ALEKSANDRA BRAKEN

Prevod:
Ivan Vlajić

www.knjige.club

SAMO ZA VAS
Naslov originala

Alexandra Bracken
NEVER FADE
 U sećanje na mog tatu,
čija ljubav prema životu i nepokolebljiva hrabrost
nastavljaju da me inspirišu iz dana u dan.
 Prolog

TAJ SAN SE PRVI PUT POJAVIO U MOJOJ DRUGOJ NEDELJI boravka u

Tarmondu, i nastavio da me posećuje bar dva puta mesečno. Bilo je
logično da je nastao tamo, iza zuječe električne ograde. Sve u vezi sa
tim mestom te svodi na ono najgore što imaš u sebi, i nije važno
koliko godina je prošlo - dve, tri ili šest. U toj zelenoj uniformi si
učauren u monotonoj rutini, a vreme stoji ili se vuče poput
pokvarenog automobila na izdisaju. Znala sam da postajem starija,
uhvatila bih tu i tamo odraz svog lica koje se menjalo na metalnim
površinama stolova u kantini, ali se nisam tako osećala. Ono što sam
bila i ono što sam postala se odvojilo, ostavivši me zaglavljenu negde
u sredini. Imala sam običaj da se pitam da li sam i dalje bila Rubi. Bila
sam broj: 3285. Bila sam običan dosije snimljen na nekom serveru ili
zaključan u nekom sivom metalnom ormariću. Ljudi koji su me
poznavali pre logora više nisu.
Uvek je počinjalo istim gromom, istom eksplozijom buke. Bila bih
stara - iščašena, pogrbljena i bolna - i stajala nasred prometne ulice.
Moguće je da se nalazila negde u Virdžiniji, odakle sam bila, ali je
prošlo toliko vremena otkad sam poslednji put bila kod kuće da nisam
mogla da budem sigurna.
Automobili su prolazili sa obe strane, krećući se suprotnim
smerovima niz mračni put. Nekada bih čula grmljavinu oluje koja se
približava, nekada bi dreka automobilskih sirena bila sve glasnija,
glasnija i glasnija kako bi se približavali. Nekada ne bih čula baš ništa.
 Ako izuzmemo taj detalj, san je uvek bio isti.
Identičan niz crnih automobila bi se uz škripu zaustavio kada bi
stigli do mene, a onda, istog trenutka kada bih pogledala u njih,
promenilo pravac. Sve bi se okrenulo. Kiša bi počela da se odlepljuje
od gumenkastog crnog asfalta, da lebdi natrag u vazduh u savršenim
svetlucavim kapljicama. Sunce bi nečujno klizilo unazad preko neba,
jureći mesec. Kako bi ciklusi prolazili, mogla bih da osetim svoje
stare, pogrbljene kosti kako se ispravljaju, jedna po jedna, dok ne bih
ponovo stajala uspravno. Kada bih pogledala u svoje ruke, bore i
plavo-ljubičaste vene, one bi nestajale, kao da se starost spira sa mene.
A te ruke bi postajale sve manje i manje. Ugao iz kog sam
posmatrala put se menjao; činilo mi se da će me odeća progutati.
Zvuci su postajali zaglušujući, sve oštriji i sve me više zbunjivali.
Vreme bi se tada samo još više ubrzalo, obaralo me sa nogu i letelo mi
kroz glavu.
Imala sam običaj da sanjam o tome kako vraćam vreme, o
vraćanju svega što sam izgubila i osobe koja sam bila.
Ali ne više.
 1

UNUTRAŠNJI DEO MOG LAKTA JE PRITISKAO ČOVEKOVO grlo, stežući

sve više dok je gumenim đonovima čizama udarao o zemlju. Zario je
noktima crnu tkaninu moje majice i rukavica, u očajničkom pokušaju
da me izgrebe. Mozak mu je ostajao bez kiseonika, ali me to nije
sprečavalo da znam o čemu razmišlja. Videla sam sve. Njegova
sećanja i misli su mi sijala pred očima, ali nisam popuštala, čak ni
kada se prestravljeni um radnika obezbeđenja usredsredio na sliku
sebe kako leži na podu, i bulji u tamni plafon hodnika. Mrtav, možda?
Nisam htela da ga ubijem. Vojnik je bio viši od mene za dobru
glavu i po, a ruke su mu bile veličine mojih nogu. Jedini razlog zbog
kog sam uopšte i uspela da ga zaskočim je taj što je stajao okrenut
leđima.
Instruktor Džonson je zvao ovaj potez Španska kragna, a pored nje
me je naučio i čitavom spisku drugih. Otvarač konzervi, Raspeće,
Savijanje vrata, Nelson.Tvister, Držanje zgloba i Kičmolomac su bili
samo neki od njih. Sve su to bili načini na koje bih ja, devojka od 165
centimetara, mogla da steknem prednost nad nekim ko je fizički bio
jači od mene. Dovoljno dugo da potegnem svoje pravo oružje.
Čovek je sada već dopola halucinirao. Ulazak u njegov um je bio
bezbolan i lak; sva sećanja i misli koje su isplivavale na površinu
njegove svesti su bile umrljane crnilom. Boja je krvarila kroz njih
poput fleka od mastila na vlažnom papiru. U tom trenutku sam, kad
sam se potpuno zakačila za njega, popustila stisak na njegovom vratu.
Sumnjam da je očekivao ovako nešto kada je izašao iz skrivenog
sporednog ulaza prodavnice na puš-pauzu.
Hladnoća pensilvanijskog vazduha je obojila njegove obraze u
jarko crvenu boju ispod svetlih čekinja brade. Ispustila sam jedan
uzdah ispod skijaške maske i pročistila grlo, svesna deset pari očiju
uperenih u mene. Prsti su mi se tresli dok su klizili preko čovekove
kože; osećao se na ustajao dim cigareta i mentol žvake koje je koristio
da prikrije svoju gadnu naviku. Nagla sam se unapred, pritisnuvši dva
prsta na njegov vrat.
„Probudi se”, šapnula sam. Na silu je otvorio oči, detinjaste i
široke. Nešto u stomaku mi se steglo.
Bacila sam pogled preko ramena u taktički tim koji je išao iza
mene, posmatrajući sve u tišini, lica sakrivenih iza maski.
„Gde je Zatvorenik 27?” pitala sam. Nismo se nalazili u vidnom
polju sigurnosnih kamera - verovatno je to i bio razlog što se vojnik
osećao dovoljno bezbedno da iskoči na par neplanskih pauza - ali sam
bila jako nervozna i nestrpljiva da ovo obavimo što pre.
„Požuri, dođavola!”Vida, koja je stajala pored mene, procedila je
kroz stisnute zube.
Ruke su mi se zatresle od naleta toplote kada mi je sa leđa prišao
vođa taktičkog tima. Više me nije bolelo dok ovo radim kao nekada.
Nije me cedilo, niti uvijalo moj mozak u bolne čvorove. Ali me je
činilo osetljivom na jaka osećanja ljudi u mojoj blizini - uključujući i
čovekovo gađenje. Crnu, mračnu mržnju.
Mogla sam da vidim Robovu tamnu kosu samim krajičkom oka.
Naređenje da nastave dalje bez čekanja na mene mu je bilo navrh
jezika. Od tri operacije koje je on vodio, uspela sam da završim samo
jednu.
„Gde je Zatvorenik 27?” ponovila sam, blago odgurnuvši vojnikov
um snagom svoje volje.
„Zatvorenik 27.” Dok je ponavljao moje reči, njegov gusti brk je
igrao. Poneka seda vlas na njima ga je činila mnogo starijim nego što
je zapravo bio. Fascikla sa podacima o zadatku koju smo obili u štabu
je sadržala i kratke tekstove o svim vojnicima koji su bili raspoređeni
u ovom bunkeru, uključujuči i njega - Maksa Bromela. Četrdeset
jedna godina, poreklom iz Kodija, Vajoming. Preselio se u Pitsburg,
Pensilvanija kada je dobio posao programera, koji je izgubio kada je
ekonomija propala. Fina supruga, trenutno nezaposlena. Dvoje dece.
Oboje mrtvo.
Oluja mračnih slika je preplavila svaki ćošak i svaku pukotinu
mog uma. Videla sam još desetak muškaraca, svi u svetlim
kamuflažnim uniformama, kako iskaču iz kombija, i još njih nekoliko
iz vojnih džipova koji su pratili veće vozilo - puno kriminalaca,
osumnjičenih terorista, i, ako su podaci koje je Dečji savez dobio bili
tačni, jedan od naših najboljih agenata.
Posmatrala sam, odjednom mirna, kako ti isti vojnici odvode
jednog... dvojicu... ne, trojicu muškaraca do zadnjeg dela kamiona.
Nisu pripadali Psi Specijalnim Snagama, ni FBI, niti CIA, i
definitivno nisu bili deo jedinice za Specijalna oružja i taktike ili
mornaričke Foke, koji bi verovatno uništili naš mali odred brzim
udarcem. Ne, bili su pripadnici Nacionalne garde, vraćeni na dužnost
u užasnim vremenima u kojima smo živeli; bar oko nečega naši podaci
nisu grešili.
Vojnici su navukli kapuljače preko glava zarobljenika, pa ih
prisilili da siđu niz stepenice napuštene prodavnice do srebrnih kliznih
vrata bunkera koji je bio sakriven ispod.
Nakon što je veći deo Vašingtona bio uništen od strane grupe za
koju je predsednik Grej tvrdio da je sastavljena od Psi dece
izvitoperenih umova, predsednik se postarao da sagradi te takozvane
mini tvrđave duž Istočne obale za slučaj da se ponovo dogodi
vanredno stanje sličnih razmera. Negde su građene ispod hotela, neke
su ugrađivane u podnožja planina, a neke, poput ove, su bile
ostavljene manje-više na otvorenom u malim gradovima, ispod
prodavnica ili zgrada Vlade. Bile su tu da zaštite Greja, da zaštite
članove njegovog kabineta i važne vojne zvaničnike, ali su, izgleda,
bile tu i da utamniče „visokorizične pretnje po nacionalnu
bezbednost”.
 Uključujući i našeg Zatvorenika 27, koji je izgleda dobio
specijalni tretman.
Njegova ćelija je bila na kraju dugog hodnika, dva sprata niže.
Bila je to usamljena soba sa niskim, tamnim plafonom. Zidovi su se
topili oko mene, ali je sećanje bilo jasno. Kapuljača mu je ostala na
glavi, ali su mu stopala vezali za metalnu stolicu koja se nalazila na
sredini ćelije, pod svetlom jedne ogoljene električne sijalice.
Odlepila sam se od čovekovog uma, oslobodivši ga i fizičkog i
mentalnog stiska. Skliznuo je niz grafit na zidu napuštene perionice
veša, i dalje zarobljen u magli sopstvenog uma. Uklanjanje sećanja na
moj lik i lica ljudi u uličici iza mene je bilo lako poput skupljanja
kamenčića sa dna čistog, plitkog jezera.
„Dva sprata pod zemljom, soba četiri B”, rekla sam, okrenuvši se
ka Robu. Imali smo okvirnu skicu rasporeda prostorija u bunkeru, ali
nismo znali te sitne detalje - nije da smo bili slepi, ali nismo ni ubijali
preciznošću. Osnovni plan svakog bunkera je uvek bio isti, doduše.
Stepenice ili lift su se spuštali niz jedan deo objekta, a odatle je
polazio dug hodnik na svakom nivou.
Ispružio je svoju ruku sakrivenu u rukavici i prekinuo ostatak
mojih instrukcija, pa dao signal ostatku tima iza sebe. Dala sam mu
pristupnu šifru iz vojnikovog sećanja: 6-8-9-9-9-9-* i odstupila,
povukavši Vidu sa sobom. Odgurnula me je na najbližeg vojnika,
glasno negodujući.
Nisam mogla da vidim Robove oči ispod naočara sa termalnom
kamerom koje su svetlele zeleno, ali nisam ni morala da bih znala
njegove namere. Nije tražio da budemo priključeni misiji, a još manje
je želeo da budemo tu kada on - bivši pripadnik elitne pešadijske
jedinice Rendžeri, kako je voleo da nas podseća - može lako da sam to
reši sa par svojih ljudi. Mislim da ga je više od svega činilo besnim to
što mora uopšte ovo da radi. Savezova politika je bila da, ako te
uhvate, svaki kontakt sa tobom se prekida, odriču te se. Niko ne dolazi
da te izbavi.
Ako je Olban hteo ovog agenta nazad, sigurno je imao dobar
razlog za to.
Odbrojavanje štoperice je krenulo onog trenutka kada su se vrata
otvorila. Petnaest minuta da uđemo, pokupimo Zarobljenika 27, i
pobegnemo dođavola odatle. Doduše, ko zna da li ćemo imati i toliko
vremena? Rob je samo pravio procenu koliko će vremena biti
potrebno pojačanjima da stignu nakon što se alarm deaktivira.
Vrata su vodila do stepeništa u zadnjem delu bunkera. Postajalo je
sve manje, odeljak po odeljak, kako smo ulazili u tamu gde je samo
par sijalica osvetljavalo metalne stepenike pred nama. Čula sam kako
jedan od ljudi seče žice bezbednosne kamere postavljene visoko iznad
nas, osetila da me Vidina ruka gura napred, ali mi je bilo potrebno
vreme - previše vremena - da se oči naviknu. Tragovi hemikalija iz
perionice su i dalje bili u recikliranom, suvom vazduhu, i palili mi
pluća.
Nakon toga smo krenuli. Brzo, i tiho koliko god je to bilo moguće
za grupu ljudi u teškim čizmama koja se spušta niz metalne stepenice.
Krv mi je bubnjila u ušima kada smo Vida i ja stigle do prvog
odmorišta. Šest meseci obuke nije bio dug period, ali je bio dovoljan
da me nauči kako da skliznem u poznatu usredsređenost i smirim se.
Nešto čvrsto me je odalamilo po leđima, pa nešto još čvršće -
rame, pištolj, pa još jedan udarac, i još toga, dok se na kraju nije
pretvorilo u ravnomerni ritam koji me je naterao da se naslonim uz
ulazna vrata bunkera kako bih ih izbegla. Vida je glasno uzdahnula
kada je poslednji član tima protutnjao pored nas. Samo je Rob zastao i
obratio pažnju. „Pokrivajte nas dok se ne probijemo, a onda osmatrajte
ulaz. Odavde. Ne napuštajte svoju poziciju.”
„Treba da...” počela je Vida. Iskoračila sam ispred nje, prekinuvši
je. Ne, nije nam ovako saopšteno na brifingu pred misiju, ali je bilo
bolje za nas. Nije bilo razloga da bilo koja od nas dve silazi sa njima u
bunker i rizikuje da potencijalno izgubi život. A ona je znala - million
puta nam je ispran mozak time - da je Rob vođa tima večeras. A prvo
pravilo, jedino koje je važilo u trenutku kada se nađeš između dva
prestravljena otkucaja srca, da uvek, čak i kada si suočen sa vatrom,
smrću ili zarobljeništvom, uvek slušaš komande vođe tima.
Vida je stajala iza mene, dovoljno blizu da sam mogla da osetim
njen topao dah kroz gusto pletenu skijašku masku. Dovoljno blizu da
osetim vrelinu besa koju je isijavala uprkos ledenom filadelfijskom
vazduhu. Vida je konstantno zračila nekom vrstom krvožedne žudnje,
pogotovo kada je Kejt bila vođa operacije; uzbuđenje prouzrokovano
željom da se dokaže pred našom starateljicom je uvek potiralo
najvažnije delove njene obuke. Sve ovo je za nju bila igra, izazov,
prostor da se pohvali savršenom preciznošću, borbenom obukom ili
vešto izbrušenim plavim sposobnostima. Za mene je to bila samo još
jedna savršena prilika da pogine. Sa svojih sedamnaest godina,Vida je
bila savršeni regrut, postavljala je standarde po kojima je Savez
ravnao sve ostale klince čudake, ali jednu jedinu stvar nije uspevala da
ukroti - svoj adrenalin.
„Da me više nikada nisi dodirnula, kučko”, Vida je režala besno,
niskim glasom. Krenula je unazad niz stepenice kako bi ih pratila. „Ti
si takva jebena kukavica da ćeš da istrpiš ovo sad? Nije te briga što
nas je upravo omalovažio? Ti...”
Stepenice su propale poda mnom, kao da su udahnule duboko pre
nego što su ispustile glasno dah. Moj šok zbog toga što se upravo
dogodilo kao da je usporio vreme - bila sam u vazduhu, bačena
takvom silinom na vrata da mi se učinilo da osećam kako mi se
lobanja ulubljuje. Vida je tresnula o zemlju, pokrivši glavu, a tek
nakon toga je grmljavina granate stigla do nas i raznela donji ulaz.
Vreli dim je bio dovoljno gust da počne da me guši, ali je
dezorijentisanost bila neuporedivo gora. Osećala sam kao da mi se
kapci polako ljušte sa očiju dok sam terala sebe da ih otvorim.
Tamnocrveno svetlo je pulsiralo kroz mrak, probijajući se kroz prašinu
i ostatke betona. Osećala sam prigušeno bubnjanje u ušima - ali to nisu
bili moji otkucaji srca, već alarm.
Zašto su koristili granatu ako su znali pristupnu šifru koja je bila
ista kao za spoljna vrata? Nije bilo pucnjave - bili smo dovoljno blizu
da bismo sigurno čuli da se pucalo na jedinicu. Sada su svi znali da
smo tu - nije imalo smisla da profesionalci to urade.
Strgla sam masku sa lica, pa rukom posegnula ka desnom uvetu.
Osetila sam oštar, probadajući bol pre nego što sam uspela da skinem i
polomim bubicu. Pritisla sam rukavicu uz uvo dok sam se pridizala na
noge, u pokušaju da treptanjem oteram talase mučnine koji su navirali
jedan za drugim. Kada sam se okrenula da pronađem Vidu, da je
odvučem nazad uz stepenice u ledenu pensilvanijsku noć, nije je bilo
tamo.

Doživela sam dva prestravljena otkucaja srca u potrazi za njenim

telom u zjapećoj rupi na odmorištu stepenica, dok je naša četa
protrčavala pored. Naslonila sam se na zid u pokušaju da ostanem na
nogama.
„Vido!” osećala sam kako mi reč napušta grlo, ali istog trenutka
nestaje zbog pulsiranja u ušima. „Vido!”
Vrata na mom spratu su bila iskrivljena, ulubljena i spržena, ali su
očigledno i dalje funkcionisala. Cvilela su kada su počela da se
otvaraju, pa zapela na pola puta uz užasno škripanje. Zalepila sam se
leđima za zid, vrativši se dva koraka unazad naprslim
stepenicama.Tama me je prigrlila na vreme, pre nego što se prvi
vojnik provukao kroz razvaljena vrata, podignutog pištolja u
skučenom prostoru. Duboko sam udahnula i spustila se u
čučanj.Trebalo mi je nekoliko treptaja da izoštrim vid, a do tada su se
vojnici već probijali kroz vrata, preskačući zjapeću rupu u platformi i
nastavljali niz stepenice. Posmatrala sam kako prolaze četvorica, zatim
peti, pa šesti, i kako nestaju u dimu. Delovalo je da ih prati niz čudnih
zujećih prasaka, a tek kada sam stajala i mlatila rukom oko lica
shvatila sam da je to bila pucnjava sa donjih spratova.
Vida više nije bila tu, četa je bila duboko u osinjaku koji je sama
stvorila, a Zarobljenik 27...
Dođavola, pomislila sam vrativši se nazad na odmorište. Bilo je
najmanje dvadeset ili trideset vojnika u ovim bunkerima u svakom
trenutku. Bili su premali da prime više od toga, čak i privremeno. Ali
to što je hodnik sada bio prazan nije značilo da je pucnjava koja se
čula odozdo privukla pažnju svakog od njih. Ako me uhvate, to će biti
moj kraj. Sa mnom bi bilo gotovo, na ovaj ili onaj način.
Ali trebalo je doći do muškarca kog sam videla, onog sa
kapuljačom navučenom preko glave.
Nisam osećala nikakvu lojalnost prema Dečjem savezu. Sklopili
smo ugovor, čudan usmeni sporazum koji je bio podjednako poslovan
i krvav. Van moje čete nije bilo ljudi za koje me je bilo briga, a tamo
sigurno nije bilo nikoga ko je o meni brinuo dalje od toga da me održi
u životu i omogući mi da napadam njihove mete poput virusa.
Stopala mi se nisu pomerala, ne još. Bilo je nečeg u vezi sa tom
scenom što me je teralo da je iznova premotavam u mislima. Način na
koji su vezali njegove ruke, kako su ga vodili u nepoznati mrak
bunkera. Svetlucanje oružja, nemogućnost bekstva. Osetila sam kako
očaj u meni raste poput oblaka pare i širi se čitavim telom.
Znala sam kakav je osećaj biti zarobljenik. Da osećaš kako se
vreme usporava i staje jer svakog dana gubiš još malo nade da će se
tvoja situacija promeniti, da će neko doći da ti pomogne. Pomislila
sam da ako bi samo jedno od nas uspelo da stigne do njega, da mu
pokaže da smo bili tu pre nego što operacija propadne, biće vredno
svog našeg truda.
Ali nije bilo bezbednog puta do dole, a razmena vatre je glasno
divljala na način kako to samo automatske puške mogu. Zarobljenik
27 bi znao da su ljudi tu - i da nisu bili u stanju da dođu do njega.
Morala sam da prestanem da saosećam. Morala sam da prestanem da
mislim da ti odrasli zaslužuju bilo kakvu vrstu sažaljenja, pogotovo
agenti Saveza. Čak su mi i novi regruti smrdeli na krv.
Ako ostanem ovde, gde mi je Rob naredio, možda nikada neću
naći Vidu. Ali ako ga ne poslušam i odem, biće besan.
Možda je želeo da stojiš tu kada je došlo do eksplozije, glasić je
šaputao iz malog mozga. Možda se nadao...
Ne, nije mi padalo na pamet da sada razmišljam o tome. Ja sam
bila odgovorna za Vidu. Ne za Roba, ne za Zarobljenika 27. Za
prokletu Vidu, onu otrovnicu. Kada budem izašla odavde, kada
pronađem Vidu, kada budemo bezbedne u štabu, onda ću ponovo da
prođem kroz čitavu situaciju u glavi. Ne sada.
U ušima mi je i dalje pulsiralo, preglasno da bih mogla da čujem
teške korake koji su se približavali iz osmatračnice ove prepravljene
perionice. Bukvalno smo se zakucali jedno u drugo kada sam stigla do
spoljnih vrata.
Bio je to mlad vojnik. Da sam uzela samo izgled u obzir, rekla bih
da je tek nekoliko godina stariji od mene. Rajan Dejvidson, mozak je
suflirao, iskašljavajući svakakve beskorisne podatke iz fascikle o
ovom zadatku. Rođen i odrastao u Teksasu. U Nacionalnoj gardi
otkako mu se fakultet zatvorio. Studirao istoriju umetnosti.
Doduše, jedno je bilo videti nečiji život odštampan na čistom
belom papiru postavljenom ispred sebe. Sasvim je drugo susresti se
licem u lice sa njima od krvi i mesa. Da osetiš vreli zadah i vidiš kako
im arterija na vratu pulsira.
„H-Hej!” Posegnuo je za pištoljem na boku, ali sam preciznim
udarcem nogom uspela da pogodim njegovu ruku i lansiram pištolj
preko odmorišta niz stepenice. Oboje smo skočili za njim.
Bradom sam udarila o srebrnkasti metal, i osetila sam kako mi se
mozak pomera od udarca. U jednom zaslepljujućem trenutku nisam
videla ništa sem šljašteće bele svetlosti pred očima. Nakon toga se sve
vratilo u normalu, blistavih boja. Zatim se na površinu probio bol;
kada me je vojnik oborio i tresnuo o pod, tako da su mi se zubi zarili u
donju usnu i pocepali je. Krv je isprskala čitavo stepenište.
Vojnik me je svom težinom prignječio na zemlju. Istog trenutka,
kada sam osetila da se meškolji, znala sam da je rukom potražio radio.
Čula sam ženski glas sa druge strane kako izgovara „Izvesti o statusu”,
i „Penjem se gore”, a svest o tome u kolikom sam problemu ako se
bilo koja od te dve stvari zapravo dogodi je kod mene probudila stanje
koje je instruktor Džonson voleo da zove kontrolisana panika.
Panika, jer se situacija naglo pogoršavala.
Kontrolisana, jer sam ja predator u tom trenutku.
 Jedna od šaka mi je bila zalepljena ispod grudi, druga uglavljena
između leđa i njegovog stomaka. Odlučila sam se za nju. Počela sam
da gužvam uniformu koliko sam bila u mogućnosti, tražeći parče gole
kože. Nestašni prsti mog uma su posegnuli za njegovom glavom i
polako se uvlačili unutra, jedan po jedan. Probili su se kroz sećanje na
moje iznenađeno lice koje je virilo iza vrata, slike sumornih i tužnih
žena koje su igrale na loše osvetljenim pozornicama, polja, nekog
muškarca koji je krenuo da ga udari pesnicom...
Nakon toga je pritisak nestao, a vazduh mi ispunio pluća, hladan i
ustajao. Prevrnula sam se na šake i kolena, i dalje se boreći za dah.
Osoba koja je stajala pored mene ga je bacila niz stepenice kao
zgužvani list papira.
„Ustaj! Moramo...” Reči su zvučale kao da se prenose kroz vodu.
Da nije bilo pramenova drečavo ljubičaste kose koji su virili ispod
skijaške maske, verovatno ne bih ni prepoznala Vidu. Njena tamna
majica i pantalone su bile iscepane, i delovalo je kao da hramlje dok
hoda, ali je bila živa i prisutna, reklo bi se ‘u jednom komadu’. Jedva
sam čula njen glas od prigušene zvonjave u ušima.
„Isuse, koliko si spora!” vikala je na mene. „Polazi!” Krenula je
niz stepenice, ali sam zgrabila kragnu njenog pancira i povukla je
unazad. „Nas dve idemo napolje. Odatle ćemo da pokrivamo ulaz. Je
1’ ti toki-voki i dalje radi?”
„Oni se i dalje bore dole!” urlala je. „Dobro bi im došla naša
pomoć! Rekao je da ne napuštamo svoju poziciju!”
„Onda to smatraj naređenjem koje si dobila od mene!”
I morala je, jer su ovde stvari tako funkcionisale. Upravo je to ono
što je najviše mrzela kod mene, kod svega ovoga - što je moj glas bio
odlučujući. Što sam mogla da odlučim u njeno ime.
Pljunula mi je pred noge, ali sam osetila kako me prati uz
stepenice, uz salvu psovki sebi u bradu. Palo mi je na pamet da bi lako
mogla da izvuče svoj nož i zabije mi ga u kičmu.
Žena-vojnik na koju sam naišla napolju me očigledno nije
očekivala. Podigla sam ruku, krenula ka njoj da joj naredim da ode, ali
me je zvuk Vidinog pištolja koji je opalio preko mog ramena naterao
da odskočim unazad, van domašaja krvi koja je prsnula iz njenog vrata
nakon toga.
„Dosta više sa tim sranjima!” rekla je Vida, podigavši pištolj koji
mi je na neki način i dalje bio zakačen za bok i gurnula mi ga u dlan.
„Polazi!”
Prsti su se savili oko poznatog oblika pištolja. Bio je to uobičajeni
službeni model - crni SIG Sauer P229 DAK - koji mi je i dalje, nakon
meseci streljačkih obuka, čišćenja, rasklapanja i sklapanja, delovao
prevelik za moju ruku.
Izletele smo u noć. Pokušala sam ponovo da zgrabim Vidu za ruku
kako bih je usporila pre nego što upadne u nevolju, ali me je žestoko
odgurnula. Potrčale smo niz usku uličicu.
Stigla sam do ćoška tačno na vreme da vidim tri vojnika, oprljena i
krvava, kako izvlače dve osobe sa kapuljačama preko glave iz nečega
što je je ličilo na najobičniji kanalizacioni šaht. Ta pristupna tačka
defnitivno nije bila u brifingu koji nam je podeljen pred misiju.
*
Zarobljenik 27? Nisam mogla da tvrdim sa sigurnošću. Osobe koje
su ubacivali u kombi bili su muškarci, otprilike iste visine, i postojala
je mogućnost da je to on. A ta mogućnost se upravo spremala da uđe u
kombi i zauvek nestane.
Vida je pritisnula prstima uvo, a usta su joj pobelela. „Rob kaže da
hoće da se vratimo unutra.Treba mu pojačanje.” Već je kretala nazad
kada sam uspela da je uhvatim. Možda sam i, po prvi put otkako je
znam, uspela da budem malo brža od nje.
„Naš zadatak je Zatvorenik 27”, šapnula sam, pokušavajući da to
sročim na način koji će probuditi njen glupi osećaj odanosti prema
organizaciji. „A mislim da je ono tamo on. Zbog njega nas je Olban
poslao ovde, a ako nam on izmakne, čitava misija je propala.”
„On...” pobunila se Vida, pa se ujela za jezik. Vilica joj se stegla,
ali je blago klimnula glavom. „Ne planiram da moje dupe završi u
procepu sa tvojim ako pođe po zlu. Samo da znaš.”
 „Sve bismo svalile na mene”, rekla sam, „ništa ne bi tebe
ugrozilo.” Ne bi bilo mrlje u njenom savršenom dosijeu, ne bi se
ugrozilo poverenje koje Olban i Kejt imaju u nju. Za nju je to bila
situacija u kojoj ne može da izgubi - ili će pokupiti „slavu” za uspešno
izvršenu operaciju, ili će moći da gleda kako me kažnjavaju i
ponižavaju.
Pomno sam pratila šta se dešava ispred nas. Stajala su tri vojnika -
bilo je moguće rešiti to oružjem, ali kako bih uspela da stvarno budem
od koristi, moram da se približim dovoljno da ih dodirnem.To je bilo
jedino, ali vrlo frustrirajuće ograničenje mojih sposobnosti koje i dalje
nisam mogla da prevaziđem, koliko god me Savez terao da vežbam.
Nevidljivi prsti koji su živeli unutar moje lobanje nestrpljivo su
lupkali, kao da su zgađeni činjenicom da ne mogu više sami da izađu
napolje kada god požele.
Buljila sam u najbližeg vojnika, pokušavajući da zamislim duge,
zmijolike prste kako se pružaju preko crepova i grabe njegov
nebranjeni um. Klensi je to mogao da uradi, pomislila sam. Nije
morao da dodirne ljude da bi im se ugnezdio u glavu.
Potisnula sam frustrirani vrisak koji je stajao u grlu. Trebaće nam
nešto drugo. Nešto da odvrati pažnju, nešto što bi...
Vidina građa, jakih leđa i moćnih udova, je činila da čak i
najopasnije stvari koje je radila deluju graciozno i lako. Posmatrala
sam je kako podiže pištolj i nišani.
„Sposobnosti!” zašištala sam. „Vido, rekli smo da nema oružja;
uzbuniće ostale!”
Pogledala me je zgađeno kao da mi mozak curi iz nozdrva.
Pucanje iz pištolja je bio najbrži način; obe smo bile savršeno svesne
toga, ali šta ako promaši i pogodi nekog od zarobljenika, ili nam
uzvrate paljbu...
Vida je podigla ruku, frknuvši ljutito. Tri pripadnika Nacionalne
garde su odbačena sa zemlje neverovatnom preciznošću i snagom da
su zveknuli o pod nekih pedesetak metara dalje, među automobilima
koji su stajali parkirani. Očigledno Vidi nije bilo dovoljno da bude
najbrža, najjača i najpreciznija u pucanju od svih nas, morala je da
bude i najbolja u upravljanju svojim sposobnostima.
Pustila sam onaj deo mozga zadužen za osećanja da se isključi.
Najvrednija stvar kojoj me je Dečji savez naučio bila je da odagnam
strah i zamenim ga nečim neuporedivo hladnijim. Nazivala sam to
mirnoćom, skoncentrisanošću ili obamrlošću živaca - došlo je, u
svakom slučaju, čak i dok je krv pevala u mojim venama, u trku ka
zarobljenicima.
Smrdeli su na povraćku, krv i ljudsku štroku. Potpuna suprotnost
od čistih, urednih hodnika bunkera i njihovog užasnog mirisa varikine.
Želudac mi se okrenuo.
Bliži zarobljenik se sklupčao pored odvoda, pokrivši se rukama
preko glave. Iscepana košulja mu je visila sa ramena, uokvirujući
masnice, opekotine i modrice koje su činile da njegova leđa više liče
na tanjir sirovog mesa.
Okrenuo se u pravcu iz kog se čuo zvuk mojih stopala. Prišla sam
spremna da ga uverim da će sve biti u redu, ali jedan pogled na njega
je bio dovoljan da se veza između jezika i mozga prekine. Plave oči su
čkiljile u mene ispod tršave, neuredne plave kose, ali nisam mogla
ništa da uradim, ništa da kažem, ne nakon što se nagao unapred gde ga
je obasjala bledožuta svetlost ulične lampe.
„Mrdaj, tupane!” viknula je Vida. „Šta čekaš?”
Osetila sam kako sva krv nestaje iz mog tela jednim pokretom, kao
da sam pogođena pravo kroz srce. I istog trenutka sam znala - shvatila
sam zašto se Kejt toliko borila da me prebaci na neku drugu misiju,
zašto mi je rečeno da ne ulazim u bunker, zašto nisam dobila nikakve
informacije o samom zarobljeniku. Ni ime, ni opis, baš nikakvo
upozorenje.
Zato što je lice u koje sam sada gledala bilo mršavije, izduženo i
prebijeno, ali sam ga odlično poznavala - ono koje sam... koje sam...
Ne on, pomislila sam, osetivši kako mi se tlo vrti pod nogama. Ne
on.
Nakon što je video moju reakciju, polako je ustao, uspevši bar na
trenutak da natera osmeh da se probije kroz bolnu grimasu. Nekako je
uspeo da se osloni na noge i zatetura se ka meni. Izgledao je, pomislila
sam, kao da u isto vreme oseća olakšanje ali i paniku. Raspevani
južnjački akcenat u njegovom glasu bio je topao kao i uvek, iako mu
je glas bio dubok i grub kada je konačno progovorio.
„Je l’... izgledam lepo kako se i osećam?”
Kunem se... Kunem se da sam osetila kako tlo pod mojim nogama
propada.
 2

EVO KAKO DA PRONAĐETE DEČJI SAVEZ: NIKAKO.

Ne raspituješ se okolo, jer nema žive duše u Los Anđelesu koja će
ti priznati da tamo postoji organizacija i dati predsedniku Greju razlog
da njuška okolo. Postojanje Federalne koalicije je već bilo dovoljno
loše. Ljudi koji bi i mogli da ti kažu na koji način da je pronađeš bi to
uradili za cenu koja je previsoka za većinu ljudi. Nije bilo otvorenih
vrata, niti ulaska bez najave. Postoji naređenje da se uklone svi koji bi
uputili agentu pogled ispod obrva.
Savez pronalazi tebe. Dovedu te u svoje redove, ako veruju da si
im potreban. Ako si spreman da se boriš. To je bila prva stvar koju
sam naučila sedeći pored Kejt na početku - ili bar prva misao koja mi
se formirala u mozgu dok je džip leteo niz auto-put, pravo ka centru
grada.
Njihova glavna baza iz koje je išla većina operacija - Štab, kako su
je svi zvali - nalazila se pod zemljom, dva sprata ispod fabrike flaša
koja je raduckala tu i tamo, učestvujući u održavanju smeđe magle
koja se stalno nadvijala nad centrom industrijske zone Los Anđelesa.
Mnogi od Savezovih agenata i starijih činovnika bili su „zaposleni” u
firmi P&C flaše, bar na papiru.
Držala sam ruke stisnute u krilu. U Tarmondu smo bar mogli da
vidimo nebo. Videla sam i drveće kroz električnu ogradu. Sad nisam
ni to mogla - ne dok Savez ne odluči da mi je dozvoljeno da izađem na
površinu zemlje.
„U vlasništvu je Pitera Hindersona. Verovatno ćeš ga upoznati u
jednom momentu. On je jedan od vernih pristalica Saveza od samog
početka.” Kejt je skupila kosu u rep dok su kola ulazila u nešto što je
izgledalo kao još jedna garaža. To je bio ovaj grad - izbledela boja
zalaska sunca i nepregledni beton.
„Izradili su Štab uz njegovu pomoć. Građevina se nalazi tačno
ispod njegove fabrike, tako da kada bi sateliti pokušali da nas nađu,
vrelina koju bi uhvatili iz naših ventilacionih Cevi mogla bi lako da se
opravda.”
Zvučala je izuzetno ponosna na tu činjenicu, a mene iskreno nije
moglo manje da bude briga. Neprijatni osećaj zbog leta čak iz
Merilenda nadovezao se na mučninu nastalu vožnjom od aerodroma i
smrad benzina koji je ispunjavao grad i prouzrokovao zaslepljujuću
glavobolju. Svaki deo mene je žudeo za čistim, slatkim
vazduhomVirdžinije.
Ostali agenti su izašli iz kola, a njihova graja i smeh su zamrli
onog trenutka kada su nas ugledali. Tokom čitavog leta sam osećala
kako bulje u mene; nije im bila potrebna nikakva druga zabava do
toga da pokušaju da prokljuve zašto sam bila toliko važna Kejt da
organizuje takvu potragu za mnom. Puštali su pogrdne reči upućene u
mom pravcu kao male papirnate brodove u jezerce - špijun, pobegulja,
Crvena. Sve pogrešne.
Držali smo se pozadi dok su ostali agenti hodali napred prema
sivom liftu na drugoj strani garaže. Njihovi koraci su odjekivali dok su
hodali preko ofarbanog betona. Kejt je napravila šou od vađenja stvari
iz prtljažnika, svaki pokret je bio bolno spor, sa savršeno uvežbanom
koreografijom kako bi ih pustila da odmaknu. Čvrsto sam stiskala
Lijamov kožni kaput na grudima dok nije bio naš red da krenemo.
Kejt je prislonila nekakvu identifikacionu karticu na crni ekran
pored vrata lifta. Zatutnjala su otvorivši se da nas propuste. Zakoračila
sam unutra, pogleda prikovanog za plafon dok se vrata nisu opet
zatvorila i dok nas nije zapahnuo udar teškog, vlažnog vazduha.
Mora da je ovo nekad bila kanalizacija - zapravo, sigurno je bila,
sudeći po pacovima i oštrom mirisu, slaboj ventilaciji. Ako ne
kanalizacija, sigurno je bio neki odvod. Aktivirale smo nekakav
detektor pokreta kada smo izlazile iz lifta jer je sumoran niz sijalica
koje su visile sa oba zida oživeo, bacajući svetlost na grafite i barice
na betonu u koje je voda i dalje glasno kapala.
Zurila sam u Kejt, ćekajući da mi objasni poentu očigledno jako
loše šale. Samo je slegla ramenima. „Znam da nije... lepo, ali
vremenom ćeš ga... pa niko do sada nije zavoleo ovo mesto. Navići
ćeš se već nakon par ulazaka i izlazaka.”
Sjajno. Kakva fenomenalna stvar za radovanje.
Šetnja od nekih stotinak metara uz udisanje vlažnog, buđavog
vazduha iz Cevi bila je dovoljna da se čoveku okrene želudac;
četvorostruko duži put je već bilo opipavanje granica ljudske
izdržljivosti. Bilo je dovoljno visoko za većinu nas da hodamo
uspravno, iako je dosta viših agenata - uključujući i Roba - moralo da
se savija kako bi prošlo ispod svake metalne grede na koju smo naišli.
Zidovi su se nadvijali nad nama kao smejalice nad usnama, okružujući
nas tamom. Cev je bila minimalno luksuzna, ali je bila dovoijno široka
da je dvoje moglo da hoda jedno do drugog. Moglo je da se diše.
Kejt je pogledala gore i mahnula jednoj od crnih kamera dok smo
prolazili ispod nje, krećući se ka sivim vratima na drugom kraju Cevi.
Ne znam šta me je u tom prizoru nateralo da ustuknem.
Neminovnost svega toga, možda. Konačno sam shvatila koliko teško
ću morati da radim, koliko pažljiva i strpljiva ću morati da budem da
bih omogućila Lijamu dovoljno vremena da nađe mesto gde nisu
mogli da dopru do njega, dok ne budem mogla da sebe spasem iz ovog
mesta.
Ekran je zapištao tri puta pre nego što se upalila zelena lampica.
Kejt je zakačila svoju karticu nazad za pojas, pa vidno odahnula, ali se
taj uzdah jedva čuo od glasnog vuuš prerađenog vazduha koji je
krenuo da duva kroz vrata.
Povukla sam se pre nego što je uspela da me uhvati za ruku,
odgovorivši grimasom na njen ljubazni osmeh. „Dobro došla u Štab,
Rubi. Pre nego što te povedem u obilazak, volela bih da upoznaš prvo
par ljudi.”
„U redu”, promrmljala sam. Oči su mi bile fiksirane na dugački
zid hodnika, gde su stotine požutelih papira visile rajsnadlama
okačene na zidove. Nije bilo ničeg drugog da se vidi; pod je bio sjajno
crn, svetla su bila ništa više od golih neonki fiksiranih iznad naših
glava.
„To su sve pozivi za regrutaciju naših agenata”, reče Kejt dok smo
hodale. Grejeva obavezna regrutacija prouzrokovana krizom
podrazumevala je da svi mlađi od četrdeset godina u jednom trenutku
budu pozvani da izvrše svoju dužnost prema otadžbini, da li kao
mirovnjaci u Nacionalnoj gardi, patrole u graničnoj policiji ili čuvari
dece nakaza u logorima kao PSS-ovi. Prvi talas neradih dobrovoljaca
su većinom bili oni u svojim dvadesetim godinama - prestari da bi bili
zaraženi IAAN-om i previše mladi da bi izgubili decu.
„Mnogi od agenata ovde su bivši vojnici, kao Rob”, rekla je dok
smo hodale. „Iako je mnogo više nas civila koji smo se pridružili jer
smo verovali u Olbanovu misiju iznošenja istine na videlo, ili u
pokušaj da steknemo malo više informacija o tome šta se događa sa
našom decom ili braćom i sestrama. Ima preko tri stotine aktivnih
agenata, od kojih je nekih stotinak u Štabu koji nadgledaju operacije,
obučavaju sebe i druge ili rade na razvoju novih tehnologija.”
„Koliko dece?”
„Dvadeset i šest, ako računaš sebe i Martina. Šest timova od po
četvoro, svaki dodeljen po jednom agentu - Staratelju, kako nas Olban
zove. Treniraćeš sa ostatkom mog tima i, nakon nekog vremena, biti
poslata na taktičke operacije.”
„Savez ih je sve izvukao iz logora?” pitala sam.
Morala je da pokaže svoju karticu ponovo na sledećim vratima.
„Ne više od četvoro u ovih pet godina koliko Savez postoji. Videćeš
da deca dolaze iz svih krajeva države. Neki, kao Vida i Džad -
upoznaćeš ih uskoro - dovedeni su kada su počela skupljanja. Neki su
imali dovoljno sreće da ih primete dok su bili transportovani u logor
ili kada su PSS-ovi došli da ih pokupe. Onda, tu imamo čudake kao
što je Niko, još jedan od članova mog tima. On... ima zanimljivu
priču.” Nisam mogla da protumačim da li je trebalo da se upecam na
to. „Zanimljivu?”
„Sećaš li se kad sam ti pričala o Leda korporaciji, zar ne? O tome
kako im je Vlada finansirala istraživanje razloga nastanka IAAN-a?
Niko je bio...” Pročistila je grlo dva puta. „Bio je jedan od subjekata
ispitivanja. Stigao je pre par nedelja, tako da ćete vas dvoje moći da
učite osnove zajedno. Samo bih htela da te upozorim da je još uvek
malo osetljiv.”
Odmah sam mogla da vidim da hodnik nije bio dostojan pokazatelj
toga kako će ostatak zgrade izgledati. Izgledalo je kao da su završili
ulaz i onda, ili ostali bez novca ili odlučili da nema svrhe da se gradnja
nastavi. Uopšteno, sve je izgledalo kao da prolazim kroz upola posla
ostavljeno gradilište. Zidovi su bili ogoljeni betonski blokovi,
uokvireni metalnim podupiračima. Pod je bio ofarbani beton. Sve je
bilo od betona, nalazio se gde god bih spustila pogled. Kroz glavu mi
je prošlo da su me možda i vratili uTarmond, kako je prijateljski sve
izgledalo.
Plafon je stajao nisko iznad naših glava, prepun cevi i električnih
žica obeleženih drečavim bojama. lako bez ikakvog prirodnog
dnevnog svetla, Štab nije bio ni izbliza mračan kao Cev, ali je
treperava fluorescentna svetlost činila da sve izgleda bolesno i
anemično.
Najzanimljivija stvar u vezi sa Štabom je bio njegov oblik; ulazna
vrata su se otvarala direktno ispred velike, kružne, centralne prostorije
koja je bila oivičena staklenim zidom. Hodnik u kome smo stajali
formirao je prsten oko te prostorije, iako sam mogla da vidim bar
četiri različita hodnika koji su se račvali iz njega.
„Šta je on?” Moje oči su se uporno okretale na desnu stranu dok
smo hodali, posmatrajući figure koje su se kretale po velikoj sobi.
Unutra je bilo nekoliko televizora zakačenih za zidove; ispod njih su
bili, kako je izgledalo, okrugli stočići i veliki broj agenata Saveza koji
igraju karte, jedu ili čitaju.
 Kružni hodnik nije bio uzak, ali nije bio ni ogroman. Svaki put kad
je više od jedne osobe pokušalo da nas mimoiđe, hodajući u
suprotnom pravcu, jedna od nas je morala da se skloni kako bi ih
propustila.
Prva dva agenta koje smo srele, mlada žena u vojnoj uniformi,
potvrdila je još jednu sumnju: vesti o meni su uveliko već stigle ovde.
Svi su bili druželjubivi kada bi gledali u Kejt, ali kada bi im se pogled
zaustavio na meni, obišli bi nas i brzim korakom nastavili dalje.
„Šta je on?” ponovila sam. Videvši da zbunjenost magli Kejtine
plave oči, pojasnila sam. „Koja boja?”
„Ah. Niko je Zeleni - sjajan sa tehnologijom. Svemu što vidi
pristupa kao da je kompjuterski program. Vida je Plava. Džad je Žuti.
Ovo je jedini tim koji ima pomešane sposobnosti. Svi ostali su striktno
jedne boje i služe da pružaju podršku specifičnim.” Svetla su joj
promenila boju kose iz plave u bisernobelu. „Ti si sada jedina
Narandžasta ovde.” Savršeno. Bili smo na prokletoj Duginoj
konvenciji. Sve što nam je bilo potrebno je neko Crven da upotpuni
paletu. „Znači tebi su zapali ostaci kada su se svi ostali timovi
popunili?”
Kejt se nasmejala. „Ne. Samo sam pažljivo birala.” Napokon smo
izašle iz spoljnog prstena, nastavivši jednim od pravolinijskih
hodnika. Nije rekla ništa, čak ni grupi agenata koji su se jedva
provukli pored nas dok su prolazili. Njihovi pogledi su nas pratili sve
do vrata na kojima je pisalo Kejt, i svaki pogled sam osećala kao da
mi neko prelazi šiljatim noktima po kičmi.
„Spremna?” pitala je. Kao da sam imala izbor.
Ima nečeg jako ličnog u posmatranju nečije spavaće sobe, i u tom
trenutku - čak i sada - mi je bilo neugodno što vidim džidža-bidže koje
je prokrijumčarila unutra. Soba je bila skučena, ali je moglo da se živi
u njoj - kompaktna ali iznenađujuća, nije bila klaustrofobična. Poljski
krevet bio je uguran u ćošak, a iznad njega je Kejt na zid zakačila
prljavi, ručno pravljeni ćilim. Šara sa crvenim i žutim cvetovima
izbijala je i ispod najgorih fleka. Tu je bio i kompjuter na niskom
stočiću koji je koristila kao svoj radni sto, kao i tašna, lampa i dve
knjige.
I svuda, svuda su bile slike.
Prstima naslikani crteži, oblici ljudi oživljeni malim prstima.
Portreti pravljeni olovkom koje nisam prepoznala. Ugljem crtani
pejzaži koji su izgledali prazno poput života ispod zemlje. Fotografije
srdačnih lica i snežnih planina bile su zalepljene u urednim nizovima,
previše daleko da bih mogla da vidim svaki prelepi, sjajni detalj. Da
ne pominjem i tri tela koja su mi preprečila put do tamo.
Visoko, žgoljavo dete uspevalo je nekako da šparta u pola metra
prostora između stola i kreveta, ali se zaustavilo u mestu kada nas je
videlo na ulazu, okrenuvši glavu uokvirenu crveno-smeđim
kovrdžama prema nama. Celo lice mu je sijalo kad se bacilo na Kejt,
stavljajući svoje isuviše mršave ruke oko njenih ramena.
„Tako mi je drago što si se vratila!” Glas mu je odjeknuo u
olakšanju.
„I meni”, rekla je. „Džad, ovo je Rubi.”
Džad je bio kost i koža, izgledao je kao dete koje je poraslo
desetak centimetara za pet dana. Uopšte nije bio ružan klinac, ali je
bilo vrlo očigledno da se još nije ispilio kako treba. Doći će jednom u
godine kada će dugački, pravi nos delovati skladno, ali te velike braon
oči su izgledale kao da su izašle iz crtanog filma. Biće vremena dok ne
odraste u svoj dugački pravi nos, ali braon oči - one su izgledale kao
da su iz crtanog filma.
Na prvi pogled je izgledao kao da je imao trinaest, najviše
četrnaest godina, ali je način na koji se kretao otkrivao da i dalje nije
uspeo da se privikne na svoje nove dugačke udove.
„Drago mi je!” rekao je. „Da li si se tek sad vratila? Zar nisi bila u
Virdžiniji sve vreme? Kejt reče da ste se razdvojile i da je bila
zabrinuta da se nešto nije...”
Dečak nije zatvarao usta. Trepnula sam, pokušavajući da se
odgurnem iz njegovog zagrljaja. „Džuditad, devojka deluje kao da joj
je dosta zagrljaja”, dopreo je niski glas odnekud iza njegovog ramena.
„Otpusti.”
Džad se momentalno povukao, uz nervozan smeh. „Izvini, izvini.
Drago mi je što sam te upoznao, svakako. Kejt nam je dosta pričala o
tebi - da si bila u istom logoru kao Martin?”
Kao da se nešto promenilo u njegovom glasu kada je izgovorio
ime drugog Narandžastog.Ton se povisio, lomeći se na toj reči.
Klimnula sam; dakle znao je šta sam. I ipak me je dotakao. Kakvo
hrabro, glupo dete.
„Ono tamo na krevetu je Vida”, reče Kejt, gurajući me ka drugoj
devojci.
Mora da sam koraknula unazad, snaga njenog pogleda kao da me
je odgurnula u najbliži ćošak. Ne znam kako sam uspela da previdim
da sedi na poljskom krevetu, skrštenih nogu i ruku, potpuno
ravnodušna. Ali sad, kada sam je ugledala, osetila sam kako se
neznatno povlačim dalje od nje.
Bila je iskreno predivna, nekakva mešavina različitih kultura -
njena koža je bila braon nijanse koja me je podsećala na toplo jesenje
popodne, bademaste oči, a kosa joj je bila ofarbana u drečavo plavu
boju. To je bilo lice koje bih očekivala da vidim u nekom časopisu:
visoko, jakih jagodica i punih usta koja su delovala kao da su uvek
nameštena u poluosmeh.
„Ćao. Lepo od tebe što si konačno dovukla dupe ovamo.” Glas joj
je bio glasan, i svaka reč je bila naglašena kao da je šamar. Kada je
ustala da zagrli Kejt, osetila sam se pola metra visokom i prozirnom
poput vazduha.
Umesto da se vrati na svoje mesto, ostala je da stoji, postavivši se
ispred Kejt tako da se našla između nas. Znala sam taj položaj. Koliko
puta sam ja tako stala ispred Zu, Bucka ili Lijama? Koliko puta su oni
to uradili za mene?
Okrenuta leđima ka ženi, Vida me je proučavala. „Ti jadno
stvorenje. Samo me prati i biće sve u redu.”
Tako znači? pomislila sam, narogušena zbog njenog tona. Kada je
još jednom pogledala u Kejt, ponovo je bila duša od čoveka. Njena
tamna koža imala je nesumnjivo srećan sjaj.
„To je Niko u uglu”, rekla je Vida, preuzevši upoznavanje.
„Čoveče, možeš li da se isključiš na dve sekunde?”
Niko je sedeo na podu, leđima naslonjen na Kejtin mali orman.
Izgledao mi je nekako sićušno, i odmah sam shvatila na šta je Kejt
mislila kada je upotrebila reč osetljiv. Nije to bio njegov stas, ili
vižljava građa, već napete crte njegovog lica. Pramen, kao noć crne
kose, pobegao je iz njegove gelom zacementirane, unazad začešljane
frizure dok je govorio „Ćao. Drago mi je.”
I onda je spustio pogled na maleni crni uređaj u svojim rukama,
dok su mu prsti leteli preko dugmića. Uređaj je bacao svetlost koja je
činila da njegova koža izgleda neprirodno svetlobelo, ističući i
njegove skoro pa crne oči.
„Pa, koja je tvoja priča?”Vida je pitala.
Bila sam napeta, i prekrstila sam ruke podražavajući njen stav. I
znala sam, bez ikakve sumnje, da ako će ovo sve da funkcioniše - ako
ću da živim sa ovom decom, da ih viđam i treniram sa njima - da ću
morati da se distanciram. Jedina stvar koja mi je postala jasna posle
ovih par nedelja je bila ta da, što više nekoga upoznaješ, taj ti neko sve
više znači. Linije između vas se brišu i kada dođe do rastanka izuzetno
je teško odmrsiti se iz tog života.
Čak i da sam htela da im pričam o Tarmondu, nije bilo načina da
sav taj bol pretvorim u reči. Nije bilo načina da učinim da shvate, ne
dok je sama pomisao na baštu, fabriku, ambulantu činila da se gušim
od besa. Opekotina je ostala u mojim grudima i bol je tinjao danima
nakon toga, na isti način na koji je izbeljivač pravio plikove na našim
rukama u perionici.
Slegnula sam ramenima.
„Šta je sa Martinom?” upitao je Džad. Prsti su mu bili upleteni
toliko snažno da su mu šake poprimile čudnu roze boju. „Hoćemo li
sada nas petoro biti u timu?”
Kejt nije zastala. „Martin je prebačen u Kanzas. Radiće sa
agentima tamo.”
 Vida se okrenula ka njoj. „Stvarno?”
„Da”, reče Kejt. „Rubi će preuzeti njegovo mesto vođe tima.”
Bilo je gotovo tako brzo. Kakve god usiljene formalnosti da
jeVida pokušala da uputi Kejt, nestale su jednim oštrim uzdahom, i u
tom trenutku sam videla naznake izdaje. Gledala sam je kako fizički
guta reči i klima glavom.
„Čekaj malo, šta?” izletelo mi je. Nisam želela ovo - nisam želela
ništa od ovoga.
„Kul! Čestitam!” Džad me je prijateljski udario po ramenu,
prenuvši me iz ošamućenog stanja u koje sam upala.
„Znam da ćete svi pomoći Rubi da se oseća dobrodošlo i pomoći
joj da se prilagodi”, reče Kejt.
„Da”, reče Vida kroz zube. „Naravno. Sve što poželi.”
„Hajdemo na večeru svi zajedno”, reče Džad veselim glasom. Bio
je potpuno i blaženo nesvestan načina na koji su se Vidine pesnice
stezale. „Večeras je veče paste!”
„Moram da se javim Olbanu, ali vas četvoro možete da idete -
nakon večere možete Rubi da pokažete spavaonice i pomognete joj da
se smesti”, rekla je Kejt.
Čim sam kročila kroz vrata osetila sam da me neko povlači za rep,
okreće me i gura na obližnji zid. Crne tačke su mi se pojavile pred
očima.
„Vida!” Džad je vrisnuo. Napad je bio toliko jak da je čak i Niko
podigao pogled.
„Ako si i na jedan jebeni trenutak pomislila da ne znam šta se
zaista desilo, varaš se”, zasiktala je Vida.
„Sklanjaj mi se s očiju”, zarežala sam na nju.
„Znam da je priča o tome da te je Kejt izgubila sranje. Znam da si
pobegla”, rekla je. „Rastaviću te na komade ako je ponovo povrediš.”
„Ne znaš ništa o meni”, rekla sam, hraneći se njenim besom na
način koji nisam očekivala.
„Znam sve što treba da znam”, procedila je Vida. „Znam šta si ti.
Svi znamo.”
 „Sada je dosta!” reče Džad, uhvativši me za ruku i povukavši
nazad. „Idemo na večeru, Vi. Pridruži se ili nemoj.”
„Uživajte u jebenom obroku.” Rekla je svojim najslađim glasom,
ali bes, kojim je zračila, kao da je prešao rastojanje između nas i
sklopio se oko mog vrata da bi me gušio. Kao obećanje.

Nisam sigurna zašto me je krug praznih stolova oko nas toliko

tištio. Možda iz istog razloga zbog kog je Džad pričao sve vreme
tokom večere da nadoknadi njihovu tišinu. Samo što smo seli na jedan
od manjih kružnih stolova kada je grupa agenata i dece ustala od
svojih stolova. Uzeli su svoje poslužavnike i izašli iz atrijuma ili su se
zbili oko već popunjenih stolova koji su bili malo dalje. Pokušala sam
da sebi kažem da to nije zbog mene, ali postoje misli koje žive u
mozgu kao hronična bolest. Msiliš da si ih konačno pobedio, samo što
one prerastu u nešto novo, tamnije. Naravno da će da ustanu i odu,
poznati glas mi je šaputao u uvo. Zašto bi iko poželeo da bude blizu
nečega kao što si ti?
„...ovo je mesto gde jedemo i družimo se ako imamo malo
slobodnog vremena. Posle vremena predviđenog za obroke sve počiste
tako da možeš da dođeš da igraš karte, stoni tenis ili da samo gledaš
TV”, Džad je nekako uspevao da govori uprkos ustima punim salate.
„Ponekad bi neki agent doneo neki novi film da pogledamo, ali ja
uglavnom ostajem dole, u kompjuterskoj laboratoriji...”
Bilo je bizarno i donekle je izazivalo vrtoglavicu sedenje u kružnoj
prostoriji, a taj osećaj je samo pojačavalo deset televizora koje sam
mogla da vidim u svakom trenutku, Svaki je bio uključen na jedini
preostali nacionalni kanal koji je emitovao vesti - ispostavilo se da
kada si spreman da uskočiš u predsednikov džep, tamo ćeš pronaći
velike količine novca - ili je prikazivao fascinantni prizor snega usled
nikakvog signala. Nisam imala nerava da slušam užase koje su
televizijski voditelji ispaljivali za danas. Bilo je mnogo zanimljivije
posmatrati ljude koji dolaze u atrijum i pogađati gde će da sednu.
Deca, nakon što pokupe svoju hranu sa stolova, išla su ka drugoj deci.
Mišićaviji momci su verovatno bivši vojnici i sedeli su sa momcima
koji izgledaju identično, sa samo par ženskih agenata koje su bile tu da
upotpune raznolikost.
Bila sam toliko skoncentrisana na brojanje žena da nisam primetila
Kejt sve dok nije stala direktno iza Džada.
„Olban bi želeo da te vidi”, rekla je jednostavno, posežući za
mojim poslužavnikom.
„Šta? Zašto?”
Džad je sigurno pomešao moj revoltirani pogled sa strahom, jer je
posegnuo za mnom i potapšao me po ramenu. „O ne, nema potrebe da
budeš nervozna! On je jako fin. Siguran sam... siguran sam da samo
hoće da proćaska, pošto ti je prvi dan. To je verovatno sve. Stvar koju
obaviš i završio si sa njom.”
„Da”, promumlala sam, ignorišući notu ljubomore koju sam mogla
da primetim u njegovom glasu. Očigledno ovakav poziv nije bio
uobičajena stvar. „Naravno.”
Kejt me je izvela iz atrijuma nazad u hodnik, ostavivši moj
poslužavnik na kolicima pored vrata. Umesto da skrene levo ili desno,
odvela me je napred ka vratima na suprotnom zidu, koja nisam
primetila ranije, i gotovo me odvukla niz stepenice iza njih. Prošle
smo drugi nivo, pa smo zavile nadole ka trećem. Osetila sam nalet
sreće iste sekunde kad je ramenom otvorila vrata. Bilo je toplije,
suvlje nego na gornjim spratovima gde se vlaga uvlačila u kosti. Nije
mi čak smetalo ni brujanje statičkog elektriciteta, ni miris vruće
plastike dok smo prolazile pored velike kompjuterske sobe koja se
nalazila gde i atrijum na našem spratu.
„Žao mi je zbog ovoga”, rekla je Kejt. „Znam da si sigurno
umorna, ali on je veoma nestrpljiv da te upozna.”
Sakrila sam ruke iza leđa kako ne bi videla da su počele da se
tresu. Na letu ovamo, Kejt je pokušala da mi Olbana opiše kao nežnog
čoveka visoke inteligencije - pravog američkog patriotu. Što je, znate,
malčiee suprotno sa svim ostalim što sam čula o njemu: da je bio
terorista koji je koordinirao dve stotine i više napada protiv
predsednika Greja po celoj zemlji i da je usput ubio veliki broj civila.
Dokazi su bili svuda - agenti su kačili novinske članke i skrinšotove
na zidove, kao da su smrt i uništenje bili nešto što treba slaviti.
To je bilo ono što znam o Džonu Olbanu od ranije: formirao je
organizaciju Dečji savez, ali je hteo da iz logora izbavi samo onu decu
koju je smatrao moćnom. Korisnom. A to znači, ako je zlopamtilo, da
postoji pristojna šansa da me kazni jer sam mu otežala taj plan najviše
što sam mogla.
Odšetale smo do drugog kraja petlje. Kejt je prisoniia svoju karticu
na crni ekran, čekajući da zapišti. Deo mene se nadao da se neće
pojaviti zeleno svetlo.
Nije bilo ni traga od vrućine kako smo se spuštale niz betonske
stepenice. Vrata su se zalupila za nama sama od sebe, zatvorivši se
hermetički. Okrenula sam se, uplašena, ali me je Kejt nežno gurnula
napred.
Bio je to još jedan hodnik, ali drugačiji nego ostali koje sam videla
na prvom nivou. Svetla nisu bila toliko jaka i kao da su bila podešena
da trepere. Jedan pogled je bio dovoljan da zastanem, dok mi se srce
pelo u grlo. Ovo je bio Tarmond - bio je to deo onoga što je on bio za
mene. Rđava metalna vrata, čvrsti zidovi od betonskih blokova
ponegde ispresecani samo malim prozorima za osmatranje. Ali ovo je
bio zatvor sa dvanaest vrata, a ne desetinama, sa samo dvanaest ljudi,
a ne hiljadama. Užegli mirisi protkani nagoveštajem izbeljivača,
ogoljeni zidovi i podovi - jedina razlika je bila u tome što bi nas PSS-
ovi kaznili da smo lupali o vrata kao što su ovi zatvorenici trenutno
radili. Prigušeni glasovi molili su da budu pušteni, i pitala sam se, po
prvi put, da li je neki od vojnika osećao kao ja sada - mučninu, kao da
mu se koža glave zatezala na vrhu lobanje. Mogla sam da osetim kada
su njihova lica prišla prozorima i zakrvavljenim pogledima nas pratila
do kraja hodnika.
Kejt je kucnula svojom ID karticom o bravu na poslednjim
vratima sa leve strane, oborivši lice tako da je palo u senku. Vrata su
se otvorila i ona ih je gurnula, pokazujući rukom ka praznom stolu i
stolicama. Ogoljena sijalica koja je visila sa plafona već je bila
uključena i klatila se. Ukopala sam se u mestu, odgurnuvši se od nje.
„Šta je kog đavola ovo?” zahtevala sam objašnjenje.
„Sve je ok”, rekla je, glas joj je bio tih i umirujući. „Korisitimo
ovaj deo zgrade da držimo sredstva ili agente koje dovedemo na
ispitivanje.”
„Misliš, na saslušanje?” rekoh. Ne, pomislila sam, shvatanje je
cvetalo kao crna mrlja u mom mozgu. Martin ih je saslušavao. Ja ću
ih saslušavati.
„Ne želim...” počela sam. Nemam poverenja u sebe. Ne želim ovo
da radim. Ne želim ništa od ovoga.
„Biću tu sa tobom sve vreme”, rekla je Kejt. „Ništa ti se neće
dogoditi. Olban samo želi da vidi koliko si vešta sa svojim
sposobnostima, a ovo je jedan od načina da mu to pokažemo.”
Skoro da sam se nasmejala. Olban je želeo da se uveri da je
sklopio dobar posao.
Kejt je zatvorila vrata i smestila me za metalni sto. Čula sam
korake i krenula da ustajem, samo da bi me vratila nazad na mesto.
„Trajaće samo par minuta, Rubi, obećavam.”
Zašto si iznenađena? pitala sam se. Znala sam šta Savez
predstavlja, šta su zapravo radili. Kejt mi je jednom rekla da je
osnovan da bi otkrio istinu o deci u logorima; zanimljivo, reklo bi se,
koliko su daleko od te ideje otišli. Ovde sam manje od jednog dana, a
čak sam i ja mogla da primetim da su, u ovih pet godina, uspeli samo
da pretvore par klinaca u vojnike, hapse i saslušavaju ljude i sruše
nekoliko važnih zgrada.
Kroz prozor na vratima nisam uspela da vidim ništa osim
Olbanovog mračnog lica kad se pojavilo, okruženo grupicom ljudi.
Glas mu je imao elektronski prizvuk kroz interkom. „Da li smo
spremni?”
Kejt je klimnula, onda se povukla korak unazad, promrmljavši,
„Samo uradi ono što ti se traži, Rubi.”
To je sve što sam ikada radila.
 Vrata su se otvorila i na njima su se pojavile tri figure. Dva
teretanom dobro oblikovana muškarca i malena žena između njih,
koju su morali da dovuku i vežu za stolicu plastičnim uzicama. Imala
je nekakvu jutenu vreću preko glave i, sudeći po stenjanju i zvucima
protesta koje je ispuštala, usta su joj bila zapušena ispod kapuljače.
Osetila sam kako me užas probada u vratu poput igle i spušta se
polako niz kičmu.
„Zdravo, draga.” Olbanov glas se ponovo začuo kroz interkom.
„Nadam se da si dobro večeras.”
Džon Olban je bio savetnik u kabinetu predsednika Greja dok
njegovo rođeno dete, Alisa, nije bila ubijena od strane IAAN-a. Kako
mi je to Kejt objasnila, krivica zbog svega je postala preveliki teret za
njega. Kada je pokušao da istinu o logorima - ne sjajnu, vanila verziju
koja se servirala - ispriča velikim medijima, niko nije hteo da objavi
priču. Ne dok ih je Grej držao pod kontrolom gvozdenom pesnicom.
To je bila jedna od posledica bombardovanja Vašingtona: dobri ljudi
se nisu čuli, a loši su koristili svaku priliku.
Njegova tamna koža izgledala je istrošena godinama, a teške
kesice ispod očiju činile su da celo sredovečno lice deluje kao da visi.
„Veliko je zadovoljstvo što si ovde, naravno. Moji savetnici i ja bismo
voleli da vidimo domet tvojih mogućnosti i kako bi one mogle da
pomognu našoj organizaciji.” Klimnula sam, jezika zalepljenog za
gornje nepce. „Verujemo da je ova žena prenosila informacije
Grejovim ljudima, sabotirajući operacije na koje smo je slali u
njegovu korist. Želeo bih da istražiš njena skorašnja sećanja i kažeš mi
da li je to istina.”
Mislio je da je to lako, zar ne? Zaviriš unutra i tu su odgovori.
Podigla sam ramena i pogledala u njegovom pravcu kroz staklo.
Želela sam da zna da znam dobro zašto stoji iza stakla - ne da bi se
zaštitio od ove žene, već od mene.
Sve što je trebalo da uradim jeste da steknem njegovo poverenje,
osvojim malo slobode. I kada dođe pravo vreme, zažaliće što mi je
ikada dodelio nekoga da vežbam svoje sposobnosti, probudiće se
jednog jutra i shvatiti da me više nema, svaki moj trag će biti izbrisan
iz ove rupe u zemlji. Za mene je ovo bila igra čekanja. Kada budem
imala dokaz da su ostali na sigurnom, izbaviću se odavde. Prekršiti
dogovor.
„Moraćete da mi kažete koju operaciju tačno tražim”, rekoh,
pitajući se da li uopšte može da me čuje. „Inače možemo da
provedemo čitavu noć ovde.”
„Razumem.” Njegov glas je zaškripao. „Podrazumeva se da su sve
informacije koje ovde čuješ poverljive i da nisu dostupne tvojim
vršnjacima. Ako saznamo da je makar i deo ovih informacija podeljen
sa nekim, biće... posledica.”
Klimnula sam.
„Odlično. Ovaj agent je skoro išao na sastanak sa kontaktom da
prikupi paket informacija od njega ”
„Gde?”
„Na periferiji San Franciska. Ne mogu preciznije od toga.”
„Da li je kontakt imao ime?”
Nastala je duga pauza. Nisam morala da podignem pogled sa
ženine glave pokrivene kapuljačom da znam da se savetnici
došaptavaju među sobom.
Napokon, čula sam njegov filtrirani glas. „Embrouz.” Dva vojnika
koja su dovela ženu su se povukla napolje. Čula je bravu na vratima,
ali sve dok nisam posegnula za njenim zglobom, tek je tad pokušala da
se odmakne od mene.
„Embrouz”, rekoh. „San Francisko. Embrouz. San Francisko...” Te
reči, ponavljale su se dok sam joj tonula u mozak. Pritisak koji se
nagomilavao od momenta kako sam ušla u avion u Merilendu krenuo
je da popušta polako. Osetila sam kako se naginjem bliže ka njoj, dok
su joj misli jurcale poput bujice. Bile su zaslepljujuće svetle - bolno
intenzivno sjajne, kao da je svaka misao pojedinačno umočena u čistu
sunčevu svetlost.
„Embrouz, San Francisko, informacije, Embrouz, San
Francisko...”
 Bio je to trik kom me je Klensi naučio - izgovaranje određene reči
ili fraze ili imena nekome, često je bilo dovoljno da ta misao ispliva na
površinu u glavi te osobe.
Žena se opustila pod mojim prstima. Moja si.
„Embrouz”, ponovila sam tiho. Bilo je podne ili blizu podneva, ja
sam bila agent, ona je bila ja i bacile smo pogled na sunce koje je bilo
direktno iznad nas. Okruženje je svetlucalo dok sam trčala kroz
napušteni park u crnim patikama za tenis koje su gazile nepokošenu
travu. Ispred mene je bila zgrada - javno kupatilo.
Nije me iznenadilo, tad, što mi se iznenada u desnoj ruci pojavio
pištolj. Što sam bila bolja u ovome, više su osećaji dolazili zajedno sa
slikama - miris ovde, zvuk onde, dodir. Osetila sam hladni metal
uvučen u pojas trenerke čim sam ušla u sećanje.
Čovek, koji je čekao iza zgrade, nije imao vremena ni da se okrene
pre nego što je već bio na zemlji, sa rupom veličine novčića na
potiljku. Odskočila sam, puštajući ženin zglob. Poslednji prizor koji
sam videla pre nego što se konekcija prekinula bila je plava fascikla i
njen sadržaj koji leti na vetru, padajući u obližnje jezerce.
Otvorila sam oči. Svetlo viseće sijalice je samo pogoršavalo
pulsiranje u mojim očima. Na sreću, nije bila migrena - bol se
smanjivao što sam više vežbala ovo, ali osećaj dezorijentisanosti je i
dalje bio podjednako loš. Trebalo mi je dve sekunde da se setim gde
sam i još dve da povratim glas.
„Srela se sa čovekom u parku, iza javnih toaleta. Upucala ga je u
potiljak nakon što mu je prišla s leđa. Informacije koje je nosio bile su
u plavoj fascikli.”
„Da li si videla šta im se desilo?” Olbanov glas je bio ispunjen
uzbuđenjem.
„Na dnu je jezerca”, rekoh. „Zašto ga je upucala? Ako je bio njen
kontakt...”
„Dosta, Rubi”, umešala se Kejt. „Pošaljite ih unutra, molim vas.”
Žena je bila slaba, još uvek pod mojim uticajem. Nije se borila sa
njima dok su kidali plastične uzice i podizali je sa stolice. Mislim da
sam čula kako plače.
„Šta će se dogoditi sa njom?” upitala sam, okrenuvši se ka Kejt.
„Dosta”, reče ona opet. Trgnula sam se od njenog tona. „Imamo li
vašu dozvolu da odemo? Da li ste zadovoljni njenim rezultatima?”
Ovog puta Olban nas je susreo kod vrata, ali je uporno ostavljao
neko rastojanje između nas. Nije me čak nijednom pogledao u oči. „O
da”, rekao je meko. „Više smo nego zadovoljni. To što možeš da
učiniš je vrlo posebna stvar, draga, i nemaš pojma koliko nam možeš
pomoći.”
Ali sam znala.
Lijam mi nije rekao mnogo toga o vremenu koje je proveo u
Savezu; bilo je kratko i svirepo, i toliko užasno da je ugrabio prvu
priliku da pobegne. Ali iako toga nismo bili svesni, pripremio me je za
novu realnost u mom životu. Uradio je to tako što me je upozorio ne
jednom, već više puta da će Savez kontrolisati svaki pokret koji
učinim, da će očekivati da oduzmem nekome drugom život, samo zato
što je to odgovaralo njihovim potrebama i zato što su oni to želeli.
Govorio mi je o svom bratu, Kolu, i tome šta je postao pod Savezovim
uticajem.
Kol. Iz tračeva, koji su kružili Savezom, znala sam da je bio vrlo
bitna faca - veoma efikasan agent koji ide na najkompleksnije
operacije. Od Lijama sam znala da je uživao u moći koju oseća dok
puca iz pištolja.
Ali ono što mi niko nije rekao, čak ni Lijam, jeste koliko njih
dvojica liče.
 3

