex fori i mesto nalaženja stvari.
U našem pravu usvojeno je alternativno više elemenata vezivanja:
1) mesto gde je testament sačinjen
2) državljanstvo testatora, bilo u vreme sačinjavanja testamenta, bilo u vreme
smrti
3) redovno boravište testatora, bilo u vreme sačinjavanja testamenta bilo u vreme
smrti,
4) u pogledu nepokretnosti još i pravo mesta gde se nepokretnost nalazi.
Dovoljno je da testament bude punovažan po bilo kom od navedenih prava.

52. NADLEŽNO PRAVO ZA UGOVORNE ODNOSE(pojam, autonomno

regulisanje i međunarodne konvencije)
Ugovor ima svojstvo ugovora sa stranim elementom zato što ga zaključuju
stranke koje imaju državljanstvo , nacionalnost ili domicil u različitim državama, kao i
zato što je mesto zaključenja ugovora i mesto izvršenja ugovora u različitim državama
ili se predmet ugovora nalazi u nekoj trećoj zemlji.
Međutim, za razliku od drugih privrednopravnih odnosa sa stranim
elementom, kod ugovora je moguće sporazumom ugovornih strana određivati nadležno
pravo za njihovo regulisanje na osnovu tzv. materijalne autonomije volje ugovornih
strana, tako da se pitanje nadležnog prava za ugovorni odnos ne postavlja i nema potebe
da ga reguliše pravo bilo koje države. To je posledica dispozitivnog karaktera zakonskih
normi u oblasti ugovornih odnosa koji je univerzalno prihvaćen.
Ova sloboda je, međutim, za pojedina pitanja zakonom ipak ograničena, tako da
se ugovorne strane o njima ne mogu sporazumevati (obavezna forma ugovora,
zastarelost, zabluda, prinuda itd), pa se u takvim slučajevima uvek postavlja pitanje
primene nadležnog prava za regulisanje ovih odnosa.
Postoje tri načina regulisanja ovih pitanja, pa tako i tri vrste izvora prava i pravila
za njihovo regulisanje:
1) autonomno regulisanje samim ugovorom
2) međunarodne konvencije
3) kolizione norme nacionaih prava
Materijalna autonomija volje stranaka znači da stranke imaju slobodu da same,
iscrpno regulišu svoj ugovorni odnos, što je dovelo do stvaranja brojnih tipskih ugovora,
opštih uslova poslovanja i jedne vrste uniformnih pravila, naročito kada je reč o
ugovorima o prodaji. Razna međunarodna udruženja privrednika su za svoje potrebe
stvorila ovakve dokumente, u kojima su detaljno regulisali određenje vrste ugovora. Ti
dokumenti stavljaju se na raspolaganje učesnicima u međunarodnim poslovnim odnosima

37
kako bi brzo, lako i detaljno regulisali svoje ugovorne odnose. Oni su slobodni da neke
odredbe izabranog dokumenta dopunjavaju prema svojim potrebama, pri čemu izmene i
dopune imaju prednost nad štampanim odredbama.
Formularni ugovori o međunarodnoj prodaji robe su najbrojniji autonomni izvori,
a posebno oni koji su sačinjeni za pojedine vrste robe. Od njih su najpoznatiji Opšti
uslovi prodaje Evropske ekonomske komisije Ujedinjenih Nacija za žitarice, drvo, južno
voće, itd. Takođe su značajni su izvori koje je sastavila Međunarodna trgovinska komora
u Parizu, među kojima su posebno važna INCOTERMS pravila, koja regulišu skraćenice
koje se koriste u međunarodnoj prodaji kao što stu  FOB, CIF, franko, itd.
U ove izvore spadaju i principi koji se odnose na ugovore međunarodne trgovine, a koje
je usvojio Međunarodni institut za unifikaciju privrednog prava u Rimu, kojima se
regulišu brojna pitanja vezana za ove ugovore, kao što su opšte odredbe formiranja
ugovora, valjanost, tumačenje, sadržina izvršenje, neizvrsenje. Njihova primena
predviđena je :
1) kad ugovorne strane predvide da njihov ugovor regulišu „opšti pravni principi“
2) kad ugovorne strane nisu izabrale neki zakon da reguliše njihov ugovor
3) mogu da budu model nacionalnim i međunarodnim zakonodavcima
Ovi principi nemaju obaveznu snagu, tako da spadaju u autonomne izvore koji se
primenjuju samo ako su ugovorne strane u međunarodnom prometu robe predvidele
njihovu primenu.
Multilateralnim međunarodnim sporazumima regulišu se pojedini ugovori i
ugovorni odnosi. Njima se vrši unifikacija materijanih normi o pojedinim ugovorima i na
taj način u celini ili delimično eliminiše potreba za određivanjem nadležnog prava. Među
njima je najznačajnija Konvencija UN o međunarodnoj prodaji robe iz 1980. godine
(Bečka konvencija), za čiju primenu su potrebna dva uslova: da je u pitanju ugovor o
međunarodnoj prodaji i da ugovor ima izvesnu vezu sa državom potpisnicom Kovencije.
Kao veza uzima se mesto poslovanja (sedište) prodavca i kupca u državama potpisnicama
Konvencije.  Međutim, ona ima i tzv. indirketnu primenu, što znači da će se ona primeniti
kad je određeno za nadležno, pravo neke države potpisnice Kovencije. Njena
specifičnost je i u tome što ugovorne strane svojim ugovorom mogu da isključe njenu
primenu u celini ili bilo koje njene odredbe.

53. NADLEŽNO PRAVO ZA UGOVORNE ODNOSE ( KOLIZIONO PRAVILO I

NORME NEPOSREDNE PRIMENE)
Potreba za kolizionim normama javlja se onda kada ugovorne strane nisu
izabrale neki izvor prava koji će regulisati njihov ugovor, kad izvor koji su izabrale ne
reguliše u celini njihov ugovor i kad se radi o pitanjima koja nisu i ne mogu da se
regulišu ugovorom illi autonomnim izvorima (zastarelost, forma, prinuda, zabluda itd).
Određivanje nadležnog prava odnosi se na pitanja sposobnosti ugovaranja, formu
ugovora i njegovu sadržinu.
Kod sposobnosti za zaključenje ugovora nadležno je pravo koje reguliše lični
status fizičnih lica, odnosno status pravnih lica. To je u nekim državama državljanstvo
fizičkog lica, odnosno nacionalnost pravnog lica, u drugim zemljama predviđa se domicil
fizičkog lica, odnosno sedište pravnog lica.
Za formu ugovora je nadležno pravo mesta zaključenja ugovora. Neke države
predviđaju pravo izbora nadležnog prava u pogledu forme, što čine kada žele da izbegnu

38
pravo koje postavlja stroge uslove za formu ugovora. I naše pravo predviđa da je ugovor
punovažan u pogledu forme, ako je punovažan bilo po pravu države zaključenja, bilo po
pravu nadležnom za sadržinu ugovora.
Sve zemlje predviđaju da nadležno pravo za sadržinu ugovora ugovorne strane
mogu da izaberu svojom voljom. Međutim, postavlja se pitanje koje pravo će biti
nadležno u slučaju kad ugovorne stranke nisu odabrale nadležno pravo. U tom pogledu
rešenja se razlikuju od zemlje do zemlje, pa se tako kao supsidijerni elemnti vezivanja
javljaju: mesto zaključenja ugovora, mesto izvršenja ugovora, domicil ili sedište jedne
ugovorne strane, najbliža veza.
Naše pravo predviđa autonomiju volje ugovornih strana kao primarni element
vezivanja za određivanje nadležnog prava za sadržinu ugovora sa stranim elementom.
Ukoliko nadležno pravo nije izabrano, kao supsidijerni element predviđa se sedište jedne
strane u ugovoru, i to sedište koje je ta ugovorna strana imala u trenutku prijema ponude.
U Zakonu o MPP predviđeno je 18 ugovora kod kojih su određena ova sedišta. Za sve
ostale ugovore nadležno pravo određuje se prema mestu gde se u vreme prijema ponude
nalazilo prebivalište (sedište) ponudioca. Za ugovore koji se odnose na nepokretnosti,
isključivo je nadležno pravo države na čijoj se teritoriji nepokretnost nalazi, što znači da
je za ove ugovore autonomija volje stranaka isključena. Za potraživanje iz ugovora o radu
nadležno je pravo države u kojoj se rad obavlja ili je obavljen.
Primena nadležnog prava trpi određena ograničenja i izuzetke a to mogu biti
imperativni propisi predviđeni u pravu države suda koji rešava spor, a koji su takvog
karaktera da bezuslovno moraju da se poštuju i primene. Pored toga države javnopravnim
propisima regulišu uvoz i izvoz, plaćanja sa inostranstvom, strana ulaganja, kreditne
odnose sa inostranstvom. Ovi propisi se bezuslovno pimenjuju na teritoriji države koja ih
je donela, tako da ugovori koji su suprotno njima zaključeni nisu punovažni i ne mogu
da se izvrše, bez obzira na to koje je pravo nadležno za ugovor. I to su norme neposredne
primene.

