Предговор

Тумачења Псалтира врло поштованог међу философима, г.Јефимија Зигабена - монаха,

и похвала пророку Давиду, подељени на главе ради лакшег памћења и
разумевања од стране читалаца.

Глава I

Ко је написао Псалтир или књигу псалама?

Ову књигу псалама, уопштено говорећи, написао је пророк Давид, отрок Божји,
како га назива Сам Бог: и зашчишчу город сеј ради Мене и Давида отрока Мојего (4 Цар.
20, 6), предак Сина Божијег по телу, као што је речено: книга родства Иисуса Христа
Сина Дивидова (Мт. 1, 1), а да бисмо у малом броју речи закључили и друге њене
појединачне називе рећи ћемо: отац ове књиге јесте Давид, који је једини после Авраама
био отац народа – наш сопствени Орфеј – појац; први краснописац добродетељи; - Давид
је први објавио три лица у једном Божанству; то је пастир и одличан војник, пророк и
уједно цар, - Давид, који је постао срце, језик и перо првог Цара – Цара неба, који је
стекао све добродетељи које чине човека богом и односе се на човека. 1
Овај устину велики Давид био је син Јесеја – најмлађи од све своје браће,
неугледан, али предиван по души и божанским даровима, богатији и разноврсније обдарен
од свих војних старешина, пророка и законодаваца, најкроткији по духу и најбољи по
природи, храбар душом и јак телом, сам себи старешина, а за друге најдружељубивији,
највишег и уједно најскромнијег и најједноставнијег и истовремено најразноврснијег
начина размишљања, пријатан по природи, брз у речи, обдарен умом, надахнут у
созерцању бића и нарочито у созерцању Бога, самоук и од Бога научен, сав оруђе Духа.
Међутим, не помињући остала његова савршенства, рећи ћу њему на похвалу само о
двема стварима – о његовој мудрости и храбрости.
О својој мудрости с најдубљим мислима и најјасније од свих говори сам Давид:
„руке су моје начиниле инструмент и прсти моји направише псалтир“ (у псалму: Бих
најмањи међу браћом мојом). А мудрост није ништа друго до хармонија између речи и
дела. И међу словесним наукама наука о хармонији представља најбољи и највиши
предмет философије, зато што она усклађује и себе и све делове и лепоте философије,
како са самима собом, тако и једну с другом, и чини да постоји склад или сличност у
свему. Дакле, ко осећа у себи познање складности, тај говорећи другим речима, осећа у
себи созерцање свега постојећег.
Давид је руке и снагу свог делања употребио као орган, а прсте и познање склада –
као псалтир, зато што је орган простији и грубљи, а псалтир је раскошнији и тананији,
стога захтева тананије знање. У вишем смислу под рукама треба подразумевати делатну
добродетељ која чини, као орган, добродетељан, складан и хармоничан живот, а под
прстима умозритељна начела и узроке, као оне који у облику псалтира представљају умни
суд разума, који добија одозго - од Божанске благодати, надахнуће и (извесно) ударање
(звецкање) и уз помоћ највишег начела, односно Светог Духа саставља песме.
И у другом делу псалама он такође каже: „Оно што је било непознато и скривено у
мудрости Твојој, открио си ми “ (Пс. 50, 6). Предивна похвала! Цар-пророк је овим речима
показивао да није имао знање само видљивих твари, већ и разумевање неизречених тајни,
као што је тајна да је Бог Тројица и јединица, да је Син Божји требало да постане човек.
Опет, на другом месту каже: „Мудријим од свих учинио си ме заповешћу Твојом “ (Пс.
118, 98), а то говори о својој делатној добродетељи по којој је имао првенство у односу на
друге. Међутим, ово је довољно о Давидовој мудрости.

1
Види на почетку тумачења 50. псалма задивљу јуће по хвале ко је Богу Оцу и цару -пророку Давиду
благоглагољивим и најкрасноречивијим језиком упућује божански З латоуст. Овде ћемо истаћи да име Давид
– по тумачењу Јевсевија значи понижен и помилован, по божанском Максиму, онај који има способну руку,
а по трећима: једини, жељени и вољени.