IZ SAMO SEBI ZNANIH RAZLOGA DŽAD JE NOMINOVAO sebe za

predsednika jednočlanog odbora za dobrodošlicu. Kada sam stigla
nazad u Štab nakon svoje prve operacije sa Savezom, njegova visoka i
mršava figura me je sačekala na kraju ulaznog hodnika, jurcajući ka
meni i zatrpavši me lavinom pitanja. Šest meseci kasnije, on je i dalje
bio jedini koji nas je sačekivao tu, nagrađujući naš sigurni povratak
širokim osmehom na licu.
Pripremala sam se na udarac dok je Vida prislanjala svoju ID
karticu na vrata. Rob i ostatak članova tima dopratili su Kola Stjuarta
par minuta ranije, ali sam insistirala da usporimo, i natenane prođemo
tunel. Bilo je bitno da se postaram da Rob dobije priznanje za ovo,
pustiti ga da se valja u slavi kao pas u travi. Čuli smo uzvike dok su
prolazili kroz izlaz, i videli ih kako podižu pesnice dok su koračali u
Štab, zamalo ostavivši Kola pozadi u kolicima.
Sada nije bilo nikoga u dugačkom belom hodniku. Odjek
udaljenog slavlja agenata je i dalje dopirao do nas. Smanjivao se sa
svakim njihovim korakom, sve dok jedina stvar koju sam mogla da
čujem nije bio moj dah, a jedino što sam mogla da vidim je prazan
hodnik do samog kraja, gde je trebalo Džad da bude.
„O, hvala Isusu”, reče Vida, istežući ruke preko glave. „Bar
jednom neću morati da vraćam sopstvenu kičmu na mesto zbog
njegovog smrtonosnog zagrljaja. Adios, dušo!”
Mislim da su neki ljudi koristili nadimak „dušo” kao izraz
nežnosti. Vida ga je koristila da učini da se osećaš kao jedan od onih
malih pasa koji imaju mozak veličine palca, i piške po sebi od
uzbuđenja.
Pustila sam je da ode bez reči, uputivši se ka Kejt i starijim
agentima da se javim. Pet minuta bezuspešnog kucanja kasnije,
promolila sam glavu u atrijum da vidim da li je ona tamo. Verovatno
je sa ostalima, mislila sam, prelazeći pogledom skoro praznu
prostoriju. I, iako nisam primetila njenu gotovo belu kosu za jednim
od stolova, uočila sam crvenkasto-braon lokne nameštene ispred
jednog od televizora.
Nisam bila tolike sreće da se izvučem na vreme - dve sekunde
zurenja bile su dovoljne da oseti moj pogled. Džad je pogledao u svoj
plastični sat na ruci i onda ponovo u mene, uplašen.
„Ru!” pozvao me je, mašući mi. „Žao mi je! Tako mi je žao!
Totalno sam izgubio pojam o vremenu. Je l’ sve prošlo okej? Da li si
se sad vratila? Gde je Vida? Je l’ se ona...?”
Ne mogu da kažem da deo mene nije želeo da se okrene i otrči
napolje pre nego što Džad priđe da uvije svoju ruku oko moje i odvuče
me sa sobom preko prostorije.
Tek kada sam prešla na drugi kraj sobe, primetila sam Nika koji je
sedeo sa druge strane stola. Jedan od betonskih stubova blokirao mi je
pogled ka njemu sa vrata, a nije pomogla ni činjenica da se to dete
skoro nikad ne pomera. Uopšte. Pratila sam njegov skamenjeni pogled
ka jednom od uređaja na stolu. Sprava za četovanje.
Bila je veličine telefona i vrlo lako je mogla da prođe kao jedan
ako se ne zagledate previše. Prepravili su jednu stariju verziju telefona
- onu sa pravom tastaturom, a ne ekranom osetljivim na dodir. Nova
kućišta koja su napravili za njih su bila ovalna i dovoljno tanka da se
uvuku u zadnji džep ili rukav za vreme lekcije.
Par Zelenih razvilo je ovaj mali dragulj sa idejom da agenti mogu
da donose digitalne poruke, slike i kratke video-klipove kući, bez
potrebe da bacaju telefon za telefonom posle toga. Tehnologija u ovim
telefonima meni je bila misterija, ali sam razumela da komuniciraju na
mreži koju su Zeleni razvili i koja nije mogla biti hakovana. Mogli su
da koriste samo da se kontaktiraju drugi četeri na mreži i to samo ako
si imao PIN kod drugog četera. Bili su beskorisni ako si hteo da
pošalješ veliku sliku ili video duži od 30 sekundi: Olban je zbog toga
odbio da ih koristi na terenu, odbacujući ih kao nešto čime su se
zanimala dokona deca. Koliko sam znala, Zeleni su ih sada uglavnom
koristili da razgovaraju međusobno dok su na različitim treninzima ili
kad se ugase svetla.
„...stvarno vratila? Da li si upoznala agenta? Je 1’ bio opasan kao
što svi tvrde? Možemo li...?”
„Šta se dešava?” pitala sam, gledajući između Nika i televizora.
Izabrali su onaj koji prikazuje lokalne vesti i vremensku prognozu
Kalifornije.
Kao da sam isisala reči iz njega. Džad se ukočio, razrogačenih
očiju, pre nego što je na njegovom licu bljesnuo osmeh za koji se
videlo da je usiljen.
„Šta se dešava?” Ponovila sam pitanje.
Džad je progutao knedlu, gledajući Nika pre nego što se nagnuo ka
mom uvu. Očima je skenirao atrijum kao da traži mračne ćoškove koji
ne postoje.
„Poslali su Blejka Hauarda na teren”, rekao je. „Mi smo samo...”
„Blejka Hauarda? Zelenog dečaka iz Tima Jedan?” Onog koji je
izgledao kao da možeš da ga oboriš na zemlju ako malo jače kineš.
Džad je klimnuo, nervozno bacajući pogled iza mene. „Samo...
brinem, razumeš? Niko takođe.”
Šokantno. Niko nije bio onaj koji bi preskočio dobru teoriju
zavere, pogotovo kad se radilo o Savezu. Svaki agent je bio dupli
agent. Olban je zapravo radio sa Grejem da sruše Federalnu koaliciju.
Neko nam truje vodu olovom. Ne znam odakle mu to, da li je njegov
mozak to sam sastavljao od svih informacija koje je upijao ili on
jednostavno nije znao kako da ga zaustavi.
„Mora da ga razmenjuju za nešto”, rekao je Niko, stežući četer.
„Za informacije? Da povrate nekog drugog agenta? To i nije toliko
luda ideja, zar ne? Već ima toliko Zelenih. Oni mrze što nas ima
toliko. Oni nas mrze.”
Pokušala sam da ne prevrnem očima. ,Je l’ operacija uključila
tehničare?” pitala sam.
„Pa, da, ali”, rekao je Džad, „kada su ikad poslali dete iz Tima
Jedan? Trebalo bi da rade samo za potrebe Štaba.” Bio je u pravu.
Vida ih je zvala Škripavci, i taj nadimak se ustalio sa svima. Sve
Zelene sa neverovatnim sposob-ostima zaključivanja i logike, koje je
Savez koristio za dešifrovanje kodova i pravljenje kompjuterskih
virusa, i izmišljanje svih ovih ludih naprava. Svi su imali isti smotani
hod, pa i Niko. Čudan polukorak dok su vukli noge po patosu, škripeći
patikama. Sigurna sam da su to pokupili jedno od drugog podsvesno;
svi su se kretali u ritmu, baš onako kako bi se pokretali delići mašine u
radu.
„Dovoljno je zreo da pomogne i poseduje veštine koje su im
potrebne”, odgovorila sam. „Znam za sigurno da su ostali Zeleni
zauzeti ove nedelje. Možda je bio poslednja opcija.”
„Ne”, rekao je Džad. „Mislimo da su ga izabrali sa razlogom.
Želeli su njega.”
Trebalo mu je vremena da skupi hrabrosti da me ponovo pogleda.
Kada je to učinio, njegov izraz lica je očigledno iskazivao sramotu i
strah da sam osetila kako sam dovoljno smekšala da pitam, „Ima li
nešto što mi ne govoriš? Šta sam propustila?”
Džad je uvrtao rub svoje majice u čvor. Niko je samo zurio pravo
ispred sebe i ne trepćući je gledao u četer.
„Ja, Niko i... Blejk”, započeo je, „nas trojica smo se zezali pre par
dana ovde. Pokušali smo da napravimo jedan od onih automobila na
daljinski upravljač od viška kompjuterske opreme.”
„Okej...”
„Niko je morao da ode da razgovara sa Kejt, ali smo Blejk i ja
isprobali auto na ovom podu. Bilo je oko dva po podne, i nije bilo
nikoga. Pa smo mislili da bi to bilo u redu i da nikome nećemo
smetati. Ali... znaš one prostorije koje koristimo kao ostave za stvari
koje se koriste na terenu? Kao pancirni prsluci, dodatna municija, te
stvari?”
Klimnula sam.
„Čuli smo glasove koji dopiru iz jedne od tih prostorija. Mislio
sam da momci samo igraju karte ili tako nešto - nekad igraju tamo da
bi mogli da ogovaraju Olbana ili nekog od savetnika”, rekao je Džad,
vidno se tresući. „Ali kada sam ih čuo, šta su zapravo pričali - nisu
igrali karte, Ru, pričali su o nama. Bio je to Rob, i Džarvin i par
njihovih prijatelja. Govorili su stvari poput Smanjenje populacije
nakaza i Vraćanje Olbana nazad na pravi put i kako će da dokažu da
smo mi zapravo utrošak vremena i sredstava.”
Hladnoća mi se spustila pravo u kosti. Izvukla sam najbližu stolicu
i privukla je Niku. Džad je učinio isto, pa nastavio da krši prste.
„I uhvatili su vas da prisluškujete?”
„Znam da je glupo, ali kad sam to čuo, uspaničio sam se - nisam
hteo, ali sam ispustio auto. Potrčali smo pre nego što su se vrata
otvorila, ali sam siguran da su nas videli. Čuo sam Roba kako doziva
moje ime.”
„I onda, šta?” tražila sam da nastavi. Mozak mi je povezivao
stvari, opasne stvari.
„Onda je Blejku dodeljen zadatak iako je u Timu Jedan. Džarvin je
rekao da im je potreban Zeleni da hakuje sobu za servere kompanije, i
da nije imao izbora.”
Naslonila sam se polako. Smanjiti populaciju nakaza. Moje uvo,
ono koje je gore prošlo pri eksploziji granate, pulsiralo je samo od
sebe.
To je bila slučajnost, rekla sam sebi. Rob je samo bio neobazriv.
Ali druga laž je zvučala neuverljivije od prve. Smanjiti populaciju
nakaza. Kako? Slati ih u opasne situacije na terenu koje bi mogle da
prođu kao slučajnosti? Rob je ubijao decu ranije - znala sam samo za
ono dvoje koje sam videla u njegovim sećanjima, ali ko može da kaže
da ih nije bilo još?
Isuse. Zaslepljujući talas mučnine krenuo mi je iz stomaka. Da li
ih je ubio kako bi održao broj dece ovde istim?
 Ne - ne, morala sam da prestanem. Misli su mi se vrtele ukrug i
izmicale su kontroli. Ovo su Niko i Džad - dva dečaka sa previše
slobodnog vremena koje provode sedeći i razmenjujući košmare.
Konstantno čikaju nevolju, a onda se iznenade kada se stvari
preokrenu i ujedu ih za guzice.
„To je samo slučajnost”, rekla sam. Imala sam još nešto da dodam,
sigurna sam, ali sam izgubila tok misli kada sam čula nekog kako
doziva moje ime preko sobe. Jedan od Olbanovih savetnika, dobro
staro Rakunsko Lice, stajao je na dovratku atrijumskih ulaznih vrata.
„Želeo bih da razgovaram sa tobom u svojoj kancelariji, za jedan
sat.”
Onda se okrenuo na prstima i nestao, očigledno besan što je dobio
ulogu kurira.
„Šta sad on hoće?” Pitao je Džad, vidno zbunjen.
Skoro nikad se nisu mogla videti odela koja hodaju na više od
metar od Olbana; ne bi me iznenadilo da svake noći upadaju u
njegovu sobu i smenjuju se u šaputanju planova i praznih reči na
njegovo uvo dok spava.
Bilo ih je desetorica, svi iznad pedeset godina, koji su podeljeni po
sektorima Olbanovih interesovanja i kontrolišu svaki sektor. Oni su
koordinirali i odobravali operacije, nabavljali namirnice i nove
kontakte, regrutovali nove trenere, brinuli o Savezovim finansijama.
Sve da bi Olban mogao da se fokusira na „širu sliku” ciljeva i meta.
Džad je tvrdio da su oni tu samo zato što ih je Grej želeo mrtve i
nisu imali izbora nego da nestanu. I dalje nisam znala ni pola njihovih
imena, pošto je većina odlučila da nikad direktno ne dolazi u kontakt
sa Psi nakazama. Bilo je lakše fokusirati sa na njihove karakteristike i
smisliti im nadimke po njima. Rakunsko Lice, Majmunske Uši,
Konjski Zub i Žablja Usta su bili oni koje najčešće viđam.
Ono što je nadimcima nedostajalo u kreativnosti, nadoknadili su u
istinitosti.
„Izveštaj o misiji? Već?” Džad je pitao, gledajući TV opet.
Posegnula sam i ručno ga ugasila.
 „Hej!”
„Kasniš”, rekoh, pokazujući na sat. „Još dva minuta i instruktor
Džonson će ti zalepiti negativnu ocenu!”
„Pa?” uzviknuo je nazad. „Ovo je važnije.”
„Važnije nego biti nekad aktiviran?” rekla sam. ,Jer, poslednji put
kad sam proveravala, bio si dve negativne ocene od toga da zaglaviš
kao ispomoć Štabu zauvek.”
Bila je to zla taktika; Nikov besan pogled mi je to govorio. Ali je
znao, možda i bolje od mene, da je budućnost u kojoj Džad nikada ne
bi morao da izađe na teren je ona budućnost koju bi Džad izbegao pa
makar ga koštala obe ruke.
Ispratila sam ih napolje, prateći ih sve do sobe za trening za slučaj
da im padnu nekakve ideje o bežanju na pamet. Timovi sa kojima smo
uglavnom trenirali - Dva, Tri i Četiri - su već bili tamo, zagrevali se,
oslikavajući se na zidu od ogledala. Ovo je bio jedini deo celog Štaba
koji je zapravo mirisao kao mesto u kom ima ljudi. Zadah znoja i
toplih tela dao je ovoj sali notu stvarnog, opipljivog života. Ako ništa
drugo, bar je bilo bolje od plesni.
Instruktor Džonson klimnuo je u mom pravcu dok sam držala
vrata otvorena, a neonska svetla su mu izbeljivala već plavu kosu. I
Vida i ja smo bile oslobođene lekcija i treninga za danas, ali od sutra
ponovo počinju i za nas. Zapašću ponovo u rutinu ovog mesta,
zahvalna zbog olakšanja što ne moram da mislim ni o čemu osim o
menjanju lokacije iz sata u sat, od vrata do vrata. Životna lekcija o
tome kako da se pregura sve, zahvalite se Tarmondu.
Džad i Niko bi mogli da me mrze zbog ovoga; nije me bilo briga.
Jednostavno nisam mogla da dopustirn sebi da se hranim njihovim
strahom i pustim ga da dodatno izvitoperi moje. Vredno sam radila na
tome da otupim na ovom mestu i oni neće moći to da unište. Dobili su
moju pažnju, moju brigu, moju zaštitu, ali to ne mogu da im dam.

Istuširana, nahranjena, presvučena i sabranih misli, bila sam

spremna da se sastanem sa Džonom Olbanom. Ali on nije bio spreman
za mene.
Mnogo šta ste mogli reći za osnivača Saveza, od toga su možda
dve reči zapravo bile pohvalne. Bio je pametan čovek, niko to nije
mogao da porekne. Savez je danas ono što jeste zbog njega. Samo što
su neki mislili da treba da podigne napad na Greja na „novi nivo”, dok
su ga drugi pritiskali da ostane na istom kursu, pošto je to radilo
posao.
Mislila sam da svako ima pravo da razmisli o tako velikoj odluci,
ali sam razumela i njihovu nestrpljivost. Znam da su hteli da iskoriste
rastuće nezadovoljstvo i glasine o protestu koje smo pomno pratili.
Čula sam glasove iza vrata, tihe u početku, a kasnije dovoljno
glasne da mi skrenu pažnju. Svaka namera koju sam imala da
pokucam na vrata raspadala se što sam duže tu stajala i slušala.
„Ne”, govorio je Olban. „Moj bože, ne! Ne! Koliko puta moram da
ponovim reč da bi ušla u tvoj rečnik? To je bio odgovor i kada si prvi
put to predložio starijem menadžmentu, kada si ubedio Džarvina da
predloži savetnicima i, da, sada.”
„Nisi ovo promislio dovoljno...”
Povukla sam se unazad instinktivno, dalje od Robovog grubog
glasa.
„Misliš da možemo da nastavimo ovako bez nekakve velike
poruke koju šaljemo? Koliko ovih stvari imaš po čitavom Štabu, da
troše naše vreme i energiju?”
Olban ga je prekinuo. „Oni nisu stvari, kao što si, siguran sam,
svestan toga. Ovo nije za raspravu. Ciljevi nikada neće opravdati
posledice, ma kako pokušao da me ubediš. Nikada. Oni su deca.”
U malom mozgu, stvorila mi se misao koja se vezala sa drugom,
mnogo mračnijom, ali sam uspela da se fokusiram na ono što se
dešava. Sada.
„Ti si taj koji uvek govori sve samo da pobedi Greja, nisi li?
Skretanje pažnje bi bilo i više nego dovoljno za nas da uđemo i
razmontiramo logore i objavimo vest ostatku proklete zemlje. Ovo je
jedini način da se uvučemo unutra. Shvatili su da koristimo
falsifikovane ID kartice - ne možemo čak ni da uđemo da odvedemo
agente koje smo već ubacili u logore. Čekaju nas! Svi čekamo na tebe
da uradiš nešto! Odluči nešto!” Usledila je duga, gorka pauza. Koje
god da je reči Olban tražio, nije uspevao da ih nađe. Nisam mogla da
smirim mozak. Kakav je to plan mogao da ga uznemiri ovoliko?
„Samo te upozoravam”, nastavio je Rob, ovog puta je zvučao
mirnije, „da sam čak i ja čuo da se agenti pitaju koja nam je strategija
nadalje. Dobar broj njih misli da na kraju želiš da se pomiriš sa
Grejem. Da ti nedostaje prijatelj."
Zatvorila sam oči. To je bilo nepisano pravilo, da nikada ne
spominjemo Olbanovo prijateljstvo sa predsednikom Grejem i prvom
damom, iz nekog razloga. Kejt mi je jednom rekla da Olban nije voleo
ni da bude podsećan na posao koji je radio kao sekretar unutrašnje
kontrole - tako da, pretpostavljam da nije želeo ni da bude podsećan
na to da je jednom bio deo malog kruga ljudi koji su večeravali
zajedno u Beloj kući.
Novi glas se ubacio. „Džone, hajde da ne odbacimo ovo potpuno.
Ovo je taktika koja je bila primenjivana ranije i bila je uspešna. Ne bi
znali. Imamo mehanizme kojim možemo da sakrijemo...”
Bila sam koncentrisana na razgovor ispred sebe da nisam čula da
se neka osoba dohramala iza mene. Sve dok se nije pojavio iza mojih
leđa, kuckajući me u rame da mi privuče pažnju.
„Zadržao bih ovo za sebe na tvom mestu, njuškalo jedno”, rekao je
Kol. „Ili treba da te podsetim na onu staru izreku o mački i njenoj
radoznalosti?”
Bilo je prekasno da skočim unazad i pretvaram se da nisam
prisluškivala, a sad sam bila previše iznervirana i da pokušam.
Lekar iz Robovog tima je uradio odličan posao da ušije dublje
posekotine na Kolovom licu, očistivši i prljavštinu sa kože. Nosio je
široku majicu i pantalone koje su mu bile za par brojeva veće, ali
makar nije više nosio staru odeću prekrivenu povraćkom. Izgledao je
kao druga osoba, i bila sam im zahvalna zbog toga. Sada je bilo
mnogo lakše gledati ga, a ja sam napokon uspela da se nateram da to
uradim.
Kada mi je Lijam rekao da ima starijeg brata, zamišljala sam ga
mnogo starijeg - dvadeset i pet-šest godina, koliko i Kejt. Ali sam
načula neke iz Robovog tima kako su se žalili na njega prilikom leta u
povratku. O njegovom drskom stavu, o tome kako je imao samo
dvadeset i jednu godinu, a Olban je žrtvovao dobre operativce zbog
njega. Mali zlatni dečko.
Tri godine - samo toliko ga je razdvajalo od Lijama. Od IAAN-a.
Kol je bio deo generacije koja je bila dovoljno stara da zamalo izbegne
bolest.
„Nismo baš uspeli da se ispričamo u avionu, zar ne?” rekao je,
prebacujući mi bandažiranim prstima vlažnu kosu preko ramena.
Bio je gotovo desetak centimetara viši od brata, čega sam postala
vrlo svesna kada se nagnuo da mi prouči lice, sa piratskim osmehom
na licu. Kol je možda imao uža ramena i kukove, ali bilo je nečeg
poznatog u njegovom stavu...
Odmahnula sam glavom, pokušavajući da tako oteram crvenilo sa
lica dok sam kucala na vrata. Kucanje je naglo prekinulo raspravu
unutra. Olban je ustao od tamnog drvenog stola kada sam ušla,
zatvorio svoj laptop i isključio radio koji je tiho čavrljao na obližnjem
stolu. Rob i žabljousti savetnik su već stajali, obojica lica crvenih od
rasprave. Kada nas je ugledao, Rob je prevrnuo očima, oslanjajući se
na jednu od Olbanovih polica sa besmislenim uspomenama iz
prethodnog života.
„Gospodine”, rekla sam, „želeli ste da me vidite?”
„Pobogu, sedi, sedi”, rekao je Olban, pokazujući rukom ka jednoj
od stolica ispred sebe. „Oboje izgledate kao hodajući mrtvaci.”
„Dobro sam”, rekla sam, pa dodala, „hvala”. Mrzela sam koliko mi
je glas zvučao tiho u njegovoj blizini. Mrzela.
Olban se smestio na svoje mesto, šireći usne u osmeh koji je
otkrivao uglavnom žute zube. Čovek je retko izlazio u javnost -
uglavnom zbog ogromne nagrade raspisane za njim. Ako im je bio
potreban da snimi video-govor, uvek se njegova rošava koža očisti i
ten posvetli u post-produkciji. Voleli su, takođe, da ga fotošopuju na
slikama velikih američkih znamenitosti ili gradova i da stvore utisak
da je mnogo hrabriji da izađe napolje nego što zapravo jeste.
„Hteo bih da opušteno porazgovaramo o sinoćnoj operaciji da se
povrati agent Stjuart, ako se sve troje slažete. Mislim da to ne može da
čeka.”
Sačekao je dok se Kol nije smestio u stolicu pored mene pre nego
što se pružio preko stola da mu stisne ruku. „Ne mogu da ti opišem
koliko je lepo opet ti videti lice, moj dragi dečače.”
„Pa, blago Vama.” Kol je razvlačio reči, ne sakrivajući ogorčenost.
„Izgleda kao da ćete mnogo češće viđati ovog lepog dečka odsad.”
Prestani, rekla sam sebi, pre nego što sam postala napeta. Kol nije
bio Lijam, koliko god da su ličili. Koliko god im glasovi zvučali
slično. Koncentriši se na razlike.
Kol je bio jače građe nego Lijam, i bolje izdefinisan. Ošišao je
kosu otkad sam ga poslednji put videla, sada je bila dve nijanse
tamnije plava nego pre. Lijam koga sam ja znala je bio zapušteni
zanesenjak, topao i prijemčiv. Ovde je bio njegov stariji brat, ukočen i
pretučen skoro nasmrt, a opet je izgledao kao da je isklesan od leda.
Ne nešto drugačije od stanja u kom sam ostavila Lijama. Bilo je
grozno, užasno koliko mi je mozak brzo smenjivao jednog brata
drugim. Koliko me je razveseljavalo i skidalo kamenje sa srca da
zamišljam da je Lijam sada pored mene.
Prestani.
Žablja Usta je zatvorio vrata od kancelarije i povukao se u ugao
male sobe, ulazeći u Olbanovu senku.
„... inače nikada ne bih prekinuo tvoj oporavak,” počeo je Olban,
„ali nakon što sam čuo izveštaj agenta Medouza, izgledalo je kao da
je, da tako kažemo, došlo do konfuzije. Zainteresovan sam da čujem
šta se dogodilo iz tvoje perspektive, Rubi.”
Uopšte nisam primetila da mi se obratio dok se Rob nije odgurnuo
od police i onako plećat duboko udahnuo. Pre nego što je otišao na
teren, ošišao je opet svoju tamnu kosu na kratko; to mu je još više
naglašavalo kosti lica. Promenilo je način na koji senke padaju na
njegovu kožu.
Gospode, zašto radimo ovo? Gde je Kejt? Nikada nisam bila
saslušana bez nje, i nikada ovde, u Olbanovoj kancelariji, iza
zatvorenih vrata. Bila sam iznenađena koliko sam bila nervozna;
nisam joj verovala, ali negde, usput, izgleda da sam se navikla na
njeno tiho, mirno prisustvo koje čeka da me uhvati ako padnem.
„Da li... čekamo još nekoga?” Pitala sam, trudeći se da mi glas
zvuči staloženo.
Olban je razumeo moje pitanje. „Ovo je samo neobavezan
razgovor, Rubi. Tajnost ove operacije znači da ovaj razgovor ne
možemo da obavimo pred celom organizacijom. Osećaj se slobodno
da izraziš svoje mišljenje.”
Pritisla sam ruke na kolena kako bih ih sprečila da poskakuju.
„Agent Medouz”, počela sam, možda sam sebi zvučala suviše
glasno, „je prešao sa nama parametre tokom leta, obrazložio cilj i
saznanja koja smo imali o tom bunkeru. Takođe nas je podsetio i na
rezervne planove o kojima smo razgovarali pre polaska.”
Olbanova usta su bila širom otvorena i nevešta u skrivanju
njegovih osećanja. Jedan ugao se trznuo. „A da li je neki od ovih
planova uključivao tvoj i Vidin odlazak iz bunkera?”
„Ne, gospodine”, odgovorila sam. „Agent Medouz nam je naredio
da ostanemo na poziciji na stepeništu kako bismo ih pokrivale odatle.”
Olban se oslonio laktovima o sto i naslonio prste na glavu. „Možeš
li onda da mi objasniš zašto ste otišle?” Nisam se okrenula da
pogledam ka Robu, ali sam znala da gleda u mene. Svi su, i po težini
njihovih pogleda stekla sam utisak da je „Medouz” već odgovorio na
ovo pitanje.
Ako dovedem Roba u nevolju, pomislila sam, u kolikoj nevolji ću
se ja naći? Imao je tešku narav. Znala sam da će biti besan još kad
sam donela odluku da Vida i ja ostanemo napolju, ali to neće biti ništa
u odnosu na bes ako ga ocinkarim i kažem ostalima šta se desilo na
stepenicama. Nisam smela da im dozvolim da vide sumnju na mom
licu, nisam mogla da pitam ono što sam htela. Zašto nas niste
upozorili? Moj interkom je tada još uvek radio, mogla sam da ga
čujem.
„Stepenište je bilo... kompromitovano. Naredila sam Vidi da ga
napusti kako bismo osmatrale situaciju od spolja.”
„A to mi nisi rekla zbog...?” Rob je pitao, bes ga je već izdavao i
otimao se kontroli.
„Moj interkom je bio pokvaren”, rekoh. „Kao što si video kad smo
se pregrupisali.”
Frknuo je.
„U redu”, rekao je Olban posle trenutka. „Stepenište je bilo
kompromitovano? Kako to?”
Zbog granate. Rob je aktivirao granatu. Šest reči. Savršen način
da se postaram da Rob proguta svaku reč prekora koju je zaslužio.
Olban bi mi poverovao. Nikada nije, ni na sekund, sumnjao u moju reč
- čak ju je i branio, svojim savetnicima, nakon što sam izvukla neku
neželjenu informaciju iz nekog nesrećnog uma. Šest reči da kažem
istinu: da je Rob zeznuo sopstvenu operaciju, svojom glupošću ili
namerom, i za dlaku izbegao da okonča moj i Vidin život.
Nisam znala kako to znam ili kako sam sigurna u to, ali je bilo
sigurno kao krv koja mi je udarala u uši. Ako ga ocinkarim za ovo,
osramotim, sledećeg puta kad me bude imao na nišanu, neće
promašiti.
„Nisu bile... dobro sagrađene, urušile su se”, objasnila sam. „Nisu
mogle da izdrže težinu svih nas odjednom. Rđava konstrukcija.”
„U redu”, reče Olban, razvlačeći reči. „Agent Stjuart je izvestio da
ste ga zapravo ti i Vida oslobodile. Kako se to dogodilo?”
„Ona i ona druga su se potpuno oglušile o moja naređenja da se
vrate u bunker, eto kako!” rekao je Rob. „Zasigurno znam da me je
čula. Znam da si ti ta koja je odbila da se vrati na položaj.”
Sva četiri muškarca su pogledala u mene. Vid mi se suzio, pogled
mi se zamračio u uglovima očiju. Pritisla sam ruku na grlo
pokušavajući da oslobodim dah koji mi se tamo zaglavio.
 Bio mi je potreban Lijam. Sve što sam želela jeste da je tu, da stoji
dovoljno blizu mene da udišem miris kože, dima, slatkasti miris trave.
„Rubi”, reče Olban, mirnim i dubokim glasom, strpljivim kao
more, „hoćeš li, molim te, odgovoriti na moje pitanje?” Samo sam
želela da se ovo završi. Htela sam da se vratim u spavaonicu, uvučem
se u svoj krevet i odlutam u prazninu svog uma.
„U pravu je. Rekla sam Vidi da se ogluši o naređenja. Kada smo se
našle iznad zemlje, videle smo vojnike Garde koji su sprovodili
zatvorenike kroz ulaz za koji nismo znali da postoji. Nisam tražila
dozvolu da nastavim. Znam da je trebalo.”
„Zato što jedina stvar koju ti treba da radiš jeste da slu-šaš prokleta
naređenja svog vođe tima!” Rob je prasnuo. „Misliš li da bismo
izgubili onoliko ljudi da si bila tu da nam pokrivaš odstupnicu?”
TV iza Olbanove glave je bio isključen, ali sam mogla da čujem
zvuk statike kako se pojačava sve više i više što je tišina duže trajala.
Pritisnuo je ruku na teme, ali ni u jednom trenutku nije sklonio pogled
sa mene.
Onda se ubacio Kolov glas, sa južnjačkim naglaskom: „Pa, hvala
bogu da se oglušila, inače bih uveliko bio na putu prvom klasom za
pakao.”
Bilo je očigledno da sam potcenila koliko uticaja Kol zapravo ima
u organizaciji. Ipak, uticaj nije bila prava reč za to. Upliv, možda, koji
je uglavnom bio potkrepljen smrtonosnim rezultatima. Olbanove
obrve su se podigle, ali je samo klimnuo, dozvolivši Kolu da nastavi.
„Mislim, da budemo skroz pošteni”, rekao je Kol, naslanjajući se
da mu bude udobnije. „Ona je ta koja me je izvukla. Zašto bi ona bila
u nevolji?”
„Nije poslušala moje direktno naređenje!”
Kol je odmahnuo na Robovu konstataciju. „Mislim, Isuse,
pogledajte jadnu devojku! Pretučena je zbog mene. Ako mislite da ću
da ćutim i pustim je da preuzme svu krivicu za misiju, koja uzgred
budi rečeno, nije bila neuspešna, bolje mućnite glavom još jednom.”
Niko nije progovorio, zurila sam prvo u Kolov samozadovoljni
izraz lica, pa zatim u Robov ubistveni. Prostor između njih bio je
ispunjen ne samo nepoverenjem i nezadovoljstvom - tu su bile godine
prikrivene netrpeljivosti, obojene mržnjom koju nisam shvatala.
Tenzija na Olbanovom licu se polako smanjivala dok nije u
potpunosti nestala, sve dok se na kraju nije i on nasmešio.
„Moraću da se složim sa Stjuartom, Rubi - hvala ti što si u
trenutku tako dobro rasuđivala.” Olban je ispomerao par papira na
svom stolu. „Agente Medouz, oceniću vaš izveštaj večeras. Zasad,
slobodni ste.”
Kada je stariji agent ustao, ustala sam i ja, spremna da pobegnem
glavom bez obzira. Umesto toga, Olbanov glas me je uhvatio. „Samo
još jedna stvar, Rubi, ako ti ne smeta. Hteo bih da razmotrim nešto sa
tobom i Kolom.”
Pusti me da idem, pusti me da idem, pusti me da idem...
Robu se ovo nije dopalo, to je bilo jasno, ali ni on nije imao
drugog izbora. Vrata su se zatvorila za njim tako jako da su se stare
flaše od koka-kole zatresle na polici.
„Sad, o nečemu drugom...” Olban je pogleđao ka meni. „Počeo bih
sa tim da ti se ovde veruje, draga, pa više nego što tvoj čin dozvoljava.
Ako čujem da je jedna reč ovog razgovora otišla dalje izvan ovih
zidova, biće posledica. Ista pravila važe ovde, kao i dole.”
Ne, molim te ne ovo. Molim te da nije ovo.
„Da, gospodine.” Zadovoljan, okrenuo se ka Kolu. „Mislim ono
što sam rekao ranije. Žao mi je što ovo moram da ti uradim pre nego
što si se potpuno oporavio. Ali kao što si svestan, moramo da
povratimo informacije koje su uzeli od tebe.”
„Vrlo sam svestan”, rekao je Kol, „ali rekao sam ti, ne znam ko ih
ima. Onesvestili su me i video sam nekoga da ih uzima, ali iskreno,
gospodine, ne sećam se mnogo, osim onoga što se desilo nakon što su
me ubacili u bunker. Nisam siguran da li ih je moj kontakt pokupio.”
Posmatrala sam ga kako provlači zavijenu ruku kroz kratko
ošišanu plavu kosu, pitajući se da li je i Olbanu toliko očigledno kao i
meni da ne govori istinu.
 „I to je razumljivo s obzirom na situaciju”, rekao je Olban
oslanjajući se na stolicu. Prekrstio je prste i oslonio ih na stomak.
„Zato je tu Rubi da uskoči. Ona je bila ključni faktor u... podsticanju
sećanja agenata. Pomogla nam je da pronađemo više informacija koje
su nestale.”
Molim te, molim te, molim te ne njega.
Nisam želela da vidim unutrašnjost njegovog mozga, nisam želela
da vidim Lijama ili njihov zajednički život. Samo sam želela da
pobegnem od njega pre nego što mi grudni koš koji me je gušio slomi
srce.
Kol je u trenutku pobledeo, od bora na čelu do prstiju koji su
stiskali naslon plastične stolice.
„Oh, hajde sad.” Olban se nasmejao. „Rečeno mi je da je potpuno
bezbolno - a ako nije, prestaćemo odmah.”
U to nisam sumnjala. Čak i da pokušam da radim nešto na svoju
ruku i odbijem da izađem iz Kolovog uma, svi savetnici i stariji agenti
su nosili male ručne zvučnike koji su funkcionisali kao sićušne mašine
koje proizvode.
„Ti si prvi koji se javi da skoči sa mosta ili se infiltrira među PSS-
ove, a ne smeš da dopustiš devojčici da baci pogled na tvoja sećanja
zarad dobra tvoje porodice ovde - za dobro tvoje zemlje?” Olbanov
osmeh se nije pokolebao, uprkos provociranju.
Pametno, pomislila sam. Taj ‘Učini to’ za svoju zemlju govor je
bio za stepen iznad direktnog naređenja, i Kol je bio dovoljno pametan
da shvati koliko bi bolje sve izgledalo kada bi pristao svojom
„slobodnom voljom”.
„U redu”, rekao je Kol, okrećući se konačno ka meni. „Šta treba da
uradim?”
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da povratim glas, ali nisam bila
ponosna koliko snažno je zvučao. „Daj mi ruku.”
„Budi nežna sa mnom, srce”, rekao je, pa me prstima blago
pritisnuo kad su nam se ruke srele. Olban se na to nasmejao, ali je Kol
nejednako izdahnuo i zatvorio oči.
 Ruka mu je bila ledeno hladna i nežna na dodir. Pokušala sam da
ignorišem uporan pritisak njegovog palca na mom. Uvek sam se
osećala kao da Lijamova ruka proguta moju dok je drži, ali ova je bila
nekako veća; dlanovi su mu bili kvrgavi od višegodišnjeg vežbanja,
držanja oružja i tuče. Da zaboravim način na koji su mu se prsti leve
ruke trzali svakih par minuta.
Nisam želela da mislim o tome. Držala sam poged na njegovoj
levoj ruci, na dva prsta koja bi se trgla tu i tamo dok je ćutke trpeo bol
od povreda.
„Pokušaj da se opustiš”, rekla sam mu. „Možeš li mi reći šta
tražim? Šta je, koje veličine, koje boje - budi što je moguće detaljniji.”
Oči su mu i dalje bile zatvorene. „Standardni fleš. Mali crni USB
dužine mog palca.”
Toliko sam puta ovo učinila prethodnih šest meseci da više uopšte
nisam osećala bol, ali sam se svejedno pripremila. Njegova ruka se
pomalo tresla - ili je to bila moja? Stegla sam prste oko njegovih,
pokušavajući da nas oboje umirim. „Misli na trenutak kog se
poslednjeg sećaš, a da ga imaš kod sebe. Pokušaj da oživiš to sećanje,
ako možeš.”
Kol je izdahnuo u dva kratka daha.
Osećala sam se kao da nestajem ispod mirne površine suncem
zagrejane reke. Uprkos svom trudu koji mi je bio potreban da
probijem njegove prirodne mehanizme odbrane, nije bilo ničeg
hladnog ili mirnog u mrljama boja i oblika koji su prolazili pored
mene. Ali su se pomerali previše brzo. Tu i tamo, videla sam lica i
predmete - zelenu jabuku, usamljenu ljuljašku, malog plišanog
medveda kako gori u suvoj travi, vrata sa natpisom NE ULAZI!
ispisan voštanim bojicama - kao da je pokušavao da misli o svemu
osim o stvari koju sam mu zatražila.
Kol je bio praktično obamro u svojoj stolici, glava mu je polako
padala na moje rame. Učinilo mi se da sam osetila kako pokušava da
otrese obamrlost, kada mu je kosa dotakla moj vrat.
„Pokaži mi kad si izgubio memorijsku karticu”, rekla sam tiho.
„Crni fleš.”
Sećanje se pojavilo brzo, kao da sam ga izvukla iz vode. Mali
dečak u pantalonama sa tregerima, ne više od dve-tri godine star, sedi
nasred braonkastog itisona i urla punim plućima.
„Fleš.” Ponovila sam. Scena se pretvorila u mrlju i nestala,
zamenjena noćnim nebom i pucketajućom vatrom koja je bacala topli
odsjaj na obližnji šator i tamne siluete koje se pomeraju unutra.
„Filadelfija!” čula sam Olbana kako govori iza mene. „Filadelfija,
Kole. Laboratorija!”
Kol je sigurno čuo čovekov glas jer sam ga osetila kako se trza.
Pritisla sam jače, ubacujući ruke u bujicu, odjednom zabrinuta šta će
se desiti sa mnom ako ne uspem da isporučim rezultate Olbanu. Fleš,
pomislila sam. Filadelfija.
Sećanje je titralo preda mnom, lebedelo je crno i mirno kao kap
mastila na vrhu olovke. A sa poslednjim titrajem se oslobodilo.
Soba oko mene se menjala, prebacujući me u kišnu noć. Bljesak
svetla je preleteo preko zida sa moje leve strane, pa onda još jedan -
farovi automobila. Nisam mogla da čujem škripu kočnica ili
ubrzavanje motora, ali ja sam bila Kol, videla sam stvari kao što ih je
on video tada - a Kol je trčao.
Prljava voda i zalutalo smeće su mi leteli oko nogu; jednu ruku
sam držao na zidu od cigle pokušavajući da opipam put u mraku.
Beton je zasvetleo kad je nešto oštro udarilo o njega, ponovo i
ponovo, dok nisam bio potpuno svestan šta se dešava. Neko je pucao
na mene, a nišan im je postajao sve bolji.
Poleteo sam uvis, uhvatio crne merdevine za izlaz u slučaju
opasnosti i povuko ih dole ka zemlji. Ruke su mi bile smrznute i krute
do te mere da sam ih jedva savijao oko šipki dok sam se peo. Pucnjava
i dalje nije prestajala, ne dok se nisam otkotrljao na krov, sakupljajući
kosom prašinu i parčiće gipsa i maltera. Ustao sam brzinom svetlosti i
skočio sa tog krova na krov druge zgrade. Video sam zemlju na
trenutak dok sam preletao između zgrada. Svetlucanje crvenih i plavih
svetala policijskih automobila pratilo je moj napredak preko krovova
poput podrugljive senke. Nada mnom je duvao vetar, nadimajući
košulju koju sam nosio.
Skočio sam sa ivice sledeće zgrade, dok mi je jak miris trulog
đubreta izazivao mučninu. Stopala su se dočekala na gumeni poklopac
kontejnera, a silina udarca me je oborila sa nogu i bacila licem napred
na zemlju.
Jedan ili dva otkucaja srca bio sam previše ophrvan bolom da bih
se pomerio. Samo što sam se pridigao na ruke, uličica se napunila
belom svetlošću.
Ne možeš da ideš mnogo brzo ako hramlješ, a ni mnogo daleko
kada si u slepoj ulici. Ipak sam se podigao na noge, pa krenuo ka
ulubljenim vratima sa leve strane i pustio policiju i vojnike da za
mnom uzvikuju. Koraci su mi bili spori ali sigurni - znao sam gde
idem, i postarao sam se da vrata za mnom ostanu zaključana.
Trebalo mi je dve dragocene sekunde da se oči naviknu na mračan
hodnik. Popeo sam se stepenicama do stana 2A, plavih vrata i otvorio
ih ramenom.
Stan je bio svetao - kafa je i dalje kuvala na pultu, ali nije bilo
nikoga. Proverio sam svaku sobu, ispod kreveta, u ormanima pre nego
što sam se vratio u hodnik i posegao za crnom jaknom koja je tu visila.
Izgledalo je kao da se čitava zgrada trese od jačine udaraca čizmi
na uskom stepeništu. Ruke su mi se tresle dok sam uzimao jaknu,
osećao unutrašnju postavu, prelazeći preko donjeg šava u neverici
ponovo i ponovo.
Vrata su se naglo otvorila pored mene i nije bilo šanse da se
pomerim, da se borim ili da bežim. Oborili su me na zemlju, ruke
vezali iznad glave. Video sam njihove čizme kako gaze preko mene
idući ka sobama, podignutim repetiranim pištoljima dok su
proveravali svaku od njih. Tek nakon toga, kada su se vratili, tek tad
su me odvukli niz stepenice. Pored šokiranih lica komšija, kroz
razbijena vrata, nazad na kišu gde je crni kombi čekao da me odveze.
Bilo je tu PSS-ova, tu su bile i Nacionalna garda i policija. Nije
bilo izlaza, nisam se opirao dok su me podizali u zadnji deo kombija i
čvrsto mi stegli lisice na rukama. Bilo je tu drugih ljudi, ali niko od
njih nije bio on.
Ne znam zašto sam podigao pogled, valjda instinkt - ili možda,
očaj. Vrata su se zalupila, označavajući verovatno kraj mog života, pa
ipak, najvažnija stvar je bio taj trenutak, slika Lijamovog užasnutog
lica po obližnjim treperavim svetlima, kako odlazi u mrak.
 4

KAKO SI MOGAO?” KEJTIN PISKAVI GLAS JE ODZVANJAO. „Nije

spavala dva dana i ti je sađa mučiš sa ovim?”
Zurila sam u malu baštensku figuru propinjućeg dečaka, dopola
sakrivenu zastavom koja je visila sa Olbanovog stola. Bila sam na
podu, ležala na leđima, ali nisam imala pojma kako sam dospela tamo.
„Ona nije trenirano štene koje će da izvodi trikove za tebe kada
pucneš prstima!” Kejt je umela da viče, a da ne podigne glas. „Ona je
dete. Molila bih te da ne tražiš njene usluge, kako ti to elokventno
kažeš, pre nego što dobiješ moju saglasnost!”
„Mislim da”, čuo se Olbanov tihi odgovor, „je to i više nego
dovoljno pametovanja sa tvoje strane za danas, agente Konor. Ovo
dete je sada dovoljno staro da samo donosi odluke u svoje ime, a ti
odgovaraš meni i ja - nikada - ne moram da dobijem od tebe
saglasnost za neku svoju odluku, i sada ću te zamoliti, vrlo ljubazno,
da napustiš ovu kancelariju pre nego što kažeš nešto zbog čega ćeš da
zažališ.”
Naterala sam se da ustanem sa poda i sednem nazad u stolicu. Kejt
je poskočila da mi pomogne, ali sam već bila sigurna, pa sam joj
sklonila ruku. Izgledala je kao da nije spavala, uopšte - kosa joj je bila
masna i neuredna, lice pepeljasto sivo kao nikada dotad. Uletela je u
prostoriju poput tornada pre nekih pet minuta i nije stala da udahne
vazduh. Ne znam ko joj je rekao - Rob, možda - ali jedina stvar koju je
uspela da postigne za to vreme bilo je da učini da se osećam kao
posramljeno petogodišnje dete.
 „Dobro sam”, rekla sam joj, ali nije izgledala ubeđeno.
„Sačekaću ispred”, rekla je.
„Onda ćeš čekati malo duže. Imamo dole gosta kojeg bih voleo da
Rubi upozna.”
„Naravno. Zašto bi dobila slobodan dan od „zabavljanja” gostiju?
„Oh?” Kolov pogled je lutao između nas troje. „Jesam li i ja
pozvan na tu zabavu?”
Olban je ustao, napokon, i stao ispred svog stola, između Kolove i
moje stolice. Spustio se na ivicu stola i to je bio prvi put da sam toliko
blizu njega da osetim da miriše na onu buđ koju nikako nismo mogli u
potpunosti da oribamo u tuš-kabinama.
„Vidimo se na sastanku starijeg osoblja, agente Konor.” I onda
tišim glasom. „Dođite pripremljeni. Agent Medouz ponovo iznosi
svoje predloge na glasanje.”
Kejt se okrenula na prstima, dopola podignutih ruku, kao da bi
htela da njima pokaže šta misli o svemu tome. I dalje se tresla dok ju
je Žablja Usta pratio do vrata.
Olban nije ni trepnuo kad je zalupila vratima. „Znači, pronašla si
naše malo blago, zar ne?”
Kejtin upad mi je donekle istupio oštricu besa, ali me je već sada
sekla istom silinom, toliko da sam morala da uvrćem ruke ispod stola
kako bi ih sprečila da se stegnu oko Kolovog vrata.
Na kraju, uopšte nije bilo bitno što sam ubedila Savez da oslobodi
Lijama. Njegov brat je, očigledno, pronašao način da ga uvuče ponovo
u sve ovo. Nisam skroz razumela sve što sam videla, što nije bio kako
Olban misli sam fleš, ali mi je bilo dovoljno jasno da je Lijam upleten
na neki način.
„Pa, nemoj nas držati u neizvesnosti”, rekao je Olban. „Moramo
da obezbedimo zaštitu doušniku koji ga ima što pre.”
Ili moraš da pošalješ nekoga da ga ubije.
„Samo mislim...” Kol je započeo.
Jedini dar koji mi je Tarmond obezbedio bila je sposobnost da
lažem, bez treptaja ili pokreta lica. „Nisam ih prepoznala”, rekoh, „pa
ne mogu da vam dam ime. Ako uspem da ih opišem, agente Stjuart da
li biste mogli da ih imenujete?”
„Možda”, Kol je uspeo da izgovori. Onda je, nakon što je pročistio
grlo, dodao, „Radio sam sa mnogo ljudi u Filiju, doduše...”
Olban mi je mahnuo nestrpljivo, tamnim očima uperenim u mene.
„U pitanju je žena”, objasnila sam. „Videla sam je kako stoji blizu
PSS-ovog kombija. Delovala je nervozno i non-stop se osvrtala, dok
nije videla nešto na trotoaru - onda ga je ona sigurno našla. Kasne
četrdesete, malo jače građe. Imala je dugu, tamnu kosu i naočare sa
zelenim okvirima. Vrh nosa joj je bio blago zakrivljen.”
I to je zapravo bila moja učiteljica u prvom razredu, gospođa
Rouzen.
Olban je klimao glavom na svaki i najsitniji detalj opisa, onda se
okrenuo ka Kolu. „Je l’ se pali neka lampica?”
„Da”, rekao je Kol, lupkajući prstima po naslonu za ruke. „Mogu
da radim sa tim. Napisaću ti detaljan izveštaj.”
Olban je klimnuo. „Večeras do osam neka bude na mom stolu.”
„Da, gospodine”, rekao je Kol, mučeći se da ustane. Plašila sam se
da pogledam u njega, da se ne bih odala. Zastao je na trenutak kod
vrata dok ih Žablja Usta nije otvorio, isprativši i njega napolje.
Olban je ustao i krenuo ka redu dosadnih i neuklopljenih ormarića
iza njegovog stola. Izvadio je ključeve iz džepa košulje, namignuvši
mi. Nisam mogla da poverujem - svaki put kada bih došla u ovu
kancelariju, zurila bih u te ružne stvari, pitajući se šta je unutra, i sada
će napokon da otvori jednu?
Lupio je prstom o najbližu fioku. „Savetnici misle da su arhaične i
nazadne da bih ove stvari držao u njima, sad kada živimo u modernom
vremenu. Nije li to tačno, Piters?”
Savetnik se osmehnuo stegnutih usana. Šta god oni mislili, za
mene, to je bio jedan od Olbanovih „stara škola” trikova koji je radio
baš ono što je trebalo. Dosijee i izveštaje koji su bili u tim ormarićima
neće videti niko do jedne osobe: njega. Nije bilo šanse da ih neko
hakuje ili instalira neki program koji će raditi u pozadini i skinuti te
podatke. Insistirao je da se na vrata njegove kancelarije stavi skener
rožnjače i digitalna brava - dva najskuplja komada tehnologije u celom
Štabu. Ako je neko hteo ta dokumenta, morao bi da dobije njegovu
dozvolu ili da bude veoma kreativan.
Izvukao je crvenu fasciklu iz crnog ormarića na krajnjoj desnoj
strani, zatvorio fioku bokom i okrenuo se prema meni. „Upravo mi je
palo na pamet, Rubi - nisam imao prilike da ti zahvalim na odličnom
poslu koji si obavila skupljajući sve ove informacije o logorima na
jedno mesto. Znam da si mi ovo dala pre par meseci, ali sam imao
samo par minuta da prođem kroz to. Znam da je mnogo truda i pažnje
uloženo u to, čemu se divim.”
Ne znam da li me je ikada zapravo iznenadio do tog momenta.
Odustala sam još par nedelja ranije od toga da će pogledati tu fasciklu,
kada sam videla samo mali deo nje kako viri ispod gomile papira na
njegovom stolu, koja je bila visoka kao ja.To je bila moja poslednja
nada, mislila sam, i bila je slomljena.
Zašto uopšte nazoveš organizaciju Dečji savez ako ćeš samo da se
pretvaraš da pomažeš deci? To pitanje me je mučilo svaki dan, na
svakom času, tokom svake operacije. Osećala sam zube tog pitanja
kako mi se zabijaju u vrat svaki put kada bi mi bilo rečeno da se
udaljim bez bilo kakvog daljeg razgovora; zatvorilo bi čeljusti i ne bi
htelo da ostavi mene i moju savest na miru. Većinu agenata, pogotovo
bivše vojnike, nije bilo briga za logore. Mrzeli su Greja, plan,
promenu naređenja, a ovo je bila jedina vidljiva organizacija i zapravo
je pokušavala da postigne nešto osim da pošalje preteće poruke svakih
par meseci. Naterati ih da urade bilo šta da pomognu ostaloj deci bilo
je kao da počneš da vrištiš u sobi u kojoj svi uveliko vrište. Niko nije
hteo da sluša jer su svi imali svoje planove i svoje prioritete.
Od prve noći u Štabu sam znala da je jedini način da se suočim
sama sa sobom u budućnosti da pokušam, koliko god da je u mojoj
moći, da preusmerim Savezove resurse na oslobadanje dece koja su
još u logorima. Poslednjih meseci sam planirala, iscrtavala i zapisivala
sve čega se sećam iz Tarmonda, od načina na koji su PSS-ovci
patrolirali, preko vremena kada su se rotirali do dva mrtva ugla
neuhvatljiva za kamere koje smo pronašli.
Vremenom je to postalo neka vrsta opsesije; svaki put kada bih
sela, bilo je kao da sam bila oko vatre u Ist Riveru, slušajući Lijama
kako sa žarom govori o tome da sami moramo da pomognemo sebi i
jedni drugima, da nijedna organizacija neće staviti svoje potrebe i
imidž u drugi plan da bi nam pomogla. Bio je u pravu, naravno - to mi
je postajalo sve jasnije u poslednjih šest meseci.
Verovala sam mu. Verovala sam u njega. Ali sam ga isto i oterala
sa tog puta kada smo se rastali, i sada ja moram da budem ta koja će
njime da nastavi.
„Razumem, gospodine.”
„Napravio sam kopije za ostale”, rekao je. „Raspravljaćemo o
njemu kasnije na sastanku starijeg osoblja. Ne mogu da obećam ništa,
ali posle svog mukotrpnog rada koji si uložila u ovo što radimo
poslednjih meseci, ti...”
Nisam imala pojma gde je vodila ta rečenica, i nikad ne bih ni
pogodila. Bez kucanja, jedan od savetnika, Konjski Zub, promolio je
svoju sedu glavu i otvorio usta - samo da bi ih opet zatvorio kada me
je ugledao da sedim tu. Žablja Usta se odgurnuo od zida na koji je
stajao naslonjen i jednostavno rekao, „Duboki Sneg?”
Konjski Zub je odmahnuo glavom. „Ono čega smo se plašili.”
„Dođavola”, opsovao je Olban, koji je opet stajao na no-gama. „Je
1’ Profesorka živa?”
„Jeste, ali sve na čemu je radila...”
Sva tri para očiju su se odjednom okrenula ka meni, pa sam
shvatila da je trebalo da odem još pre tridesetak sekundi.
„Biću u atrijumu”, promumlala sam, „ako vam budem potrebna.”
Olban mi je odmahnuo da se udaljim, ali je Žablja Usta bio taj čiji
me je glas otpratio iz kancelarije, probivši se kroz vrata koja su se
zatvorila za mnom. „Stalno sam govorio da to nije dobra ideja!
Upozorili smo je!”
Radoznalost me je naterala da ostanem tu, da shvatim o čemu
pričaju. Čovek je praktično pljuvao od besa, reči su prelazile preko
njegovih velikih usana kao bujica. Pokušala sam da se setim kada sam
ih poslednji put videla tako uzbuđene, i nisam mogla - Džad se uvek
šalio da su jednim delom roboti, programirani da rade svoj proračunati
posao ne uključujući srce.
„Bila je oprezna, nije sve izgubljeno”, rekao je Olban mirno.
„Nikad nek ne bude rečeno da žena oslepi od ljubavi. Hodaj sa mnom
- Džarvin će se vratiti i moram da ga uputim. Možda će morati da
povede tim u Džordžiju da srede taj nered tamo...”
Čim sam čula korake koji se približavaju sa druge strane vrata
shvatila sam da sam dobila ono malo informacija što sam mogla.
Okrenula sam se i naletela na grupu dece koja je prolazila pored mene
na svom putu ka atrijumu, i odlučila da se priključim zadnjem delu
grupe.
Kada sam pogledala preko ramena, Olban je stajao ispred vrata
kancelarije dok su mu savetnici šaputali na uvo. Nije mi pokazao da
me je primetio, ali sam osetila kako me njegov pogled prati sve vreme,
kao da nije mogao tako lako da me ispusti iz vida.

Par sati kasnije, još uvek sam bila u atrijumu. I dalje sam čekala da
se otvori termin u Olbanovom rasporedu kako bih mogla da se igram
sa nečijim mozgom. Niko se pojavio par minuta pre toga i doneo mi
sendvič, ali ne znam ko je od nas dvoje bio manje zainteresovan za
svoju večeru.
Duboki Sneg. Savez je oprezno davao svakom agentu i svakoj
operacji šifrovano ime. U Štabu sam provela dovoljno vremena do
ovog trenutka i poznavala tim dovoljno dobro da nemamo
„Profesorku” koja radi za kancelariju u Los Anđelesu, Ali Duboki
Sneg... Moj mozak je ponavljao reč kao da je strani izraz. Polako.
Metodično. Imala sam pristup tajnim misijama i projektima daleko
iznad svog čina u Savezu samo zbog prljavog posla koji sam radila za
njih na nižim spratovima, ali ovo ime se nije nalazilo u nekom od tih.
„Hej”, rekla sam, gledajući u Nika koji je buijio u svoj laptop.
„Ako bih ti dala ime misije, da li bi mogao da ga pretražiš na
serverima?”
„Serverima koji čuvaju poverljive informacije?” pitao je. Sve sa
lošijim stepenom zaštite bilo je uzaludno trošenje vremena i talenta za
Zelene. „Naravno. Koje je ime?”
„Duboki Sneg. Mislim da je glavni agent neka Profesorka - neka
žena koja možda radi za Štab u Džordžiji.”
Niko je izgledao kao da sam podigla svoj plastični poslužavnik i
zveknula ga njime posred face.
„Šta je bilo?” pitala sam. „Jesi li ti čuo za to?”
Agenti koji su sedeli do nas su se pokupili i otišli kada sam ja
došla, obezbeđujući mi privatni deo ovalne dvorane. Zurila sam u sto
za kojim je sedelo nekoliko Plavih dok nisu otišli i oni. Dakle, bilo je
dovoljno tiho da mogu da ga čujem kako guta knedlu dok je gledao
nazad u tastaturu pa onda opet u mene.
To je takođe značilo i da je bilo dovoljno tiho da čujemo
zadihanog Džada koji je proleteo kroz vrata atrijuma.
Prošao je pored ostalih stolova načičkanih agentima i decom i
došao pravo do nas. Ignorisanje neće pomoći da nestane - bio je kao
neugodni osip koji se stalno vraćao, čak i nakon šest različitih
tretmana ćutanja.
„Hej”, rekao je Niko, „šta to...”
Pogled mi je ostao prikovan za sendvič koji nisam ni probala,
pogledala sam u njega tek kada nas je oboje uhvatio za ruke i počeo da
nas podiže sa stolica.
„Pođi sa mnom”, rekao je napetim glasom. „Odmah.”
„Zauzeta sam”, promumlala sam. „Idi na]i Vidu.”
„Moraš da pođeš...” Glas mu je bio grub, tih. Jedva sam ga
prepoznala. „Odmah. Sada.”
„Zašto?” pitala sam, odbijajući da podignem pogled. „Blejk
Hauard se vratio sa terena.”
„A mene je briga za to zato što...?” Osećala sam da mi koža gori
pod njegovim prstima.
 „Vratio se u vreći.”
Kada smo stigli do ulaznog hodnika, mala grupa posmatrača,
starijih agenata, Olban i njegovi savetnici već su se sjatili na donjem
nivou ambulante u dugom nizu izduženih faca i besno prošaptanih
pitanja.
„Jesi li siguran?” Pitala sam Džada dok smo se provlačili kroz
gomilu. „Stvarno siguran u to što si video?”
Zadržao je dah. Iz blizine sam mogla da vidim crvenilo njegovih
očiju i zapitala se da li se isplakao pre nego što je došao po mene.
Džadova ruka je posegnula za malim, pljosnatim, srebrnim kompasom
koji je nosio na lancu oko vrata. Olban mu ga je poklonio iz svoje
lične kolekcije đubreta, zajedno sa proročanstvom da će Džad postati
„sjajan istraživač” i „prvoklasan putnik”. Klinac ga nikada nije skidao,
iako su njegove sposobnosti činile da taj mali uređaj bude praktično
beskoristan. Kao kod svih Žutih, Džadov dodir je uvek u sebi nosio
malu dozu elektriciteta koja bi poremetila magnet sakriven unutra. To
je značilo da je igla uvek upirala ka Džadu, a ne u pravcu kojim bi
trebalo da se kreće.
„Video sam ih kako ulaze, onda me je Kejt naterala da odem. Ali
sam čuo Olbana kako pita agenta Džarvina kako je to moglo da se
dogodi, i Rob je rekao da je bio nesrećan slučaj.” Džad je osmotrio
prostor oko nas, vireći iznad moje glave da se uveri da niko ne može
da nas čuje. „Ru, mislim da to nije bio nesrećan slučaj.”
Kada smo stigli na drugi nivo, Niko je proleteo pored nas dole ka
trećem, najnižem nivou.
„Hej!” Džad ga je pozvao. „Niko...”
„Pusti ga”, rekla sam, napola želeći da krenem sa njim i izbegnem
ceo ovaj haos.
Ambulanta je bila direktno ispod atrijuma, i zauzimala veći deo
kružne prostorije na drugom nivou, sa računarskom laboratorijom
direktno ispod na trećem nivou. Uprkos svojoj veličini, uvek je bila
pretrpana mašinama i krevetima, sa par medicinskih sestara i doktora
koje je Savez držao za hitne intervencije i nesrećne slučajeve na
terenu. Morala sam da dođem da me ušiju ovde više puta, a nije mi
promakla činjenica da su nosili specijalne, deblje rukavice da bi me
dotakli.
Sada su koristili uobičajene, providne, dok su pokazivali Džarvinu
i njegovim kolegama iz tima da uđu na pregled. Džad je pokušao da
uđe unutra, borio se da dođe do daha dok je posezao za kvakom.
Odvukla sam ga odatle do prozora za posmatranje gde je već stajalo
par agenata koji su posmatrali kolica kako se provlače između kreveta
i medicinskih stočića ka ekranu u zadnjem delu sobe. Na kolicima je
stajala crna vreća, puna.
Ugurala sam se ispred prozora sa Džadom na vreme da vidim kako
otvaraju kesu i iz nje podižu Blejka Hauarda na ravni metalni sto. Bela
patika mu je visila na desnoj nozi, krv mu je natopila odeću toliko da
su fleke bile vidljive sa mesta na kom smo stajali - i onda ništa. Olban
je ušao sa Džarvinom, Kejt i Robom, a zastor je vraćen na svoje
mesto. Sada smo mogli samo da vidimo senke silueta.
„O moj bože, o moj bože, o moj bože!” Džad je šaputao, stežući
pocrvenele ruke u pesnice. „To je bio on, to je stvarno bio on... ”
Posegla sam da smirim njegov lakat koji se tresao. Uopšte nisam
poznavala Blejka. Nisam znala nikog od dece koja nisu bila u mom
timu, osim po imenu, a moja šarmantna ličnost je garantovala da ni
oni mene nikada neće upoznati.
Ali Džad i Blejk su bili jako bliski; njih dvojica i Niko su provodili
većinu slobodnog vremena zajedno glupirajući se u kompjuterskoj
laboratoriji ili igrajući neku igru. Jedini put kada sam videla osmeh na
Nikovom licu bilo je kada je Blejk bio sa njima, zelenih očiju, mašući
rukama, pričao je neku priču od koje je Džad praktično plakao od
smeha.
„Trebalo bi da pronađemo... Da nađemo Nika, hteo sam da kažem.
Mislim da je otišao da proveri nešto.” Džad je napokon uspeo da
izgovori. Sprovela sam ga do vrata i kroz hodnik ka stepenicama.
Morali smo da se proguramo između agenata koji su dotrčavali u
hodnik da provere glasine, koje su, sigurna sam, odzvanjale Štabom.
 „Moram nešto da ti kažem”, šapnuo je kad smo stigli do stepenica.
„Moraš da shvatiš... da razumeš da to nije bila nesreća. Mislim...
mislim da sam ja kriv za ovo.”
„Ovo nema nikakve veze sa tobom.” Zvučala sam mnogo mirnije
nego što sam se osećala. „Nesreće se stalno događaju. Jedini koga
treba kriviti je Džarvin. On je taj koji je izabrao agenta koji nije prošao
sve treninge.”
Džad mi nije dao priliku da pobegnem. Stegao mi je zglob i
povukao me za sobom niz stepenice na treći nivo. Gledala sam kako
se oštre ivice njegovih ramena pomeraju ispod stare Brus Springstin
majice, i prvi put primetila da ima rupu na okovratniku. Znao je tačno
gde je Niko otišao.
Prošlo je par sati od našeg vremena predviđenog za obuku u
računarskoj sobi, ali sam i dalje bila iznenađena što je zvrjala prazna.
Tu je obično bilo bar nekoliko Zelenih koji su poput utvara obitavali u
prostoriji, kuckajući kakav god program ili kompjuterski virus da su u
tom trenutku usavršavali. Čak i da nije bilo vreme večere, Nikov izraz
lica bi svakako ispraznio prostoriju.
„Pronašao sam ga”, rekao je.
„I?” Džadova brada je drhtala.
„Nije bio nesrećan slučaj.”
Niko je bio sklon lošim osećanjima sa kojima je birao da se
sukobljava u sebi, što se, sigurna sam, nije dobro završavalo. Ali
nikada nije delio te zle, gorke misli sa nama ostalima. Bar ne dosad.
„Pronašao šta?” pitala sam. „Jedan od vas dvojice mora da mi
objasni šta se dešava istog trenutka.”
„Rekla si da nije ništa”, rekao je Niko. „Mislila si da je slučajnost.
Trebalo je da nam veruješ.”
Njegov glas je dolio ulje na vatru koja je već gorela u meni.
Pogled mi je bio prikovan na ekran dok je kliktao na video-snimak.
Plejer je iskočio i proširio se da prikaže crno-belu sliku. Mali oblici
ljudi mileli su okolo u sobi punoj dugačkih mašina. Videla sam ih
dovoljno da bih mogla na prvi pogled da prepoznam šta je u pitanju -
server soba.
„U šta gledam?” pitala sam. „Molim te, reci mi da nisi bio toliko
glup da skineš snimak sa sigurnosnih kamera kompanije u koju je
Blejkov i Džarvinov tim upao...”
„I dozvolim Džarvinu ili nekom od njegovih prijatelja da na vreme
uklone dokaze?” Niko je uzvratio.
Bio je to video-snimak od trideset sekundi; to je bilo sve što mu je
trebalo. Htela sam da mu kažem da je mnogo rizikovao skidajući ga -
da je korporacija mogla da ga prati sve do nas - ali Niko nije bio
neoprezan.
Trideset sekundi. Ali se dogodilo u manje od petnaest. Blejk je
ušao u server sobu obučen u uobičajenu crnu odeću za operacije i
odmah pronašao mašinu koju je tražio. Iznenadno pojavljivanje čuvara
me je nateralo da poskočim, noćna patrola na koju je neko ko je
planirao misiju bio dovoljno nesmotren da zaboravi. Blejk se sakrio
iza kućišta servera, uspuzao se kroz prolaz, pa nastavio u drugi da bi
izbegao da bude viđen. Čuvar možda ne bi ni primetio da nešto nije u
redu da Džarvin i još jedan član tima nisu uleteli u prostoriju, otvorivši
rafalnu paljbu.
Nagla sam se ka ekranu, čudeći se oštrini slike koju smo gledali.
Lako smo mogli da vidimo dva agenta kako se bacaju u zaklon, kako
je Džarvin pažljivo pomerio cev pištolja sa čuvara na Blejkova
otkrivena leđa. Blesak svetlosti koji se pojavio kada je pucao.
Džad se okrenuo, pritiskajući lice dlanovima da bi izbegao da vidi.
Sranje, pomislila sam, sranje, sranje, sranje.
Niko ga je očigledno odgledao pre nego što smo mi došli, ali ga je
puštao opet, i opet, i opet, i iznova dok nisam otela miša i kliknula da
izađem iz programa. Nije rekao ništa; nije bilo izraza na njegovom
licu. Oči su mu bile na pola koplja i gotovo da sam mogla da osetim
kako klizi nazad na ono svoje skriveno mesto gde je uvek bio sam.
„Ovo... ne mogu...” Džad se ubacio, glas mu je postajao sve viši sa
svakom rečju, a palcem je pritiskao kompas svom silinom. „To su
samo ovi ljudi - oni su loši. Ostali ljudi ovde brinu o nama i onda kada
saznaju šta su mu oni uradiii, kazniće ih. Staće u našu zaštitu. Ovo nije
Savez; ovo nije... ovo nije... ”
„Nemoj”, rekla sam, „nikome da kažeš o ovome. Da li si me
razumeo? Nikome.”
„Ali Ru.” Džad je izgledao užasnuto. „Ne možemo samo da ga
pustimo da se izvuče sa ovim! Moramo reći Kejt, ili Olbanu ili - ili
nekome! Mogu da srede ovo!”
„Kejt neće moći ništa da uradi ako si već mrtav”, rekla sam. „I
ozbiljno to kažem. Nijednu reč. I nigde ne idi sam - ostani sa mnom,
Vidom, Nikom ili Kejt. Obećaj mi to. Ako vidiš da neko od njih
dolazi, okreni se i kreni na drugu stanu. Obećaj.”
Džad je i dalje odmahivao glavom dok su mu se prsti igrali
kompasom. Pokušala sam da se setim nečeg utešnog da mu kažem.
Bilo je čudno kako sam se osećala rastrzano između toga da ih
zaštitim od istine o tome šta je Savez zapravo i koliko je u stvari
okrutnosti potrebno da bi neko bio aktivan agent i osećaja
zadovoljstva zbog toga što sam od početka bila u pravu u vezi sa
svima njima. Ovo nije bilo sigurno mesto. Možda je nekad i bilo za
decu kao što smo mi, ali su se ti temelji sada urušavali i pogrešan
korak bi mogao da dovede do toga da nam se ceo Štab obruši na
glavu.
Rob i Džarvin nisu bili strpljive duše. Uvek su na vreme završavali
svoje operacije. Ovo neće biti drugačije, bila sam sigurna u to. Kejt i
ostali agenti možda se saosećaju sa nama, ali koliko će još dugo to
trajati? Ako postanemo teret, ako izgleda da nismo ništa više od onih
za kojima neko treba da sređuje nered, da li će i tada stajati na našoj
strani?
Iznova i iznova se moj mozak vraćao na onu granatu, kako je
eksplodirala tačno ispod naših nogu. Kako nam je Rob naredio tu da
stanemo i ne mrdamo odatle.
Imala sam moć da ovo sredim, znala sam to. Samo je trebalo prići
Robu i njegovim prijateljima dovoljno blizu da to uradim. A nažalost,
to će biti najteži deo.
 „Ni reči”, rekla sam, okrećući se da odem. „Ja ću se pobrinuti za
ovo.”
I hoću. Ja sam bila vođa tima. Svaka misao o begu jednom kada
saznam nešto o Lijamu i ostalima, nestala je kao san nakon buđenja.
Džad je bio živ, i Niko je bio živ, ja sam bila živa - i zasad, svu
svoju energiju treba da usmerim na to da tako i ostane.
 5

