UVOD

Atletika:
Atletika je jedna od temeljnih i najraširenijih sportskih grana koja obuhvata:

 trkačke,
 bacačke i
 skakačke discipline.
Zbog svoje sveobuhvatnosti atletika se ponekad naziva kraljicom sportova. Atletskim vežbama
stiče se fizička snaga, izdržljivost, brzina i okretnost a učvršćuju se svojstva volje kao što su
hrabrost, odlučnost i upornost. Discipline atletike odlikuju se motoričkim kretanjima koja se
uspešno mogu primjenjivati u toku obrazovnog procesa ili kroz druge oblike vežbanja, pomoću
kojih se značajno utiče na podizanje opšte psihofizičke sposobnosti pojedinaca. Od 1896 godine
uključena je u redovni program letnjih Olimpijskih igara. Od 1983 godine održavaju se svake dve
godine svetska prvenstva u atletici.

Sl. 1:Atletika predstavlja osnovni i najznačajniji sadržaj svakih Olimpijskih igara.

Međunarodna atletska federacija (IAAF) osnovana je 1912. godine u Stokholmu i danas ima 212
država - članica. Od 1983. održava se prvo na četiri a sada na dve godine svetsko prvenstvo za

1
seniore i seniorke, od 1986. godine za juniore i juniorke a od 1999. godine i za kadete i kadetkinje.
Od 1930. svake četvrte godine održava se prvenstvo Evrope za seniore i seniorke, a od 1929.
godine i Balkanske igre. Atletika je najrazvijenija u SAD, a odmah za njom su Rusija, Nemačka,
Kuba, Kenija i Jamajka.
Rezultati trkačkih događaja se odlučuju završnom pozicijom (ili vremenom, ako se meri), dok se
pobede u skokovima i bacanju postižu najvišim ili najdaljim merenjem iz serije pokušaja.
Jednostavnost takmičenja i nedostatak potrebe za skupom opremom čini atletiku jednim od
najčešćih takmičarskih sportova na svetu. Atletika je uglavnom individualni sport, sa izuzetkom
štafetnih trka i takmičenja koja kombinuju performanse sportista u ekipni rezultat, kao što je ќros-
kantri.

Sl. 2:Organizovana atletika datira još iz vremena drevnih Olimpijskih igara iz 776 p. n. e.

Pravila i format modernih događaja u atletici su definisana u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi u
19. i ranom 20. veku, i zatim su se proširila u druge delove sveta. Većinu modernih takmičenja
najvišeg nivoa sprovodi Međunarodna asocijacija atletskih federacija i njene članice federacije.
Atletska takmičenja su okosnica Letnjih olimpijskih igara. Najznačajnije međunarodno atletsko
takmičenje je Svetsko prvenstvo u atletici na otvorenom, koji obuhvata nadmetanja na stazama i
polju, trčanje maratona i takmičarsko hodanje. Druga atletska takmičenja istog nivoa su Svetsko
prvenstvo u krosu i Svetsko prvenstvo u polumaratonu. Sportisti sa fizičkim invaliditetom takmiče
se na Letnjoj paraolimpijadi i Atletskom svetskom šampionatu.

2
Reč atletika je izvedena od antičke grčke reči ἀθλητής (athlētēs, „borac u javnim igrama“) od
ἆθλον (athlon, „nagrada“) ili αθλος (athlos, „nadmetanje“). U početku je termin korišten za
uopšteno opisivanje atletskih takmičenja - tj. sportsko nadmetanje zasnovano prvenstveno na
ljudskim fizičkim poduhvatima. U 19. veku pojam atletika je dobio užu definiciju u Evropi i počeo je
da opisuje sportove koji uključuju takmičarsko trčanje, hodanje, skakanje i bacanje. Ova definicija
je i dalje najprominentnija u Velikoj Britaniji i većini područja bivše Britanske imperije. Štaviše,
slične reči na mnogim germanskim i romanskim jezicima koje se odnose na termin atletika takođe
imaju slično značenje.

Istorija:
Atletika je jedan od najstarijih oblika sportskih takmičenja, još od vremena orginalnih Olimpijskih
igara iz vremena stare Grčke pa do modernih Olimpijskih igara današnjih dana. Kako se radi o
osnovnim disciplinama trčanja, skokova i bacanja tradicija takvih takmičenja je stara koliko i
tradicija sporta, te je istorija atletike i istorija sporta uopšte.
Antika:
Atletska takmičenja u trčanju, hodanju, skakanju i bacanju su među najstarijim od svih sportova i
njihovi koreni su preistorijski.Atletski događaji su prikazani u drevnim egipatskim grobnicama u
Sakari, sa ilustracijama trčanja u Heb Sed festivalu i skakanje u vis se javlja u grobnicama od još pre
2250 p. n. e.Tajlteanske igre su bile drevni keltski festival u Irskoj. One su osnovane oko 1800 p. n.
e., i tridesetodnevno okušljanje je obuhvatalo trčanje i bacanje kamena između ostalih sportskih
događaja.Originalni i jedini događaj u prvim Olimpijskim igrama 776 p. n. e. je bilo trčanje na
rastojanju dužine jednog stadiona, poznato kao stadion. Igre su kasnije proširene da obuhvate
takmičenja u bacanju i skakanju u okviru antičkog petoboja. Atletska takmičenja su se takođe
odivijala pri drugim Panhelenskim igrama, koje su bile osnovane kasnije oko 500 p. n. e.