1
 О храбрости такође сам сведочи: изидох в срјетеније иноплеменику (Филистимцу) и
прокљат мја идоли својими; аз же исторгнув меч от него, обезглавив јего, и отјах
поношеније от синов израилевих (Пс. 151, уп. 1 Цар. 17, 43). Уочи, читаоче, не само
храброст Давида, већ и много више - кротост и смирење. Уместо да овде говори о многом
и великом, што би могло да представља похвалу за њега, односно о мно штву непријатеља-
туђинаца, о њиховој дрскости, наоружању, војничкој вештини и припремљености, о
дрскости оног џина или боље рећи слона, о искуству, храбрости и величини његовог тела,
плашљивости Јевреја, немиру народа, недоумици самог цара Саула, уместо да каже да су
се сви плашили Филистимца Голијата - и вође и војници, и млади и стари и да је он, иако
је био најмлађи по годинама, ниског раста, без икаквог оружја и неискусан у борбама,
ипак изашао против непријатеља смело, сматрајући га ни за шта више од мртвог, високог
стуба, и тако велику звер победио на најлакши начин и његовим сопственим мачем му
одсекао главу, те је тако расејао сваки страх Јевреја, прекратио вапај и спасио, како војску,
тако и цара, гробове предака, законе отаца, храмове родитеља и сваки род и узраст, иако
је, кажем, тако много и велико могао да каже у своју похвалу, Давид без обзира на то,
због своје скромности није изговорио ништа велико, већ на најкроткији и најсмиренији
начин говори о свом храбром двобоју с Голијатом.
Међутим, без обзира на савршенства и такву величину Давида (нећу гомилати речи
сличном причом о сваком од његових великих дела) и сам отац његов – Јесеј (јер је гледао
само на видљиву телесну маленкост Давида), срозава га на дужност пастира оваца и то
пастира не савршеног, већ веома несавршеног – који је био с овцама дојиљама и онима
које рађају, што представља занимање несавршених и веома малих пастира. Колико је
отац понизио Давида! Међутим, Бог га усиновљује као царског сина, и поставља га да
прво у стању у којем је био влада над бесловесним животињама, да се научи пастирству,
или науци цара коју му је касније предстојало да употреби у власти над људима. Он га је
унапред вежбао у будности, борби, у трпљењу опасности за стадо, у борби с лавовима,
медведицама, лоповима, с глађу, хладноћом, жегом, да иде на челу стада, да га изводи на
пашу, под сенку, на изворе, на реке, подједнако да га позива и тера на једно место уз
помоћ палице, гласа, појања и рога, да га разонођује и плаши, да одређује начин живота,
да га чува од опасности и лечи, а циљ свега тога је било да овце буду нахрањене, здраве и
бодре. Међутим, зашто одуговлачити? По истеку мало времена долази пророк Самуил у
Јесејеву кућу како би помазао Давида за цара. Тражи се човек који треба да буде
помазаник. Улази и наилази на другу Јесејеву децу, многобројну, лепу и сјајну. Подиже на
њих рог с јелејем, али Бог га подиже на горе и њих не одобрава, као што Јесеј није
одобрио Давида, узвишавајући онога ко се понизио. Затим долази и он, и истог тренутка
бива помазан за цара и пророка, јелејем из рога и јелејем Духа. А ово је било праобраз
Христа Спаситеља Којег је касније Бог помазао за цара по људској природи. И шта бива
после тога? Долази до рата с Филистимцима, до страшног, тешког рата, пољуљала су се
места, како цара тако и народа. Међутим, долази сам ослободилац, пророк, а уједно и цар.
Поново на њега нико не обраћа пажњу, поново га одбацују и он поново превазилази
својим трпљењем своју браћу, одговором – Саула, храброшћу – Голијата и све заједно оне
који су били пре њега и оне који су били после њега, - у овој безмерној гигантској борби.
И сам спасава, дошавши ради свих и за све и изнад свих. И шта тада бива? Давид се
саветује са Саулом, заједно се бори и заједно с њим побеђује непријатеље, или боље је
рећи, сам надомешта недостатке Саула, и видљиве непријатеље побеђује оружјем, а
мисленог непријатеља, односно демона, који је мучио Саула складном песмом духа,
крунише се, сви га славе и он највише од свих постаје предмет песме и похвале у устима
жена, узносе га и прослављају сви и изнад свих, оне му поју песме: „порази Саул хиљаде“
(1 Цар. 18, 7). Због овога поново бива подвргнут зависти, поново бива прогањан, крије се,
опкољавају га, и сам опкољава онога ко га је опколио, али не користи прилику да се
освети Саулу, не брине се за завршетак рата, не свети се непријатељу, већ му чак и помаже
бежећи и плашећи се, не тога да сам претрпи нешто лоше, већ да не учини Саулу нешто од

2
чега се сам плашио да ће од њега пострадати. И тако је сјединио ове супротности, односно
кротост и храброст, да је његова храброст била већа него свих других, а кротост изнад
саме храбрости. И шта је још преостало? Давид царује, пророкује, сведочи о Богу и Бог о
њему сведочи – он добија сведочанство од Бога да ће његов престо бити вечан и да ће
добити у наследство свет, да ће превазићи звезде мноштвом и славом деце своје. Затим, о
несреће! Каква промена! Изабрани одједном постаје прељубочинац, пророк пада у
безумље, богоносац бива суманут услед телесне љубави, истинити постаје покварен,
пастир – крадљивац, спаситељ – човекоубица. Отуда проистиче промена у његовим
мислима и његов злочин. Од тада долази до престанка звучања музичких тонова, наступа
промена живота и мора зла, овде онај ко је добијао надахнуће од Бога, не само да бива
лишен надахнућа одозго, већ се и отац лишава деце, и деца постају - једни несрећници и
развратници сестара, а други – још нечастивији, братоубице и оцеубице. Цар постаје
скитница, неустрашиви војник – бегунац, планински пастир луталица, на крају сав тај
знаменити дом и престо бивају бачени на земљу. Наступају глад, изнуреност и страшно
покајање због почињеног, наступа нова, трострука и свакодневна жртва, ноћна изливања
суза, скрушеност и уздаси срца, стална молитва и исповест устима. То су ране, а ово су
лекови, вреле облоге или потпуна ампутација оштећених делова организма.
Међутим, главни предмет приче је у међувремену, да се тако изразимо, отрчао
далеко напред, а реч, која увек треба да га сустопице прати је заостала. Након пада у грех
пророк поново стоји поред пророка исто онако као што лекар стоји поред лекара који се
разболео и који не зна како да помогне себи. И као што у ранија времена приступа човек
који помазује, тако и сад приступа спреман да одузме не само достојанство (помазаника),
већ и сам дух (који се даје кроз помазање) у случају да је он (Давид) поступио у нечему
неправилно у односу на лечење, односно да је затворио рану или да је био немаран у
њеном испитивању. Овде стоји и онај ко извршава саму казну, и као што је раније то био
стражар и јак помоћник, тако је сада Анђео од освете спреман да порази мачем ако онај ко
је изговорио сам против себе оптужбу не разреши својом пресудом пресуду Божију. Тако
су овде били присутни: представник правичности (Натан) и Анђео-осветник и затим,
нелицемерни судија (Давид) који је против самог себе изрекао пресуду, и који је ишчупао
стрелу много брже него што ју је одапео, пре него што ју је примио, и на крају Бог, Који је
не само повезао, већ и зацелио рану тако да од ње није остало никаквог трага, јер Он не
само да је извинио, већ је и опростио грех. Опет дар, опет дух, опет музика и појање,
поново власт над свима и обећања, како да ће бити као син Богу, тако и да би Бог њему
био отац.

Глава II
Задатак и циљ псалама.