UMESTO DA SE VRATIM U ATRIJUM, KRENULA SAM STEPENICAMA i

popela se jedan nivo, zatim pratila krivu drugog sprata ka svlačionici
kako bih se istuširala i presvukla. Štab je bio hladan i prljav kao i
obično, ali sam osećala da je svaki deo mene vreo i lepljiv, kao da sam
bila na ivici groznice. Par minuta u ledenoj vodi pomoglo bi mi da
sredim misli. Mogla bih da iskoristim tišinu da pokušam da skujem
nekakav plan kako bih bila sigurna da je neko od nas sve vreme sa
Džadom.
Svetla su već bila upaljena kada sam kročila unutra. Postojali su
senzori pokreta, što je značilo da je neko upravo ušao ili izašao.
Stajala sam potpuno mirno, naslonjena na vrata, osluškujući kapanje
slavine negde u prostoriji. Nikog nije bilo u kabinama; sve žute zavese
su bile širom otvorene, a nisam čula ni uobičajeno cviljenje cevi i
praskanje vode koja je pod pritiskom izlazila iz njih
Ono što sam čula bilo je tiho, gotovo neprepoznatljivo od kapanja.
Ritmično lupkanje, kao čizma o beton, i šuškanje kao kad se stranica
okreće...
Išla sam obilaznim putem oko ormarića, nogu pred nogu oko ugla,
i kročila u dugački red sivog metala.
Kol nije podigao pogled sa mesta gde je sedeo na klupi, sa
fasciklom u rukama. Uhvatila sam krajičkom oka skicu
poznateTarmondove električne ograde dok je okretao stranicu.
„... jel' Kaledonija ličila na ovako nešto, šta misliš?” Svaki mišić u
leđima mi se napregao, terajući me da se ispravim - sam pogled na
njega je bio dovoljan da poželim da propadnem u zemlju. Skupila sam
ruke u pesnice pored tela i udahnula duboko.
„Ne”, odgovorila sam. „Kaledonija je bila manja. Renovirali su
staru osnovnu školu. Ali neki detalji su isti.” Klimnuo je glavom
odsutno.
„Tarmond, čoveče”, rekao je, pokazujući prstom na njega. „Video
sam neke grube nacrte pre par godina, ali ništa ovako detaljno. Agenti
koje smo imali tamo nisu uspeli da vide pola od ovih stvari - čak ni
Konor.”
Ostala sam u mestu, pored ormarića, čekajući da ode. „Olban je
prosledio ove kopije na našem sastanku starijih agenata večeras”,
rekao je. „Kejt je ustala i udaljila se na pola sastanka. Imaš li
predstavu zašto?”
Nisam ništa rekla. Istinu govoreći, imala sam predstavu. Kejt je
pokušavala mesecima da me odvrati od ovoga. Morala sam da dam
Olbanu fasciklu dok ona nije bila tu.
„A ja sam mislio da možeš da čitaš misli”, reče sa blagim
osmehom. Kolovi mišići su i dalje bili kruti i bilo je očigledno da trpi
ogromni bol dok je ustajao. Pokazao je glavom prema tuševima.
Pratila sam ga u jednu kabinu. Alke od zavesa su zavrištale dok je
navlačio jeftinu plastiku iza nas, toliko da sam poskočila i pritisla leđa
uz zid. Prostor je bio uzak i bilo mi je još neprijatnije kad se nagnuo
ka meni, lice puno masnica na par centimetara od mog, da uključi tuš
na najjače.
„Šta to radiš?” zahtevala sam odgovor, pokušavajući da se
proguram pored njega. Uhvatio me je za rame i držao me pored sebe
ispod vode. Bili smo skroz mokri pre nego što je počeo da priča.
„Tuševi su jedino mesto u Štabu koje se ne prisluškuje. Ne želim da
rizikujem da neka od kamera u prostoriji uhvati naš mali razgovor.”
„Nemam apsolutno ništa da ti kažem”, rekoh, oslobađajući se.
„A ja ipak imam toliko toga tebi da kažem.” Kol je podigao obe
ruke da me zaustavi i skoro izgubio ravnotežu. Nesiguran na nogama,
nije bio u svojoj punoj snazi, umoran - laka meta. Nabila sam svoje
rame u njega, ali mora da je moj plan bio previše očigledan. Uhvatio
mi je jednu ruku i uvrtao je dok mi mišići nisu vrištali, a zglobovi hteli
da iskoče. Koža mu je bila vrela, kao da je pokušavao da proširi požar
iz svoje krvi u moju.
On je jedan od njih, on je jedan od njih, on je jedan od njih -
„Smiri se!” zarežao je dok me je jako drmusao. „Dovedi se u red!
Neću da te povredim. Hoću da pričam o Lijamu!” Kol je opustio svoj
gvozdeni stisak i koraknuo unazad, podigavši ruke. I dalje sam teško
disala dok sam se okretala. Voda je služila kao dobra barijera koju
nijedno od nas nije htelo da pređe. Para se podizala i uvijala oko mojih
nakvašenih patika, pa do kolena, dok na kraju nisam udisala toplu
izmaglicu u pluća.
„Kom Lijamu?” pitala sam, kada sam se malo sabrala. Kol me je
pogledao ogorčeno i znala sam da me je prozreo. „Ponovo si ga doveo
ovamo”, rekla sam, dok mi se glas lomio. „Učinila sam sve što je u
mojoj moći da se pobrinem da bude na sigurnom.”
„Sigurnom?” Kol se nasmejao bez trunke humora. „Misliš da je
slanje idiota u svet da bude uhvaćen ili ubijen činjenje usluge? Imao je
sreće što i dalje proveravam procedure za kontakte, inače bi neki
tragač odavno njegovu guzicu isporučio u logor.”
Nisam mogla da se suzdržim, pesnice su mi se stegle. „Kako si ga
naterao da ti pomogne?”
„Zašto pretpostavljaš da sam ga naterao na bilo šta, dušo?”
„Ne zovi me”, procedila sam, „tako.”
Kol je malo podigao obrve. „Pretpostavljam da to odgovara na
moje pitanje zašto si lagala Olbana. Možeš li mi objasniti kako uopšte
poznaješ mog brata?”
Sada sam ja bila na redu da se iznenadim. „Kejt ti nije rekla?”
„Imam svoje sumnje, ali nije bilo nikakvog pomena njega u tvom
dosijeu.” Kol je nakrivio glavu u stranu; gest koji je bio preslikan
Lijamov. Drugim i trećim prstom je lupkao o nogu - znak nervoze,
možda. „Olban izgleda ima neku predstavu, ali drugi ne.”
Izvukao se ispod mlaza i oslonio se na pregradu. I dalje se mučio,
ali je jahao na talasu ponosa koji mu nije dozvoljavao da to pokaže.
Klasičan Stjuart potez. „Gledaj, on uopšte nije radio sa mnom. Te noći
- one koju si videla - bio je prvi put da ga vidim otkako je otišao iz
Saveza pre nekoliko godina. Smislili smo proceduru za kontaktiranje i
on je iskoristio. Mislio sam da je pitanje života ili smrti, inače mu
nikada ne bih rekao kako da me pronađe.”
„Zato što si bio na tajnoj operaciji?” pitala sam. „Šta je dođavola
na tom flešu? Nikada nisam videla Olbana tako uzbuđenog”
Kol je me je mirno gledao, i mislim da sam, zbog toga što sam bila
besna, napokon mogla da mu pariram. „Reci mi.” Izdahnuo je duboko
trljajući teme zamotanim prstima. Slomili su mu sve prste na levoj
ruci dok su pokušavali da izvuku informacije iz njega. Olban mi je
toliko rekao, uz solidnu količinu zadovoljstva.
„Pretpostavljam da je tvoja operacija, ili šta god ono bilo, bila
kompromitovana i zato su uleteli u tvoj stan?”
Kol je delovao uvređen na samu pomisao. „Đavola, ne. Moja
maska je bila savršena. Mogao sam da ostanem tamo zauvek i ne bi
posumnjali ništa. Otkriven sam samo zato što je tragač koji je pratio
Lija video da je ušao u moj stan i prijavio me zbog pomaganja
odbeglom Psi detetu. Ništa od ovoga se ne bi desilo da se nije pojavio
- bio sam na tri sata od povlačenja sa operacije.”
„U redu, ali mi i dalje nisi rekao šta si dođavola radio u Filadelfiji.
Želim da znam šta je bilo na tom flešu i zašto nisi uspeo da ga nađeš
na kraju. To je ono što si tražio, zar ne?”
„Da”, rekao je konačno. „To je ono što sam tražio. Glupan ga je
uzeo, a da toga nije bio ni svestan.”
To me je uhvatilo nespremnu. „Molim?”
„Bio sam na tajnom zadatku u Leda korporaciji, radio kao tehnička
podrška u laboratoriji na njihovom istraživanju o Psi deci, koju je Grej
tražio. Čula si za taj program, zar ne?” Sačekao je da potvrdim pre
nego što je nastavio dalje.
„Moj prvi zadatak je bio da držim na oku kako stvari funkcionišu.
Olban je hteo da zna kakva sve testiranja vrše i da li su saznali nešto,
ali je isto tako trebalo da izvestim da li mislim da je moguće izvući
neku od dece iz programa.”
„I jesi”, rekla sam, toliko brzo sam povezala stvari da sam i samu
sebe iznenadila. „Niko - to je bio program u kome je on učestvovao.”
Kol je pogrbio ramena pod mlazom vode. „On je bio jedini koji je
bio... dovoljno jak da bi bio spasen. Ostali su bili tako... ne mogu to ni
da ti objasnim, a da ne zvuči kao horor priča.”
„Kako si uspeo da ga izvedeš?”
„Iscenirani srčani napad i smrt”, rekao je. „‘Služba za odlaganje’
koju je laboratorija koristila je bila pozvana, ali je Savez prvi stigao.”
Misli su mi letele, ispaljujući jednu po jednu užasnu mogućnost
„Znači informacije na tom flešu - to je bilo istraživanje koje si ukrao?”
„Da, tako nešto.”
„Tako nešto?” ponovila sam u neverici. „Nećeš ni da mi kažeš šta
je na toj glupoj stvari?”
Oklevao je dovoljno dugo da sam bila sigurna da mi neće reći.
„Razmisli - šta je jedina stvar koju bi roditelj mrtvog deteta želeo da
zna? Jednu stvar za kojom naučnici tragaju već godinama?”
Uzrok Psi bolesti.
„Da li se...” Ne. Nije se šalio. Ne sa ovim.
„Ne mogu da ti dam nikakve detalje. Nisam imao vremena da
prođem kroz istraživanje pre nego što sam sve sačuvao, ali sam čuo
razgovor u laboratoriji to popodne kada su završavali eksperimente.
Imali su dokaze da je Vlada odgovorna za sve ovo.” Kol je stegao šake
u pesnice. „Doduše, činjenica da su zatvorili laboratoriju i trajno
ućutkali sve naučnike dan nakon što su me PSS-ovi uhapsili trebalo bi
da bude dovoljan dokaz za većinu ljudi.”
„Da li si rekao Olbanu?” pitala sam. Nije ni čudo što je toliko
očajan.
„Ne dok se nisam vratio i morao da smislim neki razlog zašto mi
je tajni identitet otkriven. Rekao sam mu da sam skinuo podatke, ali
da je to pokrenulo neki tihi alarm. Siguran sam da će moj ponos da se
oporavi od toga za nekih hiljadu godina.” Kol je uzdahnuo. „Plašio
sam se da će, ako mu kažem šta imam, agenti ovde već smisliti šta da
rade sa tim pre nego što bih se i vratio.”
Udarao je prstima po butini. „Nisam mogao ranije da mu kažem i
da rizikujem da me vesti prestignu. Koliko god da sam bio daleko od
Saveza, mogao sam da vidim da se stvari ovde menjaju. Ljudi koje
sam znao i kojima sam verovao ovde su bili razbacani u druge baze, a
ljudi koji mi se nisu dopadali su odjednom imali Olbanovu pažnju.To
je bilo dovoljno da se momak kao ja oseti malčice nelagodno, znaš?”
Klimnula sam.
„Znao sam da ako imam nešto stvarno da ponudim Olbanu”,
nastavio je, „postoji dobra šansa da preigramo agente koji pokušavaju
da promene Savez. Ali ako se reč o tome bude proširila, mogli bi da
počnu da prave planove kako da to iskoriste. Te informacije su moneta
kojom moramo da otkupimo ovo mesto nazad od loših uticaja, da
ubedimo Olbana da nas podrži.To je jedini način da ih nadjačamo u
raspravi kad njihov plan postane jedina realna opcija koju imamo.”
Nasumični delovi Robove i Olbanove svađe su mi odzvanjali u
ušima. Velike izjave. Deca. Logori.
„Ako su ove informacije toliko bitne, kako si uopšte uspeo da ih
izneseš iz Lede?”
„Ušio sam prokleti fleš u porub jakne. Izašao sam pravo iz zgrade
sa njim, zato što sam bio u timu za obezbeđenje, a moji drugari iz tima
nisu mislili da ima potrebe da me pretresu. Znao sam da će neko biti
alarmiran da sam skinuo podatke, ali sam koristio ID karticu jedne od
naučnica”, rekao je. „Prokleto najlakša stvar koju sam ikada uradio.
Dok bi oni shvatili da je nevina, bio bih već jako daleko. Dok moj
divni mlađi brat nije video PSS-vce kako idu prema mom stanu kada
sam ja izašao da nam uzmem hranu. Pobegao je i greškom zgrabio
moju jaknu umesto svoje.”
Da Kol nije izgledao toliko besno zbog toga, nisam sigurna da bih
mu poverovala. Nisam bila sigurna da li da se smejem ili da udararn
njegovom glavom u zid iza nas.
„Kako si mogao da budeš tako glup?” pitala sam. „Kako si mogao
da napraviš tako glupu grešku? Doveo si njegov život u opasnost...”
„Najvažnija stvar u ovom trenutku je da i dalje možemo da
dobijemo fleš nazad.”
„Najvažnija stvar...” Bila sam previše ljuta da sastavim rečenicu.
„Lijamov život je bitniji od tog glupog fleša!”
„Bože, bože.” Divlji osmeh mu se pojavio na licu. „Mali brat se
sigurno dobro ljubi.”
Bes se u meni skupio tako brzo i s takvim intenzitetom, da sam
zapravo zaboravila da ga ošamarim.
„Idi dođavola”, rekla sam, pokušavajući da prođem pored njega.
Opet me je uhvatio i pogurao nazad, kikoćući se. Prsti ruke oslonjene
na butinu igrali su mi nervozno. Videćemo ko će se smejati kada mu
izbijem iz glave sve što je ikada pomislio.
Ista misao je verovatno prošla i njemu kroz glavu, jer me je pustio
i povukao se korak unazad.
„Jesi li bar uspeo da uspostaviš kontakt sa njim otkad si se vratio?”
pitala sam.
„Nestao je sa radara”, rekao je Kol, prekrstivši ruke na grudima.
Prsti leve ruke lupkali su po desnoj. „Interesantno je da on nema
predstavu šta nosi sa sobom, tako da ne mogu da predvidim gde bi
mogao da ga odnese ili gde pokušava da ode. To znači da je gotovo
nemoguće da pronađem malog skota, osim da pretpostavim da će
pokušati da pronađe mamu ili očuha. Teorija haosa u svom najboljem
izdanju.”
„Zašto mi govoriš sve ovo?”
„Jer si ti jedina koja može nešto da učihi po tom pitanju.” Para je
prekrila njegove obrise i potpuno je nestao u njoj. „Ne, slušaj me. Ja
sam gotov. Savez me neće pustiti iz Štaba. Neću moći čak ni da vodim
operacije, a ne da tražim odbeglo dete po Istočnoj obali. Kad jednom
budu shvatili da naš izmišljeni doušnik baš i ne postoji, počeće da
istražuju druge opcije. Zapitaće se ko je jedina osoba koju oboje ovih
stranaca poznaju? Postaviće pitanje za koga bi ova devojka uradila sve
da ga zaštiti?”
 Narogušila sam se, prekrstivši ruke. Kolove oči su se spustile sa
mog lica na mesto gde mi se majica lepila za grudi, pa sam podigla i
dalje prekrštene ruke da ih prekrijem. Ispustio je zamišljeni uzdah, a
odsutni smeh mu se vratio na lice. „Moram da kažem, nisi baš njegov
tip. Moj, s druge strane...”
„Znaš šta ja mislim?” rekla sam, približivši se njemu.
„Ne baš, dušo, ali imam osećaj da ću svakako čuti.”
„Ti si zapravo mnogo više zabrinut za Lijamov život nego za ove
informacije. Želiš da ga pronađem kako bi ti bio siguran da je on okej.
To je pravi razlog zašto mene pitaš, a ne nekog drugog.”
Kol je frknuo. Majica mu je bila prilepljena za kožu od pare, i bilo
je nemoguće ne gledati linije njegovih ramena dok se ispravljao.
„Dobro, kako god. Veruj u tu teoriju, ali možeš li da prestaneš da
razmišljaš o njegovim sanjivim očima na dve sekunde i osvestiš se
nakratko? Ovde se ne radi o meni ili njemu - nego o tome da držimo
kontrolu nad informacijama tako da ih mi donesemo Olbanu i
zatvorimo vrata Medouzu i njegovim malim drugarima. Nemaš pojma
kakva sranja žele da organizacija počne da pravi - šta će uraditi deci
kao što si ti ako bude po njihovom. I uspeće u tome ako ne pronađemo
način da ih izigramo.”
Misliš da možemo da nastauimo ovako bez nekakve velike poruke
koju šaljemo? Robove reči su mi odzvanjale u glavi. „Šta planiraju?
Nešto što ima veze sa nama i logorima?”
Voda između nas je zastajala, tajmer koji su postavili kako bi
ograničili potrošnju tople vode je prekinuo njen dotok. Voda je i dalje
tekla, ali se hladila na svoju uobičajenu, ledenu temperaturu. Nijedno
od nas se nije pomerilo.
„Njegov veliki plan”, počeo je Kol, slabašnim glasom, „je da
iskoristi neku od ‘nepotrebne’ dece ovde i informacije koje si im ti
dala o logorima. Znaš, one koji su premladi da se aktiviraju u borbi,
neke od Zelenih.”
„Da urade šta?” zahtevala sam odgovor.
„Navela si u svom izveštaju da oni ne proveravaju klince koji su
navodno na početku sortirani kao Zeleni, zar ne?” Čekao je dok nisam
klimnula glavom da nastavi. „To je potvrđeno od strane jednog drugog
deteta koje smo izvukli iz manjeg logora. Medouz misli da su njihove
bezbednosne procedure za prihvatanje nove dece vremenom
opuštenije - pošto je tako malo dece ostalo izvan logora, obično
dovode tek po nekoliko s vremena na vreme. Na sve to, PSS-ova je
suviše malo u velikim logorima.”
„To je istina”, potvrdila sam. Primetila sam da se broj vojnika
smanjuje uTarmondu tokom godina, od trenutka kada je logor popunio
kapacitet i bio zatvoren za nove dolaske. Ali smanjenje broja prisutnih
za njih je značilo povećanje dostupnog arsenala i volje da nas muče sa
Belim šumom kada god bi i pomislili da neko možda izgleda kao da će
biti neposlušan.
„On misli...” Kol je pročistio grlo, pritiskajući ga svojom zdravom
rukom. „Meoduz želi da opaše decu eksplozivom. Da ih preda PSS-
ovima i onda uključi bombe dok ih budu vozili ka logorima. Misli da
će to da uplaši PSS-ove dovoljno da odustanu od svog posla.”
Nisam čula ovaj poslednji deo, ne sasvim. U ušima mi je pištalo
od statike koja je palila, palila, palila svaku rečenicu, svaki zvuk, sve
van mojih galopirajućih misli.
„Ako misliš da ćeš da se onesvestiš, sedi dole!” Kol je naredio.
„Rekao sam ti ovo jer si velika devojka i treba mi tvoja pomoć. Znam
da nisi želela da se ovo desi, ali si sad u ovome. Do guše. Odgovorna
si da ovo ispraviš koliko i svi mi ostali.”
Nisam sela, ali su mi se mračni krugovi pred očima po-većavali,
širili, gutali njegovo lice. „Ostali agenti... oni žele to da urade?"
„Ne svi”, rekao je, „ali dovoljno njih da. Da nema Olbana, ne bi ni
bilo postavljeno pitanje. Čitaj između redova ovde.”
O bože. „Kejt zna za ovo, ali... ona je i dalje sa njim? Zašto bi
ostala sa nekim ko može da pomisli da uradi tako nešto?”
„Konorova je pametna žena. Ako je sa njim, to je sa razlogom i
verovatno onim koji tebi pada na pamet. Oboje smo videli kako
Medouz rešava stvari.”
 „Onda znaš da se Džarvin ‘rešio’ Blejka Hauarda?” pitala sam.
„Dečak koji je upucan u leđa sinoć?
„Sigurna si u to?” pitao je. „Imaš li nekakav dokaz?”
„Snimak sa sigurnosne kamere”, rekla sam. „Skinut je sa mreže
pre nego što je bilo ko uspeo da ga obriše odatle.”
„Drži to za sebe zasad. Kada povratiš informacije, odnećemo ih
Olbanu. Time ćemo zakucati i poslednji ekser u kovčege Medouzu i
ostalima.”
„Nisam se još uvek složila.”
„Ubijaš me, devojčice”, rekao je i prevrnuo očima. „Otići ćeš i
naći Lijama. Vratićeš fleš. Nikada nije bilo nikakve sumnje oko toga u
mojoj glavi. Zato što, Dragulju”, rekao je, smešeći se kad sam
prevrnula očima na novi nadimak. „Znam da ne želiš da Olban shvati
šta se zapravo desilo i da je Lijam umešan, i znam da ne želiš da mu
daš bilo kakav razlog da se složi sa Medouzovim planom. A ja ću se
potruditi da Olban usmeri pažnju ka oslobađanju logora - na pravi
način, onaj koji si predložila u izveštaju. To je tvoj cilj sve ovo vreme,
zar ne? Razlog zašto si sastavila čitavu onu fasciklu za njega? Znam
da to nisi uradila samo da bi se Medouz okrenuo protiv tebe.”
Možeš da ga pronađeš. Želja je prevladavala hlađniju, tišu,
racionalniju stranu mozga. Možeš opet da ga vidiš. Možeš da svoj toj
deci. Svima.
„Ako se složim sa ovim”, počela sam, „moraš da mi garantuješ da
neću biti ukorena kada se vratim zbog ovog slatkog malog putovanja.
I moraš da se zakuneš da ćeš ispuniti sve što se dogovorimo, jer ako
ne održiš reč, išćupaću ti svaku misao iz glave dok od tebe ne ostane
tužna hrpa mesa koja gleda u prazno i balavi. Jasno?”
„To volim da čujem”, rekao je Kol. „To je moj Dragulj. Videću da
li mogu da te ubacim na sledeću operaciju na istoku. Moraćeš da
budeš kreativna i smisliš kako da se otarasiš Staratelja kog pošalju sa
tobom, ali mislim da si spremna za taj izazov. Adresa je 1222 Vest
Baket Roud, Vilmington, Severna Karolina. Možeš li to da zapamtiš?
Počni odatle. Li je rob navike; pokušaće da ode kući da vidi da li je
naš očuh ostavio neki trag o tome gde su se zaputili.” Duboko sam
udahnula. Telo mi je bilo potpuno mirno, ali sve u meni je galopiralo -
srce, misli, živci.
„Možeš ti to”, rekao je tiho. „Znam da možeš. Pomagaću ti sve
vreme.”
„Ne treba mi tvoja zaštita”, rekla sam, „ali Džadu treba.” „Pritki za
paradajz? Naravno. Držaću ga na oku.”
„I Vidu i Nika.”
„Tvoja želja je moja zapovest.” Kol se poklonio dok je nestajao
ispod zavese tuša. Zatvorila sam oči da bih blokirala sličnost njegovog
osmeha i način na koji je činio da se osećam kao da će mi grudi
eksplodirati. „Zadovoljstvo je poslovati sa tobom.”
„Hej”, rekla sam odjednom. „Jesi li čuo za operaciju koju zovu
Duboki Sneg? I za agenta koju zovu Profesorka?” „Mislim da sam čuo
za operaciju, ali samo da je projekat koji vode u Džordžiji. Što? Želiš
li da se raspitam?”
Slegla sam ramenima. „Ako imaš vremena.”
„Imam sve vreme sveta za tebe, Dragulju. Veruj mi.”
Još uvek sam tu stajala kada su se vrata od svlačionice zatvorila i
poslednja kap vode nestala u slivniku pod mojim nogama.

Dve duge, mučne nedelje su prošle dok nisam našla crvenu

fasciklu u svom ormariću. Osećala sam kako dani prolaze, u pažljivo
osmišljenoj rutini koja se sastojala od obuke, obroka, obuke, obroka,
kreveta. Išla sam povijene glave, ali su mi misli letele. Previše sam se
plašila da ikoga pogledam u lice, jer sam mislila da možda postoji
mogućnost da će videti krivicu ili to što planiram. Skoro da sam
zaplakala, napola u panici, pola od olakšanja kada sam videla fasciklu
sa detaljima operacije da stoji na mojim knjigama.
Žamor nagađanja me je okruživao u svlačionici, jedan glas preko
drugog. Neko je bio dovoljno hrabar - ili glup - da u toku naše lekcije
pita instruktora Džonsona šta su uradili sa Blejkovim telom i da li
ćemo organizovati nekakvu sahranu. Niko je pozeleneo od muke, ali
Džonson nije odgovorio na pitanje.
Vođa Tima Dva, Plava po imenu Erika je glasno izražavala svoje
nagađanje da je telo još dole u ambulanti i da ga ispituju, ali druga,
Zelena, Džilijan insistirala je da je videla da odnose vreću sa telom
kroz Cev pre par dana.
„Očigledno su ga sahranili”, govorila je.
Stajala sam pored svog ormarića, čitala fasciklu iza vrata ormara.
Mogla sam da čujem Vidu par koraka dalje kako se smeje glasno na
nešto što je neki drugi Plavi predložio. Kada sam se okrenula, izvila
sam vrat, pokušavajući da provirim u njen ormarić. Dobro je. Ništa
osim neuredne hrpe majica koje je gurnula unutra. Bila bi ovde. Mogla
bih da kažem Niku i Džadu da se uvek drže blizu nje - niko ne bi
pokušao ništa dok je ona tu, čak ni Džarvin. Bila je to ruža sa suviše
trnja.
Ponovo sam otvorila fasciklu, prelećući pogledom svaki red.
Molim te, budi Istočna obala, pomislila sam, molim te budi Istočna...
Mogla sam da stignem do Severne Karoline daleko lakše iz
Konektikata nego iz Teksasa ili severne Kalifornije.

OPID:349022-A
VREME: 15 Dec 13:00
Lokacija: Boston, MA

Masačusets, to je nešto od čega sam mogla da počnem. Neke

vozne linije su i dalje radile.

Cilj: Izvući Dr. P.T. Fišburna, direktora

Odseka za genetiku i kompleksne
bolesti, Harvardska škola javnog
zdravlja; onesposobiti lab.

Osetila sam kako mi se steže stomak. - „Izvući” je značilo da ga

saslušam na licu mesta tu u Bostonu u Savezovoj sigurnoj kući, ili ako
ne bude želeo da sarađuje, da ga odvedemo u najbližu bazu. Moj
posao. „Onesposobiti” značilo je da se sprži, uništi. Posao taktičkog
tima.

Taktički tim: Beta Tim

Psi: Mandarina, Zrak sunca
Staratelj: Odrediti naknadno

„Oh”, šapnula sam dok mi je osećaj napuštao ruke. „Dođavola,

ne.”
Ostavila sam fasciklu u ormariću i zalupila ga, pa uvrnula mokru
kosu u labavu punđu. Izletela sam napolje pre nego je bilo ko uspeo da
primeti da me nema. Bilo je tri po podne - ako Kejt nije bila na
sastanku, biće da je u svojoj sobi, najverovatnije, ili u atrijumu.
Kap vode mi je pala sa kose na obraz i obrisala sam je besno,
prolazeći kroz viseće trake od plastike koje bi u teoriji trebalo da
zadrže ono malo toplote što smo imali u Štabu. Pogledala sam ka
niskom plafonu da izbegnem kontakt očima sa još jednom grupom
agenata, sklanjajući se sa strane kako bih ih pustila da prođu.
Kosa na vratu mi se podizala sa svakim korakom koji je odzvanjao
za mnom, držeći ritam sa mojim.
Neko je bio iza mene. Neko je bio tu otkad sam izašla iz
svlačionice.
Teški koraci, i način na koji je gutao vazduh, naveli su me da
pomislim da je u pitanju muškarac. Pogledala sam nagore dok sam
prolazila ispod jedne od čeličnih greda, ali ko god da me je pratio
činio je to preslikanim tempom. Osetila sam svaku trunku njegovog
nezadovoljstva kako preseca hladnoću vlažnog hodnika i grabi me za
kičmu.
Ne gledaj, pomislila sam, stežući vilicu, samo nastavi da hodaš.
Nije to bilo ništa; moj mozak se igrao sa mnom, kao što je voleo s
vremena na vreme da radi. Nije to ništa. Nema nikoga.
Ali sam mogla da ga osetim kako lebdi tik iza mene, kao da
njegovi prsti pokušavaju da smire jezu na mojoj koži. Nisam mogla da
zaustavim ubrzano kucanje srca. Znala sam šta mogu da uradim i da
sam bila dovoljno istrenirana da se odbranim od nekoga, ali sve o
čemu sam mogla da mislim u tom trenutku bila je patika Blejka
Hauarda koja visi sa njegovih bledih prstiju u ambulanti.
Stigla sam do dvostrukih vrata koja sam tražila i uletela zadihana u
atrijum.
Bili su usred razmeštanja okruglih stolova i stolica, vraćali su
prostor njegovoj prvobitnoj nameni sobe za odmor. Tu i tamo, videla
sam agente obučene u najbolje Savezove trenerke, delili su karte,
gledali vesti na TV ekranima ili čak igrali šah čije su figure bile
sastavljene iz nekoliko setova.
Kejt je ušla na suprotna vrata, izgledala je ozbiljno u svojoj
neobično ispeglanoj teget suknji. Plava kosa joj je bila vezana u čvrstu
punđu. Odsutno je naletela na agenta koji je sedeo za obližnjim stolom
i promrljala izvinjenje. Nisam shvatila da nekoga traži dok joj se
pogled nije zaustavio na mom licu.
„Tu si”, rekla je, trčeći ka meni najbolje što je mogla na štiklama.
Otvorila sam usta, ali je podigla ruku da me ućutka. „Znam. Žao mi je.
Učinila sam sve što sam mogla da promenim Olbanovo mišljenje, ali
je insistirao.”
„On još uvek nema šesnaest godina!” rekla sam. „Nije spreman -
znaš to, svi znamo! Da li pokušavate da ga pretvorite u sledećeg
Blejka Hauarda?”
Bolje bi odreagovala da sam je udarila u lice. Kejt se povukla, sa
naznakom užasa koji se provlačio kroz njen uobičajeno miran izraz.
„Borila sam se da ga skinem sa ovog zadatka, Rubi. Dodelila sam Vidi
da ide sa vama, ali je neko ubedio Olbana da bi Džad trebalo da se
aktivira ranije. Treba im Žuti da se pobrine za sigurnosni sistem i
Olban je rekao da nema smisla uključivati dva različita tima za jednu
prostu operaciju.”
Privlačile smo po neki zalutali pogled. Kejt me je uzela za ruku i
povela do praznog stola, terajući me da sednem. „Moraš više da se
potrudiš”, insistirala sam.
Naš mali Zrak sunca nije se pokazivao dobro u napetim
situacijama i imao je tendenciju da odluta i da istražuje šljašteće
gluposti kada bi trebalo da nadzire. Jedina stvar koju je znao o
upotrebi vatrenog oružja bila je ta da kraj sa rupom ne treba da bude
uperen ka njegovom licu.
„Imaće petnaest godina za par nedelja.” Kejt je držala ruku na
mojoj. „Sigurna sam - sigurna da će sve biti u redu. Ovo je dobro,
prosta operacija da probije led.”
„Mogu to da uradim i sama. Ako treba da sabotiram neku
električnu opremu, mogu...”
„Ruke su mi vezane, Rubi. Ne mogu da se bunim protiv Olbana ili
će početi da me posmatra kao problem. I...” Udahnula je duboko,
odsutno nameštajući kosu, a onda i suknju. Glas joj je bio snažniji
kada je progovorila opet, ali nije gledala u mene. „Jedina uteha koju
imam u svemu ovome je to što znam da će biti dobro ako je sa tobom i
da ćeš brinuti o njemu. Možeš li to da uradiš?”
Koža joj je bila ispijena ispod jagodica, kao da se tek sad oporavila
od duge bolesti. Nagnula sam se, primetivši kako joj se šminka skupila
u par malih bora oko očiju - koliko su tamni bili krugovi oko njenih
očiju. Imala je samo dvadeset i osam godina, a već izgleda starije od
moje mame kada sam je ostavila.
Ponekad sam se osećala kao da je ovo trenutak kada pronađem
pravu Kejt - u pauzama. Ne bih opisala naš odnos kao ‘dobar’ jer je
izgrađen na laži, i to prilično okrutnoj. Može da kaže jednu stvar i da
misli nešto sasvim drugo. Ali baš tada, kada se predalo tišini, njeno
lice mi je reklo sve. Videla sam borbu u crtama njenog lica i znala da
koje god reči dođu sle-deće, one će biti više namenjene agentima oko
nas nego meni.
„Moram da idem gore, na sever”, rekla je ujednačenim tonom,
„zbog jednog zadatka.”
„Na sever”, što je značilo na ulice Los Anđelesa. Što je dalje
značilo da je sigurno trebalo da obavi nešto što se tiče Federalne
koalicije. Kejt je sada bila stariji agent. Dobro se pokazala. Ako je
šalju gore, išla je da uradi nešto od značaja za Olbana.
„Znači, ne ideš sa nama?” pitala sam.
Kejt je bacila pogled iza mene i mahnula kome god da je videla da
stoji tamo. Osetila sam da mi nešto hladno curi niz vrat iako mi je
kosa već bila polusuva.
„Tu si”, reče Kejt. „Taman sam krenula da kažem Rubi da će biti u
dobrim rukama na operaciji. Pazićeš na moju devojku, zar ne?”
Rob me nije nikad, od dana kada sam ga upoznala, dobrovoljno
dotakao. On je, kao i ostali, znao da je bolje da to ne radi. Ipak,
gledala sam kako mu ruke vise na bokovima, sa tamnim dlakama koje
su uvijaju na prstima i nadlanicama. Grlo mi se steglo.
„Zar ne pazim uvek?” Rob je rekao uz blagi kikot.
Kejt je ustala, a njeno bledo lice je sijalo na neonskom svetlu.
„Ako se ne vidimo - upali svetlo.”
To je bio njen glupi, dečji pozdrav, isti onaj koji je uvek koristila
kada je odlazila. Ostali ne bi oklevali da završe njenu malu pesmicu;
Džad je bio taj koji je smislio otpozdrav na tu njenu rimu. Sada, nisam
mogla da se nateram da ga izgovorim.
„Vidimo se kasnije, na svetlu je jasnije.”
Istog trenutka kada su odšetali, videla sam Kola koji sedi na
drugom kraju prostorije sa otvorenom knjigom na stolu ispred sebe.
Po mračnoj senci na njegovom licu bilo je više nego jasno da je čuo
ceo razgovor.
Rekao si da ćeš da ga zaštitiš. Zar nije bilo nikoga u Savezu kome
mogu da verujem? Na ove ljude ne možeš da računaš ni za šta. Sva
njihova obećanja bledela su u laži.
Kol je odmahnuo glavom, okrećući dlanove licem nagore i
spuštajući ih na sto.To je bilo bedno, tiho izvinjenje, ali je makar
razumeo. Pomeranje samo jedne figure na tabli je dovoljno da
promeni čitavu partiju.
 6

PROKRIJUMČARILI SU DŽADA I MENE U BOSTON USRED BELA DANA,

tako što smo sedeli na pomoćnim sedištima ogromnog teretnog
aviona. Bio je to stariji model od onog kojim smo doleteli nazad iz
Filadelfije, a čudan miris koji se iz njega širio je ostavljao mogućnost
da je Džadova teorija, o tome da je nekada korišćen da prevozi
životinjsko meso, istinita.
Posmatrala sam ogromne drvene kutije ispred nas, trudeći se da
zanemarim način na koji su škripale pod pritiskom remenja koje ih je
držalo. Sve su bile obeležene elegantnim zlatnim labudom Leda
korporacije, što je izgledalo kao čudan znak koji mi je univerzum slao.
Racionalni deo mog uma je znao da to ne znači ništa - da to ne
predstavlja nekakvo loše znamenje. Stalno smo leteli avionima Leda
korporacije. Oni su shvatili da će imati korist od toga da budu u
dobrim odnosima sa Grejem na jednoj i Federalnom koalicijom na
drugoj strani. To im je donosilo specijalne „privilegije” putovanja
između Kalifornije i Istočne obale, kako bi transportovali svoje
proizvode. Težak za saradnju, kao i uvek, Grej je došao na genijalnu
ideju da pokuša da izgladni Federalnu koaliciju i istera ih iz
Kalifornije tako što će postaviti embargo na sav uvoz i izvoz odatle.
Na nesreću ostatka države, upravo se u Kaliforniji gajilo najviše
poljoprivrednih proizvoda, a imali su i lak pristup nafti koja se u
bušotinama vadila na Aljasci.
Sa Federalnom koalicijom smo bili u nekoj vrsti simbioze. Mogli
smo da se šlepamo na ovakvim letovima u zamenu za to što smo
služili kao njihovo sečivo u tami. Olban je to video kao „poštenu
kompenzaciju” za podatke koje smo sakupljali i nebrojene operacije
koje smo izveli u njihovo ime za ovih nekoliko godina, iako sam znala
da želi više. Preciznije: poštovanje, novac i obećanje da će dobiti
fotelju u novoj Vladi kada Grej bude skinut.
Na drugoj strani, plastičnom folijom obmotanih hrpa gajbi, bio je
Beta Tim i smejali su se, smejali i smejali nekoj šali koja je odavno
utopila u režanje motora aviona.
Pritisnula sam nadlanice ledenih ruku na oči, u pokušaju da
umirim bolno pulsiranje koje sam osećala. Ono malo toplote koje je i
dalje cirkulisalo kroz tovarni prostor je verovatno završilo negde na
plafonu, pošto je uopšte nisam osećala. Potonula sam dublje u sedište,
pa se zamotala u dugačku, crnu zimsku jaknu što sam bolje mogla,
koliko mi je to sigurnosni pojas dozvoljavao.
„Duboko udahni”, Džad je ponavljao svoju mantru, „duboko
izdahni. Udahni duboko. Izdahni iz sve snage. Udahni. Izdahni.Ti nisi
u avionu, ti lebdiš nebom. Udahni duboko...”
„Mislim da bi zapravo trebalo da dišeš duboko da bi to upalilo”,
rekla sam mu.
Avion je propao, samo da bi poskočio već narednog trenutka.
„Da li je...” glas mu je pucao. ,Je 1’ ovo normalno?”
„To je bila samo mala turbulencija”, odgovorila sam, pokušavajući
da se oslobodim njegovog stiska. „Dešava se na svakom letu.”
Džad je na glavu stavio šlem kakve su nosili članovi taktičkog
tima i preko očiju par zaštitnih naočara. Nisam imala srca da mu
kažem da će mu, ako se avion sruši, povreda glave biti najmanji
problem.
Bože. Nije mogao da se nosi sa stresom najobičnijeg leta avionom.
Ovo je bila greška - trebalo je da se više borim, da se svađam, da
nekoga ubedim da Džada ukloni sa ove misije. Dok smo još bili nazad
u Štabu, sama pomisao da treba da ga vodim sa sobom dok tragam za
Lijamom je bila frustrirajuća, gorka pilula dosade koju sam morala da
progutam, ali sada... sada sam samo bila uplašena. Kako će se boriti sa
pritiskom bega od Roba i Tima Beta kada ne može da sedi mirno ni
pet minuta? Ako je njegova mašta već uhvatila hrabrost pod ruku i
odvela je daleko?
Možda uspem da nađem način da ga ostavim sa Bartonom,
razmišljala sam, trljajući dlanom čelo. Jedini problem je bio... kako
sam mogla da znam da li je Barton jedan od agenata koji su stali na
Robovu stranu po pitanju napada na kampove? Kako ću znati da bilo
ko od ljudi iz tog tima neće drage volje staviti metak u Džadovu
lobanju, uredno ilagano?
„Ovo će da bude strava. Biće baš kul.” Džadova fascikla sa
detaljima operacije je bila umrljana ostacima večere od prethodne
noći, a on je delovao blago rastrojeno.
Želela sam da vrištim. Vrištim. Bila su to još jedna usta koja je
trebalo hraniti i još jedna glava koju treba da sačuvam. Džad je bio
hodajuća smetnja. Ali koja mi je bila alternativa? Da ga pošaljem
nazad u onu prokletu rupu, da se nadam da će i dalje biti tamo, živ i
zdrav, kada se vratim i Kol sprovede svoj plan?
Ne. Džad je bio nepotrebni teret koji sam morala da nosim na
ramenima čitavim putem, ali sam sada bila jača. Mogu ja to. Naći ću
Lijama, i zaštitiću ih obojicu - zato što nije bilo druge opcije. To je
bilo jedino rešenje koje je dolazilo u obzir.
„Bartlet. Šta misliš da on radi?” pitao je Džad. Listao je stranice
prstom. „Prepoznajem druga imena. Frensis je fina - jednom mi je
poklonila čokoladicu. Simpatični su mi i Lebrovski, Gold i Filman.
Kul momci. Naučili su me da otvaram pasijans. Sviđa mi se i vođa
tima. Drago mi je da je Barton dobio unapređenje. Ali ko je Bartlet,
kog đavola?”
„Ne znam, ne zanima me”, odgovorila sam mu, skoncentrisana na
sanduke sa medicinskom opremom koji su stajali ispred mene.
Zapravo, znala sam ko je Bartlet - neki novi lik kog su prebacili iz
baze u Džordžiji. Načula sam kako par Zelenih u svlačionici priča o
tome kako je stigao „odličan primerak”, ali su me primetile i razišle se
pre nego što sam uspela da saznam bilo šta korisno.
 Džad je počeo da pevuši, dok je jednim stopalom lupkao u
ludačkom ritmu o pod. Kompas koji mu je visio oko vrata je ispao iz
jakne i klatio se u ritmu. Mislim da nije prestao da se kreće svih pet
sati koje smo proveli u vazduhu.
„Bartlet je svoju obuku završio na Vest Pointu - misliš da to znači
da je dobar?”
„Ako si zapamtio biografije svih ljudi u fascikli, zašto me uopšte
pitaš bilo šta?”
„Zato što su ljudi više od onoga što list papira ili kompjuterski fajl
kažu o njima. Nije da me zanima da li je Bartletova specijalnost borba
noževima - mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš, koje ludilo - ali bih
radije da znam zašto se priključio Savezu, šta misli danas o toj odluci.
Šta voli da jede...”
Na to sam se okrenula da ga pogledam, dopola u čudu, dopola
prestravljena.
„Misliš da je njegova omiljena hrana važnija od toga da znaš koji
mu je omiljeni način ubijanja u borbi?”
„Pa, da, rekao bih da jeste...”
Nisam mogla da se suzdržim, neobjašnjivi, vreli bes me je
preplavio. „Hoćeš da znaš više o BetaTimu?” Mogla sam da čujem
kako mi krv bubnji u ušima. „U narednih dvanaest sati postoji samo
šestoro ljudi koji neće pokušavati da te ubiju. Ali niko od njih nije u
obavezi da te čuva, pogotovo ako se to kosi sa ciljem njihove misije.
Dakle, prati vođina naređenja i drži glavu dole. To je sve što treba da
te zanima.”
„Čoveče”, rekao je Džad, trepćući. „Ne pokušava svaki odrasli na
ovom svetu da nas strpa u zemlju.”
Jezik mi je bio zarobljen iza čvrsto stisnute vilice. Misliš da je
najgora stvar koju mogu da ti urade da te ubijui?
„Samo hoću da upoznam ljude”, objasnio je. „Šta je toliko loše u
tome?”
„Pa, žao mi je”, odgovorila sam. „Većina njih ne želi tebe da
upozna.”
 „Ne, mislio sam...” rukama je napravio pokret kao da pokušava da
otkrije misteriju toga što je hteo da kaže. „Samo, danas se ljudi utrkuju
da te svedu na osnovni paket informacija i sačuvaju te na nekom
serveru, znaš? Mislim da nikog ne možeš da stvarno upoznaš ako ne
obratiš pažnju.” Zastao je, pa izvio svoj dugi vrat kako bi pogledao
okolo, ali naš Staratelj na misiji je bio zauzet igranjem partije karata sa
Frensis.
„Na primer, pogledaj Roba. Njegov dosije je savršen. Išao je na
Harvard, bio Rendžer u vojsci, pa nakon toga i agent Federalnog
biroa. Visok je tačno 185 centimetara i težak 92 kilograma. Obučen je
za korišćenje vatrenog oružja i solidno se služi španskim. Ali to...
Ništa u njegovom dosijeu ne daje ni naznaku toga da bi on...” Džadov
glas je utihnuo. „Ne želim samo da vidim nečije lice, želim da vidim i
njegovu senku.” Mislim da Džad nikada nije izgubio nikoga pre
Blejka. Čuo je za agente koji su ginuli na ovoj misiji, u onoj raciji ili
onoj eksploziji - ali tek kada prvi put osetiš bol koji dolazi kada budeš
odvojen od nekoga koga poznaješ u dušu, počneš da učiš kako da se
nosiš sa tim.
„Ma je li?” pitala sam. „A da li poznaješ moju senku?” Džad je
oborio glavu, usmerivši pogled na mesto gde su pete njegovih
komično velikih čizama u ritmu dobovale o pod. „Ne”, rekao je, tako
tiho da je reči progutao kristalno plavi ponor pod nama. „Nekada se
pitam da li sam uopšte video i tvoje lice.”
Nije mi smetalo. Osećaj je nestao iz ruku, ali to je bilo samo zbog
hladnoće, ne zbog ledene barijere koja se među nama stvorila u
rasponu od nekoliko sekundi. Vilica mi se stegla isključivo da spreči
cvokotanje zuba, ne da bih u sebi zadržala frustrirani uzdah. Nije mi
trebalo da me neko voli, da me želi, da brine o meni... Nisu mi bili
potrebni prijatelji, a sigurno mi nije bio potreban klinac koji je jednom
oborio čitavu kompjutersku mrežu Saveza tako što se sapleo na ta
svoja ogromna stopala. Koji je pokušavao da izazove u meni osećaj
krivice. Bila sam okej. Samo mi je bilo malo hladno.
Ušuškala sam se malo dublje u svoj kaput, gledajući ga kako
paniči krajičkom oka. Šake su mu bile crvene od uvijanja prstiju.
„Beta Tim je solidna grupa”, napokon sam progovorila. „Ponašaće
se dobro prema tebi dokle god poštuješ naređenja. Alfe ne daju ni pet
para za nas, zato se postaraj da si uparen sa još jednim detetom koje će
ti čuvati leđa. Delte vodi Farbringer, a on voli decu.”
„Stvarno?” Uzvratio je Džad, ali u njegovom glasu nije bilo trunke
života. Pogledom je proučavao parče crne tkanine koje mu je visilo do
kolena.
„Rubi”, progovorio je, tako tiho da sam ga jedva čula od rike
avionskih motora. „Da li me je Rob odabrao za ovu misiju kako bi
mogao da me ubije?”
Roba sam prvi put videla odmah nakon što me je Kejt izvukla iz
Tarmonda. Dva Savezova agenta su planirala da se sretnu na
napuštenoj benzinskoj stanici, i da sa sobom dovedu decu koju su
uspeli da oslobode. On je tvrdio da nije mogao da izvuče svoju
grupicu dece i da je morao da pobegne sam kako ga ne bi otkrili čuvari
logora. Kejt, koja je do ušiju bila zaljubljena u njega, mu je istog
trenutka poverovala. Ali jedan kontakt, jedan nesmotreni dodir, i
njegov um se otvorio ka mom.
Onim noćima kada ne bih ostajala budna jer me terorišu misli o
tome šta se desilo Lijamu, Bucku, Zu i onim devojkama koje sam
ostavila za sobom u Tarmondu, iz malog mozga bi ispuzala Robova
sećanja. Videla bih dečaka sa kapuljačom preko glave čije se čitavo
telo trza kada ga agent upuca iz neposredne blizine. Videla bih lice
devojčice, njene usne kako mole za milost i način na koji se kontejner
zatresao kada je Rob ubacio njeno telo unutra. Do kraja sećanja bih se
probudila, sa osećajem mučnine, ne samo zbog toga što su izgubljeni
životi, već zato što sam se osećala kao da sam ih sama oduzela. Pričao
je o tome da želi da upozna nečiju senku - neka proba da bude nečija
senka.
„Ne mogu da prestanem da razmišljam o Blejku. Mislim na njega
svakog dana, stalno. Trebalo je nekome da kažemo”, rekao je.
„Džarvin i ostali bi bili isterani - a onda bi se Savez vratio onome što
je bio... pre nego što se sve ovo dogodilo. Oni su loši momci. Ako se
njih otarasiš...”
Infekcije nisu uvek tako funkcionisale. Nekada bi se trulež raširila
suviše da bi se uklonila jednim rezom. Rob, Džarvin i ostali su možda
bili samo vrh ledenog brega. Došla sam u iskušenje da mu kažem
istinu, sve što mi je Kol rekao, ali je najgluplja stvar u tom trenutku
bila da ga uspaničim. Da bi ovo uspelo, nije mogao unapred da zna šta
je plan. Nisam mogla da mu ostavim mogućnost da pogreši i otkrije
naše planove Robu i ostalima.
„Bićeš ti okej”, rekla sam mu. „Biću sa tobom sve vreme.” Tresao
se. Prilično sam sigurna da nije čuo ni reč onoga što sam izgovorila.
„Kako mogu to da urade? Šta smo mi ikada uradili da im naudimo -
zašto nas toliko mrze?” Zatvorila sam oči kada sam čula Robov glasni
smeh kako odjekuje kroz vazduh.
„Zašto ne probaš da odspavaš malo?” pitala sam. „Letećemo bar
još nekoliko sati, nema nikakvog razloga da oboje budemo umorni.”
„Dobro”, rekao je. „Samo sam želeo...”
„Šta si želeo?” pitala sam.
„Možemo li da nastavimo da pričamo umesto toga?” rekao je to
sebi u kolena, sklupčavši se tako da je stopala podigao na sedište.
„Ti baš ne možeš da podneseš da sediš u tišini?” pitala sam. „To te
stvarno ubija, zar ne?”
Trebalo mu je dugo da odgovori, kao da pokušava da mi dokaže da
nisam u pravu. „Ne”, rekao je. „Samo ne volim tišinu. Ne volim ono
što se u tišini čuje.”
Ne pitaj. Ne pitaj. Ne pitaj.
„Kao na primer...?”
„Uglavnom ih čujem kako se svađaju”, šapnuo je. „Čujem njega
kako vrišti na nju i zvuke njenog plača. Ali to je...
Čujem sve to kroz zatvorena vrata. Mama je imala običaj da me
sakriva u svoj orman jer, znaš, njegov temperament je bio bolji kada
nisam u vidokrugu. Iskreno, ne sećam se njenog glasa kada je
normalno pričala, samo kako je zvučala u tim trenucima.”
 Klimnula sam glavom. „I meni se to dogada ponekad.”
„Zar to nije čudno? Prošlo je nekih osam godina od tada, a ja ih i
dalje čujem, i pomislim kako je bilo mračno i tesno, osetim ponovo da
ne mogu da dišem. Sve vreme ih čujem, kao da me jure, ne mogu da
im pobegnem, mislim da nikada neću moći. Neće da me ostave na
miru.”
Znala sam da je iscrpljen, a iz prve ruke sam znala šta iscrpljenost
može da uradi nečijem umu. Trikovi kojima zavarava, u trenutku kada
se svi tvoji odbrambeni sistemi gase jedan po jedan. Duhovi ne
proganjaju ljude, to rade njihova sećanja.
„Hoćeš li da pričaš dok ne zaspim? Samo... Mislim, samo dok ne
zaspim. I možda da nikome ne pričaš o ovome, šta znam, nikada?”
„Naravno.” Naslonila sam glavu nazad na sedište, pitajući se šta
bih kog đavola mogla da mu kažem da ga smirim. „Ima ta jedna priča
koju sam baš volela kada sam bila dete”, počela sam tiho, taman toliko
da me čuje uz svu tu riku avionskih motora.
„To je priča o nekim zečevima. Možda si je čuo ranije.” Krenula
sam od samog početka, od bekstva. Od bežanja kroz šumu, preko
susreta sa opasnošću na svakom koraku, do očaja koji je došao sa
pokušajem da zaštitiš sve kada jedva da i sebe uspevaš da sačuvaš. O
dečaku sa bezdušnim crnim očima, o izdaji, vatri, dimu. I do trenutka
kada sam shvatila da mu pričam svoju životnu priču, Džad je uveliko
spavao, ušuškan u svoje snove.

Evo nečeg što sam shvatila o Bostonu: nema veze šta je bio ranije,
nebitno kako je izgledalo stanovništvo, nebitno čak i koje su firme tu
nekada uspešno radile, koje su se istorijske ličnosti tu rodile, grad
kakav su ljuđi znali je nestao. Bio je poput drage osobe koju vidiš u
retrovizoru, koja se smanjuje i smanjuje vremenom kako se odmičeš
sve više, dok i sam oblik ne postane neprepoznatljiv.
Zgrade od crvene cigle su ostale čvrsto posađene na zemlji, ali su
njihovi prozori bili polupani.Travnjaci u parku su bili ogoljeni na
nekim mestima, na drugim je trava prerasla, dok je tamo gde je nekada
stajalo drveće sve bilo sleđeno. Visoke kuće su stajale zamandaljene, a
sneg i led su visili sa tamnog kamena. Po jedna traka glavnog puta je
bila krcata automobilima i motorima, ali većina starih, poprečnih ulica
je bila ispunjena improvizovanim šatorima i ljudima okupljenim oko
njih.
Bio je to bizarni prizor, eksplozija jarkih boja starih kišobrana i
dečjih posteljina koji su predstavljali skloništa. Oni, koji su najgore
prošli, stajali su izloženi ledenom vazduhu, samo sa vrećom za
spavanje ili naslonjeni na zid od cigle.
„Ne shvatam”, rekao je Džad, buljeći kroz zatamnjeni prozor.
Ulična svetla nisu bila popaljena, ali je naokolo bilo dovoljno
zapaljenih vatri da možemo da vidimo sve oko sebe - i prve pahulje
snega - iz zadnjeg dela vozila hitne pomoći koje je bolnica drage volje
zamenila za zalihe Leda korporacije koje smo im dopremili.
„Mnogo ljudi je izgubilo domove kada su se berze srušile”, rekla
sam, u pokušaju da budem strpljiva sa njim. „Vlada nije mogla da
isplati svoje dugove, i zbog toga su ljudi počeli da gube poslove i nisu
mogli da priušte da zadrže ono što su nekada imali.”
„Ali ako je je svuda svakome ovako, zašto banke nisu jednostavno
pustile sve da ostanu gde su dok se situacija ne popravi? Zar ne
možemo nešto da uradimo da pomognemo?”
„Zato što svet ne funkcioniše tako”, doviknuo je Rob sa vozačevog
sedišta. „Navikni se.” Nosio je tamnoplavu uniformu bolničara, i
očigledno uživao u mogućnosti da upali svetla i sirenu ako se ljudi na
ulici ne bi sklanjali dovoljno brzo sa puta. Pored njega je napred sedeo
još jedan član Beta Tima koji je rasporeden da služi kao podrška našoj
polovini misije - ime mu je bilo Rejnolds, a bilo je dovoljno samo
jednom da vidim Džadovu reakciju na način na koji su Rejnolds i Rob
tapšali jedan drugog po leđima, pa da shvatim da je on bio jedan od
agenata koje je Džad čuo da prave planove protiv nas.
Ostatak Beta Tima je bio tri ulice ispred nas, svih sedmoro su bili
nagurani u stari kamionet. Bili su obučeni kao da su krenuli na
nekakav protest - rasparena odeća, neuredne kose, kačketi Red Soksa i
jakne dovoljno debele da sakriju dobro ušuškano oružje.
Ovaj profesor kog smo tražili je živeo u Kembridžu, odmah preko
reke Čarls. Harvardov medicinski fakultet, gde je profesor sprovodio
istraživanje, je bio smešten u samom centru Bostona. Rob je odlučio,
u napadu upitne mudrosti, da podeli operaciju u dvokraki simultani
napad. BetaTim bi se pobrinuo da „onesposobi” laboratoriju, a Džad i
ja bismo provalili u kuću naše mete i priveli je na saslušanje.
Ili je bar Rob tako zamislio.
Vratili smo se nazad do mosta Longfelou, pa prešli reku uz zvuk
Džadovih znatiželjnih pitanja o bejzbolu, reci, o tome kakva je to
lepljiva supstanca na podu ambulantnog vozila, kako ćemo da se
vratimo kući, sve dok Bartonov glas nije konačno zazujao u našim
slušalicama.
„Vođa tima na poziciji, spremni smo da započnemo operaciju u
dvadeset dva i trideset. Koji je vaš status, Staratelju?”
„Za pet minuta smo u Guskinom gnezdu”, odgovorio je Rob, a ja
sam osetila kako ambulantna kola ubrzavaju. Moja napetost se
probudila baš u tom trenutku. Blago sam se uspravila u sedištu,
privukla kolena grudima i obuhvatila ih rukama.
„Jesmo li u kontaktu sa Maticom?”
„Ovde Matica Veza je sigurna, pratimo obe jedinice. Imate
dozvolu da počnete u dvadeset dva i trideset. Satelitski snimak
pokazuje sitne smetnje kod druge mete. Staratelju, u vašem sektoru
vidimo značajnu količinu aktiunosti.”
Nisam mogla da odlučim ko je više bio zgađen time što su Roba
oslovljavali „Starateljem”, on ili ja. Nije imao svoj tim dece kao Kejt,
ali svakome ko je nadgledao neku decu, čudake na nekoj operaciji,
zalepili bi tu titulu.
„U toku je protest u Starom parku”, rekao je Rob. Htela sam da
pogledam, bacivši se na sve četiri kako bi došla do zadnjeg stakla. Bio
je u pravu. Prolazili smo pored univerzitetskog parka oivičenog
drvećem i ispresecanog stazama. Stotine, možda čak i hiljade tela
skupilo se oko velike vatre, ignorišući susnežicu koja se pojačavala.
Znakovi i bubnjevi su stajali na obližnjem isparčanom snežnom
pokrivaču, jedinoj stvari koja je razdvajala masu demonstranata i mali
prsten nezadovoljnih policajaca koji ih je okruživao. Ljudi su izgledali
kao da lebde iznad ivica malog parka, u potrazi za načinom na koji bi
se probili kroz lanac uniformi i oružja.
„Zašto protestuju?” prošaputao je Džad, zamaglivši staklo dahom.
Nisam odgovorila, samo mu pokazala da se sakrije. Počela sam da
brojim blokove pored kojih smo prolazili - prvi, drugi, treći, četvrti,
peti.
Ambulantna kola su se uz tresak zaustavila nedaleko od
profesorove prijatne male bele kuće sa sivim kamenim krovom. Rob je
otkačio svoj pojas i ustao, lagano se protegavši dok je prelazio u
zadnji deo.
„Na položaju smo”, rekao je, prislonivši šaku uvetu. Osetila sam
kako pogledom prelazi preko mene, ali sam oči držala prikovane na
Džada, koji je ponovo počeo da se trese.
Ovaj klinac će sam sebe da ubije, pomislila sam, pritisnuvši
prstima koren nosa.
„Imate zeleno svetlo”, rekao je agent koji je iz Štaba pratio
operaciju. „Guščje jaje je odobreno.”
„Primljeno”, rekao je Barton, a Rob ponovio za njim.
Izgledao je malo zapušteno, tanka brada se pojavljivala po ivicama
njegove četvrtaste vilice, ali Robove oči su bile upunoj pripravnosti.
Dobacio je dečaku drugu bolničarsku jaknu i kapu - kao da će to
sakriti činjenicu da Džad izgleda bar dve godine mlađe nego što je
zapravo bio.
„Da nisi rekao ni reč, bez naglih pokreta i prati tačno gde te
navodim, pa odmah zatim dovuci dupe nazad ovamo”, rekao mu je.
Onda je, okrenuvši se ka meni, dodao, „Znaš šta treba da uradiš?”
Pogledala sam ga pravo u tamne oči. „Znam.”
Robu je Džad bio potreban da onesposobi kućni alarm i pomogne
sa bolničkim kolicima ako treba izneti profesora u slučaju da je neko
od komšija postao preterano radoznao u pogrešnom trenutku.Trebalo
je da ga provozamo gradom u dugom, petnaestominutnom krugu kako
bih uspela da ga uvedem u stanje u kom će sarađivati, pa da ga
izbacimo nazad na ivičnjak, nakon što mu ja obrišem sećanja na naš
susret. Ako se ispostavi da je tvrd orah, Rob je imao sigurnu kuću u
koju bismo mogli da ga odvedemo za dodatne... bolnije metode
ubeđivanja, rekla bih.
Rob je otvorio zadnja vrata, pustivši ledeni vazduh da preplavi
prostor. On i Rejnolds su gurnuli kolica dole, zajedno sa velikom
medicinskom torbom. Džad je ponovo kršio prste.
Uhvatila sam ga za ruku trenutak pre nego što je iskočio za
Robom. „Čuvaj se.”
Džad mi je ovlaš salutirao i stegao vilicu na način koji me je
ostavio da se dvoumim da li je pokušavao da me uveri osmehom da je
sve u redu ili se suzdržavao da se ne ispovraća. „Ako se ne vidimo -
upali svetlo.”
Vrata su se zalupila za njima. Vidimo se kasnije, na svetlu je
jasnije.
Najluđi snovi, koje sam imala o danu kada ću se konačno
spakovati i otići, nisu bili ni nalik ovom trenutku. Nisam očekivala da
ću se osećati ovako mirno. Prvi put, kada sam bežala od Kejt i Roba,
telo mi je gorelo od straha koji je naterao stopala da se kreću brzinom
koju misli nisu mogle da isprate. Nisam znala gde idem niti kako ću
tamo da stignem. Tek što sam pobegla. Samo sam pukom srećom
naletela na Zu i ostale.
Ovog puta nisam mogla da se oslonim na sreću. Nisam imala
vremena ni da budem uplašena time šta bi mi se desilo ako me uhvate.
Smirenost, kojom sam bila preplavljena, naterala me je da se osećam
jačom nego onda kada sam se predala strahu i sirovim emocijama na
benzinskoj stanici. Ovog puta sam imala nešto da postignem i ljude da
zaštitim, a niko - pogotovo ne Rob Metjuz - me neće sprečiti da to
uradim dokle god ima života u meni.
Svetlo na tremu se uključilo kada su njih troje prošli ispod njega.
Džad je bacio pogled preko ramena ka meni, pa nestao iza ugla trema
kako bi došao do male kutije odakle se upravljalo strujom u kući.
Kada se svetlo na tremu ugasilo i Rob prišao bravi zlatne boje na
vratima, slegla sam ramenima i izvukla upaljač i švajcarski nož koje
sam sakrila u jednom od svojih džepova, pa ih nagurala u čizme.
Lijamova stara kožna jakna neće uspeti dugo da me odbrani od
hladnoće, ali u njoj bar nije bilo odašiljača.
Popela sam se na vozačevo mesto i otvorila vrata. Čizmama sam
kročila na sneg baš kada je Džad izronio iza zadnjeg dela ambulantnih
kola.
,Jesi li...?”
Poskočila sam unapred, pritisnuvši mu rukom usta. Oči su mu se
razrogačile u panici dok nisam pritisnula prst na usta. Džad je bio
previše zbunjen da shvati šta se dešava. Morala sam da ga uhvatim za
zglob i vučem za sobom, vodeći računa da ostanemo sakriveni iza
velikog trupa ambulantnog vozila.
„Unutra smo”, Robov grubi glas mi se začuo u ušima. „Status,
vođo?”
„Sve po rasporedu, Staratelju.”
Bacila sam pogled na znak sa imenom ulice - Ulica Garfild - i
pokušala da se saberem. Morala sam da ostavim dovoljno prostora
između nas i Roba pre nego što shvati da smo nestali; mogla sam da
mu pobegnem peške, ali nisam bila brža od automobila... Pogotovo ne
sa Džadom. Ako bismo uspeli da se vratimo do demonstracija, možda
bismo uspeli da Robu i Rejnoldsu umaknemo u masi. Robu ne bi palo
na pamet da nas traži na jedinom mestu gde smo imali solidne šanse
da budemo uhvaćeni. Bio je grubijan, i to vrio opasan, ali nije bio
previše kreativan.
Džad je dahtao iza mene, delovao je okej ako izuzmemo što je
pokazivao znake iznurenosti. Vetar je obarao njegov kačket i povlačio
i moj. Navukla sam crnu pletenu kapu još jače preko ušiju, zarobivši
na taj način labavu kosu i prigušivši zvuke oba tima u ovoj operaciji.
Hladnoća ovde nije mogla da se uporedi ni sa čim što sam
doživela u Virdžiniji. Najbolji opis bi bio uporno grebanje oštrim
kandžama svakog otkrivenog delića kože. Pokušala sam da ubrzam
svoj trk, dok sam treptanjem sklanjala suze i pahulje snega, ali Džad
se i ovako mučio da održi korak. Komadi leda su nam pucali pod
nogama, grane skrivene ispod starog snega su se lomile dok sam
gazila između stabala koja su razdvajala kuće od zgrada. Južno, južno,
južno - samo treba da nastavim da idem na jug i naći ću dvorište
Harvarda, demonstrante i izlaz iz svega ovoga. „Meta uhvaćena.
Mandarino, da li je teren čist?”
Džad je poskočio ka meni gonjen divljim strahom, ali sam
odmahnula glavom umesto upozorenja.
Robov glas mi je skliznuo niz kičmu poput šibice niz šmirglu.
Vatra koju je zapalio je bila mala, ali je uspevala da progori kroz
čvrstu kontrolu koju sam imala nad svojim glasom. „Oh, da”, rekla
sam nakon što sam prstom pritisla svoj komunikator. „Obala je čista.”
Znala sam tačno u kom trenutku je Rob otvorio vrata ambulantnih
kola, sekund u kome je shvatio da nas nema. Njegov glas je zamro,
čak i kada su Štab i Barton tražili da ažurira svoj status. Mogla sam da
zamislim njegovo bledo lice, kako ubrzano dobija ljubičastu boju u
pokušaju da zadrži napad besa. Sićušni osmeh mi je izvio uglove
usana. Nije mogao da me pozove preko radija, jer bi na taj način
otkrio da nas je izgubio. Posao čuvara je, pre svega, bio da vodi računa
o čudacima pod svojom zaštitom.
„Manda...” Rejnolds je pokušao da kaže, ali je nagio odsečen.
„Zdravo, Robe”, rekla sam dubokim, ravnim glasom. Videla sam
svetlost velike vatre u dvorištu, narandžaste nijanse su oživljavale
nebo. Džad me je uhvatio za leđa jakne, dugim prstima je uvijao meku
kožu od koje je bila napravljena u pokušaju da održi korak sa mnom.
Sneg je padao sve jače. Navukla sam kapuljaču duksa koji sam nosila
ispod, nagurala ruke dublje u džepove i prešla poslednju ulicu. „Imam
pitanje za tebe.”
„Ru”, prošaputao je Džad. „Šta to radiš? Gde smo pošli?”
„Mandarino, ostavi svu komunikaciju koja nije u vezi sa misijom
za kasnije”, čuo se Bartonov glas.
 Odlično. Htela sam da i on čuje. Htela sam da svi čuju šta imam da
kažem.
Prsten koji su činili policajci i pripadnici Nacionalne garde je
probijen, a demonstranti su prolazili pored njih, čvrsto stiskajući
znakove u rukama, dok su neki udarali u bubnjeve. Ponoćni marš,
rekla bih, iako nisam imala pojma o čemu se radi. A sudeći po
raznolikosti znakova koje sam viđala, ni oni nisu bili baš najsigurniji
zašto protestuju. Novi predlog zakona koji je ljude prisiljavao na
službu u PSS-u? Nevoljnost predsednika Greja da pregovara sa
Vladom Zapadne obale? Opšte stanje užasa koje se širilo poput otrova
čitavom zemljom, kao zagađenje Los Anđelesom?
Većina lica oko nas su bila mlada, ali nisu bili tinejdžeri. Dobar
deo univerziteta i koledža u Americi je privremeno zatvoren zbog
nedostataka sredstava, ali ako je njih nekoliko i dalje imalo novca da
radi, sigurna sam da je Harvard bio jedan od njih.
MI SMO TVOJE UMORNE,TVOJE SIROMAŠNE,TVOJE
ZBUNJENE MASE... pisalo je na znaku pored mene.
Pustila sam ih da odmaknu malo ispred nas, htela sam da ostavim
dovoljno prostora da ostali imaju manje šanse da čuju skandiranje
preko radija. Čekala sam dok se trg nije malo raščistio, pa dodirnula
taster kako bih aktivirala mikrofon.
„Samo želim da znam - kako su se zvali?”
„Mandarino.” Robov glas je bio napet, zvučao je kao da mu
ponestaje daha. „Nemam pojma o čemu...”
„Mandarino, prekini...” ni ženski glas iz Štaba nije zvučao
preterano srećno zbog mog ponašanja.
„Šta se kog davola dogada, Staratelju?” Barton je i dalje slušao.
„Ono dvoje dece koje si izvukao iz onog logora, one noći kada
smo se upoznali”, rekla sam, očiju prikovanih za mladog momka sa
dredovima koji nam je svima pokazivao da nastavimo napred. „Dečak
i devojčica. Sigurna sam da ih se sećaš - mora da je bilo potrebno
mnogo truda da ih izvučeš, da ne pominjem da im vežeš ruke i noge
onako.”
 Džad je blenuo u mene, njegove tamne obrve su se spojile na
zbunjenom licu.
„Uopšte mi nije jasno zašto. Izvukao si ih, pa ih onda ubio u toj
uličici i ostavio tamo - zašto? Koja je poenta? Šta su rekli ili uradili da
te toliko razbesne? Ta devojčica te je preklinjala. Nije htela da umre,
ali si je izvukao iz tog logora i pogubio. Tom dečaku nisi čak ni
skinuo masku.”
Stegla sam pesnice kako bih naterala ruke da prestanu da se tresu.
Baš tog trenutka se iznenada Olbanov isprekidani glas pojavio u
mojim ušima.
„Šta sve ovo treba da znači?” Duboko je udahnuo. „Naređujem
vam oboma da se susretnete sa vođom. Ako ne želite da se vratite u
Štab sa starateljem...”
„Ne vraćamo se u Štab”, rekla sam, „dok on ne bude zauvek
odstranjen odatle.”
Ovo je bila opasna igra; ako Olban zagrize mamac i šutne Roba, i
dalje postoji solidna šansa da će ostatak njegovog krvožednog čopora
uzvratiti preostaloj deci u Štabu. Ali - ali - sada kada Olban zna da je
Rob neprijateljski nastrojen, on i njegovi agenti kojima veruje će biti
na oprezu da primete takav stav, bar u narednih nekoliko nedelja.
Džarvin i ostali zaverenici će se osećati bezbednije znajući da je Džad
daleko i da ne može da ih ocinkari. A meni nije potrebna večnost - par
nedelja i vratiću se sa svime što mi je potrebno da ih izbacim napolje.
„Robe, slušaj, samo želim da znam njihova imena. Želim da znam
da li si se uopšte pomučio da ih pitaš pre nego što si ih pobio.”
„Je l' ti misliš da je ovo i gra? Prestani da lažeš, prokletnice!
Kada te pronađem...”
„Nadaj se da me nikada nećeš pronaći”, rekla sam, a svaka reč je
bila ledena. Nisam ni morala da zatvorim oči kako bih videla lice te
devojčice. Osećala sam kao da hoda pored mene, otvorenih očiju,
zauvek prikovanih na cev pištolja i ruku koja ga je držala mirno. „Zato
što će ono što ću ti uraditi biti mnogo gore od metka u glavu.”
Nisam želela da čujem odgovor na to. Iščupala sam radio iz uva i
bacila ga, pustivši da ga izgaze u paramparčad stopala koja su išla za
mnom. Pokazala sam Džadu rukom da me prati, pa potrčala da se
priključim demonstrantima. Ponela nas je bujica ljudi koja se slivala
čitavom širinom avenije Masačusets. Laktali su me sa svih strana -
ruke su letele okolo, ljudi su vrištali i urlali, a ja se mesecima nisam
osećala bezbednije. Bacila sam pogled preko ramena kada me je masa
povukla unapred, u potrazi za Džadovim bledim licem - bio je tu,
razrogačenih očiju, obraza i nosa ružičastih od ledene hladnoće.
Ispunjavao me je osećaj nadiruće snage i kontrole. Izvukla sam nas, a
sada niko nije ni tragao za nama.
Osetila sam kako me Džad ponovo hvata za leđa jakne i vodi nas
napred, u masu koja se razlivala ulicama. Bubnjevi pred nama su
oživeli u žestokom ritmu, i po prvi put sam osetila da me hvata panika.
Učinilo mi se da me neko otpozadi doziva po imenu, ali čak je i
skandiranje demonstranata bilo nadjačano besom koji me je obuzimao.
Rulja oko mene je i dalje rasla, što su dalje odmicali niz ulicu, sve
više su upadali u trans od uzbudenja. Jedan te isti ritam im se svima
orio u venama, Još, još, još, još. To je bila jedina stvar koja ih je
spajala. Jedna jedina stvar koju su svi želeli - još hrane, još slobode,
još novca, još.
Shvatila sam gde smo se uputili gotovo istog trenutka: nazad u
sam centar Bostona. Pred nama je bio most avenije Masačusets - kao i
poznata plavo-crvena svetla policijskih automobila koji su ga
blokirali.
Demonstranti se nisu zaustavili.
Pred njima su stajale desetine policajaca u opremi za
demonstracije, Nacionalna garda je nišanila u njih, ali niko od
demonstranata nije prestajao da maršira unapred. Osetila sam kako mi
se stopala usporavaju i da me napred gura nezadrživi talas ljudi.
Policajac, koji se nalazio u centru zbivanja, stari čovek sede kose
koji nas je sve gledao sa visine, podigao je megafon. „Ovde narednik
Bauers iz Bostonske policije. Kršite Opšti zakon države Masačusets,
član dvesta šezdeset i šest, odeljak sto dvadeset, za koji je propisano
hapšenje. Nezakonito ste se okupili. Zahtevam da se istog trenutka
mirno raziđete. Ako se istog trenutka mirno ne raziđete, bićete lišeni
slobode. Ovo je poslednje upozorenje.”
Nisam videla prvi kamen koji je bačen. Nisam čak videla ni drugi
ni treći. Ali sam čula zveket njihovih udaraca o providne štitove
policajaca.
„Onda pucajte!” neko je povikao. „Pucajte! Pucajte! Pucajte!”
Devojke oko mene su počele da skandiraju. „Potegni, potegni,
potegni!” je bilo jedino drugo skandiranje koje se čulo.
Zakoračila sam unazad, laktajući se kroz konstantni pritisak horde
ljudi. Želeli su da policija otvori vatru na njih? Da bi dokazali nešto
ili...
Da bi sve to uhvatili kamerom. Videla sam gomilu uređaja koje su
čvrsto stiskali krutim, smrznutim prstima. Pahuljice su se lepile za
staklaste objektive kamera koji su pomno pratili svaku kamenicu,
grudvu ili ciglu koja je poletela ka uniformisanim muškarcima i
ženama. Sagla sam se, držeći ruke iznad glave dok sam se probijala ka
zadnjem delu stada. Zalutali lakat me je dohvatio po potiljku, dovoljno
da me trgne iz izmaglice u koju su mi misli zapale.
Posegnula sam rukom iza sebe, uhvativši Džadovu ruku dok sam
se okretala - ali osoba koja je držala moju jaknu je bila niska
azijatkinja sa debelim crnim naočarima, koja je bila prepadnuta što me
vidi koliko i ja što se ona tu nalazila.
„Izvini!” povikala je. „Mislila sam da si moja prijateljica...”
Dođavola. Vrtela sam se okolo, pretražujući pogledom ljude u
gužvi oko sebe. Gde je on?
Pucanj je bio jedina stvar koja je uspela da se probije kroz
skandiranje, jedina stvar dovoljno glasna da ih ućutka.
I devojka i ja smo poskočile unazad, ali su nas u stranu grubo
odgurnuli ljudi koji su i dalje marširali unapred. Možda je neki
policajac ili vojnik pomislio da će pretnja vatrenim oružjem raspršiti
masu, međutim itekako je loše procenio bes koji je pokretao ove ljude.
Demonstranti sa čela kolone su očigledno bili navikli na ovakvo
kinjenje od strane organa reda. Bacila sam pogled preko ramena: vršili
su pritisak na providne štitove koji su im blokirali put, tabanali preko
hauba policijskih automobila. Najbaksuzniji među njima su
zaustavljani, bacani na zemlju i bivali prebijani palicama.
„Džade!” povikala sam, dok su mi od osećaja krivice klecala
kolena. „Džade!”
Prvi suzavac je zlurado zašištao kroz vazduh, ali ni to nije bilo
dovoljno da zaustavi masu. Samo ih je naterao da potrče prema
policajcima. Osetila sam kako neko pokušava da me uhvati za ruku i
privuče me sebi kako bismo se zajedno suočili sa suzavcem, ali sam se
otrgla.
Loš plan, pomislila sam, gušeći se otrovanim vazduhom. Loš, loš,
loš plan, Rubi.
Pukom srećom sam ga primetila u tom trenutku; okretala sam se
na drugu stranu, ali sam uhvatila čupavu kosu krajičkom oka samo na
trenutak.
Plava bolničarska jakna je lepršala na vetru, a jedan rukav joj je
bio iscepan. Džad je stajao na prstima, jednom rukom je stiskao
najbližu banderu kako bi se zadržao u uspravnom položaju, a drugu je
držao u blizini usta i vikao, „Rubi! Ru!” iznova i iznova.
Videla sam kako strah hrani napetost i pretvara je u haos. Džadov
oblik je nestao iz vidokruga, usisan u oblak suzavca, sakriven
iznenadnim stampedom tela koja pokušavaju da pobegnu od pušaka,
od dima, od mosta. Ljudi su vrištali, a paljba nije prestajala. Pojavili
su se i novi zvukovi, helikopter je lebdeo nad nama i osvetljavao nas
reflektorom. Kovitlac koji je pravila njegova elisa je rasterala jedan
deo dima, raščistivši put Nacionalnoj gardi da pojuri ka nama. Po prvi
put, primetila sam da u masi ima i crnih uniformi.
Da je noć bila vedra, da mi oči nisu bile pune suza, da sam mogla
da čujem bilo šta osim bubnjanja sopstvenog srca u ušima, sigurno bih
to ranije primetila. Vazduh kao da mi je vibrirao na koži, a ozon sam
namirisala trenutak na-kon što je bilo prekasno da bilo šta uradim po
tom pitanju.
 „Džade, nemoj!”
Niz uličnih svetiljki na ovom delu puta je počeo da zuji, njihova
narandžasta svetla su se za trenutak pretvorila u užareno belu pre nego
što su eksplodirala, zasuvši staklom i varnicama već prestravljene
demonstrante.
Nisam sigurna da je bilo ko shvatio šta je Džad zapravo, ne dok se
svetla sa obližnjih zgrada nisu uključila nakon meseci ili godina
mrklog mraka.
Stigla sam do njega trenutak pre pripadnika Nacionalne garde i
njegove puške, tako što sam se bacila ramenom na njegove grudi i
oboje nas oborila na zemlju. Udarac mi je izbio vazduh iz pluća, ali
sam uspela da se pridignem, u pokušaju da ga zaštitim od kundaka
vojnikove puške. Jedan udarac u lobanju je bio dovoljan da se
vrtoglavica pretvori u tamu pred očima.
 7

ZEMLJA MI JE ZVECKALA POD OBRAZOM, A TIHI ZVEKET JE samo

naglašavao tupi bol u glavi. Osećaj se polako vraćao u udove. Duboko
sam udahnula, u pokušaju da gutanjem sklonim ukus gvožđa i soli sa
suvog jezika. Ućebana kosa mi se zalepila za vrat. Pokušala sam da
podignem ruku i sklonim je u stranu, međutim shvatila sam da su mi
ruke bile zarobljene iza tela, a nešto oštro mi se usecalo u kožu na tom
mestu.
Ramena su me bolela dok sam se izvijala da se namestim na
štrokavom podu kombija. Ovde pozadi je bilo mračno, ali s vremena
na vreme bi bljesak svetlosti prošao kroz metalnu rešetku koja je
razdvajala prednja sedišta od ostatka vozila. Taman toliko da primetim
da su uniformisani vozač i čovek koji je sedeo pored njega bili
obučeni u crno.
Prokletstvo. Otkucaji srca su mi bubnjali u ušima, ali nisam
osećala strah, bar ne dok nisam videla Džada kako uspravno sedi na
jednoj od klupa, vezanih ruku i zapušenih usta.
Iako su mi PSS-ovi vezali ruke, nisu mi zapušili usta iz samo
njima poznatog razloga - verovatno zato što sam bila u nesvesti, na
čemu sam im bila zahvalna. Žuč mi se pela i žarila grlo, a jedini način
da čitavu scenu učinim gorom bio je da se ugušim sopstvenom
povraćkom. Mogla sam da osetim kako napetost u meni ključa u
sporom ritmu dobre stare Ne opet, ne opet, ne mogu da se vratim
tamo, ne opet.
Smiri se, naredila sam sebi. Takva nisi ni od kakve ko-risti. Saberi
se.
Nisam mogla da nateram vilicu da se pokrene, da kažem bilo šta
što bi privuklo Džadovu pažnju. Trebalo mu je par dragocenih
trenutaka da primeti da sam se probudila, a kada je primetio, čitavim
telom se iznenađeno cimnuo. Pokušavao je bezuspešno da ramenom
izbaci tkaninu iz usta. Odmahnula sam glavom. Ako ćemo nešto da
radimo, moraćemo da budemo tihi.
Džadov strah je bio stvarna, živa stvar. Lebdeo je oko njegove
glave i ramena, crn i pun gromova. Odjednom je počeo da se silovito
trese. Zabacivao je glavu, u očajničkom pokušaju da usisa vazduh u
pluća.
Ima napad panike. Misao u mojoj glavi je bila tiha, sigurna, i
iznenadilo me je koliko je odlučnosti odjednom teklo mojim venama.
„Sve je u redu”, prošaputala sam, nadajući se da me momci u
prednjem delu neće čuti od buke koja je dopirala sa radija. „Džad,
pogledaj me. Moraš da se smiriš.”
Odmahivao je glavom, a sa lica sam mogla da mu pročitam misli
jasno kao da sam mu bila u glavi. Ne mogu, ne ovde, ne sada, o bože,
bože.
„Ovde sam, sa tobom”, rekla sam, privukavši kolena grudima.
Bolelo je, ali sam uspela da provučem ruke oko nogu, tako da su se
sputane šake nalazile ispred mene.
„Udahni kroz nos, duboko”, rekla sam. „Sada izdahni. Dobro si.
Sve će biti u redu. Samo treba da se smiriš.”
Bilo nam je potrebno da to uradi što pre. Misli su mi panično letele
u potrazi za najbližim logorom - možda gore na severu države
Njujork? Zar nije postojao jedan u Delaveru, u blizini nekog
napuštenog farmerskog grada? Gde smo sada uopšte?
Gledala sam Džada pravo u oči. „Smiri se”, rekla sam mu.
„Potrebno mi je da se skoncentrišeš. Moraš da zaustaviš vozilo. Da li
se sećaš Saratoge?”
Ako postoji nešto pohvalno da se kaže za Savezove metode obuke,
onda je to činjenica da su instruktori bili izuzetno kreativni. Imali su
gotovo nadljudski dobar osećaj za to u kakvim ćemo se situacijama
nalaziti, ukljućujući i vežbu koja je podrazumevala upravo ovaj
scenario. U toj simulaciji smo Vida, Džad i ja poslati na izmišljenu
misiju u Saratogu i tamo postaii taoci. Vida i ja smo uspele da se
borbom izvučemo iz kombija i obe završile „mrtve”, upucane u begu.
Instruktor Fjore nam je do detalja objasnio kako je trebalo da se
ponašamo, uključujući i to da Džad zapravo nešto uradi umesto da
samo paniči u zadnjem delu voziia.
Videla sam da duboko udiše i klima glavom.
Kada sam putovala sa Zu, najveća prepreka sa kojom se suočavala
bila je kontrola njenih Žutih sposobnosti.
Nosila je gumene rukavice najveći deo vremena koje smo provele
zajedno kako bi izbegla da sprži sve električne uređaje u kolima, ali
smo bili svedoci kada je dva puta izgubila kontrolu da bez njih
zaustavi elektricitet. Džad je, sa druge strane, bio obučen. Imao je tu
mogućnost da bude okružen drugim Žutima koji su bili voljni da mu
pomognu da nauči. Iako su njegove sposobnosti bile bar deset puta
jače nego kod druge dece oko njega, držao ih je pod kontrolom. Ona
scena na protestu malopre je bila prvi put da ga vidim da popusti, i to
u tolikoj razmeri.
Zatvorio je oči, a ja sam se otkotrljala na kolena, pokušavajući da
se pripremim za udar.
Osetila sam nalet elektriciteta, svaka dlaka na telu mi se
nakostrešila. Pucketao mi je u ušima, i zagrevao vazduh dok se nije
usijao.
Siloviti nalet elektriciteta je bio previše za akumulator. Automobil
se nije ni zatresao kada je zamro, bilo je kao da smo udarili u
nevidljivi ziđ. Dva PSS-a su vrištala zbunjeno.
Nisam baš najbolje promislila sve ovo. Automobili su bili retki na
Istočnoj obali, zbog visokih troškova održavanja i astronomskih cena
benzina. Jednostavno sam pretpostavila da neće biti drugih vozila u
blizini, da će se kombi zaustaviti, a ja naći način da onesposobim PSS-
ove jednog po jednog.
 Videla sam snop bele svetlosti u isto vreme kada i PSS-ovi. Silina
udarca kamiona u prednji deo našeg kombija nas je odbacila i počeli
smo da se vrtimo nekontrolisano. Vazdušni jastuci su se otvorili uz
miris paljevine. Udarila sam u klupu prekoputa Džada, koji se kotrljao
po podu.
Kombi se popeo samo na desne točkove, i na trenutak sam bila
sigurna da ćemo početi da se okrećemo i da se tu priča završava.
Umesto toga, kombi se sručio nazad na sva četiri točka.
Kroz šištanje zadimljenog motora i salvu psovki koje su izlazile iz
usta jednog od PSS-ova, čula sam škripu guma kamiona koji se naglo
zaustavljao.
„...Flauerse, Flauerse!”
Protresla sam glavom, u pokušaju da razbistrim duplu sliku koja
mi se nalazila pred očima, dok sam rukama napipavala po podu tražeći
Džada. Nisu se zaustavile dok nisam naletela na njegov koščati zglob i
osetila da se trgao na dodir.
Živ je. Bilo je suviše mračno da vidim da li je i dalje u jednom
komadu.
„Flauerse! Prokletstvo!”
Da je u pitanju bio bilo ko umesto PSS-ova, možda bi mi bilo žao
zbog nevolja koje smo im priredili. Jedan od muškaraca u uniformi -
Flauers, rekla bih - naginjao se napred u sedištu, a vazdušni jastuk koji
se izduvavao je bio umrljan krvlju.
„Sranje!” Vozač je udarao rukama po volanu. Prelazio je rukama
po smrskanoj instrument tabli dok prsti nisu napipali radio-stanicu.
Međutim, Džad je stvarno uradio dobar posao. Sve elektronsko u
krugu od 20 metara je bilo sprženo. Čovek je pokušavao da ga uključi
pritiskom na taster, sve vreme ponavljajući, „Ovde Moreno, da li me
čujete?”
PSS se verovatno u nekom trenutku setio protokola, jer je ispružio
ruku i na silu otvorio vrata, pa iskočio na sneg. Moraće da nas
obezbedi, da se postara da budemo dobro.
Bila sam spremna za njega.
 Noge su mi se tresle kao lanetu kada sam skočila preko Džadovog
ispruženog tela, da bih pre vojnika stigla do vrata. Držao je pištolj u
jednoj ruci, ali je drugom morao da otključa vrata. Obmotala sam mu
lisice oko vrata i uhvatila lice u šake pre nego što je uspeo da ispusti
iznenađeni uzdah.
Potreseni vojnik, Moreno, bio je toliko sluđen da se njegov um
nije mnogo branio. Preuzimanje kontrole nad njegovim mislima je išlo
glatko, lako, bez i najmanje naznake bola u mojoj glavi.
„Skini nam... lisice”, naredila sam mu. Sačekala sam da posegne
za mojim rukama i oslobodi ih pre nego što sam mu otela pištolj iz
ruke. Džad je ispustio blaženi uzdah kada je metalni stisak popustio.
„Okreni se i kreni peške ka Bostonu. Ne zaustavljaj se dok ne
stigneš do Čarlsa. Jasno?” Prst mi se uvio oko obarača pištolja.
„Šetam nazad do Bostona”, ponovio je. „Ne zaustavljam se dok ne
dođem do Čarlsa.”
Osetila sam Džada kako me grli s leđa, ali sam zadržala crni pištolj
na glavi PSS-a dok se udaljavao, kako sam i obučena, dok nije nestao
u kovitlacu snega, u mračnoj noći. Ruke su počele da mi se tresu, od
ledene hladnoće, nape-tosti i stresa koji je na moje telo činio pritisak
da stojim uspravno.
Vozaču kamiona je trebalo vremena, ali se konačno pojavio pored
vozačevog prozora i počeo da lupa po njemu.
„Je 1’ sve u redu? Pozvao sam pomoć!”
Pokazala sam Džadu da ostane pozadi. PSS je i dalje bio vidljiv u
daljini dok se spuštao niz auto-put, uprkos tamnoj uniformi i crnilu
auto-puta. Vozač kamiona ga je istog trenutka spazio. Brojala sam
korake kada je potrčao za njim, dozivajući, „Hej! Gde si ti pošao?
Hej!”
Kada ga je video, Džad je svukao lisice sa ruku koje su se tresle, a
one su zazvečale kada su udarile o pod kombija. Kada se vozač
kamiona okrenuo na prstima, uveliko sam ga čekala spremna,
podignutog pištolja i mirne ruke.
Njegovo lice je istog trenutka prebledelo ispod velike brade. Na
trenutak smo samo gledali jedno u drugo, dok mu se sneg skupljao u
čupavoj kosi. Jakna mu je bila karirana, jarkocrvena i slagala se sa
pletenom kapom koju je navukao koliko god je mogao. Polako je
digao ruke u vazduh.
„Deco”, počeo je, glasom koji se tresao, „o, bože... jeste li vi...?”
Džadova ruka mi je stisnula rame. „Ru...” progovorio je
nesigurnim glasom.
„Gubi se”, rekla sam, pokazavši glavom na pištolj u ruci.
„Ali... najbliži grad je kilometrima daleko.”Videla sam da se vozač
opušta, ruke su mu se spustile nazad uz bokove kada je prošao
inicijalni šok. Očigledno je pomislio da nisam sposobna ili da ne želim
da pucam u njega ako dođe do toga. Nisam znala da li da budem besna
ili zahvalna zbog toga. „Gde ste se zaputili? Da li vam treba prevoz?
Nemam mnogo hrane, ali... ali biće toplo i...”
Možda je vozač mislio da je plemenit. Džad je sigurno verovao da
je tako. Uhvatila sam ga za zadnji kraj jakne kako slučajno ne bi
iskočio iz kombija i bacio se čoveku u zagrljaj, plačljiv i pun
zahvalnosti.
Ili je možda vozač samo hteo deset hiljada dolara po glavi koje bi
dobio ako nas preda.
„Treba mi da se gubiš”, rekla sam, otkočivši pištolj. „Polazi.”
Videla sam da je hteo još nešto da kaže, ali su mu reči zapele u
grlu. Jednom je odmahnuo glavom, pa još jednom, a onda blago
klimnuo. Džad je ispustio uzdah protesta, podigao ruku u njegovom
pravcu, kao da je mogao da ga natera da ostane. Vozač se polako
okrenuo i još sporije počeo da se udaljava.
„Zašto si to uradila?” povikao je Džad. „Samo je pokušavao da
pomogne!”
Tanki sloj leda na putu se slomio kada sam skočila dole, u
potpunosti mi razbistrivši misli. Nisam imala vremena da mu
objašnjavam, ne kada je potreba za bežanjem pulsirala mojim venama.
Noć je bila duga, a gomile snega u gustoj šumi oko nas su se belele
nataknute. Morali smo da se krećemo brzo i da prikrivamo tragove.
 „Mi sami sebi pomažemo”, rekla sam i odvela ga u mrak.