Moderna era:
Kotsvoldove olimpiske igre, sportski festival koji se pojavio u 18. veku u Engleskoj, sadržao je
atletiku u vidu nadmetanja u bacanju malja.Na godišnjoj bazi od 1796 do 1798, L'Olympiade de la
République je održavana u revolucionarnoj Francuskoj, i smatra se prvim pretečom modernih
letnjih Olimpijskih igara. Premijerni događaj tog takmičenja je bilo takmičenje u trčanju, mada su
održavana i takmičenja u raznim drugim drevnim grčkim disciplinama. Godine 1796, Olimpijada je
označila uvođenje metričkog sistema u sport.
Atletska takmičenja su održavana oko 1812. godine u Kraljevskom vojnom koledžu, Sandhurst, i
1840. godine u Šruzberiju u Šropširu u kraljevskoj školi Šruzberija. Kraljevska vojna akademija u
Vulviču je održala oranizovano takmičenje 1849. godine, i regularnu seriju zatvorenih takmičenja
otvorenih samo za studente je održavao Ekseter koledž, Oksford od 1850. Godišnje Venlokove
olimpijske igre, su privi put održane 1850. u Venloku u Engleskoj, i obuhvatale su atletska
nadmetanja u svom sportskom programu.

3
Prva moderna atletska nadmetanja u zatvorenom prostoru bili su zabeležena ubrzo nakon 1860-ih,
uključujući i susret u dvorani Ašbernam u Londonu, kojim su bila obuhvaćena četiri trkačka
nadmetanja i takmičenje u trostrukom skoku.

Sl. 4:Atletika kroz istoriju.

Amaterska atletska asocijacija (AAA) je osnovana u Engleskoj 1880. godine kao prvo nacionalno
telo za atletski sport i počela je da održava svoja godišnja atletska takmičenja – AAA šampionate.
Sjedinjene Američke Države su takođe počele da održavaju godišnja nacionalna takmičenja – SAD
šampionat na stazi i polju na otvorenom – prvi je održan 1876. posredstvom Njujorškog atletskog
kluba.Atletika je postala kodifikovana i standardizovana preko engleske AAA i drugih opštih
sportskih organizacija krajem 19. veka, kao što je Amaterska atletska unija (osnovana u SAD 1888.
godine) i Savez francuskih atletskih sportskih društava (osnovan u Francuskoj 1889. godine).
Atletsko takmičenje je bilo uključeno u prvim modernim Olimpijskim igrama 1896. i od tada je bilo
jedno od najvažnijih takmičenja u ovom višesportskom događaju koje se odvija svake četiri godine.
Prvobitno su učestvovali samo muškarci, a na Olimpijskim igrama 1928. uvedena su ženska
takmičenja u atletski program. Atletika je deo Paraolimpijskih igara od inauguralnih igara 1960.
Atletika ima veoma visok profil tokom velikih prvenstava, posebno na Olimpijadi, mada je inače
manje popularna.
Međunarodno upravno telo, Međunarodna amaterska atletička federacija (IAAF), osnovana je
1912. godine. Ona je usvojila svoje današnje ime 2001. godine. IAAF je 1983. godine ustanovila
zasebno Svetsko prvenstvo u atletici na otvorenom. U modernom doba, sportisti mogu da dobiju
novac za učešće u trkama, čime je okončan takozvani „amaterizam“ koji je postojao ranije.

Atletska borilišta:

4
Atletika je započela kao sport na otvorenom, te su se takmičenja odvijala u skladu s vremenskim
uslovima. Danas je uobičajeno da se atletičari tokom zimskog perioda pripremaju i natiču i u
zatvorenim prostorima - atletskim dvoranama.

Atletika u dvorani:

Sl. 5:Atletska dvorana.

Atletska dvorana ima gotovo sve elemente kao i atletski stadion, osim što je zbog jednostavnosti
konstrukcije dvorane najčešća dužina kružne staze 200 m te je borilište bitno manje nego stadion
na otvorenom, i u dvorani nema vetra. Neke discipline koje su na otvorenom standardne zbog
manjeg se raspoloživog prostora ne izvode u dvorani, tu spadaju bacenje kladiva i koplja, trka na
3.000 m prepone, maraton. Takođe, neke su discipline prilagođene dvorani, te se tako utrka na
100 m u dvorani najčešće smanjuje na 60 m, slično kao i 100/110 metara prepone na 60 m, te
neke discipline dugih pruga.