54. NADLEŽNO PRAVO ZA VANUGOVORNU ODGOVORNOST(pojam i

deliktna odgovornost)
Vanugovorna odgovornost je odgovornost da se naknadi šteta prouzrokovana
drugome postupkom koji ne predstavlja povredu neke ranije ugovorne obaveze.
Vanugovorna odgovornost je najčešće odgovornost za štetu prouzrokovanu
građanskopravnim deliktom. Ona se primenjuje i u drugim situacijama vanugovornih
odnosa kada je nekom licu prouzrokovana šteta.
Kao kriterijum za određivanje nadležnog prava za prouzrokavnu štetu uzima se
mesto gde je šteta prouzrokovana (lex loci delicti comimissii). Ovaj kriterijum se obično
dopunjava pravilom lex fori - mesto suda gde je šteta nastala.
U comon low pravnim sistemima protivravnost radnje se ceni prema pravu mesta
suda, tako da neće biti građanskopravne odgovornosti za štetu, ako radnja izvršenja nije
protivpravna prema domaćem pravu.
Međutim, mogu nastati mnogo složenije situacije, kao na primer: da je delo
izvršeno na teritoriji više država, pa je kriterijum za određivanje nadležnog prava po
mestu izvršenja teško primeniti; zatim da je radnja izvršena na teritoriji jedne, a šteta
nastala na teritoriji druge države, da delikt bude izvršen izvan teritorije bilo koji države,
(na otvorenom moru ili u slobodnom vazdušnom prostoru).

39
 Neke države (SAD) kao kriterijum uzimaju najbližu vezu, a ona se ceni prema
okolnostima konkretnog slucaja, što moze biti domicil ili poslovno sedište učinioca
delikta, mesto izvršenja delikta, mesto nastanka štete. Ovaj kriterijum u novije vreme
primenjuju mnoge države.
Prema našem pravu nadležno pravo je ono gde je delikt izvršen, a kao supsidijarni
kriterijum uzima se pravo države gde je šteta nastupila, ako je to povoljnije za oštećenog,
dok se protivpravnost ceni prema mestu izvršenja ili prema mestu nastanka posledice
štetne radnje. Za delikte izvršene na brodu ili vazduhoplovu, kada se nalaze na otvorenom
moru ili slobodnom vazdušnom prostoru, važe posebna pravila, jer se po našem pravu
brod i vazduhoplov smatraju delom teritorije države kojoj pripadaju, tako da je za ovakve
delikte merodavno pravo države čiju nacionalnu pripadnost imaju.

55. NADLEŽNO PRAVO ZA ŠTETU IZAZVANU SUDAROM BRODOVA I ZA

SAOBRAĆAJNE NEZGODE
Vanugovorna odgovornost može nastati i sudarom brodova, usled čega nastupa
šteta na brodovima, stvarima ili ljudima na brodu. U tom slučaju, prema odredbama
Međunarodne konvencije o unifikaciji izvesnih pravila o nadležnosti sudova u materiji
sudara brodova, tužbe u slučaju sudara pomorskih brodova ili sudara pomorskih brodova
unutrašnje plovidbe, može se podneti ili pred sudom mesta u kome tuženi ima svoje
redovno boravište ili sedište poslovanja, ili pred sudom mesta zaplene broda tuženog ili
pred sudom mesta sudara, ako se dogodio u luci. Međutim, stranke su ovlašćene da izvrše
prorogaciju nadležnosti suda na rešavanje ovakvih sporova ili da spor povere arbitraži.
U našem pravu postoje posebne kolizione norme za određivanje nadležnog prava
kod odgovornosti za štetu nastalu sudarom brodova, koje se nalaze u Zakonu o
pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi. Prema tim odredbama naknada štete određuje se prema
pravu države u čijem se obalnom moru ili unutrašnjim vodama dogodio sudar, sa
izuzetkom sudara brodova iste  nacionalne pripadnosti. U tom slučaju, kao nadležno,
primenjuje se pravo te države, a ako imaju različitu nacionalnu pripadnost, prava svih tih
država.
Saobraćajne nezgode su udesi u kojima se nanosi šteta ljudima i imovini. Haška
konvencija o merodavnom pravu za saobraćajne nezgode polazi od principa lex loci
delicti commissi, kao osnovnog pravila, a uvodi i princip tesne veze, kao izuzetak od
osnovnog pravila. Primenjuje se na građansku vanugovornu odgovornost koja proizilazi
iz saobraćajne nezgode, bez obzira na vrstu suda koji je nadležan da rešava. Konvencija
ne obuhvata slučajeve odgovornosti proizvođača ili prodavca vozila.
Odstupanja od osnovnog pravila lex loci delicti comissii moguće je kada je
nezgoda koja se dogodila povezana sa drugim suverenitetom, prema državi registracije
vozila, prema učesnicima u nezgodi, prema redovnom boravištu oštećenih. Kao
supsidijarni kriterijumi mogu se primeniti i pravo države registracije vozila ili pravo
države u kojoj vozilo redovno saobraća. Prema odredbama Konvencije, nadležno pravo
se određuje posebno za svaku žrtvu.

40
56. NADLEŽNO PRAVO ZA STICANJE BEZ OSNOVA, ZA POSLOVODSTVO
BEZ NALOGA I ZA UPOTREBU TUĐE STVARI
Sticanje bez osnova ili pravno neosnovano obogaćenje postoji kada deo imovine
jednog lica pređe u imovinu drugog lica, a taj prelazak nema osnov u pravnom poslu ili
zakonu. Do sticanja bez osnova može doći: kad osnov postoji ali kasnije otpadne i kad se
očekivani osnov nije ostvario.
Za sticanje bez osnova kao nadležno pravo može se odrediti pravo koje bi bilo
nadležno za osnov koji je postojao ili je trebalo da se ostvari ili se verovalo da postoji.
Drugi sistem predviđa za nadležno, pravo mesta gde se dogodilo bogaćenje. Naš zakon
priklanja se prvom sistemu.
Kod nezvanog vršenja tuđih poslova, kao odlučujuće činjenice za određivanje
nadležnog prava mogu se uzeti: domicil ili sedište lica u čiju korist se vrši poslovodstvo,
domicil ili sedište poslovođe i mesto gde je radnja poslovodstva izvršena. U našem pravu
nadležno pravo odrediće se prema mestu gde je radnja poslovođe izvršena.
  Upotrebom tuđe stvari se jedno lice može obogatiti na račun drugog ili se mogu
zaštititi interesi drugog lica. Ovo treba razlikovati od prethodna dva slučaja. Kod obične
upotrebe osnov nije postojao niti se može očekivati da će nastati, niti postoji zabluda o
osnovu. Naše pravo propisuje da je za obaveze iz upotrebe stvari bez poslovodstva ili za
druge vanugovorne obaveze koje ne izviru iz odgovornosti za štetu nadležno pravo mesta
gde su se dogodile činjenice koje su prouzrokovale obavezu. Nadležno je pravo države
gde je stvar upotrebljavana, odnosno gde se stvar nalazi.

57. PRAVNI POLOŽAJ STRANACA(pojam, značaj i izvori)

Stranac je svako fizičko lice koje nema domaće državljanstvo, a strano pravno
lice je pravno lice koje nema nacionalnost domaće države. Pošto oni u osnovi imaju
manja prava od domaćih državljana i domaćih pravnih lica, danas sve države imaju
poseban pravni režim za strance, zasnovan na njihovim unutrašnjim propisima i na
međudržavnim ugovorima, kojima se reguliše mogućnost stranca da ulaze i borave na
njihovoj teritoriji, da se nasele, zaposle i uživaju različita politička i građanska prava.
Ovakvo regulisanje dostupnosti i uživanja prava stranaca od strane jedne države
na njenoj teritoriji, predstavlja pravni položaj stranaca.Svaka država je suverena u
uređivanju pravnog položaja stranaca, a to čini zavisno od sopstvene politike prema
strancima.
Pravni položaj stranaca ulazi u sastav MPP-a, a razlog tome je što nastanak
privatnopravnih odnosa u velikoj meri zavisi od toga da li stranac uživa određena prava.
Ukoliko bi se strancima isključila ili ograničila pojedina prava to bi bio razlog da se
privatno pravni odnosi sa stranim elementom ne zasnuju. U tome je značaj pravnog
položaja stranaca za MPP.
Za pravni položaj nekog stranca u jednoj zemlji često je potrebno da se zna čiji je
on državljanin, zbog toga što se raznovrsnim dvostranim i višestranim međudržavnim
ugovorima uređuje pravni položaj državljana država ugovornica u svakoj od njih. Taj
položaj je za stranca, po pravilu, povoljniji od pravnog položaja utvrđenog unutrašnim
pravom država kojim se reguliše pravni položaj stranaca.
Danas je opšte prihvaćen princip da su stranci izjednačeni u pravnom položaju sa
domaćim državljanima, ali ovaj princip svaka država ograničava kroz pravilo prema

41
kojem priznaje strancu sva prava koja uživaju domaći državljani, osim onih koja su
isključena ili ograničena posebim propisima. Ovo pravilo je u nekim državama sadržano
u građanskim zakonicima, u drugima u ustavu, a negde i u zakonima o MPP. I naše pravo
poznaje ovo generalno pravilo kroz odredbe Ustava iz 2006. godine.
Za saznavanje pravnog položaja stranca, , nije dovoljno samo pravilo o njihovom
izjednačavanju sa domaćim državljanima, već proučavanje mnogobrojnih propisa, radi
saznanja da li je strancu uskraćeno ili ograničeno ili uslovljeno neko pravo, koje svaka
država može da predvidi svojim propisima.
U našoj državi postoje brojni zakoni koji sadrže odredbe o pravnom položaju
stranaca, a 2004.godine usvojen je i Zakon o državljanstvu. Ali odredbe o pravnom
položaju stranaca sadržane su i u drugim zakonima.
Pored opšteg pravnog režima, postoje i posebni pravni režimi za pravni položaj
stranaca, koji su zasnovani na dvostranim i viseštranim sporazumima država kojima se
uređuje pravni položaj stranaca, kao državljana država ugovornica. Oni imaju prednost u
odnosu na opšti režm regulisan zakonskim propisima države i moraju se poštovati i
primenjivati.
Izvori za pravno regulisanje pravnog polozaja stranaca su, kako nacionalni
propisi, tako i medjunarodni sporazumi država.