Daleka svetla farova dole na auto-putu nisu pomagala da nestane

čudna hladnoća koja mi je zarila kandže u srce. Nadala sam se da
ćemo naići na automobil koji bismo mogli da koristimo, ali svaki
napušteni na koji smo naišli na ovom delu puta je imao prazan
akumulator ili rezervoar. Nakon pet minuta marširanja kroz sneg do
kolena kroz obližnju šumu, prateći ivicu onoga za šta sam
pretpostavila da je masačusetski auto-put, konačno se pojavio znak za
izlaz za Njutn, Masačusets i još jedan koji mi je rekao da se nalazimo
oko osamdeset kilometara od Providensa, Roud Ajland.
Evo šta sam znala o državi Roud Ajland: nalazi se južno od
Masačusetsa. Dakle, idemo za Providens. A onda ću da potražim znak
za Hartford, jedini grad za koji sam znala u Konektikatu, a onda jedan
za Nju Džerzi. I tako će moja četiri razreda osnovne škole da me
navode duž Istočne obale, bar dok ne pronađem prokletu kartu i
prokleti automobil.
„Čekaj...” mucao je Džad, boreći se za vazduh. „Čekaj, čekaj,
čekaj...”
„Moramo brže da se krećemo”, upozorila sam ga. Vukla sam ga za
sobom sve vreme, ali ću ga nositi ako bude trebalo.
„Hej!” pustio je telo da se omlitavi, pa pao na kolena. Trgla me je
iznenadnost njegovog postupka, gotovo da sam izgubila ravnotežu.
„Hajde više!” prasnula sam. „Ustaj!”
„Ne!” povikao je. „Ne dok mi ne kažeš gde smo se kog đavola
zaputili! Barton nas verovatno traži celu noć!”
Auto-put je sa obe strane bio oivičen brdima i pokojim gustim
šumarkom, ali smo i dalje bili previše izloženi. Svaki teretni kamion
koji je prošao nas je okupao belom svetlošću farova, terajući me da se
hrabrim iznova i iznova.
Udahnula sam duboko.
,Je l’ imaš svoj panik-taster kod sebe?” pitala sam. „Džad -
pogledaj me. Da li ga imaš i dalje?”
 „Zašto?” pitao je, opipavajući džepove pantalona. „Mislim da
imam. Ali...”
„Baci ga.”
Njegove guste obrve su se spojile iznad slinavog, od zime crvenog
nosa. Iskoristio je slobodnu ruku da ga obriše o kaput. „Rubi, šta se
dešava? Molim te, pričaj sa mnom!”
„Baci ga”, rekla sam. „Ne vraćamo se u Los Anđeles. Bar ne još.”
„Molim?” Džad je zvučao sitno, daleko. ,Je l’ si ti ozbiljna? Mi...
bežimo?”
„Vratićemo se - u jednom trenutku”, rekla sam, „ali pre toga
imamo još jednu, specijalnu operaciju. Moramo da nastavimo dalje
pre nego što neko dođe da nas traži.”
„Ko je naredio?” Džad je zahtevao odgovor. „Kejt?”
„Agent Stjuart.”
Džad nije delovao ubeđeno, ali je sada bar stajao na nogama.
„Treba da povratim podatke od jednog od njegovih izvora”,
objasnila sam, pokušavajući da zvučim što je više moguće misteriozno
i opasno. I upalilo je. Nervozni pogled je zamenjen zainteresovanim.
U njemu je tinjala i iskra uzbuđenja.
„Od izuzetne je važnosti za dalje Savezove operacije, ali nisam
mogla obavestim Bartona šta je pravi razlog zašto idemo. Morala sam
da se postaram da Rob više ne bude tu do trenutka kada se budemo
vratili.”
„Trebalo je da mi kažeš!” rekao je Džad. „Odmah na početku -
mogao bih da se nosim sa tim.”
„Poverljivo je. Operacija za koju su znali samo oni koji moraju”,
rekla sam, pa dodala. „I to opasna.”
„Zašto onda mene vodiš, kog đavola?” pitao je.
„Zato što će te, ako se sada vratiš, ubiti kao što su ubili Blejka.”
Osetila sam nalet srama - prikrao mi se pa me ščepao za vrat.
Odvela sam ga ne dozvolivši mu bilo kakav izbor, pa onda
pojednostavila istinu kako bi lakše progutao priču. Nisam li mrzela
Kejt zbog toga što mi je uradila istu stvar? Je l’ se i ona osećala tako
bespomoćno dok me je terala da se složim, kao ja sa Džadom sada?
Džad je ponovo usporio, pogledavši me kao da me ni-kada ranije
nije video.
„Bio sam u pravu”, prošaputao je. „Zato su me izabrali. Bio sam u
pravu”
„Da”, priznala sam. „Jesi.”
Džad je klimnuo glavom, dok mu je vilica radila u pokušaju da
ispljune reči. Na kraju je posegnuo u svoju bolničarsku jaknu i
izvukao poznati crni taster, pa ga bacio u stranu.
„Ionako je bio neupotrebljiv”, promrmljao je, oslobodivši se mog
stiska. „Spržio sam kombi i sve u njemu, sećaš se?”
Tako je. Naravno. I lokatori u njegovoj odeći su onda sigurno
sprženi.
„Dobro”, rekao je, sada snažnijim glasom. Ovo je bio Džad na kog
sam računala - onaj koji je mislio da će sve operacije biti kul kao
video-igre koje je igrao sa Blejkom i Nikom.
Ispružila sam ruku i otresla sneg sa njegove kose i ramena.
„Moraćeš da radiš baš sve što ti budem rekla, jasno? U potpunosti
nestajemo sa radara i niko ne sme da zna gde smo. Ni Kejt, ni Vida,
čak ni Niko. Ako nas nađu i privedu, upropastićemo svaku šansu da se
ova operacija završi - i da Savez postane bezbedno mesto za nas.”
Izložila sam mu detalje misije što sam brže i jednostavnije mogla.
Sve, od toga gde smo se za početak zaputili do toga šta su Rob i ostali
planirali. Dala sam mu i zrno istine: da sam putovala sa Lijamom neko
vreme, ali smo se razdvojili pre nego što me je Kejt dovela u Los
Anđeles i da od tada nisam čula za njega.
Da li bi stvarno bilo užasno da mu kažem kompletnu istinu? Bila
sam iznenađena time što je deo mene uopšte dolazio u iskušenje da
priča o tih dragocenih nekoliko poslednjih trenutaka u sigurnoj kući.
Jednostavno... nije imalo smisla komplikovati stvari tako što ću mu
ispričati detalje našeg rastanka. Htela sam da budem jedina koja živi u
tom trenutku, koja misli o njemu i koja ga sanja. A da budem iskrena,
bilo mi je potrebno da mi bespogovorno veruje, više nego ikada, da bi
ovo upalilo. Ako mu kažem šta sam uradila Lijamu, svaki put kada bi
me pogledao, Džad bi bio u strahu da ću možda i njemu to da uradim.
Ako bi uopšte mogao da se natera da me pogleda.
Ovo je bio klinac koji je sedeo pored mene tokom svakog obroka,
kada je pola Saveza bilo previše uplašeno da me pogleda u oči. Nikada
se nije trgnuo kada bih ga dodirnula, čekao bi me da se vratim sa
misije kako bi se uverio da sam dobro. Koliko god da mi je to tada
delovalo dosadno, nikada nisam ni pomislila kako bi bilo izgubiti to.
Izgubiti njega.
Džad je sve to saslušao, začuđujuće mirno za njega. Uopšte nije
reagovao kada sam mu rekla šta je na flešu koji je bio kod Lijama. Na
prvu loptu sam pomislila da je prestao da obraća pažnju, ali kada sam
stigla do samog kraja, klimnuo je glavom i prosto rekao, „Okej.”
„Šta nije u redu?” pitala sam ga. Bila sam u potpunosti svesna
koliko je to pitanje glupo zvučalo. Šta nije u redu? „Jesi li dobro? Nisi
ništa udario, uganuo, polomio?”
„Oh, ovaj, ne, dobro sam, odnosno u jednom komadu.” Kucnuo se
po temenu. „Samo sam se pitao...”
„Šta?” požurila sam ga.
„Kako je bilo ranije. Ranije-ranije, mislim.” Okrenuo se i
pogledao me. „Da li si često dolazila u susret sa PSS-ovima u svom
logoru? Pošto... si bila tako mirna. Nemoj pogrešno da me shvatiš,
kada si počela sa onim Gubi se! to je bilo baš epski, ali nisi uopšte
delovala, znaš, uplašeno.”
Obrve su mi se podigle. „Misliš da nisam bila uplašena?”
„Ni ja nisam bio uplašen!” dodao je Džad brzo. „Samo me je
nateralo da se zapitam o vremenu pre tvog dolaska u Štab...”
,Je 1’ ti to pokušavaš da me pitaš šta sam radila pre nego što me je
Kejt dovela?”
„Pa naravno!” rekao je Džad. „Svi smo se pitali - postoje glasine,
ali su delovale kao nešto u šta se teško može poverovati.”
„Stvarno.”
„Stvarno.” Pošto je primetio da ovakva pitanja vode kartom u
jednom pravcu uTišinovgrad, SAD, promenio je temu trudeći se da
prelaz bude što je moguće manje neprijatan.
„Da li stvarno misliš da su naučnici otkrili šta je uzrok?” pitao je
Džad. „Idiopatskog Ado-bla-bla-bia?”
„Idiopatska adolescentska akutna neurodegeneracija”, ispravila
sam ga. Takode poznata i kao razlog što je većina nas umrla, a ostatak
se pretvorio u nakaze. Kako je uopšte mogao da zaboravi za šta su
skraćenica ta slova?
„Da, kako god”, rekao je Džad. „O, čoveče, možeš li da zamisliš
šta bi sve Savez mogao da uradi sa tim?”
Mogla sam da čujem nadu koja se provlačila kroz njegove reči, i
osetila sam kako mi se srce malo slama. Kako sam mogla da mu
kažem da će biti pravo čudo da uopšte i nađemo Lijama, da ne
pominjem to da nam ništa ne garantuje da će fleš i dalje biti kod
njega?
„Često razmišljam o tome”, rekao je, „a ti? Ima toliko stvari koje
ne shvatam, a Kejt i ostali mi baš i nisu dali mnogo materijala, ali je
na neki način kul pomisliti da su naši mozgovi nekako mutirali.
Mislim, bilo bi neznatno više kul kada bismo saznali kako i zašto se to
dogodilo, ali je i dalje kul.”
I ja sam razmišljala o tome, dok sam bila u Tarmondu i nisam
imala ničim da se bavim osim sopstvenom bedom. Potrošila sam
nebrojene dane buljeći u donji deo Seminog dušeka, pitajući se kako i
zašto nam se bilo šta od ovoga dogodilo. Zašto su neki od nas bili
Zeleni, neki Narandžasti, a većina mrtva. Ali negde od trenutka kada
me je Kejt izvukla napolje, pokušala sam da sebe nateram da ne
mislim o tome. Bilo je važnijih stvari o kojima je trebalo voditi računa
- kao na primer preživljavanje. Ne biti ponovo uhvaćen. Lijam, Bucko
i Zu.
„Znam da je glupo, ali pokušavao sam da rešim tu zagonetku.
Nekada stvarno mislim da je u pitanju virus, a onda u nekim
trenucima... Mislim, kako može da bude virus ili bolest ako se gotovo
nigde nije proširila izvan Amerike?” nastavio je Džad. „Šta je toliko
drugačije kod nas od sve ostale dece, one koja su umrla?”
Sve su to bila logična razmišljanja. Ali su i skretala pažnju. „Hajde
da se ne zanosimo previše sada. Prvo moramo da nađemo Kolovog
brata.”
Džad je klimnuo glavom. „Čoveče, to će biti tako... čudno.
Mislim, videti ga. Sećam se kada je pobegao. Niko nije ni primetio da
ga nema dok nisu počeli da nas broje na kraju simulacije misije.”
Okrenula sam se ka njemu. „Poznaješ Lijama?”
Džad je pogledao nagore, a oči boje ćilibara su se neznatno
razrogačile. „O ne, ne baš, onako, lično. Znao sam za njega. On se
obučavao u Štabu u Džordžiji, a Vida i ja smo oduvek bili u Los
Anđelesu. Lijam je u stvari razlog zašto su svi Psi treninzi prebačeni u
Kaliforniju. Manja je šansa da neko nestane ako su svi pod zemljom,
valjda.”
Naravno. Ima smisla. Lijam nije mogao da bude u Kaliforniji. Bila
sam iznenađena koliko sam se bolje osećala od same pomisli, prijalo
mi je saznanje da nije bio nateran da živi u toj vlažnoj rupi u zemlji.
„Je l’ Lijam jedan od onih ljudi koje tražiš na PSS mreži svake
nedelje?” pitao me je. „Niko mi je to jednom pomenuo. Je l’ ćemo i
ostale da potražimo?”
Osetila sam kako mi strpljenje popušta poput tankog sloja leda na
površini snega pod našim nogama. Mislim da nije postojala šansa da
prećutim tako nešto večeras.
„To se tebe uopšte ne tiče!” prošištala sam. „Ti ne bi ni bio ovde
da nisi upao u govna do guše!”
„Znam, okej? Znam!” rekao je Džad, podigavši ruke u vazduh.
„Znam da nas ne voliš, da ne voliš Savez, da ne želiš da budeš vođa
tima, ne želiš da pričaš o sebi ili Kejt, treninzima, omiljenoj hrani ili
porodici i prijateljima. Dobro. Dobro! Čekaj... šta to radiš?”
Pomislila sam da su mi se pričinili dok smo hodali, bili su dosta
daleko, oblici koje je bilo teško razlučiti. Ali kako sam nas vodila niz
padinu narednog brda, šuma se iznenada proredila i povukla, otkrivši
malu, skučenu ulicu.
 Čula sam kako Džad proklizava kako bi se zaustavio na ivici
ledene ulice u trenutku kada je primetio da su svetla u kućama bila
upaljena. Da je bilo automobila na prilazima i da su se ljudi pomerali
iza zavesa, spremni da štikliraju još jednu sredu koju su pregurali.
Čovek u izudaranom kamionetu je pokušavao da očisti ulicu,
mučeći se sa debelim slojem snega. Ponovo sam pomerila Džada iza
sebe, pogleda prikovanog za kuću direktno prekoputa nas, dok se obris
plana nazirao kroz iscrpljenošću zamagljene misli. Na prilazu je bio
parkiran mali srebrni automobil, ali još važnije, videla sam i mutni
oblik kroz mali prozor ulaznih vrata kuće.
I naravno, čim je improvizovana grtalica prošla, žena je izašla
napolje i zaključala vrata za sobom. Kosa joj je bila pepeljasto plava,
prošarana sedim vlasima. Virila je ispod smaragdne vunene kape koju
je nosila i skrivala se u crnom kaputu. Videla sam na trenutak i haljinu
koju je nosila pre nego što je zakopčala kaput. Kroj i dezen su
izgledali kao nešto što bi nosila konobarica u nekom manjem bistrou.
Vrtela je ključeve oko prsta dok je hodala, bacajući s vremena na
vreme pogled na zvezdano nebo nad sobom i sneg koji je lagano
padao oko nje. Sačekala sam da se začuje bip-bip zvuk otključavanja
vrata pre nego što sam se pokrenula.
„Hajde”, rekla sam, zgrabivši Džadovu ruku.
Žena nas je čula kako dolazimo. Leđa su joj se ispravila u naletu
panike kada je videla odraz mog lica pored svog na tamnom staklu
prozora automobila. Videla sam kako strah smenjuje zbunjenost u
njenim očima i ugrabila priliku da zavučem svoju ledenu ruku u njen
rukav kako bih stigla do tople, otkrivene kože. Mirisala je na ananas i
sunce, a um joj je sijao poput vrelog letnjeg dana. Bio je to kratak
dodir - sve se odigralo toliko brzo da nisam čak ni osetila uobičajeni
nalet njenih sećanja. Nisam čak ni bila sigurna da sam uspela da je
zgrabim dok nije polako trepnula, mutnog pogleda.
„Uđi u auto”, rekla sam Džadu, pogledavši ga preko ramena.
Stajao je iza mene, širom otvorenih usta. „Imamo vozača.”
Prednosti prisiljavanja nekoga da nas vozi su bile dvojake: nije
mogla da prijavi ukraden automobil i, što je bilo još važnije, mogla je
da plati putarine i pomogne nam da se provučemo kroz bezbednosne
punktove koje su policija i Nacionalna garda postavljale na obodima
gradova. Nakon par trenutaka razmišljanja, naterala sam je da nas
odvede do najbliže stanice sa koje bismo mogli da otputujemo. U
savršenom svetu bi Amtrak vozovi, sa svim onim silnim linijama i
dalje bili u funkciji, ali ekonomski krah je uradio sve da otkrije mane
tog sistema, pa su prestali da postoje nepunih godinu dana nakon
njega. Sada je Vlada uspostavila dva električna voza koji su išli dva
puta gore-dole Istočnom obalom, uglavnom da bi prevozili pripadnike
Nacionalne garde, PSS-ove i senatore. Elit ekspres, kako su imali
običaj da ga zovu, a cena karata je odgovarala tom imenu.
Putovanje vozom će biti mnogo veći rizik nego vožnja
automobilom, ali nisam mogla da se otresem grozomorne slike nas,
koji stajemo svakih petnaestak kilometara da bismo krali gorivo.Tako
nešto bi nam samo oduzelo još vremena koje nemamo. Moglo je da se
potrefi da imamo sreće i naletimo na gotovo prazan voz, bar na
nekoliko stanica. Ako bude izgledalo suviše opasno ili se tamo nađe
veliki broj ljudi koji bi možda postavljali pitanja, uvek možemo da
izađemo ranije. Imala sam svoje načine kako da nas nateram da
nestanemo.
„Uključi radio, molim te”, rekla sam. Jednu od novijih stanica.”
Džad i ja smo čučali iza dva prednja sedišta, sklupčani u praznom
prostoru za noge između njih i zadnjeg sedišta. Položaj u kome sam se
nalazila je bio jako neprijatan jer sam sve vreme morala da je držim za
ruku kako se veza među našim umovima ne bi prekinula. Možda je
Klensi ovako došao do toga da mu nije potreban fizički kontakt sa
osobom - tako što ih je puštao svaki put pomalo duže.
Žena me je poslušala, a zvučnici iza nas su oživeli uz zvuk
pevljivog džingla neke reklame. Neverovatno - i dalje su reklamirali
opremu za bazene, iako je najveći broj Amerikanaca izgubio svoje
domove.
Vrtela je stanice, preskačući muziku i praznu statiku dok nije došla
do uspavljujućeg muškog glasa.
„...samit Jedinstva, kako ga mnogi nazivaju, biće održan na
neutralnom terenu u Ostinu, Teksas. Guverner te države, koji je
relatiuno skoro negirao optužbe da je stao na stranu Federalne
koalicije Kalifornije, biće moderator razgovora izmedu ključnih
članova kabineta predsednika Greja i Koalicije, a sve u cilju
postizanja dogovora između suparničkih vlada, koji bi pomogao da se
izgradnja nove zgrade Kapitola u Vašingtonu završi po planu, na
Božić.”
„Predsednik Grej je i sam dao izjavu o ovom mogućem istorijskom
događaju.” Glas se naglo promenio iz sumornog tona reportera na
baršunasti, laki ton predsednika. „Nakon gotovo decenije tragedije i
patnje, najiskrenije se nadam da možemo da razgovaramo o ovim
pitanjima i krupnim reformama krenemo ka ponovnom ujedinjenju.
Moji savetnici će predstaviti plan za ekonomsku stimulaciju tokom
trajanja samita, uključujući i programe koji bi trebalo da ponovo
pokrenu građevinsku industriju i vrate Amerikance u domove koje su
izgubili tokom poslednjih nekoliko godina ekonomske nesigurnosti.”
Nesigurnosti. Kako da ne.
„Da li misliš da će Grej konačno da odustane od funkcije
predsednika ako pristanu na uslove?” pitao je Džad.
Odmahnula sam glavom. Nisam poznavala Greja lično, ali sam
vrlo dobro znala njegovog sina, Klensija. A ako je sin makar malo
ličio na oca, Grej je sigurno imao neki drugi motiv zašto je hteo da se
ovaj skup dogodi. Poslednja stvar koju je želeo je da izgubi kontrolu.
Klensi. Uštinula sam se za koren nosa, kako bih misao na njega
izbacila iz glave.
Najbliža stanica voza je bila ona u Providensu, Roud Ajlend -
džinovska betonska zgrada koja je možda nekada bila lepa, pre nego
što su vreme i pisci grafita odlučili da je unište. Bacila sam pogled na
sat koji je bio ugrađen u usamljeni lik visokog tornja, ali on, ili nije
bio u funkciji ili je bilo 11:32 već četiri minuta, sudeći po satu koji se
nalazio na instrument tabli automobila. Na obližnjem parkingu je
stajalo tek nekoliko automobila, ali se bar tridesetak ljudi iskrcavalo iz
gradskog autobusa koji se zaustavio na poslednjoj stanici.
Dodirnula sam ženino rame, iznenađena što je poskočila. Njen um
je sada bio jako tih, mlečnobeo poput neba nad nama. „Treba da nam
kupiš vozne karte kako bismo stigli do Severne Karoline - što je
moguće bliže Vilmingtonu. Da li si shvatila?”
Mlitavo meso ženinih obraza je blago zadrhtalo kada je klimnula
glavom i odvezala pojas. Džad i ja smo je posmatrali kako se tetura
kroz sveže napadali sneg, napredujući ka mehaničkim kliznim
vratima. Ako ovo upali...
„Zašto pokušavamo da idemo vozom?” pitao je Džad. „Zar to neće
da bude opasno?”
„Vredno je rizika”, odgovorila sam. „Trebalo bi nam bar dva puta
toliko vremena da se odvezemo tamo ako treba da stajemo zbog
goriva svaki čas.”
„Šta ako nas neko vidi ili bude PSS-ova u vozu?” nastavio je da
pita.
Svukla sam pletenu kapu sa glave i dobacila mu je, zajedno sa
gustim belim šalom koji mi je stajao obmotan oko vrata. Kada se
budemo smestili u voz, nekako ću ga sakriti jaknom, ali do tada...
ćemo morati da se držimo tamnih ćoškova.
Žena se vratila brže nego što sam očekivala, oborenog pogleda i
čvrsto stiskajući nešto belo u rukama. Otvorila je vrata i skliznula u
svoje sedište, pustivši unutra talas ledenog vazduha.
„Hvala”, rekla sam kada mi je pružila karte. Zatim sam, kada je
Džad izašao, dodala, „Stvarno mi je žao zbog svega ovoga.”
Bacila sam pogled na auto samo jednom dok smo išli ka stanici.
Rekla sam joj da sačeka dva minuta, pa da krene kući. Možda su me
samo umorne oči varale ili je to radio sneg koji se kovitlao napolju, ali
kada su farovi automobila koji je prošao osvetleli njenu šoferšajbnu,
mogla sam da se zakunem da sam videla odsjaj suza kako joj teku niz
obraze.
 Uspela je da nam nabavi karte do Fajetvila, Severna Karolina, što
je bilo na suprotnoj strani države od Vilmingtona, ako se ne varam.
Što je bilo još gore, vreme ukrcavanja upisano na kartama je bilo 7:45
ujutru, dobrih deset sati kasnije. Bilo je to suviše vremena koje je
trebalo ubiti i previše prilika da budemo uhvaćeni.
Unutrašnjost stanice nije bila ni izbliza ukrašena kao njena
spoljašnjost. Bilo je suviše betona da bi se mogla nazvati istinski
lepom. Uspela sam da pronađem klupu u ćošku, okrenutu prema zidu
punom isključenih arkadnih igara, pa smo odlučili da se posadimo
tamo i da ne mrdamo do daljnjeg. Noćni vozovi su stizali i nastavljali
dalje, stopala su se vukla iza nas, a tabla sata koja je prikazivala
dolaske i polaske je kliktala, vrtela slova i pištala.
Bila sam umorna i glasna. Pored blagajne se nalazio pokretni
kafemat koji je radio, jedina stvar koja je stajala između prodavca
karata i sna, ali nisam imala novca i nisam bila toliko očajna da
koristim svoje sposobnosti na jadnom čoveku kome je zapalo da
upravlja mašinom.
Džad je kunjao na mom ramenu. S vremena na vreme bi
automatski oglašivač preko zvučnika dao najnovije informacije o
tačnom vremenu ili vozovima koji kasne. Ali tišina između tih poruka
je postajala sve duža kako su sati prolazili, a ja sam počinjala sve više
da se kajem zbog odluke koju sam donela. Negde oko četiri ujutru, baš
u trenutku kada sam lebdela na ivici iscrpljenosti, pojavio se crv
sumnje. Pitala sam se da li će Lijam i dalje biti u Severnoj Karolini
kada mi konačno stignemo tamo? Bio je dovoljno snalažljiv kada je
morao. Mogao je da pređe veliki put za vreme koje smo mi proveli
sedeći ovde i koje nam je bilo potrebno da uopšte i stignemo do ovog
mesta.
Bilo je automobila na parkingu. Možda je bilo pametnije
dopunjavati jedan od njih i pokušati da se izbegnu naplatne rampe i
kontrolni punktovi Nacionalne garde postavljeni oko većih gradova?
Ne, zato što bi to značilo i biti primećen od strane hiljada kamera na
auto-putevima koje je Vlada postavila upravo da bi mogla da pronađe
decu kao što smo mi.
Pažnju mi nije privukao uuuuuššš zvuk otvaranja kliznih vrata već
teški koraci. S vremena na vreme bi nekolicina ljudi ušetala ili izašla
iz stanice, i solidnom broju beskućnika je bilo dozvoljeno da provedu
noć u toplom, pod uslovom da zauzmu neki ćošak, a ne klupu. Ali ovo
je zvučalo kao veći broj stopala; gumeni đonovi njihovih cipela su
škripali u dodiru sa pločicama. Krajičkom oka sam primetila da se
blagajnik ispravlja u stolici.
Bio mi je dovoljan jedan pogled preko ramena da potvrdim svoje
sumnje. Crne uniforme.
Zgrabila sam Džada i svukla ga sa klupe pored sebe, postavivši je
kao zaklon između nas i otprilike desetak uniformisanih PSS-ova koji
su se skupljali u sredini zgrade.
„Sranje”, šaputao je Džad. „Sranje, sranje.”
Spustila sam mu ruku na rame, čvrsto ga držeći uz sebe. Znala sam
o čemu razmišlja - ista pitanja su i meni proletala kroz glavu. Kako su
nas našli? Kako su znali da ćemo biti ovde? Kako da izađemo
odavde?
Pa, odgovor na poslednje pitanje nije bio da poludimo ili
paničimo. Bio je to jedan od onih retkih, prolaznih momenata u
kojima sam bila zahvalna Savezu na lekcijama kojima su me naučili:
duboko sam udahnula da se smirim i počela da procenjujem situaciju.
Jedanaest uniformisanih PSS-ova se smeštalo na klupe u blizini
jednih vrata koja su vodila ka autobusima. Medu njima su bile dve
žene i obe su ustale da bace pogled na monitore. Kosa im je bila
uredno upletena ili začešljana unazad, a muškarci su bili sveže ošišani.
Još važnije, pored nogu im je stajalo jedanaest putnih torbi, ne oružje.
Muškarac u sredini grupe je ustao, grohotom se smejući dok je
hodao ka automatima za prodaju. Ostali su za njim dovikivali svoje
porudžbine čipsa, žvaka i kolača. Nisu proveravali prostor, nisu
ispitivali momka koji je prodavao karte. Nosili su uniforme, ali nisu
bili na dužnosti.
„Ovo su novi regruti”, rekla sam Džadu. „Hej, gledaj u mene, ne u
njih. Oni će nekim od autobusa da odu da se jave negde na dužnost.
Ne traže nas - samo moramo da pronađemo neko skriveno mesto gde
ćemo sačekati da se pojavi voz. Okej?”
Okrenula sam leđa vojnicima, izučavajući naš deo velike prostorije
u potrazi za otključanim vratima ili hodnikom koji nisam ranije
primetila. Jedva da sam primetila da se Džad ukrutio pored mene, ali
jesam osetila da me je povukao za pletenicu, kako bi mi okrenuo glavu
nazad ka kliznim vratima u trenutku kada je Vida uvela Bartona i
ostatak Beta Tima u zgradu. Svi su bili u civilu i ispod oka posmatrali
PSS-ove koji nisu obraćali pažnju na njih.
Šta ona radi ovde? Šta bilo ko od njih traži ovde? Nemoguće je...
nemoguće je da su nas pratili...
„Sranje, sranje, sranje”, šaputao je Džad, pribijajući se uz mene.
Bar je shvatao koliko bi bilo opasno za nas da budemo odvedeni nazad
u Štab. Nisam morala ponovo da mu objašnjavam da Vida nije došla
da nam pomogne. Manijakalno sam pogledom pretraživala arkadne
igre, železničke kioske i zaustavila se na obližnjem ženskom toaletu.
Ovo je bilo mnogo gore nego što sam i ja mogla da zamislim. Deo
mene je samo poželeo da sedne i rasplače se, da se potpuno prepusti
osećaju nemoći koji me je obuzimao.
Nisam stigla ni da izložim plan Džadu, koji je izgledao kao da će
zaplakati svakog trenutka zbog toga što je upravo video. Zapravo, nije
bilo nikakvog plana. Povukla sam ga za sobom - bukvalno povukla - u
mali toalet.
Vrata su zaškripala dok sam ih otvarala ramenom. Nije bilo
prozora u ovom toaletu, niti ventilacionih otvora dovoljno velikih da
pobegnemo kroz njih. Unutra je bio jedan nužnik, jedan lavabo i
nijedan put napolje osim onog kojim smo upravo prošli. Posegnula
sam rukom i ugasila svetlo pre nego što sam okrenula bravu. Trenutak
kasnije, vrata su se zatresla kada ih je neko povukao.
Sela sam na pod i privukla noge grudima, u pokušaju da smirim
disanje. Džad se sručio pored mene. Stavila sam prst na usta kako bi
se utišao.
 Nismo mogli zauvek ovde da se krijemo - neko će, u jednom
trenutku, shvatiti da toalet ne bi trebalo da bude zaključan i vratiti se
sa ključem. Tako da sam počela da odbrojavam. Stigla sam do četiri
minuta u svojoj glavi, zaustavivši se i krenuvši ispočetka svaki put
kada bih čula nečije čizme kako lupaju u prolazu.
„Hajde”, šapnula sam, pa naterala Džada da ustane na noge.
„Moraćemo da bežimo.”
Nismo prešli ni dva koraka.
Vida se odgurnula od zida uz koji je bila naslonjena tačno
prekoputa nas, podigavši istovremeno obrve i pištolj u ruci.
„Zdravo, drugari”, rekla je slatko. „Jesam li vam nedostajala?”
 8

NIŠTA SEM PSOVKI MI NIJE PROLAZILO KROZ GLAVU. „Šta ti radiš

ovde?”
Trijumfalni osmeh koji sam očekivala da vidim nije se pojavio.
Umesto toga je samo prešla pogledom preko mene i frknula. „Vau,
instinkt u slučaju opasnosti ti jebeno dobro radi, zar ne? A rekli su da
će biti teško pronaći te.”
Izvukla sam pištolj polako iz pojasa i nanišanila pažljivo.
Dozvolila sam nevidljivim rukama u svom umu da se probude,
zamislila ih kako hrle ka njoj i zaranjaju prste u njene misli. Ali...
ništa. Baš ništa.
„Baš slatko”, rekla je. „I ja imam jedan takav!”
Jedan dug trenutak je prošao, a da se nijedna od nas nije pomerila;
njene tamne oči su gledale sa visine, treperile su na isti način kao kada
smo sparingovale na treninzima. Merkala me je. Proveravala da li
imam snage da to stvarno uradim.
Nijedna od nas nije videla da se pomerio; u jednom trenutku je
Džad čučao iza mene u strahu, u sledećem se prišunjao Vidi, pa joj
spustio ruku na rame. „Stvarno mi je žao zbog ovoga.”
Sićušni luk plavog elektriciteta se uzdigao iz toki-vokija
prikačenog za njen pojas, pa pomilovao njenu kožu lagano, palacajući
poput jezika zmije. Vida je sigurno shvatila šta planira da uradi istog
trenutka kad i ja, ali nije mogla da se odmakne dovoljno brzo.
Zakolutala je očima pre nego što se sručila na zemlju.
„O, bože”, rekla sam, kleknuvši pored nje da proverim da li i dalje
ima puls.
„Samo sam je malo pecnuo”, rekao je Džad, dok je svaka vlas
njegove naelektrisane kose stajala uspravno. „Ona će... Osvestiće se za
minut, ali Ru, reci mi da sam upravo uradio pravu stvar. Ne želim da
je ostavim ovde. Mislim da treba da nastavimo bez nje, ali nije
planirala da nam pomogne, i treba da pronađemo Lijama, a ona bi sve
ispričala, a on je važan...”
„Uradio si pravu stvar”, rekla sam. „Džade, hvala ti. Hvala ti.”
„Šta ćemo sada radimo?” šapnuo je Džad, prateći me niz hodnik
do prostorije na kojoj je pisalo SAMO ZA ZAPOSLENE.
Bacila sam pogled oko sebe i zaključila da se četa podelila -
polovina je bila na spratu iznad, vidljiva u staklenim kancelarijama
iznad nas, a druga se približavala peronu. Ostatak PSS-ova koji nije
nepomično ležao raštrkan po podu je bio vezan u nezadovoljnu hrpu
crnila.
Nastavili smo dugim hodnikom do samog kraja, za dlaku
izbegavši radnika na stanici koji se zaputio u sobu za odmor. Oči su
mi bile prikovane za dvokrilna vrata na samom kraju ovog poteza
betona, previše uplašena onoga što ću možda videti ako skrenem
pogled.
Otvorila sam desna vrata što je tiše bilo moguće, pa pokazala
Džadu rukom da me prati. Zatvorila su se jedva čujnim klik. Trebalo
mi je par dragocenih sekundi da shvatim da gledamo u autobusku
stanicu, i bar još toliko da primetim starijeg čoveka u teget uniformi
kako izlazi iza ugla, sa ogromnom flekom od kafe po odeći.
Osetila sam kako mi se želudac prevrće dok sam grabila Džadovu
ruku i privlačila ga bliže sebi. Čovek nam se približio, a njegove širom
otvorene, uspaničene oči su se dodatno razrogačile kada je preleteo
pogledom preko nas. U tom jednom dugom, užasnom trenutku niko
nije ni reč progovorio. Jedini zvuk koji je dopirao do nas bila je
pucnjava unutar stanice i škripa guma sa parkinga na drugom kraju
zgrade.
Instinktivno sam podigla ruku prema njemu, ali je Džad uhvatio i
gurnuo nadole.
„Jesu li to...?” Čovek - Endi, kako je tvrdila njegova identifikacija
- jedva je uspevao da ispljune reči. „Jesu li to vojnici?”
„Hoće da nas privedu”, rekao je Džad. „Molim vas, možete li da
nam pomognete?”
A onda je Endi uradio apsolutno poslednju stvar koju sam
očekivala od njega.
Klimnuo je glavom.

Vozili smo se u odeljku za prtljag autobusa prvih dvadesetak

minuta našeg puta, dok železnička stanica, PSS-ovi i Vida nisu bili
suviše udaljeni da bi nestali u retrovizoru. Unutra je bilo ledeno i
nimalo prijatno klizati po hladnom metalu sa jednog kraja skučenog
prostora na drugi, onako sklupčan i dezorijentisan. Dozvolila sam
Džadu da me obgrli rukom, dodajući ono malo telesne toplote
njegovoj.
Mrmljao je nešto sebi u bradu. Osetila sam kako odmahuje
glavom, a njegove lokne su mi dodirivale rame. Napokon, kada se put
ispravio, čula sam šta je ponavljao. „Nikada nam neće oprostiti.”
„Ko?” Pitala sam, stiskajući njegovu ruku. „Kejt?”
„Ne.Vida.”
„Džade...” Počela sam. Osećaj krivice se pojavio u rekordnom
vremenu.
„Uradili smo istu stvar koju joj je sestra uradila”, objasnio je Džad,
prekinuvši me. „Ostavili smo je. Mrzeće nas zauvek zbog toga.”
„Šta pričaš to?”
Džad se ponovo okrenuo prema meni, trljajući oči nadlanicom.
„Okej, znaš priču za Kejt, zar ne? Da je radila na slučajevima u CSR-
u?”
Osetila sam se kao da mi teški kamen pritiska želudac.
„Znaš”, brzo je nastavio, „Centar za socijalni rad? Dobro, možda i
ne znaš.”
„I ti i Vida?”
 „Da”, rekao je. „Stvarno nisi imala pojma o tome? Kejt ti nikada
nije rekla čime se ranije bavila?”
Nije, ali sa druge strane, nije kao da sam je ikada pitala. „Dakle,
ona vas je, šta, izvukla iz prihvatilišta i dovela u Savez?”
„Tako nekako.” Naslonio se leđima na vrata, skliznuvši do mene
pri sledećoj velikoj krivini. Sada sam morala da se napregnem da bih
ga čula. „Kada se IAAN dogodio, većina dece je otišla iz svojih
prihvatilišta i hraniteljskih porodica - mislim oni koji, znaš, nisu umrli.
Situacija je svuda bila užasna i nije bilo nikoga da decu koja nisu
preživela prepozna, sahrani ili bilo šta slično. Kejt mi je rekla da je
socijalnim radnicima bilo baš teško da saznaju šta se tačno dogodilo
deci. Pronašla me je pre nego što je neko stigao da me prijavi kako bi
dobio nagradu i pre nego što su me odveli u nekom od sakupljanja.”
Sakupljanja su bila niz privođenja dece koja su preživela IAAN, a
još nisu bila poslata u logore. Svaki roditelj koji je mislio da ne može
više da se stara o svom nakaznom detetu ili je želeo da ga stavi u neki
od programa za „rehabilitaciju” u kampovima je samo trebalo da ga
pošalje u školu, a PSS-ovi bi prošli i pokupili ga. Bio je to prvi veliki
priliv dece koji je organizovan. Sledeći korak je bio da se nasilno
odvode u logore, hteli to roditelji ili ne. Nevoljna sakupljanja.
„Mora da je to bilo stvarno strašno vreme.”
Osetila sam kako sleže ramenima, a reči su mu jako teško
nadolazile. „Pa bilo je... Bitno da je prošlo. Svakako je bilo bolje nego
ostanak kod kuće.Tata je bio pravi šampion.” Naterala sam se da
gledam u put. Način na koji je to izgovorio, usiljena razdraganost...
„A Vida...?”
Izgledalo je kao da sam ga tog trenutka otključala, ili mu se
jednostavno smučilo da sve drži sakriveno duboko u sebi. „Ne znam
koja je fora sa njenom porodicom. Ima stariju sestru, Nadu, koja je
jedno vreme vodila računa o njoj. Kejt joj je izgubila svaki trag -
verovatno su se krile u nekoj napuštenoj zgradi? Vida se probudila
jedno jutro i shvatila da njene sestre nema, a da su PSS-ovi bili tu.
Ona veruje da ih je njena sestra pozvala kako bi dobila novac od
nagrade.”
„Kako je Kejt stigla do nje uopšte?” pitala sam.
„PSS-ovi su natrpali desetak dece u neki autobus kako bi ih poslali
na istok, u kamp u Vajomingu, ali je Savez stigao tamo pre njih. Tu
priču znaš, zar ne?”
Zapravo sam je znala. Savez se u jednom trenutku našao u posedu
petoro dece sa kojima nisu imali pojma šta da rade, pa su pokrenuli
program obuke. Znala sam da je Vida bila u Savezu jako dugo, ali
nisam imala pojma da je bila deo Vajominške Petorke.
„Čoveče.”
„Baš tako.”
Nisam znala šta da kažem, šta bih uopšte mogla da kažem, pa sam
se zadovoljila sa, „Baš mi je krivo.”
Džad je napravio grimasu. „Šta ima tebi da bude krivo? Ti nisi
ništa uradila. Uostalom, mi smo imali sreće. Kejt je ona kojoj je bilo
najteže. Mislim da nikada nije prebolela to što je izgubila tu decu.
Pogotovo onu koja su stradala u požaru.”
„Molim?” uzdahnula sam.
„Bilo je to u nekom grupnom smeštaju za koji je ona bila
zadužena”, objasnio je Džad. „Nekoliko klinaca je počelo da pokazuje
prve znake Psi sposobnosti, pa je osoba koja je upravljala tim
smeštajem potpuno poludela. Kejt ne zna da li je vatru zapalilo neko
dete slučajno ili je ta žena to uradila - izgleda da je bila baš, baš, baš
religiozna, ali onako ludo religiozna. Kada ju je policija našla, sve
vreme je govorila da je radila šta joj je Bog naredio.”
„To je...” Nije bilo reči kojima bih mogla da opišem koliko je to
bilo užasno, pa nisam ni pokušavala.
„U svakom slučaju, to je cela priča.” Džad je slegao ramenima.
„Bar početak, to jest.”
Zadržala sam dah kada se autobus zaustavio na mestu za koje sam
pretpostavila da je kontrolni punkt, a neko - verovatno neki PSS - ušao
unutra. Nismo mogli da čujemo o čemu su razgovarali, samo teške
korake koji su špartali autobusom gore-dole nad našim glavama. Neki
temeljniji vojnik bi ga naterao da otvori i odeljke za prtljag, ali ovaj
nam je progledao kroz prste i uskoro su se ponovo čuli točkovi kako
se kotrljaju po asfaltu ispod nas.
Svejedno, neprestano se izvinjavao kada se zaustavio pored puta
kako bi nas prebacio gore. Planirala sam da mu obrišem sećanje na nas
pre nego što pobegnemo, ali u blizini nije bilo automobila - nije bilo
ničega na tom parčetu auto-puta osim drveća i snega. Imali smo izbor
- Endi ili još dan-dva lutanja sa Džadom kroz zimsku idilu u potrazi za
civilizacijom.
„Jeste li sigurni da je ovo u redu?” Džad i ja smo seli na sedišta u
prednjem delu autobusa kako bismo imali bolji uvid u dešavanja na
putu dok vozi. „Možemo li nekako da vam se odužimo?”
„Nemojte pogrešno da me shvatite”, rekao je Endi. „Ovo je
spektakularno rasipanje benzina, ali mi ne smeta da zavučem svom
divnom poslodavcu s vremena na vreme. Sve beneficije posla su mi
ukinute istog trenutka kada se situacija pogoršala, od tada ni ja njima
nisam nešto naklonjen. Osim toga, vožnja ka jugu je prilično prazna, a
ja moram da odvezem ovaj autobus do Ričmonda imao putnike ili ne.
Povratak je obično krcat. Izgleda da mnogo njih misli da gore na
severu ima mnogo više posla nego na jugu, a gotovo niko više nije u
stanju da priušti one glupe vozove.”
Džad mi je bar pet-šest puta pokazao koliko je naivan u poslednja
dvadeset i četiri sata, tako da je bilo pravo čudo što je njegova
nemarnost i dalje mogla da me iznenadi. Nakon samo par minuta je
pao u laki san pun poverenja. Kao da nije postojala opasnost da je
vozač autobusa svojim radijom dojavio da smo sa njim i sada nas vozi
ka najbližoj aktivnoj policijskoj stanici na koju naiđe.
„Izgledaš kao da ćeš svakog trenutka da sklizneš sa sedišta na pod,
mlada damo”, rekao je Endi, osmotrivši me u velikom retrovizoru
iznad njegove glave. „Možda da razmisliš o tome da i ti, kao tvoj
prijatelj, malo odspavaš?”
Znala sam da sam nepristojna, iracionalna i verovatno previše
namćorasta, ali mi je pogled ispod namrštenih obrva ostao prikovan za
radio-stanicu. Endi je pogledao nadole, prateći moj pogled, i zakikotao
se.
„Pametna si”, rekao je. „Doduše, moraš da budeš da bi ovih dana
šetala slobodno u tvojim godinama. Oh, približavamo se naplatnoj
rampi, bolje lezi dole.”
Skliznula sam između metalnog graničnika i sedišta, pa namestila
ćebe preko Džada koji je spavao bezbrižno. Endi je mahnuo rukom
kome god da je trebalo kako bi nas propustili.
Konačno, više nisam mogla da izdržim. „Zašto nam pomažete?”
pitala sam.
Endi se ponovo zakikotao. „Šta ti misliš?”
„Iskreno?” rekla sam, naginjući se napred. „Mislim da želite da
nas predate kako biste pokupili novčanu nagradu.” Vozač autobusa je
tiho zviznuo kada sam pomenula novac. „To je solidna gomila
novčića, priznajem. Zanimljivo je kako Vlada može da iskopa pare za
to, ali ne može da pomogne ljudima da se prehrane.” Odmahnuo je
glavom. „Ne, dušo, ja imam posao. Preživljavam. Ne treba mi nemirna
savest ili taj krvavi novac.”
„Zašto onda?” zahtevala sam odgovor.
Endi je pružio levu ruku i skinuo nešto sa instrument table.
Lepljiva traka se skinula bez protesta, kao da je bila naviknuta na
stalno podizanje i lepljenje nazad na isto mesto. Ispružio je, čekajući
da uzmem u ruke.
Dečačić svetlucave crne kose se smešio sa sjajne površine
fotografije. Izgledao je kao da ima desetak, možda dvanaest godina.
Prepoznala sam blede boje u pozadini - školski portret.
„To je moj unuk”, objasnio je Endi. „Zove se Majkl. Odveli su ga
iz škole pre otprilike četiri godine. Kada sam pokušao da saznam nešto
o njemu u policiji, od Vlade, u školi - nisu hteli ništa da mi kažu. Kao
ni bilo kome drugom. Ništa o tome nisam mogao da napišem na
internetu, a da mi ne bude zabranjen pristup istog trenutka. Nisam
mogao da izađem na televiziju ili da pišem novinama jer je Grej sve
držao. Ali neki od roditelja u njegovoj školi kažu da su načuli iz
razgovora nekih PSS-ova o mestu koje se zove Crna stena.”
Obrisala sam razmrljane otiske prstiju sa fotografije i pružila mu je
natrag.
„U pravu si”, rekao je, „nisam u potpunosti nesebičan. Ono čemu
sam se nadao je da ćete možda moći da mi date bilo kakvu
informaciju. Možda ti znaš šta je ili gde je ta Crna stena, pa da kažemo
da smo kvit?”
Bilo je nečeg u njegovom glasu što me je obrlatilo. Nečeg što me
je nateralo da pomislim na moju baku, koja je ostala da se pita šta se
sa mnom dogodilo. Osetila sam kako me sopstveni grudni koš guši.
„Znam. Crna stena je logor u Južnoj Dakoti.”
„Južnoj Dakoti!” Endi je zvučao zapanjeno. „Čak tamo? Jesi li
sigurna?”
Bila sam i više nego sigurna. Savez je sastavio spisak svih petnaest
logora u kojima su Psi deca bila razvrstana. Neki od njih su bili
sićušni - po nekoliko desetina dece. Neki su predstavljali škole koje su
pretvorene u logore - oni su mogli da prime po par stotina. I na kraju,
postojali su logori kao što su Crna stena i Tarmond koji su, zbog svoje
udaljenosti od svega ostalog, primali hiljade dece.
Logor u Južnoj Dakoti je bio posebno zanimljiv Savezu zbog svih
glasina koje su kružile o njemu. Sva novorođenčad od trenutka kada je
IAAN zvanično priznat su morala da budu zavedena u posebnoj bazi
podataka. Ta deca su morala da dolaze kod lokalnih lekara ili naučnika
svakog meseca na testiranje, kako bi se pratile bilo kakve
„abnormalnosti”. Svako dete koje bi razvilo Psi sposobnosti pre desete
godine je stavljano u poseban naučni program kojim se upravljalo iz
Crne stene. Ostala deca, ako bi preživela IAAN i razvijala svoje
sposobnosti normalnim tempom, na silu su odvodena u „normalne”
rehabilitacione kampove.
„Možda su ga prebacili u nekom trenutku”, rekla sam. „Znate li šta
je on?”
„Kako to misliš, šta je?” pitao je Endi, blago se okrenuvši ka meni.
„Moj unuk, eto šta je!”
 Samo sam htela da saznam da li je bio jedan od opasnih - Crveni
ili Narandžasti poput mene. Da vidim da li je postojala šansa da je već
obrisan sa spiska, trajno.
„Ti logori...” Počeo je Endi, zaštitivši oči od farova kamiona koji
nas je mimoišao. „Znaš li šta oni tamo rade? Da li si ih ikada videla?”
Bacila sam pogled na Džada. „Da.”
„I pustili su vas napolje zato što su vas popravili?” pitao je, a nada
u njegovom glasu mi je slomila srce. „Sada ti je bolje?”
„Ne mogu da nas poprave”, rekla sam. „Sva ta deca koja su unutra
ne rade ništa izuzev što crkavaju od posla i čekaju. Ja sam napolju jer
mi je neko pomogao da pobegnem.” Endi je klimnuo glavom, kao da
je i sam sumnjao u tako nešto.
„Ovo su užasna vremena”, rekao je nakon duže pauze. „I potpuno
si u pravu što ne veruješ nikome od nas. To što smo uradili... što smo
im dozvolili da vam urade, sramna je stvar. Užasna sramota koju ćemo
odneti sa sobom u grob. Ali želim da znaš da na svaku osobu koja bi
prijavila dete iz straha ili da bi dobila novac, dolaze stotine i hiljade
onih koji su uradili sve što je bilo u njihovoj moći da zadrže svoje
porodice na okupu.”
„Znam.”
„Samo...To su bila grozna vremena, a Vlada nam je stalno
govorila - stalno su pričali o tome da će deca čiji roditelji odbiju da ih
pošalju u program umreti kao i ostali. Nakon toga to i nije bio izbor.
Znali su da ne možemo da uradimo ništa da ih vratimo, a to me ubija.
Ubija me.”
„Jesu li ljudi stvarno mislili da će program rehabilitacije da upali?”
pitala sam. Džad se meškoljio u sedištu, pokušavajući da se udobnije
smesti.
„Ne znam, dušo”, rekao je Endi, „ali mislim da su se vraški nadali
da hoće. Izgubiš sve - nemaš novca, nemaš posao, kuću - u tom
trenutku je nada sve što ti je ostalo, pa čak je i ona retka roba. Iskreno
sumnjam da bilo ko veruje u te laži danas, ali... šta možemo da
uradimo po tom pitanju? Nemamo čak ni informacije koje bi nam
koristile, samo glasine.”
Tada mi je sinulo da je podjednako važno bilo da nađem Kolovu
fleš memoriju i Lijama. Sve vreme sam o tome razmišljala kao o
malom parčetu plastike, ne razmišljajući previše o vrednosti koju je
čuvala sakrivenu. Pronalaženje Lijama je meni bilo bitno, meni je
značilo sve, ali pronalaženje Kolovih podataka... to bi pomoglo svima.
Imalo je potencijal da ponovo okupi porodice, ljude koji se vole.
„Ja ću izvući svako dete iz svakog logora”, rekla sam. „Neću se
zaustaviti dok se svi ne budu našli kod svoje kuće.”
Endi je klimnuo glavom, očiju prikovanih za put pred nama.
„Onda smo i više nego kvit.”
Razgovor je utihnuo, a radio se uključio. Posmatrala sam izlazak
sunca, i nebo kako se rumeni na horizontu, sa osećajem mučnine od
iscrpljenosti. Svejedno, nisam uspevala da zaspim.
Pokrila sam se Lijamovom kožnom jaknom kao ćebetom i osetila
kako mi nešto klizi pored ruke iz jednog od džepova. Dve vozne karte
koje je ona žena kupila su lenjo lebdele ka podu, jedna okrenuta licem
nagore, druga nadole.
PAZITE
Reč je bila podebljana nekoliko puta hemijskom olovkom na
poleđini jedne od karata, dok su slova bila divlja i nervozna, kao da su
postajala sve tamnija i dublja, svakim pokretom.
Podigla sam ih, proverivši i drugu kartu. SE
PAZITE SE
Očigledno nisam imala toliko jaku kontrolu nad tom ženom kao
što sam mislila. Bilo je glupo sa moje strane što se osećam tako
prestravljeno i nervozno kada je bila stotinama kilometara daleko, ali
nisam mogla da prestanem da zamišljam najgori scenario. Kako je
mogla da upozori sve o užasima na zadnjem sedištu. Mogla je da uđe
u tu železničku stanicu i pobegne ili nas prijavi svakom tragaču u
blizini. Mogla je da bude nagrađena za to, šlag na tortu njenog
zadovoljstva što smo sklonjeni sa ulice.
Umesto toga, uradila je ovo. Endi je uradio ovo.
 Iscepala sam karte pre nego što se Džad probudi i vidi ih. Nisam
želela da gaji lažne nade da su ovi ljudi nešto više od usamljenih sveća
u moru beskrajnog crnila.

Džad je pevao - bukvalno pevao - pohvale svom novom heroju,

Endiju, kada smo ugledali prve znakove Vilmingtona. Kada nas je
ostavio u blizini Ričmonda, dao nam je detaljna uputstva o auto-
putevima koje bi trebalo da izbegavamo na putu dole. Bila sam
previše usplahirena i nervozna zbog daljeg odugovlačenja da bih mu
zahvalila u tom trenutku. Sada me je svaki napušteni put kojim je naš
ukradeni automobil leteo terao da zažalim što to nisam uradila.
Vilmington je bio obgrljen Atlantikom sa jedne i rekom sa druge
strane. Iznenadilo me je koliko je bio sličan delovima Virdžinije koje
sam znala - stil kojim su građene kuće, način na koji su naselja bila
organizovana. Čak i način na koji je nebo posivelo nad krovovima, sve
mračnije i mračnije dok se oblaci konačno nisu provalili i kiša počela
da pada.
Adresa koju mi je Kol dao, 1222 Vest Baket Roud, Vilmington,
Severna Karolina se nalazila u malom naselju zvanom Dogvud
Lending, nedaleko od nečega za šta sam pretpostavila da je
univerzitetski kampus. Bio je to miran deo grada, okružen šumom
okovanom u sneg i led, sa solidnim brojem praznih placeva i
nakrivljenih, vremenom nagriženih znakova NA PRODAJU. Izabrala
sam jedan i parkirala ispred njega zeleni Folksvagen koji smo ukrali
nakon što smo se rastali od Endija.
„Je 1’ to - to?” pitao je Džad, začkiljivši u pravcu najbliže kuće.
„Ne, niže je niz ulicu, mislim.” Duboko sam udahnula, pitajući se
kako je moguće osećati uzbuđenje i užas u isto vreme. „Hoću da joj
priđemo sa zadnje strane za slučaj da neko nadgleda prednji deo.”
To je bio razlog zašto Lijam i ostali nisu otišli pravo kućama
nakon što su pobegli iz Kaledonije, zar ne? Premišljala sam se oko
toga. Olbanovi savetnici su nas stalno podsećali koliko su bile
prekomerne PSS snage, ali Lijam je bio ozbiljan ulov. Koliko je bilo
realistično da je neko iz Vlade i dalje ovde, posmatra Lijamove
roditelje dobrih devet meseci kasnije?
O bože. Lijamovi roditelji. Šta sam planirala da im kažem, kog
đavola?
Pokazala sam rukom Džadu da me prati oko jedne od kuća. Većina
njih su bile sitne jednospratnice, sa kosim sivim krovovima, i
prednjom stranom ukrašenom ciglom i belim drvenim detaljima.
Privukla sam Džada bliže sebi dok smo prolazili između drveća,
prateći zemljani pristupni putić koji se protezao uz dvorišta iza kuća.
Lijamova kuća je bila dobro ušuškana u pojas drveća koji se
nalazio dosta dalje od ostalih kuća u tom bloku. Bila je jako slična
drugim kućama u okolini, sa svetloplavim roletnama i dugim prilazom
koji je vodio do garaže. Ono što mi je stvarno bilo potrebno je bio
pogled spreda.
Zadržala sam Džada i naterala ga da čučne pored mene, pa smo se
dali na osmatranje. Tražili smo video-nadzor, tragove stopala i
točkova, PSS-ove u civilu koji se vraćaju iz patrole.
„Izgleda...” rekao je Džad, oklevajući.
Prazno, završila sam rečenicu u sebi. Izgledalo je kao da nikoga
nema kod kuće, a sudeći po načinu na koji su oluci stajali zapušeni
jesenjim lišćem i prljavštinom, rekla bih da već neko vreme nije bilo
nikoga tu.
„Možda su samo iskočili napolje da nešto završe na brzinu?” rekao
je.
„Četvrtkom u četiri popodne? Zvuči sumnjivo”, začuo se
nepoznati glas iza nas.
Ta devojka je bila prava zmija. To je bilo jedino objašnjenje kako
je uspela da se tako prišunja kroz lišće.
„Vođo”, rekla je Vida, klimnuvši glavom nakon što je čuč-nula iza
nas. „Džudit.”
Džad se preturio na pod.
„Šta ti to...” pitala sam. „Kako si...” Nije mogla samo da pogodi
gde se nalazimo. Bila je dobra, ali ne toliko dobra. Mora da sam
propustila neki od lokatora, nešto...
„Kragna potkošulje”, rekla je Vida, glavom pokazavši na Džada.
„Sledeći put kada odlučite da bežite, postarajte se da povadite sve
proklete lokatore.”
„Lokatore?” ponovio je Džad, gledajući naizmenično u nas.
„Džad je spržio auto”, rekla sam, „i sve električno u njemu.”
Uključujući, pretpostavila sam, i lokatore u svojoj odeći.
„I upravo je to razlog zašto se lokatori namenjeni Žutima izoluju
gumom”, rekla je, odmahujući glavom. „Bože, nisi znala za to?”
Bila je, vrlo očigledno, ponosna na sebe uprkos tome što je
izgledala kao da je poplava izbacila. Njena plava kosa se lagano
uvijala i vraćala u svoje prirodno, kovrdžavo stanje.
Privukla sam Džada sebi, otkopčala mu rajsferšlus jakne i prešla
prstima po šavovima na njegovoj potkošulji. Naravno, istog trenutka
sam napipala ispupčenje, ne veće od zrna žita, ušiveno u kragnu.
Isekla sam ga svojim švajcar-skim nožem i ispružila da Džad može da
ga vidi. Pre nego što je uspeo da ga zgrabi, smrskala sam ga drškom
noža.
„Oni... stavljaju lokatore u našu odeću?” Džad je bio van sebe od
neverice, bilo je jasno da priča sam sa sobom. „Zašto bi to uradili?
Nemoguće...”
Vida je izgledala kao da će prsnuti u njen svojstveni okrutni smeh,
ali joj se izraz lica promenio - nekako suzio. Svoju pažnju je u
potpunosti usmerila iza nas, pa se podigla nazad na noge i izvadila
pištolj iz futrole jednim laganim pokretom. Okrenula sam se, kosa mi
se zapetljala oko lica kada sam se podigla na kolena kako bih mogla
bolje da osmotrim.
Svet se srušio.
Zapravo sam osetila kako se urušava poda mnom, kako svaka kost
i mišić u mojim grudima propadaju sa njim. Ne znam kako sam uspela
da se izvučem i da se nađem u stojećem položaju, ali sam bila suviše
otupela od šoka da bih brinula o tome što je sada svako ko je možda
gledao mogao da me vidi.
 Zatim sam potrčala. Čula sam kako me Vida i Džad dozivaju, ali
vetar i kiša su nosili njihove glasove sve dalje od mene, a od
bubnjanja krvi u ušima nisam uspevala da čujem ništa drugo.
Laktovima sam se probijala niz blagi pad brda na kome smo se
nalazili, kroz zapetljane grane drveća, kroz srušenu ogradu, sve do
njega.
Provukao se kroz prozor, spuštajući se kroz iscepani tamni zastor,
nogu po nogu, dok konačno nije zgazio patikama u blato. Kosa mu je
bila duža nego što sam je pamtila, a crte lica oštrije. Porastao je, ili
sam se ja smanjila, možda je i moje sećanje bilo potpuno iskrivljeno -
nije bilo bitno. Čuo je kako prilazim i okrenuo se, jednom rukom
posegnuvši za nečim u svojoj teškoj kamuflažnoj jakni, drugom ka
nečemu što se nalazilo za pojasom farmerki. Znala sam da me je
primetio - istog trenutka se svaki delić njegovog tela sledio.
A onda su njegove pune usne počele da se kreću, nečujno, dok se
konačno nisu zadovoljile najsitnijim mogućim osmehom. Stopala su
se kretala sve sporije, ali se nisam zaustavila.
Teško sam disala. Pluća su se naprezala u borbi za vazduh. Rukom
sam čvrsto pritisla srce. Preplavili su ga iscrpljenost i olakšanje i isti
onaj gorki osećaj užasa koji me je pokosio tog popodneva kada sam
mislila da sam ga izgubila. Jednostavno nisam više imala snage da se
borim sa svim tim osećanjima.
Briznula sam u plač.
„O, za boga miloga...” Bucko je odmahnuo glavom i uzdahnuo, ali
sam u njegovoj glavi čula privrženost. „To sam samo ja, glupane.”
I bez ijedne reči, prešao je ta poslednja dva koraka koji su nas
razdvajali i zagrlio me čvrsto.
 9

PROBLEM JE BIO ŠTO, KADA SAM POČELA, NISAM MOGLA da se

zaustavim. Osetila sam kako se svaki delić mog tela privija uz njega,
želeći da se uveri da je stvarno tu i da je to srce koje je kucalo ispod
mog uha njegovo. Bucko me je nespretno potapšao po leđima kad sam
zaronila lice u njegovu jaknu i počela da plačem kao kiša.
„Kako?” jedva sam izgovorila. „Zašto si ovde?”
Jedva da sam primetila šuštanje među drvećem iza nas, ali je
Bucko podigao pogled i povisio ton, „Oh, dođi ovamo, Li - znam da i
ti želiš zagrljaj...”
Desilo se suviše brzo da bih uspela da ga upozorim - ili da sprečim
bilo šta. Bucko me je pustio na trenutak kako bi me prebacio iza sebe,
izbacivši me još više iz ravnoteže. Prvo što mi je palo na pamet je da
mi se priviđaju stvari, pošto je izgledalo kao da je izvukao dugi
lovački nož iz pojasa pantalona. Vida je već držala pištolj uperen u
njega, otkočen.
„To je...” progovorila sam, osetivši kako mu se ruka steže pod
mojim stiskom. „Bucko...”
„Ko si ti kog đavola?” zahtevao je odgovor.
„Sigurno ne osoba koja donosi nož na obračun pištoljima”,
odgovorila je Vida, naglašavajući rečenicu mašući oružjem.
„Čekajte, čekajte, čekajte!” rekao je Džad, iskočivši iza drveta sa
njene desne strane. Proklizao je niz blatnjavu padinu, pa se bacio
između njih. „Nije Lijam”, rekao je, pokazujući na sebe, pa na Vidu.
„Takođe nije Lijam.” Džad se okrenuo ka Bucku, guste obrve su mu
se spojile dok je polako pružao prst ka nama. „Verovatno ne
Lijam...?” Poslednja rečenica je naterala Vidu da se okrene kako bi ga
pogledala. „U kom univerzumu ti ovaj tikvan čak i najmanje liči na
Kola Stjuarta?”
Džadov glas se povisio kada je pokušao da se odbrani. „Ne znam!
Možda nisu rođena braća? Postoje stvari kao što su usvajanja na
primer...”
Bucko je spustio nož. Mogla sam da vidim kako mu misli lete,
skaču sa jedne užasne mogućnosti na drugu dok je uzimao u obzir
strance, moje suze i Lijamovo odsustvo.
„O bože”, rekao je, postajući siv u licu. Prislonio je pesnicu na
stomak, kao da mu je pozlilo. „O bože.”
„Ne, ne”, rekla sam brzo. „Nije mrtav!”
Bar ne da ti znaš, glasić u mojoj glavi je šapnuo.
„Zašto niste zajedno?” Sada je i on bio na ivici suza. Buckova
kosa je prerasla svoju uobičajenu kratku frizuru, a i srebrne naočare
koje su zapravo odgovarale veličini njegovog lica su ga činile mnogo
zrelijim nego što sam ga pamtila. Nije baš ličio na sebe, ne dok nisam
videla strah koji ga je preplavio - ovo je bio Bucko kog se sećam, uvek
između dva napada panike. „On tebe nikada ne bi ostavio, nikada!”
Skrenula sam pogled. Ne ka Vidi i Džadu, koji su ćutke posmatrali sve
ovo, već u meko blato u kome su se stvarale barice pod našim
nogama.
„Rubi”, Bucko je ponovo progovorio, napetim glasom. „Šta se
dogodilo?”
Odmahnula sam glavom, pritiskajući ledene dlanove na lice.
„Napustila si ga?”pretpostavio je. „Posvađali ste se? Razišli na par
dana?”
Prošaputala sam odgovor, nadajući se da ću time uspeti da ublažim
žaoku istine, ali se to nije dogodilo. Bucko je zaprepašćeno koraknuo
unazad, dok su mu oči blistale od užasa.
„Nisi valjda!”rekaoje,uhvativšime zaramena. „To je bio jedini
razlog zašto sam mislio da će sve biti u redu! Mislio sam da ćete vas
dvoje ostati zajedno!”
„Šta je trebalo da uradim?" pitala sam, više me nije brinulo što mi
je ton postajao viši. „Bio si... bio si mrtav, a oni su nas uhvatili, i ja
sam napravila dogovor, i znala sam, znala sam da drugačije neće otići.
Šta je kog đavola trebalo da uradim?” Bucko je odmahnuo glavom. „A
ova deca, jesu li oni iz Saveza? Ti si sa njima?”
„Oni...” otpočela sam objašnjenje.
„...i dalje stoje ovde, čekaju objašnjenje ko je sad pa ovaj”,
prekinula me je Vida, na čijem se licu nije video ni trag zabave.
Moj mozak je konačno počeo da dolazi sebi, a to je značilo i napad
oštrog, hladnog straha.
Vida je bila tu. Vida, koja nas je jurila kako bi nas vratila u Savez.
Vida, koja je sada videla Bucka i mogla bi da ga identifikuje ljudima
iz Saveza, ako bude potrebe. Koja bi čak mogla da pokuša da ga
privede.
Odgurnula sam ga, u pokušaju da ga zadržim iza sebe. „On je niko
i ništa”, rekla sam. „Ne tiče te se.”
„Ovaj, naravno da me se prokleto tiče ako će da traži Stjuarta sa
nama”, odgovorila je.
„Šta si rekla?”
„Uključi malo taj šuplji mozak”, nastavila je. „Nisam ovde da vas
vratim nazad, već da vam pomognem.” Okrenula se ka Džadu. „Lepo
si mi vratio za to elektrošokom, govno malo.”
„Ako nisi bila tamo sa Beta Timom i Bartonom da bi nas vratila
nazad u Štab, zašto onda?”
Vida je prevrnula očima, ali nas je ipak udostojila odgovora - sa
najsamodovoljnijim izrazom lica koji je mogla da izvuče. „Znala sam
detalje tvoje male romantične potrage. Jedini način da se i ja izvučem,
a da to ne izgleda sumnjivo je bio da predložim da ja krenem za vama,
pošto navodno poznajem vaše cenjene ličnosti tako dobro.”
„Šta je sa Beta Timom?” pitao je Džad.
„Pozvani su nazad u Štab. Naredenje da se Rob privede ili tako
nešto... vas dve seka perse ste pokrenule jebene nerede kod kuće
svojim podvigom.” Zabacila je kosu. „Olban mi je dao dve nedelje da
vas nađem. Zato je vreme da ovaj putujući cirkus krene.”
Zurila sam u nju, odmahujući glavom. „Ti stvarno nisi normalna.
Očekuješ da ćemo tek tako da odjašemo sa tobom u zalazak sunca?”
„Ne”, odgovorila je, „Očekujem da jebeno galopiraš, a uradićeš to
sa osmehom i što je manje zakeranja moguće, ili Kol neće ispoštovati
vaš glupi dogovor da Savez oslobodi logore.”
Dakle, istina je - nije nas lagala o tome da je ovde kako bi nam
pomogla. Kol joj u suprotnom ne bi otkrio sve ovo. Cilj misije je bio
suviše dragocen. Iznenadilo me je koliko mi je povredio ponos time
što je pomislio da neću moći sama da izvršim ovaj zadatak. Da će mi
biti potrebna podrška.
Džad se okrenuo kako bi me pogledao, potpuno pogubljen.
„Okej, vamonos!” rekla je Vida, pljesnuvši dlanovima. „Ako
hoćete da pretresete kuću, uradite to brzo.”
„Ne idem ja nikuda sa vama”, prekinuo je Bucko. Prepoznala sam
taj izraz lica - koliko puta sam ga videla nakon što su me Lijam i Zu
primili, pre nego što je i sam prihvatio da ostajem sa njima? Bucko
nije bio poznat po tome da krije svoja osećanja, nebitno da li je u
pitanju bes, strah ili sumnjičavost. On i Lijam su bili dosta slični u
tome, samo što je to Lijamu bilo prirodno stanje, dok je Bucko tako
izabrao. Nisam sigurna da je uopšte video smisao u tome da se
pretvara da je nešto što nije.
„Da”, rekla sam, uhvativši Bucka ponovo za ruku. Osetila sam
kako mu se mišići grče pod mojim prstima. „Hajde, treba da
popričamo. Sve ću ti objasniti.”
Bucko me je počastio svojim patentiranim tužnim izrazom lica.
„Ali samo nas dvoje. Neću...”
Sve četvoro smo čuli zvuke istog trenutka. Treskanje vrata
automobila. Jednih, drugih, trećih.
Povukla sam Bucka unazad tako da smo bili pripijeni uz kuću,
pokazujući rukom Džadu da nam priđe što pre. Vida je zamakla za
obližnje drveće, nečujnim korakom po raskvašenoj zemlji. Njena
svetla kosa je bila poslednje što je nestalo ispod kišne zavese.
Pogledala sam gore u prozor iz kog se Bucko iskrao, ispruživši
ruku da dodirnem labavu roletnu, pa ponovo bacila pogled na šumu.
Možda bismo mogli da bežimo tamo. Da pokušamo da se sakrijemo u
divljini i na taj način ih se otresemo.
„Je 1’ to Barton?” šaputao je Džad.
Bucko i ja smo ga ućutkali. Zadnji deo Lijamove kuće je činilo pet
prozora belih okvira i jedna slatka mala balkonska vrata, koja su bila
zakovana daskama. Zatim poveći kvadrat postavljen ciglom koji je
nekada služio kao trem na zadnjem ulazu u kuću. Sada se zelena trava,
mokra od sumaglice i kiše, probijala kroz pukotine između cigala.
Spustila sam se na šake i kolena na vlažnu ciglu, polako se
provlačeći čitavom dužinom kuće dok glasovi nisu postali glasniji.
Nokti su mi se zabili u tkaninu pantalona, a uši naprezale. Dva
muškarca. Jedna žena.
Kada sam se konačno okrenula da saopštim sve momcima, Vida je
već stajala tamo, povijena između Bucka i Džada. Kada je osetila moj
pogled na sebi, pogledala je uvis i nestrpljivo klimnula glavom.
„Ukupno ih je četvoro”, šaputala je. „Jedna žena, tri muškarca.
Izgleda da su PSS-ovi.”
Pokrila sam Džadova usta šakom. „Jesu li naoružani?”
Klimnula je glavom. „Uobičajeno. Šta je to u vezi sa ovom
kućom? Zašto je toliko važna da su ugradili senzore kretanja unutra?”
„Senzore?” pitao je Bucko.
„Sakrili su ih ispod strehe u sva četiri ugla kuće”, rekla je,
očigledno nezadovoljna time što nije istog trenutka prihvatio njene
reči kao aksiom.
Bacila sam pogled na Bucka, dozvolivši Džadu da odvoji moju
šaku od svog lica. Naravno da su postavili nešto što će nadgledati
kuću. Ako ne zbog Lijama, onda zbog Kola. Bilo mi je interesantno da
se Kol uopšte nije potrudio da joj ispriča bilo šta od bratovljeve priče.
Možda ni za to nije bilo vremena.
Glasovi su se smirivali, ali sam čula njihove teške korake kako
gaze kroz zapuštenu baštu sa desne strane kuće. To je značilo da su
previše blizu da pokušamo da bežimo u pravcu drveća. Nije postojao
način da nas ne primete odatle.
Uzdahom od koga mu se celo telo streslo, Bucko je ustao i
odgurnuo jedno od prozorskih krila koje je visilo u stranu. Slegao je
ramenima, pomiren sa sudbinom.
„Da li mi veruješ?” pitao je nakon što je video moj izraz lica.
„Naravno.”
Džad je pokušao nešto da kaže iza mene, ali nisam obraćala pažnju
na to.
„Onda reci svojim prijateljima da uđu unutra”, klimnuo je glavom
ka otvorenom prozoru, „i ustani. Moraću da ti vežem ruke.”