И тако, Давид, који је с једне стране много претрпео у животу, а с друге, који је
много тога довео у ред, који је искусио безбројне промене на себи, излаже у књизи
псалама сву историју о себи и ове изнанадне промене, које су му се догодиле. Ево, то је на
известан начин први задатак и циљ његовог труда. Као друго, најважније што се овде има
у виду јесте објашњење археологије (старине) и то не само јеврејског народа, већ и
старијих. Тако у многим својим псалмима он с мноштвом детаља прича о рођењу
патријараха, о њиховим занимањима, туђиновању, пресељењу, о преласку у Египат, о
ропству, изласку из Египта, о законима, о скинији, свештенству, о бројности народа и
понављању закона, о Исусу Навину, подели обећане земље, о судијама, царевима и о
догађајима који су затим уследили. Као треће, у њој се садржи истраживање природе,
односно говори се о небу и о томе шта се све на њему налази, о земљи и о ономе што се
налази на земљи, о животињама, о стихијама, и уопште о свој творевини Божијој. Као
четврто, овде се садржи пророчанство о Спаситељу, најјасније пророчанство о домостроју,
о томе колико је он био значајан у погледу Дјеве, колико је велик у погледу оваплоћења, у

3
погледу дарова које су донели мудраци, бекства у Египат, повратку из њега, ступању на
проповед, учењу, чињењу чуда, у погледу синагоге, у погледу зависти, покварен их
планова о животу, о издаји, у погледу одвођења у тамницу, бичевања, исмејавања, у
погледу крста, пробадања руку и ногу, поделе одеће по жребу, окушања горчине,
испуштања духа, гроба, васкрсења, вазнесења на небо, седења с десне стране, победе и
царства над свима и над свим. Као пето, у њој се говори о ономе што је било и што ће
бити после овога што је описано, односно о призвању незнабожаца, прослављању
ученика, о чудима, потчињавању васељене Јеванђељу, утврђивању и ширењу Цркве, о
победи Римљана, заробљеништву Јевреја, о ономе што се односи на други и страшни
долазак Спаситеља, као и о оном страшном што се односи на будуће свопште васкрсење,
суд и плату. Као шесто, садржи се благовест о Оцу, Сину и Духу. Као седмо, говори се о
разумним тварима, односно о Анђелима и демонима, о уму, души, о душевним
способностима и наклоностима. Као осмо, о томе какво треба да буде морално васпитање,
о добродетељи, о помислима, о сплеткама демона и о њиховим својствима, о лечењу
страсти, о борби с њима и о вештини борца. Као десето, у њој се нуди најтемељније и
најузвишеније учење о заповестима, које по мало чему заостаје за јеванђељским
правилима.

Глава III
Велики значај и корист од Псалтира.

Ево општих делова садржаја псалама, који су овде набројани и којих има десет, они
обухватају сав садржај псалама. Такође постоји и њихова друга детаљнија подела, као што
је на пример на: псалме похвале, псалме захвалности, псалме који садрже молбу или
молитву да му се дарује оно за шта моли, утешни, који садрже подстицај на делатност, и
на крају, то су псалми који садрже вештину или правила за врлински живот. Управо они
не само да подстичу човека да нешто учини или не учини, већ нуде и савет, како у погледу
начина, тако и у погледу времена делатности. Укратко речено, књига псалама је свима
доступна болница, у којој се лечи свака болест – то је поуздан лек, и што је веома достојно
чуђења, њене речи доликују свим људима – то је особеност која је својствена само овој
књизи. И заиста, нема у људима ни таквог дејства, ни такве намере, ни такве страсти, ни
такве помисли против којих човек овде не би нашао лек. Заиста, она представља изобиље
сваког созерцања и правила за живот; то је права ризница поука, која притом садржи само
оно што је корисно, јер она лечи и ране које су већ застареле, и човеку који је управо
рањен даје брзо олакшавање боли. Уједно, она такође чува од повреда оно што је још
неповређено и уопште потире свако страдање и све ово чини у јединству с неким
радосним миром и благоразумном нежношћу, како бисмо посредством нежности и мекоће
речи, кад због ове нежности и мекоће за нас постаје као неприметно оно што чујемо,
стекли корист од ових речи. Ово је слично ономе што чине искусни лекари који кад су
лекови прејаки мажу медом посуду у којој се лек даје болеснику. Исто тако и ми кад
појемо псалме, видљиво издајемо само звуке и изговарамо речи, а у ствари поучавамо
своје душе и одржавамо ненарушиво сећање на божанске речи. Псалам је бесеђење с
Богом, он нам приближава Анђеле, одагнава од нас демоне, подстиче јасно расположење у
души, олакшава наш дневни труд, служи као средство да се заштитимо од ноћних
страхова. За почетнике у учењу он је прва и основна поука, за оне који напредују у учењу
он је ширење познања, за оне који га завршавају он је утврђивање у стеченим знањима.
Псалам је несавладиви штит, најлепши украс за цареве и за поданике, као што су
начелници и они који се налазе под начелницима, за војнике и за људе који уопште нису
упознати с војном вештином, за образоване и за необразоване, за отшелнике и за људе
који учествују у државним пословима, за свештенике и мирјане, за оне који живе на копну
и острвљане, за земљеделце и поморце, за занатлије, за оне који не познају никакав занат,
за мушкарце и жене, за старце и младиће, за људе сваког порекла, узраста, положаја у

4
свету, за људе сваке професије – украс, како уопште тако и посебно, и чак у сваком
тренутку, како код куће, тако и на сабрању, у храму, на пољу, у пустињи, на путу и
уопште, свуда. Укратко речено, псалам је за човека апсолутно исто што и ваздух, или
разливање светлости или коришћење ватре и воде, или уопште нешто што је свакоме и
неопходно и корисно. И у највећој је мери достојно чуђења то што радници, не
расејавајући се и не одвраћајући пажњу појањем псалама од свог рада тиме ипак
олакшавају његову тежину, а циљ свега овога је један, управо да човек постане добар
ученик ових ствари и њихов мудри делатељ, и чак подобан Богу.
Дакле, довољно смо рекли о томе какви су циљеви ове књиге и који су они управо,
каква је од ње корист и чему је намењена. Даље нам предстоји да кажемо о томе да ли је
заиста Давид и да ли је само он написао целу књигу псалама, о томе који назив она носи, о
томе шта је псалтир (, шта је псалтос , шта је псалам  шта
је псалмопојац , шта је дијапсалма , шта је песма , шта је
химна , шта је хвала, шта је исповедање, шта је молитва и шта је завет, односно
песма псалма и шта је псалам песме, о томе колико тачно псалама има и зашто их има
толико, ко их је сакупио у једну књигу, о томе колико је било начелника појања, колико је
било хорова и по колико је у хору било појаца, и зашто је било толико хорова и по колико
је тачно појаца било у сваком хору, о томе по чему се псалтир разликује од других
музичких инструмената, који је поредак псалама, који је узрок томе што се на многим
местима срећу нејасноће у великом броју псалмима, о томе колико је било превода Светог
Писма с јеврејског језика на грчки и ко их је начинио, ради чега је било уведено појање,
зашто се о Духу Светом, кад је Он један, у псалмима говори час у једнини, час у множини.
Сад треба да кажемо о овим стварима детаљније, и пре свега о ономе што смо ставили на
почетак.