58. DOSTUPNOST PRAVA STRANACA

S obzirom na mogućnost uživanja prava, postoje tri kategorije prava stranaca:
opšta prava, relativno i apsolutno rezervisana prava.
Opšta prava - opšta prava stranaca su sva ona prava koja stranac može da uživa
kao i domaći državljanin, jer se za njih ne postavljaju nikakvi posebni uslovi ili zahtevi.
Ako se uslovi i zahtevi postavljaju kao ograničenja za uživanje određenih prava domaćim
državljanima, oni će se primenjivati i na strance.
Države su suverene u određivanju prava koja će za strance važiti kao opšta i time
ih izjednačiti sa domaćim državljanima. Izbor prava koja će kao opšta važiti i za strance,
je direktni pokazatelj odnosa jedne države prema strancima i politike koju prema njima
vodi.
Opšta prava stranaca su: pravo na stupanje u ugovorne odnose, pravo na ime i
lični status i neka druga prava koja se inače u većini država priznaju kao opšta.
Relativno rezervisana prava stranaca su prava koja stranci mogu da uživaju
samo ako su isunjeni posebni uslovi koji se za njih kao strance postavljaju. Ukoliko su ti
uslovi ispunjeni, oni će određeno pravo uživati na način i u obimu kao domaći državljani.
Najčešće su zahtevana 3 uslova: reciprocitet, domicil i odobrenje.
Reciprocitet znači da stranac u domaćoj državi može uživati određeno pravo ako
državljanin domaće države to pravo može uživati u državi stranca.
Dimicil kao uslov znači da stranac može uživati određena prava u određenoj
državi ako u njoj ima stalno prebivalište, a u novije vreme i stalno boravište ili određen
broj godina stalnog boravka u toj drzavi, a za pravna lica, sedište u državi u kojoj želi da
uživa određeno pravo.
Odobrenje ili dozvola kao uslov znači pravo diskrecione ocene određene države
da li će strancu omogućiti uživanje određenog prava koje se realizuje odobrenjem ili
dozvolom.

42
 Uslovi se najvise koriste kod privrednog poslovanja, ulaganja kapitala, sticanja
svojine na svim ili samo nekim vrstama nepokretnosti itd.
Apsolutno rezervisana prava su prava koja stranci ne mogu da uživaju u nekoj državi. To
su po pravilu ona prava koja zbog značaja za jednu državu ne mogu stranci ne mogu
uživati, s obzirom na njihovo svojstvo stranca, već su rezervisana samo za domaće
državljane. Raznovrsna su prava rezervisana samo za domaće državljane i to su: pravo da
bude državni službenik, pravo obavljanja određenih profesija (npr. privatni lekar,
advokat), pravo sticanja svih ili pojedinih vrsta nepokretnosti i pravo obavljanja
određenih privrednih delatnosti.

59. PRAVO STRANACA NA ULAZAK I BORAVAK

Uživanje prava na ulazak i boravak u jednoj državi je pretpostavka za stupanje u
privatno pravne odnose u jednoj državi, a politika država danas je različita u uživanju
ovih prava stranaca, pa su samim tim i različito pravno regulisana ova prava stranaca.
Jedan režim uživanja ovih prava stranaca je liberalni režim, zastupljen u malom
broju država, koji predviđa slobodan ulazak i boravak stranaca na njihovoj teritoriji, s tim
što rok boravka ograničavaju obično na 90 dana.
Drugi režim je mešovit sistem u kome države u kojima je zastupljen, određuju
slobodan ulazak i boravak stranaca uz prethodno odobrenje. Slobodan ulazak i boravak
predviđaju za strance iz država sa kojima su zaključeni međunarodni ugovori i koji
predviđaju slobodne ulaske i boravke za državljane država ugovornica, dok za sve ostale
strance predviđaju odobrenje za ulazak i boravak, koje se naziva viza.
Države predviđaju razne vrste viza i ulove za njihovo dobijanje. Vizni režim može biti
liberalan kad stranac dobija vizu kad ispuni propisane uslove i komplikovan kad je
potrebno ispunjenje mnogo uslova koji, i kad se ispune, ne garantuju pravo na dobijanje
vize. Uslovi za dobijanje vize, često se vezuju za svrhu putovanja u neku državu
(turizam, lečenje, obrazovanje...), a postoje i posebne vize, kao što su diplomatske vize,
za diplomatko osoblje, službene vize za poslovne ljude itd. Neke države izdaju vizu
veoma liberlano, samo radi naplate takse za njeno izdavanje, pri ulasku na njenu
teritoriju. Po pravilu vizu izdaje diplomatsko konzularno predstavništvo države u koju
stranac želi da uđe, a koja se nalazi u državi tog stranca.
Treći režim je sistem prema kojem države za ulazak i boravak svih stranaca
predvidjaju vizni režim. Ove zemlje su retke i to su obično države koje su zatvorene
prema svetu.
Svaka država izdaje vizu za ulazak i boravak na njenoj teritoriji. Novinu
predstavljaju određene zemlje EU, koje su potpisnice Šengenskog sporazuma, po kojem
svaka od zemalja može da izda tzv. šengensku vizu, sa kojom može da se uđe i boravi u
svakoj od ovih zemalja.
Vize se izdaju sa određenim rokom važenja, a najviše do jedne godine. Stranac
mora da napusti državu, koja mu je izdala vizu, kad istekne rok njenog trajanja, jer ako to
ne učini, njegov boravak je ilegalan sa negativnim posledicama (proterivanje, zabrana
ponovnog dobijanja vize itd.)

43
60. PRAVO STRANACA DA STIČU SVOJINU
U pravu stranaca na svojinu, pravi se razlika između svojine na nepokretnostima i
svojine na pokretnim stvarima, te su prava stranaca na svojinu veoma razlicito regulisana
u pojedinim državama.
Pravo svojine stranaca na pokretnim stvarima tretira se kao opšte pravo, tako da
ga mogu uživati pod istim uslovima i ograničenjima (ako postoje) kao i za domaće
državljane.
Međutim, pošto su nepokretnosti od posebnog značaja za samu državu, pravo
svojine na njima je vrlo različito regulisano. Opšte je stanovište, da strancima ovo pravo
treba priznati, ali uz razna isključenja, ograničenja i uslove, koji su u različitim državama
različiti.
Osnovna opredeljenja su:
1. neke države predviđaju opšti režim, što znači da su stranci izjednačeni sa
domaćim državljanima.
2. druge države predviđaju opšti režim, ali uz određena isključenja, ograničenja i
uslovljavanja, tako što se isključenja odnose na određene vrste nepokretnosti
(rudnici, objekti infrastrukture), ograničenja se odnose na pojedine objekte
(industrijaska postrojenja, zgrade ili zemljište preko odredjene veličine), a
uslovljavanja na sticanje svojine uz prethodnu saglasnost nadležnog organa
države u kojoj se nepokretnost nalazi ili uz uslov reciprociteta
3. treće države ovo pravo tretiraju kao apsolutno rezervisano samo za svoje
državljane, osim kada je u pitanju sticanje svojine po osnovu nasleđivanja.
U materiji svojine stranaca, važno mesto ima nacionalizacija. Ona je sprovođena
u zemljama gde je izvršena klasna revolucija, kao i u onima koje su se oslobodile
kolonizacije. Zbog toga što za nju nije davana naknada ili je ona bila simbolična, došlo je
do narušavanja dobrih međudržavnih odnosa i nepriznavanja država i vlada koje su ih
sprovodile. Danas je opšte prihvaćeno da država ima pravo da izvrši nacionalizaciju
strane imovine pod uslovom da plati njenu stvarnu vrednost u konvertibilnoj valuti
odjednom.