Evo šta je dobra stvar kada se izbezumiš od šoka: nisam morala da

se pravim da sam prestravljena. Samo sam stajala tamo i osećala kako
mi plastične vezice zaustavljaju protok krvi u zglobovima. Pustila sam
ih da otkače svaku misao u mojoj glavi.
Ko je ova osoba? Pomislila sam, proučavajući ga izbliza. Nosio je
maskirnu lovačku jaknu sa kapuljačom na koju ranije nisam obratila
pažnju, sivu vunenu rolku i par izbledelih farmerki, na kojima su dugo
nošenje i prašina ostavili tragove. Na pojasu mu je bilo prikačeno
nešto što je izgledalo kao mali mobilni telefon i kožna torbica uz
njega. Kada smo ranije putovali, sve što je imao je nosio sa sobom u
svojoj izubijanoj aktovki koju je pronašao. To mu je mnogo više
pristajalo od ove čudne... imitacije onoga kako je mislio da lovac treba
da izgleda.
Trebalo je da me ohrabri to što ga vidim toliko spremnog i dobro
opremljenog, ali me je, nekako, samo dodatno uplašilo.
Buckova ruka je bila mirna kada me je uhvatio za bradu, okrećući
mi lice levo-desno, pregledajući sa neodobravanjem posekotine i
modrice nastale prethodne noći. Džad i Vida su nas posmatrali kroz
zatvoreni prozor, a Džadovo lice je bilo toliko blizu da se gotovo
prilepio za staklo.
 „Možda će biti bolje ako se budeš pravila da si u nesvesti”, rekao
je.
Predlog je stigao u poslednji čas. Dok sam padala na zemlju,
videla sam krajičkom oka crne mrlje PSS-ova kako skreću iza ugla.
Četvoro. Vida je bila u pravu. Žena smeđe kose je bila najviša u
grupi, desetak centimetara viša od muškaraca. Jedan od njih je bio
stariji čovek, bujne zlatnosede kose. Druga dvojica su bili mlađi i
toliko ličili da su možda bili braća. Sve četvoro su bili naoružani
standardnim automatskim puškama, lisicama, sve po PS-u.
,Je l’ mogu nekako da vam pomognem?” Buckovo lice je izgledalo
kao da je isklesano od kamena.
Vojnici nisu znali šta da misle o onome što vide, pa su puške
ostale podignute. Stvari su počele da mi se povezuju u glavi, mnogo
pre nego što je Bucko progovorio.
„Šta, došli ste ovde da mi otmete plen ispred nosa? Pokušavate da
se izvučete nekako da mi ne platite?”
Stariji vojnik je podigao obrvu. „Ti si tragač?”
Upravo tako. Ako je to prevara koju smo pokušavali da izvedemo,
onda smo u većem problemu nego što sam mislila. Kada sve ide kako
treba, Bucko je opasan koliko i kaktus u saksiji.
„Evo!” gurnuo je ruku u kožnu torbicu za pojasom i pružio nešto u
ruke PSS-u. Izgledalo je kao nekakva knjižica, otprilike veličine
pasoša.
Stariji čovek je napravio korak unapred, ali se okrenuo kako bi
izdao naređenje. „Izvidite teren u okolini. Proverite da li je putovala
sama.”
Bucko je ponovo mahnuo knjižicom dok su njih troje odlazili u
izvidnicu. Stariji čovek je uzdahnuo, pogledom skačući sa Buckovog
lica na papir i nazad.
„U redu je, gospodine Lister”, rekao je, vrativši mu isprave. Jeste
li proverili ko je ona u bazi podataka?”
„Nije u bazi”, rekao je Bucko. „Verovatno već duže vreme zuji
okolo. Nema nikavih podataka o njoj.”
 „Jeste li je testirali?” pitao je. „Pošto ako je Plava ili Žuta,
moraćete da...”
„Zelena je”, prekinuo ga je Bucko. „Zašto? Hoćete
demonstraciju?”
„Možemo mi da je povedemo”, ponudio se čovek. „Da vas
poštedimo muke transporta.”
„Rekao sam vam, nije u sistemu”, ponovio je Bucko, sa izvesnom
notom bezobrazluka u glasu. „Znam šta pokušavate sada. Ne možete
da mi pošaljete uplatu ako nije registrovana. Moram da odem do
najbliže stanice i da odradim svu papirologiju ako hoću svoju
nagradu.”
Muškarac je frknuo, ali nije pokušao da porekne. „Je 1’ onaj
automobil na putu vaš?”
„Ne”, rekao je Bucko, prevrnuvši očima. „Ja sam doleteo na
oblaku i stuštio se s neba poput munje na ovo dete.”
„Lakše malo”, stigao je osorni odgovor PSS-a. „Mogu da odlučim
da je povedem sa sobom, a onda ne postoji ništa što bi ti mogao da
uradiš po tom pitanju. Dakle, pripazi na ponašanje, dečko.”
Taj stav je i mene zbunjivao. Bucko nije bio po prirodi hrabar.
Okuražio bi se u trenucima kada je osetio da su njegovi prijatelji u
opasnosti, istina, ali ovo nije bila hrabrost već čista nesmotrenost. A to
je bila poslednja - apsolutno poslednja - asocijacija na njega.
Ne mogu da ocenim koliko je vremena prošlo od tog trenutka dok
nije zaječala PSS-ova radio-stanica. Minut. Deset godina. Večnost.
„Ovde Džejkobson, da li me čujete?” Muškarac je otkačio svoj crni
toki-voki sa pojasa. „Čujemo se. Jeste li našli nešto?”
„Ne, ništa neuobičajeno. Doduše, teško je reći uz svu ovu kišu. Ako
je i bilo nekih tragova, isprali su se do sada. Odjava.”
„Sama je, to vam garantujem”, rekao je Bucko. „Pratio sam je
ovamo.”
„U redu”, odgovorio je čovek. Videla sam kako mu čizme tonu
dublje u mrtvu, blatnjavu travu kada je napravio dva koraka ka meni.
Čvrsto sam zatvorila oči, ali je bilo gotovo nemoguće naterati telo da
se potpuno opusti u njegovoj blizini. Nisam želela da me dodirne.
Panika me je potpuno paralisala u trenutku kada mi je čizmom
dodirnuo rebra.
Hladna, mokra koža njegove rukavice je obuhvatila moju
nadlakticu, pa me otrgla od zemlje. Ruka mi se uvila, stvarajući
nesnosni bol u ramenu.
„Nemoj!” zarežao je Bucko. „Ne diraj...!”
PSS-ov stisak nije popuštao.
„Ovaj, mislio sam”, Bucko je počeo ispočetka, ovog puta
neutralnim glasom, „oduzimaju cenu medicinskih troškova od novca
za nagradu ako su deca povređena. Ja ću da preuzmem odavde...
gospodine.”
„To je već bolje”, rekao je čovek, spustivši me licem u blato.
„Vodi je i nosite se dođavola odavde. Nalazite se neovlašćeno na
privatnom posedu, a ako vas budem ponovo video ovde, lično ću vas
uhapsiti.”
Kiša mi se skupljala u uvu, pa slobodno tekla niz krivinu mog
obraza i natapala Lijamovu staru jaknu. Želela sam da sa sobom
ponese i moj strah, duboko u zemlju odakle me više nikada neće
pronaći. Duboko sam udahnula vlažni vazduh i zadržala ga.
U daljini se začuo motor automobila. Ponovo sam otvorila oči i
posmatrala Bucka koji mi se približavao. Kleknuo je pored mene,
jednom rukom sklanjajući umršenu kosu sa mog lica. Slušali smo
točkove kako raznose šljunak po prilazu kući, oboje nepomični i tihi.
„Izvini”, rekao je Bucko konačno. „Jesi li dobro? Da li ti je
povredio rame, jer ako jeste...”
„Dobro sam”, rekla sam, „ali...ali možeš li molim te da mi
presečeš vrpce sada?” bila sam prestravljena načinom na koji mi je
glas podrhtavao, a na svu sadašnju neprijatnost, mozak je počeo da
izvlači stara sećanja koja je trebalo zauvek da ostanu duboko
zakopana. Vožnja autobusom do Tarmonda. Sortiranje. Sem.
Istog trenutka, kada sam čula da plastika popušta pod njegovim
nožem, već sam se podizala na kolena, ignorišući bol u desnom
ramenu. Bucko je krenuo ka meni da proveri je l’ sve u redu sa njim,
ali sam se odmakla van njegovog domašaja.
Sedeli smo tako, zurili jedno u drugo, puštajući da se prostor među
nama ispuni kišom i tišinom. Naposletku sam ispružila ruku, a on mi
ćutke tutnuo crnu knjižicu u nju.
Korice su bile od veštačke kože, a nisam napravila veliku grešku
pomislivši da je u pitanju pasoš. Na prvi pogled, izgledala je potpuno
isto - od svetloplavog papira do hologramskog žiga Sjedinjenih
Američkih Država preko njega.
AGENT ZAVRAĆANJE ODBEGLIH PSI-JEVA. Bože, zar
postoji zvanična titula za to?
„Džozef Lister”, pročitala sam naglas. „Dvadeset i četiri godine,
sto osamdeset tri centimetra i sedamdeset i sedam kilograma, iz Pen
Hilsa, Pensilvanija.” Pogledala sam u njega. Na licu mu se ocrtavao
mrki pogled identičan onom na zvaničnoj fotografiji. „Znaš, smešno
mi je. Stvar u koju je najteže poverovati od svega ovoga je tvoja
težina.”
„Oh, presmešno”, promumlao je, pa mi istrgao knjižicu iz ruku pre
nego što sam mogla da pogledam i ostale stranice. To je toliko ličilo
na Bucka - onog Bucka kog ja poznajem - da sam se nasmejala. Borio
se da zadrži ozbiljan izraz lica, ali sam videla kako mu se krajevi
usana blago uvijaju.
„Stvarno sam mislila da si mrtav”, rekla sam tiho. „Nije trebalo da
im dozvolim da te odvedu.”
Podigao je ruku do ramena, pa ga pritisnuo, kao da u glavi
premotava film do tog trenutka. „Pritisnula si panik-taster, jel’ tako?”
Klimnula sam glavom.
„I ja bih uradio istu stvar”, rekao je. „Sve bih isto uradio. Pa...”
zastao je, stvarno razmišljajući o tome. „Možda bih bio malo istrajniji
u održavanju pritiska na rani, ali osim toga, sve isto. Pa...”
„Mislim da je vreme da prekineš”, rekla sam mu suvo. „Pre nego
što upropastiš naš dirljivi trenutak.”
Prozor iznad nas se iznenada otvorio i Džadova čupava glava je
provirila iz procepa. „Ru... jesi li dobro? O bože, Vida mi nije
dozvolila da gledam, pa sam pokušao da odem okolo s prednje strane,
ali su vrata bila zakucana daskama i nije bilo ničega unutra pa sam...”
Bucko mi je pomogao da ustanem, uputivši mi pogled koji je
nedvosmisleno pitao, Šta je ovo kog đavola?
„Sve ću ti ispričati kasnije, a i ti ćeš morati da uradiš isto. Ali za
početak moramo da pronađemo neki trag o pravcu kojim je Li mogao
da se zaputi...”
Buckove obrve su se spojile kada je tiho progovorio. „Zar ti Li nije
rekao kakvu su proceduru za stupanje u kontakt napravili on i Hari?”
„Znam da postoji, ali ne znam šta je”, rekla sam. ,Je l’ rekao tebi?”
Klimnuo je glavom, pa se pomerio tako da leđima bude okrenut
prozoru. I, shvatila sam, ljudima unutra. „Moramo da idemo. Odmah.”
„Čekaj”, počela sam, ali je već obuhvatio moju ruku svojom.
„Posmatraju kuću, moramo da idemo”, rekao je. „I žao mi je,
najradije bih da Savez ne ide sa nama.”
Otpetljala sam ruku od njegove i napravila korak unazad. „Ne
mogu da ih ostavim.”
„Ti nisi Savez”, insistirao je. „Ti nisi jedna od njih. Ti si jedna od
nas.”
„Nemoj da deliš na nas i na njih”, molila sam ga. „Možemo svi
zajedno da radimo na ovome zasad. Ne moraš da se vratiš sa nama u
Kaliforniju nakon što nađemo Lijama; samo te molim da ostaneš sa
nama sada.”
Krajičkom oka sam primetila Vidinu električno-plavu kosu kroz
prozor. „Ni onda nisi želeo da ostanem, sećaš se?”
„Da, ali to je bilo... drugačije”, rekao je, tihim glasom. „I znaš da
je tako.”
„Ali u to vreme, ti nisi znao.”
Dobro sam ga pročitala. Videla sam to na njegovom licu, i u
oštrim crtama napetih ramena.
„Pitao si me da li ti verujem”, prošaputala sam. „Da li ti veruješ
meni?”
 Glasno je izdahnuo, ruku oslonjenih na kukove. „Neka mi je Bog u
pomoći”, rekao je napokon, „Verujem ti. Ali verujem tebi, ne njima.
Ne znam ni ko su oni.”
Samo sam ćutke ispružila ruku i sačekala da je prihvati. Bilo mi je
potrebno da se njegovi dugi prsti zatvore oko moje šake, želela sam taj
konačni dokaz da se njegovo rezonovanje sklonilo u stranu i napravilo
mesta za poverenje koje ima u mene. Čekala sam da pođe sa mnom,
da prihvati da smo sada ponovo zajedno u ovome, da vreme, daljina i
nesigurnost nisu bili dovoljni da nas potresu.
I prihvatio je.
 10

SMEĐI DŽIP JE SMRDEO NA IMITACIJU BOROVINE. Aroma osveživača

je bila toliko nesnosno jaka da sam morala da širom otvorim prozor
kako bih pustila svež vazduh unutra.
„Ne bi se žalila da si mogla da pomirišeš čoveka od kog sam ga
kupio”, rekao je Bucko, dodajuči mi par naočara za sunce. „A sada,
molio bih te da vežeš pojas.”
Vida i Džad su već bili vezani na zadnjem sedištu, iako se nisu
predali bez borbe. Mojoj omiljenoj članici tima je bio dovoljan jedan
pogled na metalnu rešetku koja je razdvajala prednja od zadnjih
sedišta da mi zamalo iščupa svu kosu iz korena u pokušaju da me
izvuče sa prednjeg sedišta.
„Je l’ voziš ovako polako jer nemaš pojma gde smo se zaputili”,
pitala je Vida, „ili zato što se nadaš da ćemo iskočiti iz auta u pokretu
kako bismo prekratili svoje muke?”
Džad se ispravio u sedištu, zbunjen. Oboje smo prepoznali taj ton.
Vida je započinjala svađe kada joj je bilo dosadno, a prave bitke kada
je bila pod stresom. Ako je ovo drugo bio slučaj, samo jedno od njih
će da preživi ovu vožnju kolima. Praćemo krv sa prozora nedeljama.
„Time bih učinila uslugu psihopatama koje te drže na povocu.”
Po prvi put sam bila zahvalna što se između nas nalazila metalna
rešetka.
„Oni nisu psihopate, govno jedno snishodljivo!”zarežala je.
„Ja sam snishodljiv?” pitao je Bucko. „Je l’ ti uopšte znaš šta ta reč
znači?”
 „Slušaj ti, đubre jedno...”
„Dafele”, rekao je Džad, povišenim tonom. „Ru, kako ste se ti i
Bucko upoznali?”
„Čarls”, procedio je kroz zube. „Moje ime je Čarls.”
„To bi trebalo da zvuči bolje?” rugala se Vida. Bucko je pustio
automobil da se lagano dokotrlja do semafora na kome je bilo
upaljeno crveno svetlo, pa se okrenuo da me pogleda očima iz kojih je
buktala vatra.
„Da”, rekla sam. „Uvek je ovakva.”
Tenzija, koje je bilo na pretek u automobilu, lebdela je između
nas, preteći da eksplodira. Jedna pogrešna reč ili pokret i sve bi moglo
da odleti u vazduh. Džad je lupkao prstima po naslonu za ruku.
„Prestani sa tim sranjem, šmokljane, pre nego što ti odsečem
prste”, brecnula se Vida.
„Šmokljan?” Zarežao je na nju, povisivši ton besno. „Ne moraš da
budeš toliko zlobna, znaš.”
Naslonila sam šaku na čelo. „To te je uznemirilo? Taj glupi
nadimak? Pa već mesecima te zove Džudit.”
Bucko se nasmejao, ali je smeh istog trenutka prikrio kašljem kada
sam ga sasekla pogledom.
„Da, pa”, Džad se naljutio i privukao svoja koščata kolena
grudima. „Biće da ja ne vidim šta je toliko uvredljivo u tome da te
neko nazove devojkom. Vama dvema ništa ne fali kada ne pokušavate
da mi odgrizete glavu ili se ne ponašate kao da imam pet godina.”
„Umesto da rade šta?” Pitao je Bucko, uključivši migavac kako bi
se uključio na auto-put. „Sve isto prema desetogodišnjaku, što zapravo
i jesi?”
„Hej”, upozorila sam ga. „Nema toga. Ima skoro petnaest godina.”
„Ru”, rekao je Džad, očiju koje su se caklile, „hvala ti.”
„I ti si bio takva šeprtlja kada sam te upoznala”, nastavila sam,
bocnuvši Bucka prstom u rame, „a imao si osamnaest godina.”
„Nije bitno”, gunđao je Džad.
„Ti si bila šeprtlja”, ispravio me je, „Li je bio nesmotren, Zu je
bila slatka, a ja sam bio mudrac u ekipi.”
Neko je lupnuo u rešetku iza nas. Džadovo lice je lebdelo pozadi,
tamnosmeđe oči su naizmenično gledale u Bucka i mene kroz metalnu
zavesu. „Bilo bi lepo”, rekao je, „kada bismo mi imali bilo kakvu
predstavu o čemu vi pričate. Na primer, ko je ta Zu?”
Buckov pogled je skliznuo ka meni. „Koliko si ti njima tačno
ispričala?”
„Tačno baš ništa”, rekla je Vida. „A ako ostane tako, nateraću vas
da zažalite što je tako.”
Ovog puta sam ja prevrnula očima. „Naravno. Kako god ti kažeš.”
Osetila sam poznato vruće golicanje u grudima i imala tek toliko
vremena da udahnem pre nego što me je nevidljiva ruka povukla
unapred, nateravši me da lupim čelom o instrument tablu toliko jako
da sam ostala izbezumljena.
Bucko je nagazio na kočnicu, nateravši moj pojas da radi svoj
posao i čvrsto me stegne preko grudi. Bacio me je nazad u sedište, što
je proizvelo eksploziju boja pred mojim očima.
„E, đavola ćeš!” Bucko je urlao, udarajući rukama o volan. „Dosta
više! Mi ne koristimo svoje sposobnosti jedni na drugima, sunce vam!
Ponašajte se!”
„Daj, bakuta, iskuliraj, jebote”, rekla je Vida. „Šlogiraćeš nam se
ovde.”
„Ne možeš sebi da daješ za pravo...” Bucko je počeo da reži, ali se
na vreme zaustavio.
Džad se nervozno nasmejao iza nas, ali ja sam samo pritisnula
dlanom čelo koje je peklo. Ona je svoje rekla.
„Zu je naša prijateljica”, rekla sam. „Putovali smo zajedno neko
vreme.”
„Ali mislio sam da te je Kejt izvukla napolje”, nadovezao se Džad.
„Je l’ ste se razdvojile ili tako nešto? Zvuči kao da je bilo opasno tek
tako lutati okolo.”
„Nije bilo tako”, rekao je Bucko. „Nakon što smo nas troje pobegli
iz logora...”
 Kako su reagovali, mogao je komotno da im kaže i da je
čarobnjak. Čak se i Vida nagla unapred. iznenada mnogo
zainteresovanija za priču.
„Ti?” pitala je. „Ti si pobegao iz logora?”
„Lijam je isplanirao bekstvo”, procedio je Bucko. „Ali da, jesam.”
„Šta taj klinac misli, da je on neki ekspert za bežanje?”
Promumlala je Vida. „Prokletstvo.”
Džadove oči su se zaintrigirano caklile. „Kako je bilo tamo? Da li
si imao svoju sobu, nekakvu malu zatvorsku ćeliju? Da li su te terali
da se baviš teškim fizičkim poslovima? Čuo sam da...”
Deca u Savezu su znala ponešto o logorima - uglavnom uopšteno.
Samo je nas nekoliko zapravo živelo u jednom od njih i imalo to
iskustvo iz prve ruke, ali postojalo je nepisano pravilo da o tome ne
pričamo. Svako je znao istinu, ali istina nije u njima živela na isti
način kao u nama. Čuli su za mašine koje su za sortiranje, barake,
testiranja, ali najveći deo njihovih priča zauzimali su tračevi, potpuno
pogrešni. Ta deca nikada nisu morala da provode sate radeći na
proizvodnoj traci. Nisu poznavala strah koji je dolazio u obliku malog
crnog sočiva kamere, oka koje bi te svuda pratilo, u svakom trenutku.
Grudni koš mi se stezao dok sam se borila da nastavim da ćutim.
Jedan po jedan, prsti su se stiskali oko srebrne tkanine sigurnosnog
pojasa dok nisu potpuno pobeleli.
„Jesi li zaboravila ili šta?” pitao je Džad. Jesi li samo kratko bila
tamo - pa zato ne možeš da pričaš o tome, zato što nema baš mnogo da
se kaže?”
„Ja bih zaćutao na tvom mestu”, savetovao ga je Bucko.
„Ma daj”, Džad se prenemagao. „Ako bi samo pričala sa nama...”
„Šta?” Reči su eksplodirale iz mene. „Šta hoćeš da ti kažem?
Hoćeš da slušaš o tome kako su nas vezivali kao životinje dok su nas
dovodili u logore ili - hej! Šta kažeš na ono kada je PSS toliko udarao
devojčicu u glavu da joj je izbio oko? Hoćeš možda da znaš kakav je
bio osećaj piti vodu punu rđe i truleži celo jedno leto dok novi
cevovod nije konačno pušten u rad? Kako sam se budila uplašena i
išla u krevet užasnuta svakog dana punih šest godina? Zaboga, ostavi
me na miru! Zašto moraš da kopaš i kopaš kada znaš da ne želim da
pričam o tome?”
Napola svog izliva emocija sam zažalila što sam progovorila, ali
su reči navirale, jedna odvratna, izdajnička reč za drugom. Bucko je
samo bacio pogled na plavu svetlost sata na instrument tabli pa se
ponovo skoncentrisao na put prekriven raskvašenim snegom. Na
zadnjem sedištu je Džad sedeo tiši od snega koji je padao napolju, i
otvarao i zatvarao usta nečujno, kao da pokušava da oseti vrelinu reči
koje su klizile sa njegovih usana.
„Ne znam za ostale, ali sam ja raspoložena da čujem priču o toj
jednookoj ribi”, rekla je Vida slegnuvši ramenima.
„Ti si zapravo najgora osoba koju sam u životu upoznao”,
prokomentarisao je Bucko.
„A ljudi kao ti su razlog zbog kog imamo srednje prste.”
„Društvo...” ubacila sam se.
Kejt mi je jednom rekla, jako davno, da je jedini način da preživiš
svoju prošlost da nađeš način kako da je zapečatiš za sobom, da
zatvoriš jedna vrata pre nego što uđeš u sledeću, svetliju prostoriju.
Plašila sam se. To je bila istina. Užasavala sam se krivice i srama koji
bi me preplavili kada bih se vratila istim koracima, okrenula ključ i
pronašla devojčicu koju sam tamo ostavila. Nisam želela da znam šta
joj je tama uradila na tom mestu, da li bi uopšte prepoznala sebe na
mom licu.
Nisam želela da znam šta će Bucko misliti o meni kada bude
saznao šta sam sve uradila za Savez.
Nisam želela da znam šta će Lijam misliti o meni ili o mirisu dima
u mojoj kosi koji nije nestajao, koliko god puta je oprala.
„Bar nam reci kako si se na kraju razdvojila od Lijama”, nastavio
je Džad. „Ako ste vas dvoje putovali zajedno, zašto ste... ovaj,
prestali? Kejt je došla po tebe kada si pritisnula panik-taster, to znam,
ali je 1’ Lijam tada već otišao? I šta je sa njim?” pokazao je prstom na
Bucka.
 Ta sećanja nisu bila manje bolna, ali su bila važna.
„U redu”, rekla sam. „Znate da smo putovali zajedno - Lijam,
Bucko, Zu i ja. Ali ono što ne znate je da smo tražili jedno mesto,
utočište po imenu Ist River. Kako biste razumeli zašto sam to uradila i
kako je on završio potpuno sam, moram da počnem odatle.”
„Dobro”, odgovorila je Vida, naslonivši se nazad na sedište, a
pogled joj je odlutao ka prozoru sa njene desne strane. Sneg koji je
promicao napolju nam je išao u susret.
Pričala sam im o Ist Riveru, o tome kako smo imali osećaj da smo
u snu dok se nismo probudili i shvatili da smo zapravo zarobljeni u
svojoj noćnoj mori. O Klensiju, što je bilo mnogo teže nego što sam
mislila. Kako smo pobegli, kako je Bucko pogođen, i kako smo nas
dvoje ostali sami u sigurnoj kući. Džad je počeo da me prekida, od
zbunjenosti ili napetosti razrogačenih očiju, nisam mogla da odlučim.
Osetila sam kako mi se srce penje sve više i više u grlo i da sam
morala da gutam knedle kako bih ispričala ono što je došlo nakon
toga. Moju odluku i dogovor sa Kejt. Ono što sam videla u Kolovim
sećanjima i njegovo objašnjenje svega toga.
Na neki čudan način, to me je nateralo da se osećam bliže Lijamu.
Bio je živ i jasan u mojim mislima. Stvaran, topli Lijam sa naočarima
za sunce, sa zracima sunca u kosi i rečima svoje omiljene pesme na
usnama. Deo mene je očekivao da će ga videti za volanom kada
podignem pogled.
Niko nije progovorio. Nisam mogla da se nateram da pogledam iza
sebe; mogla sam da osetim kako se Džadova i Vidina pomešana
osećanja kače za moju kožu na način na koji se kondenzacija skuplja
na prozorima.
Osetila sam lagani dodir na ramenu. Okrenula sam se, polako, i
videla Džada kako povlači prst nazad kroz metalnu rešetku. Donja
usna mu je bila bela jer ju je držao čvrsto među zubima. Ali me je
gledao - ne sa strahom ili nekim sličnim osećanjem u očima. Samo sa
dubokom, iskrenom tugom.
I dalje je mogao da me pogleda.
 „Ru”, prošaputao je. „Tako mi je žao.”
„Je l’ mogu ja nešto da pitam?” rekao je Bucko, glas mu je zvučao
kao da je na ivici pucanja nakon mog govora. „Šta planiraš da uradiš
sa tim flešom?”
„Plan je bio da ga vratim nazad Kolu”, rekla sam. „On i ja imamo
dogovor - ako mu pomognem da povrati podatke, to će biti dovoljno
da vrati prioritete Saveza na oslobađanje dece iz logora i otkrivanje
laži koje nam Vlada servira.” Bucko je trljao čelo. „I ti mu veruješ?
Jedina stvar koju mi je Lijam ikada rekao o njemu je bila da je imao
običaj da mu spaljuje igračke ako ne bude sve po njegovom.”
„Verujem mu”, odgovorila sam. „Neće nam nauditi. On je
očigledno jedan od retkih koji ne želi da nas se otarasi.”
„Otarasi?” pitao je panično.
Pustila sam Džada da objasni; njegovo zapetljano, brbljivo
objašnjenje je bilo uvijeno u još neprerađenu žalost, što je učinilo
priču još užasnijom za uho slušaoca.
„Ne, ne, ne, ne, ne”, rekao je Bucko. „I vi se tek tako vra-ćate
nazad, u nadi da su oni uspeli da se očiste od svog tog korova?”
„Nemoj tako da govoriš”, povikao je Džad. „Biće bolje. Rob više
nije tamo, zar ne? Kejt će nas obavestiti kada budemo mogli da se
vratimo.”
„Ti i Lijam ćete biti bezbedni - bar što se Saveza tiče”, rekla sam
Bucku. „Neće vas juriti. Shvataš, zar ne? Razumeš zašto sam rekla
Kolu da ću da uradim ovo?”
„Naravno, shvatam”, rekao je glasom toliko hladnim da mi se
sledila krv u žilama. Pa opet, čula sam pitanje koje me je zapravo
pitao tišinom kojoj je prepustio da popuni prostor između nas. Znala
sam šta hoće da me pita, zato što se i meni ista misao vrzmala po glavi
danima.
Ako su te informacije toliko važne, zašto bi ih uopšte i davala
Savezu?

Od svih obuka, operacija i eksplozija za koje je Savez bio

odgovoran, a ja bila dovoljno nesrećna da im prisustvujem, nijedna
nije bila ni upola dramatična kao Buckova senzacionalna priča o
bekstvu.
Zaustavili smo se da prenoćimo na napuštenom auto-kampu,
nadomak grada po imenu Ešvil na zapadu Severne Karoline. Uspela
sam da veći deo petosatne vožnje ispunim objašnjenjima, a sve to me
je ostavilo potpuno iscrpljenom. Nisam se čak ni pobunila kada su
Bucko i Džad počeli da se zalažu da stanemo.
Na brzinu smo peške izvideli okolinu kako bismo bili sigurni da
nema posetilaca pre nego što smo se vratili da izvučemo zalihe iz
terenca. Otključala sam gepek i udaljila se korak unazad kada su se
vrata otvorila.
„O moj bože”, uspela sam da izustim.
Unutrašnjost je bila... impresivna. U pitanju je bio zid od sitnih
načičkanih plastičnih cevi i fioka, koje su bile obeležene
odgovarajućim podsetnicima na kojima je pisalo: PRVA POMOĆ,
KONOPAC, VITAMINI, UDICE, i tako dalje. Pažnja i planiranje koji
su bili uloženi u ovo su bili fascinantni, ako ne i zastrašujući u količini
detalja o kojima se vodilo računa.
Džad je dugo gledao u Bucka sa divljenjem. „Rekao bih da si gaće
slagao po danima u nedelji kad si bio klinac?”
Bucko je, umesto odgovora, pogurao naočare ka korenu nosa. „Ne
vidim zašto bi se to tebe ticalo.”
Ispričao mi je čitavu priču dok smo podizali šator koji je stajao
pažljivo spakovan ispod zadnjeg sedišta. Vida je, napokon, uspela da
upali vatru upaljačem.
„Zapravo se ne sećam većine stvari koje su se dešavale”, rekao je,
mučeći se sa konstrukcijom šatora. „Savez me je doveo do najbliže
bolnice, potrefilo se da se nalazila u Aleksandriji.”
„Ne u Ferfeksu?” pitala sam, sklanjajući vlažnu kosu sa lica. Džad
i Vida su se trudili da čuju što više, dok su se u isto vreme pretvarali
da to ne rade.
Bucko je slegao ramenima. „Sećam se nekih neodređenih likova,
ali - rekao sam ti da baš ličim na tatu, je l’ da?” Klimnula sam glavom.
„Pa, jedna od doktorki me je prepoznala. Nekada je radila sa
tatom, ali se prebacila tamo... U svakom slučaju, nije ni bitno. Uspeli
su nekako da me stabilizuju, ali su ta doktorka i njeno osoblje bili
svesni da mi je potrebna mnogo bolje opremljena bolnica. Dohvatila
se telefona i uspela da nade tatu. Sećaš se da je trebalo da se nađe sa
nama u tetkinom restoranu?”
„Sećam se.”
„Uspeo je da stigne do kola hitne pomoći kada su došla ispred
bolnice u Ferfeksu; već su imali spremnu falsifikovanu ličnu kartu za
mene, pa su me registrovali pod tim imenom. Sve vreme su mi držali
masku sa kiseonikom na licu. Sproveli su me pored dve ekipe čuvara,
niko nije ni obratio pažnju na mene.”
„A nisu rekli ni agentima koji su te doveli”, nadovezala sam se.
„Savez nema pojma šta se dogodilo sa tobom. I dalje se vodiš kao
NESTAO u svim dokumentima sa te operacije.” Bucko je frknuo na
to. „Pokušali su da kažu agentima da je srce prestalo da mi radi i da
sam umro, ali nisu zagrizli mamac. Samo je u jednom danu šestoro
različitih ljudi dolazilo kod tate da ga ispituje, ali nisu uspeli ni reč da
mu izvuku.”
Najteži deo nije bio prebaciti ga u novu bolnicu pod lažnim
imenom. Ustanova se do tada dobro ispraksovala u „vi ne pitajte, mi
nećemo reći” poslovanju kada je saradnja sa Vladom bila u pitanju,
kao i njihovi zahtevi za izdavanje informacija, toliko da su joj pretili
zatvaranjem dobrih pet ili šest puta. Genijalnost doktora Merivedera se
ogledala u tome što je svog sina, „Markusa Bela”, sakrio u
izolovanom odeljenju za porodilje kako bi nastavio lečenje. Kada je
dovoljno ojačao, ubacili su ga u vreću za leševe i izneli iz bolnice u
iznajmljenim mrtvačkim kolima. Agenti Saveza su pronašli papire o
transferu iz jedne ustanove u drugu i pokušali da povežu tačke u sliku,
ali je Bucko jednostavno nestao onog trenutka kada su ga uneli u
Ferfeks.
Od tog trenutka pa nadalje, samo je bilo pitanje pronalaženja
mesta na kome je Bucko mogao da se oporavlja i povrati snagu.
„Ostaviću tvojoj mašti da oslika kako je bilo živeti u oronuloj štali
na severu države Njujork dobra četiri meseca”, rekao je, napravivši
grimasu dok je pomerao rame unazad. „U grob ću otići sa mirisom
sena i balege u nosu.”
Stara štala je pripadala bliskim porodičnim prijateljima koji su
živeli na obroncima planine Adirondak - bila je zabačena, hladna i
usamljena, sudeći po njegovoj priči. Njegovi roditelji su uspeli samo
dva puta da odu da ga vide, a da ne probude nikakvu sumnju, ali je
starija žena, vlasnica farme, bila tu svakog jutra i večeri da mu
pomogne sa fizikalnom terapijom i donese hranu. Najveći deo
vremena je, doduše, hteo da se ubije od dosade.
„Volim da o sebi mislim kao o osobi koja se dobro slaže sa
starijim ljudima, ali ova žena je izgledala kao da je svako jutro izlazila
iz porodične grobnice.”
„Da, da bi tebe negovala i hranila”, podsetila sam ga.
„Jedine knjige koje je imala su bile o usedelici koja je rešavala
zločine i smarala meštane u nekoj selendri”, rekao je. „Mislim da mi je
dozvoljeno da ne budem oduševljen tim iskustvom.”
„Ne”, odgovorila sam, „zapravo, prilično sam sigurna da nije.”
„Kako si na kraju završio upetljan u... sve ouo?” pitao ga je Džad.
Bucko je uzdahnuo. „Zapravo moram sve zasluge za to da
prepustim gospođi Berkšajr. Rekla mi je nešto nakon što sam joj
ispričao kako sam pobegao iz Virdžinije - da je poslednje mesto na
kom ludi traže plen - među lovcima. Razume se, zaspala je upola
rečenice. Morao sam da čekam dobra četiri sata da bi me blagoslovila
drugom plovinom svoje staračke mudrosti.”
Pokrila sam oči rukom.
„Samo da znaš, niti jednom nisu posumnjaii na mene”, rekao je, sa
nemalom dozom samozadovoljstva. „Moji roditelji su nabavili
krštenicu, što je bio najteži deo posla. Zapravo uopšte nije teško da se
registruješ kao zvanični tragač. Samo treba da dostaviš odgovarajuću
papirologiju i da se zvanično prijaviš.”
 Drvo u vatri je glasno puklo, srušivši gomilicu koju smo naslagali.
Delovalo je kao da je to pravi trenutak da se napravi pauza u priči.
Ustala sam i podigla Bucka sa zemlje da krene sa mnom. Džad je
krenuo da ustaje, ali sam odmahnula rukom.
„Samo idemo po hranu”, rekla sam. „Odmah se vraćamo.”
„Ne brini”, rekla je Vida medenim glasom. Obavila je ruku oko
Džadovih ramena. „Uspevali smo do sada da preživimo i puna dva
minuta bez tebe.”
Morala sam da se potrudim da ne odmarširam do auta.
„Stvarno ne verujem toj devojci”, rekao je Bucko, bacivši pogled
preko ramena ka mestu gde je Vida sedela, ispruženih nogu.
„Omladina koja boji svoju kosu stalno se bori sa kompleksom
inferiornosti. Ili nešto krije.”
Podigla sam obrve. „Omladina?”
Bio je toliko skoncentrisan na nju da se umalo zakucao licem u
zadnja vrata terenca. Ruku je mahinalno podigao ka levom ramenu
kako bi ga zaštitio od udara.
„Pusti me da pogledam”, rekla sam, zaustavivši ga pre nego što je
rukom posegnuo za pregradom obeleženom PROTEINSKE
ČOKOLADICE. Uzdahnuo je i izvukao levu ruku iz rukava jakne.
Majica mu je bila dovoljno rastegljiva da je mogao da razvuče kragnu
toliko da mi pokaže mesto gde je rozikasto, naborano parče kože
veličine novčića odskakalo od njegovog crnog tena.
„Da li su...” osetila sam kako mi se grlo suši. „Da li su ga izvadili?
Metak?”
Namestio je majicu rukom. „Rana je bila prostrelna. Prošao je
pravo kroz mene. Kakvih sve rana od metaka ima, ovo nije bilo ništa
strašno.”
Ovo nije bilo ništa strašno. Progutala sam knedlu u veoma
neuspešnom pokušaju da se ne rasplačem.
„O, čoveče, ne opet”, rekao je. „Dobro sam. Živ sam, okej?”
„Zašto si se vratio?” prošaputala sam, slušajući kako mi glas puca.
„Zašto nisi ostao tamo, na bezbednom?”
 Pridržavajući hranu jednom rukom na grudima, pružio je drugu
ruku i zatvorio vrata. „I da ostavim vas dvoje idiota da lutate okolo?”
Gledala sam ga kako dva puta duboko uzdiše, pa lagano izdiše
duge bele oblačke pare.
„Mnogo sam ljut na tebe”, rekao je napokon, tihim glasom. „Besan
sam. Znam zašto si obrisala sebe, shvatam, ali sve što želim je da te
protresem kako bi se možda sabrala.”
„Znam”, rekla sam. „Znam, okej?”
„Da li stvarno znaš?” pitao je. „Nećeš da napustiš ovo dvoje, iako
bi mogli da mene - i Lijama - prijave Savezu. Stavila si se na prvu
liniju fronta, sa najgorim mogućim ljudima, i to bez ikoga ko bi ti
čuvao leđa. Šta misliš, kako će Li reagovati kada sazna šta si uradila?”
Čvor u stomaku mi se toliko stegao da me je sve bolelo. Stvarno je
bio besan; snaga besa koji ga je pokretao je delovala poput svetionika
za moj um. Činila ga je ranjivim, izloženim.
„Neće saznati”, prekinula sam ga. „Rekla sam ti, sve što sam
planirala da uradim je da se dočepam tog fleša i da se postaram da on
bude okej. Nisam planirala da se... Ne planiram da se mešam.”
„To je takvo sranje, nikada veći kukavičluk nisam iz tvojih usta
čuo”, uzvratio mi je. „Ranije si nas lagala o tome ko si i šta si, i
shvatam zašto. Razumem zbog čega si to uradila, ali sada... napolju si,
i možemo svi ponovo da budemo zajedno, a ti biraš jedinu opciju koja
će ponovo da nas razdvoji? Možda bi Lijam i mogao da ti oprosti to
što si uradila, ali ako im se vratiš, ako odeš nazad u Kaliforniju, ja ti
nikada neću oprostiti.”
Krenuo je nazad ka vatri i tamnozelenom šatoru, samo da bi se
okrenuo nazad ka meni. „Sećaš li se kakav je bio osećaj kada su napali
Ist River i kada smo morali da se krijemo u onom jezeru? Čitave noći
sam samo mislio, Pa, ovo je sigurno najgora stvar koja će mi se u
životu desiti. Iste misli su mi se motale po glavi i one noći kada smo
bežali iz Kaledonije i kada sam morao da za sobom ostavim momke iz
svoje barake, da iskrvare u snegu. I opet, kada su me ranili - ali nisam
bio u pravu. Rubi, najgora stvar, najgori osećaj u mom životu, je bio
taj da sam sedeo bezbedan u onoj štali, šest meseci, ne znajući šta se
desilo sa tobom, Lijamom i Suzume. Da vidim kako se vaša imena
pojavljuju na mrežama za tragače sa sve većim nagradama i prijavama
da su vas možda videli, a da ne mogu da pronađem nijedno od vas
mesecima.”
Ponekad... u stvari najveći deo vremena, kada je Bucko u pitanju,
nije bilo moguće razdvojiti njegov bes od njegovog straha. Jedno se
hranilo drugim.
„I onda se, odjednom, ti pojavljuješ na sve strane. U Bostonu, na
železničkoj stanici u Roud Ajlendu - tamo si bila baš nesmotrena, da
znaš.” Prostrelio me je pogledom punim neodobravanja. „Lijam je još
gori. Mesecima ništa, pa onda dojava da je viđen u Filadelfiji. Morao
sam da krivotvorim dokaze da je dojava bila pogrešna kako bih je
obrisao sa mreže.” Savez je imao svoje načine da pristupi bazama
podataka PSS-ova i tragača, ali nijedan od Lijamovih profila nije
izgledao kao da je godinama ažuriran. Znala sam to - prove-ravala sam
dva puta nedeljno. Nije ni čudo što je izgledao kao da na njemu nije
ništa menjano poslednji put kada sam pogledala.
„Kako si znao da treba da odeš do njegove kuće?” pitala sam.
Tajming nije mogao da bude slučajnost.
„Ukapirao sam da je moralo da ima veze sa protokolom koji je
Hari uspostavio da bi im pomogao da pronađu jedni druge - sudeći po
dojavama gde su vas viđali, pomislio sam da ste možda vas dvoje
krenuli ka njegovoj staroj kući kako biste proverili je l’ njegov očuh
postavio proceduru.”
„Koja je šta u stvari?”
„Kada su Kol i Lijam otišli da se priključe Savezu, Hari im je
rekao da će, ako on i njihova majka odluče da treba da beže, ostaviti
ispisane koordinate pod prozorskom daskom Lijamove stare spavaće
sobe.”
„I ti sada imaš te koordinate?” pitala sam.
„Ne”, odgovorio je, „ničega nije bilo tamo.”
„Mora da je to bio razlog zašto je otišao da pronađe Kola u
Filadelfiji - da vidi da li on zna nešto.”
Bucko je protrljao prstom usne, klimajući glavom. „To i ja mislim.
Doduše, to nam ne pomaže mnogo, ako ni Kol nije imao pojma.”
„Znam”, nadovezala sam se. „Opet tumaramo u mraku, kao u
dobra stara vremena.”
Bucko je uzdahnuo, a ja sam se nagla ka njemu i naslonila čelo na
njegovu nadlakticu.
„Pratićemo mrežu za tragače, da vidimo da nema možda još nekih
dojava.” Bucko se migoljio, nameštajući konzerve uz grudi. „Isuviše
puta je pravio sranja u prošlosti, velike su šanse da će to opet da
uradi.”
To je bila zastrašujuća pomisao. Možda bismo i pokupili poneki
trag tu i tamo, ali je postojala velika šansa da ćemo biti predaleko da
uletimo i pomognemo ako ga uhvate. Imao je veliku početnu prednost
i mogao je da nas ostavi daleko za sobom. Preplavilo me je
poražavajuće saznanje da, iznenada, sve deluje neuporedivo teže i
gotovo neostvarivo, samo par minuta kasnije. Imala sam osećaj da je
sve besmisleno.
„Umorna sam od svega ovoga”, rekla sam mu. „Znam da nemam
pravo da budem, znam da sam nam ja ovo uradila, da sam sebi to
uradila, ali ne želim više da se borim.
Umorna sam od svega, od svih stvari koje nam se događaju, i od
saznanja da nikada neće biti bolje. Da šta god uradila, neće situaciju
učiniti boljom. Muka mi je od svega.”
Bucko je ponovo premestio konzerve koje je držao u rukama, pa
se savio kako bi mi izbliza pogledao u lice. Nisam plakala, ali me je
grlo peklo i srce je lupalo kao ludo.
„Ne, ti si premorena”, rekao je. „Depresija, napetost, otežana
koncentracija... ti si tipi;an slučaj. Hajde, osećaćeš se bolje nakon što
nešto pojedeš i malo odspavaš.”
„To neće ništa rešiti.”
„Znam”, odgovorio je. „Ali je dobar početak.”
 Davno sam naučila da je moguće toliko probiti granice
iscrpljenosti da ti spavanje uopšte više i nije jedna od opcija. Želudac
me je boleo koliko mi je san bio potreban, glava mi je bila teška, ali
sam mogla da osetim kako iščekujem nešto, napetih mišića i uma koji
nije prestajao da radi. Koliko god se trudila da se skoncentrišem na
jednu tačku na krovu šatora, koliko god se trudila da brojim ovce,
misli su mi letele nazad u onu noć koju smo proveli u na-puštenom
Volmartu. Na onu decu za koju smo bili ubeđeni da će nas zavrnuti
najgore što budu mogla.
Mora da sam zaspala u nekom trenutku, jer je sledeća stvar koje se
sećam bio nalet ledenog vazduha koji me je probudio. Vida je otvarala
šatorsko krilo, otvarajući rajsferšlus što je sporije i tiše mogla i
iskradala se napolje. Mozak mi je i dalje bio usporen i nerasanjen, ali
sam bila dovoljno na oprezu da postanem sumnjičava, koliko god da
sam želela da se uljuljkam nazad u san.
Izbrojala sam do trideset, pa do šezdeset. Slušala sam kako njeni
koraci postaju sve mekši u daljini. Posmatrala sam, čekala da se vrati.
Nije.
Šta smeraš?Pomislila sam, uspuzavši se preko Buckovih dugih
nogu do ulaza u šator. Ako joj je bilo potrebno da udahne malo svežeg
vazduha ili se olakša, do sada bi se vratila.
Uprkos mrklom mraku, odmah sam je primetila. Tresla se, trljajući
ruke u pokušaju da otera ledeni stisak noći. Videla sam da gleda nazad
ka šatoru, pa sam se povukla unutra, nadajući se da mesečina nije
toliko jaka da primeti moj oblik kroz tanki, vodootporni materijal
šatorskog krila.
Vida se šunjala oko Buckovog oker ford eksplorera, dvaput ga
obišavši pre nego što se zaustavila pored vozačevih vrata.
Ne bih ti bila u koži, pomislila sam, verovatno sa malo više
likovanja nego što je bilo potrebno. Podsetila sam Bucka da zaključa
auto, a pošto joj je pištolj bio u pregradi za rukavice, morala bi da
nađe kamen ili nešto dovoljno teško da polomi staklo ako hoće unutra
- a to je bilo teško izvesti u tišini.
 Da nije bilo drečave kose, izgubila bih je u tami kada je skrenula
sa staze u šumu. Ustala sam i iskrala se, prateći njene korake do kola,
u pokušaju da vidim koliko daleko planira da ode. Prsti na nogama
potpuno su mi bili utrnuli od zime, lepili su se za inje sa busenja divlje
trave i blata. Vida je nastavila da hoda, a ja sam sve više smanjivala
razdaljinu između nas, dok nije bila dovoljno daleko da njena kosa
nestane u tamom obavijenom drveću - ali ipak ne toliko daleko da
sakrije plavičasto-belu svetlost naprave koju je držala u rukama.
 11

ČEKAJ JE TU DA SE VRATI, MOZAK MI JE GOVORIO. IZNENADI JE TU.

Ali sam već trčala za njom, čak i pre nego što se misao u
potpunosti formirala u mojoj glavi. Sve čemu je Savez pokušao
obukama da me nauči, sav zdrav razum, sva logika je iščezla sa prvim
bljeskom čudnog svetla te naprave. Ako je pokušavala da stupi u
kontakt sa Kolom, zašto bi to krila od nas? Zašto bi morala da se
osami kako bi mu poslala privatnu poruku?
Zato što nije kontaktirala Kola.
Skliznula sam u blizini automobila. Zima je ogolila sve obližnje
drveće, a gole, krte grane su se lomile pod mojim rukama i licem.
Noge su me bolele od hoda po ledu i injem pokrivenoj travi, ali to nije
bilo ništa u odnosu na ovo probijanje kroz smrznuto žbunje.
Nije mi bilo bitno da li pravim buku. Nisam planirala da ovo bude
iznenađenje, bilo je nemoguće zaskočiti Vidu. Samo sam htela da
imam što je moguće veći zalet kada je budem oborila na zemlju.
I dalje je čvrsto stiskala napravu kada sam spustila glavu i iz sve
snage se zakucala ramenom u nju. Vida je imala dovoljno vremena da
podigne jedno koleno i da ga usmeri u moje grudi. Kako sam svom
težinom naletela na nju, dok joj je samo jedna noga bila ukopana na
neravnom tlu, tresnule smo o pod.
Obavila sam nogu oko njenih, a ona je uspela da se izvije i uhvati
me u špansku kragnu. Nijedna od nas dve nije bila voljna da popusti
dok smo se kotrljale niz padinu, probijale kroz rastinje i udarale usput
u svaki kamen na ovoj prokletoj planini. Nismo se zaustavile, nismo
mogle, dok se nismo zakucale u drvo i ostale da ležimo prekrivene
gomilom mrtvog, jesenjeg lišća.
Slike pred očima su i dalje bile nestabilne, od svog vrtenja i
udaraca, ali sam bila na njoj - imala sam prednost i iskoristila sam je.
Para Vidinog toplog daha je zamaglila vazduh između nas. Nogama
sam je čvrsto držala oko struka, ne dozvoljavajući joj da se pomeri
dok sam pokušavala da dohvatim crnu napravu koja je ležala pored
njenog vrata.
Nikada u životu nisam videla takav užas u Vidinim očima.
Podigla se poda mnom kako bi oslobodila ruku koja je bila
prikovana za zemlju ispod njenih leđa, pa me udarila tako jako da mi
se za trenutak zacrnelo pred očima. Zarežala je pa nastavila da mlati
otvorenim dlanom, udarajući me u uvo kako bi me sklonila sa sebe.
Skočila je na noge, a ja sam se nekako pridigla za njom. Videla
sam duplo i nisam bila sigurna koja od dve noge koje sam videla ide
ka mom stomaku dok me nije udarila. Podigla sam ruke uvis kako bih
blokirala sledeći udarac koji je išao u lice.
„Kako si mogla...?” nisam uspevala da dođem do daha.
Prstima sam je uhvatila za zglob šake, ali se otrgla. Zamahnula
sam pesnicom prema njoj i gledala, zatečena, kako leti dobrih šest-
sedam metara kroz vazduh pre nego što sam uopšte uspela da je
dotaknem.
„...stanite! Prestanite!”
Stenjala sam glasno i jedva da sam imala snage da se održim na
nogama još trenutak. Izvila sam se u stranu u pokušaju da se uhvatim
za obližnje drvo i skliznula na kolena. Nisam mogla da čujem reči od
krvi koja mi je bubnjila u ušima. Okrenula sam se i gledala Džada
kako se tetura niz padinu, saplićući se o granje i nakvašeno lišće dok
nije pao na kolena pored Vide.
Bucko je stajao malo dalje, ruku ispruženih u pravcu u kom je
maločas bacio. „Šta”, povikao je, „se kog đavola ovde događa?”
„O-ona...” krkljala sam, podigavši ruku koja se tresla da obrišem
usta. Domarširao je do mene, pa uperio svoju baterijsku lampu u mom
pravcu. „Imala je... nekakvu napravu... zvala je... Vašington...”
Kada je konačno stigao do mene, zgrabio me je za ruku. Migoljila
sam se pod jakim svetlom kojim je pokušavao da mi osvetli lice.
Zateturala sam se unazad od njega, a zemlja me je opet prihvatila u
svoje naručje. „Je 1’ ga vidiš?” čula sam sebe kako pitam. „Da li ga
vidiš? Daj mi... daj mi to svetlo.”
„...pitaj nju!” Vida je vikala. „Ona je mene napala!”
Bucko je istog trenutka uperio baterijsku lampu na mesto koje sam
mu pokazivala. „Moraš da sedneš. Hej! Je 1’ me slušaš ti uopšte?”
Pipala sam prstima po blatu, kopala prstima po trulom lišću i
grančicama, kamenju, korenju. Istog trenutka sam znala da sam
pronašla šta sam tražila; crno kućište je bilo neprirodno glatko i, i
dalje, toplo na dodir. Tokom tuče je ekran pao licem nadole, pa je
blato prikrivalo njegov sjaj.” „Šta je to?” Bucko je čučnuo pored
mene. „Telefon?” Blizu, ali ne baš.
„Četer?” začuo se Džadov iznenađeni glas. „Gde si to pronašla?”
Stajao je iza nas, pridržavajući Vidu koja se teturala.
Ne - nije je baš pridržavao. Preciznije, držao je jednom rukom
preko grudi kako bi je sprečio da ponovo skoči na mene.
Glupi, hrabri klinac, pomislila sam po hiljaditi put. Vratila sam
pogled na ekran koji mi se nalazio u rukama i uključila ga. Prekinula
sam je u pola pisanja rečenice.
Odlično. Prinela sam ekran bliže očima, čkiljeći u niz besmislenih
brojeva i slova. Mala crna linija je i dalje treptala, čekajući na nju da
završi poruku.

IMAM IH // FAZA DVA

INSTRSMKL:KS
SLKJDFJ

„Kučko jedna”, rekla sam, podigavši pogled. „Stvarno si mislila

da ćeš moći da nas izigraš? Da nas isporučiš Savezu? Šta ti je Olban
obećao - da ćeš moći da preuzmeš pozicju vođe tima?”
 Bila sam zaslepljena besom, previše ljuta da bih joj i dozvolila da
odgovori. Ustala sam i iz sve snage zavrljačila napravu o zemlju. Vida
i Džad su napravili veliki korak unazad. Moj mozak je zujao od
potrebe, od čiste želje da na silu uđem u njen um i ostavim ga
uništenim i unakaženim. Bes koji sam osećala je samo pojačavao
snagu tih nevidljivih ruku koje bi je, da sam im dozvolila, same
zgrabile bez moje pomoći. Okrenula sam se, spremna da ih pustim.
Umesto toga, osetila sam kako se nečiji prsti sklapaju oko mog
zgloba i povlače me unazad. Bucko je sada bio na nogama, očiju
prikovanih za ekran. Čula sam kako pritiska taster, a onda je postavio
četer pred moje lice, da pročitam staru primljenu poruku.

KRENIJUŽNO ČETRDESETICOM //
ADRESA O KOJOJ
SMO PRIČALI // OBJASNI
AŽURIRANU OPERACIJU
ODMAH PO KONTAKTU // RECIJOJ
DA MI JE ŽAO

„Reci joj da mi je žao?” Okrenula sam se ka Vidi, koja mi je sada

stajala okrenuta leđima, lica čvrstog poput kamene maske. „Ko je
ovo? Kol?”
Vidina naduvena usna je činila njene reči nerazgovetnim, a kada je
progovorila, bila je toliko tiha da sam morala da je napregnem da bih
je čula. Njeno oklevanje je samo dokazalo teoriju koja se već duže
vreme razvijala u mojoj glavi - postojala je samo jedna osoba koju bi
štitila na ovaj način.
„Ne”, rekla je. „Kejt je.”
Bila sam spremna da sve iznesemo na čistac tu na licu mesta, ali je
Bucko insistirao da se vratimo u improvizovani logor i ponovo
zapalimo vatru sa oštrim, „Radije bih da loše vesti ne saznajem u
mrklom mraku ledene noći, hvala lepo.”
Ostavio me je na jednom kraju gotovo ugašene vatre i otišao
ponovo do kola. U daljini sam čula pištanje automobila koji se
otključavao i lupanje vratima. Kada se vratio da sedne pored mene,
počeo je da mi čisti posekotine na licu i rukama bez ikakvog
saosećanja.
„Bolje bi vam bilo da počnete da pričate odmah”, rekao je, „pošto,
verujte mi, ne želite da čujete šta ja imam da kažem o svemu ovome.
Pogotovo ne u jedan ujutru.”
Vida je frknula, pa privukla kolena grudima. Desna strana lica joj
je bila u potpunosti u mraku. Ili prekrivena ogromnom modricom.
Podigla sam četer kako bi ga svi videli na prigušenoj svetlosti
logorske vatre, pa počela da ga okrećem u ruci. „Ko ti je ovo dao?
Niko?”
Toliko dugo je čekala sa odgovorom da sam bila sigurna da me
neće ni udostojiti istog. Sve što sam na kraju dobila bilo je samo
sleganje ramenima. Noktima je kopala po blatu, skupljajući gomilice u
stegnute pesnice.
„Dakle, i on i Kejt su umešani u sve ovo?” zahtevala sam
odgovore. „Ko još?”
„Zašto bi uopšte krila ovo od nas?” pitao je Džad. „Je l’ ti ona to
tražila? Nema nikakvog smisla, a tek nema smisla to što i dalje nećeš
da pričaš o tome sa nama. Uhvaćena si i sada ti je misija ugrožena. A
šta treba da radimo kada se to dogodi?”
Da prihvatiš, prilagodiš se i reaguješ. Brzo. Te reči su bile
naškrabane na zidovima naše učionice za obuku. Mogli su i na mozak
da nam ih istetoviraju.
„Dobro”, rekla je, pomerajući ramena kako bi olakšala pritisak
koji se u njima nakupio. Ljuta je, shvatila sam. Vida je bila besna -
savršeni mali vojnik je upropastio svoju sopstvenu misiju, onu
posebnu koju joj je Kejt poverila. Teško je disala, usisavajući vazduh
kroz stegnute zube. Kejt je bila najvažnija osoba u njenom životu,
možda i jedina do koje joj je stvarno bilo stalo. Imala sam predstavu
zašto je krila informacije od nas, ali sam želela da nam to prizna.
„Kejt i Kol su sve isplanirali, manje više istog trenutka kada smo
dovukli njegovu guzicu u Štab”, rekla je Vida. „Znaju se dugo. Uzela
ga je u svoju zaštitu kada se prvi put priključio Savezu, pomogla u
njegovoj obuci. Rekao joj je istinu o tvom glupavom princu na belom
konju i flešu, a ti si bila rešenje njihovog problema. Iz nekog meni
nepoznatog razloga, Kejt slepo veruje da si u stanju da ispeglaš sva
sranja.”
„Zašto mi je onda Kol servirao priču?”
„Zato što je posmatraju. Rob i ostali. Znala je kakav je, ili je bar
shvatila pre nekoliko meseci, ali je pokušavala da ostane u blizini
njegove jezive guzice kako bi se postarala da nas ne napadne. Nije
mogla da se obrati Olbanu ili nekom od njegovih savetnika, zato što se
plašila da će je prekomandovati negde ako budu mislili da je „teška za
saradnju”. Niko je pokazao Kolu, Kejt i meni snimak kako ubijaju
Blejka i ona je ozbiljno popizdela zbog toga.”
„Kada se to dogodilo?”
„Odmah nakon što ste napustili Štab.” Vida je namestila zalutali
pramen kose iza uveta, pa me pogledala. „Niko je rekao da si mu rekla
da to ne radi, ali nešto što si rekla Kolu ga je nateralo da pogura stvar.
Sada čuvaju taj video dok mi ne donesemo podatke nazad.”
Naravno - zato što je očuvanje Saveza bio najveći prioritet ovde.
Ne to da zaštitimo decu. Ne da se lišimo psihopata.
„Da vidim da li sam dobro razumeo”, počeo je Bucko. „Kejt je od
početka sve vreme u ovome, ali je prećutala? Je l’ to trebalo da bude
neka vrsta zaštite u slučaju ako stvari ne budu išle kako treba?”
„Dobar si, bakuto”, odgovorila je Vida. „Kol je rekao da je Kejtina
uloga morala da ostane tajna, čak i za vas dvoje. Ako vas dva kretena
budete uhvaćeni i privedeni na ispitivanje, nije hteo da možete i nju da
odrukate - ako on padne, bar će ona ostati u blizini na našoj strani.
Uopšte joj se nije svidela ta ideja, ali sam joj rekla da mora da se složi,
inače vam ja neću pomagati. Nije pristala dok nije shvatila da ne
postoji način da Džada skloni sa ove misije, a da to ne deluje
sumnjivo. Rob ga je lično zahtevao.”
Džad je izgledao kao da se nalazi udah ili dva od toga da se
ispovraća. Vatra je samo naglašavala koliko su mu obrazi bili crveni
od napada panike.
Vida je bacila sažaljiv pogled u njegovom pravcu. „Kejt kaže da je
pobegao nakon što si ga prozvala. Nestao je sa jebene mape pre nego
što je Barton uspeo da ga privede na saslušanje.”
„Dakle neće biti tamo kada se vratimo”, rekao je Džad, izdahnuvši
sa olakšanjem.
Ne, ali je značilo da sam oslobodila besno čudovište, da raspori
svet i napravi ga onakvim kakvim želi.
„To je sve što znam”, rekla je Vida. „Kraj priče. Ali vam sada
kažem, ako bilo ko od vas kaže reč - samo jednu prokletu reč - o Kejt,
napašću vas tolikom silinom da će jebene nuklearne katastrofe po
meni da nazivaju narednih sto godina.”
Otvorila sam usta da joj uzvratim, ali sam na kraju odustala.
Otkako sam upoznala Vidu, osećala sam jako sažaljenje prema njenom
očiglednom obožavanju Kejt. Mislila sam da sam videla obrise prave
Kejt koja je živela duboko ispod one savršene spoljašnjosti. Ali sada
je postajalo sve teže i teže da poverujem da je bilo ko od nas stvarno
imao pojma ko je ona. Meni je njena vera u Savez uvek delovala
naivno - bila sam ubeđena da se namerno pravila slepom za sve što se
dešavalo oko nje kako bi ostala srećna u svetu koji je postojao samo u
njenoj glavi. Možda je Džad stvarno bio u pravu i da današnji Savez
nije uopšte ličio na onaj kom se ona svojevoljno priključila pre toliko
godina.
Zašto mi je onda otkrivala samo delove svoje ličnosti? Zašto mi je
bilo potrebno toliko vremena da ih sklopim u jednu donekle celu
sliku?
„Pretpostavljam da si komunicirala direktno sa Kejt?” Bucko je
uzeo četer iz moje mlitave ruke i okrenuo ga. „Ona te je navodila sve
ovo vreme?”
„Da”, odgovorila je Vida. „Poslala mi je maršrute kojima da
najlakše stignem do ovde. Šteta što nije mogla i njegovu guzicu da
aplouduje na Gugl mapi. Čak ni Niko nije uspeo da ga pronađe.”
 Ekran u Buckovoj šaci je oživeo uz duboko, vibrirajuće režanje.
Svetlo koje je obasjalo ekran je bilo dovoljno jako da svi primetimo
kako su mu se obrve podigle iznad okvira naočara dok je čitao tekst.
„Pa, možda ne može da pošalje tačne koordinate”, rekao je,
okrenuvši ga ka nama, „ali ima predstavu odakle bismo mogli da
počnemo da tražimo.”
 12

META PRIMEĆENA NADOMAK

NEŠVILA //
NEPRIJATELJSKI NASTROJENO
PLAVO PLEME U OKOLINI //
PRISTUPITI SA OPREZOM

„Ova dojava nije izlistana na mreži za tragače”, rekao je Bucko.

Prstom je prelazio preko ekrana malog tableta koji me je poslao da
izvučem iz pregrade za rukavice, listajući nadole. „Što i nije
iznenadujuće. Nisam uspevao da uhvatim internet signal poslednjih
nekoliko dana kako bih ažurirao sistem.”
„Šta je to?” pitala sam. Na samom vrhu ekrana u boji se nalazilo
Lijamovo modro, namrgođeno lice - slika koja je napravljena, rekla
bih, kada je doveden u Kaledoniju. Pored te fotografije su se nalazile
iste informacije kojima sam imala pristup kroz PSS mrežu - jedina
promena je bila ta da je sada nagrada za onog ko ga dovede 200.000
dolara, a da je poslednji put viđen u blizini Ričmonda, Virdžinija.
„Ima direktan pristup mreži za tragače”, rekao je Bucko. „Dobiješ
jedan ovakav kada se registruješ i Vlada te odobri. Informacije koje
dobijamo preko ovoga su pažljivo čuvane - PSS-ovi nemaju pristup
mreži, tako da ne mogu da ulete i ukradu nečiju nagradu.”
U pitanju je bio ekran osetljiv na dodir, dovoljno jednostavan za
listanje objavljenih dojava. Tragač po imenu P. Everton je bio taj koji
ga je video u Ričmondu - na Lijamovom profilu je dopisao sledeće:
Stjuart je primećen u crvenom ševrolet kamionetu, ukradenih tablica.
Meta nosi farmerke i crnu duksericu sa kapuljačom. Izgubio
automobil iz vida u toku potere.
„Zašto bi hteli da dele takve informacije jedni sa drugima?” pitala
sam. „Ako samo jedan može da uzme nagradu?”
„Zato što, ako se ispostavi da je dojava dobra, tvoj profil se bolje
kotira. Svaki klinac, pogotovo ovi čije su glave ucenjene na velike
sume, donose i poene, a ne samo dolare - dodatni poeni mogu da se
skupe ako dojaviš nečiju lokaciju ili pomogneš PSS-ovima kada
pokušavaju da lociraju dete.” Bucko je slegao ramenima. „Najboljih
dvadeset tragača dobija više zaliha od Vlade, da ne pominjemo bolju
opremu i lakši pristup internetu. To samo po sebi pravi ogromnu
razliku. Ne mogu da vam opišem koliko je glupave dece bilo
uhvaćeno zbog slika i objava njihovih porodica na internetu. Mislim
da su me tako PSS-ovi i pronašli prvi put. Mama je zaboravila da je na
društvenim mrežama imala album sa slikama iz naše kolibe.”
Klimnula sam glavom, nastavljajući da listam kroz profile. Tu se
nalazilo otprilike hiljadu aktivnih raspisanih poternica za decom, a
veliki broj njih nije imao slike. Ovo su, pretpostavljam, bili oni
srećkovići koji su dodati u intemet registar dece sa IAAN-om od
strane svojih naivnih roditelja, kako bi dobijali najnovije informacije i
instrukcije od Vlade, ali su nekako uspeli da izbegnu sakupljanja i
odlazak u logor. Oni su, ili pronašli idealno mesto gde su se krili ili
usavršili umetnost života van sistema. Nastavila sam da listam.
Dejl, Andrea. Dejl, Džordž Rajan. Dejli, Džejkob Markus. Dejli,
Rubi.
Na slici sam bila ja kad sam imala deset godina, razrogačenih očiju
ispod umršene, mokre tamne kose. Tako je, pomislila sam. Padala je
kiša tog dana kada su nas doveli tamo.
„Šta kog đavola?” Podigla sam da i on pogleda. „Četiri stotine
hiljada dolara nagrade?”
„Šta... Ah, to.” Bucko mi je iščupao tablet iz ruku i namrgođeno
dodao, „Čestitamo, zvanično ste postali jedna od najskupljih ucenjenih
glava.”
„To je... Samo... Zašto?”
„Je 1’ stvarno ja treba da ti objašnjavam detalje?” pitao je,
uzdišući. „Pobegla si iz Tarmonda uz pomoć Saveza, a ti si, oh,
uzgred budi rečeno, Narandžasta.”
„A šta su sve ove dojave?” pitala sam. „Ja nikada nisam bila u
Mejnu ili u Džordžiji.”
Podigao je ekran kako bih mogla da vidim. „Pogledaj malo bolje.”
Primećena u blizini Marijete, Džordžija, kreće se na istok. Dž.
Lister.
Bar pet njih je bilo od strane Dž. Listera, takođe poznat i kao
tinejdžer sa kojim smo se vozali okolo.
„Postavio bih više, ali dobijaš kaznene poene ako spamuješ mrežu
lažnim dojavama. Trudim se da to radim za tebe i Lija kada god sam u
mogućnosti, da skrenem ostale sa pravog traga.”
„A šta je sa Zu?”
„Isto”, odgovorio je. „Ali ni izbliza toliko često. Izgleda loše kada
ažuriraš informacije o jednoj te istoj deci bez uzimanja u obzir
rastojanja i tako toga. Ne mogu da napišem objavu da sam te video u
Mejnu i, dva minuta kasnije, objavim da sam nju video u Kaliforniji.
Doduše, smislio sam priču za nju. Što se tiče drugih tragača, ona je
negde na Floridi.”
„Misliš da su ona i ostali zapravo stigli u Kaliforniju?” pitala sam
ga. „Nije bilo nikakvih novih informacija na PSS mreži kojoj Savez
ima pristup. Poslednji put sam proverila prošle nedelje. I dalje nije
bilo ničega.”
„Ovaj...” Bucko je pročistio grlo. „Volim da verujem da jeste.
Kada pronađemo Lija, moraćemo da odemo i da se sami uverimo u
to.”
Ostali su nam bili u vidokrugu, sa druge strane šofer-šajbne. Vida
je pokušavala da rasklopi šator tako što je ubijala boga u njemu. Džad
se prosto ispružio na leđa na travnatom parčetu zemlje i buljio u nebo,
sa kompasom koji mu se odmarao na grudima. Bilo je hladno, ali se
sunce probilo kroz oblake prvi put posle nekoliko dana. Posmatrao je
nebo sa divljenjem.
„U šta misliš da gleda?” pitao je Bucko, izvijajući vrat prema
volanu kako bi i sam pogledao u šta se Džad zadubio. „Je l’ taj dečko
psihički... zdrav?”
„Ako bih morala da pogađam, rekla bih da mu je mozak jedno
deset hiljada kilometara odavde, smišlja priču o ovoj herojskoj
avanturi”, odgovorila sam mu. „Ali da, jeste. Dobar je to klinac.
Hiperaktivan je, potpuno nevoljan da prihvati realnost, ali fino dete.”
„Ako ti tako kažeš”, promrmljao je Bucko.
Vida je vrisnula dok je čupala iz zemlje jedan od klinova koji su
držali šator u mestu. Sagla se i prevrnula čitavu improvizovanu kućicu
na stranu pa je zgazila nogom pride. „Zašto sam ja jedina koja nešto
radi?” povikala je. „Alooo-ooo?!”
Bucko je već izleteo iz kola pre nego što sam uspela da se uhvatim
za kvaku. „Da li bi mogla da ne uništavaš moj šator, ti nesposobna,
nezahvalna bednice?” režao je.
„Ja sam nesposobna?” Vida je odgovorila glasom promuklim od
vikanja. „A ko je glupi seronja koji je bacio uputstva?”
Nakon što sam se jednim pogledom uverila da Vida neće probosti
Bucka klinom koji je držala u ruci, posegnula sam za tabletom i
ponovo ga uključila.
Tokom dve, tri, četiri sekunde agonije, sve što sam mogla da
vidim bilo je sporo okretanje sivog kruga dok se naprava palila.
Prebacio me je na početni ekran nakon kratkog pištanja; preda mnom
se nalazio sićušni meni sa opcijama od hitnih slučajeva do baze
podataka i najnovijih informacija. Iznad njega je bila postavljena karta
Sjedinjenih Američkih Država, koja je delovala kao da može da se
koristi za pravu navigaciju.
To nije bilo ono za šta mi je bila potrebna.
Želudac mi se vezao u ogromni čvor stresa i nervoze, ali mi prsti
nisu podrhtavali dok sam kucala ime.
 Grej, Klensi.
A onda je bol nestao jednim dugim izdahom.
Nema rezultata pretrage.