Atletika na otvorenom:
Standardno borilište za atletska takmičenja je atletski stadion. Često integrisan s fudbalskim
stadionom, ovo se borilište sastoji od tipično 8 kružnih eliptičnih staza, od kojih je dužina
unutrašnje staze, koja se označava kao staza 400 metara. Na obe duže strane nalazi se ravan deo
od 100 m. Staze su označane crtama koje odvajaju staze 1 do 8.Uz samu stazu tipično se nalaze i
zaletište i doskočište za skok u dalj,skok u vis te skok s motkom,bazen s preponom za trkačku
trku na 3.000 m s preponama, te bacališta kugle, koplja i kladiva. Atletski stadion je opremljen i

5
brojnom pomoćnom opremom koja se koristi zavisno od discipline: preponama za preponske
utrke, zaštitne mreže za bacačke disicpline, nosači i letvice za skok u vis i skok s motkom, itd.

Sl. 6,7:Atletski stadion u Atlanti za vreme OI 1996.

Atletske discipline:
Atletske discipline su brojne, koje obično delimo na trkačke, bacačke, skakačke i višeboj. Iako se
najčešće koristi metrički sistem za meru udaljenosti ili ostvarene dužine/visine skoka ili dužine
bacanja, ponekad se javljaju i drugačije mere, pa je recimo uobičajena trka na jednu milju.

Takmičenja u atletici:
Atletika je zasigurno najrašireniji sport na svjetu. Vrste i nivoi takmičenja su brojni. Prema nivou
naticanja postoje amaterska naticanja za građane i rekreativce, pa sve do profesionalnih
takmičenja. Kvalitativni vrhunac atletike su Olimpijske igre, koje su uvek do sada u istoriji imale u
programu neko od atletskih naticanja. Prema kvalitetu se ističu sledeća atletska naticanja:

 Atletika na Letnjim olimpijskim igrama

 Svetska prvenstva u atletici
 Evropska prvenstva u atletici
 Atletska prvenstva SAD
 Dijamantna liga
Višeboj

 Sedmoboj (žene)
 Desetoboj (muškarci)

6
 GLAVNI DEO

Skakačke discipline:
 Skok udalj
 Skok uvis
 Skok motkom
 Troskok

Skok udalj:
Skok u dalj u atletici, je sportska disciplina, u kojoj atletičar izvodi skok iz zaleta, sa odrazom jedne
noge radi postizanja što veće dužine. Postoji i skok udalj bez zaleta sa odrazom je iz mesta sa obe
noge.

7
Sl. 9:Skok u dalj je atletska disciplina, na programu već na prvim modernim Olimpijskim igrama u Ateni 1896. godine.

Istorija:
Skok udalj se ubraja među najstarije atletske discipline. Kod antičkih Grka bio je jedna od disciplina
u petoboju. Pri izvođenju skoka oni su se služili tzv. halterama tj malim tegovima sa držačem. Ti
tegovi, od gvožđa, olova ili kamena, bili su 12 do 29 cm dugi i 1,48 do 4,63 kg teški. Za odraz im je
služilo ukopano tvrdo odrazište, ispred kojeg je tle bilo prekopano i poravnano.
Skok udalj u današnjem smislu pojavljuje se sredinom XIX veka u Engleskoj. U programima
atletskih takmičenja u SAD, skok udalj se pojavljuje od 1868 kad se osnovan New York Atletic Club.
Prvi svetski rekord od 5,80 m postigao ga je P. H. Guč na prvom takmičenju studenata Oksforda i
Kembridža.Taj rekord je 1874. premašio Irac Dž. Lejn skočivši 7,48 m. Od 1896, pošto je uvedena
odskočna daska naglo se poboljšavaju rezultati u toj disciplini. S rezultatom 8,13 m postignutim
1935. Džesi Ovens (SAD) je više od 25 godina držao svetski rekord. Tek skokovima Ralfa Bostona
(SAD) i Igora Ter-Ovanesjana (SSSR) granica od 8,18 m. znatnije pomerena na 8,35 m. Od 1968.
svetski rekorder je Amerikanac Bob Bimon koji je postigao 8,90 na Olimpijskim igrama u Meksiko
Sitiju. U tom periodu on je i svetski rekorder u dvorani sa 8,25 m. Tek 21 jednu godinu kasnije
1991. u Tokiju današnji svetski rekorder Majk Pauel je oborio Bimonov rekord sa 8,95 m. Karl Luis
je skočio preko 9 metara sa prestupom, i 8,91 sa vetrom jačim od dozvoljenog, pa ti rezultati nisu
priznati.
Prvi rekordu ženskoj konkurenciji od 5,16 metara zabeležen je 1922. Postavila ga je
Čehoslovakinja Marija Mejzlikova.

8
Sl. 10,11:Nekadašnji i sadašnji svetski rekorderi;Bob Bimon i Majl Paeule.

Prvi jugoslovenski registrovani rekordi su 1919. Feodor Lukač 6,38 na otvorenom i skok u dalj bez
zaleta V. Ivanović 2,82 m. Istaknuti skakači i nosioci rekorda u daljem razvoju ove discipline bili su
Aleksa Spahić (6,80 m) Dragutin Lazarević Cakan (7,03), S. Lenert (7,14), Marjan Urbić (7,32), Boris
Brand (7,45), Branko Miler (7,60). Rekord Jugoslavije i Srbije od 1975. do danas drži Nenad Stekić
sa 8,45 m. Aktuelna rekorderka Srbije je Ivana Španović sa 7,24 m.
Skok udalj u muškoj konkurenciji, je već na prvim modernim Olimpijskim igrama u Atini 1896.,
uvrštena u njihov program. Skok udalj za žene je uvršten u olimpijske discipline tek od 1948. u
Londonu. Između 1900. u Parizu. i 1912. u Stokholmu. olimpijska disciplina je bio i skok udalj bez
zaleta.