61. OBLIGACIONA PRAVA STRANACA, PRAVO NA STALNO POSLOVANJE

I PRAVO NA RAD
Obligaciona prava su pravo na zaključenje ugovora i pravo na naknadu štete iz
građanskopravnog delikta. Stranci imaju pravo da stupaju u ugovorne odnose. Ovo je
danas prihvaćeno kao opšte pravo. Stranac ova prava uživa kao i domaći državljanin i
domaće pravno lice, što znači da, ako postoje neka ograničenja i uslovljavanja za
domaće, ona se primenjuju i na strance. Međutim u nekim državama uvode se posebna
ograničenja za strance prilikom zaključivanja nekih ugovora. Ona se obično izražavaju
kroz saglasnost nadležnog državnog organa koja je potrebna za zaključenje takvog
ugovora. Kao takvi mogu se navesti ugovori o ulaganju stranog kapitala, ugovori o
koncesiji. Pravo stranca na naknadu štete iz građanskopravnog delikta u svim pravima
tretira se kao opšte pravo , što znači da su stranci izjednačeni sa domaćim državljanima i
pravnim licima.
Ovo pravo je dugo bilo uskraćivano strancima, međutim danas su veoma proširene
mogućnosti stalnog poslovanja stranaca. Ali i danas pojedine države predviđaju
isključenja stranaca od mogućnosti stalnog poslovanja na njihovoj teritoriji ili zahtevaju

44
da stranac dobije posebno odobrenje. To se obično odnosi na neku privrednu delatnost,
kao što je bankarstvo, itd. Da bi stalno poslovali u nekoj zemlji , stranci po pravilu, treba
da osnuju pravna lica. Za osnivanje ovih pravnih lica države propisuju i posebne uslove,
kao i posebna režim kontrole njihovog rada i poslovanja, pored uslova koji treba da
ispune domaći subjekti da bi osnovali neko pravno lice.
Savaka država samostalno svojim propisima utvrđuje uslove za rad i
zapošljavanje stranaca. Pri tom, pojedine kategorije stranaca, zbog profesionalnih znanja
mogu da budu favorizovane u pogledu mogućnosti ulaska i zapošljavanja. Da bi stranac
ostvario pravo na rad u nekoj zemlji potrebno je da u njoj legalno boravi, što znači da
ima vizu ili drugo odobrenje za ovaj boravak, kao i da odobreni boravak daje pravo da
radi u toj zemlji. Kada stranac legalno boravi u nekoj zemlji , on ima pravo na rad. Neke
zemlje to predviđaju kao opšte pravo, a druge kao relativno rezervisano, uslovljeno
dobijanjem odgovarajuće radne dozvole. Ove dozvole mogu da budu različite: vremenski
ograničene ili za sezonski rad, ali i trajne. Za pravo na rad stranaca vezana su i njegova
prava na zdravstveno i penziono osiguranje. Države postavljaju ograničenja za strance da
se bave određenim profesijama na njihovoj teritoriji, i to bilo uopšte, bilo u državnoj
službi. To su uglavnom profesija sudije, advokata, lekari, arhitekte, notari, oficiri, itd.

62. PORODIČNA I NASLEDNA PRAVA

U pogledu uživanja porodičnih prava stranaca u većini država prihvaćen je opšti
režim, da stranci treba da uživaju porodična prava kao i domaći državljani. Mnoge države
u pogledu ovih prava za strance, predviđaju različita ograničenja. Tako neke ograničavaju
pravo stranom državljaninu da bude staratelj domaćem državljaninu, pravo stranca da
usvoji domaćeg državljanina predviđaju kao relativno rezervisano pravo, uslovljeno
prethodnim odobrenjem nadležog državnog organa.
Opšte je pravilo danas da stranac ima pravo na brak sa domaćim državljaninom,
ali ipak pojedine države to pravo uslovljavaju predviđanjem određenih uslova (domicil
stranca u zemlji u kojoj zeli da zaključi brak sa domaćim državljaninom, ili postojanje
reciprociteta, a u nekim islamskim zemljama da pređe u islamsku veru da bi zakljucio
brak sa domaćim državljaninom muslimanke veroispovesti).
Danas se nasledna prava stranaca smatraju opštim pravom, tako da su u oblasti
naslednog prava izjednačeni sa domaćim državljanima, jer su prava stranca da bude
ostavilac i da bude naslednik generalno usvojena kao opšte pravo.
Neke drzave nasledna prava stranaca regulišu kao relativno rezervisano pravo
uslovljeno reciprocitetom, ali su vrste reciprociteta koji se traži različite. Izuzetno se u
pojedinim državama nasledno pravo uslovljava dobijanjem odobrenja nadležnog
državnog organa da bi postao nalsenik.
Pojedine države u pogledu prava stranaca na nasleđivanje primenjuju ustanovu
prelevmana prema kojoj se iz zaostavštine koja se nalazi na njihovoj teritoriji prvo
moraju namiriti domaći državljani kao naslednici, pa tek onda stranci iz onoga što iz
zaostavštine ostane.

63. OSTVARIVANJE I ZAŠTITA PRAVA STRANACA

Danas je kao opšte pravilo prihvaćeno pravo stranaca da ostvaruju i štite svoja
privatna prava pred domaćim sudovima i drugim državnim organima. Na taj način su
stranci i strana pravna lica izjednačena sa domaćim fizićkim i pravnim licima. Međutim,

45
 postoje dva instituta koja strance mogu dovesti u nepovoljiniji položaj u odnosu na
domaće državljanine.
Privi je aktorska kaucija, koji potiče iz rimskog prava i predviđa da domaće
fizičko ili pravno lice, kada ga tuži strano fizičko ili pravno lice, ima pravo da zahteva od
suda da odredi polaganje kaucije od strane fizičkog ili pravnog stranog lica, radi
obezbeđenja budućih parničnih troškova tuženog. Ovaj institut je ustanovljen radi zaštite
domaćih državljana od tužbi stranaca koji u toku postupka nestane ili neće da plati
troškove spora ako ga izgubi.
Mnoge države predviđaju kauciju i kad tužilac ima domicil, odnosno sedište u
inostranstvu, ali sud može i ne mora da prihvati ovakav zahtev tuženog. Kaucija se daje
u novcu ili u drugim vrednostima, ali se polaže samo po zahtevu tuženog i nikada
odlukom suda po službenoj dužnosti.
Oslobađanje od obaveze davanja kaucije, može se predvideti dvostranim i
višestranim državnim sporazumima, koji predviđaju brz i jednostavan postupak izvršenja
sudske odluke koja se odnosi na troškove postupka.
Mnoge države za polaganja kaucije zahtevaju postojanje reciprociteta.
Drugi institut je besplatna sudska pomoć, koju države predviđaju za svoje
državljane, a za strance postoji pod uslovom reciprociteta i podnošenja uverenja o
imovnom stanju stranca izdatog od njegove države. Ova materija se reguliše
međudržavnim sporazumima.
Pravo stranaca na ostvarenje i zaštitu nekog prava, može biti uslovljeno (za
prijavu i zaštitu patenta mora da ima stalnog zastupnika), a za neka prava da ima
advokata iz države u kojoj pravo želi da ostvari ili zaštiti.

64. MEĐUNARODNA SUDSKA NADLEŽNOST(pojam i značaj, i kod nas)

Ovo znači nadležnost jednog pravosuđa za rešavanje određenog spora sa stranim
elementom, a ne nadležnost određenog suda. Svoja pravila o međunarodnoj nadležnosti
donosi svaka država, kako bi se ta pravila primenila u slučaju spora sa inostranim
elementom. Tim pravilima utvrđuje se da li su nadležni državni organi neke države i ko
je nadležni za rešavanje spora čiji su elementi povezani sa dve ili više država.
Kriterijumi za određivanje mesne nadležnosti u unutrašnjem pravu slični su
pravilima o međunarodnoj nadležnosti, jer i jedni i drugi nadležnost vezuju za određenu
teritoriju, s tim što se pod teritorijom u međunarodnoj nadležnosti podrazumeva teritorija
određne države, a kod mesne nadležnosti u unutrašnjem pravu teritorija mesta određenog
suda.
I pored sličnosti, osnovne razlike između mesne nadležnosti suda u unutrašnjem
pravu određene zemlje i međunarodne nadležnosti su:
1) međunarodna nadležnost je nadležnost određenog pravosuđa jedne zemlje, a
mesna je nadležnost određenog suda
2) kod prigovora nadležnosti sud po službenoj dužnosti pazi na svoju nadležnost za
sve vreme trajanja spora. Po službenoj dužnosti se mora oglasiti nenadležnim, ukinuti sve
sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, ako utvrdi da nije nadležan, osim kad
nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog koji je taj pristanak dao, dok kod
mesne nadležnosti sud na nju ne pazi po službenoj dužnosti, već samo po prigovoru
stranke koji se može staviti samo pre upuštanja u raspravu o glavnoj stvari, izuzev kada
se radi o isključivoj mesnoj nadležnosti propisanoj zakonom.