Глава IV
Ко је написао псалме?

Кажу да није само Давид написао све псалме, већ да има међу њима и таквих које
су наводно написали Идитум, или синови Корејеви, или Асаф, затим Етам, као и Јеман
Израиљац, један псалам је, кажу, написао чак и Мојсије, а неке Соломон. А то се, кажу,
открива из натписа псалама. У једну је књигу псалме, веле, сакупио Јездра, после
вавилонског ропства. Многи псалми имају као натпис само реч алилуја, а други носе неки
други натпис (више или мање одређен), али без имена аутора, трећи опет, насупрот томе,
немају никакав натпис. Управо зато је и цео овај зборник псалама назван без разлике
књига псалама (а не псалама, на пример, Давидових), као што срећемо у књизи Дјела
апостолских. Ово наводно и значи да се не могу сви псалми приписати Давиду. Псалтиром
се пак књига псалама не назива у буквалном значењу, зато што је псалтир (или хвалебник)
заправо музички инструмент у облику органа, који Јевреји називају навла , а
добио је овај назив (псалтир или хвалебник од „хвалити“, грчки „”, што значи –
свирати на жичаном инструменту „навла“ псалме или похвалне песме, чему је инструмент
заправо и био намењен), слично као што је молитвени дом (или молелна) добио свој назив
од „молити се“. Затим је овај назив не потпуно основано пренет и на књигу, која садржи у
себи псалме. А неки тумачи тврде – с њима се и ја слажем – да је насупрот томе, све
псалме написао Давид, исто као што псалам који је натписан Мојсијевим именом не
припада Мојсију, јер у случају да му је заиста припадао, он би због свог порекла и
старости стајао на првом месту у Псалтиру или би се барем налазио у књигама
Мојсијевим, исто као што се у њима налазе његове песме: једна у књизи Излазак, друга у
књизи Бројеви и трећа у Поновљеним законима. Исто тако, кажу, треба размишљати и о
другим псалмима који су натписани туђим именом (а не именом Давида), односно да ове
псалме није написао нико други до управо Давид. Исто тако би се и два псалма која неки
тумачи приписују Соломону и сматрају да су њему припадали, по хронолошком реду

5
морала налазити барем у књигама Царстава или Паралипоменону, или би барем негде
морала да се сачува о њима забелешка попут ове: изглагола Соломон три тисјачи причеј,
и биша пјеснеј јего пјат тисјашч (3 Царств. 4, 32), а његови псалми се у Светом Писму
уопште не помињу. Што се тиче, на крају, осталих натписа као што су: Идитума, синова
Корејевих, Асафа, Јемана, Јетама, они мисле да је Давид овим људима одредио да буду
начелници хорова, а изабрао их је из колена Левијина и затим је по жребу одредио међу
њима ред у прослављању Бога на различитим музичким инструментима и сматрају да је
он наводно навео саме врсте инструмената и одредио сваком од ових појаца посебне
псалме које је требало да пева овај или онај хор у пратњи музике. Пошто је написао на тај
начин за сваког понаособ (од начелника хора) по псалам, он је затим предавао овај псалам
по припадности како би га појао одређени хор и уз одређену музичку пратњу. Међутим,
други псалми (односно они који не садрже у натпису име неког од начелника хорова) поју
сви хорови уопште и уз пратњу целог оркестра. И име оног ко је заправо појао дати
псалам, задржано је у натпису псалма. Ово се такође види из онога што се говори у књизи
Паралипоменон, а то је да: Давид устроји в начаље хвалити Господа рукоју Асафа и
братији јего (1 Пар. 16, 7). Уосталом, ово постаје јасно и из натписа 38. псалма: „В конец,
(каже се тамо) Идитуму, пјесан Давиду“. Јасно је да је Давид прво написао овај псалам и
затим га предао Идитуму ради појања. Даље, и псалам 43. има натпис: „В конец, сином
Корејевим, псалом Давиду“. Исто тако и сви псалми који су натписани туђим именима
(односно не именом Давида), немају натпис (псалам) „тог и тог“, већ “том и том“, а то је
јасан знак да је ове псалме које је написао Давид и да их је он сам касније предао заправо
ради појања песама од стране лица, чија се имена садрже у натпису. А ако би нам неко
рекао нешто против тога, односно да исто тако веома многи псалми имају натпис и
„псалом Давиду“, на такву примедбу ћемо одговорити да многи имају такође и натпис
„псалом Давида“, што се у погледу других имена (која се налазе у натписима псалама) не
среће. А они имају такав натпис како би нам показали да је ове псалме написао управо
Давид, а не да му их је неко предао (рецимо, ради појања) или да му их је неко посветио.
И управо ово (натпис: час „псалом Давиду“, час „Давида“) служи као узрок спора о писцу
псалама. А псалам који се приписује Мојсију има следећи натпис: „Молитва Моисеју,
человјеку Божију“, натпис који нас, чини се, највише учи да овај псалам доликује онима
који су уз помоћ Божанске воде, односно посредством спасоносног Крштења постали
људи Божији, „Мојсије“ дословно и значи: „извађен из воде“, а они који се крштавају из
воде се узимају и добијају затим назив људи Божјих. Што се тиче псалама за које се каже
да су псалми Соломона мислимо да се у имену Соломона садржи указивање на Исуса
Христа, јер „Соломон“ значи „миротворац“, а овакав је управо Исус Христос, Који по
природи има мир, јер је рекао: „Мир Свој дајем вам, мир Свој остављам вам,“ (Јн. 14, 27).
Што се пак тиче псалама који уопште немају натпис треба истаћи да је други (на пример)
псалам у многим јеврејским преписима Псалтира непосредно сједињен с првим, сваки пут
чим се не ставља у њима број изнад псалама, а други псалам неоспорно припада Давиду.
За то су сведоци апостоли, који се у књизи Дјела апостолских Богу обраћају речима: Иже
духом Свјатим усти оца нашего Давида, отрока твојего, рекл јеси: вскују шаташасја
јазици и тако даље (Дап. 4, 2, 5). Овим се уједно указује и на то да први псалам такође
припада Давиду. А ако први и други псалам који немају никакав натпис припадају Давиду
онда му припадају и сви остали псалми без натписа. Без икакве сумње и деведесет четврти
псалам припада њему, јер о томе сведочи апостол Павле, у посланици Јеврејима, следећим
речима: „Данас одређује неки дан за време Давида говорећи после тако дугог времена, као
што је речено: данас, кад зачујете глас Његов, немојте тврдокорним учинити срца в аша“
(Јевр. 3, 8). 2 Безимени псалми (односно, без имена аутора, који ипак имају неке натписе)
такође припадају Давиду, као што нас томе учи првомученик Стефан у књизи Дјела
апостолских. Управо он каже Јеврејима: „Њега и наслиједивши оци наши унесоше са