Pravila takmičenja:
Skakalište:

9
Sadašnja međunarodna pravila za atletska takmičenja priznaju samo skok u dalj sa zaletom. Ova
takmičenja se izvode na skakalištu koje mora da ima zaletište sa odskočnom daskom i doskočište
(jama sa peskom). Dužina zaletišta, koje je obavezno vodoravno, neograničena je, a obično iznosi
40 do 50 metara. Jama za doskok treba da je široka najmanje 2,75 m, a duga najmanje 9 metara.
Odraz se vrši sa odskočne daske koja je ukopana u zemlju na nivou sa površinom zaletišta i jame za
doskok i koja ne sme biti udaljena od jame za doskok manje od 1 metra. Ivica daske prema jami za
odskok zove sa linija odraza. U odrazu, noga ne sme da dotakne tlo iza te linije. Da bi se to
registrovalo neposredno iza linije odraza postavlja se dašćica pokrivena plastičnom ili nekom
drugom masom kako bi se video otisak noge ako takmičar prilikom skoka pređe liniju odraza.
Prilikom skoka takmičar može da odskoči pre dolaska do odskočne daske, što se neće računati kao
neuspeo pokušaj. Dužina skoka meri se pod pravim uglom od otiska najbližeg liniji odraza koji
takmičar napravi bilo kojim delom tela u jami za doskok.

Izvođenje skoka:
Tehnika skoka udalj je srazmerno jednostavna. Skakač nastoji da zaleotm postigne što veću brzinu,
koju odrazom pretvara u što veću dužinu skoka. Dužina zaleta zavisi od sposobnosti skakača. Za

Sl. 11:Najbolja sportiskinja po izboru OKS(2013-2015),Ivana Španović

slabije takmičare, početnike i žene iznosi 25—35 metara, a za bolje skakače 35—50 metara. Zalet
pri skoku udalj mora biti tačno izmeren i takvog ritma da u momentuodraza skakačeva noga dođe
na odraznu dasku. Tačnost zaleta kontroliše se određenim brojem markica. Za bolje skakače
postavljaju se dve markice. Polazna i kontrolna. Ova druga je na 6 koraka od odrazne daske. U
poslednjem delu zaleta skakač se priptrema ta odraz. Bolji skakači smanjuju dužinu poslednjeg
koraka, tako da je on 20—40 cm kraći od pretposledljeg koraka se pri tom postavlja na dasku celim
stoplalom. Čim koleno zamajne noge prođe ispod odrazne noge počinje aktivno opružanje noge i

10
ruku. Odraz završava potpunim opružanjem zamajne noge, a projekcija kretanja tela usmerena je
napred-gore. Posle faze odraza sledi faza leta. Putanja težišta skakačevog tela u vazduhu
određena je odrazom i na nju skakač ne može uticati za vreme leta. Međutim, dobrim
izbacivanjeme nogu u doskoku, skakač možeda poveća dužinu skoka.
Prema kretanju pojedinih delova tela ili položaja tela razlikuju se uglavnomtri tehike skoka udalj:
zgrčena, sa uvinućem i koračna.

Sl. 12:Tianna Bartoletta,Olimpijske igre 2016.

Kod skoka u dalj, pokušaj se smatra neuspešnim ako takmičar kod zaleta bilo kojim delom tela
dodirne tlo iza linije odraza unatoč tome da li je pritom izveo skok ili je samo potrčao. Nadalje
neuspješnim skokom smatra se, ako je izveden odraz pokraj daske odnosno ispred ili iza
produžetka linije odraza, ili ako takmičar koristi bilo koji oblik salta prilikom zaleta ili skoka.
Također neuspešnim se smatra ako dodirne tlo između linije odraza i jame za doskok, ili ako kod
doskoka dodirne tlo izvan bazena s peskom bliže liniji odraza od najbližeg otiska bilo kojeg dijela
takmičarskog tela otisnutog u bazenu s peskom. Dužina skoka mjeri se od najbližeg otiska koji je
takmičar pri doskoku ostavio u pesku bilo kojim dijelom tela do linije odraza odnosno njenog
produžetka. Takođe merenje se izvodi pod pravim uglom u odnosu na liniju odraza ili njen
produžetak. Dužina skoka meri se u metrima.