46
 3) povrede normi o međunarodnoj nadležnosti mogu da budu razlog za upotrebu
vandrednih pravnih lekova, dok se povrede normi o mesnoj nadležnosti ne smatraju
bitnim povredama postupka.
4) u pogledu posledica oglašavanja nenadležnosti, kod mesne nenadležnosti se
predmet ustupa mesno nadležnom sudu koji nastavlja postupak kao da je kod njega
pokrenut, a kod međunarodne nenadležnosti sud odbacuje tužbu i ukida sve sprovedene
radnje bez obaveze a i prava da predmet dostavlja nekom drugom sudu u inostranstvu.
S obzirom da svaka država ima svoje propise o međunarodnoj nadležnosti, oni se
između država razlikuju zbog različitih kriterijuma na osnovu kojih se određuje
nadležnost, tako da iz tih razloga može nastati pozitivan i negativan sukob međunarodne
nadležnosti.
Određivanje međunarodne nadležnosti je povezano sa primenom nadležnog prava
na konkretan spor, te svaki sud nastoji da prilikom odlučivanja o ovoj nadležnosti
primeni svoje pravo, ali se može dogoditi i da se sudovi različitih država na osnovu
svojih pravila o međunarodnoj sudskoj nadležnosti oglase nenadležnim za rešavanje
određenog spora i u tom slučaju su stranke ovlašćene da izaberu sud pred kojim će rešiti
spor.
Međunarodna nadležnost je značajna iz više razloga:
1) stranke moraju da znaju koji je sud međunarodno nadležan za rešavanje
njihovog spora, jer u slučaju obraćanja nenadležnom sudu trpe posledice
ili kroz odbacivanje tužbe ili kroz nemogućnost priznanja i izvršenja
odluke donete od međunarodno nenadležnog suda i ako je spor rešio
2) određivanjem međunarodne nadležnosti suda uglavnom se utiče i na izbor
nadležnog prava koje će se na spor primeniti, jer svaki sud nastoji da spor
reši primenom svog prava lex fori s obzirom da ga najbolje i poznaje.
3) međunarodna nadležnost utiče i na visinu troškova spora, kada se rešava u
određenoj državi, jer troškovi nisu u svim državama isti, a najmanji su ako
se spor rešava u domaćoj državi jedne ili obe strane.
4) od međunarodne nadležnosti može zavisiti i ishod spora.
Pitanje međunarodne sudske nadležnosti se raspravlja i kod postupka priznanja i
izvršenja stranih sudskih odluka, jer sud pred kojim su ovi postupci pokrenuti utvrđuje da
li je sud koji je doneo takvu odluku bio nadležan za njeno donošenje.
U našem pravu osnovni izvor prava za određivanje nadležnosti i postupka sa
stranim elementom je Zakon o MPP koji je samo uredio materiju međunarodne
nadležnosti u parničnom i vanparničnom postupku ali ne i ostalih državnih organa.
Građanski postupak sa stranim elementom vode naši sudovi primenom domaćih
normi ZPP, ZIP i Zakona o vanparničnom postupku, osim prilikom pružanja pravne
pomoći, bez obzira da li su stranke domaća ili strana lica, da li je za spor merodavno
domaće ili strano pravo.
Pravo LEX FORI kao merodavno nije propisano izričito, ali se podrazumeva iz dva
razloga:
1) kad je zbog dobrog poznavanja pravila domaćeg prava moguća efikasnost i
uredno vođenje postupka
2) procesni propisi, pravila javnog prava- kroz postupanje po njima naši sudovi
vrše svoju funkciju u ime države.

47
 Izvori prava koji regulišu međunarodnu nadležnost su i mnogobrojne
međunarodne konvencije od kojih je u Evropi najznačajnija Briselska konvencija o
nadležnosti i izvšenju sudskih odluka u građanskim i trgovinskim stvarima.

Međunarodne sudske nadležnosti se razlikuju u zavisnosti od kriterijuma za njihovu

klasifikaciju. Razlikuju se:
- prema tome da li je za rešenje jednog spora nadležan jedan ili više sudova –
isključiva i konkurentna nadležnost- najznačajnija podela
- prema našem pravu se koriste još tri kriterijuma:
a) prema procesnom momentu u kojem se određuje, nadležnost se deli na
direktnu i indirektnu.
b) prema tome da li jedno pravosuđe nadležno za sve vrste sporova i drugih
postupaka, nadležnost se deli na opštu i posebnu.
c) prema tome da li se određuje sporazumno ili zakonom, nadležnost se deli
na prorogativnu i zakonsku nadležnost

65. ODSTUPANJE OD NORMI MEĐUNARODNE NADLEŽNOSTI

U sporovima sa međunarodnim elementom stranke pod određenim uslovima
mogu da ugovore nadležnost inostranog suda , ili nadležnost arbitraže, bez obzira na to
što je za taj spor propisana međunarodna nadležnost domaćeg suda. Ovde je reč o
derogaciji nadležnosti koja može biti izvršena izričito ili prećutno. Kad je reč o
prorogaciji nadležnosti stranog suda, zahtevani međunarodni element postoji ako je bar
jedna od stranaka strani državljanin, a kada je reč o ugovaranju nadležnosti arbitraže, ako
bar jedna od stranaka ima prebivalište ili boravište u inostranstvu. Na prvi pogled ne
postoji mogućnost sklapanja sporazuma o nadležnosti inostranog suda u onim vrstama
sporova u kojima nije dozvoljeno ni sklapanje sporazuma o nadležnosti domaćeg suda.
Međutim, to samo znači da domaći sud neće pružiti dejstvo takvom sporazumu, ali ako su
stranke postupile po njemu, kasnija odluka može ponekad biti priznata u našoj zemlji.
Postoji još jedna vrsta sporova u kojima se može derogirati nadležnost domaćeg suda
ugovaranjem arbitraže, ali se ne može ugovoriti nadležnost inostranog suda- to su sporovi
koji proističu iz ugovora o stranim ulaganjima u našu zemlju. Domaći sud će se oglasiti
nenadležnim i odbaciti tužbu kada utvrdi da je takav sporazum punovažan, odnosno
postupiće kao da je međunarodno nenadležan, iako u određenom slučaju postoji zakonski
osnov za njegovu međunarodnu nadležnost. Sud će to učiniti samo na zahtev tuženog.

66. USKRAĆIVANJE PRAVDE I MEĐUNARODNA NENADLEŽNOST

Međunarodno pravo zabranjuje uskraćivanje pravde na osnovu toga što je tužilac
stranac. Uskraćivanje pravde tretira se kao osnov međunarodne odgovornosti države. Naš
ustav garantuje svim licima pravo na pravično suđenje. Da bi se sprečilo uskraćivanje
pravde u parničnom postupku, utvrđena je obaveza suda da odluči o tužbenom zahtevu
za koji je nadležan. Ova obaveza domaćeg suda postoji bez obzira na to da li je tužilac
domaće ili strano lice. Od uskraćivanja pravde treba razlikovati situaciju kada se domaći
sud oglašava međunarodno nenadležnim. Prva se tiče stranačke sposobnosti a druga
nadležnosti. Tužilac ne može birati bilo koji sud, nego mora poštovati pravila o
nadležnosti zasnovana na načelu postojanja odgovarajuće veze. Izuzetno, moglo bi se
smatrati da postoji uskraćivanje pravde u slučaju da se sud oglasi nenadležnim iako

48
postoji značajna veza između određenog spora i države od koje se traži pravna zaštita, a
izvesno je da tužilac ne bi mogao ostvariti svoja prava ni u jednoj drugoj državi. Zbog
toga se u nekim državama javlja poseban vid nadležnosti, koji se naziva nedležnost iz
nužde i omogućava da se nadležnost ipak prihvati i kada ne postoji zakonski osnov, ako
bi oglašavanje nenadležnosti imalo za posledicu uskraćivanje pravde.

67.ISKLJUČIVA I KONKURENTNA MEĐUNARODNA NADLEŽNOST

Isključiva međunarodna nadležnost sudova određene države postoji kada su oni
jedino nadležni da rešavaju određeni spor, na osnovu pravnih pravila o međunarodnoj
nadležnosti koja predviđaju da je jedan spor sa elementom inostranosti čvrsto povezan sa
sudovima te države. To su uglavnom sporovi iz oblasti nepokretnosti i porodični i bračni
sporovi koji se uglavnom vezuju za međunarodnu sudsku nadležnost domaćeg suda.
Posledice nepoštovanja isključive međunarodne nadležnosti su:
1) odluka koju je doneo organ druge države neće moći da se prizna i izvrši u našoj
zemlji.
2) prigovor litispendecije u sporu koji se vodi pred našim sudom neće se priznati ako
se u drugoj državi vodi postupak u stvari za koju je propisana nadležnost naših
sudova
3) ne može se ugovoriti nadležnost suda druge države ili arbitraže u stvarima za koje
je propisana isključiva nadležnost .

U našem pravu isključiva nadležnost našeg suda postoji kada je to određeno

normama ZMPP ili nekog drugog zakona, a ona je propisana za sledeće sporove:
1) o stvarnim pravima na nepokretnostima
2) sporovi o nepokretnoj zaostavštini, bez obzira da li je ostavilac naš državljanin,
stranac, lice bez državljanstva, lice čije se državljanstvo ne može utvrditi ili ima status
izbeglice
3) sporovi o razvodu, poništenju ili utvrđivanju postojanja ili nepostojanja braka u kojim
je tuženi bračni drug naš državljanin sa prebivalištem ili boravištem na domaćoj teritoriji
4) sporovi između roditelja deteta o poveravanju deteta radi vršenja roditeljskog prava
ako su tuženi roditelj i dete naši državljani i oboje imaju prebivalište ili boravište na
domaćoj teritoriji
5) za postupak izdavanja dozvole za stupanje u brak kada je maloletnik koji traži dozvolu
naš državljanin ili ako su oba lica koja želeda stupe u brak naši državljani, a brak žele da
zaključe u inostranstvu
6) za postupak odlučivanja o usvojenju ili prestanka usvojenja lica koje ima naše
državljanstvo i prebivalište na domaćoj teritoriji, i o stvarima starateljstva domaćih
državljana (nadležan je organ starateljstva)
7) za postupak proglašenja nestalog lica za umrlo ako je u pitanju domaći državljanin bez
obzira gde mu je bilo prebivalište.