Do Nešvila samo imali još četiri sata vožnje, koje smo Bucko i ja
podelili. Videti ga za volanom umesto na sedištu iza mene je samo po
sebi bilo dovoljno čudno, ali ga je i njegovo opušteno, samouvereno
držanje činilo potpuno drugom osobom. Terala sam sebe da se
naviknem, da se pomirim sa činjenicom da ovaj Bucko nije onaj isti
kog su mi oduzeli. Kako je mogao i da bude, nakon svega?
Osim reakcija na Vidino začikavanje i uvrede, bio je mnogo
mirniji - bar spolja. S vremena na vreme bih bacila pogled na njegovo
lice i primetila senku koja preleće preko tih oštrih crta. Reci mi,
pomislila bih, ali bi gusti oblaci nad našim glavama nastavili put i
sunce bi ponovo okupalo put blistavim zracima, a on bi ponovo bio
onaj stari. Bar dok nije došlo vreme da jedemo.
U prošlosti bi se Bucko žalio i navijao protiv same pomisli da
stanemo kako bi neko od nas izašao i kupio hranu u prodavnici ili
restoranu. Uvek je Lijam bio taj koji je izlazio u kupovinu, praćen u
stopu Buckovim džangrizavim zanovetanjem.
„Oh, ma daj. Biće sve u redu”, rekao je nakon što je insistirao da
se parkiramo na odmorištu punom ljudi koji su mileli okolo.
Postajalo je vrlo očigledno da je svoje isprave tragača koristio kao
da je u pitanju štit otporan na metke, pokazujući ih svakome ko bi se
usudio da ga dvaput pogleda. Deo mene se pitao da li se samo previše
navikao da igra svoju ulogu ili se nešto u njemu stvarno promenilo.
Mi ostali smo sačekali, šćućureni u sedištima što je više bilo
moguće, dok je Bucko natenane otišao do toaleta, pa pokupio šta je
hteo iz automata za prodaju i nadisao se svežeg jesenjeg vazduha.
„Mislila sam da si rekla da je ovaj dečko pametan”, šištala je Vida.
„Jeste”, posmatrala sam ga preko zakrivljene linije instrument
table.
„Onda je džukela nepristojna”, odgovorila je odsečno. „Ili se samo
trudi da budemo uhvaćeni.”
Ne - to nije bio slučaj. Bucko je bio mnogo toga, ali nije bio
dovoljno zlonameran da odbije od sebe nekoga kome je potrebna
njegova pomoć.
Oh, stuarno? začuo se sićušni glas iz malog mozga. Zar nije baš to
pokušao tebi da uradi?
Protresla sam glavom dok se peo nazad u terenac, bacajući svoj
ulov čipsa i slatkiša u moje krilo. Bucko je preleteo pogledom preko
mene, pa se zaustavio da me detaljnije pogleda. „Šta to radiš?”
Usta su mi ostala otvorena od iznenađenja. „Šta misliš da radim?
Bilo ko od ovih ljudi je mogao da nas prijavi!” Buckove obrve su se
spojile. Konačno je shvatao o čemu se radi. Pogledao je ostale, koji su
i dalje čučali u zadnjem delu. Džad je rukama obmotao kolena,
zavučen u uski prostor između svog sedišta i metalne rešetke.
„Da”, rekla je Vida, više za sebe, „samo je jebeni idiot.”
„U redu je”, rekao je Džad usiljeno raspoloženim glasom. „Ne bi
nas prijavili. Ionako ne izgledaju kao PSS-ovi ili tragači.” Tragači nisu
imali poseban izgled - Bucko je bio pravi dokaz toga. Možda se
oblačio kao prosečan tragač, ali nije bio jedan od njih. Nije ga krasila
ta hladnoća i otuđenost kojom su ostali zračili. Njegova reakcija, način
na koji je pokušavao da ubaci ključ u bravu kako bi pokrenuo
automobil, naterali su me da se zapitam da li je uopšte primećivao
koliko je bio neodgovoran do ovog trenutka.
To nije postalo pravi problem dok nismo stigli do oboda Nešvila i
blokade puta koju je organizovala Nacionalna garda, preciznije
tridesetak njihovih regruta.
„Grad je zatvoren”, rekao je Džad, čitajući sa znaka ispisanog
sprejem. U pitanju je bio niz znakova, poredanih jedan za drugim.
„Zona poplave. Polako. Okrenite se. Dozvoljen ulaz samo Nacionalnoj
gardi. Grad je zatvoren.” Džadov glas je postajao sve tiši sa svakim
znakom koji je pročitao, ali je terenac išao sve brže. Improvizovana
stanica koja je na početku izgledala kao tamna mrlja na snežnom
belom horizontu, polako je poprimala oblik, kotur po kotur bodljikave
žice.
„Uspori”, rekla sam Bucku. „Stani na trenutak.” Ignorisao je oba
zahteva.
Vida je podigla pogled sa ekrana četera na kom je pisala novu
poruku za Kejt. „Oh, da. Kejt kaže da je grad blokiran još od letos.
Pominjala je neku reku koja je poplavila grad i neke ljude koji su
protestovali zato što nisu dobili nikakvu pomoć.”
Uzdahnula sam, pa zaronila lice u dlanove. „Ta informacija bi nam
bila mnogo korisnija pre nekih dvadeset minuta.” Onda kada smo,
znaš, bili usred rasprave o tome koji nam je najbolji način za ulazak u
grad.
Vida je slegla ramenima.
„Uhhhh”, javio se Džad, sa jasnom dozom panike u glasu. „Neki
čovek ide ka nama. I približava se prokleto brzo.”
Naravno, jedan od pripadnika Nacionalne garde se provukao pored
ograde od lanaca i prljavih žutih buradi koju su koristili da prepreče
put. Trčao je, a pištolj i lisice su mu poskakivali sa svakim korakom.
Talas ledene panike mi se spustio niz kičmu.
Vojnik se zaustavio, pa posegnuo rukom za vatrenim oružjem na
boku.
Zatim je usledilo Buckovo pitanje, „Da li ste svi vezani?”
„Mora da se šališ”, odgovorila sam. Nema šanse. Nikada to ne bi
uradio. Vida je konačno podigla pogled sa četera.
Džad je ciknuo kada je automobil poskočio unapred. Bucko je
nagazio gas do daske.
Posegla sam preko njega i trgla volan, nateravši auto da naglo
skrene ulevo. Bucko je pokušao da me odgurne, ali sam nastavila da
upravljam autom, jedva izbegavši vojnika koji je stajao na putu. Istog
trenutka je otpustio pedalu gasa, ali smo već išli u pravom smeru -
dalje od ograde, vojnika i opasnosti. Vida je udarila dlanom o rešetku i
papučica se istog trenutka zalepila za pod džipa pod njenim uticajem,
zaronivši u štrokavi tapacirung. Bucko je pokušao da nagazi na
kočnicu, a motor je vrištao iz protesta.
 Kada je blokada na putu konačno postala samo tačka u retrovizoru,
Vida je podigla ruku i Buckova noga je nalegla na kočnicu. Pojasevi
su se zategli preko naših grudi.
,Ja...” pokušavala sam da dođem do daha kako bih pro-govorila.
„Zašto...Ti...”
„Prokletstvo!” Viknuo je Bucko, udarivši rukom o volan. Nikada
ga nisam čula da tako zvuči; vikao je na mene ranije, bezbroj puta, ali
ovo... osetila sam kako se smanjujem pred njim. „Kako se usuđuješ da
to uradiš? Kako smeš!”
„Ako ćete da se svađate, da li možete da izađete napolje prvo?”
pitala je Vida. „Ionako imam neviđenu glavobolju, ne treba mi još da
slušam mamicu i taticu kako se kolju.”
Nikakav problem. Otkopčala sam pojas, ignorišući Buckovo
režanje dok je radio isto.
„Šta je bilo?” pitao je, obilazeći oko haube kako bi se susreo sa
mnom ispred džipa. Čizme su mu se klizale po snegu koji se taložio
po tamnoj površini puta. Dah mu je bio vreo od besa. Osećala sam
kako me ta vrelina obasjava i lepi se za moje promrzle obraze.
„Šta je bilo ono malopre?” zahtevala sam odgovor. „Jesi li stvarno
planirao da se probiješ kroz njih?”
Način na koji je samo slegao ramenima, kao da to nije ništa, me je
izludeo.
„Ne mogu da verujem”, rekla sam. „Probudi se! Probudi se! Ovo
uopšte ne liči na tebe!”
„Ne bih to morao da radim da me nisi osudila na ona glupa derišta
- mogao sam da pokažem papire i da nas puste unutra!” Prešao je
rukom preko kose. „I znaš šta? Čak i da sam izveo to, nije kao da bi
uspeli da nas uhvate.
Uostalom, zar niste ti i Lijam uvek bili oni koji kažu da moramo
više da rizikujemo ako hoćemo da se provučemo?”
,Jesi li...” Reči su me toliko gušile da sam jedva govorila. ,Jesi li ti
ozbiljan? Gde ti je mozak? Sigurno možeš mnogo pametnije od svega
ovoga!”
 Da li je bilo bitno što sam vikala ili što se on trudio da me nadvisi
svojom konstitucijom? Da li je bilo bitno što su nas ono dvoje gledali
kroz šoferšajbnu?
„Naravno, prošli bismo kroz blokadu na putu, možda bismo prešli
i kilometre nakon toga, a šta bi bilo da su uspeli da vide tvoj broj
tablica i da ga prijave? Šta bi bilo da je niz put bila još jedna blokada,
ali da su narednog puta čekali da se pojavimo? Šta bi onda uradio? Ti
jedini imaš papire, sa tobom bi bilo sve u redu - ali šta da su mene
odveli? Ili Džada ili Vidu? Je 1’ bi mogao da živiš sa tim?”
„A šta je sa Lijamom?” vikao je. „Znaš, onaj dečko čiji si mozak
odlučila da spržiš? Onaj što je izgubljen, mrtav ili jako blizu toga jer si
ti odlučila da se zajebavaš s njim? Je r se sećaš njega?”
Osetila sam da mi je svaki centimetar kože ogoljen i prekriven
ledom, poput grana na drveću iznad nas. „Ipak me kriviš.”
„Koga drugog da okrivim?” vikao je. „Ti si kriva, zaboga! A sada
se ovako ponašaš? Kao da su ti ta deca važnija od nas? Da, morao sam
da napravim par promena. Pa šta? Sasvim sam se fino snalazio dok
sam sam donosio odluke. Ti se ponašaš kao da ti i dalje krvarim na
rukama, ali ja sam dobro! Čak i bolje od toga! Ti si ta koja greši! Ti
si...”
Nisam čak ni čula da su se vrata otvorila, ali Vida je iznenada
stajala pored mene, ramena naslonjenog na moje.
„Odjebi.” Osetila sam kako joj se šaka sklapa oko mog zgloba.
„Ne želiš nas ovde, dupeglavče? Dobro. Onda odosmo.”
Džad je bio smrtno bled u licu dok se skrivao u pozadini, čvrsto
stežući ono malo stvari što je imao u rukama. „Ja sam spreman”, rekao
je, glasom koji nije odavao notu straha koju sam mu videla u očima.
„Hajdemo.”
Uzela sam kožnu jaknu koju mi je Džad dodao, dok je mozak
pokušavao da shvati šta se upravo dogodilo. Buckovi prsti su se
uhvatili za džep i čvrsto ga stegli.
„Šta to radiš?”
„Mislim...” čitavo lice mi je utrnulo. „Mislim da je ovo bila loša
ideja.”
Ne, moj mozak je vrištao, ne, ne, ne!
„Rubi!” rekao je, šokiran. „Reci mi da nećeš... Rubi!”
„Misliš da smo bezvredni? Hoćeš da dokažeš da si tako prokleto
hrabar?” Vida je vikala. „Pa onda idi i neka te ubiju, glupane!
Videćemo ko će prvi pronaći Stjuarta!”
Vida je obuhvatila moju ruku i počela da me vuče niz blagi nagib
krivine auto-puta, u snegom prekrivenu šumu koja se nalazila pred
nama. Bila je duboka, mračna i divna. Nisam joj videla ni početak ni
kraj.
„Govnar”, mrmljala je sebi u bradu. „Neka crkne, mrzim tu glupu
glavudžu i glupavi način na koji vozi - i što se ponaša kao da su svi
sem njega glupi kao noć. Govnar!”
Džad je trčkarao kako bi održao korak sa nama. Grančice su mi se
lomile oko lica, kačile mi se za kosu. Odsjaji sunca koje se naziralo
kroz krošnje su me dezorijentisali, zaslepljujuće crveni u jednom
trenutku i narandžasti u sledećem, a meni je u glavi bila samo vatra.
Sve što sam mogla da vidim bilo je Buckovo lice blizu mog dok smo
se držali za dok u Ist Riveru, a čitav svet goreo iznad nas.
Osetila sam kako me ruka dodiruje po donjem delu leđa i
jednostavno nisam mogla više. Noge su mi poklekle i jedva sam
uspela da se uhvatim za drvo kako se ne bih sručila na zemlju.
Šta to radiš? Pomislila sam. To je Bucko. To je i dalje Bucko.
Tokom nekoliko minuta agonije nisam uspevala da čujem ništa izuzev
svog oštrog disanja. Fizički mi je bilo muka, kao da ću da povratim
sve što mi se nalazilo u stomaku.
To je Bucko. Koji stalno govori stvari zbog kojih žali, čak i kada
su istina. Koji dozvoljava besu da ga nadjača - pogotovo kada je
uplašen. A ti si ga napustila. Okrenula si se i otišla. To je Bucko, a ti si
ga napustila.
Osetila sam kako me neko vuče za rukav. Džad je stajao pored
mene u izgužvanoj bolničarskoj jakni.
„Mislim da oboje grešite”, rekao je tiho. „On te ne krivi za ono što
se na kraju dogodilo Lijamu. Krivi sebe. Samo se tako ponaša zato što
je došao do tačke u kojoj je spreman da uradi sve da to ispravi.”
„Zašto misliš da je bilo šta od ovoga njegova krivica?” pitala sam.
„On je potpuno flipnuo”, rekla je Vida, bacivši pogled preko
ramena. „Preživeo je ranjavanje. Deo njega verovatno misli da je
neuništiv i da može da pravi glupe greške i prođe nekažnjeno.
Postojali su i drugi načini da se putuje, a on je izabrao da trči sa
jebenim vukovima. Ako nije očajan, ako ne mrzi sebe, onda je samo
prokleti idiot.”
„Vi ga ne poznajete”, počela sam da ga branim.
„Ne”, rekao je Džad pažljivo, „ali poznajemo tebe.”
„I ako misliš da se ti nisi ponašala na identičan način poslednjih
šest meseci, onda si i ti prokleti idiot.” Vida me je okrenula prema
putu i gurnula. „Idi i dovedi ga, onda. Ako se ne vratiš za pet minuta,
mi odosmo sami da pronađemo Stjuarta. Rekla si da nisi imala izbor
kada si se priključila Savezu? Pa, jebeno čestitam. Sada imaš. Vrati se
sa nama ili nemoj, ja sam i više nego sposobna da izvedem ovu
operaciju bez tebe i tvog prenemaganja koje me smo usporava.” Bilo
mi je sasvim jasno šta je htela dakaže. „Vratiću se”, rekla sam im.
„Odmah se vraćam, obećavam.”
Zateturala sam se unapred, pogleda prikovanog na naše tragove u
snegu. Ostala sam skoncentrisana na njih jer nisam mogla da
podnesem pomisao na to da su gledali kako odlazim.
Ne mogu da ih ostavim. Nikoga od njih. Čak ni Vidu, koja je bila
suviše tvrdoglava za svoje dobro. Ne Džada, koji nije mogao da
podnese tišinu i mrak. Ne Bucka, ne nakon svega.
Terenac je i dalje stajao tamo, parkiran ukrivo na krivini. Sedeo je
na mestu vozača, naslonjen na volan. Obišla sam automobil sa zadnje
strane, osmotrivši obe strane puta kako bih se uverila da nas niko ne
posmatra, pa se ušuškala u Lijamovu jaknu kako bi mi pružila
podršku.
Nije me video. Ramena su mu podrhtavala, ali nisam bila sigurna
da li samo teško diše ili zapravo plače. Pokucala sam na prozor. A
Bucko - moj Bucko - je zamalo skočio na mesto suvozača od straha.
Žao mi je, izgovorila sam nemo kroz staklo.
Plakao je. Nešto u meni se uvrnulo, oštro i čvrsto, dok je Bucko
otvarao vrata. „Prestravila si me!” vikao je. Jesi li svesna uopšte
koliko je lako da padneš i slomiš nogu kada šetaš po neobeleženom
terenu? Ili da upadneš u zaleđenu reku? Znaš li šta se dešava ljudima
kada dobiju hipotermiju?”
Nagla sam se i obgrlila ga oko ramena.
„Ja sam... mislim...” pokušavao je da dođe do reči. Osetila sam
kako se hvata za Lijamovu jaknu u pokušaju da me zadrži tu gde sam.
„Nisam ista osoba. Nisam. I svestan sam toga. Ne sviđa mi se šta sam,
niti šta moram da radim, ali mi se takođe ne sviđa da se opet
rastanemo! Nemoj to da radiš! Nemoj samo da nestaneš! Ako si ljuta
na mene, onda me udari ili tako nešto - samo nemoj da misliš da ja ne
želim da ostanem sa tobom. Ja ću uvek želeti da ostanem pored tebe!”
Samo sam ga još čvršće stegla, pritiskajući lice uz njegovo rame.
„I ti si drugačija”, rekao je. „Sve je drugačije sada. I ja samo želim
da se sve vrati na ono što je bilo, kada smo svi bili u onom glupom
kombiju - Isuse, hoćeš li progovoriti?”
„Nemoj”, rekla sam, „više da sam te čula da kažeš za Crnu Beti da
je glupa.”
Ne znam da li se smejao ili je opet plakao, ali smo se oboje tresli
od siline njegove reakcije.
„Nedostaje mi”, nastavio je. „Toliko mi nedostaje, i znam da je
glupo. Samo sam, samo se plašim...”
„Nije mrtav”, prekinula sam ga. „Nije. Ne može da bude.” Bucko
se polako udaljio, pa podigao naočare kako bi obrisao oči rukom.
„Nisam to mislio. Plašim se toga šta će reći kada bude saznao za...
ovo.” Vratio je ruke na volan. „Sve ovo.”
„Verovatno će da napravi neku glupu foru na tvoj račun”,
odgovorila sam, „i dodeliće ti još neki kretenski nadimak.”
„Ne”, rekao je, mučeći se da završi rečenicu, „znaće...” Odjednom
sam ostala skamenjena. Ne postoji drugi način da opišem užas koji me
je preplavio kada se Bucko okrenuo od mene.
„Rekao sam ti već da sam morao da popunim silnu papirologiju da
bih se registrovao kao tragač”, nastavio je, „ali... to je samo polovina
priče.”
„Polovina?” ponovila sam.
Klimnuo je glavom, nesrećan. „Da bi se registrovao, moraš da
privedeš jedno dete. Ne postoji drugi način da uđeš na listu.
Nemoguće je prevariti sistem. Veruj mi. Probao sam.” Trebalo mi je
mnogo vremena da obradim ono što je izgovorio. Svakim sekundom
koji je prolazio, njegovo lice je postajalo sve bleđe. Gotovo da sam
mogla da vidim njegove misli i strahove na licu.
„Koga?” pitala sam konačno.
„Neko Zeleno dete koje sam našao u Njujorku.” Progutao je
knedlu. „On je... Živeo je u divljini nekoliko godina. Na prvi pogled se
videlo. Kao uklet, znaš? Gladan. Bio je kost i koža kada sam ga našao.
Ne bih ga ni primetio da nije pokušao da razbije aparat sa
grickalicama u jednom od otvorenih tržnih centara. Dogodilo se usred
bela dana. Masa ljudi je stajala i posmatrala ga, niko nije smeo da mu
se približi.”
„Šta se dogodilo?”
„On... ne znam, nije se mnogo ni branio”, odgovorio je Bucko,
grubim glasom od emocija. „Samo me je pogledao i mogao sam da
vidim na njegovom licu da je odustao. U tom trenutku sam mislio,
znaš, bar će mu dati hranu u logoru.
Imaće krevet. Bio je običan Zeleni. Oni bi bili okej prema njemu
ukoliko ne bude štrčao.”
„Morao si.” Šta sam drugo mogla da kažem? „To je bio jedini
način.”
„Je 1’ tako treba da se pravdam Liju? Oh, izvini.Tvoj život je
važniji od njegovog? On to neće razumeti.” Pročistio je grlo.
„Činjenica je, uradio bih i mnogo gore stvari. Uradio bih šta god da je
potrebno da vas pronađem. Plaši me to. Imam osećaj da ako nema
nekoga da me zaustavi, ni sam nisam siguran šta sve mogu da
uradim.”
Taj osećaj mi je bio dobro poznat - svest o tome da padaš
naglavačke u mračnu jamu, ne znajući koliko brzo ćeš udariti u dno i
da li ono uopšte postoji.
„Neće biti važno”, rekla sam. „Na kraju neće biti. Nakon što
pronađemo Lijama i uzmemo te podatke, budi siguran da ću spaliti
svaki od tih kampova.”
Nije delovao ubeđeno, i to mi je slamalo srce.
„Moram. Hoćeš li ostati sa mnom u ovome?” prošaputala sam.
Sledećeg trenutka je klimnuo glavom. „Dobro.” Ponovo je
pročistio grlo, u pokušaju da se vrati svom uobičajenom osornom
tonu. „Gde su ono dvoje nestali?”
„Čekaju nas.”
„Dakle, nastavljamo peške?” pitao je. „Onda ću pokušati malo da
sakrijem auto.”
Buljila sam u njega, zbunjena. Onda mi je sinulo. Dozvojava ti da
vodiš.
„Da”, rekla sam, „mislim da je bolje da probamo da u grad uđemo
peške.”
Bucko je klimnuo glavom i nije bilo potrebe za daljom raspravom.
Odvezli smo kamionet niz auto-put dok nismo naišli na mali prilazni
put. Nakon što smo parkirali terenac između drveća, pokrili smo ga
granjem i rastinjem i zaputili se u šumu.
„Dugo nisam ovo radio”, rekao je Bucko, premeštajući na ramenu
paket zaliha koji smo sastavili i jedno dvadeset i pet miliona prvih
pomoći koje je insistirao da ponesemo sa sobom. Smejao se, ovlaš, ali
i to je bilo nešto.
„Volela bih da mogu i ja to da kažem”, rekla sam, naslonivši ruku
na njegovo rame kako bih održala ravnotežu dok sam preskakala
srušeno stablo.
„Gde si rekla da nas čekaju?”
Nisam ni shvatila da smo se vratili na istu čistinu dok nisam videla
pregršt tragova u blatu i trulom lišću. Dakle, održali su reč. Otišli su, a
sada je bilo na nama da ih sustignemo.
Pogledala sam u Bucka da mu to kažem, ali njegove oči su bile
uprte dole u sneg, a obrve visoko podignute.
Na zemlji je bilo više od tri grupe tragova. Na prvi pogled sam
samo pretpostavila da je Džad nervozno šetkao okolo kao i obično ili
da je Vida nestrpljivo hodala ukrug. Ali bilo je suviše tragova za tako
nešto.
Tada mi je sinulo, način na koji se sve odigralo. Spirala koraka
gde je Vida pokušala da se bori, koja se završavala ogoljenim delom
zemlje gde je pala. Duž čitavog puta izlomljene grančice su ležale po
zemlji. Napravila sam još jedan korak napred, pa još jedan, prateći
stazu dok mi se stopala nisu zaustavila na malom pojasu snega koji se
topio, isprskanog jarkocrvenom krvlju.
Ne. Vetar je preteći režao u mojim ušima. Nisu otišli dalje bez nas.
Odvedeni su.
 13

NIJE MI NI PALO NA PAMET DA BUCKO MOŽDA NE MOŽE da održi

korak sa mojim trčanjem. Grupa je prokrčila put kroz blato i ostatke
snega, dobro ga utabavši nogama. Duboko sam udahnula ledeni
vazduh, u pokušaju da ignorišem sneg koji je padao sa niskog granja i
žbunja dok sam se probijala kroz njih. Pantalone i jakna su mi bili
potpuno mokri do trenutka kada sam konačno proklizala i stala.
Puteljak sa tragovima, do tog trenutka širok i očigledan, završavao se
u zaleđenom potoku.
Bucko je glasno stenjao kada je konačno stigao do mene, ruke
pritisnute na rame. Okrenula sam se da bih preuzela deo zaliha koje je
nosio, pa odustala. Vreća koju sam nosila je bila podjednako teška i
nije bilo šanse da se krećem kroz sneg noseći obe, bar ne brzo.
„Šta sada?” pokušavao je da dođe do vazduha. „Ovde su prešli?”
„Ne, nije moguće”, rekla sam, kleknuvši da proverim led. „Mora
da ih je bilo bar desetoro. Nema šanse da su prešli ovde, polomili bi
led.”
Začkiljio je kada sam se podigla na noge. „Sve to možeš da kažeš
jer si pogledala par otisaka?”
„Ne”, rekla sam, „ne znam tačan broj. Deset ili više. Vida ne bi
dozvolila da je odvede manje ljudi.”
Bucko je izgledao sumnjičavo, ali nije poricao da je moguće.
Hodala sam duž obale potoka, tražeći zalutale tragove, ljudske ili
kakve god. Nisu mogli samo da nestanu ovde.
Sranje, pomislila sam, prolazeći prstima kroz neurednu punđu
svoje kose. Sranje!
„Možda...” Bucko je progutao knedlu dok se migoljio pod teretom
na ramenima. „Misliš da su ih možda vojnici odveli? Oni koje su
poslali po nas sa barikada?”
Odmahnula sam glavom. „Oni bi išli putem. Videli bismo ih.” Ili
sam bar sebe tešila na taj način.
„Možda tragači?” Ovog puta je on oborio moju teoriju. „Njih
deset? Zašto bi svi oni bili ovde, usred nedođije?”
„Onda...” sinulo mi je. Buckove oči su se razrogačile kada je
shvatio o čemu pričam.
„Pleme Plavih koje tražimo?” pitao je. „Ali zašto su se opirali?”
Borila sam se sa naletom prvih paničnih suza. O, bože. Džad je
sigurno bio prestravljen. „Oni ne shvataju kako to funkcioniše.
Nemaju život van Saveza - oni su, ovaj mi smo, naučeni da ne
verujemo nikom drugom.”
Pukom srećom sam se okrenula nazad prema potoku u tom
trenutku, baš kada je vetar pomerio lišće na drvetu s druge strane
potoka. U suprotnom, ne bih primetila odsjaj metala među granama.
Bacila sam se na Bucka, oborivši ga licem na zemlju u trenutku
kada se začuo prvi pucanj. Osetila sam da mi nešto povlači ranac i
okrenula lice od male eksplozije snega i blatnjavog lišća kada je metak
pogodio zemlju pored nas.
Meci su zviždali dok su sekli kroz vazduh prateći trag našeg
kotrljanja do zaklona drveća iza nas.
„Ne diži glavu!” šapnula sam Bucku, gurajući ga iza gustog pojasa
rastinja. Pištolj koji sam ponela iz pregrade za rukavice je bio topao na
dodir kada sam ga izvukla iz pojasa pantalona. Ispalila sam jedan
metak, ciljajući na mesto na kom sam mislila da sam ranije videla
osobu sa druge strane potoka. Pucnji sa druge strane su iznenada
prestali.
Popodnevni vazduh je bio neprirodno miran između nas.
Posedovao je izvesnu oštrinu, mirisao je na sneg.
„Rubi!” tamna mrlja je skliznula sa drveta iza mene. Okrenula sam
se, bez razmišljanja, i zamahnula laktom. Pogodio je nešto mekano što
je glasno krcnulo jer sam svu svoju težinu unela u taj udarac.
Začuo se oštar, bolni vrisak, praćen teškim pljas. Udarac je
podigao oblak snega. Okrenula sam se prema Bucku, pružajući ruke
ka njemu kroz beličastu maglu i osetila kako se prsti sklapaju oko
moje podlaktice. Koža je bila bleda, a svaki zglavak je bio izranjavljen
ili u krastama.
Napravila sam korak unazad, pripremivši koleno kojim bih udarila
sledećeg napadača, ali je borba bila gotova pre nego što je i počela.
Osetila sam hladno, oštro sečivo kako mi se prislanja uz kičmu i
spustila ruke. Blago sam se izvila kako bih pogledala Bucka preko
ramena. Bio je prekriven blatom, siv u licu.
„Ko ste vi?” pitala sam, okrećući se polako kako bih ga pogledala
u lice, sklanjajući se od noža.
„Kučkin sin”, šištao je. Visina njegovog glasa bila je dovoljna da
mi kaže koliko je bio star: bio je mojih godina. Možda godinu ili dve
stariji.
Dečak kog sam udarila se polako podizao na noge i brisao nos o
rukav svoje otrcane jakne, ostavljajući tamni trag krvi na njoj. Dečak
sa nožem je napravio korak unazad, ali ga nije spustio.
Krvavi nos je ispružio ruku i ja sam posegnula ka njoj, kao da ću
da mu predam pištolj. U poslednjem trenutku sam ga ispustila i
uhvatila ga za šaku, pa uletela u njegov um. Telo mu se zgrčilo kada
sam preuzela kontrolu. Videla sam obrise Džadovog uplašenog lica u
njegovim sećanjima i to mi je bilo dovoljno.
„Šta ste uradili sa njih dvoje?” zarežala sam. „Dečakom i
devojkom? Gde ste ih odveli?”
Buckov izraz lica je bio čudan dok me je posmatrao, ali je ostao
nem.
„Ono dvoje...” rekao je, izmenjenim glasom zbog užasnog ugla
pod kojim je nos stajao. I mene je lakat boleo od udarca. „Momci su ih
odveli kod Slip Kida.”
Naravno.
 To je bilo prvo što mi je palo na pamet, kada su se reči probile
kroz led koji me je okovao. Naravno. Klensijev sistem je radio toliko
dobro prvi put - zašto da ne proba ponovo? Naravno. Nije bilo bitno
ko su ta deca, dokle god su voljna - ili bar lako privoljena njegovim
sposobnostima - da započnu rat protiv predsednika Greja.
Naravno.
Moraia sam da oslobodim dečka stiska kada su se još četiri figure
pojavile iz šume oko nas, približavajući se da istraže šta se dogodilo.
Mogla sam da kontrolišem jednu osobu, ali ja nisam bila Klensi; više
od toga je bilo nemoguće za mene, a svaki pokušaj toga bi doveo do
gubljenja prednosti koju sam imala nad njima. Napravila sam korak
napred, pa pokazala Bucku rukom da uradi isto.
„Želimo da vidimo Slip Kida”, rekla sam. „Nećemo vam praviti
probleme.”
,Je l’ to sigurno?” pitao je jedan od njih, gledajući u ošamućenog
dečka kod mojih nogu. „Majkl, jesi li čuo šta kaže ili ti je taj udarac
izbio par dasaka iz glave?”
Krvavi nos - Majkl - je protresao glavom u očiglednom pokušaju
da razbistri misli. Povreda glave je bila dobar paravan za ono što sam
mu upravo uradila, ali njegovom mozgu je trebalo malo više vremena
da se oporavi pa sam se zabrinula da će ostali postati sumjičavi.
Izgledalo je kao da bez njegovog odobrenja ne žele ili ne mogu da
urade ništa.
„Povešćemo ih sa sobom”, rekao je Majkl. „Brzo. Vas dvojica
ostajete na položaju. Poslaću vam još ljudi.”
Ovaj dečko je vođa? pomislila sam. Imalo je smisla. Ako ništa
drugo, bio je toliki da je veličinom unosio strah.
Gurnuli su Bucka prema meni kada smo krenuli nazad ka potoku.
Obuhvatila sam ga rukom oko struka kako bismo bili bliže.
„Pa”, promrmljao je Bucko, „sranje.”
Opet smo bili na čistini, pored zaleđenog potoka i, što je bilo
važnije, na nišanu strelca na drvetu.
Pretresli su me od glave do pete, proveravajuči čak i čizme.
Pokušala sam da ne reagujem kada mi je jedan od njih uzeo švajcarski
nož iz čizme. Od ledenog vazduha me je peklo lice, ali me je pomisao
na to šta bi mogli da pronadu u Buckovim džepovima potpuno sledila.
Bucko je sigurno pročitao pitanje sa mog lica, jer je neznatno
odmahnuo glavom. Dečko, koji ga je pretresao, pronašao je samo
njegov nož i džep pun omota od čokoladica. Bio je dovoljno snalažljiv
da baci svoju tragačku legitimaciju negde u šumi ili je nije ni poneo sa
sobom. Hvala Bogu.
Okrenula sam se da pogledam preko reke, jedva izbegavši
Buckova mlatarajuća stopala dok su ga podizali sa zemlje van mog
domašaja.
Leteo je kroz vazduh tih pola sekunde koliko je dečku sa
ispruženom rukom trebalo da ga podigne i, koristeći samo svoje
sposobnosti, prebaci na drugu obalu. Osetila sam to-plo povlačenje u
stomaku i prepoznala osećaj. Nisam imala priliku da se pobunim, već
sam i sama prenesena na drugu stranu i bačena na Bucka, bez ikakve
pažnje.
Ostala deca su prasnula u smeh dok su prebacivali jedno drugo
preko zaledenog potoka neviđenom lakoćom. Osim toga, nisu pričali,
nisu nam dali nikakvo obrazloženje niti potvrdu gde nas vode. Dvojica
su ostala da počiste tragove u mekom belom prahu.
Hodali smo ćutke. Sneg je počeo da pada, hvatao mi se za kosu i
trepavice, a hladnoća počela da se probija kroz Lijamovu kožnu jaknu.
Bucko je bio napet i odsutno trljao ranjavano rame. Uspela sam da
uhvatim njegov pogled i videla svoju nervozu koja se ogledala u
njegovim tamnim očima.
„Ne mogu da verujem”, promrmljao je. „Opet.”
„Pobrinuću se za njega”, rekla sam tiho, obuhvativši njegovu ruku.
„Pošto je prošli put dalo tako dobre rezultate?”
„Hej!” Majkl je podigao svoj srebrni pištolj. „Umuknite bre!”
Toliko smo dugo bili na nogama da sam počela da se pitam
hoćemo li uopšte ikada stići u taj logor ili gde god da su planirali da
nas odvedu. Nije mi sinulo dok mi se pred očima nije ukazala velika
reka da idemo ka Nešvilu.
Odmah sam shvatila zašto su morali da zatvore grad; iako se reka
verovatno izlila pre više meseci, najveći deo vode se i dalje nije
zaledio ili vratio u korito reke. Površina vode je bila prevelika, davila
je okolne pejzaže. Sama reka je bila čudovište koje je sve više raslo
kako smo se približavali. Bila je jedina stvar koja je stajala između nas
i ogromnog belog skladišta na drugom kraju.
Na samoj obali su nas čekala tri mala splava koji su izgledali kao
da je neko na brzinu uvezao sanduke i daske drečavoplavim
plastificiranim konopcem. Na svakom od njih je stajalo po jedno dete
u belom i stiskalo dugu motku. Kada smo se podelili na tri splava,
deca sa motkama su počela da nas guraju i upravljaju kroz plitku,
blatnjavu vodu sporim i pedantim pokretima.
Osetila sam kako mi se pesnice stiskaju. Jedan od dokova za unos
robe u skladište je bio otvoren i čekao. Lakoćom, koju nisam
očekivala, splav je otplutao kroz izvijena srebrna vrata u mračnu
unutrašnjost.
Platforma je bila podignuta toliko da nam splavovi više nisu bili
potrebni. Podigli su me oko struka i dodali u ruke drugog deteta koje
me je tamo čekalo. Devojka koja me je prihvatila je bila žgoljavo,
bledunjavo dete čije su zelene oči štrčale iz koščate lobanje.
Nakašljala se punim plućima, ali nije rekla ništa kada me je uhvatila
za ruku i povukla unutra.
Zidovi i podovi su bili od ispucalog betona, čiji je svaki centimetar
bio ižvrljan starim, izbledelim grafitima. Skladište je bilo otprilike
veličine školske sale za fizičko, a i dalje je pokazivalo znake svog
starog života - znaci su obeležavali gde treba da prolaze žice i kablovi.
Zid sa zadnje strane, onaj prema kome smo hodali, je bio okrečen u
svetloplavo, kao da je neko slojem bele pokušao da je prekrije, ali su
se i dalje nazirala crna slova kojima je pisalo DŽONSONS
ELEKTRIK.
Bucko je išao u korak sa mnom, pokazujući glavom ka braon liniji
koja se pružala duž zidova, na pola puta do plafona. Dakle, voda iz
reke je došla čak dotle?
Svaki korak koji sam napravila, svaki glas oko nas, svaka kap
vode sa zasvođene tavanice, sve je odjekivalo. Zvukovi su se odbijali
o ogoljene zidove i zakovane prozore oko nas. Uprkos činjenici da
više nismo bili napolju na vetru i snegu, zgrada nije bila izolovana, pa
je hladnoća istrajavala. Stare metalne kante za đubre su prepravljene
kako bi se u njima palile vatre, ali većina njih je bila na drugom kraju
skladišta, ne u blizini grupica dece koje su bile raštrkane oko ulaza
kroz koji smo upravo prošli.
Ovo... uopšte nije ličilo na Ist River.
A dečak koji je sedeo na uzdignutoj platformi u pozadini,
pojavljujući se i nestajući u izmaglici dima cigareta i vatre, nije bio
Klensi Grej.

„Ko si ti kog đavola?”

Bilo je tihog žamora interesovanja kada su nas dovukli, ali kada
sam progovorila, svi su zaćutali. Pogled mi se odmah prikovao na lice
tog dečka, toliko brzo da nisam ni primetila druge tinejdžere oko njega
dok nisu istupili da bi nas bolje osmotrili. Bilo je devojčica koje su se
tresle u majicama i šortsevima, naslonjene na osnovu bine i sanduke
naslagane iza njega sa nekoliko ćebadi koje su delile. Grupe dečaka su
stajale oko njih i smejali se, neki od njih pridodajući još dima tom
sivom užasu svojim cigaretama.
Taj dečko je sigurno bio bliži svojim dvadesetim od ostalih.
Njegovo lice je bilo ukrašeno naznakama riđkaste brade, koju je
uposlio trljanjem o obraz devojke sa dugom, prljavoplavom kosom
posađene u njegovom krilu. Tresla se, ali nisam mogla da odredim da
li od straha ili hladnoće. Kada se okrenula prema meni, shvatila sam
da joj se modrica protezala od usne sve do kraja vilice.
Dečakova plava kosa je bila duga, ali uredno začešljana iza ušiju.
Vojničke čizme i PSS-ova crna uniforma su bile umrljane blatom, ali
izgledale savršeno ako se to izuzme - suviše savršeno da bi se reklo da
su ikada korišćene.
 „Izvini?”Južnjački akcenat.
„Ko”, ponovila sam, „si ti kog đavola?"
Svi tinejdžeri koji su sedeli na njegovoj platformi su se okrenuli
prema njemu odjednom, a on je samo nastavio da gleda u mene.
Osetila sam ponovo toplinu u stomaku i, uprkos Buckovom pokušaju
da me uhvati, stopala su krenula da mi klize preko prašnjavog poda do
njega. Jedva sam uspela da se zaustavim pre nego što sam udarila o
ivicu platforme. Stari, naslagani sanduci preko kojih je bila zakucana
izvitoperena iverica - je bila njihova bina. Njegov presto je bio tek
obična metalna stolica na rasklapanje preko koje je bilo prebačeno
čupavo ćebe.
Tinejdžer je ustao, zbacivši devojku sa sebe. Vrisnula je
iznenađeno, a on joj je gurnuo u ruke činiju sa nečim što je jeo kako bi
ućutala. Jedva sam se borila protiv potrebe da potražim Vidu i Džada
u senkama koje su se skupljale oko nas.
„Gde ste ih pronašli?” čučnuo je na ivici platforme kako bi ispitao
moje lice. Oči su mu bile zelene, najvećim delom - gornja polovina
desnog oka je bila pokrivena braon mrljom.
„Gore kod potoka”, odgovorio je Majkl.
„Ti”, rekao je vođa, okrećući se prema jednoj od devojaka na bini,
„daj mu ćebe pre nego što se smrzne. Ovaj čovek je kralj večeri.
Pogledaj kakav nam je ulov doneo.”
Devojka nije razumela zašto ili kako je mogao da je pita da uradi
tako nešto. Buljila je u njega, nema na njegov zahtev, dok jedan od
momaka nije zgrabio punu šaku njene kratke kestenjaste kose i gurnuo
je na ivicu podignute platforme. Samo je stajala ispod toplog vunenog
ćebeta u isflekanoj žutoj majici kratkih rukava i nečijim starim
boksericama. Nije imala cipele, ni čarape.
Majkl joj je otrgao ćebe iz ruku, coknuvši na to što se opirala.
Jedan od klinaca, sitniji dečak, mu je dao flašicu sa vodom koju je
držao pa posmatrao kako ovaj ispija sve do kraja pre nego što mu je
bacio zgnječenu flašu nazad. Onda je stao sa vođine desne strane. Nije
mi bilo jasno kako je moguće da neko izgleda toliko zadovoljno
samim sobom ušuškan u ćebe sa skorelom krvlju na licu.
Vođa je bacio svoju i dalje upaljenu cigaretu pred naše noge. Oči
su mi bile prikovane na srebrnu kožu koja se videla iznad kragne PSS-
ove jakne.
Nenošene jakne. Radila sam na dovoljno njih u fabrici da mogu na
prvi pogled da ih prepoznam. Nije bilo šavova, čak ni standardne
američke zastave. Osim ako je uspeo da iščupa sve umetke, što je bilo
malo verovatno s obzirom na to da je materijal bio netaknut; veće su
bile šanse da je očerupao neku pošiljku nego nekog vojnika.
Skinuo je pogled sa mene kako bi se okrenuo ka Majklu. Iskezio
se tako da je pokazao sve zube.
„On ti je to uradio?” Pokazao je glavom na Bucka.
Majkl je svojim novim ćebetom obrisao skorelu krv sa gornje
usne. Otvorio je usta, ali se očigledno predomislio i odlučio da ne kaže
da mu je lice prepravila devojčica upola manja od njega.
Vođa se grohotom nasmejao pa se okrenuo nazad prema meni.
„Lakat, pesnica ili noga?”
„Lakat”, odgovorila sam. „Drage volje ću da ti demonstriram
tehniku ako je potrebno.”
Ponovo se začuo žamor. Nekoliko njih se smejalo poput hijena u
blizini. Stegla sam zube da ne bih rekla nešto još gluplje u nastavku.
Saberi se, rekla sam sebi. Ispipaj situaciju.
„Borac?” pitao je, podignutih obrva. „Koja je tvoja boja, šećeru?”
Nisam ni shvatila da se Bucko pomerio dok nije stao pored mene.
„Ona je Zelena. Ja sam Plavi. A ti si?”
„Zovu me Noks”, odgovorio je. „Da li ti ime Slip Kid nešto
znači?”
„Ako si ti Slip Kid”, Bucko je gubio strpljenje, „ja sam Uskršnji
zeka. Šta bi ovo trebalo da bude, Ist River?”
Noks se iznenada ispravio na to, a njegov zabavljeni osmeh je
odjednom postao mnogo hladniji. „Nije ono što si očekivao?”
„Uhvatili smo ovo dvoje na istom mestu gde i one prve, odmah
pored auto-puta”, dodao je Majkl cvrkutavim tonom. „Ta devojka je
isto Plava. Mogli bismo da obavimo inicijaciju večeras...”
Noks ga je ućutkao pogledom. Nad našim glavama se sneg izgleda
pretvarao u kišu. Udarala je i klizila je niz metalni krov, jedini zvuk
pored radoznalog šaputanja dece koja su nas okruživala.
„Šta ti znaš o Ist Riveru?” zahtevao je objašnjenje.
„Pa, za početak...” Bucko je prekrstio ruke na grudima. „Čuli smo
da je u Virdžiniji”, prekinula sam ga. „Krenuli smo tamo kada su nas
tvoji prijatelji pokupili.”
Evo o čemu se radilo - ovaj nadobudni klinac, ko god on bio,
odakle god da je došao, očigledno nije bio pravi Slip Kid. Mi smo to
znali. Noks je to znao. Ali ako on sazna da mi znamo, nisam ni
sumnjala da bi nas se Noks otarasio pre nego što bismo uspeli
ostalima da ptkrijemo tajnu. Ime je bilo legendarno; nije svako mogao
da sakupi ovoliko dece, da napravi nekakav sistem - zašto ne bi
poverovali da je Slip Kid?
„Fino si ti ovo organizovao”, nastavila sam, izvijajući vrat da
pogledam iza sebe. Nije bilo Džada. Nije bilo Vide. Ali ovo je
očigledno bilo pleme Plavih na koje je Kejt pokušala da nas upozori.
„Lepo malo mesto. Jesu li ovo sva deca?” Noks je frknuo, pokazujući
rukom jednom od mlađih tinejdžera da priđe. Dečak od dvanaest ili
možda trinaest godina je istog trenutka pocrveneo. Noks mu je
promrmljao nešto na uvo, a dečak je jednom klimnuo glavom, pa
skočio sa platforme. Sledećeg trenutka sam videla poleđinu njegove
teget jakne, umrljane čađu, kako nestaje iza jednih od sporednih vrata.
,Ja sam Rubi”, rekla sam, pa pokazala palcem na Bucka. „Ovo je
Čarls. Kao što sam rekla, samo smo prolazili ovuda, na putu prema
istoku.”
Noks se vratio na svoje mesto, a ona ista devojka od malopre je,
bez ikakve komande, dojurila nazad do njega i vratila mu činiju sa
hranom. Supom, sudeći po onome što je izletelo i pljusnulo po
njegovoj jakni. Nije mi promakao način na koji su se tinejdžeri oko
njega nadvili, posmatrajući kako obrok nestaje kašiku po kašiku.
Ne gledaj u Bucka, naredila sam sebi. Ne bih uspela da se
suzdržim. Devojka, ona u otrcanoj odeći, je izgledala kao da joj je
neko samo navukao kožu preko ptičjih kostiju. Noks je mahnuo
Majklu da priđe, a on i još jedan tinejdžer su spustili naše rančeve na
platformu. Dve devojke, mlađe od one prve, bacile su se u akciju. Deo
po deo, rastavile su paket zaliha koji smo tako pažljivo napravili.
Doviđenja, energetske čokoladice; doviđenja, prve pomoći;
doviđenja,flašice vode i ćebađi, doviđenja šibice...
Svaka stvar koju bi izvukli napolje je bila dovoljna da smrvi ono
malo kontrole koju sam imala nad svojim besom. Prebacila sam
pogled na Noksa koji je posmatrao sve ovo, pa se zapitala koliko bi
bio dobar osećaj raskupusati njegov um na isti takav način. Bilo bi baš
prosto, samo kada bih mogla da mu se dovoljno približim.
Kada je Noks pogledao u nas, njegov izraz lica je bio potpuno
drugačiji. Bio je... gladan. Uzbuđen. „Odakle vam sve ovo?”
„Počistili smo jednu staru benzinsku pumpu”, rekla sam,
približivši se još korak. „Naše je. Mi smo to našli.”
„Sve vaše je moje, šećeru”, odvratio je. „Svi ovde moraju da
zasluže ono što je njihovo.”
Bucko je gunđao sebi u bradu.
„Odnesi sve ovo u skladište”, Noks se obratio Majklu. „Onda ti i
tvoji momci možete da jedete. Koliko god hoćete.”
Majkl se iskezio, pa je još bolje obmotao ćebe oko jakne. Njegov
tim je iskakao iz kože od sreće, gurali su se ko će prvi da prode kroz
ista ona vrata kao i onaj dečak malopre, svi osim jednog tinejdžera,
koji je stajao na začelju grupe. Bio je prosečne visine i nosio broj
manju zelenu vojnu jaknu koja je zbog toga morala da bude stalno
otkopčana. Kosa mu je bila duga i divlja kao kod ostatka grupe, ali je
držao na mestu pomoću plišane lovačke kape. Pre nego što su se vrata
zatvorila, nešto mu je zapalo za oko, pošto se okrenuo i naslonio na
zid.
„Jeste li vi sa decom koju je moj tim pokupio ranije?” pitao je
Noks, privukavši mi pažnju. Teški zlatni lanac mu je iskliznuo ispod
majice i jakne kada se nagao unapred. „Dobra riba i strašilo za ptice?”
 Pa... bio je to jedan od načina da se opišu.
„Ne”, rekla sam. Prišla sam još korak. Pa još jedan. „Nemam
pojma o kome pričaš.”
„Ru!”
Svaka glava u skladištu se okrenula ka vratima. Preplavio me je
talas olakšanja - Vida i Džad su stajali tamo, izgledali gore nego kada
sam ih ostavila, ali čitavi. Oboma su skinuli jakne. Džad je odustao od
pretvaranja da se ne smrzava, ali je Vidina vilica bila čvrsto stegnuta,
a ruke pripijene na bokove. Videla sam da joj nešto svetluca u očima,
ali nije rekla ni reč. Da je bar isto moglo da se kaže i za Džada.
„Vidiš?” rekao joj je dok je ubadao prstom u ruku. „Rekao sam ti
da će doći!”
Uzdahnula sam, pa se okrenula prema Noksu i platformi.
„Hoćeš da probaš opet da odgovoriš, slatkišu?” pitao je hladnim
tonom.
Ćutke sam slegla ramenima. Prokletstuo.
„Dakle, Zelena, Žuti i dvoje Plavih ušetaju u moju šumu...” počeo
je Noks. Ustao je i skočio dole sa ivice platforme. Vida i Džad su
gurnuti ka nama.
Šetkao se ispred nas, što je oduševljavalo drugu decu. Ipak izvan
mog domašaja. „Ovako, što se tiče Plavih - vi ste i više nego
dobrodošli ovde, ali naravno, prvo moramo da proverimo ko je od vas
dovoljno jak da se priključi lovačkim grupama kroz proces
inicijacije.”
Inicijacije?
„Treba da se borim goloruka s njim?” pitala je Vida mrzovoljno.
„Mislila sam da ste rekli da će biti neka ozbiljna borba?”
Noks se nasmejao, a za njim horski i sva ostala deca. „Iskreno”,
nastavila je, zamahujući glavom kako bi sklonila svoju plavu kosu sa
lica, „možete odmah da ga pustite. Potpuno je bezvredan, oborila bih
ga na zemlju za manje od tri sekunde. Samo kažem.”
Džad je bio zbunjen i to se videlo na prvi pogleđ, nije shvatao da
je ovo bio neki njen iščašeni pokušaj da zaštiti Bucka od borbe u kojoj
nije imao šanse da pobedi. Bila sam iznenađena što joj je uopšte bilo
stalo da proba.
„Ne laže”, ubacila sam se. „Ako hoćete boljeg borca, to je sigurno
ona, nema greške. Ali on je obučen da pruža prvu pomoć. Mene je
zakrpio više puta. Pogledaj.” Podigla sam kosu kako bih otkrila
ožiljak na čelu.
Noks nije zagrizao mamac i prišao je da ispita izbliza. Spojio je
prste i oslonio ih na zadnji deo vrata dok je mozgao o ovoj dilemi.
„Veći je problem šta ćemo da radimo sa tobom i Žutim.”
Nije mi se svidelo u kom pravcu je išao razgovor. A nije ni Džadu.
Osetila sam da počinje da se trese, naizgled neprimetno, i sklopila
prste oko njegovog zgloba.
„Mi ne prihvatamo slabiće”, nastavio je Noks. „Ovo nije mesto
gde se sažaljevamo ili pružamo utočište beskućnicima. Ne planiram da
rasipam hranu na Zelenu ili na Žutog. Niko ovde ne može da jemči za
vas, što znači da ćete morati da se dokažete... na druge načine.”
Bucko se okrenuo prema njemu, stegnutih pesnica, ali se začuo
drugi glas pre nego što je bilo šta stigao da uradi. Bio je slabašan,
plašljiviji nego što ga pamtim, ali sam ga prepoznala.
,Ja mogu da jemčim za njih.”
U Ist Riveru se Klensi oslanjao na dvoje ljudi da upravljaju
bezbednošću u logoru - na Hejza, ogromnog nasilnika koji se bavio
krađama za popunjavanje nabavki, i na Oliviju, koja je upravljala
stražama na obodima Ist Rivera. Najblaže rečeno, laknulo mi je kada
sam videla njenu medenoplavu glavu kako se probija kroz masu, ali
njeno lice - prepoznavala sam neke delove, izgledalo je kao da je neko
rasparčao i sastavio bez imalo pažnje. Izraženo je hramala dok nam je
prilazila.
Da. To je bila Olivija. Ali u isto vreme, nije. Njeni okrugli obrazi,
uvek rumeni od trčanja okolo ili naređenja koja je vikala, utonuli su
toliko da su joj oči iskočile kao sovi. Njen zlatni ten kojim se
presijavala koža je sada bio sivkast i bez sjaja - kada se okrenula da
me pogleda, od užasa mi je srce potonulo u želudac. Čitava desna
strana njenog lica je bila naborana roze ožiljkom; išao je od ugla oka
sve do linije vilice. Izgledala je kao da je preživela napad neke velike
divlje životinje ili da je neko ošamario plamtećom rukom.
„Olivija”, uzdahnula sam. „O bože!”
Kako - ne, znala sam da je pobegla. Lijam nam je to rekao. Kada
su vatra i PSS-ovi napali Ist River, nekoliko klinaca-stražara su imali
sreće i izvukli se na vreme, a Olivija je bila među njima. Lijam je bio
jedini koji se vratio da bi nas tražio.
„Isuse”, rekao je Bucko, napravivši nesvesno korak prema njoj.
„Ti...”
„Njih četvoro su bili sa mnom kada smo pobegli iz PSS-ovog
kombija u koji su nas sve potrpali”, rekla je Olivija, ignorišući
Buckovu ispruženu ruku. Krajičkom oka sam videla da se dečak u
zelenoj jakni odgurnuo od vrata i probio kroz masu, pa stao pored
Noksa. „Razdvojili smo se dok smo bežali kroz šumu.”
Olivija koju sam poznavala je bila živa vatra, njena energija je
mogla da spali čitavo ovo skladište i pretvori ga u gomilu pepela. Sada
je blago klimala glavom dok je pričala, sa pokornošću koja joj uopšte
nije pristajala. „Rubi je ona koja je isplanirala bekstvo, gospodine.”
„O, da”, rekao je dečak u zelenoj jakni. Gurnuo je ruke u džepove,
klackajući se na petama. „Učinilo mi se da mi deluju poznato
odnekud. Par klinaca nam je promaklo taj dan.”
Olivija je na trenutak bacila pogled na njega, obrva izvijenih u
nešto što je mogla biti ili zbunjenost ili iznenađenje. Sigurno nije bila
zahvalnost.
„Stvarno.” Noksov glas je i dalje bio ravna linija, ali sam osetila
kako ponovo gleda u mene. „I proveli ste poslednjih nekoliko meseci
eto tako lutajući okolo po mom divnom imanju?”
„Pritajili smo se, prikupljali zalihe, tražili Oliviju”, ubacila sam se,
uputivši jedan rizičan pogled ka dečaku. Kakvu je on igru igrao?
„Zašto to nisi rekao Majklu odmah, Bret?” pitao je Noks. „Ili
progovorio malopre?”
Dečak - Bret - je samo slegao ramenima. „Nisam ukapirao do
sada, valjda. Njena kosa je bila kraća”, klimnuo je ka meni - „a ovaj
drugi je je bio drugačije obučen.”
„Mogu meni da pomognu”, nastavila je Olivija, pogleda i dalje
prikovanog za pod. „Bar dok ti se ne dokažu.”
Noks je ogorčeno uzdahnuo. Počeo je opet da šeta napred-nazad,
svaki besni korak je odjekivao kao grmljavina u mrtvoj tišini skladišta.
„Dobro”, rekao je, podigavši pogled. „Uzmi Žutog i Zelenu. I Čarlsa.”
I tek tako, bio je van mog domašaja. Više nisam bila preterano
korisna da bih nas izvukla odavde.
„Riba će ostati ovde da nas zabavlja”, iskeženo je rekao Noks,
nameštajući kosu iza uva. Klimnuo je momcima sa svoje leve strane.
„Skinite im jakne, uzmite sve vredno što im je ostalo i držite ih
napolju - gde je smeću mesto.”
 14

NPOREDNA VRATA SKLADIŠTA SU VODILA KA OGROMNOM parkingu.

More crnila je tu i tamo bilo razbijeno sa nekoliko sumornih šatora
koji su se jedva držali pod teretom vode koja se skupljala na njima.
Drvene palete su formirale neku vrstu plutajuće platforme ispod
svakog od njih i povezivale ih u svojevrsnu iskrivljenu petlju. Odmah
sam videla zašto su bile potrebne - držale su nas dragocenih desetak
centimetara iznad površine tamne vode koja je plavila ceo parking.
Vetar se lenjo dizao sa mesta gde su tinjali ostaci vatri i mešao se
sa nakiselim mirisom ustajale vode. Prekrstila sam ruke na grudima,
osetivši da i poslednji tragovi besa i očaja zbog gubitka Lijamove
jakne nestaju drhtanjem i cvokotanjem. Skroz na levoj strani parkinga
nalazile su se dve male sive zgrade - prema jednoj od njih su se
zaputili Majkl i njegov tim, stežući pune ruke hleba i čipsa. Dok su se
vraćali nazad u skladište, susreli su Breta i lupali ga po ramenima u
pokušaju da ga ubede da se okrene. On im je samo odmahnuo rukom i
nastavio da hoda ka zgradi iz koje su izašli i onoj pored nje na čijim je
vratima crvenim sprejem bilo nacrtano X. Sudeći po bravama na
vratima - niko nije ulazio niti izlazio odatle.
Olivija je sačekala dok lovci nisu ušli u skladište pa se naglo
okrenula na prstima i zgrabila me za ramena.
„O, bože”, rekla je dok joj je glas ludački podrhtavao. „Ne i vi...
On je...”
„Šta se desilo?” šapnula sam. Bucko se istog trenutka stvorio
pored nas kako bi prebacio Olivijinu ruku preko svog ramena. „Šta se
kog davola događa?”
„Čekaj, vi se zapravo poznajete?” Vrisnuo je Džad. Bucko ga je
povukao bliže, na gomilu.
„Nakon što sam otišla iz Ist Rivera... Ja sam... Ovaj...” reči su joj
bile ispunjene nemalom količinom besa. „Našla sam automobil sa još
nekoliko njih i stigli smo čak doTenesija.” Klimnula sam glavom, pa
sačekala da nastavi. „Naravno da nas je auto izdao. PSS-ovi su nas
pratili u stopu i nismo imali mnogo izbora. Razdvojili smo se i svako
je pobegao na svoju stranu. Ja sam odlučila da idem u šumu i tamo me
je pokupila jedna od „Slip Kidovih” grupa lovaca.”
„Ali ja sam mislio da je Fensi Slip Kid?” Džad je obmotao ruke
oko sebe u bezuspešnom pokušaju da se ugreje. Vida ga je udarila
laktom iz sve snage.
„Fensi?” pitala je Olivija iznenađeno.
„To je nadimak, za Klensija”, rekla sam, uz dugi uzdah. Usne su
joj se izvile u blagi osmeh na trenutak, ali ga je odmah zamenila
grimasa mračnogbola. Ruku je nesvesno podigla do vrata i snažno
pritisla ključnu kost, kao da pokušava da nešto silom zadrži unutra.
„Znaš šta se desilo, zar ne?” šapnula sam. „Znaš da je on
odgovoran za sve?”
Klimnula je glavom. „Isprva nisam htela da u to poverujem, ali te
noći, kada ste vi pokušali da odete... Mogla sam da vidim kako je
manipulisao nama. Kontrolisao nas. Naš bezbednosni sistem je bio
gotovo savršen i svi smo znali da će Grej radije ostaviti Klensija na
miru nego rizikovati da ga ovaj otkrije. Jedini način da nas pronađu
bio je da neko objavi tačne koordinate ili ga provocira, a jedini način
da se to dogodi je bio... je bio...”
Ponovo je podigla i pritisla vrat u pokušaju da sakrije
podrhtavanje.
Ranije, u Ist Riveru, Oliviju nisam smatrala bližom od poznanice
koju sam viđala u prolazu. Veći deo naše komunikacije je bio
uslovljen Klensijevom ili Lijamovom blizinom - a kada njih dvojica
nisu bili tu, jedva da smo i primećivale jedna drugu. Obojici je bila
izuzetno posvećena, ali na drugačije načine. Lijam je bio neko sa kim
je bilo lako raditi, neko ko je motivisao da razmišlja o tome šta bi
mogli da urade za decu u logorima umesto što troše svoje vreme
skriveni u šumama. Ali Klensi - Klensi je bio onaj kog je htela da
zaštiti, da zadivi.
Kao i svakom drugom detetu u tom kampu, bio je njen spasitelj.
Sve u njenom životu.
„Fensi mu zapravo pristaje”, rekla je napokon, oslobodivši se mog
stiska.
Pažljivo smo hodali preko paleta koje su se klackale, dok nismo
došli na drugu stranu. „Kada me je njihova grupa lovaca pronašla,
krenula sam bez borbe samo zato što sam htela da dođem do
Klensija”, promumlala je Olivija. „Nije mi čak ni bilo čudno da je
uspeo da napravi još jedan kamp tako brzo ili da je uopšte uspeo da se
izvuče. Samo sam htela da ga pitam što nam je to uradio. Mislim da
bih ga ubila.”
„Savršeno normalna reakcija”, uveravao je Bucko. „Čak bi još
normalnije bilo da to traje dugo, uz mnogo vatre i šila za led.”
Iz nekog razloga, Oliviji to nije bilo smešno.
„Zamislite moje iznenađenje kada su me odvukli ispred one
seljačine”, nastavila je. „Prva stvar koju mi je rekao bila je da je jedini
način da odem iz njegovog plemena da oni odluče da bace moje telo u
reku.”
Odmahnula sam glavom, u pokušaju da razbijem ljutito zujanje
koje se pojačavalo medu ušima i skoncentrišem se na vreme i mesto
na kom sam se nalazila, a ne na to šta ću uraditi tom kopiletu. „Koja je
njegova priča?”
„Noksova?” Olivija je osmotrila okolinu, ali smo bili sami. „Čula
sam više različitih. Navodno je pobegao iz PSS pritvora pre par
godina i krio se u različitim delovima Nešvila do poplava. Nisam
sigurna kako je ubedio prvu decu da mu priđu, ali mogu da vam
kažem da se većina nas nije priključila plemenu jer je imala izbor.”
Džadove guste obrve su se spojile u jednu. „Zašto toliko mrzi
druge boje? Šta se dogodilo?”
Olivija je slegla ramenima. „Ko zna? Niko nije voljan da rizikuje
da ga razbesni pitanjima. lonako već moramo da se borimo za svaku
mrvicu hrane.”
„Pitala sam se o čemu se tu radi. Izgleda da ne može lepo da vodi
računa ni o Plavima koje ima ovde”, ubacila sam se. „Je l’ svi ostaju
zato što su uplašeni?”
Pokazala je glavom na drveće na drugom kraju parkinga, iza
šatora. „Ako biste pokušali da bežite naišli biste na patrolu koju je
postavio tamo, a ako biste naišli na patrolu, ne biste se vratili. Teško je
kada ti uzme sve što imaš i tera te da to isto „zaradiš”, ali ako se ne
trudiš dovoljno, ili čepiš, ili ga zabavljaš, pošalju te ovde. Ili te
razmene.”
„Razmene...?”
Olivija je bila na ivici suza. „On... Tako dobija hranu. Videli ste
blokade oko grada, zar ne? Sve one vojnike? On im odvede decu koju
smatra beskorisnom i zameni ih za cigare i hranu. Samo što sada traže
više dece i daju mu sve manje i manje robe za njih. Iznenađena sam
što još nisu izvršili raciju, ali izgleda da je uspeo da ovo mesto ostane
tajna.” Mislila sam da je jedina koja se tresla dok nisam pogledala
dole u svoje šake.
Olivija se ugrizla za usnu. „I naravno, naravno, da uzima decu iz
Belog Šatora, onu koja nikome neće nedostajati. Zna da ne mogu da
uradim ništa po tom pitanju i da ona ne mogu da se bore. Jednom sam
pokušala, odveo je dva deteta umesto jednog.”
„Šta je sa onim klincem - Bretom?” pitala sam. „On je ustao u
tvoju odbranu. Možda bi...”
„Ne funkcioniše to tako”, prekinula me je Olivija. „On je drugačiji
od Majkla, ali drugi u lancu komandovanja iza njega. Bret će mi, s
vremena na vreme, doneti nešto za decu, ali ako bi ga Majkl uhvatio...
on bi bio sledeći na spisku za razmenu.”
Beli Šator je bio baš to - veliki, nakrivljeni šator sastavljen od
isflekanih belih cirada, udaljen od ostalih. Smrad koji je dopirao iz
njega smo osetili i pre nego što nam se našao u vidokrugu. Olivija je
prebacila crvenu maramu koja joj je visila oko vrata na lice kako bi
prekrila usta. Vazduh je bio težak, ispunjen smradom fekalija toliko da
je disanje postalo gotovo nemoguće.
„Samo treba da ga povedete i da izađete dok on još ima šanse”,
rekla je Olivija. „Dokle god je vaša prijateljica u tom skladištu, nećete
moći da doprete do nje. Ali možete njega da povedete. Ja ću vam
pomoći. Možda ćete moći da savladate patrolu svi zajedno.”
Džadova šaka se stegla oko moje nadlaktice. „U redu je”, smirila
sam ga. „To nije opcija. Nećemo je ostaviti za sobom.” Klimnuo je
glavom, lica okupanog brigom pa bacio pogled preko ramena ka
skladištu. „Hoće li da je povrede?” Podigla sam obrvu. „Mnogo me
više brine šta bi ona mogla njima da uradi.”
„Olivija?” Bucko je pitao nežnim glasom. „Jesi li dobro?” Stala je
ispred šatora, gužvajući rukama tkaninu. Povila je glavu unapred i
spustila je na šatorsko krilo.
„On je... žao mi je, probala sam, sve sam probala, ali...” Olivijin
glas je bio pun bola. „Ja sam jedina koja hoće da im pomogne. On je
pokušavao neko vreme, ali...”
„On”, ponovila sam za njom, osetivši kako mi se srce usporava.
„Ko?”
Olivija je trepnula, zbunjenost se nije baš najbolje ocr-tavala na
licu unakaženom ožiljcima. „Zar niste... Vi niste ovde zbog Lijama?”
Ne sećam se da sam je odgurnula, ali se sećam kako rukama,
bledim poput cirade od koje je šator bio napravljen, pomeram u stranu
stari čaršav koji je služio umesto vrata. Smrad se dodatno pojačao
kada sam ušla unutra - mešavina smrada buđi i kanalizacije koji je
nagonio na povraćanje. Trepnula sam, terajući oči da se priviknu na
slabo svetlo.
Palete pod nogama su škripale i stenjale kada sam kročila na njih,
jedna se čak i polomila. Bilo ih je mnogo - bar dvadeset i petoro dece,
poređanih duž oba zida šatora. Neki od njih su bili sklupčani na boku,
ostali umotani u tanke čaršave.
 I Lijam je bio tu, u sredini.

Lagala sam ranije.