Četiri faze u skoku su:

1) zalet: počinje nagnutim, opuštenim držanjem tela i postepenim ubrzanjem duž staze
prekrivene sintetičkim materijalom do mesta za odskok. Od velikog značaja je kontrola

11
 tačnosti dolaska na mesto odskoka da se ne napravi greška, tako što će se nagaziti linija
odskoka.
2) odskok: u poslednja 3-4 duga koraka, skakač spušta težište tela, tako što skraćuje poslednji
korak. Odskočna noga se postavlja punim stopalom na dasku za odskok. Kontakt sa daskom
je kratak, druga odnosno zamašna noga zamahuje natkolenicom do horizontale. Ugao
odskoka je oko 25 stepeni.
3) let: mogu se zapaziti razni stilovi u vazduhu, ali je najčešća kombinacija tehnike grčenja,
uvinuća i koračaja. Posle odskoka, skakač nastavlja da “trči” u vazduhu, uz izvijanje i grčenje
u sedeći polozaj na kraju leta.
4) doskok: kod skoka u dalj i troskoka ovo je važna faza. Skakači se trude da “iznesu” noge sto
više napred. U momentu dodira sa peskom neki skakači se bacaju u stranu na bok ili
naginju trup dalje napred, a drugi savijaju kolena, dok se karlica kreće prema petama.
Način doskoka zavisi od individualnog izbora skakača.

Sl. 13:Doskok.

Svetski rekordi:
Prvi svetski rekord u atletici IAAF (International Association of Athletics Federations –
Međunarodna atletska federacija) je priznala 1912. godine. Obaranje rekorda u skoku udalj u
poslednjem periodu sve je ređe. I muški i ženski rekordi na otvorenom i dvorani stari su preko 20
godina. Trenutni rekord kod muškaraca je 8,95 metara a postigao ga je Majk Pauel iz SAD na
Svetskom prvenstvu u Tokiju 30. avgusta 1991. Kod žena rekord drži Galina Čistjakova iz SSSR
daljinom od 7,52 metra, a postignut je u Lenjingradu, 11. juna 1988.

12
Svetski rekord za muškarce u skoku udalj u dvorani je 8,79 metara a postigao ga je Karl Luis iz SAD
u Njujork 27. januara 1984. Kod žena rekord drži Hajke Dreksler iz Istočne Nemačke skokom 7,37 u
Beču, 13. februara 1988.

Sl. 14:Galina Čistjakova,drži svetski rekord za žene.

Skok uvis:
Skok uvis je standardna atletska disciplina za sve dobne kategorije i oba pola. Sasastoji od
preskakanja vodoravno postavljene letvice na tačno određenoj visini bez ikakvih
pomagala.Nalazi se na programu svih atletskih takmičenja od školskih do olimpijskih na
otvorenom i zatvorenom prostoru.

Istorija:
U helenskoj agonistici skok uvis je nepoznat. Međutim neka primitivna plemena (primer Vatusi u
zapadnoj Africi) skaču uvis sa malo povišenog odrazišta (humka termit i sl.) Skokovi preko konja,
koplja i dr. predmeta poznati su iz epskih pesama raznih naroda, pa i našeg. Zato se pretpostavlja
da je skok uvis vrlo davnog porekla.Prvi rezultat skoka uvis u sportskom smislu zabeležen je 1864 u
Engleskoj, a potigao ga je H. Gook — 1,75 m.
Prva zvanična pravila su nastala 1865. godine. Tehnike skakanja su se menjale od najstarijeg skoka
makazicama, preko dvostrukih makazica sa okretom, tzv. zgrčenom tehnikom do današnjega
leđnog prelaska letvice tehnikom fozberi flop (Fosbury-flop) iz 1968. godine.

13
Dve su osnovne vrste skoka uvis: bez zaleta i iz zaleta. Skok uvis bez zaleta danas služi kao vežba,
mada se ranije pojvljivao na programim mnogih takmičenja. Od Olimpijskih igara 1900. do 1912
Skok bez zaleta je bila i olimpijska disciplina. Na Olimpijskim igarma 1900. Rej Juri je iz mesta
postigao 1,65 m, osvojio zlatnu medalju i
dugo držao najbolji rezultat na svetu. U
skoku iz mesta skakač stoji bočno prema
letvici, zamahuje sa obe ruke i odrazom sa
obe noge skače uvis, da bi u vazduhu tzv.
makazicama, preskočio letvicu.
Prvi je 2 metra preskočio skokom iz zaleta
Džordž Horin 1912. godine.Prvi
jugoslovenski rekord je postavio 1919. Z.
Grund visinom od 1,55 m.