2
Наш текст посланице Јеврејима гласи нешто другачије и не помиње Давида.

6
Исусом Навином при заузимању земље незнабожаца, које прогна Бог испред лица отаца
наших; све до дана Давидових, који нађе благодат пред Богом и мољаше да нађе стан Богу
Јаковљеву“ (Дап. 7, 45-46). Ове речи су преузете из 131. псалма, а познато је да је овај
псалам без натписа. Међутим, и псалми који имају натпис од само једне речи „алилуја“
такође припадају Давиду. Тако се, на пример, први од ових псалама, управо 104. псалам у
књизи Паралипоменон приписује Давиду. А разлог због којег неки псалми уопште немају
натпис је, чини се, тај што је сваки од ових псалама писан не само у име неког познатог
племена или рода (већ уоште ради читавог човечанства), а „безимени“ псалми постоје због
тога што се односе на Самог Господа. Реч „алилуја“ неки псалми имају у натпису зато што
садрже благодарење и прослављање Бога. Међутим, о овоме је довољно речено, време нам
је да кажемо нешто и о осталом.

Глава V
Објашњење различитих термина који се користе у Псалтиру.

Псалтос заправо значи опевани Бог, а псалам је песма о Богу и п ојање овог дела
гласом. Псалмопојац је творац ових ствари, псалмопојац је хор, који поје ово дело у
стиховима. Дијапсалма највероватније означава или промену мисли или напева, или неку
прелудију песми, или пак озарење појаца за време појања које потиче од Светог Духа, јер
су они све ово тачно записивали. Псалам уосталом, дословно означава песму која се
складно испуњава гласом уз пратњу на псалтиру; а песма означава вешто и хармонично
појање неког дела у стиховима само гласом. У преносном смислу псалам се понекад
назива песмом, а сама песма псалмом. Међутим, песма је много старија од псалма.
Мојсије је први утемељио употребу песме, а затим је она била у употреби до
Давидовог времена, а Давид је први почео да сачињава псалме. Истина, музички
инструмент – псалтир је био у употреби и пре Давида, али је у то време то био инструмент
најједноставнијег устројства и употребљавао се веома ограничено, управо - користили су
га пастири како би свирањем на њему забављали стада оваца, а Давид га је учинио много
савршенијим, односно прилагодио га је и дао му нову употребу ради прослављања Јехове
свирањем на њему. Химна је дуже и јаче славословље, хвала је кратка похвала,
исповедање је најискреније признање – или за оно што смо учинили добро, или пак за оно
зло од којег смо побегли. Даље, молитва је мољење да нам се нешто дарује, а завет је наше
добровољно обећање да ћемо испунити нешто (добро). А Богу се обећава са
славословљем, односно с хвалом, исповедањем, молитвом, заветом у свим овим
случајевима. Дакле, о томе шта је псалам и шта је песма довољно је речено. А песма
псалма је највероватније била песма која се изводила прво музиком на инструменту, а
затим гласом, који је непосредно замењивао њено музичко извођење. Псалам песме је
обрнуто. Уколико бисмо напрегнувши силе наше г тела попут струна наштимованог
псалтира (музичког инструмента) почели на известан начин лако да их се дотичемо својим
добрим делима (као што се музичар дотиче пером 3 струна псалтира) и да ударамо по
њима, и кад бисмо се на тај начин показали као делатељи (новог) доброг и у потпуности
сагласног (с нашом ранијом делатношћу) поступка, иако још нисмо достигли највише
созерцање, то би по законима структуре био псалам. А кад бисмо почели да созерцавамо
тајне истине, не припремајући се за ово созерцање делима која му непосредно претходе,
већ као већ савршени и као они који су се у томе вежбали раније, то би (по истим овим
законима) била песма, кад бисмо достизали созерцање којем би претходила наша добра
дела, то би била песма псалма, као што је речено: возжељев премудрости, собљуди
заповједи и Господ подаст тебје (Сирах. 1, 26). А псалам песме би био кад бисмо уз
јасност созерцања у нама и уз скривеност онога што се односи на морал прелазили на
дела. Због тога можда псалми и заузимају прво место (у Псалтиру), а з а њима следе песме,

3
Има се у виду специјално перо или терзија за свира ње на жичаним инструментима (прим.прев.)

7
пошто онај ко тежи ка созерцању треба да усходи до њега делатним путем. Због тога су
многе песме смештене на крај (књиге псалама), а тамо се налазе и усхођења или песме
степена, али псалма међу њима нема ниједног, чак ни спојеног с песмом, јер су свети
људи у својим усхођењима (ка највишем моралном савршенству) тежили управо само ка
созерцању.