Konkurentna nadležnost postoji kada se domaći organi smatraju međunarodno nadležnim

prema pravilima o međunarodnoj nadležnosti, ali se daje mogućnost da u istoj stvari
postupak vode organi druge države na osnovu njenih pravila o međunarodnoj nadležnosti.
U našoj zemlji se mogu priznati i izvršiti strane sudske odluke donete u
postupcima za koje je predviđena konkurentna nadležnost.

49
 Ako postoji konkurentna nadležnost, a postupak se pokrene pred našim sudom,
iako u istoj stvari već teče postupak pred stranim sudom, naš sud će usvojiti prigovor
litispendencije.

68. DIREKTNA I INDIREKTNA I OPŠTA I POSEBNA NADLEŽNOST U MPP

Direktna međunarodna nadležnost postoji kad je domaće pravosuđe nadležno za
rešavanje određenog privatno-pravnog odnosa sa stranim elementom. Ova nadležnost se
određuje u trenutku kada sud treba da reši određeni spor, odnosno kada mu se za to obrati
stranka. Sud određuje svoju nadležnost prema pravu svoje zemlje.
Indirektna nadležnost utvrđuje se u postupku priznanja ili izvršenja strane sudske
odluke, kada se ispituje da je sud koji je doneo odluku bio nadležan ili mogao biti
nadležan po pravu države u kojoj se traži priznanje i izvršenje.
Podela nadležnosti u MPP izvršena po kriterijumu da li je jedno pravosuđe
nadležno za sve ili za samo određene vrste sporova i postupaka :
Opšta međunarodna nadležnost postoji kada je neko pravosuđe nadležno za sve
vrste sporova i postupaka, tako da domaći sudovi i drugi državni organi mogu da
postupaju u sporovima iz svih oblasti privatno-pravnih odnosa i u svim postupcima, ako
postoji osnov za opštu međunarodnu nadležnost.
Osnov za postojanje ove nadležnosti je veza sa tuženom strankom u sporu sa
stranim elementom na osnovu njegovog prebivališta ili boravišta odnosno sedišta. Pošto
pojam sedišta pravnog lica nije definisan, ZPP propisuje da se u slučaju sumnje sedištem
ima smatrati mesto u kojem se nalaze njegovi organi upravljanja.
Prebivalište (sedište) tuženog je dovoljan osnov za nadležnost našeg suda. Osim
prebivališta i boravište tuženog, može biti osnov zasnivanja opšte nadležnosti, i to u dva
slučaja:
1) ako tuženi nema prebivalište
2) ako tuženi ima prebivalište na nekom drugom mestu, ali postoji neka druga
veza između spora i domaće teritorije
Posebna nadležnost je nadležnost koja se predviđa za naš sud ili drugi organ za
raspravljanje jedne posebne kategorije odnosa. Naše pravo sadrži veliki broj pravila o
posebnoj nadležnosti. Ona postoji u bračnim odnosima. Naš sud biće nadležan u bračnom
sporu, iako nisu ispunjene pretpostavke za opštu međunarodnu nadležnost:
- ako su oba bračna druga naši državlajni
- ako je samo tužilac naš državljanin ali ima prebivalište u našoj zemlji
- bez obzira na državljanstvo bračnih drugova, ako im je poslednje zajedničko
prebivalište ili boravište u našoj državi, a tužilac u vreme podnošenja tužbe ima
prebivalište u našoj zemlji.
Posebna nadležnost predviđena je i u sporovima o vanugovornoj odgovornosti za štetu
nastalu na teritoriji naše države. U sporovima o imovinskopravnim zahtevima ako se na
domaćoj teritoriji nalazi imovina tuženika ili predmet koji se tužbom traži, takođe će biti
nadležni naši sudovi.

50
69. ZAKONSKI I SPORAZUMNO ODREĐENA MEĐUNARODNA
NADLEŽNOST
Zakonski određena međunarodna nadležnost postoji kada nema sporazuma
stranaka o određivanju međunarodne nadležnosti (prorogacioni sporazum). Tu spadaju
isključiva, konkurentna, opšta i posebna međunarodna nadležnost.
Sporazumno određena međunarodna naležnost postoji kada se strane dogovore
o nadležnosti pravosuđa određene države, zaključenjem prorogacionog sporazuma.
Prorogacioni sporazum je punovažan samo u granicama koje odrede zakonske norme.
Izbor međunarodne nadležnosti je pravo stranke. Ovaj sporazum je izraz procesne
autonomije volje stranaka, koje odredjuju sud određene države za rešavanje njihovog
spora.
Naše pravo predviđa da stranke mogu odrediti nadležnost stranog suda
(prorogacija strane nadležnosti praćena derogacijom domaće), kao i nadležnost srpskog
suda (prorogacija domaće nadležnosti uz derogaciju strane).
Da bi sporazum o nadležnosti stranog suda bio punovažan, mora da ispuni
sledeće uslove:
- da je bar jedna stranka strano lice
- da predmet spora nisu bračni, porodični i statusni odnosi
- da se ne radi o sporu u kojem je isključivo nadležan domaći sud
Da bi sporazum stranke o nadležnosti domaćeg suda bio punovažan, uslovi su:
- da je jedno od stranaka naš državljanin, odnosno ima sedište na našoj teritoriji
- da predmet spora nisu porodični, bračni i statusni odnosi

Sporazum može biti zaključen izričito ili prećutno, u momentu zaključenja

sporazuma ili u vreme nastanka spora. On se mora odnositi na nadležnost suda određene
države u određenoj stvari, jer nije dopušten opšti prorogacioni sporazum o nadležnosti za
sve buduće sporove između određenih stranaka. Njegova sudbina je nezavisna od
sudbine osnovnog pravnog posla zbog kojeg je zaključen, jer predstavlja samostalni
pravni posao čija se punovažnost ceni prema pravu države na čiju se nadležnost poziva ili
prema pravu države čiju nadležnost derogira, ako se njime isključuje nadležnost određene
države.
Postojanje ovog sporazuma zasniva isključivu nadležnost prava države na koju se
poziva za rešenje stvari određene u njemu.
Nepoštovanje pravila prorogacionog sporazuma upuštanjem tuženog u spor koji je
pokrenut i pored postojanja sporazuma pred nekim drugim sudom predstavlja derogaciju
prorogacionog sporazuma, a sud na njegovo postojanje ne pazi po službenoj dužnosti već
samo po prigovoru stranaka.

70. MEĐUNARODNA PRAVNA POMOĆ (pojam ,principi, dostavljanje, strana

zamolnica i ostali vidovi pravne pomoći)
Međunarodna pravna pomoć je saradnja različitih državnih organa na
međunarodnom nivou. Ona se ostvaruje na različite načine i obuhvata razne vidove
delovanja državnih organa, od davanja informacija o pozitivnim pravnim propisima u
domaćoj državi, o podacima značajnim za postupak koji se sprovodi u jednoj stranoj
državi (adrese svedoka u domaćoj državi ili njihovo saslušanje), pa do dostavljanja
sudskih ili vansudskih akata na teritoriji zamoljene države. Ova pomoć je posebno

51
značajna kod postupaka sa stranim elementom i kod priznanja i izvršenja stranih sudskih
odluka, jer organ koji sprovodi postupak priznanja ne zna sadržinu prava na osnovu kojeg
je odluka doneta ili mu je potrebna pomoć zamoljene strane države u obavljanju
pojedinih radnji na njenoj teritoriji.
Pravilo je da se postupak pružanja pravne pomoći obavlja po pravu državnog
organa zamoljene države, a troškovi pravne pomoci po pravilu padaju na teret zamoljene
države, s tim što se izuzetak od ovog pravila može utvrditi međudržavnim ugovorom.
Jedan o oblika međunarodne pravne pomoći je dostavljanje, koje se vrši
uručivanjem spisa licima na koja su adresirana. U našem, kao i u uporednom pravu,
dostavljanje se uređuje propisima o parničnom postupku, ali i većim brojem
međunarodnih bilateralnih i multilateralnih konvencija u ovoj oblasti, među kojima su
najvažnije Haške konvencije o građanskom sudskom postupku.
U našem ZPP-u propisana su tri načina dostavljanja licima u inostranstvu:
1) za strane državljane diplomatskim putem
2) za naše državljane, preko našeg konzularnog predstavnika, ako na takav način
dostavljanja pristane lice kome je pismeno upućeno
3) preko posebnog punomoćnika za prijem pismena koga postavlja stranka koja se
nalazi u inostranstvu ili domaći sud
Između sudova, komunikacija se odvija posredstvom diplomatije, tako što se naš
sud obraća našem Ministarstvu pravde, koje  predmet prosleđuje našem Ministarstvu
inostranih poslova, a ono dalje, inostranom organu nadležnom za inostrane poslove
određene drzave. Manje komplikovan način je komunikacija konzularnim putem koji je
predviđen Haškim konvencijama.
Oblik međunarodne pravne pomoći je i zamolnica, kojom se državni organ jedne
države obraća nadležnom organu druge države, sa zahtevom za neko činjenje. Prema
Haškoj konvenciji zamolnica treba da bude sačinjena na jeziku zamoljene države.
Postupanje zamoljenog organa zavisi od predmeta zamolnice, ali je pravilo da postupa po
domaćim propisima.
Prema našem pravu, zamolnica se sastavlja na jeziku zamoljene države, a po njoj
se postupa ako je sačinjena na srpskom jeziku, ili joj je priložen overen prevod. Pravna
pomoc biće pružena samo ako nije suprotna našem javnom poretku. Postupak po
zamolnici se obavlja diplomatskim putem pod uslovom reciprociteta, a može se uskratiti
ako je u suprotnosti sa našim javnim poretkom, što je sve uređeno ZPP-om.
Ostali oblici pravne pomoći su izvođenje dokaza na teritoriji zamoljene države,
pribavljanje obaveštenja o adresama svedoka koji se nalaze na teritoriji zamoljene države,
dostavljanje izvoda o pozitivnom pravu zamoljene države i sl. Kod svih ovih oblika
koristi se jezik zamoljene države, procesne radnje se sprovode po domaćim propisima
zamoljene države, pri čemu se mora voditi računa o javnom poretku zamoljene države.
Troškove svih radnji snosi zamoljena država.  