Pravila takmičenja:
Odraz u skoku sa zaletom mora da bude
izveden jednom nogom. Za svaku visinu
dozvoljena su tri pokušaja. Takmičar sam
utvrđuje na kojoj će visini skakati
(pojedine visine može da propušta). Ako
tri puta zaredom sruši letvicu ispada iz
takmičenja. Visina se meri vertikalno od
podloge do najnižeg dela gornje ivice
letvice.
Ako dva ili više skakača završe Sl. 15:Prva olipijska pobednica u skoku uvis Kanađanka Etel
takmičenje sa istim rezultatom, bolji Kadervud na Olimpijskim igrama u Amsterdam 1928.
plasman ima onaj koji je poslednju
visinu preskočio u manje pokušaja. Ako su u tome jednaki onda bolji plasman ima onaj koji ima
manje neuspelih pokušaja. Ako je i to isto takmičari dele mesto plasmana.
Ranije je bilo pravilo da u poslednjem slučaju kada imaju isti broj neuspelih pokušaja takmičari
pokušavaju četvrti put preskoče visini koju prethodno nisu preskočili. Ako u tome ne uspeju letvica
se spušta, a ako preskoče letvica se diže. Takmičari skaču samo jedanput dok jedan takmičar ne
pobedi.
Pri skoku takmičar se odražava jednom nogom. Neusešan pokušaj je kad takmičar u toku skoka
obori letvicu sa nosača, ili dodirne tlo uključujući i doskočište iza ravnine bliže ivicu stalaka, između
ili sa vanjske strane stalaka bilo kojim delom tela, a da prethodno nije letvica preskočena. Radi
lakše priene pravila na podlogu se obično zalepi traka širine pet centimetara između tačaka
udaljenih tri metra od vanjske strane stalka. Visina skoka meri se u metrima.
Skakači mogu početi da se takmiče na bilo kojoj visini koja je veća od propisanog minimuma i
skakati po sopstvenom nahodjenju. Tri uzastopna neuspeha znače eliminaciju.Visina se meri od tla
do najnžeg dela gornjeg dela letvice. Skakči ponekad propuste da preskaču odredjene visine da bi
psihički delovali na protivnika.

14
Ova disciplina ima tri faze:
1) zalet,
2) odskok i
3) prelet (faza leta koja traje od momenta napuštanja tla, relazak letvice sve do momenta
kontakta sa doskočištem).
Najteži elemet skoka je odskok nogom, koji čini 85-90% ove discipline.

Sl. 16:Faze skoka uvis.

Svetski rekordi:
Prvi svetski rekord u atletici IAAF (International Association of Athletics Federations –
Međunarodna atletska federacija) je priznala 1912. godine. Obaranje rekorda u skoku uvis sve je
ređe. Trenutni rekord kod muškaraca je 2,45 metara a postigao ga je Havijer Sotomajor iz Kube u
Salamanci 27. jula 1993. Kod žena rekord drži Stefka Kostadinova iz Bugarske visinom od 2,09
metara, a postignut je na Svetskom prvenstvu u atletici u Rimu, 30. avgusta 1987.
Svetski rekord za muškarce u skoku uvis u dvorani je 2,43 metara a postigao ga je Havijer
Sotomajor iz Kube u Budimpešti 4. marta 1989. Kod žena rekord drži Kajsa Bergkvist iz Švedske
visinom 2,08 u Arnštatu, Nemačka 4. februar 2006.

Zanimljivosti:
 Rut Beitija je na Letnjim olimpijskim igrama 2016. postala najstarija atletičarka, koja je
osvojila zlatnu medalju u skoku uvis, kao i prva španska atletičarka koja je osvojila zlatnu
medalju na olimpijskim igrama u atletici.

15
  Valerij Brumel je u priodu od dve godine 1961—1963. šest puta uzastopno obarao svetski
rekord u skoku uvis pre nego je osvojio zlatnu medalju na Letnjim olimpijskim igramaa
1964. u Tokiju.
 Rumunska skakačica uvis Jolanda Balaš je osvojila 150 uzastopinh takmičenja između
1957. i 1967. i postavila 14 svetskih rekorda zastarelm stilom preskakanja letvice -
„makazicama”. Osvojila je i dve zlatne medalje 1960. u Rimu i 1964. u Tokiju, zbog čega je
2012. primljena u IAAF Kuću slavnih.

Sl. 17:Yana Maksimava,23. Evropsko takmičenje u atletici,2016.

Skok motkom:
Skok motkom je atletska sportska disciplina koja podrazumeva upotrebu savitljive motke kako bi
se preskočila lestvica postavljena na što većoj visini. Skok motkom je jedina disciplina u kojoj se
upotrebljava pomagalo kako bi se preskočila određena visina. Kako istoričari tvrde, poreklo ove
discipline možemo pratiti do drevnih vremena Stare Grčke. Postaje zvanična disciplina 1812.
godine, u vreme održavanja prvih atletskih susreta u Engleskoj, a pojavljuje se i u šampionatima
univerziteta Kembridž, 1857. Skok motkom je deo olimpijskog programa od prvih Olimpijskih igara
1896. Skok motkom za žene je postala olimpijska disciplina u Sidneju 2000.
Današnje motke za skakanje se izrađuju slaganjem slojeva fiberglasa obloženih plastikom oko
metalnog jezgra. One su blago iskrivljene da bi atletičaru dale veći odraz.
Pre izvođenja skoka s motkom skakač ima pravo pomaknuti stalak ili nosač letvice napred ili nazad
najviše četrdeset centimetara u smeru zaletišta odnosno najviše osamdeset centimetara u smeru
doskočišta, a izmereno od linije produžetaka gornje ivice unutrašnje strane kutije u koju se ubada
motka. Sudija beleži položaj stalka nakon što ga o tome obavesti takmičar. Neuspešni pokušaj

16
skoka s motkom je ako je u toku skoka oborena letvica sa nosača, ako takmičar dodirne tlo
uključujući i doskočište iza okomite ravnine kroz zadnju ivicu kutije za ubadanje motke bilo kojim
delom tela ili motkom a da prethodno nije uspeo preskočiti letvicu. Takmičar ne sme posle odraza
premestiti donju šaku iznad gornje ili pomaknuti gornju šaku prema gore. Takođe ne sme za vreme
skoka rukom ili rukama umiriti letvicu na nosačima. U slučaju da se motka slomi, to nije neuspeli
pokušaj, već takmičar ima pravo ponovnog pokušaja. Visina skoka meri se u metrima.