Глава VI
О обједињавању псалама у једну књигу, о начелницима хорова и
о јеврејским музичким инструментима.

У једну књигу псалме је по мишљењу једних, сакупио Јездра, а по мишљењу

других Језекија. Псалама је било свега сто педесет. Овде се уместо уобичајеног рачунања
псалама такође може видети и број педесет који су Јевреји поштовали, који је састављен
од седам пута седам, а исто тако се може видети и тајна Свете Тројице, кроз додавање
овим двама бројевима (односно „седам“ један број, пута „седам“ - други број) и јединице
(како би се добила „педесетица“), јер се Света Тројица састоји од једног Божанства у Три
Лица. Начелника појања је било четворица, они су управљали са четири хора, по броју
четири стране света, до којих је требало да допиру гласови оних који поју псалме. Даље,
сваки хор се састојао од седамдесет два појца, како тврде неки који су о томе читали код
Јевреја, а било их је толико по броју народа који су настали приликом пометње до које је
дошло за време градње Вавилонске куле, или тачније, од расејања. Овде је такође било
садржано указивање и на то да ће сваки народ појати ове псалме. Неки од појаца су певали
ове псалме уз звуке трубе, као и тимпана, органа, кимвала или лире и китаре, а псалтир је
као царски инструмент Давид задржао за себе. Трубе и рогови били су дувачки
инструменти, лира и китара – жичани, а кимвали и тимпани – ударачки, у њих су спадали
и сви они инструменти чија је музика пре личила на неке неодређене звуке, него на јасне
музичке тонове. Међутим, псалтир, који се понекад назива кинирија као и китара, па чак и
лира, био је жичани инструмент. Притом је овај инструмент био прав и звуци које је он
издавао ширили су се по њему одозго на доле. То је било с циљем да се и ми трудимо да
будемо прави, односно правични, и да размишљамо о горњем, постајући на тај начин као
духовни псалтир, који издаје складне звуке душе и тела које у нама производи Свети Дух,
као неки највештији музичар. Даље, у горњем делу псалтира се налазило десет покретних
чивија уз помоћ којих су струне псалтира по жељи онога ко свира и на захтев музичког
тона могле бити више или мање затегнуте. У десној руци музичара било је гудало (којим
је музичар ударао по струнама), а левом руком је лако дотицао струне одозго до доле, од
чивија и окрећући ове чивије тамо и овамо произоводио различите музичке тонове – час
високе, час ниске, час средње. Десет струна које су биле на псалтиру издавале су
различите тонове. Ово нас учи томе да и ми на десет наших струна различитог тона,
односно на пет душевних сила и пет телесних чула, треба да певамо складну песму Богу.

Глава VIII
Поредак псалама.

Што се тиче редоследа псалама у Псалтиру веома је занимљиво што они овде нису
стављени у поретку у којем су били написани, иако овај поредак није случајан, већ је
највероватније проистекао по нарочитом Божанском плану, који се не потчињава
хронолошком току времена. Исто као што је уопште у уметностима - практичним и
теоријским, на пример, једна ствар проналажење и извесно распоређивање самих оруђа и
правила њихове употребе, а друга је ствар њихово коришћење у складу са захтевима
времена и околности. На пример, у лекарском умећу у једном случају лекар вешто расеца
болесно место, а у другом случају даје неки лек, једном ставља маст, други пут се пре
свега труди да уплаши болесника, а неки пут се, напротив труди да каже нешто утешно –

8
ту се неки одређени поредак не може уочити, већ сваки (пут) лекар употребљава пре свега
средство које му због своје користи и дејства изгледа најприкладније и најделотворније у
овом или оном случају. Сличан начин дејства обично се назива неуређеним поретком. На
исти овај начин и наш врховни Уметник – Дух Свети није пре свега имао бригу да се
приликом распоређивања псалама држи историје, већ да на известан начин изваја форму
наше душе по датом образу (образу Божијем), да је углача по захтевима лепоте и да је на
крају учини богоподобном. Управо зато се у првом псалму пророк труди да нас удаљи од
нечастивости и грехова, затим се у другом псалму труди да нам покаже чије смо
наследство и за кога управо треба да се прилепимо. Даље, у трећем псалму предсказује о
казнама и злобним нападима непријатеља на оне који се прилепљују уз Бога, а затим нас
учи како треба да лечимо страсти и како можемо да избегнемо пораз од непријатеља.
Уосталом, постоји и друго мишљење у погледу оваквог поретка псалама. Управо,
неки мисле да су, кад су Јевреји одступили од вере у истинитог Бога, и кад су почели да
заборављају обичаје наслеђене од отаца, многе ове књиге биле подељене на делове и да су
биле изгубљене. Међутим, на крају су их или Јездра, или Неемија, који су се усредно
бавили скупљањем псалама нашли, али не све одједном, већ један по један и зато је онај
ко их је нашао у зборнику поређао у поретку у којем су били пронађени и издао их у
таквом облику, односно, није их поређао по времену писања, већ по времену проналажења
сваког псалма. Постоји још једно објашњење за ово. Мисли се да су псалми поређани на
овај начин, не у поретку којим су били написани или откривени (за време Јездре или
Неемије), већ тачније у складу с оним данима у које су (или ради којих су) били написани
на почетку. Речено ћемо објаснити на примеру: познато је да је пре свега, хронолошки,
било благовештење Арханђела Пресветој Дјеви да ће се од Ње родити Исус Христос,
затим само рођење, даље, надевање имена и обрезање, затим, доношење Младенца Исуса
у храм и сретење, још касније, кад је протекло тридесет година, било је Његово Крштење
на Јордану – Богојављење, а затим, учење, чуда, страдања и тек након свега овога
Васкрсење. Међутим, код нас се празници у част ових догађаја славе у другом поретку и
кроз другачије временске размаке, прво – рецимо, славимо Благовести, а затим одмах
Васкрсење. Уочаваш, читаоче, какав је велики временски размак између догађаја који се
спомињу у ове празнике, с једне стране, и каква је близина између дана у које се празнују
– с друге. Опет, после празника Вазнесења код нас бива празник Преображења, затим
Рождество и после свих ових празника празник Богојављења. Уочаваш како је овде
промењен поредак догађаја? И притом је поредак дана у месецима остао, наравно,
комплетан, али је зато поредак самих догађаја овде у највећој мери недоследан и настао је,
на известан начин, као поредак без поретка.
Међутим, време је ипак да кажемо који је узрок нејасности које се срећу у многим
псалмима, колико је било превода (Светог Писма) с јеврејског језика на грчки и ко их је
начинио. Узрок нејасноће која се среће на неким местима у Старом Завету састоји се у
томе што је њима симболично и у праобразима описан Исус Христос и све што се односи
на Христа, и уопште, на нову благодат, а осим тога, у идиоматизмима јеврејског језика у
поређењу с грчким – зато што су пророци, приликом преношења својих мисли обично,
иако не увек, користили нарочит и посебан начин изражавања. Притом су углавном
говорили скривено, због неверја и тврдокорности срца својих слушалаца, што је било
јасно само малом броју изабраних светих мужева и што се на тачан начин схватало само
приликом испуњења пророчанстава. Постоји, на крају, још један узрок нејасноће Писма
Старог Завета, а то је њихов превод с јеврејског језика на грчки. Јер сваки говор уопште,
када се преноси с једног језика (матерњег) на други (туђи) стиче обично притом и извесну
нејасност. А овај превод (хронолошки први) је био начињен за време Птоломеја
Филаделфа, кад је он управљао египатским царством. Превода Светог Писма Старог
Завета с јеврејског језика на грчки било је укупно седам.