71. POJAM PRIZNANJA I IZVRŠENJA STRANIH SUDSKIH ODLUKA I

POJAM STRANE SUDSKE ODLUKE
Priznanje strane sudske odluke znači njeno izjednačavanje sa domaćom
pravosnažnom sudskom odlukom, tako što joj domaći sud omogućuje pravno dejstvo na
domaćoj teritoriji, nakon što je provereno postojanje zakonskih uslova za priznanje. Ako

52
se zahteva i njeno izvršenje, pored potvrde o pravnosnažnosti potrebno je podneti i
potvrdu o izvršivosti.
Nisu sve strane odluke podobne za priznanje i izvršenje, već samo one kojima se
pravno dejstvo ne iscrpljuje samim priznanjem, pri čemu neke odluke prethodno moraju
biti priznate da bi mogle biti podobne za izvršenje. Dakle, za strane deklaratorne i
konstitutivne odluke potrebno je samo priznanje, jer nisu osnov za izvršenje, dok je za
strane kondemnatorne odluke potrebno i priznanje i izvršenje. Kondemnatorne odluke su
podobne za izvršenje i izvršavaju se nakon što su priznate kao izvršne (prema odredbama
ZIP).
Strana sudska odluka je odluka stranog suda ili drugog organa, koja je
izjednačena sa sudskom odlukom prema pravu države u kojoj je doneta. Odluku je
moguće kvalifikovati kao stranu na osnovu različitih kriterijuma:
- ako se primeni teritorijalni princip – to je odluka doneta u drugoj državi u odnosu
na državu priznanja
- primenom personalnog principa – to je odluka koju je doneo organ strane države
Naše pravo jednu odluku definiše kao stranu sudsku odluku primenom
teritorijalnog principa, pri čemu u pogledu njene forme to može biti svaka sudska odluka,
poravnanje i odluka izjednačena sa sudskom prema pozitivnom pravu strane države.
Podobna za priznanje je samo strana odluka koja je meritorna, pravnosnažna i reguliše
privatnopravne odnose pravnih ili fizičkih lica koji spadaju u domen MPP.

72. SISTEMI PRIZNANJA I IZVRŠENJA STRANIH SUDSKIH ODLUKA

Većina država priznaje i izvršava strane sudske odluke, pri čemu je način
obavljanja ovih poslova u raznim državama različit. Na osnovu tih razlika može se
izdvojiti nekoliko sistema koji se primenjuju u svom čistom obliku ili kombinovanjem.
Svim sistemima je zajedničko da predmet priznanja mogu biti samo odluke u građanskim
i trgovačkim stvarima, a krivične presude samo u delu koji se odnosi na nakandu štete
oštećenom licu.
Sistemi priznanja su:
Sistem ograničene kontrole karakteriše kontrola ispunjenja formalnih uslova
prema lex fori, tako da se sud ne upušta u sadržinu strane odluke već je priznaje ili ne
priznaje zavisno od uslova koje traži domaće pravo. Odluka mora biti pravosnažna po
propisima države donošenja, pod uslovom da njeno pravno dejstvo ne ugrožava domaći
javni poredak MPP.
Sistem neograničene kontrole je kontrola ne samo formalnih uslova, već i
činjeničnog stanja na kojem je zasnovana i pravnih zaključaka koji su iz njega izvedeni.
Odluka se može priznati ili ne priznati, ali izmena dispozitiva nije moguća.
Sistem revizije iz osnova je kontrola kojom se može izvršiti izmena dispozitiva
strane odluke, kad sud priznanja konstatuje da je strani sud netačno utvrdio činjenično
stanje ili da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno
pravo. Ovaj sistem je u potpunoj suprotnosti sa autonomijom države i poštovanjem
njihove suverenosti, zbog čega se u međunarodnom pravu ne primenjuje.
Sistem „prima faciae evidence“ se primenjuje u common law sistemu kojim se
negira priznanje strane sudske odluke i umesto toga odluka stranog suda se tretira kao
solidan dokaz i osnov za podnošenje nove tužbe za pokretanje novog postupka pred

53
sudom jedne od država ovog sistema kontrole. Sud se u državama common law sistema
samo upušta u utvrđivanje formalnih pretpostavki po sopstvenom pravu, bez promene
merituma strane odluke, osim ako je reč o usklađenosti sa domaćim javnim poretkom.
Zbog toga je, po pravilu, strana odluka inkorporisana u novoj odluci suda kome je bila
podneta radi priznanja, pod uslovom da ispunjava formalne uslove lex fori.
Sistem priznanja na osnovu međunarodnog ugovora je kontrola po kojoj je
priznanje moguće samo ako postoji zaključen međunarodni ugovor u kojem su
predviđeni uslovi za to, što praktično znači da se strane odluke ne priznaju.

73. USLOVI ZA PRIZNANJE I IZVRŠENJE STRANIH SUDSKIH ODLUKA

Uslovi za priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka se dele na opšte i posebne.
Opšti uslovi su oni koji predstavljaju minimum u pogledu obima kontrole. To su
uslovi:
1) da je odluku doneo sud u stranoj državi, koji je po domaćim propisima o
sudskoj nadležnosti nadležan
2) da u postupku nije bilo povrede prava odbrane
3) da je pravosnažna i izvršna po pravu države koja je odluku donela
4) da njenim priznanjem i izvršenjem ne bi bio povređen domaći javni poredak.
Posebni uslovi za priznanje odnose se na reciprocitet, koliziono pravo, prevarne
postupke stranaka ili pristrasnost suda i litispendenciju, a razlikuju se u različitim
državama.
Naše pravo prema ZMPP predviđa da se priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka
vrši po pravilima vanparničnog postupka. Značajan izvor prava u ovoj oblasti osim
zakona su i brojne bilateralne konvencije .
Značaj priznanja i izvršenja stranih odluka je veoma veliki u sadašnjim uslovima
života savremenog društva, jer u privatnopravnim odosima sve više postoje elementi
inostranosti, tako da se na ovaj način izražava poštovanje i uvažavanje država u
međusobnim odnosima.

74. PRIZNANJE I IZVRŠENJE STRANE SUDSKE ODLUKE U NAŠEM PRAVU

Zakonom je određeno da predmet priznanja i izvršenja mogu biti strane sudske
odluke, sudska poravnanja, odluke drugih organa koje su u državi donošenja izjednačene
sa sudskim odlukama, odnosno sa sudskim poravnanjima i strane arbitražne odluke.
Osim što mora imati karakter sudske odluke, strana odluka mora takođe, biti doneta u
materiji mpp, jer su samo takve odluke podobne za priznanje i izvršenje na osnovu ovog
zakona. Za određivanje inostranog karaktera sudske odluke može biti odlučujuće mesto
donošenja ili pripadnost organa koji ju je doneo. Neće se smatrati stranim odlukama
odluke međunarodnih sudova i međunarodnih organizacija. Strana sudska odluka mora
biti pravnosnažna po pravu države u kojoj je doneta, da bi bila podobna za priznanje.
Strana sudska odluka mora biti izvršna, da bi bila podobna za izvršenje.
Zakon sadrži različite vrste uslova za priznanje, u zavisnosti od toga da li je reč o
sudskim ili arbitražnim odlukama. Većina uslova je formalnopravne prirode, osim onog
da presuda ne sme biti u suprotnosti sa domaćim javnim poretkom. Sud se prilikom
priznanja ne može upuštati u pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, niti u pitanje
pravilne primene materijalnog prava. Izuzetak su statusne odluke koje se mogu

54
preispitivati i u pogledu primenjenog materijalnog pravnog rešenja, ako je reč o statusu
domaćih državljana. U samom zakonu predviđena je dispenzacija-oslobođenje od
pojedinih uslova kada je reč o priznanju određenih vrsta stanih odluka u pogledu kojih je
izražen interes da se priznanje omogući.