Sl. 18:Atletičarka vrši preskok.

Faze preskoka motkom:

1) Zalet: motka se hvata rukama rastavljenim 46-76 cm, i na prosečnoj visini od 4.7-4.8 m.
Visina hvata je rastojanje od gornje ruke do vrha motke. Brzi, i sve brži sprint, na 39.6-
45.7 m, se razvija po stazi od sintetičkog materijala. Pored staze se nalazi jedna ili dve
kontrolne oznake, prva na startu, a ostale na raznim rastojanjima duž staze. Ovim se
obezbedjuje da skakači do ubodne kutije stignu odskočnom nogom.

2) Ubadanje motke i odskok: sa tri do četiri duga koraka od ukopane ubodne kutije, razvija se
puna brzina. Zatim dolazi do ključnog podizanja motke koja se nosi u visini struka i iznosi
direktno iznad glave. Motka koso nagnuta ubada se u ubodnu kutiju. Ovde snaga zamaha
tela razvija kinetičku energiju, koja se prenosi na motku i otpočinje njeno savijanje.
Cilj je da se skakač vine u visinu sve većim savijanjem motke i to pod uglom većim od 90°. Koleno
zamašne noge se diže na na grudni koš sa bokovima koji potom slede.

17
Preskok se vrši okretanjem stomaka dole, prema letvici, posle čega skakač prvo prebacuje noge,
bokove i trup. Obema rukama odgurne motku i prebaci se preko letvice.
U doskoku skakač visoko diže ruke da bi doskočio na ledja sa prednoženjem i predručenjem u
izuzetno mekanu doskočnu jamu.

Sl. 19:Jelena Isinbajeva,Turska,2011.

Svetski rekordi na otvorenom:

Svetski rekorder u konkurenciji muškaraca je Sergej Bupka koji je 31. jula 1994. u Sestrijereu
preskočio 6,14 metara. Svetski rekorder među ženama je Jelena Isinbajeva koja je 28. avgusta
2009. u Cirihu preskočila 5,06 metara.

Troskok:
Troskok je atletska disciplina skakanja udalj sa zaletom ili bez njega, a izvodi se od tri uzastopna
skoka, tj. odskokom, korakom i skokom. Odskok i prvi korak izvode se na istoj nozi. Troskok je
zahtevna disciplina i samo istinski šampioni postižu dobre rezultate.

Istorija:
U starom veku postizani su u Grčkoj skokovi preko 16 metara pa se pretpostavlja da se taj rezultat
odnosio na zbir od tri uzastopna skoka. Godine 1465. u Cirihu je nagrađen takmičar koji je pobedio
u troskoku, ali o samom takmičenju nedostaju podaci.

18
U Irskoj se u XIX veku, troskok se ubrajao u narodni sport, a izvodio se skakanjem na jednoj nozi.
Tim načinom Irac Šenahan je godine 1888. postigao je rezultat od 15,25 m koji je dugo bio svetski
rekord u troskoku.Pored ovog irskog načina u Engleskoj se u XIX veku primenjivao način koji se
zasnivao na naizmeničnoj promeni nogu na pr. leva-desna-leva.
Pravilima IAAF (Međunaredna atletska federacija) dozvoljena su pri troskoku dva odraza istom
nogom, a treći drugom (desna-desna leva ili leva-leva-desna).
Troskok je bio uključen u program prvih Olimpijskih igara 1896. u Atini. Na sljedećim igrama u
Parizu 1900. i St. Louisu 1904. takmičari su skakali i iz mesta (bez zaleta).
Koristeći se iskustvom i tehnikom ranijih skakača, Amerikanac irskog porekla Dan Ahearn uveo je
skraćeni korak za drugi skok, čime je postigao aktivno delovanje odrazne noge. To je bio početak
tzv. udarne tehnike, kojom je Ahearn 1909. skočio 15,52 m. Između 1909. i 1924. najveći
napredak u troskoku postignut je u skandinavskim zemljama i Australiji. Tamošnji takmičari
produžili su prvi korak. Između 1924. i 1939. najbolji su u troskoku bili Japanci, koji su dali trojicu
svetskih rekordera i olimpijskih pobednika: Mikio Oda (15,21 m), Chuhei Nambu (15,72 m) i
Naoto Tojima (16,00 m).
Nakon 1945. vodili su Brazilac Adhemar da Silva (16,00 m – 1950. do 16,56 m – 1955) i sovjetski
troskokaši Leonid Ščerbakov (16,23 m – 1953) i Oleg Fedosjejev (16,70 m – 1959). Poljak Józef
Szmidt, kao izvanredan trkač na 100 m, kvalitetnim izvođenjem svoje trkačke tehnike prvi je uspeo
preskočiti 17 m (17,03 m) 1960.
Troskok u muškoj konkurenciji nalazio se na svim atletskim takmičenjima od početaka moderne
atletike. Troskok za žene uključen je tek 1990. na Evropskom dvoranskom prvenstvu, a zatim na
SP-u 1993. i OI 1996.