Глава VIII

9
 О преводима Псалтира.

Први превод с јеврејског на грчки јесте превод седамдесеторице. То су били Јевреји

који су изабрани по броју седамдесеторице које је некада избарао Мојсије и који су на
молбу горе поменутог цара превели Старозаветно Писмо у свему сагласно с његовим
јеврејским оригиналом. Други превод је био превод Акиле Синопског. Он је пореклом био
понтијски Грк. Прво је примио хришћанство и био крштен у Јерусалиму, али је затим
напустио хришћанство и примио јудаизам. Управо у то време је издао свој превод Светог
Писма - у време цара Адријана Губавог, 330 година после превода седамдесеторице.
Гајећи мржњу против хришћана он је притом много тога изврнуо у Светом Писму. Трећи
је био превод Симаха Самарићанина. Немајући успеха у достизању оног поштовања које
је покушао да освоји код својих он је прешао у јудејство и по други пут примио обрезање.
Осећајући антипатију према Самарјанима начинио је свој превод Божанског Писма с
јеврејског језика на грчки у време владавине цара Севера. Међутим, притом је, како би
угодио Јеврејима изврнуо смисао оних места из Светог Писма која су се односила на
Христа. Симахов превод је био издат 56 година после Акиле. Четврти је био превод
Теодотиона Ефеског, следбеника Маркионове јереси. Пошто су га сународници једном
приликом увредили он је издао на свет свој сопствени превод Светог Писма у време
владавине цара Комода. Пети превод, који припада непознатом аутору, за време владавине
цара Каракале био је пронађен у Јерихону сакривен у једном бурету. Шести превод је
анонимног аутора. Пронађен је у Никопољу у близини Акциума, у време владавине цара
Александра Мамеја. Седми превод је начинио свети Лукијан, велики подвижник и
мученик. Он је упоредио све преводе који су пре њега били издати и на најбрижљивији
начин их је упоредио с јеврејским текстом иако га је то коштало великог труда, и затим је
издао сопствени превод у којем ништа није недостајало и ништа није било сувишно.
Превод који је начињен на тај начин свети Лукијан је предао хришћанима. За време
владавине цара Константина Великог оргинални рукопис овог превода откривен је у
Никомидији у једној малој кули, коју су са свих страна Јевреји зазидали после страдања
светог Лукијана и у време прогона које су започели Диоклецијан и Максимијан. У свом
преводу свети Лукијан је следио седамдесеторицу и одбацио оно што су покварили други
преводиоци.

Глава IX
О појању псалама.

Познато је како свирала окупља стада, наслађује их својим звуцима, слично томе
песма сабира око себе велики број људи и пружа им насладу својом мелодијом. Овакво
своје дејство песма обично има на жену, пре него на мушкарца, на малолетног не делује
ништа мање него на човека образованог, на неуког, ништа мање него на ученог. Притом у
сваком човеку постоје два дела душе, један разуман, а други неразуман и животињски,
наслађивање подједнако овладава и једним и другим. Ево због чега је у употребу била
уведена употреба појања псалама уз помоћ којег се корист коју човеку доносе сами
псалми такође тесно сједињује с људском душом, као што се скути одеће сједињују један
с другим копчама. Појање, даље, ублажава оштар укус духовног лека, попут меда, који
оно што је с њим помешано и растворено, чини уједно и корисним и пријатним, а познато
је да се оно што се свима свиђа, много радије прихватамо и да се то дуже у нама задржава.
То је први разлог увођења појања у употребу. Затим, пошто ђаво посредством насладе
обично крије у себи неку своју покварену замисао, покушава да упропасти човека, Бог са
Своје стране такође посредством насладе, само насладе која не носи у себи поквареност и
лукавство и која је вешто приправљена, има намеру да спасава човека од непријатељске
покварености. То је други разлог због којег је појање ушло у употребу. Трећи разлог је тај
што појање поседује способност да усељава у душе оних који их поју љубав и