Kejt. Ostale. Sebe. Svakog dana. Svakog božijeg dana.
Zato što je istina bila drugačija. Upravo je izlazila na površinu,
terala mi je suze na oči i privlačila moja stopala ka krajnjem uglu
šatora, jauk koji se dizao iz stomaka.
Žalila sam.
Sada, kada sam mogla da vidim njegovo lice, način na koji su
njegove hrapave i modre šake nežno stiskale bledo-žuto ćebe kojim je
bio pokriven, zažalila sam svim srcem, uz bol koji je bio tako oštar da
sam osetila kako padam na kolena pre nego što sam uspela da
napravim jedan jedini korak ka njemu.
Mesecima je njegovo lice živelo na kompjuterskim ekranima,
namrgođeno lice zauvek sačuvano u digitalnom formatu. Bilo mi je
zaključano u sećanju, ali sam ja najbolje znala kako sećanja mogu da
se iščaše ili izblede vremenom. Iako je to bilo sebično s moje strane,
užasno i bolesno, jedina stvar koju sam mogla da pomislim prvih
nekoliko sekundi bila je da je trebalo da ga zadržim uz sebe.
Nedostajao mi je. Nedostajao, nedostajao, o bože, koliko mi je
nedostajao.
Šator je bio miran i tako tih oko nas. Prešla sam prstom preko
mesta gde je zgužvao ćebe. Neko mu je skinuo odeću i ostavio ga u
sivoj majici kratkih rukava. Bosa stopala su virila ispod ćebeta, bleda i
pomalo modra od zime. Poslednji put kada sam ga videla, lice mu je
bilo išarano modricama i posekotinama, posledicama jednog
neuspešnog pokušaja bekstva iz Ist Rivera.
Ali ovo je bilo lice koje sam pamtila, koje sam prvi put videla u
kombiju onog dana. Ono koje nikada nije moglo da sakrije šta misli i
oseća. Oči su mi besciljno lutale po njegovom licu, skakale sa širokog
čela na oštru, neobrijanu vilicu. Na punu donju usnu, ispucalu od
hladnoće. Na tamniju, prljavu kosu - predugu čak i za njegov ukus.
Polako je ispustio vazduh koji mu je ispunjavao pluća uz užasno,
zviždeće krkljanje. Pružila sam ruku ka njemu, pokušavajući da je
nateram da prestane da se trese pre nego što sam je spustila na njegove
grudi. Htela sam da izmerim koliko su se pomerale kada je disao, da
se uverim da postoji kakvo-takvo kretanje. Bio je to samo blagi dodir,
ali su mu se oči istog trenutka otvorile. Nebesko-plave oči su izgledale
staklasto, caklile su se od groznice i odskakale od prljavog lica.
Ponovo su se zatvorile, i mogla sam da se zakunem da su se krajevi
usana izvili u blagi osmeh.
Ako srce može da se slomi jednom, ne bi trebalo da može ponovo.
Ali stajala sam tamo i opet se dešavalo, bilo je neuporedivo gore nego
što sam mogla i da zamislim.
„Li”, rekla sam, pritiskajući mu grudi jače ovog puta. Drugu ruku
sam mu stavila na obraz. Ono čega sam se i plašila - nisu bili crveni od
ledene hladnoće. Bio je vreo na dodir. „Lijame, otvori oči.”
„Eto...” mumlao je, meškoljeći se pod ćebetom, „...tu si. Možeš
li... Ključevi su... Ostavio sam ih, oni su...”
Tu si. Sledila sam se, ali nisam pomerila ruku.
„Li”, rekla sam još jednom, „da li me čuješ? Je 1’ razumeš šta ti
govorim?”
Počeo je da trepće pa otvorio oči. „Treba mi...”
Paleta je zaškripala kada je Bucko kleknuo pored mene. „Zdravo,
drugar”, rekao je, gušeći se sopstvenim rečima dok je nadlanicom
proveravao temperaturu na Lijamovom čelu. „U fin si se nered uvalio,
kao pravi idiot.”
Lijamove oči su potražile mesto odakle je dopirao glas. Napetost
sa njegovoglica je nestala, zamenio ga je blentavi izraz čiste radosti.
„Buckiliću?”
„Dobro, dobro, skini taj glupavi izraz sa lica”, rekao je Bucko,
uprkos činjenici da je imao identičan izraz u tom trenutku.
Lijamovo čelo se naboralo. „Šta...? Ali ti si... tvoji roditelji?”
Bucko je pogledao u mene.
„Možeš li da mi pomogneš da ga uspravim?”
Oboje smo ga uhvatili za po ruku i podigli omlitavljeno telo u
uspravni položaj. Lijamova glava se oklembesila unazad i pala na
pregib između mog vrata i ramena.
Prstima sam prešla preko njegovih rebara, osetivši svaku
pojedinačnu kost. Bio je tako mršav, pritisla sam prstima izbočine
pršljenova i dala sve od sebe da ne zaplačem.
Bucko je naslonio uvo na Lijamov grudni koš. „Duboko udahni i
izdahni.”
Lijamova desna ruka se preturila preko Bucka, u pokušaju da
potapše svog druga po licu. „... volim i ja tebe.”
„Diši”, ponovio je Bucko, „duboko i što jače.”
Nije bilo jako niti duboko, ali sam videla da se stvara beličasta
para.
Zavalivši se, Bucko je ispravio naočare i pokazao mi rukom da mu
pomognem da spustimo Lijama nazad na krevet. Učinilo mi se da ga
čujem kako mumla, „Ovde?” ali me je Bucko odgurnuo da bi ga
uhvatio za zglob šake i izmerio mu puls.
„Koliko dugo je već ovakav?” pitao je Bucko.
To je bio prvi put da sam uspela da odvojim pogled od Lijamovog
lica. Olivija je stajala iznad nas, lica deformisanog ožiljcima i ledenom
hladnoćom. Džad se smrzavao u dovratku, otvorenih usta, potpuno
prestravljen.
„Uhvaćen je pre nekih nedelju i po dana, a imao je neki gadan
virus koji nije uspeo da otrese”, objasnila je Olivija, dok joj je glas
podrhtavao. „Znala sam istog trenutka da nešto nije u redu. Stalno sam
mu postavljala pitanja o vama, a on je delovao potpuno
dezorijentisano. Posle se to pretvorilo u groznicu, pa onda... ovo.”
„Šta nije u redu sa njim?” pitao je Džad. „Zašto se tako ponaša?”
Kao da pokušava sam da odgovori na to pitanje, Lijam se iznenada
izvio na stranu, dok mu se lice zgužvalo od napora koji mu je
predstavljalo kašljanje. Duboki, vlažni kašalj ga je čitavog potresao i
ostavio da se bori za vazduh. Zadržala sam jednu ruku na njegovom
stomaku, da bih se utešila blagim pulsom koji sam tamo osećala.
Bože, njegovo lice - pogled mi se iznova i iznova vraćao na njega.
 „Mislim da ima upalu pluća”, odgovorio je Bucko. „Ne mogu da
znam zasigurno, ali deluje najverovatnije. Ako bih morao da
pogađam, većina dece ovde je ima.” Pridigao se na nesigurne noge.
„Čime ih lečiš?”
Od trenutka kada smo ušli u šator do sada, šok u kome sam bila i
užas kada sam videla Lijama su bili i više nego dovoljni da zaboravim
na svoj bes. Ali polako sam se vraćala u surovu stvarnost i mogla sam
da osetim kako se vrelina širi mojim grudnim košem, uvija se i uvija, i
uvija dok nisam imala osećaj da ću početi da bljujem vatru sledeći put
kada izdahnem.
Olivijine reči su se ulivale jedna u drugu. „Ničim. Ne-mamo ništa.
Moram da preklinjem za hranu, okruženi smo vodom, davimo se u
njoj, a ne možemo čak ni kap sveže vode da dobijemo!”
„U redu je”, rekao joj je. „Liv, u redu je. Znam da daješ sve od
sebe.”
„Imaš li nešto u autu?” pitala sam, pogledavši u Bucka. „Ništa
dovoljno jako za ovo”, odgovorio je. „Moramo da ih utoplimo, da ih
stavimo na suvo i hidriramo pre svega.” Olivija je i dalje odmahivala
glavom. „Probala sam mnogo puta, ali on ne želi da prebaci bolesne u
skladište. Oni većinom nisu Plavi, a došli su u ovako loše stanje jer je
odbijao da im daje radne zadatke, a ako ne radiš, ne dobijaš hranu. Ne
možeš da uđeš u skladište. Iskreno mislim da pokušava da ih sakrije
od drugih.”
Dobro. Nije uspeo da ih sakrije od mene. Nije uspeo da sakrije šta
je uradio Lijamu. Osetila sam da me obuzima čisti, nepokolebljivi bes.
Ne bih mogla da ga otresem, čak ni da sam htela. Već sam bila na
nogama, marširala ka izlazu, a u glavi mi je bila samo jedna misao,
odjekivala iznova i iznova u mom umu, dodatno raspaljujući srdžbu
dok se nisam osetila kao da ću eksplodirati.
„Gde si pošla?” pitao je Džad, preprečivši mi put. „Rubi?"
„Postaraću se za ovo.” Bio je to glas nepoznate osobe. Hladan,
siguran.
„Naravno da nećeš”, rekao je Bucko. „I šta će da se dogodi ako te
neko uhvati kako utičeš na njega? Šta misliš da će ti uraditi?”
„Utičeš na njega? Kao što bi Klensi mogao?” Pitala je Olivija. Oči
su joj se razrogačile kada sam klimnula glavom. „Oh. Mislila sam...
Pitala sam se zašto je bio toliko zainteresovan za tebe. Zašto se toliko
borio protiv tvog odlaska.”
„Džade”, rekla sam. „Pomozi Bucku. Vas dvojica treba da
provalite da li postoji način da zapalite vatru ovde, a da ne spalite sve
ovo. Sećaš se kako se to radi, zar ne?”
Klimnuo je glavom, i dalje napaćenog izraza lica. „Moraš da
uradiš nešto. Moramo da ga zaustavimo, da ga nateramo da uvidi da
ovo nije ispravno. Molim te.”
„Rubi”, pozvala me je Olivija. Glas joj je bio jasan, svaka reč kao
uklesana u kamenu. „Uništi ga.”
Mozak mi je zujao, kao da se budio iz dugog, neželjenog sna.
Prošlo je dosta vremena, zar ne? Desna ruka se stisla u pesnicu, kao da
je svaki prst zamišljao kakav bi bio osećaj stezati se oko njegovog
vrata. Biće lako, sve što mi je bilo potrebno je da mu se približim.
Znam da je to ono što bi Klensi uradio. Verovao je da je naše
pravo da koristimo sposobnosti, da su nam date sa razlogom. Moramo
da ih koristimo, rekao mi je, da bismo ostale držali tamo gde im je
mesto.
Njegov baršunasti glas mi je prošao kroz glavu, naterao me da se
stresem. U njegovim tamnim očima je tada bio divlji pogled, gorele su
od osude. Tada sam bila prestravljena njime. Prestravljena onim što
može da uradi... i sa kojom lakoćom.
I ja sam imala te sposobnosti. Iz kog god razloga - kakve god
nauke koja je bila sačuvana na serverima Leda korporacije - imala sam
način da ispravim sva nedela koja je Noks počinio nad ovom decom.
I Džad se okrenuo ka meni bez ikakvog oklevanja, pot-puno mi
verujući. Kao da je najprirodnija stvar na svetu da se ja pobrinem za
ovo. Počinjala sam da shvatam o čemu se radi.
Uništi ga. Uradiću i više od toga. Poniziću ga, toliko ga upropastiti
da će od njega ostati samo prazna ljuštura koja će se sećati samo mog
lika. Proganjaću ga noću dok spava i naterati da zažali što je odlučio
da zadrži Lijama ovde i ostavi ga napolju da umre.
„Pazi se”, prošaptao je Džad, pomerivši se u stranu da mi oslobodi
prolaz.
„Ne brini se ti za mene”, rekla sam. „Vidi da nađeš crnu jaknu
negde u blizini. Proveri džepove da se postaraš da nije našao crni fleš i
ponesi i njega.”
„Ako se ne vidimo, upali svetlo”, odgovorio mi je.
„Kasnije, na suncu je jasnije”, promrmljala sam.
Mogla sam da osetim Buckov pogled na potiljku, ali se nisam
okrenula; nisam mogla, ne bez straha da ću ostati zauvek zamrznuta na
tom mestu, dok gledam Lijama kako nestaje preda mnom.
Ovde sam, pomislila sam dok sam izlazila napolje na kišu. On je
ovde. Svi smo ovde.
I odlazimo odavde svi zajedno. Danas.
 15

DEČAK KOJI JE ČUVAO ULAZ U SKLADIŠTE NIJE MOGAO biti stariji od

mene, iako je bio dosta viši i širi u ramenima. Pre nekoliko meseci bi
bio ozbiljna prepreka.
„Ostani tu gde si”, podviknuo je, kada je video da idem ka njemu.
„Više ti nije dozvoljen ulaz unutra, dok Noks ne naredi drugačije.”
Dali su mu pištolj, ali sam mogla da vidim po načinu na koji ga je
stiskao da ne zna ili ne želi da ga koristi. Posegnula sam i prstima
dodirnula njegovu ispruženu ruku. Zaustavila sam sećanja pre nego
što su me preplavila; bes je na neki način učinio moje sposobnosti
oštrijim, efikasnijim.
„Sedi dole i ostani tu”, rekla sam odsečno i odgurnula vrata.
Naš instruktor borbe nam je jednom rekao da, kada pokušavaš da
rešiš konflikt bez nasilja, najmanje „produktivna” emocija koju možeš
sebi da dozvoliš je bes. Niko ne može da se objašnjava sa drugom
osobom ako je toliko ljuta da joj para izbija iz ušiju. Pa dobro. Mislim
da sam bila sasvim produktivna na ovaj način. Pustila sam da vetar
zalupi vrata za mnom.
Stajala sam u mraku, trepćući kako bih navikla oči na osvetljenje.
Osetila sam pokret sa strane - čvrsto, krupno rame se pojavilo
direktno preda mnom, blokirajući mi prolaz i vidik. Pratila sam šav
zelene jakne do Bretovog namrštenog lica.
„Ne smeš da budeš ovde”, šapnuo je. Osetila sam da pokušava da
mi gurne nešto u ruke i pogledala dole. Skinuo je kapu i napunio je
sitnim pakovanjima slanih krekera. „Uzmi ovo i vrati se pre nego što
vidi...”
Samo što sam obmotala prste oko njegovog zgloba kada su me oči
sa platforme konačno primetile u senkama prikrivenoj rulji.
„Vidi, vidi, vidi...” rekao je Noks. „Pogle’ šta nam je vetar uneo
unutra.”
Pogledala sam okolo i iznenadila se što vidim gotovo dvostruko
više dece raštrkane okolo nego ranije. Većina njih je bila u blizini
platforme, sedela na zemlji formirajući krugove, sa kesicama čipsa i
kutijama pahuljica pred sobom. Sva su bila obučena u sive i bele
nijanse - lovci, koji su se vratili iz lova? Dečaci i devojčice u daljem
kraju skladišta su se opružili na betonu, a pomerali su se taman toliko
da se uverim da dišu. Nisam videla ni hranu ni vatru u njihovoj blizini.
Duboko sam udahnula, pa opustila lice u izveštačeni osmeh.
Morala sam polako ovo da odradim, da ga nateram da spusti gard kako
bih mogla da mu priđem. Svaki nerv u mom telu je vrištao da se
ubrzam, potrčim, da ga zgrabim. Srce mi je bubnjalo u ritmu: odmah,
odmah, odmah. Ali bilo je previše tela između nas. Previše ruku koje
su držale oružje.
Noks se nagnuo unapred u svojoj stolici. „Da nisi htela nešto da
kažeš?”
Tada sam primetila Vidu, njena drečavo plava kosa je sijala iza
njegovog ramena. Pažljivo se kretala, duge noge su graciozno njihale
dok se provlačila između drugih tela na pozornici.
Njen izraz lica mi je rekao sve što je trebalo da znam. Ako bi Noks
kojim slučajem napravio grešku i naslonio se na svoju stolicu u tom
trenutku, ona bi drage volje našla način da mu polomi vrat.
Dobro si? nemo sam je pitala. Vida je klimnula glavom, bacivši
pogled na Noksa, pa nazad na mene. Znala sam šta mi govori da
uradim.
Majkl se pomerio sa mesta gde je hvatao za grudi neku jadnu
devojku koja je drhtala kako bi ponovo zaklonio Vidu.
„Samo sam se pitala šta bi bilo potrebno kako bih te ubedila da me
pustiš da idem napolje u lov”, rekla sam. Ubacila sam smrznute šake u
zadnje džepove pantalona dok sam se približavala pozornici. „Da mi
dozvoliš da izađem i nabavim zalihe za sve?”
Noks je zabacio glavu i nasmejao se. Nekoliko devojaka i mlađih
dečaka koji su sedeli na platformi oko njegovih nogu su se na silu
nasmejali za njim. Koža mi se naježila; zvučali su kao čopor pasa
prerezanih glasnih žica koji pokušava da laje.
Osetila sam da se neko pomera iza mene, da mi prilazi sa leđa, ali
se nisam okrenula da vidim o kome se radi. Ova deca me sigurno neće
isterati napolje zastrašivanjem. Majkl je mogao da me udari, Bret da
me na silu izvuče napolje, ali ono što sam ja mogla njima da uradim je
bilo daleko više od samo fizičkog.
„Ti?” frknuo je Majkl. „Zelena?”
„U čemu je problem?” pitala sam. „Nemoj da mi kažeš da se plašiš
da ću dokazati da nema ničeg posebnog u Plavima? Uvek sam slušala
o tome da ste vi ti koji sve radite na silu, ništa mozgom.”
Kao što sam i očekivala - nije navikao da se tako priča sa njim.
Siledžija u njemu je bio fasciniran i jako, jako ljut u isto vreme.
Najverovatnije zato što su i ostali oko nas izgledali kao da počinju da
se pitaju zašto ja ne bih mogla da izađem i nabavim zalihe koje su im
očigledno bile potrebne.
Noks je polako ustao i otresao pepeo cigarete na zemlju.
Dođi ovamo, pomislila sam. Dođi i daj da okončamo ovo.
Osetila sam kako počinje golicanje u malom mozgu i pretvara se u
glasni urlik. Mogla sam to da uradim. Još jedan korak i pokazaću mu
zašto su moju vrstu obeležili Narandžastom, a njegovu samo Plavom
bojom.
Uništiću ga.
Noksova kosa je skliznula napred, preko ušiju. Kada je pomerio
unazad rukama, videla sam da je upleo prstenje za svaki prst od svetlih
parćića papira. Izgledali su kao... izgledali su kao nešto što bi dete
koje se dosađuje napravilo od omota bombona. Nisam znala šta su niti
zašto ih je nosio, ali mi je nešto palo na pamet.
„Šta kažeš na razmenu?” pitala sam. „Nema posla, nema hrane, je
1’ tako? Dozvoli mi da se priključim jednoj od grupa lovaca kako bih
mogla da jedem, a ja ću ti zauzvrat obezbediti dovoljno hrane za
svakoga ove zime.”
Noks je frknuo, prevrćući očima.
„Ne lažem”, nastavila sam. „Video si šta smo imali u rančevima.
To je samo ono što smo uspeli da strpamo u njih. Morali smo brda
toga da ostavimo za sobom.”
Vidine pune, roze usne su se razdvojile, nemo pitanje je iscurelo iz
njih.
Naravno da sam lagala. Znala je to. Hajde, pomislila sam.
Morao je da prihvati. Mogla sam da osetim kako raspoloženje kod
dece oko nas prelazi u žudnju. Posmatrali su me sa novoprobuđenom
iskrom u očima.
„Bilo je konzervirane hrane, čitave police - i baloni pijaće vode.
Bilo je čak i toalet-papira”, dodala sam jer, da se ne lažemo, postoje
neke stvari bez kojih možeš, ali želiš da ih imaš. „Odeća, ćebad, šta ti
padne na pamet. Mogao bi fino da opremiš ovo mesto.”
Do trenutka kada sam završila svoj govor, skladište je bilo toliko
tiho da sam mogla da čujem samo blop, blop, blop kapanje vode sa
obližnjeg mesta gde je krov cureo.
„O, stvarno? A gde se nalazi ta zemlja čuda? Na pola puta do
nedođije, pa onda još malo pravo do tvoje mašte?” Noks je ponovo
šetao levo-desno po pozornici, i dalje blokiran decom koja su sedela
na ivicama. Ako ne zagrize uskoro, moraću sama da se popnem gore.
„Zašto bih ti rekla?” pitala sam. „Kada mi ne daješ šta želim?”
Tako su veze radile ovih dana. Niko nije radio ništa ni za koga ako
ne bi dobio nešto zauzvrat. Noks je očigledno video dovoljno sveta u
kom živimo da je to i sam shvatao.
Ali mu se nije sviđalo.
Hajde, pomislila sam, dok mi je para izlazila iz ušiju. Hajde!
Jednim skokom je sleteo sa platforme, a ja sam odgurnuta na beton
parom nevidljivih ruku. Zubi su mi tako jako udarili jedni u druge da
sam jedva izbegla da ne izgubim vrh jezika. Majklov smeh je
odzvanjao oko mene, kao da se odbijao o plašljive, tihe figure oko nas.
„Misliš da mi je potrebno da trgujem sa tobom?” pljunuo je.
„Misliš da nemam druge načine da nateram tebe i tvoje prijatelje da
propevate?”
Ruke su mi bile pritisnute za zemlju, zglobovi su me boleli od
udara. Ovaj klinac je imao u sebi više ponosa nego pohlepe - nešto što
nisam očekivala. Nije čak shvatao ni da više hrane i zaliha u njegovim
rukama znači više moći. Sve što je video bila je devojčica koja tvrdi
da zna nešto bolje od njega, koja daje rešenje problema koji je on
stvorio i budi potrebu za neželjenim pitanjima kod druge dece oko
njega. Čak i da mi deca nisu verovala, htela su to.
„Naravno da imaš”, začuo se Vidin glas. „Ali da li si spreman da
rizikuješ sa čekanjem kada se Nacionalna garda vraća da očisti sve
odatle?”
Udobno se smestila na Noksovo mesto, na očigledan užas svakog
deteta u blizini.
Majkl se okrenuo nazad ka njoj, a bes kojim je kipteo je gotovo
bio vidljiv, kao para. „Noks! Hoćeš da joj oduzmeš to?”
„Nemoj mi reći da se plašiš par vojničića”, nastavila je Vida,
proučavajući svoje polomljene nokte. ,Je 1’ to razlog zašto se trudiš da
dokažeš da ne govori istinu? Zato što se plašiš šta će se dogoditi ako
se ispostavi da je u pravu?”
„Ma daj”, Bretov glas se začuo negde sa moje desne strane.
„Moraš da priznaš da zvuči malčice previše dobro da bi bilo istinito.
Prošli smo rekom uzduž i popreko milion puta u potrazi za hranom i
nismo našli ni praznu kesicu čipsa.”
„Pa ćete zato propustiti ovakvu šansu?” pitala sam. „Nakon što ste
već videli dokaz?”
Uprkos gruboj spoljašnjosti, Bret je bio iznenađujuće razuman
kada je bilo u pitanju rešavanje problema razgovorom. „Mogao bih ja
da idem sa njom - da se postaram da ne pokušava da pobegne. Ne bi
mi bio problem da odem tamo još jednom sa timom kako bismo uzeli
zalihe...”
 „Oh, ti bi mogao da odeš?” Majkl je režao. „Tebi ne bi bio
problem? O čijem timu tačno pričaš, mom? Misliš da ja ne znam šta
pokušavaš da izvedeš, slepčino? Da nisam primetio tvoje slabašne
pokušaje da preuzmeš moju poziciju...?” Noks je podigao ruku,
zaustavivši ih pre nego što su počeli da obilaze jedan oko drugog kao
izgladnele divlje mačke. „Odgovor je ne. Ne sada, ne nikada.”
„Trebalo je da pretpostavim”, rekla sam, pa se odgurnula od
betona i stala na noge. „Ostavio si onu decu na cičoj zimi tamo da
umru. Zašto bi te uopšte bilo briga da svi ovde dobiju hranu i ostale
potrepštine?”
Možeš nekoga da pritiskaš kako bi nešto dobio iznova i iznova, ali
u jednom trenutku ti prst sklizne i napokon pogodiš pogrešnu tačku.
„Majkle”, progunđao je Noks, iznenada jako tih. Vida je dovoljno
očarala prostoriju da je bilo potrebno dva puta da ga dozove kako bi
ga trgao. „Odvedi ove dve... divne devojke napolje.”
„Nokse”, Bret je podigao glas. „Šta ćemo sa zalihama...?”
Noksova pesnica je naglo poletela u vazduh, pogodivši dečka odozdo
u bradu.
„Odvedi ih napolje. Ako su toliko prokleto željne da budu lovci,
onda mogu da se dokažu na inicijaciji večeras, kao što su i svi ostali
morali.”
Vida se odgurnula sa stolice i skočila na pod pored Noksa. Želeo
to da uradi ili ne, tek njegov pogled je preleteo preko njegog lica i tela,
preko svakog otkrivenog centimetra njene sjajne, tamne kože. „Ako
budete prošle, upadate. Ali ako vidim vaše njuške samo još jednom
pre nego što pošaljem nekoga po vas, lično ću ih spaliti.”
„Daj ruku, da zapečatimo dogovor”, zahtevala sam, boreći se da
zadržim zlobni osmeh u sebi.
Ispružila sam ruku, glava mi je pulsirala od iščekivanja kakav će
tačno biti osećaj kada ga budem spustila niže nego što je on bacio sve
oko sebe.
Noks je došao do mene, bezizražajnog lica i stegnute vilice.
Podigao je ruku ka mojoj, a onda, kada su mu prsti stigli nadohvat
mojih, promenio je pravac i uhvatio krajeve moje pletenice. Sve se
svelo na to da je bio sekund brži od mog instinkta. Pritisnuo je svoju
upaljenu cigaretu na moj dlan, ugasio je o moju kožu pre nego što me
je odgurnuo od sebe.
Bol je bio sirov i zaslepljujuć; ali nisam plakala, nisam mu dala
čak ni uzdah. Ali sam znala, od trenutka kada je bacio pogled preko
ramena sa zlobnim osmehom, da nisam uspela ni da ga upecam.
Odveli su nas na drugu stranu skladišta, van vidokruga šatora i
vrata, do rešetaka gde su stajali odavno ugašeni agregati i zaključani
klima-uređaji.
Vida je bacila pogled na naše buduće stanište i počela da šutira i
reži, boreći se sa dvojicom momaka koji su je držali. Začuo se urlik
kada su podigli Vidu u vazduh i ubacili je unutra. Bila sam zaslepljena
bolom da je bilo potrebno samo da me jedan od momaka koji su me
držali za ruku blago odgurne da bih ušetala u kavez.
Sačekala sam dok nisu zaključali katance i prešli dobar deo puta
nazad ka zgradi pa pala na kolena. Pritisla sam svoj plikovima
prekriveni dlan u baricu polusmrznute vode, progutavši jecaj.
Opekotina je odstranila svaku drugu misao iz moje glave.
Pored mene jeVida stala na noge i naslonila se na ogradu. Duboko
je udahnula, pa zatvorila oči.
„Da pretpostavim”, rekla je nakon što se malo smirila. „Pronašla si
svog princa na belom konju u Belom Šatoru?”
„Njega i još dvadesetak njih”, rekla sam, a mrzela sam način na
koji mi je glas podrhtavao. Osećala sam da mi čitava ruka gori.
Pokušala sam da je otresem, ali sam osećala kao da se opekotina
probija kroz sloj po sloj kože.
„Pokaži mi”, rekla je Vida. Kada je videla da neću okrenuti dlan,
uradila je to umesto mene. Bila sam iznenađena što osećam kako i
sama podrhtava od besa.
„Prokletstvo. Ubiću ga.”
Pažljivo je vratila moj dlan nazad u ledenu baricu. „Uprskala
sam”, rekla sam. „Bila sam pored njega. On je bio tu.Trebalo je
samo... mogla sam da koristim drugu ruku ili...”
„Kučko, saberi se”, prekinula me. „Da si bila u stanju da se tako
brzo oporaviš i uradiš nešto, onda stvarno ne bi bila ljudsko biće.”
„Nego bih bila šta?”
Slegla je ramenima. „Lutka? Bezosećajna kučka bez srca koja se
hrani tuđom nesrećom i fizički nije u stanju da zaplače. Možda
eventualno krvave suze?”
Savila sam zdravu ruku u krilo. „Je 1’ to reputacija koja me prati
po Štabu?”
„Zovu te meduza”, odgovorila je. „Jedan pogrešan pogled i mozak
ti se pretvara u kamen.”
Kreativno. Takođe, veoma tačno.
„Gde su ostali?” nastavila je.
„U Belom Šatoru napolju”, rekla sam. Zavalila sam se nazad na
klimauređaj kako bih mogla da pogledam u Vidu. „Svi su jako, jako
bolesni. Polovina njih izgleda kao da su već mrtvi.”
„U toliko su lošem stanju?” pitala je. „I Stjuart?”
„Da.”
„Prokletstvo”, promumlala je. „Pitala sam se šta te je toliko
razbesnelo.”
„Da”, rekla sam, osetivši bes kako se opet probija u prvi plan.
Imala sam ga - bio je odmah uz mene, ali sam ja bila suviše glupa i
suviše spora da okončam sve ovo. „Baš to.”
„Hej, šećeru”, rekla je. „Sada sam sa tobom u ovome, i imam
mnogo iskustva u izigravanju šupaka kao da su jebene budale.
Potrebno ti je pojačanje, ja sam tu da pomognem. Prestani da ubeđuješ
sebe da si sama u ovome.” Podigla sam pogled, iznenađena.
„Ali samo da znaš”, rekla je, ponovo zvučeći kao Vida koju sam
znala, „ako se ispostavi da ćemo morati da se borimo za ono njihovo
sranje od inicijacije, polomiću te.”
 16

BILE SMO ZAKLJUČANE DOVOLJNO DUGO DA SE POSLEDNJI ostaci

dnevnog svetla pretvore u ranu zimsku noć. Dovoljno dugo da se
pojavi glad, da se sitna. sumaglica pretvori u pahulje snega i da
zabrinuti Džad napusti skrovište u Belom Šatoru i potraži nas okolo.
Bez ikakvog elektriciteta koji bi osvetlio bandere na parkingu, bilo
je gotovo nemoguće razaznati bilo koga ili šta osim njihovog oblika.
Odustala sam od potrage za prijateljskim licima i punu pažnju
posvetila deci koja su stajala nekih stotinak metara od mesta gde smo
bile zaključane. Bila sam toliko zadubljena u njihovu užasnu priču o
tome kako je Noks ubio divljeg psa, da nisam ni primetila Džada dok
se nije poiavio sa druge strane kaveza.
„Ru!” šapnuo je. „Ru!”
Vida se naglo okrenula, posegnuvši za pojasom na mesto gde je
inače stajao pištolj.
„Kako si uspeo...?”
„Sranje, sranje, sranje. Morao sam da idem skroz ukrug oko
zgrade kako me ne bi primetili.”
Bacila sam pogled preko ramena na naše „čuvare”, pa se okrenula
ka njegovom usijanom licu. Moram da ga pohvalim, znao je da treba
da čučne kako bismo ga Vida i ja zaklonile od pogleda druge dece.
„Šta se dogodilo?” Ograda je zveckala kada se prislonio uz nju.
„Mislio sam da samo ideš da popričaš sa njim, ali si bila baš dugo
tamo. O bože, zašto ste unutra, šta ste uradile? Bucko je...”
„Džad”, pokušala sam da ga prekinem, „Džad...”
 „... a ja sam mu na to rekao, 'nema šanse, Ru ne bi dozvolila da im
se dogodi nešto loše’, ali je Olivija počela da priča neke silne užasne
stvari koje je Noks uradio, i nismo mogli da nađemo fleš kod Lijama,
što znači da je i dalje u toj jakni...”
„Džade!”
Stao je u pola svog brbljanja. „Molim?”
„...treba da odeš i pitaš Oliviju gde drže jakne i otete stvari od dece
koju regrutuju”, rekla sam.
„Zašto?” Džad je pitao zbunjeno. „Da pokušamo da nađemo
Lijamovu?”
Vida je pucnula prstima kako bi ga prekinula. Uputila sam joj
zahvalan pogled.
„Ne - ne, nemamo vremena da ih sve pretresemo, a moglo je i
neko drugo dete da je uzme. Treba nam da nam Lijam kaže šta joj se
dogodilo. Ono što hoću da uradiš je da nađeš jaknu koju sam ja nosila
- onu kožnu, sećaš se? Četer je u unutrašnjem levom džepu. To je sve
što treba da nabaviš.”
Buljio je u mene, očigledno nije shvatao šta mu govorim. „Četer”,
ponovila sam. Vida ga je, nimalo pomažući, ubola prstom kroz
ogradu, tačno između očiju koje nisu treptale. „U levom unutrašnjem
džepu. Možeš li da mi ga doneseš?”
„Hoćeš... Hoćeš da ja...”
„Da!” zašištale smo Vida i ja.
Oklevao je na trenutak, pa se ozario najvećim mogućim, tupavim
osmehom koji dugo nisam videla.
„Važi, kul!” rekao je. „Naravno da mogu! Je l’ mislite da ću
morati da obijem bravu za to, hm? Zato što nikada nisam uspeo da
otvorim ona vrata u Štabu kada je instruktorka Biglou pokušavala da
me nauči - čekaj.” Džad je naizmenično gledao u Vidino pa u moje
lice, dok je oduševljenost u njegovim očima nestajaia i odnosila i
osmeh sa sobom. „Zašto ste vas dve u kavezu?”
Najbrže što sam mogla, uz nekoliko prekida da Džad nešto pita,
ispričala sam šta se desilo.
 „Što znači da ne možeš da ideš odmah, okej?” rekla sam. „Moraš
da sačekaš večeras, kada budemo prolazile inicijaciju.”
„Šta je to?” pitao je. „Neka vrsta borbe?”
„Nije važno”, odgovorila sam. „Možeš ti to. Prosto je. Sva pažnja
će biti usmerena na nas, sve što treba da uradiš je da nađeš pravi
trenutak u kom ćeš da nestaneš. Onda moraš da stupiš u kontakt sa
Kejt i da ona sa Nikom pretraži i pronađe mesto sa kog možemo da
ukrademo lekove koji god da su Bucku potrebni. Reci im da nam je
potrebno odmah i da mora da bude u blizini. Jesi li zapamtio sve?”
„Okej.” Džad je napravio korak unazad, balansirajući na vrhovima
prstiju. Na licu mu je ponovo bljesnuo nervozni osmeh. „Pobrinuću se
za sve.”
Rukom je instinktivno krenuo ka mestu gde je ranije stajao metalni
kompas.
„Gde je?” pitala sam, iznenađeno.
„Uzeli su ga. Kada su nas doveli. Kul je - stvarno je u redu. Naći
ću ga. Verovatno je u toj sobi.”
„Jesu li ostali dobro?” pitala sam. „Lijam?”
„Ovaajjj...” Oklevao je, grizući usnu. „Nije dobro. Neće ništa da
nam kaže, ali mislim da je Bucko stvarno zabrinut. Kaže da ako ne
nabavimo lekove, postoji ozbiljna šansa da on i druga deca ne prežive.
I verujem mu, Ru, loše je. Baš, baš loše.” Pritisla sam dlan na čelo,
zatvorivši oči, u pokušaju da potisnem žuč koja mi se pela u grlo.
Imala si ga nadohuat ruke i nisi uspela da ga zaustaviš. Lijam će da
umre, a ti nisi uspela ništa da uradiš. Nakon svega, Lijam će da umre,
a to će ići tebi na dušu.
„Džade”, rekla sam. Provukla sam ruku kroz jedan od iskrivljenih
delova ograde, uhvativši ga za majicu kako bih ga privukla bliže sebi.
Bio je par centimetara viši od mene, ali sam ja imala malo više godina
i mnogo više iskustva sa ulaženjem i izlaženjem sa mesta neopažena.
„Znam da možeš ovo da uradiš. Verujem ti. Ali ako misliš da ćeš biti
uhvaćen, batali operaciju, je 1’ jasno? Smislićemo drugi način.”
„Ne brini, Ru”, rekao je, glasom koji je odzvanjao obećanjem.
„Neću te izneveriti.”
Udaljio se, pa podigao palčeve da nam pokaže da je sve u redu, ali
nam je tako samo stavio do znanja da nema predstavu koliko je
situacija zapravo bila ozbiljna. Duboko sam uzdahnula, posmatrajući
kako ga sneg skriva u tami večeri. Kretao se brzo, sa toliko
nekontrolisane energije da se čak i vetar povinovao njegovim
koracima.
Znala sam da je u stanju da to uradi; na treningu je provala bila
jedna od prvih simulacija u koje bi nas stavili. A iskreno, istina je da
iako je taj klinac umeo da se šunja isto kao set bubnjeva koji se kotrlja
niz stepenice, bio je i tip osobe za koju ne biste nužno primetili da je
nestala. Ne u masi, i ne istog trenutka.
„Najviše pet minuta”, rekla je Vida, naslonivši se na ogradu pored
mene. „Toliko će im trebati da uhvate i išutiraju njegovu koščatu
guzicu
„Onda bi nam bilo bolje da napravimo finu predstavu”, rekla sam,
zatvorivši oči pod naletom snega, „i damo mu bar nekakvu šansu.”
Došli su po nas u tišini, izronili iz hladne noći, ruku lepljivih kao
da su duhovi.
„Stani”, promrmljala sam Vidi. Deca koja su nas gurala napred,
ukupno šestoro, ravnomerno podeljenih na dečake i devojčice
obučenih najbelje što su mogli, nisu progovorila ni reč. Lagano su mi
navukli na glavu vreću od stare posteljine, ali Vida nije planirala da im
dozvoli da joj otupe bilo koje od čula.
„U redu je”, nagovarala sam je, „prati šta ja radim.” Svaki deo tela
mi je delovao težak i krut; samo hodanje mi je stvaralo bol u
kukovima i ramenima. Oštro smo skrenuli u pravcu skladišta. Osetila
sam kako voda sa parkinga zapljuskuje vrhove mojih teških čizama i
napravila grimasu. Uskoro ćemo biti unutra. Bar ćemo biti na suvom.
Ali metalna vrata nikada nisu zaječala. Nisu se otvorila.
Vidine misli su se verovatno kretale istim tokom, zato što sam je
čula kako jednom izgovara „Rubi?”Tiho mumla-nje kroz tkaninu
navučenu preko glave.
 „Ostani sa mnom”, rekla sam ponovo, jer šta sam drugo mogla da
kažem? Da će sve biti u redu.
Setila sam se da je, kada sam bila mala, tata imao običaj da me
vodi na utakmice sredjoškolskog sporta. Uglavnom američki fudbal,
ponekad i bejzbol.Voleo je da odgleda dobru utakmicu - nebitno koju
- ali ja sam najviše volela da posmatram njega. Da gledam kako mu se
čitavo telo izvija da bi ispratilo putanju neverovatnog pasa, kez koji se
pojavljivao nakon što bi lopta za bejzbol preletela preko ograde. Tata
je znao navijačke pesme svakog tima napamet.
Tako sam i prepoznala zvuk kada sam ga čula, režanje gladne
mase. Pulsirajuće pljeskanje šaka koje su polako nalazile zajednički
ritam. Nateralo je zube da se stisnu i pre nego što mi je dim ispunio
nozdrve.
Posrtala sam iznova i iznova dok su me deca gurala napred, vukla
me preko ivica trotoara na meku zemlju koja je tonula pod nogama, pa
nazad na tvrđu podlogu. Čvrsto tlo. Talas užarenog vazduha mi je
dodirnuo ruke dok su me vodili pored nečega što je delovalo kao zid
od vatre.
Od glasova koji su me okruživali nisam mogla da čujem sopstvene
misli. Učinilo mi se, na trenutak, da čujem kako Bucko viče moje ime
i, mekši ženski glas koji odjekuje za njim. Rubi, Rubi, Rubi, Rubi... i
još nešto nakon toga.
Odveli su nas do grupe dece. Imala sam osećaj kao da svako od
njih pokušava da nas odgurne nazad, da nas sprečava da uđemo
unutra.
U tom trenutku je moje lice bilo bezizražajna maska; udahnula
sam vreli vazduh punim plućima u pokušaju da se otresem osećaja da
mi hiljade igala prolaze kroz vene. Bilo je suviše lica oko mene -
suviše širom otvorenih očiju, ispucalih usana, lica izbrazdanih
ožiljcima. Sam pogled na njih, miris njihove štrokave odeće i
neokupanih tela u kombinaciji sa zemljanim notama dima, dok se nisu
pretvorili u nešto sasvim drugo. Izvila sam vrat u potrazi za Buckovim
licem kroz šake koje su bile ispružene ka nama. Vatre su treperile u
mraku.
Našla sam ga, konačno, a Olivija je bila pored njega. Od Džada,
hvala bogu, nije bilo ni traga ni glasa, ali je talas olakšanja koji me je
zapljusnuo trajao samo dok nisam videla teror koji se ocrtavao na
njihovim licima i usnama, na čitavim telima dok su pokušavali da se
proguraju ka nama. Panično zujanje u malom mozgu mi je preplavilo
uši nečim što je zvučalo gotovo kao Beli šum.
Olivija je držala ruke oko usta i dovikivala nam nešto. Smrvljeni,
pomislila sam.
Bili smo u nekoj drugoj zgradi, verovatno onoj koju sam videla iza
skladišta. Deo krova i zid okrenut ka istoku su se urušili sami od sebe,
nateravši nas da vučemo svoja utrnula, iscrpljena tela preko gomile
izlomljenog betona i iskrivljenog metala. Bila je to još jedna, manja
verzija skladišta, na prvi pogled bi se reklo gotovo spaljena do zemlje.
Betonski zidovi su bili goli, iscrtani crnim senkama dece koje su
padale na njih. U samom centru prostorije se nalazio veliki krug od
metalnih kanti za đubre iz kojih je kuljao plamen, izvijajući se ka deci
u belom koja su nas posmatrala odozgo.
U Tarmondu, fabrika je bila napravljena na specifičan način kojim
su se pobrinuli da će svi PSS-ovi biti u stanju da posmatraju čitavu
zgradu punu čudaka koji su tu radili. Spratovi su morali da budu
otvoreni, slično ovome, i postavljeni na isti način. Nad nama su visile
dve preostale metalne staze, zapravo dve niske krovne grede.
Gore je bilo čitavo more bele boje, a među njima je udobno sedeo
Noks, na ivici grede. Majkl je sedeo sa njegove desne strane, i zlobno
nas posmatrao sa konzervom nečeg što sam mogla da primetim u
njegovoj ruci. Onog trenutka kada sam videla njihove iscerene face,
ruka je počela da mi bolno pulsira. Pritisla sam dlanom pantalone, a
misli su mi letele dok su gurali Vidu i mene u centar tog vatrenog
kruga.
Prokletstuo. Stvarno ćemo morati da se borimo jedna protiv druge.
Pogledala sam preko ramena i videla Vidu koja skida staru vreću
sa glave i baca je u najbližu zapaljenu kantu. Vene na njenom vratu su
poiskakale od besa, izgledala je bliže suzama nego ikada otkako sam
je upoznala. U tom trenutku sam po prvi put zapravo osetila strah.
Sada mi je Vida bila potrebna - trebala mi je njena oštra intuicija i
njeno odbijanje da poklekne, čak i na trenutak, iako smo bile
nadjačane u ovoj borbi.
„Ostani sa mnom”, ponovo sam promrmljala. Stisla je pesnice i
ispravila ruke, kao da pokušava na taj način da otera napetost.
„Zdraaavoooo, dame”, viknuo je Noks. „Jeste li se ponašale kako
treba?”
Vatreni prsten je zauzimao veći deo prizemlja, ali je bilo dovoljno
prostora da se deca koja su stajala napolju, ona koja nisu nosila belo,
da se stisnu i uđu unutra ako su hteli. Umesto toga su ostali na
odstojanju - čak i Bucko, čiji sam oblik jedva uspevala da razaznam
kroz vreli, titravi vazduh iznad vatri.
„Mogla bih da ga spustim ovde”, šapnula je Vida. „Da ga
iznenadim i bacim u tvoje ruke.”
Odmahnula sam glavom. „Previše oružja.” A svaka cev je bila
uperena u naša leđa. Bilo je i previše Plavih. Morale bismo da
sačekamo da odluči da siđe dole, a onda bi bio moj. Osetila sam kako
se u meni ponovo budi bes i pustila ga da me ispuni, da mi teče
venama i istera iz mene svaku pomisao na milost. Osećala sam se kao
predator, spremna da iskočim iz senki i pokažem svoje pravo lice.
„Pravila su prosta”, povikao je Noks. „Ako ispadnete iz ringa,
ispale ste iz borbe. Ako popijete nokaut, ispadate iz borbe i ja mogu da
radim šta god hoću s vama. Nema moljakanja za milost. Jedini izlaz je
da ostanete na nogama ili da se bacite napolje i opečete se. Shvatile?
Oh - kako sam mogao da zaboravim? Pošto vas je dve, promeniću
pravila koja važe za ostale. Nema korišćenja moći. Što se vas dve tiče,
ovo je pesničenje, tako da nemojte da se suzdržavate.”
Vida i ja smo se pogledale nakratko. Nisam mogla da provalim o
čemu je ona razmišljala, ali jedina misao koja se meni vrzmala po
glavi je bila kako da pronađem način da me ona pobedi bez varanja.
Otvoreno odbijanje da se borim bi značilo da dogovor otpada, dok sa
druge strane nisam bila oduševljena idejom da me Vida bukvalno
išutira kroz vatreni obruč.
„Šta je sa našim dogovorom?” doviknula sam mu. „Potrepštine u
zamenu za to da me pustiš da se priključim jednoj od grupa lovaca?”
Noks se sledio na pomen reči potrepštine - a što je još važnije,
deca oko njega su se nagla unapred. Mali podsetnik za sve njih šta im
je to njihov vođa zakidao.
„Prokletstvo”, rekao je, „al’ si ti sad dosadna. Pobedi i možda ću
da razmislim o tome.”
Napravila sam par koraka unazad i zatvorila oči. Koliko jako bi
morala da me udari da bi me nokautirala jednim udarcem?
„Uvedite ga!” Viknuo je Noks, pa se nasmejao kada je video našu
reakciju. „Šta je? Vi ste zapfavo mislile da ćete se boriti jedna s
drugom? O bože, pa to je urnebesno.”
Vida se okrenula ka meni i urušenom ulazu u zgradu. Ja nisam, ali
sam znala po izrazu na njenom licu da je, šta god da se dešavalo, bilo
baš loše.
Sav šapat koji je dolazio odozgo se brzo utišao kada su ga
zamenili novi zvukovi. Stenjanje i dugo, duboko režanje nečeg teškog
što se vuklo po zemlji.
Potočić znoja mi se slio niz leđa kada sam čula udisanje od napora,
grlene vriske i zveckanje nečega što su mogli da budu samo lanci.
Mozak je čudna stvar, moj čudniji od većine. Selektivan je po
pitanju toga šta pamti i još izbirljiviji oko toga koja će sećanja ostati
kristalno jasna.To su bila ona koja ostaju sa tobom čitavog života, koje
je mogao najobičniji zvuk ili miris da izvuče na površinu. Zaboravila
sam toliko stvari koje su mi se desile pre nego što su me vojnici
odveli, ali sam sigurna da nikada neću zaboraviti jednu jedinu ružnu
uspomenu iz logora. Nikada neću zaboraviti sortiranje, test na kom
sam zamalo pala. Nikada neću zaboraviti izraz na Seminom licu kada
sam joj obrisala svako sećanje na sebe.
Nikada neću zaboraviti svetlucanje crnih pištolja na letnjem suncu
ili sneg koji lagano pada na električnu ogradu.
 Nikada neću zaboraviti duge redove onih opasnih, vezanih lancima
i lica sakrivenih kožnim brnjicama.
„Šta... je ovo jebote?” Vida je teško disala, pruživši ruku da me
povuče ka sebi, iza sebe.
Stajao je tamo, bled poput jutarnjeg neba, obučen u dronjave
ostatke kamuflažnih pantalona i košulje koja je visila sa njegovih
ispijenih grudi. Na prvi pogled, pomislila sam da je mojih godina, ali
nije bilo moguće reći precizno. Igledao je smežurano i mekano, ali
način na koji su se njegove pantalone držale na nečemu što je ličilo na
plastičnu kesu koju je nosio umesto kaiša me je naterao da pomislim
da je nekada bio mnogo veći.
Noks se postarao da ga ozbiljno zamota u lance i tkaninu. Preko
usta mu je bila marama, čvrsto stisnuta među žutim zubima, a sve što
mi je prolazilo kroz glavu bila je misao Bolje da su mu prekrili oči.
Uokvirene krmeljima i omeđene modricama, oči su streljale kroz
senke između nas, bile su crne i bez dna. Gledao je prema nama, pravo
kroz nas, u nas.
Shvatila sam šta mi je Olivija dovikivala. Mogla sam da čujem
njen glas kako jasno i glasno odzvanja u mojoj glavi.
Crveni. Crveni, Rubi, Crveni.
 17

POSTOJE NOĆNE MORE I UNUTAR NJIH NOĆNE MORE.

Crveni je povio glavu i pustio da mu debela zavesa od tamnih šiški
padne preko čela. Svejedno, nije sakrila njegove oči. Posmatrale su
nas kroz proreze upetljanih kovrdža. Telo mu se iznenada trglo, kao da
mu se mišići povećavaju, pa je trepnuo da otera grč. Kada je ponovo
otvorio oči, bile su razrogačene i staklaste - ali sledeći trzaj je stegao
njegovo telo i sa njim je nestao svaki trag ljudskosti.
„Dame, zadovoljstvo mi je da vas upoznam sa Trzalicom.”
Delovalo je da Noks uživa u našim zapanjenim izrazima lica.
„Pokupio sam ga u Nešvilu gde je pobegao od PSS-a koji ga je držao
na povocu.Teturao se okolo, trzao kao neki narkić. Mnogo je
napredovao otkako sam počeo da ga dresiram.” Noks je mahnuo
dečaku koji je, sa neospornim užasom na licu, prišao i počeo nožem
da seče konopce kojima je Crveni bio vezan.
„Mislim da ćete prokleto dobro da se slažete”, viknuo je Noks.
„Lep provod želim.”
Mislim da nikada u životu nisam videla dva tinejdžera da brže trče
nego kada je i poslednji lanac pao pored Trzalicinih nogu. Napravio je
korak napred, prošavši kroz zid od plamena koji se pružao iz metalnih
kanti. Svetleći krug se zatalasao, prigušio na trenutak, pa počeo da
gori zaslepljujućom belom bojom.
„Smrdljivi govnar”, promumlala je Vida. Okrenuia se prema meni.
„On je stvarno napujdao svog zapaljivca na nas.”
Trzalici je pristajalo ime koje su mu dali. Glavu je nakrivio
nadesno, pa je cimnuo ulevo na način koji je izgledao jako bolan. Na
trenutke - one dragocene momente između sekundi - jedina promena
koja je mogla da se primeti u njegovim očima bili su tragovi nečega
što je ličilo na zbunjenost.
Noks je stavio prste u usta i zviznuo. A onda više nije bilo
razmišljanja.
Vida i ja smo skočile svaka na svoju stranu kada je prvi nalet vatre
iskočio iz zapaljenih metalnih kanti pravo iz-među nas. Pala sam na
zemlju i zakotrljala se u pokušaju da ugasim desnu nogavicu koja je
tinjala. Opekotina na dlanu je pekla kao da će i sama da progori i
počne da sipa vatru okolo.
Vazduh iznad moje glave je postajao sve topliji i topliji, dok nije
postao smrtonosno vruć i počeo da proždire sav kiseonik, terajući me
da se ponovo otkotrljam. Vatra iz bureta sa kojim sam se sudarila se
prelila preko metalne ivice i počela da teče prema meni. Ubrzavala je
po betonu ka meni.
Crveni je podigao ruku ispred sebe i pucnuo prstima. Plamen se
pojavio među njegovim uvijenim prstima i bacio ga je prema meni kao
da je lopta za bejzbol.
Ustaj, ustaj, ustaj, vrištao mi je glas iz malog mozga. Znoj na
dlanovima je učinio da proklizam na kamenčiće. Odgurnula sam se i
potražila Vidu pogledom.
Trčala je, pumpajući rukama kako bi se još brže kretala, pravo u
telo Crvenog.
„Ne!” povikala sam. Vatre iz kanti za đubre su se ponovo podigle,
spojivši se na centru kruga poput niza mostova. Vida je zašištala od
bola kada se vatreni bič odvojio i dohvatio je preko lopatica.
Na trenutak sam stvarno pomislila da će Vida protrčati pravo kroz
linije od vatre koje su se stvorile ispred nje; bilo ih je samo dve
između nje i Crvenog, ali su gorele, zlatnocrvenom bojom i obasjavale
njenu tamnu kožu boje zemlje.
„Vi...!”
Dočekala se na kuk, pa proklizaia poslednjih metar i po pravo u
noge Crvenog. Pao je uz neljudski urlik koji se nastavio
nezadovoljnim vikanjem od strane dece u belom koja su nas
posmatrala odozgo. Rizikovala sam i podigla pogled.
Većina kanti je i dalje gorela, kao i delovi betona gde su vatrene
linije pale na pod. Zgazila sam jednu od njih dok sam trčala ka Vidi.
Trzalica se podigao sa zemlje, odgurnuvši Vidu sa oštrom,
pulsirajućom mržnjom koja je ispunjavala prostor izmedu nas. Stigla
sam da je uhvatim pre nego što je vatrom oprljenim leđima udarila o
zemlju. Na trenutak mi se zamračilo pred očima jer je glavom udarila
u moju vilicu, ali nisam dozvolila da padnemo. Podigla sam je nazad
na noge.
Samo sam jednom sparingovala sa instruktorom Džonsonom, a ta
„borba” je trajala nepunih petnaest sekundi. Bilo je to na samom
početku moje obuke, kada je pokušavao da „proceni” moje veštine.
Šepala sam dobre dve nedelje nakon toga, a dve modrice koje su
njegove šake ostavile na mojim nadlakticama su trajale bar dvostruko
duže.
Instruktor Džonson bi pred ovim Crvenim uvenuo kao cvetić.
Trzalica se više nije trzao. Pokreti su mu bili odsečni, precizni,
naučeni - nešto u njemu je kliknulo. Vida i ja smo uspevale da
otplešemo od njega, iznova i iznova, uvijajući se i izbegavajući
putanju njegovih pesnica koje su išle pravo ka našim licima.
A kada sam ga videla, pomislila sam da je žgoljav.
„Hajde, devojke!” zadirkivao nas je Noks. „Ovo je tako dosadno!”
Uhvatila sam Vidu za ruku pre nego što je uspela da se baci
ponovo na njega i povukla je unazad nekoliko koraka. Trzalica nas
nije istog trenutka pratio; umesto toga je ostao u svojoj polovini kruga
i hodao napred-nazad kao panter, dok su vojničke čizme cvilele na
betonu.
Po prvi put, otkako je počela borba, uspela sam da misiim. Čitavo
telo mi se treslo od iscrpljenosti i bola. Razmišljaj.
Nije bio u rehabilitacionom kampu, bar ne u skorije vreme. Možda
i nikada - ali onda, odakle mu oprema? Trzalica nije izgledao kao
neko ko ima dovoljno mozga da opljačka stanicu Nacionalne garde.
Štaviše, osim kratkih ispada zbunjenosti na njegovom licu, nije
izgledalo kao da je uopšte mogao da razmišlja svojom glavom. Što je
značilo...
Nema šanse, pomislila sam. To nije moguće.
Ali u ovom trenutku, šta nije bilo moguće?
„Slet”, jedva sam uspela da kažem Vidi.
Trepnula je. „Ne seri?”
Vida je o operaciji Slet znala koliko i prosečno dete o pričama o
duhovima, iz došaptavanja i najmračnijih umova svoje mašte. Tajna
armija predsednika Greja koja se sastojala od istreniranih Crvenih je
bila opštepoznata u Savezu. Pokušavali su bezuspešno da o tome
prošire vesti u svet mesecima. Čitava priča je, očigledno, bila suviše
„apsurdna” da bi Federalna koalicija poverovala u nju, a čuvari
interneta su se postarali da skinu i blokiraju svako pominjanje projekta
pre nego što bi vesti uspele da procure do međunarodnih novina.
Ono što Vida nije znala je da je originalna ideja ispuzala iz
najizopačenijeg ugla Klensijevog uma. On je bio taj koji je usadio
ideju u predsednikov um, ali i umove svih njegovih savetnika. Sve do
trenutka kada je njegov otac konačno shvatio šta mu sin radi, Klensi je
igrao ključnu ulogu u programu treninga Crvenih.
Čitava vilica me je bolela od mesta gde se Vida zakucala u mene, a
krv mi je kapala sa usne. Ispljunula sam je na zemlju pa prešla rukom
preko očiju da sklonim znoj koji me je pekao. Kako je Klensi planirao
da ih kontroliše? Crveni se ponašao kao da mu je mozak bio razoren
besom u jednom trenutku, dok je u sledećem bio pažljivo trenirani
vojnik. Bio je očigledno dezorijentisan, nije slušao ništa do svojih
instinkta - koji su izgledali kao da ih je neko reprogramirao u samo
jednu misao: ubiti.
Bože, pomislila sam. Bes se probijao kroz strah koji me je obuzeo
dok sam posmatrala Trzalicu. Bože, šta su uradili ovoj deci...
Godinama sam bila ubeđena da su čuvari u logorima i PSS-ovi
odvajali i odvodili one opasne kako bi ih ubili. To saznanje je stajalo
kao kamen na srcu, pritiskajući me sve više i više do trenutka kada
više nisam mogla da dišem kada bih pomislila na to. Toliko mi je
laknulo kada mi je Klensi rekao da to nije bio slučaj. Ali sada... sada
sam se , pitala da li je smrt možda bila bolji izbor od ovoga. Bar ne bi
postali životinje. Ovo dete više nije imalo svoj um i volju.
„Hej, srce”, rekla je Vida škrgućući zubima. „Moramo da ga
udvojimo.”
„Kako to može da nam pomogne?”
„Može da stvara vatru i kontroliše je, ali pogledaj koliko mu je
koncentracije potrebno za to”, objasnila je. „Staje istog trenutka kada
kreneš na njega, kao da ne može da postigne obe stvari odjednom.”
Bila je u pravu. Uprkos svoj šteti koju je mogao da nanese, bio je
isti kao i sva ostala deca - korišćenje sposobnosti je zahtevalo napor i
vežbu. Ali ovaj klinac je bio toliko oštećen da je njegov osećaj za
stvarnost bio potpuno iskrivljen - bilo da je to uradio Klensi ili ko god
da je vodio operaciju Slet, bilo je jasno da je Trzalica tako treniran da
je, čim vidi nekoga, znao da mora da napadne.
„Umuknite i borite se!” doviknuo je Noks.
„Odvuci mu pažnju”, rekla je Vida. ,Ja ću da završim ovo.” Noks
je samo rekao da treba da ostanemo u ringu - ni u jednom trenutku nije
rekao kakvog je oblika ring morao da bude.
Publika je iznad nas panično vikala kada sam šutnula i prevrnula
najbliže bure. Ostaci drveta koji su tinjali su se prosuli po zemlji, ali je
vatra koja se širila hladnim i vlažnim betonom počela da se gasi nakon
par sekundi. Trzalica je stao upola koraka, zbunjeno buljeći u umiruće
plamenove. Do tada sam uveliko prešla na sledeće bure. Čula sam
kako Vida vrišti dok ponovo skače na Crvenog.
„Prestani!” povikao je Noks. „Kučko jedna! Tvoja drugarica je
ostala sasvim sama sa Trzalicom...”
Glasni uzdah me je naterao da se okrenem ka Vidi. Udarala je po
krajevima svoje kose, u pokušaju da ugasi plamen koji je zahvatio
nekoliko pramenova. Vida je pala na kolena, stenjala je i psovala
besno između jecaja. Krenula sam ka njima, ali je vatra iz burića iznad
njih ponovo suknula uvis, uplićući se u svetlucave mreže intenzivnog
svetla i toplote.
„Nemoj, Rubi!” vrištala je Vida.
Trzalica je držao jednom rukom za zadnji deo vrata, dok je drugu
držao visoko podignutu iznad svoje glave. Jedan talas plamena se
odvojio od najbliže kante za đubre i obmotao se oko njegovih prstiju i
zgloba poput zmije. Vrištali su odozgo sa greda, ali jedan zvuk koji
nam je bio potreban se nije čuo. Noks nije planirao da ga zaustavi.
Niko ga neće zaustaviti. Stavila sam prste u usta i pokušala da
imitiram zvuk koji je Noks proizveo malopre, ali nisam mogla
dovoljno jako da udahnem. Od dima su me pekle oči i gorelo grlo...
Ubiće je, ubiće je, ubi... Nije bilo druge opcije ovog puta.
„Crveni!” povikala sam, grubog glasa.
Podigao je pogled i imala sam ga. Bio je potpuno moj u trenutku,
lako poput ispuštanja dubokog uzdaha koji nisam ni bila svesna da
zadržavam. Osetila sam čvorove koje su moji prsti polako počeli da
otpliću - bes, užas, očajanje; ljuštili su se sloj po sloj dok nisam osetila
nalet golicajuće toplote u lobanji. Zid od vatre ispred mene je pulsirao
u ritmu sa divljim trzajima Crvenog. Iznad nas sam čula Noksa kako
viče, ali je dečak sada bio samo moj. Bila sam u njegovoj glavi bez
dodira.
U tipičnom umu imaš osećaj da toneš u nečije misli. Čudan,
klizavi osećaj, obično praćen užasnom migrenom sa moje strane.
Nekada bih u nečiji um upadala polako, nekada bi se dogodilo sve
odjednom. Mogla sam mnogo da kažem o osobi uvidom u nijansu
njenih sećanja, u boju njenih snova.
Ali Trzalica je bio toliko iščašen. Toliko, toliko iščašen.
Nisam skliznula u njegov um koliko sam prosecala sebi put unutra,
poput noža koji se zabadao duboko u gomilu slomljenog stakla.
Njegova sećanja su bila oštra, sitna, a stvarala su se i nestajala brže od
treptaja oka. Videla sam smeđu devojku na ljuljašci, ženu nadvijenu
nad rernom, niz plišanih zelenih guštera, ime ispisano štampanim
slovima na polici. Tada se sve ubrzalo - crne čizme, električne ograde,
zelena imitacija kože na sedištu školskog autobusa. Blato, blato, blato,
toliko kopanja, zveckanje lanaca, štipanje brnjice, vatra u mraku koja
je bivala sve vrelija i vrelija. Morala sam da se podsetim da treba da
dišem. Osetila sam kako mi vreli vazduh pali pluća.
Naišla sam na Klensijevo prefinjeno lice među polomljenim
slikama, kako stoji sam iza staklenog zida, ruku naslonjenih na njega.
Dolazio je samo noću, kao hodajuća noćna mora. Klensijeva usta bi se
pomerala, nisam mogla da razaznam šta je govorio, i svaka misao bi
eksplodirala blistavom belinom.
Nisam mogla sebe da čujem od uzvika posmatrača. Nisam mogla
da razaznam šta viču, čula sam zbrku i pomešane zvukove. Ali sam
imala Crvenog u svojim šakama, njegova moć mi je bila na
raspolaganju i osećala sam je toliko živo kao da je vatra tekla mojim
venama. Okrenula sam se ka mestu gde su Noks i ostali stajali
iznenađeni, očiju uprtih u nas sa bezbednog mesta gde su se nalazili.
Više niste bezbedni, pomislila sam, okrenuvši se ponovo ka
Crvenom. Šta bi Noks uradio kada bih okrenula njegovog malog
ljubimca protiv njega. Šta bi uradio kada bi osetio kako mu koža gori?
Trzalica je buljio u mene, zenice koje su se skupljale, zatim širile
koliko god je to bilo moguće, pa vraćale na veličinu tačke. Usta su
počela nemo da se pomeraju, ispuštajući tihe uzdahe bola dok konačno
nije počeo da plače. Čekao je komandu. Naređenje.
Mejson.
To je bilo ime koje sam pročitala na njegovim vratancima, ime
koje je njegova majka prošaputala s ljubavlju kada ga je ušuškala u
krevet.
Zove se Mejson. Misli su mi se razlivale, u pokušaju da shvate šta
se upravo dogodilo. Živeo je u kući sa plavom ogradom. Mama mu je
kuvala ručak svakog dana. Imao je drugare i psa, i svi oni su nestali
kada su neki ljudi došli i ubacili ga u kombi. Imao je postere Vajt
Soksa na zidu u spavaćoj sobi. Vozio je svoj bicikl na napuštenom
parkingu iza svoje kuće. Ime mu je bilo Mejson i imao je život pre
svega ovoga.
 Pala sam na kolena, rukom pritiskajući čelo. Naša veza se
prekinula sledećim izlomljenim sećanjem koje je proletelo kroz
njegovu glavu. Pao je nedaleko odatle, pored naba-cane gomile otpada
ruševina. Onda se čulo glasno pucanje u mojim ušima - užasavajuća
lomljava.
„Prekini!” čula sam kako Vida vrišti. „Prekini!”
Čak i dok sam gledala Mejsona kako uzima ogromno parče
odlomljenog betona i udara ga o svoju lobanju, kao da moj mozak nije
uspeo da shvati o čemu se radi. Vida mu je iščupala kamen iz ruke uz
vrisak. Crveni je podigao glavu sa zemlje, napinjući vrat i udario
glavom iz sve snage o zemlju. Nije stao, ne dok nisam postavila ruke
između teških kostiju i betona koji nije praštao.
Odjednom se smrad krvi probio kroz teški oblak dima. Osetila sam
je, klizavu i vrelu u odnosu na njegovu kosu.
„Prestani!” Vida je rukama pritiskala njegova ramena u pokušaju
da ga zadrži u mestu. Iščupala sam mu još jedno parče betona iz
prstiju. Istog trenutka kada je kamen pao i otkotrljao se po podu,
ščepao me je za ruku.
„...pomozi mi”, uspeo je da izgovori između jecaja. „Molim te,
molim te, pomozi, molim te, ne mogu - ne više, o bože, o bože,
ponovo dolaze, vidim ih, dolaze kroz mrak...”
„U redu je.” Nagla sam se nad njegovo uvo.
„Pomozi mi”, preklinjao je, „molim te.”
„U redu je, Mejsone. U redu je, bezbedan si.” Mogla sam ponovo
da mu uronim u misli - kroz glavu su mi prolazile mogućnosti. Mogla
sam da mu obrišem sva sećanja, sve ono kroz šta je prošao, sve što je
video. Mogla sam da ostavim izgrebana kolena, sunčane dane na
igralištu, mamin slatki osmeh. Samo dobre stvari. Zasluživao je to.
Mejsonu je bilo potrebno da ga neko oslobodi svega ovoga.
„Plašim se”, šaputao je, obraza umrljanih krvlju i su-zama. „Želim
da idem kući...”
Metak mi je prošao toliko blizu uva, da ga je okrznuo i skinuo
parčence. Osetila sam probadajući bol i nalet tople krvi, dok sam se
bacala na Mejsona da ga zaštitim. Pucanj je došao odozgo - čula sam
kako Vida viče nešto, ali nisam u potpunosti mogla da shvatim šta se
desilo dok me nije zgrabila za ramena i odvukla od Crvenog, bacajući
me na zemlju. Noks ili ko god da je pucao na mene neće dobiti još
jedan čist hitac, ne ako se ona išta pitala.
Odeća mi je spreda bila natopljena i topla. Majica mi se čudno
zalepila za kožu, pokušala sam da je ispravim, ali su mi se ruke
odsekle kada sam pogledala nadole. Poluošamućena, zapitala sam se
kako je uopšte moguće da je moje uvo već toliko iskrvarilo.
„Ne, prokletnici!” Vidin glas se izdigao iznad zujanja u mojim
ušima. „Ne, majku vam vašu!”
Ispravila sam se i okrenula u pravcu njenog užasnutog glasa. Blagi
šum u ušima se izoštrio, pojačavajući tonove dok nisam mogla da
razaznam plakanje i daleki šapat dece iznad nas. Svi su gledali u
Crvenog dečaka, posmatrali kako krv izbija iz mesta gde je metak
pocepao njegovo grlo.
Posmatrali su ga kako se guši i krklja, dok prstima grebe beton.
Rastojanje izmedu udaha se sve više protezalo, dok poslednji izdah
nije ostao dopola zaglavljen u grlu.
Nisam mogla da pričam, nisam čula ništa, nisam mogla da vidim
ništa izuzev Mejsona. Ruke su se podigle same od sebe, dok su oči
ostale fiksirane na baru krvi koja se širila betonom dok nije stigla do
mojih kolena.
„Promašio sam”, rekao je Noks. Izvila sam vrat ka njemu i
posmatrala kako spušta svoj srebrni pištolj samo malo niže. „Pa dobro.
Mama je uvek govorila da je važno da se pokvarene igračke bacaju u
đubre.”
Osetila sam kako se bes rasplamsava u meni, spaljujući i poslednji
trag nevoljnosti. Nisam čak ni morala da mislim o tome; nije bilo
izbora koji treba napraviti. Odbacila sam se na noge i besno okrenula
prema njemu.
Bilo je dovoljno da me pogleda, samo da me okrzne svojim
arogantnim pogledom. Osetila sam kako se nadirući talasi besa
koncentrišu u savršeni, prodorni napad.
Noksov um se izdizao u mom kao vreli plik, nadimajući se i
nadimajući svaki put kada bih ga očešala dok konačno nije pukao, a
tečna, limfasta sećanja pokuljala iz njega. Nisam imala strpljenja niti
živaca da ih pregledam. Ignorisala sam čvrsta, zaleđena sećanja na
pesnice, kaiševe i ružne reči koje su eksplodirale oko mene kao bombe
u njegovom mračnom svetu; probijala sam se kroz vojne akademije,
mašinicom kratko ošišane kose, prebijanja - gurala sam dalje dok
Noks nije pao na kolena.
U tom trenutku kao da je vazduh bio isisan iz prostorije, zajedno
sa glasovima svih prisutnih. Vatre su pucketale dok su proždirale
ostatak drveta u burićima. Čula sam kako se Vida vuče ka meni, bolno
i oštro uzdišući. Kao da su njihova lica bila u orbiti oko nas; nije bilo
nikoga na ovom svetu osim nas dvoje.
„Nokse...?” Dečko koji je sedeo pored njega je i dalje držao pištolj
uperen u nas, ali je rizikovao da pogleda u Noksa ispod oka.
Posmatrao je, na isti način kao i svi ostali koji su bili prisutni, kako
Noks provlači prste kroz kosu i počinje da se ljulja napred-nazad.
„Siđi ovde dole”, rekla sam hladno. „Odmah.”
Par klinaca je pokušalo da ga uhvati i zadrži u mestu, ali se probio
kroz njih. Osetila sam nalet moći na samu pomisao da je moj stisak
nad njim sada bio toliko jak da se čak borio protiv njih da dođe do
mene. Prebacio je merdevine od kanapa preko ivice i počeo da se
spušta dole.
„Šta se dešava?” neko je doviknuo. „Nokse! Šta koji đavo?” Noks
se doteturao pored Vide, koja je posmatrala sve ovo razrogačenih
očiju sa zemlje. Nisam sigurna da li je shvatila istog trenutka ili je
samo htela da iskoristi trenutak, ali je podigla lice, umrljano čađu i
znojem. Njeno stopalo je poletelo kroz vazduh, saplićući ga tako da je
poleteo i opružio se na beton pred mojim nogama.
„Jeste li srećni sada?” vikala je na njega, na drugu decu oko nas.
„Jeste se naložili dok ste gledali ovo? Jesmo li prošle vaš glupi test?”
Očigledno je postojala samo jedna osoba koja je odlučivala da li je
dete prošlo inicijaciju ili ne, a igrom slučaja je ona klečala preda
mnom u tom trenutku.
„Hoću da se izviniš”, rekla sam. „Sada. Mejsonu. Svoj ovoj deci
zbog toga što si im uradio, što im nikada nisi dao ono što im je bilo
potrebno i što su zasluživali. Što si ih terao da se bore sa drugom
decom i pretvarao se da je to jedini način koji imamo da preživimo u
ovom svetu.” Klekla sam ispred njega. „Hoću da se izviniš deci koju
si ostavio napolju da umru, onima za koje si rekao da su beskorisni i
onima prema kojima si se ponašao kao da su nevidljivi. Jer, na tvoju
žalost, za mene nisu bili.”
„Izvinite.” Bio je to slabašni šapat, obična senka reči. Nekoliko
klinaca je uzdahnulo, ali većina njih je bila toliko zbunjena da nisu
mogli da govore. I dalje, mogla sam da vidim na njihovim licima da
jedna reč nije bila ni izbliza dovoljna. Nikada neće biti.
„Reci im svoje pravo ime”, naredila sam mu.
Zenice su mu se raširile, kao da je pokušavao da se bori protiv
moje kontrole. Još jače sam se zakačila za njega, dok su mi se usne
izvijale u blagi osmeh dok se tresao. „Ves Truman.”
„I jesi li ti Slip Kid, Ves?”
Odmahnuo je glavom, pogleda uperenog u pod.
„Reci im kako si nabavljao potrepštine", rekla sam, dozvolivši
zimi da dodatno sledi reči koje su mi izlazile iz usta. „Šta se dešavalo
deci iz Belog Šatora kada ti je bila potrebna nova paklica cigareta?”
Mogla sam da čujem korake kako se vuku kroz ruševine
obrušenog zida, ali mi je pogled ostao prikovan za ovog patetičnog
dečka koji se uvijao preda mnom na podu. „Ja... ih trampim.”
„Sa PSS-ovima?” insistirala sam na odgovoru.
Ujeo se za usnu i klimnuo glavom.
Tišina je počela da se obrušava oko nas - iznenađeni povici, grleno
vrištanje, protesti, i jedna reč koja se iznova i iznova ponavljala:
Narandžasta.
„Neka je neko upuca!” povikao je jedan dečak. „Pucajte! Svima će
ovo da nam uradi...”
 „Sada znate šta sam ja”, doviknula sam im. „Ali to takođe znači da
je svaka reč koja je izašla iz njegovih usta istina. Lagao vas je sve ovo
vreme i ponašao se prema vama kao da ste beskorisni i nesposobni da
sami donosite odluke u svoje ime. Ali sve to prestaje večeras. Baš
sada.” Okrenula sam se nazad ka Noksu, koji je tupo buljio u svoje
dlanove. „Hoću da odeš odavde večeras i nikada se ne vratiš - osim”,
zaustavila sam se na trenutak kako bih pogledala u lica dece iznad
sebe, „ako bilo ko od vas ima neki problem s tom odlukom?”
Deo mene je sigurno znao da je dobar deo njih ostao nem iz straha.
Dečaci koji su se do malopre bunili su se ućutali onog trenutka kada
sam ih presekla pogledom, čvrsto stiskajući oružje u rukama. Svi se
slažete, pomislila sam. Slažete se i uvek ćete.
Bilo je tako prosto. Sve to. Isti ti klinci su klimnuli glavom i
povukli se nazad u senku; sve što je bilo potrebno je da ubacim prave
slike u rijihove umove, na brzinu izlistavši četiri-pet pre nego što su
bili svesni šta sam im uradila. Pogledala sam dole u Noksa; lice mi se
izvijalo u grimasu dok sam mu preplavljivala um vizijama koje sam
mu spremila: njega kako se bori da ostane na nogama u ledenom
snegu, njega kako kašlje, slabašan i nesposoban da se odbrani dok
nastavlja dalje na zapad i nestaje zauvek. Želela sam da oseti svaki
trenutak dezorijentisanosti, bola i groznice koji je Lijam proživeo.
Želela sam da ga proguta svet koji ga je stvorio.
Posmatrala sam ga kako ustaje, ogrebavši ruke na hrapavi beton.
Kretao se sporo, teturajući se napolje pored dece okupljene oko
urušenog zida. Na jedan kratki trenutak sam pomislila da će ga
preobratiti i napujdati ponovo na mene, ali je devojka koja je stajala
prva, Olivija, napravila veliki korak u stranu. Prekrstila je ruke na
grudima i posmatrala ga kako odlazi, hladnim i bezizražajnim očima.
Buka se pojačavala dok je ostatak pratio, raščišćavajući mu put -
šištanje, pljuvanje i režanje su govorili ono što reči nisu uspevale da
prenesu. Onda su oni posađeni bezbedno iznad naših glava počeli da
ponavljaju to isto, dozvolivši da se meseci, čak i godine nagomilanog
besa, straha i beznađa proliju iz njih. Snaga njihovih osećanja me je
gušila, posegnula sam i pritisla rukom grlo. Puls je galopirao pod
jagodicama prstiju.
Bio je tu, a onda ga više nije bilo. Osetila sam da bes koji me je
pokretao odlazi sa njim kroz rupu na zidu, bledi kao staro sećanje i
nestaje u mračnoj noći. Palo mi je na pamet, priznajem, da ga
dozovem nazad. Iznenada mi sve ovo nije delovalo kao da je dovoljno.
Zasluživao je mnogo gore. Zašto sam mu uopšte dala šansu kada u
svojoj mračnoj duši nije našao razlog da pruži šansu svoj onoj deci
oko sebe?
Vida je došepala do mene i gledala me umornim očima. Držala se
na odstojanju i gužvala šakama iscepane pantalone. Gledala me je kao
da me nikada u životu nije videla. Spremala sam se da je pitam šta nije
u redu kada sam osetila ruku koja se obmotava oko moje i okreće me.
Buckove usne su bile stisnute u tanku liniju, a oči sakrivene
odsjajem vatre na staklima njegovih naočara. Bilo mi je neverovatno
da sam, nakon svega što se desilo te večeri, imala snage da se
otpetljam od njega i odgurnem. Pokušao je ponovo da me uhvati, da
me odvede napolje, dalje od pogleda koje sam osećala na leđima.
Ali nisam se plašila te dece niti toga što bi mogli da mi urade sada
kada su znali šta sam. Da sam mogla da nađem reči, rekla bih mu.
Rekla bih da ranije nisam bila dovoljno jaka da održim našu grupu na
okupu. Da nisam imala dovoljno kontrole, dovoljno moći da njega i
ostale sačuvam od sveta koji je pokušavao da nas uništi.
Sada jesam.
Raspoloženje u prostoriji se promenilo - u tom trenutku sam bila
toliko povezana sa svima u tom propalom skladištu da sam praktično
mogla da osetim ukus njihovog olakšanja kao hladnu, slatku kišu na
jeziku. Prošlo je neko vreme pre nego što sam shvatila da čekaju na
mene da napravim prvi potez.
Krajičkom oka sam primetila da se Džad provlači kroz masu,
zadihan od trčanja. Četer mu je svetleo u ruci, vibrirao toliko glasno
da sam mogla da ga čujem odatle. Videla sam sve što je bilo potrebno
iz keza koji se protezao na njegovom licu.
 Tada je skrenuo pogled, bilo je očigledno da me više nije video.
Samo ruševine, i vatre koje su i dalje gorele na betonu. Samo
Mejsona, čiji je prazni pogled ostao prikovan za nešto što mi nismo
mogli da vidimo.
„U redu je”, rekla sam mu, prekinuvši tišinu. „Dobro smo.”
I nije bilo bitno da li su ostali stvarno verovali u to što sam rekla.
Svejedno su me pratili napolje.
 18