19
Sl. 20:Kolumbijka Caterine Ibarguen,Rio 2016.

Tehnika:
Takmičar sprinta zaletištem do oznake za odraz, od koje se troskok mjeri. Oznaka je obično komad
drveta ili nekog sličnog materijala ukopan u zaletište ili pravougaonik obojen na njemu. Na
modernim takmičenjima na rub daske udaljeniji od takmičara, tj. liniju odraza stavlja se traka od
plastelina ili gline, koja beleži kad takmičar "prestupi", tj. kad se odrazi iza te linije. Troskok ima 3
faze: odskok, korak i skok, a one se izvode u jednoj kontinuiranoj sekvenci.

Sl. 21:Phillips Idowu na OI 2008.

Odskok počinje tako što se takmičar odrazi sa daske na jednoj nozi, koja će u svrhu objašnjenja biti
desna. Cilj prve faze jest iskok, s fokusiranjem impulsa prema naprijed. Faza doskoka u odskoku
vrlo je aktivna i uključuje snažnu "kočionu" akciju desne noge prema unazad, s tim da peta
odrazne (desne) noge prva dodiruje stazu. Ovaj doskok ujedno je i početak faze koraka, u kojoj
takmičar iskorištava impuls desne noge kako bi trenutno izveo snažan skok prema napred i prema
gore; leva noga potpomaže ovaj odraz snagom akumuliranom savijanjem u kuku. To dovodi do
poznate troskokaške pozicije u vazduhu sa desnom nogom otraga savijenom u koljenu i lijevom
nogom koja je sad napred i savijena u kuku i koljenu. Takmičar drži ovaj položaj što duže može pre
nego što ispruži koeno prednje, leve noge i odmah zatim počne izvoditi snažnu kretnju čitave leve
noge prema unazad, ponovo doskačući na stazu s jakom kočionom akcijom. Doskok koraka
započinje posljednju fazu, skok, u kojoj takmičar koristi silu iz leve noge da se ponovo odrazi. Ova
faza veoma je slična skoku u dalj iako do nje većina takmičara izgubi previše brzine da bi mogli
izvesti potpuni trzaj i većina njih koristi "viseću" tehniku ili tehniku "jedrenja". Pri doskoku u jamu
s peskom takmičar treba izbegavati "sedanje unazad" pri doskoku ili da mu bilo koja ruka ostane
iza stopalâ. Jama s peskom obično počinje 13 m od odrazne daske u međunarodnim takmičenjima
za muškarce ili 11 m od daske u međunarodnim takmičenjima za žene ili klupskim takmičenjima za
muškarce. Svaka faza troskoka trebala bi postajati progresivno viša i trebao bi postojati pravilan
ritam prilikom triju doskoka.
Prekršaj, poznat i kao "prestup", dešava se kad takmičar prekorači liniju odraza, potpuno promaši
jamu s peskom, ne koristi ispravan redosled nogu tokom faza ili ne izvede skok u zadanom
vremenu (koje obično iznosi 90 sekundi). Kad takmičar prestupi, sudija podiže crvenu zastavicu i
sledeći takmičar dolazi na zaletište.

Pravila takmičenja:
Sadašnja međunarodna pravila za atletska takmičenja priznaju samo skok sa zaletom. Takmičenja
se izvode na skakalištu koja moraju imati zaletište i doskočište. Dužina zaletišta koje je obavezno
horizontalno je neograničena, ali je obično iznosi 40—50 m. Svi takmičari imaju pravo na tri skoka,
a šestorica ili osmorica (zavisno od takmičenja) imaju pravo na još tri. Kao najbolji rezultat
takmičara uzima se njegov najduži skok.

20
Pri skoku skakač mora da se odrazi sa daske ukopane u zemlju i poravnane sa površinom zaletišta i
jame za doskok. Ivica daske prema jami za doskok zove se linija odraza. U odrazu noga ne sme da
dodirne tlo iza te linije. Dužina skoka meri se pod pravim uglom od otiska najbližeg liniji odskoka,
koji takmičar učini bilo kojim delom tela u jami za doskok.

Sl.22:Franncuz Jean-Marc Pontvianne,15. jul 2017.

Svetski rekordi:
Prvi svetski rekord u troskoku IAAF (International Association of Athletics Federations –
Međunarodna atletska federacija) je priznala 1911. godine. Trenutni rekord kod muškaraca je
18,29 metra a postigao ga je Britanac Džonatan Edvards na Svetskom prvenstvu u Geteborgu 7.
avgust 1995. Kod žena rekord drži Inesa Kravec iz Ukrajine rezultatom 15,50, a postignut je na
istom takmičenju kao i muški Svetskom prvenstvu u Geteborgu 10. avgusta 1995.

Sl. 23:
Caterine
Ibarguen,tak
mičenje u
Češkoj,2018.

21
22