10
једномислије, пошто се њихови гласови приликом појања сливају у један заједнички тон,
исто тако се уједињују различита мишљења појаца и као да се сливају у један складан звук
једно с другим и сви са свима. И шта је друго у стању да помири људе као заједничко
молитвено појање, свима подједнако приступачно, које свако и сви узносе за свакога и за
све? Осим тога, појање има огроман утицај на образовање карактера, на његово
поправљање, на његову промену и довођење у ред. И управо зато су још у најстарија
времена биле већ познате различите песме. Тако су (на пример) постојале песме
најневинијег својства и насупрот томе песме с романичким карактером, једне су биле,
даље, песме које су подстицале у души борбено расположење, друге су, насупрот томе,
деловале на њу умирујуће, једне су рађале у души тугу, друге, напротив, радост, неке су
деловале подстичући, а друге раслабљујући душу. Кажу да су се у Питагори, који је
изузетно волео неког младића, чим је променио своју ранију флауту новом уједно
променила и осећања према његовом некадашњем љубимцу. Такође причају за другог
човека који се наводно у жару гнева бацио с мачем на свог противника, да је у њему, у
истом тренутку кад је зачуо музику нестао гневни порив. О Тимотеју се такође сачувало
следеће предање: једном је за време неког пира и усред свеопштег весеља, кад је громко и
високим гласом запевао познату песму пробудио у душама Македонског такву одважност
да је овај одмах устао са свог места, обукао војнички оклоп и брзо се устремио напред.
Појање и песме су уопште тако сродни нашој природи, да се чак и дојенчад, кад се
расплачу, могу умирити једино овим средством. Дојиље обично у таквим случајевима
почињу да им певају дечије песме, при чему се деци очи склапају саме од себе и она тону
у сан. Даље, путници, које на путу често задеси подневна врелина уз п омоћ појања
олакшавају тежину свог пута. На крају, све занатлије док раде певају, јер наша душа кад
почнемо да је занимамо појањем, лакше подноси тежину и рад. Зашто, уосталом, причати
много о људима – разумним бићима, ако се чак и коњи припремају за борбу свирањем
трубе и ако чак и овце бивају послушне пастирској свирали и изражавају своје потпуно
задовољство уз њене звуке скоковима, и услед овога брже се гоје. Наслађивање музиком
које је примећено у неким случајевима, ловци често користе као оруђе у лову. Тако је и
једнорог уобичајени плен појања и лепоте.
Уосталом, они тумачи који воле да користе више довијања приликом објашњавања
Божанског, изражавају у овом случају мишљење да се наводно музикалношћу приликом
појања алудира на хармонију наше душе. А ова хармонија је, по њиховом мишљењу
својеврсни склад унутрашњих делова душе, односно управо различитих способности. О
овоме имамо намеру да кажемо нешто детаљније. Сам овај склад, наравно, није ништа
друго до извесна сазвучност не само разноврсног већ и истоврсног. Како би ово могло
боље да се види начинићемо поређење постојећих закона са сличним музичким складом
(или симфонијом) унутрашњих делова душе. У нашој души један од њених делова заузима
прво место и управља другима – управо овај део душе је разуман. Такође, део душе који
заузима средње место, односно чулни, налази се с једне стране у потчињености првог, а с
друге стране влада последњим. А онај који заузима последње место, односно вољни , само
се налази у потчињености прва два, а сам ни над једним делом не господари. Сад, склад
између различитих делова наше душе постојао би управо у случају кад се с једне стране
њен разумни део налази у потпуном складу с осећајним, као њена прва струна са средњом
струном, тон који одавде потиче је основни и најнижи, то је својеврсна кварта, кад би
даље с друге стране чулни део био у складу с вољним као њена средња струна с
последњом струном, то ће бити крајњи и највиши тон – исто што и квинта (у музици). На
крају, кад би се сам разумни део душе налазио у складу с вољним као прва струна с
последњом, тада би они издавали два тона одједном – један најнижи, други највиши – то
је октава. Међутим, уколико би нам било потребно да направимо поређење између
музичких струна и делова душе – не по местима и називима, већ по њиховим силама и
испољавањима, у том случају би разумни део душе најпре требало назвати средњом
струном душе, а испољавање овог дела душе у складу с чулним, као последњом струном

11
душе – јер је то највиши и крајњи део душе – одговарало би тону квинте, у складу с
вољним као с првом струном, јер је она сама слабија и нежнија од овог дела, и то би била
својеврсна кварта. Услед напетости овог дела душе и слабљења другог и уз њихов
заједнички склад и сазвучност долази до најлепше душевне хармоније.
Након овога приступамо појединачном објашњавању сваког псалма,
подразумевајући у овом објашњењу ону општу и неопходну опаску да их нећемо
испитивати на неки појединачан начин, односно на основу, рецимо, само историје, или
само пророчански или у складу (на пример) са законима алегорије, или на крају, у складу
с моралним учењем, већ ћемо често приликом тумачења једног места примењивати многе
и различите методе. И као што у дрвету или у семену обично има много различитих
својстава и испољавања њихове силе раста: у дрвету постоји (на пример) и корен и стуб, и
гране, и кора, и лишће, и срж, а у семену постоји и изданак и стабло, и кора, и плод, и
притом уместо једног безбројан. Слично томе, и чак још потпуније открива се
разноврсност и у дејствима Светог Духа. И ти, читаоче, сигурно ме нећеш окривити за оно
што пронађеш овде. Исто тако ми опрости што се можда нисам према свему односио у
потпуности пажљиво, јер нико није у овом смислу имао достојног успеха. Уопште, може
се рећи да се сви псалми могу применити на нас саме. Тако под непри јатељима Христа
можемо да подразумевамо непријатеље хришћана, односно демоне, под именима Саула и
Авесалома и уопште сваког непријатног човека – самог ђавола, као и његове покварене
замисли, затим наше угњетаче и прогонитеље уопште и слично, односно опет управо
демоне. На крају, оно што доликује Давиду и као помазанику и као цару може да доликује
и сваком од нас појединачно, јер као што је он био помазан јелејем власти на царство
исто тако се и ми помазујемо јелејем хришћанског Крштења за Царство Небеско. О истим
овим местима у псалмима, која не могу да имају да имају такву примену, рећи ћемо
уопштено да су то речи Светог Духа, које су нам дате уопште ради нашег освећења. Речи
сличне врсте се срећу (на пример) у другом псалму и у другима. О првом псалму ћемо
приметити да се он у јеврејском оригиналу среће без натписа, а и код свих тумача је
остављен без натписа. Међутим, овај псалам није само моралан, већ и догматски, он не
само да садржи поуку да будемо пажљиви према Божанским речима, већ прети казном и
осветом људима испуњеним нечастивошћу и гресима.

12