75. POJEDINI USLOVI ZA PRIZNANJE I IZVRŠENJE STRANIH SUDSKIH

ODLUKA U NAŠEM PRAVU (potvrda o pravnosnažnosti, nadležnost stranog suda
i uzajamnost)
Da bi strana odluka bila priznata, potrebno je da bude pravnosnažna. U našem
pravnom poretku odluka stiče pravnosnažnost kada se ne može više pobijati redovnim
pravnim lekovima. U stranom pravnom poretku taj momenat, pa i sam pojam
pravnosnažnosti mogu biti nešto drugačije definisani, ali je bitno da postoji suštinsko
poklapanje. Podnosilac zahteva za prizanje treba da uz odluku čije priznanje traži
podnese i potvrdu nadležnog stranog suda ili drugog organa o njenoj pravnosnažnosti.
Pravne norme o indirektnoj nadležnosti se primenjuju u delibacionom postupku, kada
domaći sud odlučuje o priznanju i izvršenju strane odluke, te se ocenjuje da li je stani
sud bio nadležan da rešava u datoj stvari. Po našem zakonu, smatraće se da je strani sud
bio nenadležan samo ako je odlučivanjem u određenoj stvari prekršio neku odredbu o
isključivoj međunarodnoj nadležnosti suda. Izuzetak od ovog pravila postoji u situaciji
kada tuženi traži priznanje strane sudske odluke koja je donesena u bračnom sporu ili ako
to traži tužilac a tuženi se ne protivi.
Uzajamnost se često postavlja kao uslov za priznanje i izvršenje stranih sudskih
odluka. Bez obzira na to što se uzajamnost pretpostavlja, sud može samoinicijativno da
proverava postojanje ove pretpostavke. Izuzeci od uslova uzajamnosti u našem pravu-
uslov uzajamnosti se ne traži za priznanje stranih odluka donetih u bračnim sporovima, ni
u sporovima u kojima se utvrđuje očinstvo ili materinstvo. Uzajamnost se ne traži kada
priznanje strane odluke u bilo kojoj vrsti spora traži domaći državljanin. Uzajamnost nije
potrebna ako se odluka tiče isključivo statusa državljana porekla odluke. Ako je uz
odluku o razvodu braka sadržana i odluka o pitanju poveravanja deteta na čuvanje i
vaspitavanje jednom od roditelja, uzajamnost treba posebno utvrđivati u pogledu ove
vrste odluka, isto i kod izdržavanja.

76.POJEDINI USLOVI ZA PRIZNANJE I IZVRŠENJE STRANIH SUDSKIH

ODLUKA U NAŠEM PRAVU( POŠTOVANJE PRAVA ODBRANE I
POŠTOVANJE JAVNOG PORETKA I RES IUDICATA)
Na poštovanje prava odbrane u postupku priznanja i izvršenja strane sudske
odluke sud ne obraća pažnju po službenoj dužnosti. Potrebno je da postoji prigovor lica
protiv kojeg je odluka doneta, odnosno da se lice protiv koga je odluka doneta pozove na
povredu prava odbrane, da bi sud utvrđivao da li je bilo nepravilnosti u inostranom
postupku zbog kojih to lice nije moglo učestvovati u njemu. Poštovanje prava na
odbranu će postojati ako lice protiv koga je doneta strana odluka nije moglo učestvovati u
postupku zbog toga što mu poziv, tužba ili rešenje nije bilo lično dostavljeno, odnosno
što nije pokušano lično dostavljanje,osim ako se na bilo koji način upustilo u
raspravljanje o glavnoj stvari u prvostepenom postupku.
Po zakonu strana sudska odluka neće se priznati ako je u suprotnosti sa ustavom
utvrđenim poretkom. Pri tom se ima u vidu odluka u celini, a ne samo dispozitiv kojim

55
se odlučuje o predmetu spora uz primenu određenog kolizionog i materijalnog prava,
nego i obrazloženje i pravila postupka koja su primenjena u njenom donošenju. Javni
poredak obuhvata ne samo materijalno pravne norme, nego i procesne. Inostrane statusne
sudske odluke koje se tiču statusa našeg državljanina podvrgavaju se nešto strožoj proveri
u odnosu a ostale strane odluke. Priznanje inostrane odluke koja se tiče samo statusa
državljanina države porekla odluke ne može se odbiti zbog suprotnosti sa domaćim
javnim poretkom.
Strana sudska odluka neće se priznati ako je u istoj stvari domaći sud ili drugi organ
doneo pravnosnažnu odluku ili ako je već priznata neka druga strana sudska odluka koja
je donesena u istoj stvari. Sud će zastati sa priznanjem strane sudske odluke ako je pred
domaćim sudom u toku ranije pokrenuta parnica u istoj pravnoj stvari i među istim
strankama, i to do pravnosnažnog okončanja te parnice.

77. POSTUPAK PRIZNANJA I IZVRŠENJA STRANIH SUDSKIH ODLUKA U

NAŠEM MPP
O priznanju i izvršenju strane sudske odluke može odlučiti samo naš sud, u
vanparničnom postupku. U tom postupku razmatra se da li su ispunjeni uslovi za
priznanje i izvršenje koji su utvrđeni zakonom i međunarodnim ugovorom.
Stvarno je nadležan okružni sud u građanskim sporovima, a u trgovinskim
sporovima trgovinski sud. Mesno nadležan je sud na čijoj teritoriji treba sprovesti
postupak priznanja i izvršenja, a funkcionalno je nadležan sudija pojedinac.
Postupak priznanja i izvršenja može biti samostalan predmet postupka pred
sudom ako se zahtev odnosi samo na priznanje i izvršenje i takav postupak se naziva
egzekvatura. O ovom pitanju se može odlučivati kao o prethodnom pitanju, kad se
stranka u nekom sporu pozove na stranu odluku o čijem priznanju nije doneto posebno
rešenje koje ima pravno dejstvo samo za taj postupak.
Postupak se pokreće zahtevom ovlašćenog predlagača, uz koji se uobičajeno
mora podneti sledeća dokumentacija:
1) propisno legalizovan prepis odluke
2) službeni prevod odluke na srpski jezik
3) potvrda o pravnosnažnosti (ako nije sadržana u samoj presudi) i prevod potvrde
4) potvrda o vremenu i načinu dostavljanja tužbe ako se radi o presudi zbog
izostanka i prevod potvrde.

Ako lice ima pravni interes da se protivi priznanju i izvršenju može učestvovati
kao protivnik predlagača u ovom postupku, jer se u takvom slučaju mora poštovati
načelo kontradiktornosti postupka.
O priznanju i izvršenju kao glavnom predmetu postupka odlučuje se rešenjem,
kojim se odluka može priznati i oglasiti izvršnom ili odbiti njeno priznanje.
Postupak, saglasno načelu dispozicije, pokreće samo strana iz spora pred stranim
sudom ili njeni pravni sledbenici, kao i sva druga lica za koja odluka ima neposredni ili
posredni pravni značaj, pri čemu predlagač uvek mora imati pravni interes za priznanje
odluke. Ako se protivnik predlagača ne odazove pozivu za raspravljanje, postupak se
nastavlja.
Sud se ne upušta u materijalnopravnu stranu odluke osim ako su razlog smetnje za
priznanje (povreda javnog pretka).

56
 Rešenje o priznanju deluje erga omnes i mora imati obrazloženje. Protiv odluke
nezadovoljna strana ima pravo žalbe u roku od 15 dana Vrhovnom sudu, koja odlaže
dejstvo rešenja.
Iako ZMPP ne govori o vandrednim pravnim sredstvima , može se podneti zahtev
za zaštitu zakonitosti. Kada je priznanje strane odluke pravosnažno ono se sprovodi po
normama ZIP kao i domaće odluke.
Ako se priznanje strane sudske odluke traži kao prethodno pitanje, takvo
priznanje ima pravno dejstvo samo u odnosu na postupak u kome se priznanje pojavljuje
kao prethodno pitanje. Ova situacija može nastati i u parničnom i u vanparničnom
postupku, ali najčešće u izvršnom postupku u kome je i strana sudska odluka izvršna
isprava.
Ako je o priznanju u našoj zemlji doneto posebno rešenje, strana odluka se, kad je
kondemnatorna u potpunosti izvršava kao domaća, bez mogućnosti ponovnog isitivanja
pretpostavki za njeno priznanje.
Međutim, postoji i mogućnost da se na osnovu strane pravosnažne
kondemnatorne odluke, kao izvršne isprave, poverilac direktno obrati sudu sa predlogom
za izvršenje, na osnovu strane izvršne isprave. Tada je uz predlog, pored uobičajenih
dokumenata, dužan da priloži dokaz o izvršnosti sudske odluke po pravu države njenog
donošenja. Ovaj predlog nikada ne može biti predmet prejudicijelnog raspravljanja, već
je uvek glavna stvar u izvršnom postupku. O predlogu odlučuje sudija pojedinac po
propisima ZIP. Po službenoj dužnosti se ispituje ispunjenje pretpostavki za priznanje
sudske odluke, ali odluka o tome ne ulazi u izreku rešenja. Nezadovoljna strana protiv
rešenja o izvršenju može uložiti prigovor koji je predviđen ZIP , ali i iz razloga koji nisu
predviđeni ZIP, ali koji sprečavaju izvršenje, a to je da nisu ispunjeni uslovi za priznanje
strane odluke koje predviđa ZMPP. U takvom slučaju postupak izvršenja prelazi u fazu
kontradiktornog postupka.
Sud u izvršnom postupku izvršenja odluke koja je postala izvršna po pravu države
donošenja, ne ispituje vreme do kojeg se izvršenje može tražiti po službenoj dužnosti, već
po prigovoru stranke.

57