AKO ČUJETE OVO, VI STE JEDAN OD NAS. AKO STE JEDAN od nas,
možete da nas pronadete. Jezero Prins, Virdžinija..”.
Zvuk Klensijevog glasa koji je dopirao iz zvučnika malog
kasetofona je naterao svaku dlaku na mom telu da se nakostreši.
Olivija ga je postavila na ivicu Noksove pozornice, a Džad napunio
baterije dovoljno da nam osigura solidnih pet minuta slušanja prenosa.
„Zašto se ovo i dalje emituje?” pitala sam. „Mislila sam da je ovo
signal iz Ist Rivera?"
Olivija je odmahnula glavom. „Postavio je nekoliko stanica sa
repetitorima kako bi se poruka čula na zapad sve do
Oklahome.Verovatno nije mislio da je važno da isključi ostatak.”
Bio je to prvi put da smo okupili sve u skladištu i prvi put da sam
bila u stanju da otprilike prebrojim koliko nas je bilo. Pedeseti jedno
dete je stajalo i formiralo polumesec oko male naprave, prikovani
rečima i pucketanjem statike.
Konačno, kada je bilo jasno da Olivija više ne može da podnese
pomisao da će ponovo slušati poruku, isključila je radio. Čarolija
mirnoće i znatiželje je nestala pomeranjem prekidača. Glasovi su se
podigli do krova, pitanja su se ispaljivala s leva i desna, rikošetirala o
vlagom isflekane betonske zidove. Želeli su da znaju ko je bio taj glas,
odakle je došao kasetofon, zašto su deca iz Belog Šatora prebačena
unutra i zašto su zapaljena burad pomerena bliže njima.
„Je l’ vam ovo dovoljan dokaz?” pitala sam ih. „Noks nikada nije
bio Slip Kid, bar ne onaj pravi, i ovo nije Ist River.”
 Nerviralo me je što uopšte moramo ovo da radimo; bilo je
očigledno da je većina dece poverovala u ono što sam rekla prethodne
noći, ali je nekoliko lovaca odolevalo i tvrdoglavo se držalo svoje
odanosti Noksu. Možda to čak i nije bila odanost - mislim da su se
plašili da neće dobijati lavovski deo zaliha sada kada Noks više nije
bio tu da sprovodi svoja usrana pravila.
Ili su možda stvarno bili do te mere zaluđeni idejom da je ovo
stvarno bio Ist River.
Sela sam pored Olivije na ivicu pozornice. Kako su se deca
prostirala preda mnom, mogla sam da vidim i druge tragove Noksove
okrutnosti. Opekotine. Glad od koje su im oči iskakale iz duplji.
Cupkanje kada bi vetar fijuknuo kroz pukotine u krovu.
„Je l’ to bilo dovoljno svima?” pitala je Olivija, okrećući se prema
dečku u belom koji je stajao tačno ispred stare naprave. Bret više nije
bio jedan od Noksovih malih pasa čuvara. Bio je
sedamnaestogodišnjak, rođen i odrastao u Nešvilu, koji nikad nije
kročio nogom u logor i, očigledno, malo sporije prihvatao važne vesti.
„Pusti ponovo”, rekao je, grubim glasom. „Još jednom.”
Postojala je određena crta u Klensijevom glasu - samopozdanje,
valjda - koja bi ljude naterala da slušaju svaku reč kada bi govorio.
Protrljala sam nadlanicom čelo i ispustila dugački uzdah kada je
razvukao poslednje, Virdžinija.
„Kako mi uopšte znamo da je to pravi Slip Kid?” pitao je Bret. On
je bio taj koji je prizvao tri preostala tima lovaca i njihove vođe -
Majkla, Fostera i Dijega. Takođe je bio i onaj koji je insistirao na tome
da nas posmatra kada smo se bavili užasnim zadatkom sahranjivanja
Mejsona. Nije nam ponudio pomoć ili utehu, čak ni kada su plikovi na
mojim dlanovima popucali od pokušaja da lopatom probijem
smrznutu zemlju.
Razumela sam, doduše. Bili smo stranci. Uništili smo sistem.
Samo sam se plašila da će biti toliko besan zbog naše male revolucije,
da će ubediti ostale da ne odemo u nabavku. Čak i sada sam mogla da
ga uhvatim kako preko ramena gleda ka mestu gde je Bucko čučao i
pokušavao da pomogne bolesnicima.
Postajalo mi je jasno da je on bio ključna karika u lancu ove
zajednice. Ako bi nam se priklonio, ostali bi ga pratili bez pogovora.
Ali nam je ponestajalo vremena. Sve mi je bilo jasno kada bih videla
način na koji se Buckove usne stiskaju svaki put kada bi izmerio
temperature Lijamu.
„Nisam ovde da bih vas nešto lagala”, rekla je Olivija. „Dovoljno
sam dugo ćutala o tome, misleći da će da se popravi ili promeni
ponašanje. Nije. Samo je postajao sve gori, a da ga Rubi nije oterala
odavde... Ne znam šta bi mogao da uradi sledeće, ali znam da nijedno
od one dece tamo ne bi preživelo.”
„Stvarno je trampio onu decu? Noks nam je rekao da bi pokušali
da beže i da bi se on postarao za njih.” Ovo je došlo od devojke koja
se razvlačila po njegovom krilu onog dana kada su nas doveli. Bila je
jedna od prvih kojima sam dala ćebe iz magacina. Sve smo izvukli iz
skučene zgrade, pa izneli nasred skladišta da svako vidi šta je ostalo.
Neki od njih, oni stariji su bili dovoljno hrabri da svoje stvari uzmu
nazad, ali nas je većina gledala belo, ne shvatajući o čemu se radi.
Žamor se ponovo pojačao kada je Olivija klimnula glavom. „Njih
jedanaest, i to samo otkako sam ja stigla ovde.”
„Uradio je šta je morao da nam nabavi hranu”, režao je Majkl.
„Moramo nešto da žrtvujemo.To je ono što je ispravno.”
„Kako je tačno ispravno da bolesno dete gladuje jer je preslabo da
radi, a zato što ne može da radi, nikada ne može da se oporavi?”
uzvratila je istom merom. „Kako?”
Olivija se odgurnula rukama i sada je stajala na platformi. Zabacila
je svoju pepeljastoplavu kosu i onako visoka se ispravila.
„Slušaj - ne mora da bude ovako. Bila sam u Ist Riveru, videla sam
kako može da izgleda. Tamo sam preživela zime i leta, i sve između, a
nikada nisam bila gladna. Niti jedan jedini dan. Nijednom se nisam
osetila uplašenom - bilo je... bilo je to dobro mesto, jer smo vodili
računa jedni o drugima.” Čekala sam da sekira padne, da vidim
njihova lica kada im kaže da je to slatko malo parče raja nestalo i da je
osoba koja je sve to organizovala bila najobičniji paravan. Ali Bret,
koji se očigledno mučio da razume i prihvati sve ovo, je posmatrao
dok je napetost sa njegovog lica nestajala svakom njenom rečju dok na
kraju nije klimao glavom.
„Sve to možemo ovde da imamo”, nastavila je. „Znam da
možemo. Imamo dovoljno prostora da uzgajamo hranu, načine da
unapredimo obezbeđenje. Slip Kid ne mora da bude jedna osoba, a Ist
River ne mora da bude jedino mesto. Možemo da napravimo svoj Ist
River.”
„Kako tačno misliš da uradimo sve to sa ovim?” Majkl je tražio
odgovore na pitanja. Odmahnuo je glavom, a iscepana kragna njegove
košulje se otvorila i otkrila rozikaste ožiljke od opekotina koji su se
razlivali po vratu i ramenima. Palcem je pokazao prema mršavoj
gomili zaliha. „Glupa si koliko si i ružna, zar ne?”
„Hej!” Zarežao je Bret, agresivno napravivši korak ka njemu.
Majkl se povukao unazad sa podrugljivim osmehom na licu.
„Počećemo tako što ćemo se postarati da ona deca tamo pozadi
prežive”, nastavila je Olivija, „da svi preživimo ovu zimu. Ako
pomognete Rubi i meni u ovoj pljački, bićemo u stanju da se
prehranimo mesecima. Na taj način ćemo im spasiti živote, a usput i
svoje sopstvene.”
„A gde je ta čarobna zemlja lažovija, hm?” Majkl je nastavio sa
pitanjima.
„Jedan od hangara na aerodromu Džon Si Tjun”, istog trenuka je
ispalila Olivija, dočekavši njegov pogled istom merom. „Da li neko
zna gde se nalazi?”
Bret je podigao ruku. „Nalazi se nekoliko kilometara odavde,
rekao bih - desetak najviše.”
„Okej”, odgovorila je Olivija. Farmerke su joj visile sa kukova,
dopola sakrivene ispod jakne koju je za sebe uzela sa gomile.
„Izvodljivo je.”
„Ne”, zarežao je Majkl, „to je zamka. I svako ko pristane da
učestvuje u ovom sranju zaslužuje šta god da mu se dogodi ” Deca u
belom - lovci - su počeli da se premeštaju s noge na nogu, stisnutih
vilica. Moj mozak je tražio adekvatan odgovor. Samo što sam
skrenula pogled ka njemu Olivija je ponovo progovorila.
„Slušajte, ako hoćete da ovo uspe - a može, i hoće - stvari moraju
da se promene ovde. Ne možemo samo da budemo pleme Plavih. Ne -
ne, slušajte me!” Olivija je povisila ton kako bi nadglasala iznenađeno
protestovanje. „Boje nisu bitne. Nikada nisu ni bile. Ovo mora da
bude mesto gde se ne razdvajamo po bojama. Mora da bude mesto gde
se poštujemo. Ako ne možete da poštujete jedni druge i svoje
sposobnosti, ako niste spremni da pomognete jedni drugima da ih
shvate, onda ovo neće biti mesto za vas.”
„A ti ćeš o tome da odlučuješ zbog čega tačno?” Majkl je i dalje
propitivao. „Ko si ti uopšte da pokušaš da preuzmeš sve ovo? Imali
smo sistem koji je radio prokleto dobro ranije. Hoćeš da se
smekšamo? Postoji razlog zašto smo se udružili sa drugim Plavima -
vi ostali ste tako jebeno patetični da ništa ne možete da uradite, čak ne
možete ni da se zaštitite.”
Olivija je oklevala; njene sumnje u samu sebe su se krčkale ispod
površine njenog ožiljcima izbrazdanog lica. Ta sumnja je izvirala iz
nje i polako zarazila sve ljude u njenoj blizini. Delovalo mi je kao da
vene preda mnom. Osetila sam mali napad panike kako mi prolazi
kroz telo, kao drugi, neželjeni puls. Još nismo bile gotove. Trebala mi
je njena pomoć - trebalo mi je da bude jaka.
„Crno je boja.”
Borila sam se sa svojim sećanjima i pustila te reči da me obuzmu.
Čula sam ih blago razvučene Lijamovim južnjačkim akcentom, kao
što sam ih čula onda kada ih je prvi put izgovorio pre toliko meseci.
„Crno je i dalje boja.”
Shvatila je. Nisu mi bile potrebne lepe reči kojim bih to objasnila
i, stvarno, nije bilo reči koje bi mogle da opišu šta nam je to mesto
značilo. Bili smo tamo zajedno, radili zajedno, živeli zajedno,
preživljavali zajedno. Ist River nije bio samo kamp - bio je ideja,
svetionik. Nadanje. Klensi je možda bio Slip Kid, ali je to bio i svaki
drugi klinac koji je izbegao sistem. Svako ko nije ćutke pognuo glavu.
Koga nije bilo sramota i ko nije bio uplašen toga što je.
„Biti pametan ne znači biti mekan”, nastavila sam. „Možeš da
ostaneš ili možeš da odeš, ali zapamti - ako bežiš, bežiš sam. I veruj
mi, to je dug, samotnjački put.”
„Tako je”, rekla je Olivija napokon. „Ako hoćeš da ideš, sada je
idealan trenutak za to. Ali znaj da onda od ovog dana nikada nećeš
prestati da bežiš, ne dok te ne uhvate. Nikada.”
„Ovo je glupost!” povikao je Majkl. „Stvari ne funkcionišu ovako.
Ako misliš da će bilo ko od mojih momaka da podrži ovo...”
„Onda brišite”, odgovorila je Olivija. „Ako vam se ne sviđa, idite.
Ovo funkcioniše jedino ako želiš da budeš ovde. Uzmite šta vam treba
i put pod noge.”
Odgurnula sam se o malu binu i došetala ispred njega. Majkl je bio
kao isklesan od kamena iz daljine, ali sada sam mogla da vidim da se
trese. Bio je za glavu viši od mene i bio bar tridesetak kilograma teži
od mene, bio je i naoružan... i ništa od toga nije bilo važno. Nisam čak
ni morala da mu odškrinem um kako bih znala da je u glavi
premotavao sve ono što sam uradila Noksu.
Šta njemu ne mogu da uradim.
To saznanje me je raspalilo pravo u zube i potpuno skrenulo s
koloseka. Mogla sam da utičem na njega, to uopšte nije bilo upitno.
Ali bio je toliko glasan i otvoreno neprijateljski nastrojen da će,
ukoliko ga preokrenem sada, njegova čudotvorna promena mišljenja
probuditi sumnju. Svi oni će znati da bih mogla i da ću uraditi isto i
njima. I dalje bi me se plašili, samo bi sada bili i motivisani da nešto
urade po tom pitanju.
Majkl me je streljao pogledom, teško dišući. Olivija mi se istog
trenutka našla iza leđa, prekrštenih ruku na grudima.
Oblizao je usne i krenuo unapred, stara lovačka puška koja mu je
visila sa ramena je zazveckala od siline koraka.
„Ma daj, čoveče”, rekao je drugi klinac u belom, uhvativši ga za
rame. „Ne moramo da ostanemo.”
 Majkl je slegao ramenima kako bi se oslobodio dečakovog stiska.
Krenuo je ka vratima prostorije za utovar, pa se okrenuo ka Bretu. „I
ti, hm?”
„Kad stvari idu po zlu, moraš da ih popraviš”, rekao je Bret tiho.
Samo petoro od osmoro klinaca iz Majklove lovačke grupe je
krenulo za njim, bez i jedne jedine reči. Nisu poneli ništa sa gomile
zaliha, niti obratili pažnju na ispružene ruke koje su ih nemo
pozdravljale. I samo jedan od njih se okrenuo da me pogleda.
Videla sam kako mu se u glavi razvija plan kao da je otvorio
knjigu i okretao stranice preda mnom. Vratiće se nazad u kamp usred
noći, okreni stranu, ušunjaće se u skladište, okreni, isprazniće sve
šaržere i svu municiju na decu koja spavaju zamotana u ćebad, okreni,
njih petoro odnose sve zalihe koje mi budemo doneli sa sobom.
Osetila sam kako mi se kičma ispravlja, kako kosti čvrsnu i
pretvaraju se u kamen pa u čelik. Klimnula sam glavom i izbacila mu
tu ideju iz lobanje.
,Još neko?” pitala je Olivija, gledajući u okupljenu masu pred
sobom. „Ne? Dobro, onda da se bacimo na posao.”

Doskorašnji stanovnici Belog Šatora su bili smešteni pored zaliha,

a krug od zapaljenih kanti za đubre je trebalo da ih održava
kolikotoliko utopljenim. Bucko je podigao pogled sa mesta gde je
čučao nadvijen nad Vidinim ramenima kada sam se uvukla u krug.
Crna sećanja su navirala jedno za drugim od mirisa dima. Duboko sam
udahnula, pritisnuvši ruku preko usta dok mi Mejsonovo lice nije
nestalo iz misli, pa zakoračila preko dece koja su spavala. Postavio ih
je u dva reda, samo što ovog puta nisu bili natrpani jedni na druge.
„Veze s mozgom nemaš!” režala je Vida. „Šta je, zaboravio si
grabulju u kolima? Sipaj malo vode na to i ostavi ga jebeno na miru!”
Sedela je prekrštenih nogu ispred Bucka, laktova oslonjenih na
kolena i lica duboko zakopanog u dlanove. Šokirala bih se svaki put
kada bih je pogledala i videla ružni mali podsetnik na prethodnu noć.
Kada smo se vratili u skladište, bilo nam je svima očigledno da
najveći deo Vidine duge kose neće moći da se sačuva. Uspela je da
ugasi vatru pre nego što je stigla do kože glave, sva sreća, ali su plavi
krajevi bili oprljeni i nejednaki. Pogledala nas je besno pa uzela mali
nož koji je Džad prokrijumčario iz ostave i sama je odsekla. Njena
talasasta kosa se sada uvijala oko ušiju i brade.
„Grabulje bi verovatno ubrzale ovaj proces”, promumlao je Bucko.
„Pretpostavljam da ćeš uživati u tom luksuzu zadržavanja kože na
ramenima, doduše.”
Olizao je znoj sa gornje usne. Mukotrpni proces uklanjanja
ugljenisanih delova njene košulje sa opekotine na njenim ramenima je
počeo pre više od sat vremena, a svi smo zajedno prolazili kroz
agoniju slušajući ga kako pokušava da dezinfikuje ranu.
„Odmakni se!” šištala je. „Smrdiš kao neoprano dupe.”
„Kako ide?” pitala sam kada sam čučnula pored njega. „Moglo je
da bude bolje”, promumlao je, „moglo je i gore.”
„Ubiću te, majke mi”, rekla je Vida, dok joj je glas podrhtavao od
intenziteta bola, „ulubiću ti lice batinama.” Pinceta u Buckovim
rukama se zaustavila, samo na trenutak. Pročistio je grlo, ali kada je
ponovo progovorio, sva vrelina iz njegovog glasa je nestala. „Molim
te. Ako to znači da ću bar pet minuta provesti daleko od tebe, biće mi
zadovoljstvo da ti to dopustim.”
„Moglo je da bude mnogo gore”, ispravila sam ga, osvrćući se.
„Imam spisak lekova koji si dao Džadu, ima li još nečeg što bi trebalo
da potražim?”
Vratio je krpu nazad u vodu. „Sterilna gaza za Vidine opekotine i
bilo šta za dezinfekciju, alkoholne maramice... bilo kakav kompletan
paket prve pomoći, ako ga imaju.”
„Šta je sa drugim lekovima?” nastavila sam da ga ispitujem,
nekako se nateravši da ne gledam u Lijamovu nepomičnu figuru. ,Još
nešto čime bismo lečili njihovu upalu pluća?”
Bucko je protrljao čelo nadlanicom, zatvarajući oči. „Ne postoji
ništa više, zapravo, pa čak će i ovi lekovi pomoći samo ako je u
pitanju bakterijska upala pluća. Ako je virusna i već ovako odmakla,
nisam siguran da bi čak ni infuzije pomogle.”
„Nema ničeg više... čak ni u tvojoj knjizi?”
Insistirao je na tome da otpešači nazad do auta kako bi uzeo neki
medicinski udžbenik koji mu je tata dao kako bi proverio spisak
lekova.
Bucko je odmahnuo glavom.
Osetila sam kako mi vrisak gori u dnu grla. NE NJEGA. Ne
Lijama. Molim te, ne uzimaj mi i njega. Pitala sam se da li su se ovako
osećali svi ti roditelji kada su vesti o IAAN-u objavljene i kada su
znali da postoji 98 procenata šanse da se njihovo dete neće izvući, šta
god oni uradili da mu pomognu. „Kada krećeš?” pitao je Bucko. „Ko
ide s tobom?”
„Za nekoliko sati”, rekla sam. „Najveći deo lovačkih grupa, ali će
nekoliko njih ostati sa vama. I Vida.”
Pucnji koji su blještali u mislima onog dečka su bili dovoljni da
me zabrinu da li postoje drugi planovi kako da preuzmu svoj stari dom
večeras. Ako su bili dovoljno glupi da nešto pokušaju, bio im je
garantovan ozbiljan bol i traume kao nagrada za sav trud.
„A to je zašto tačno utešno?” pitao je.
Vida je zamahnula pesnicom iza sebe u pokušaju da udari koji god
deo njegovog tela da dohvati.
„Završio si”, objavila je, pa šmugnula.Trake košulje koju je
iscepao da bi bandažirao njene opekotine su mu ispali iz krila kada se
bacio za njom. Gledali smo je kako se tetura kroz prsten vatre koji nas
je okruživao, dok su se Buckove oči sve više skupljale svakim
smotanim korakom koji je napravila. Polako, nakon što je nestala
među decom koja su šetala okolo, okrenuo se ka meni.
„Da”, rekla sam mu. „Moraćeš da ideš za njom.”
Podigao je obrvu izazivački.
„Inficiraće se”, podsetila sam ga.
„Ona bi i sveca naterala da je ubije. Ono, deset-ubodnih-rana-u-
torzo ubije.”
„Sva sreća pa ti nisi svetac.”
 Ustao je nakon toga, pa gurnuo peškir i kofu mlake vode prema
meni, pa ovlaš rukom pokazao prema bolesnoj deci koja su ležala iza
nas. „Vraćam se za pet minuta. Budi od koristi i pokušaj da ih nateraš
da piju vodu.”
Približila sam se nizu dece pa počela da ih budim iz grozničavih
snova kako bih im prinela plastičnu čašu ustima. Osim što sam im na
silu otvarala usta i sipala vodu u grlo, nije postojao način da ih
nateram da je progutaju. Dala sam sve od sebe da im očistim lica
krpom, postavljajući usput gomilu pitanja koja su počinjala sa ,Je 1’ te
boli?” i završavala se sa „Je 1’ ti danas gore nego juče?”
Samo je jedno bilo u stanju da odgovori. Da, prošaputala je
devojka, da. Na svako pitanje je odgovorbio bolno, tiho da.
Oštri kašalj mi je privukao pažnju sa druge strane gde se poznata
čupava glava borila sa bebi plavim ćebetom kojim je bio pokriven.
Pokušavao je da se uspravi na laktove, teško uzdišući. To njegovo
slabašno, plitko disanje me je brinulo, kao i načni na koji su mu ruke
podrhtavale boreći se sa težinom tela.
„Prestani”, rekla sam, pa krenula ka njemu, „molim te, sve je u
redu, samo se zavali...”
Lijamove oči su bile širom otvorene, uokvirene crvenilom i
modricama koje su bledele. Ruke su ga izdale, i bez mnogo
razmišljanja sam ga uhvatila za ramena i pažljivo ga spustila nazad u
krevet. Ni u jednom trenutku nije skinuo pogled sa mog lica;
plavetnilo njegovih očiju je na neki način bilo svetlije, staklasto i
sjajno od groznice.
„Pažljivo”, promrmljala sam. Nakon što sam dodirnula njegovu
kožu koja je gorela, moje ruke su bile hladne kao da u njima nema
života kada sam ih povukla ka sebi.
„Šta se dešava?” šaputao je Lijam, mučeći se da proguta. „Šta se...
dešava?”
„Bucko je otišao da donese nešto”, rekla sam nežno. „Odmah se
vraća.”
Lijam je blago klimnuo glavom, pa zatvorio oči uz tihi uzdah.
Krenula sam da mu sa čela skinem zalutale pramenove kose kada se
okrenuo prema meni i na silu otvorio oči. „Ti si... neverovatno lepa.
Kako se... zoveš?”
Reči su šištale i zviždale iz njega na način koji mi je slamao srce,
ali me je toliko zaprepastilo to koliko je zvučao povezano da mi je
trebalo par trenutaka da dođem sebi i odgovorim.
„Rubi”, ponovio je blagim južnjačkim akcentom koji mi je
milovao čula. „Kao ‘Rubi Utorak’ 1. To je lepo.”
Onda se Lijamov izraz lica u potpunosti raspao. Obrve su se
skupile kao da se jako koncentrisao na nešto, dok su usne nemo
ponavljale jednu reč iznova i iznova.
Rubi.
Klekla sam pored njega, odgurnuvši kofu dalje od sebe. Jednom
rukom sam se naslonila na beton pored njegovog nagore okrenutog
dlana.
„Rubi”, ponovio je, dok su se svetle oči maglile. „Ti... Kol je
rekao... Rekao mi je da se nikada nismo upoznali, a ja sam mislio...
Mislio sam da je to bio san.”
Prinela sam krpu njegovom licu i počela da, nežnim pokretima,
čistim prljavštinu i čađ sa njega. Ovo je bilo u redu, verovala sam.
Nisam ga direktno dirala. Čekinje na bradi su zastrugale kada sam
prešla krpom preko njih. Skoncentrisala sam se na mali beli ožiljak u
uglu usana. Koncentrisala sam se na to da ne priljubim moje na njih
koliko god osećala da me privlači poput magneta.
„San? Kakav san?” pitala sam ga, u nadi da će nastaviti da priča.
„O kakvom snu pričaš?”
To nije... Ne, to nije bilo moguće. Viđala sam da ljudi budu
zbunjeni nakon što sam im brljala po sećanjima, malo zbunjeni oko
detalja, ali ja sam prošla kroz sva njegova sećanja i obrisala se iz
svakog ugla Lijamovog uma. Zamenila sam se ništavilom i senkama.
Blagi osmeh se pojavio na njegovim usnama. „Dobar san.”
„Li...”
„Moram... Jesu li ključevi...?” Glas mu je postajao sve slabiji.
„Idemo po... Mislim da je Zu...Ona je u jednom od redova sa... Onom
sa...”
Redova?
„Ne želim da oni momci vide... da nju vide. Oni će da ih povrede,
obe će da povrede...”
Povukla sam se unazad, ali je Lijamova ruka nekako pronašla
moju na zemlji i prstima se zakačio za mene, nije mi dozvoljavao da
se pomerim. „Koji momci? Zu je bezbedna, niko joj neće nauditi.”
„Volmart... Rekao sam joj, rekao sam joj da ide sa... Otišla je sa...
Ne, gde je ona? Gde je Zu?”
„Bezbedna je”, umirila sam ga, pokušavajući da izvučem ruku.
Njegov stisak je bio uporan, kao da je pokušavao da me njime natera
da nešto razumem, a što se više napinjao, sve mu je bilo teže da dođe
do daha. Slobodnu ruku sam spustila na njegov obraz, nagnuvši se
iznad njegovog lica. „Lijame, pogledaj me. Zu je na bezbednom.
Moraš... Moraš da se opustiš. Sve će biti u redu. Bezbedna je.”
„Bezbedna.” Reč je zvučala šuplje. Zatvorio je oči nakon što je
izgovorio.
„Nemoj opet da odeš”, prošaputao je. „Nemoj da odeš... tamo gde
ne mogu da te pratim, molim te, molim te, ne opet...”
„Ostaću ovde”, rekla sam dok sam palcem prelazila preko
jagodične kosti.
Moraš ovo da prekineš. Moraš da odeš. Odmah.
„Ne laži”, promrmljao je, na ivici sna. „Ovo je... mesto gde ne
moraš...”
Pred očima mi se zacrnelo od naleta krvi kada sam odskočila na
noge. Pritisnula ruku na usta i čekala da mi se vid povrati, u pokušaju
da se ne sapletem na nekog od obližnjih bolesnika. Čula sam te reči
ranije, sama sam ih izgovorila, ali bilo je... To nije bilo moguće...
Ovo je mesto gde ne moraš da lažeš.
„Rubi?”
Vida i Bucko su stajali ispred zapaljenih burića i posmatrali me sa
identičnim zabrinutim izrazom lica. Koliko dugo su stajali tu i slušali?
Bucko je napravio korak ka meni, ali sam samo odmahnula rukom.
„Dobro sam, samo je...” Povila sam se i zaronila glavu u dlanove, pa
naterala sebe da dva puta duboko udahnem kako bih se smirila.
Nije bilo moguće.
„Jesi li sigurna?” Ponovio je Bucko, hladnijim tonom nego
malopre. ,Jesi li završila sa igranjem ove igre?”
Klimnula sam glavom, sve vreme buljeći u njegova stopala.
Stomak mi se okretao i grčio. Mogla sam da čujem kako se Lijam
muči sa ćebetom uvijenim oko nogu, dok su mi misli letele.
„Misliš da je u redu da budeš sva divna prema njemu kao sada i
još više ga zbuniš? Plan je bio da uzmeš taj fleš i šutneš nas zbog
Saveza, zar ne?” napao me je. „Šta će da se dogodi kada se probudi?”
„Ona će da se pekmezi okolo i pretvara kao da ga nikada nije srela
tokom svih ovih tužnih, patetičnih godina njenog života”, rekla je
Vida dok je sedala malo dalje. „Zato što je ovo ‘zgrabi i beži’
operacija. Rubi zna da je to u pitanju i ništa više, zar ne? Rekla je da
neće dozvoliti svojim osećanjima da se uzlepršaju i procvetaju zbog
ovoga, je l’ tako?” Progutala sam knedlu. „Znam. Možeš li... Hoćeš li
da mu kažeš zašto smo ovde?”
„Istinu?” Bucko me je izazivao, oštrim tonom.
Počelo je tako što se jednom jako zakašljao, ali sam prepoznala
prvi oštri uzdah iza mene istog trenutka. Lijam se mučio sa ćebetom, u
pokušaju da oslobodi ruke i dođe do grla dok se borio za vazduh.
Pokušavao je da usisa vazduh, pokušavao da se okrene na stranu, ali
nije mogao da se prevail preko sopstvenog ramena. Nije bilo moguće
odrediti ko je prvi skočio. U trenutku kada sam stigla do Lijama,
Bucko je takođe bio tu, podizao je svog prijatelja kako bi sprečio da se
uguši.
„U redu je”, rekao je Bucko naginjući ga napred kako bi mogao da
ga potapše po leđima. Zvučao je mirno, ali sam videla da su mu graške
znoja orosile lice. Jedan po jedan uzdah. Dobar si. Okej si.”
Nije zvučao okej. Zvučao je kao...
Da će da umre. Ruke su čupale kosu same od sebe. Nakon svega,
umreće ovde, ovako, boriće se i neće uspeti, otići će na mesto na kom
neću moći da stignem do njega.
„Voda?” Pitala je Vida kadaje došepala do nas sa plastičnom
flašicom u ruci. Mrzela sam taj odsjaj u njenim očima. Procenu
Lijamovog stanja koju sam videla u njima i pogled sažaljenja koji mi
je uputila.
„Ne”, odgovorio je Bucko, „može da zapuši disajne puteve. Rubi.
Rubi - biće on u redu; održavaću ga budnim i postarati se da se kreće
okolo. Potrebni su mi ti lekovi. Potrebne su mi tečnosti, hladne
obloge, sve. Brzo.”
Klimnula sam glavom, stežući pesnice koje su i dalje bile gore u
kosi, i naterala se da dišem, jedan po jedan uzdisaj.
„Ru!” Džadov glas je lebdeo iznad nas trenutak pre nego što se on
pojavio na ivici vatri, držeći poznatu crnu jaknu visoko iznad glave.
„Našao sam je, našao sam je, našao sam je!”
Svo troje smo ga ućutkali.
„Dođi ovamo!” pokazala sam mu rukom pa uzela jaknu od njega
pre nego što je slučajno zapali. Samo sam letimično bacila pogled na
jaknu u Kolovim sećanjima, pa čak i tada je bila polusakrivena u
senkama, ali ova je izgledala dovoljno slično, čak i ako nije bila crna
.Jakna je bila tamno-siva, voskirano platno sa flanelskom
unutrašnjošću, a iako je bila odvojena od sadašnjeg vlasnika, i dalje je
mirisala na njega. Borovina, dim i znoj. Osetila sam Vidin i Buckov
pogled na sebi dok sam prstima prelazila duž šavova dok se nisu
zaustavili na čvrstoj, pravougaonoj izbočini koju je Kol ušio u tamnu
postavu.
„U pravu je.” Dodala sam jaknu Vidi. „Ostavi ga unutra zasad;
izvuči ćemo ga kad budemo krenuli.”
Oči su mi se zaustavile na Lijamovom licu boje pepela. Izvilo se
od napora kada se sledeći put zakašljao, ali mi je nekako zvučao jače,
kao da pročišćava to zapušenje. Džad se izvijao iza mene, upijajući
sve što se dešavalo. Ponos koji mu je obasjavao lice je nestao. Ruka
mu je ostala čvrsto pritisnuta na mom ramenu, nisam bila sigurna da li
je na taj način smirivao sebe ili mene. Verovatno oboje.
„Možeš li da kažeš Oliviji da sam spremna za pokret kad god bude
mogla?” pitala sam. „I - hej...” uhvatila sam ga za zadnji deo košulje.
„Nađi sebi nešto toplije da obučeš, hoćeš li?”
Smotano salutiranje je bilo sve što sam dobila kao odgovor. Vida
je podigla obrve kada je odskakutao dalje, sa samozadovoljnim Srećno
s tim! izrazom lica. Možda je Vida bila u pravu i da je trebalo da ga
nateram da ostane, ali nisam imala predstavu sa kakvom ćemo se
tehnologijom susresti. Možda nije bio u stanju da pogodi metu sa pola
metra ili da pretrči više od trideset, ali kao Žuti, Džad je bio posebno
treniran da rešava elektronske brave i bezbednosne sisteme.
Pomogla sam Bucku da spusti Lijama nazad na zemlju, ali me je
uhvatio za ruke pre nego što sam uspela da se izmaknem. Pogled mu
je skočio sa bledog lica najboljeg prijatelja na moje.
,Je l’ ovo stvarno bolje od toga da ste prosto ostali zajedno?”
Ustuknula sam.
„Misliš da si možda precenila njegovu sposobnost da sam brine o
svojoj glupavoj guzici bez nas?” Pitao me je Bucko. „Samo malčice?”
Nije bilo bolje, ali nije nužno bilo ni gore. Bucko je mogao da me
ubada u živu ranu koliko god je hteo, da uvija nož i skreće mi pažnju
svaki put kada ponovo prokrvari, ali nije mogao da razume. Ovaj
Lijam pred nama je bio odraz sveta u kome smo bili primorani da
živimo, koliko god on okrutan i užasan bio... bar nije bio Lijam u
kakvog je Savez hteo da ga pretvori: nasilna, nepraštajuća slika onoga
kako oni misle da bi svet trebalo da izgleda.
„Uopšte nisam srećan zbog ovoga.”
„Znam”, prošaputala sam. Nagla sam se preko Lijama koji je ležao
mirno kako bih obmotala ruke oko Buckovog vrata. Ako je i bio
iznenađen mojim izlivom nežnosti, nije to pokazao. Umesto toga me
je nežno potapšao po ramenu pre nego što se okrenuo da završi
započeto sa Vidom. „Ti me izluđuješ svojim ponašanjem, ali bude li ti
se nešto desilo, potpuno ću da skrenem. Jesi li sigurna... jesi li sto
posto sigurna da znaš šta radiš?”
 „Da”, odgovorila sam. Nažalost. „Imala sam obuku, sećaš se?”
Izvio je usta u nešto što je ličilo na osmeh. „A kad pomislim, kad
smo te našli...”
Nije morao da završi rečenicu. Znala sam šta sam bila kada sam ih
pronašla: prestravljeni ostatak devojke koja je davno pre toga
razbijena u komade. Nisam imala ništa, nikoga, ni gde da odem.
Možda sam i dalje bila polomljena i možda ću uvek biti - ali sada sam
se bar polako sastavljala, komad po komad.
 19

SAČEKALI SMO DA SUNCE ZAĐE PRE NEGO ŠTO SMO KRENULI

NAPOLJE. Brzi sumrak je bio jedan od onih retkih blagoslova zime koja
je svakog dana bila sve bliža. Pokušala sam da se preračunam, onako
sluđena, koliko je vremena tačno prošlo otkako sam pošla na put da
tražim Lijama. Dve nedelje, ako i toliko? Bio je decembar, setila sam
se digitalnog displeja na železničkoj stanici u Roud Ajlendu. Brojala
sam unazad.
„Propustili smo tvoj rođendan.”
Kretali smo se pri kraju grupe, prirodno smo odlutali do tamo dok
su Olivija i Bret preuzeli vodstvo na čelu.
Prestao je da pevuši koju god Springstinovu pesmu da je mumlao
sebi u bradu, upola reči. „Molim?”
„Bio je prošle nedelje”, rekla sam, ispruživši ruku da ga pridržim
dok je preskakao oboreno stablo. „Danas je osamnaesti decembar.”
„Stvarno?” Džad je prekrstio ruke na grudima i počeo da ih trlja.
„Osećam se tako, rekao bih.”
„Petnaest”, rekla sam i zviznula. „Godine se samo gomilaju,
matori.”
Počela sam da odmotavam vuneni šal koji mi je bio oko vrata, ali
je samo odmahnuo rukom i nastavio da hoda u svojoj teget bolničkoj
jakni. Za tako veliku grupu smo se tiho kretali kroz rastinje - prelomili
bismo po koju grančicu tu i tamo ili slomili po neko parče leda. I dalje
smo bili duboko u nečemu što je Bret zvao rezervat divljih životinja
da bismo privlačili pažnju.
 „Oh! Našao si ga?” pitala sam kada sam primetila srebrnkasti
odsjaj u Džadovoj stisnutoj šaci.
Džad je ispružio ruku da mogu da ga vidim. Bio je to kružni,
gotovo pljosnati disk. Srebrna boja je svetlucala na ono malo mesečine
koja se probijala kroz granje okolnog drveća. Uzela sam ga iz njegove
ruke i spustila topli metal nasred dlana. Staklo kompasa je bilo naprslo
na dva mesta.
„Da”, rekao je, uzevši ga nazad. „Na trenutak... ma nije važno.”
„Nije važno?” ponovila sam u neverici. „Šta nije u redu?”
„Ma samo, na trenutak sam bio baš srećan što sam ga našao, znaš?
A onda sam počeo da razmišljam o tome da možda ne bi trebalo da ga
uzmem.”
,Jer...?”
„Jer mi ga je Olban poklonio”, rekao je. „Par dana nakon što sam
došao u Štab. Stalno je ponavljao kako je ponosan na to što sam ja deo
Saveza, ali sada... sada nisam siguran da sam ja ponosan na to što sam
njegov deo.”
Duboko sam udahnula u pokušaju da pronađem prave reči. Džad je
samo još jednom slegao ramenima i ćutke prebacio lanac preko glave.
Kompas je nestao ispod njegove jakne, a ja sam pomislila: To je
razlika. To je bila ključna razlika između nas dvoje. Jednom kada sam
se probudila u stvarnom svetu, nisam mogla da se vratim i nastavim da
sanjam - ali Džad je i dalje mogao da se grčevito drži nade koja je
tinjala u njegovom srcu da će ga čekati kada bude spreman da se vrati.
Nakon svega, on je i dalje verovao da bi Savez mogao da bude
drugačiji, bolji. Izlečen.
Ne mogu da kažem da nisam bila u formi, ali pešačenje preko brda
za brdom, dok sam se probijala kroz gusto blato pomešano sa sveže
opalim lišćem, na prazan stomak, a sve to dok sam pokušavala da ne
mislim na Lijama, počinjalo je da me ostavlja bez snage. Džadov
stomak je zakrčao dobra četiri puta u poslednjih pola sata, a iako je
izgledao imun na nervozu za razliku od svih nas, primetila sam da
počinje da vuče noge pored mene.
 „Skoro smo stigli”, uveravala sam ga, prostrelivši pogledom
Bretov potiljak. Nije on bio kriv; nismo imali kola kojim bismo se svi
prevezli. Razmišljali smo o tome da se spustimo niz reku Kamberlend,
ali Bret je smatrao da čak i mesecima nakon poplave struje nisu bile
dovoijno bezbedne za njihove splavove. Na kraju nam je preostalo
hodanje, a tkaninu isečenu sa šatora smo koristiii da od nje napravimo
improvizovane kese za zalihe.
Hodali smo petnaest kilometara, osamnaest, možda i dvadeset.
Prsti su mi se potpuno smrzli, čak ni skrivanje ispod pazuha nije
uspevalo da povrati krv nazad u njih.
Džad je stisnuo usne, pa namestio rukom kapu. Pošto je pod
čudnim uglom pritiskala njegovu kovrdžavu kosu, uspela je da mu
povije i isklempavi uši, koje su izgledale mnogo veće nego što su
zapravo bile. Na jedan bizarni trenutak sam osetila kako mi se srce
otkravljuje od tog prizora.
„Nnneeeeegoooo”, rekao je Džad, majstor neprijatnih skokova sa
teme na temu. „Ovo će da bude tako dobro. Baš, baš strava.
Uletećemo unutra ovako” - pucnuo je prstima - „pokupiti lekove,
nešto hrane i, odmah napolje, ovako, bam!” Stisnuo je pesnice i
mahnuo par puta. „Oni neće ni znati da smo bili tamo dok ne budemo
već daleko. Bićemo legende čoveče!”
Džad je stalno ponavljao da će „oni” ovo i „oni” ono, ali upravo je
to bio problem - nismo znali ko je upravljao aerodromom ili zašto su
skladištili zalihe na tom mestu. Pokušala sam da pošaljem dodatnu
poruku Kejt i Niku da ih to pitam, ali nisu nam odgovorili pre nego što
smo krenuli.
I dalje smo se kretali na istok, ka centru Nešvila, ali reka nije išla
pravom linijom. Ponovo je skretala, direktno ispred nas.
Probila sam se do čela grupe. Ispruženom rukom sam konačno
pronašla Olivijino rame, a ona je posegnula za mnom kako bi me
privukla do same ivice reke Kamberlend.
„Vau”, je bio Džađov jedini komentar.
Dok nismo stigli do te prve barijere, nisam do kraja mogla da
shvatim zašto je, mesecima nakon što se poplava povukla, grad i dalje
bio zatvoren. Bilo je to kao i sa svakom drugom katastrofom; sam
proces raščišćavanja je gotovo uvek bio gori od stresa tokom samog
trajanja iste. Nije ni čudo što se zemlja pod mojim čizmama maltene
pretvorila u močvaru, niti je čudo što je reka i dalje plavila. Početne
oluje su bile dovoljno jake da čitave kuće odnesu do reke, da usprave
barže iz reke i ostave ih zaglavljene da rđaju na suncu. Izgledalo je
kao da se začepio užasno veliki odvod. Voda nije mogla prirodno da
teče ka gradu, što je značilo da se i dalje izlivala u obližnjim poljima i
šumama.
„Eno ga tamo”, rekao je Bret, pokazavši rukom ka belim obrisima
u daljini. Baš u tom trenutku je crveno svetlo na jednom od njih
počelo da pulsira, polako i ravnomerno. „Lepo je videti da su se Grej i
njegovi momci bacili na to da počiste ovaj nered kao što se zakleo da
hoće.”
„Je l’... plivamo do tamo?” Pitala sam, pokušavajući da ne
napravim grimasu.
Olivija se okrenula ka meni i podigla našu jedinu baterijsku lampu.
,Jok. Igraćemo se žabica.”
Ispostavilo se da je „igranje žabica” sa gomilom Plavih zapravo
značilo da se prepustiš i dozvoliš da te prebacuju od jednog do drugog
plutajućeg objekta kao da si krpena lutka. Sistem koji su razradili je
bio impresivan; reka je bila preširoka da bi Plavi mogli da podignu
neko drugo dete i prebace ga čak na drugu obalu. Umesto toga je Bret
iskoristio olupine koje je izbacila poplava, podigao Oliviju i spustio je,
sa neverovatnom preciznošću i brigom, na izvrnuti kraj polupotopljene
barže. Onda je ona poslala sledećeg Plavog malo dalje, na krov nečega
što je izgledalo kao velika kamp-kućica. Kada su njih troje bili na
položajima, bili su u stanju da nas prebace preko reke bez mnogo
muke. Dočekala sam se na kolena, konačno na drugoj strani.
Probili smo još jednu stazu kroz šipražje i drveće, pa izašli
blatnjavi i mokri od kiše koja je u međuvremenu počela da pada. Pista
je bila kraća od onih koje sam viđala na većim aerodromima,
načičkana avionima svih veličina i oblika. Među helikopterima i
malim jednosedima su se nalazila zeleno-žuta vojna vozila. Aerodrom
se ipak nije koristio, a ako su avioni i kamioni i dalje bili tu, to je
značilo da postoji dobra šansa da su podaci koje su nam Kejt i Niko
poslali zapravo dobri, da je bilo još nečega u ovim hangarima.
Neko - sudeći po izgledu vozila Nacionalna garda - je bez
preterane brige postavio žičanu ogradu oko pista i hangara, zajedno sa
znakovima na kojima je pisalo da je prilaz zabranjen i da je ograda
pod visokim naponom. Olivija je bacila kamen koji se odbio o ogradu
i pao u blato uz blago podrhtavanje. Džad se izvio i oslobodio mog
stiska na njegovoj košulji, pa na stomaku počeo da puzi kroz travu.
„Hej!” šapnula sam. „Džade!”
Kucnuo je ogradu prstom, pa onda još jednom kako bi se uverio
pre nego što se vratio do nas. „U ovome ima struje koliko i u mojoj
levoj cipeli”, šapnuo je.
Ovde nešto nije kako treba, pomislila sam. Ako unutra postoji
nešto vredno, sigurno ima i ljudi koji ga štite... zar ne?
Osmotrila sam čitav prostor ispred nas još jednom, dok mi je u
glavi odzvanjao glas instruktora Marča: Ako izgleda suviše dobro,
suviše lako, zapravo nikada nije tako. A simulacija kroz koju smo
kasnije prolazili - u kojoj smo Vida i ja uletale u skladište - je samo
dokazala da je u pravu. Naravno, izgledalo je čisto spolja. Agenti koji
su igrali ulogu pripadnika Nacionalne garde čekali su nas unutra.
„Ru.” Gunđao je Džad. „Hajde više.”
Nije bilo nikakvog pravog zaklona na potezu između drveća i
hangara, ali to nije sprečilo Breta i još deo grupe da protrče pored nas
kako bi nastavili dalje. Čak mi je i Olivija uputila razdražen pogled
pre nego što je ustala i potrčala da ih sustigne.
„U redu”, rekla sam mu, „ostani blizu...”
Ali on je već bio na nogama i trčao, probijajući se između vozila i
aviona na pisti. Uspela sam nekako da ih sustignem kada su se
zaustavili na ivici asfalta, povijeni iza poslednjeg niza vozila.
„Povešću Breta i Džada sa sobom”, rekla sam, uzevši baterijsku
lampu od Olivije. „Dva signala da je sve čisto, jedan da se vraćate
nazad. Jasno?”
„Ovde nema nikoga, Rubi.”
„I to vam ne deluje čudno?” šištala sam. Bilo je tragova guma i
čizmi na sve strane oko nas; da su bili tu duže vreme, kiša koja je
padala danima bi ih odavno isprala.
Obližnji parkinzi su bili uglavnom ili prazni ili popunjeni velikim
teretnim kamionima. S vremena na vreme bi svetlo iznad njih
zatreperilo, ali izuzev toga je aerodrom bio u potpunom mraku.
Svaki nerv u telu mi je brideo do trenutka kada sam se ponovo
srela sa Bretom nakon što smo obišli krug oko zgrada. Pokazala sam
glavom u pravcu mesta gde nas je Džad čekao.
„Ovo deluje prelako”, priznao je Bred napokon, prebacu-jući staru
pušku na rame. „Gde su svi, kog đavola?”
Molim te, samo nemoj da su u hangarima,> pomislila sam. Molim
te. Ovo je bila moja ideja - ja sam ih uvukla u sve ovo, na meni je i da
nas izvučem sve odavde kada sve bude otišlo dodavola.
Kejt nam ovo ne bi poslala da je verovala da je suviše opasno,
rekla sam samoj sebi, ne bi to uradila da je verovala da postoji šansa
da budemo uhvaćeni.
„Pozovi ostale ovamo”, rekla sam Džadu, ućutkujući glasić iz
malog mozga pre nego što je pravi strah nastupio.
Ponovo sam ih prebrojala dok su trčali ka nama. Jedan, dva, tri,
sve do dvadeset i jedan.
Lovci su se sakrili u senku hangara 1, leđa pritisnutih uza zid, i
posmatrali aerodrom u tami. Vrata hangara su bila zamandaljena
nizom ogromnih lanaca koje nismo imali načina da presečemo, ali je
postojao i sporedni ulaz koji je, kako sam i predvidela, imao nekakvu
elektronsku bravu koja je izgledala kao da je neko poslao nazad iz
daleke budućnosti.
„Pomeri se u stranu”, rekao je Džad, terajući me rukama. „Tu je
majstor.”
„Pažljivo”, upozorila sam ga. „Verovatno će se alarm uključiti i
ako ga skroz spržiš.”
„Iskreno”, rekao je, čkiljeći u ekran. Sam se od sebe upalio kada je
stao ispred njega, prikazujući digitalni brojčanik. „Ponašaš se kao da
nikada u životu ovo nisam radio!”
„Pa i nisi”, podsetila sam ga. „Niko obično onesposobi sisteme za
uzbunu daljinski.”
„Detalji, detalji.” Džad je odmahnuo rukom i prineo drugi dlan
ekranu. „Budite tihi da majstor može da radi u miru!”
„Može li majstor malo da se ubrza?” Bret je šištao, premeštajući se
s noge na nogu, ruku prekrštenih na grudima. I ja sam osećala kako
me zima ujeda. Znoj koji mi se slivao niz lice mi je delovao kao da je
stepen-dva daleko od toga da se pretvori u čvrsti led.
„Izbroj do tri”, uzdahnuo je Džad, „pa pritisni bravu. Spremna?”
Provukla sam se pored njega i čvrsto uhvatila metalnu šipku.
„Hajde.”
Na tri je ekran Sistema zatreperio crnom bojom, a ja sam sačekala
dovoljno da čujem kako se reza pomera pre nego što sam odgurnula
vrata ramenom. Kada su se na ekranu ponovo oslikali brojevi, bacali
su jezivo crveno svetlo na pahuljice koje su lebdele u vazduhu.
Čekala sam da se pojavi piskavo zavijanje alarma, zaslepljujuća
svetla rotacija za slučaj opasnosti i reflektora uperenih u nas. Čekala
sam da osetim kako se Džad skuplja uza zid iza mene od užasa.
Čekala sam, čekala i čekala. Ali nisam imala šta da čekam.
„Okej!” vrisnuo je Džad. „Prevario sam sistem da misli da su vrata
zapravo zatvorena - sve što treba da uradimo je da ih držimo
otvorenim sve vreme i ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema.”
„Odlično obavljeno!” šapnula sam. Ostali su prolazili pored nas,
ostavljajući trag od blata i bljuzgavice na betonskoj rampi. Smrdeli
smo kao mokri psi koji su se valjali u džinovskoj pepeljari.
Džad se kezio dok je jurio za njima. Neko je upalio svetlo i
preplavio prostoriju nesnosnom belinom. Pokrila sam oči dlanom, u
pokušaju da se naviknem na sjaj.
U vazduhu se osećao čudan naboj; osetila sam kako se Džadovo
raspoloženje menja iz šljaštećeg uzbuđenja u neku vrstu šoka koja se
viđala pri iznenadnom šamaru. Promena je bila tako brza, tako
iznenadna, da sam se pre-stravila šta ću zateći tamo.
„Gospode... bože.”
Gledali smo u redove metalnih polica poređanih u sobi koja je
odjekivala; bile su poređane jedna na drugu gotovo kao u biblioteci,
ali je sve sigurno bilo dva ili tri puta više. Vojnici su ih prevukli i
postavili u uske, uredne redove. Debeli sloj farbe boje kajsije kojom je
neko prekrio beton je i dalje na sebi imao ogrebotine i rupe da to i
dokaže. Na njih su bile poređane palete i piramide nagomilanih kutija.
Mnoge od njih su bile neobeležene, još veći broj je bio uredno umotan
u zaštitnu plastiku.
„Koji je to jezik?” pitala je Olivija. Šutnula je najbližu, otkinuvši
prašinu i komade sasušenog blata sa nje vrhom čizme. Bila je
iskrivljena sa jedne strane, tanko drvo je puklo kao da je palo sa velike
visine i dočekalo se pogrešnom stranom na zemlju.
„Kineski?” nagađao je Džad. Japanski? Korejski?” Nisam
prepoznala reči koje su bile ispisane, ali jednostavni crveni krst koji se
nalazio preko poput pečata - to jesam prepoznala.
Ogranci američkog Crvenog krsta su, ako veruješ vestima, ostali
bez sredstava i zaliha kada je prestala sva razmena roba između
Sjedinjenih Američkih Država i ostatka sveta. Ljudi su se plašili da je
IAAN zarazan i da će izaći iz Amerike bilo paketom ili ljudskim
kontaktom i nastaviti da hara nekom drugom, zdravijom državom.
Kada je ekonomija propala, organizacija je jedva imala dovoljno
sredstava da se održava možda dve godine.
Pa šta je onda kog đavola bilo sve ovo?
„Liv... pogledaj ovo!” doviknuo je. On i još nekoliko ostalih su
isekli plastiku i levitacijom spuštali kutije na zemlju sa gornjih polica.
Jedna od njih je već bila otvorena, a jarko crveni sadržaj njene utrobe
se kotrljao po podu. Podigla sam jedan od crvenih paketića koji su se
prosuli, iznenađena njegovom težinom i četvrtastim oblikom. Na
njemu se nalazio crtež čoveka koji prinosi hranu ustima i zastava, oba
su bila odštampana ispod reči DNEVNO SLEDOVANJE
HUMANITARNE POMOĆI.
„Ovo pakovanje sadrži celokupne jednodnevne nutritivne potrebe
za jednu osobu”, čitala je Olivija. Ispod toga je bilo još teksta - možda
francuski i španski?
„Hrana je poklon naroda Kine”, dovršila sam, pa joj dodala
paketić.
Oko nas se začulo nekoliko glasnih uzdaha, ali najveći broj njih je
nastavio ka sledećoj polici, odakle su skidali kartonske kutije na
kojima je štampanim slovima pisalo DESET
DVADESETČETVOROČASOVNIH SLEDOVANJA ODOBRENO
OD LEKARA NATO/OTAN.
„Ovo je iz Ujedinjenog Kraljevstva, rekao bih.” Džad je iscepao
jednu od kutija i proučavao pamflet koji je ostavljen unutra. „Ovde...
ovde ima toliko stvari. Šibice, supa, čokolada - o bože, ima čak i
čaja!”
„Uzmite šta nam je potrebno”, rekla sam, „ali tražite lekove. Da li
ste ih negde videli?”
„Ovo čudo je iz Rusije!” čula sam Breta kako dovikuje iz
susednog reda.
„Ovde su Nemačka, Kanada i mislim Japan”, uzvratila mu je
Olivija.
„Francuska i Italija takode”, začuo se još jedan glas. „Na svima
piše dnevna sledovanja!”
Izvukla sam tanki list papira koji je Bucko iščupao iz sveske kako
bi nažvrljao svoj spisak na njega, pa ga podigla da ga iščitam na
svetlu. Rukopis mu je bio neuredan i mrljav više nego inače; izgleda
da je hemijska olovka koju je uspeo da iskopa iz gomile zaliha počela
da podliva kada je stigao do reči penicillin. Ispod te reči je nabrojao
sve njegove različite vrste: Amoksicilin (Amoxil), Ampicilin
(Rimacilin), Benzilpenicilin (Crystapen)...
Protrčala sam kroz nekoliko redova, pretražujući kutije i sanduke
umornim očima. Još hrane, velike crne kese koje su delovale kao da su
u njima vunena ćebad, sve spakovano u kutije i obeleženo zastavama
koje nisam prepoznala. Na sve strane su bili crveni krstovi, na svemu.
Sasušeno blato i ostaci suve trave visili su sa ivica kutija i sanduka.
Možda su ih ispuštali avioni koji su nadletali? Kejt je pominjala
glasine koje su govorile da je strana humanitarna pomoć isporučivana
u nekim delovima zemlje, ali su te glasine odumrle kada niko nije
pronašao dokaze kojima bi to potvrdio.
„Jedan minut!”
Srce mi je poskočilo iz grudnog koša nazad u grlo; vazduh koji mi
je fijukao među zubima mi je delovao preglasno u ušima. Bilo je tiše
ovde ispod ogromnih plastičnih kadica naslaganih uz zadnji zid
hangara. Nagla sam se napred, brišući prašinu sa prozirne strane. Još
onih čudnih crvenih paketića. Prešla sam na sledeću kadicu, jednim
uvom osluškujući zabrinuto šaputanje koje je dopiralo sa druge strane
hangara.
Nisam prestajala da tražim, ne dok pogledom nisam prešla preko
poznatog izvijenog vrata zlatnog labuda Leda korporacije. Buckova
lista je pala na zemlju kada sam se podigla na prste u pokušaju da
vidim šta je bilo unutar ove. Leda korporacija je obično značila lekovi;
moja iskustva sa vožnjom u zadnjem delu teretnih aviona su me toliko
naučila. Uspela sam da uhvatim plastični poklopac najbolje što sam
mogla i počela da ga vučem. Džad me je dozivao glasom koji je
nadjačavao sve ostale.
„Hajde, hajde”, stenjala sam, dok su mi se ruke tresle od napora.
Kadica se razletela u parmparčad kada je udarila o pod; rovarila
sam po čistim pakovanjima bočica i sterilnih igala dok nisam
prepoznala jedno od imena penicilina koje mi je Bucko ispisao. Uzela
sam koliko god sam mogla da ubacim u svoj ranac. Sledeća kadica je
bila obeležena VAKCINE, a ona ispod nje je bila napunjena rolnicama
gaze, pamučnim tuferima i alkoholom za dezinfekciju.
„Značila bi mi pomoć ovde!” povikala sam. Jedna od mojih vreća
je već bila puna, druga se ubrzano punila. Trebalo nam je još. Lijamu
je bilo potrebno još.
 Bat koraka na betonu je bio brz i žestok. Osetila sam kako neko
trči iza mene i mrmlja nešto što nisam uspela da čujem - jedan brzi
korak preko ramena mi je rekao da polovina grupe, mučeći se sa
težinom svojih već sada punih vreća, obilazi različite redove po
poslednji put.
„Rubi!”
Nije me način na koji se Džadov glas prolomio naterao da se
okrenem - bio je to iznenadni, neverovatno jaki smrad dima cigareta.
Nisam bila dovoljno brza. Pomerila sam se u pokušaju da
podignem ruku i blokiram udarac, ali me je nož stigao trenutak pre
udarca u potiljak.
Ne znam da li sam vrisnula. Vilica mi je pala kada me je zaslepeo
bol. Pokušala sam da se zadržim dok sam padala preko kadica, ali se
šaka uvila oko mog konjskog repa i cimnula me unazad. Nije bilo
šanse da povratim ravnotežu. Pištolj mi je iščupan iz pojasa pantalona
pre nego što sam mogla i da pomislim na to da ga potegnem.
Majklovo disanje je bilo hrapavo i nejednako, više od besa,
pomislila sam, nego od napora koji je iziskivao napad. Nož, ili šta god
da je koristio, uvrnuo mi se u donjem delu leđa i tada sam znala da
sam vrištala. Ruka je skliznula preko mojih grudi da bi mi pritisla vrat,
čvrsto stežući moj pištolj. Stavio mi ga je pod bradu, podižući je
nagore koliko god su mu to kosti u mom vratu dozvoljavale. Nisam
mogla da dišem, nisam mogla da gutam, ni da se pomeram.
„Jesam li ti nedostajao?” šištao je besno.
Pokušala sam da zabacim glavu unazad, da se izvijem, bilo šta
samo da se udaljim. Dobro si, rekla sam sebi. Nije kičma, nije bubreg,
samo...
„Hvala ti što si pronašla ovo mesto”, nastavio je, pribivši me uz
kadice. Majkl se povio kako bi približio usne mom uvetu. „Ti i ostali
ste mislili da uzmete svoj deo kolača pre nego što PSS-ovi dođu
ovamo, hah?”
Silina kojom se Džad zakucao u nas ramenom nije bila dovoljna
da u potpunosti zbaci Majkla sa mene, ali je bila dovoljna da mi
dozvoli da se okrenem i udarim ga kolenom ispod grudi. Čula sam
kako nož ispada iz tela uz zvuk sličan usisavanju i zvecka po podu.
Džadova čupava glava se bacila na njega u isto vreme kada i Majkl.
Čitava desna strana tela mi je bridela od bola kada sam stopalo poslala
u pravcu njegovog lica.
„Kučko!” vrisnuo je, a sledećeg trenutka sam letela unazad i
zakucala se u police koje su stajale prekoputa nas. Džad je odleteo u
drugom pravcu, pravo ka Bretu i Oliviji koji su se provlačili duž
polica da vide šta se dešava. Ispaljen je jedan hitac, pa još jedan i
svetla su promenila boju iz bele u trepereće crvenu, a tišinu je
progutalo užasno zavijanje.
 20

NE ZNAM KAKO SAM STIGLA OD ZADNJEG KRAJA HANGARA do

prednjeg, samo znam da kada se crnilo pred mojim očima razišlo i
mučnina izazvana preteranom količinom svetla postala nepodnošljiva,
jedna ruka mi je bila prebačena preko Džadovog ramena, druga preko
Olivijinog i posmatrali smo kako Majkl i još njih četvorica skupljaju
naše oružje i vreće sa sledovanjima hrane.
Sa njihove desne strane je, tresući se kao poslednji list na jesenjem
vetru, stajao Noks, praznog pogleda.
Dakle eto gde su Majkl i ostali otišli - da pronađu starog vođu
svog čopora. Doduše, izgledalo je kao da im to nije baš mnogo
pomoglo. Noks je mumlao nešto sebi u bradu i ljuljao se napred-
nazad, dok mu se ista reč pojavljivala na usnama: odlazi, odlazi,
odlazi.
„...vaš izbor”, vikao je Majkl. Buka je prestala, ali ne i trepćuća
svetla. „Izabrali ste strance, a ne Noksa! A ne mene! Hteli ste da nam
uzmete sve i izbacite nas napolje? Mi smo našli to prokleto skladište!
Mi smo sve započeli!”
Džad se tresao - ne od straha ili zime već od žestokog besa.
„Dakle, ako ne može da bude vaše, onda ne može da bude ničije - je 1’
to hoćeš da kažeš?” rekao je, stežući me jače oko struka. „Vi mrzite
svoj život, pa morate da se postarate da svi ostali budu podjednako
mizerni, gladni i patetični kao i vi?”
„Ja nisam patetičan - niko od nas nije! Da ga ona nije udesila,
Noks bi vam sada ovo govorio! Pogledajte ga - gledajte! Hoće da
vama uradi ovo? Hoćete još jednu tačku njene nakazne predstave?”
„Veruj mi.. ” protresla sam glavom u slabašnom pokušaju da
rasteram crne tačke koje su mi se stvarale pred očima. „Ako ne spustiš
te vreće i ne skloniš mi se sa očiju u naredne dve sekunde, ti si
sledeći.”
Podigao je pištolj, ali su Olivija i Bret stali tačno ispred mene.
Primetila sam brz pokret sleva. Okrenula sam se tačno na vreme da
vidim jednog od Majklovih pajtaša kako cima vrata da ih opet otvori.
Neko od njih ih je sigurno zatvorio, shvatila sam. Zato se alarm i
oglasio.
„Vreme je da krenemo”, povikao je. „Oni se približavaju!”
Skamenila sam se. Ako su oni bili tu, već je bilo prekasno. „Nemoj.!”
Bret ga je upozorio, ali je Majkl zgrabio Noksa i pratio ostale u
mračnu noć. Nastupile su dve sekunde tišine. Zatvorila sam oči i
okrenula leđa povicima, škripi guma, puškama i uniformama. Ispaljen
je jedan hitac. Stotine mu je odgovorilo.
„Dole!” naredila sam, oborivši Džada. Meci su se najvećim delom
odbijali o velika metalna vrata hangara, desno od malih sporednih
vrata na koja smo ušli, ali neki od njih su prošli kroz tanki metal i
zabijali se u iste one police sa zalihama koje smo upravo opljačkali.
Misli su mi bile zamućene, a užasna glavobolja je bila odjek
pulsirajućeg bola u donjem delu leđa. Obrisala sam znoj koji se
skupljao na gornjoj usni. Nisam morala da ustanem sa Bretom ili da
nađem način da provirim napolje. Znala sam šta bih videla - četvoro
glupave, mrtve dece i roj crnih i kamuflažnih uniformi koje
postavljaju liniju odbrane.
„Izbrojao sam ih trideset”, rekao je jedan od Plavih. Ne znam ti čak
ni ime, pomislila sam, onako utrnula, a svejedno si nas pratio ovde.
Poginućeš zbog mene. Osetila sam strašnu potrebu da povratim dok
sam ustajala. Mrtvi smo. Ja sam nas ubila.
„Ovo bi trebalo da bude prosto, zar ne?" rekao je Bret, pročistivši
grlo. Okrenuo se ka ostalima. „Oni imaju puške, mi imamo mozak.
Svi]a mi se raspodela.”
 „Jedno veliko odgurkivanje bi trebalo da uradi posao.” Olivija se
složila. Ja mogu da povedem polovinu preko reke putem kojim smo
došli, ali neko drugi treba da proba da povede drugu polovinu dužim
putem.
Bret je protrljao svoju tamnu kosu sa blagim osmehom. „Kada
kažeš neko drugi, misliš na mene? Toliko ti je stalo da me se
otarasiš?”
Plavi su se delili među sobom, postavljali u dve kolone iza Olivije
i Breta, a apsurdnost onoga što su planirali da urade - da ih odgurnu
kao siledžiju na školskom igralištu, pa da pokušaju da nadtrče metke
koji će uslediti - me je naterala da poželim da vrištim.
Stajala sam usred buke i njihovog kretanja, ali sam se osećala
čudno odvojenom od svega što se dešavalo oko mene. Ali Džad -
Džad je ignorisao tu paniku, laktajući se kroz tela Plavih kako bi
došao do kutije sa osiguračima na zidu.
„Svi se poređajte kod vrata”, rekao je, razbivši malu bravu
osigurača obližnjim aparatom za gašenje požara. Odbacio je
polomljeni metal iza sebe i otvorio sivi poklopac. Zagrizao je vrh
svoje desne rukavice i svukao je, pa golu ruku naslonio na pregršt
prekidača. Brojčanici na vrhu su počeli da se vrte ludački brzo, toliko
da su se videle samo crvene mrlje. „Vi ih odbacite unazad, a ja ću vas
pratiti udarcem.” Zvučao je mirno - previše mirno za sebe.
„Šta to radiš?” pitala sam ga. Vazduh je delovao toplije, golicao
mi je lice. Čupava kestenjasta kosa preda mnom je počela da se diže i
pucketa od statičkog elektriciteta. Napravila sam korak unazad, ali tek
kada su svetla prestala da rade i alarm se umrtvio primetila sam da
plave linije varnica jure njegovim rukama.
„Rubi, moraš da pritisneš dugme da bi se vrata otvorila”, rekao je.
Samim tim što sam stajala u njegovoj blizini, dlake na rukama su
počele da se podižu.
„Šta to radiš?” pitala sam ga ponovo. Delovalo mi je kao da se deli
na dva dela pred mojim očima. Trepnula sam, ali oreol svetlosti oko
njega nije nestao.
 „Veruj mi”, rekao je, neprirodno mirnim glasom. „Držim sve pod
kontrolom.”
Brojao je unazad od tri, nateravši Plave da stanu u vrstu kako im je
naredio. Džad je vodio računa da nikoga ne dodirne dok je stajao na
samoj sredini vrste; ostali su krivudali oko njega, pratili su njegove
komande i promenu raspoloženja.
Ne, pomislila sam i ugrizla se za jezik. Ne, ne tu Ne tu gde mogu
da te povrede...
„Jedan!” Džadov glas je odzvanjao. Rukom sam ošamarila dugme.
Sneg se pretvorio u tešku kišu dok smo bili unutra. Padala je u
nanosima i prelamala svetla koja su vojnici postavili. Beli snopovi
svetala preplavili su naša stopala i polako se peli uz naše noge dok su
velika vrata nastavljala da se podižu. Džad je sačekao da mu svetlost
obasja grudi pa stegao obe pesnice.
Nisu to bili reflektori, shvatila sam. Samo farovi četiri kamiona
parkirana u polukrug oko vrata hangara. Većina vojnika se krila iza
zelenih vozila i naslanjala puške na haube da bi preciznije nišanili.
Dobrih dvadeset i pet vojnika je klečalo na zemlji pred njima,
podignutih pušaka, sa šlemovima na glavama.
Vrata su se uz škripu zaustavila.
Nekoliko vojnika u kamuflažnim uniformama se spustilo na pete i
podiglo pogled sa nišana svojih puški. Iznenađeni, sigurna sam da
vide samo malu grupu nakaza. Jedan od muškaraca spreda se okrenuo
i doviknuo nešto ostalima, ali je kiša progutala njegove reči.
Začulo se glasno pištanje statike. Neko je doneo megafon za
jednog od starijih muškaraca u pozadini. „Poći ćete sa nama”, rekao
je, „po naređenju načelnika Psi Specijalnih Snaga, Džozefa Tejlora.
Ako ne budete sarađivali, odgovorićemo silom.”
„Ma je li?” doviknuo je Bret. „Možete da kažete Džozefu Tejloru
da, po našem naređenju, može da nas poljubi u dupe!”
To je bio znak, hteo on to ili ne. Plavi su napravili korak unapred i
ispružili ruke. Čak i vojnici koji su shvatili šta se događa nisu stigli
dovoljno brzo da reaguju. Glasno pap-pap-pap automatskog oružja je
progutalo zapanjeno vrištanje kada je čitava grupa vojnika, sa sve
kamionima bila podignuta u vazduh i odbačena unazad, kao
nevidljivim plimskim talasom.
A onda je Džad izašao napolje na kišu.
U isto vreme je bilo užasno i prelepo gledati ga - bilo je odnekud
poznato videti gromoglasni elektricitet koji je sakupio u hangaru kako
lebdi iznad njega poput plavog sunca. Svetlost se nadimala, prolazila
kroz njegovu kožu i širila se barama koje je kiša napravila na pločniku
u rekama zaslepljujućih boja. Džadov oblik je postao samo senka,
nejasna silueta, dok se elektricitet talasao ispred njega i rastao u
zaslepljujuću eksploziju.
Nestalo je svežeg mirisa kiše; zamenio ga je smrad spaljene kože i
kose, i vonj gume koja se topila i od kog se prevrtao želudac.
Elektricitet je šištao kada je poleteo ka njima. Poskočio je preko
gumenih đonova čizmi. Zapalio je odeću, kožu i kosti, zagrejao
metalne kanistere sa suzavcem dok nisu eksplodirali. Vojnici, koje
napad Plavih nije onesvestio, počeli su da se grče i uvijaju na zemlji.
Jedan od njih je uspeo da podigne pušku, uperivši je u mesto gde je
Džad stajao, ali je istog trenutka odgurnut još dalje od strane Breta.
Džad je stajao na nogama koliko god je mogao, tresući se i
podrhtavajući kao pokisli zec na cičoj zimi. Onda se sručio; kolenima
je pao na pločnik, pa grudima, i na kraju licem kao da u njemu nije
bilo nijedne kosti. Vrištala sam i probijala se kroz Plave da bih stigla
do njega.
Okrenula sam ga na leđa, ignorišući oštro peckanje statičkog
elektriciteta u prstima. Lice mu je bilo vrelo na dodir, čak i na ovoj
ledenoj kiši. Kada je pao, opao je i napon, a plave varnice elektriciteta
su isparavale poput pare.
Olivijina grupa je izašla sledeća, grabili su kakvo god oružje da su
mogli da dohvate usput, šutirajući vojnike koji su ležali kako bi došli
do njega.
„Olivija!” viknuo je Bret. Podigla sam pogled i videla da on i
ostali istrčavaju odmah za prvom grupom. Zaustavila se, a stopala su
joj proklizala na pločniku dok se okretala. Uhvatio ju je za nadlanicu,
dok joj je prste druge ruke provlačio kroz raščupanu pletenicu.
Prislonio je svoje lice na njeno išarano ožiljcima i poljubio je. Trajalo
je koliko i otkucaj srca. Jasna, glasna poruka.
„Trči sada!” rekao je, pa je odgurnuo prema ostalima.
Borila sam se sa Džadovom previsokom figurom u pokušaju da je
podignem. Bret me je pomerio ramenom u stranu, nije imao strpljenja,
ili očiglednije, vremena za gubljenje na pokušaje da ga probudi iz sna
izazvanog iscrpljenošću. Podigao je Džada na svoja leđa. Džak, koji je
do tada nosio, odbacio je ka drugom Plavom koji ga je pokupio u letu.
„Ovuda!” povikao je.
Trčanje je bilo mnogo gore, mnogo teže nego što sam očekivala.
Iza nas su uz riku oživeli motori aubomobila. Videla sam da još njih
dolazi obližnjim putem, ali su nas samo poslednja dva vozača u koloni
primetili dovoljno rano da mogu da skrenu u polje pre nego što su ušli
na mali aerodrom. Svetla farova su poskakivala dok su džipovi
prelazili preko neravnina. Drveće, doduše, drveće je bilo odmah tu,
gusti niz...
Prsti su mi se sklopili oko zgloba šake i povukli me unazad. Pala
sam gadno, a stopala su mi proklizala na mešavinu blata, mraza i leda.
Pred očima su mi eksplodirale sive tačke kada sam potiljkom udarila o
zemlju.
Žena-vojnik mi je uperila baterijsku lampu u lice; toliko blizu je
prinela da sam morala da ponovo zatvorim oči kako bih izbegla
svetlost. Kolenom mi je pritisla grudi i izbacila mi i ono malo vazduha
iz pluća. Uvijala sam se i šutirala, dok mi se frustrirani vrisak zaglavio
u grlu.
Onda je svetlost izgubila na jačini i ponovo sam mogla da otvorim
oči. Bia je mlada, ali još važnije - bila je besna. Otkačila je narandžasti
predmet sa pojasa i postavila ga direktno ispred mog iica. Vikala je
nešto što nisam mogla da razaznam. Kiša - čula sam samo kišu.
Ispunjavala mi je usta, nos, oči i uši. Narandžasta naprava mi se
ponovo pojavila pred očima, pa nestala novim blicanjem svetla.
 Istog trenutka sam znala da joj je sprava pokazala moj dosije. Lice
PSS-ovke je preplavio užas, a oči su polako krenule ponovo ka mom
licu.
Okrenula sam glavu i zarila zube u spaljenu kožu njenog ručnog
zgloba. Vrisnula je, ali sam već uveliko bila u njenoj giavi. Farovi
automobila su prosekli mrak i obasjali oblike koji su trčali ka nama, u
pravcu šume.
„Silazi... s mene!” Ritnula sam se još jednom, sa dovoljnom
silinom da bi čak i instruktor Džonson klimnuo glavom sa
odobravanjem.
PSS-ovka je sletela s mene i zveknula o zemlju. Oči su joj bile
otvorene i prazne, buljiie su u mene. Čekale naređenje.
Nisam se ni trudila da izvučem svoje kandže iz njenog uma. Nije
me bilo briga. Svaki delić tela me je boleo i delovao preteško. Morala
sam da usmerim svu svoju energiju da stignem do drveća, a da ne
padnem, pa još više da bih vukla noge preko sitnog rastinja i leda. Tlo
se podizalo; svako brdo me je sve više razdvajalo od moje grupe.
Potrčala sam. Ili sam probala da potrčim. Radila sam sve što sam
mogla da pobedim izmaglicu koja mi je mračila svest i podrhtavanje
koje je počelo u nogama i polako zahvatalo celo telo sa svakim
sledećim usponom ili padom terena. Mislila sam na Lijama, na Bucka,
na Vidu i Džada. Morali smo da se vratimo i da kažemo ostalima;
morali smo da ih izmestimo za slučaj da su nas vojnici pratili.
„Džad...” mumlala sam, dok su me noge izdavale. Nešto vrelo mi
je skliznulo niz kuk. „Džad... Vida... Bucko... Lijam... Džad..."
Bret ga je poveo, zar ne? Ako je on mogao da se kreće kroz gustu
šumu noseći tog klinca na leđima, mogla sam i ja da hodam. Mogla
sam da se podignem na noge.
Ti si ovo uradila. Gotovi smo. Odvešće nas i nikada ih više nećeš
videti.
Izgovarala sam njihova imena dok mi pluća nisu ostala bez
vazduha. Hodala sam dok me noge nisu izdale. Posmatrala sam
poslednje obrise dece kako nestaju iza vrha brda u gustu, tamnu šumu.
Ne sećam se pada, samo osećaja da sam nekako izgubila polovinu tela
i ostavila je za sobom u zaklonu drveća.
Prevrnula sam se na leđa i rukom pokušavala da napipam pištolj
koga nije bilo za pojasom. Prihvati, priiagodi se, reaguj. Uz bolni
uzdah sam se pridigla uz stablo drveta i sela uspravno. Biću u stanju
da vidim bilo koga ko mi bude prišao. Sada mogu da odmorim malo.
Videla sam nebo kroz gole grane starog drveća oko mene i
posmatrala kako kiša topi oblake, deo po deo, dok nije ostalo ništa
osim guste i lepljive tame.
 21

ROĐENA SAM U MRAČNOM SRCU SVIREPE ZIME.

Reči mojih roditelja i bake, ne moje. Ona i tata su voleli da izvuku
tu priču o putu kući iz bolnice koja je prkosila smrti kada ne bih
uspevala da se smirim uveče ili bi mi bilo dosadno i postala nervozna
na porodičnim večerama. Snežna oluja bi upalila svaki put. Prepustila
bih se načinu na koji su reči bile nabijene opasnošću i tome kako su
koristili ruke da pokušaju da dočaraju koliko je sneg napadao. Jedva
da sam održavala korak s pričom; svaki put bih pokušavala da upijem
svaku reč, da ih urežem u svoj um toliko duboko da budem sigurna da
ću ih sanjati kada konačno zaspim. Sada sam umesto toga osećala
samo poražavajući osećaj sramote. Mrzela sam to koliko sam bila
glupa da poverujem da je to što sam preživela tu oluju bilo nešto
posebno. Da sam ikada pomislila da je to neporecivi dokaz da postoji
nešto što treba da doživim i uradim kasnije.
„Nebo je bilo boje pepela”, rekao bi tata, „i otvorilo se istog
trenutka kada smo izašli sa parkinga. Trebalo je da okrenem auto
odmah, ali je tvoja mama želela da dođe kući kod bake. Ona je u tom
trenutku pripremala pravu proslavu dobrodošlice za nas, znaš.”
Vozili su se dokle god je to bilo moguće, tata je sedeo za volanom
u pokušaju da se probije kroz beli zid vejavice, a mama na zadnjem
sedištu sa mnom, vičući da treba da stane pre nego što sletimo sa neke
litice iako ih na tom putu nije bilo. Najviše je voleo da prepričava taj
deo priče - tata je bio jedini koji je mogao da pogodi tačnu notu
mamine piskave zadihanosti kada se nalazila na ivici nervnog sloma.
 Farovi automobila nisu uspevali da se izbore sa snegom, ali je i
dalje bilo ljudi koji su pokušavali da se probiju tim delom auto-
puta.Tata je stao u zaustavnu traku, ali je neko iz suprotnog smera
isklizao preko svih traka i zakucao se u prednji deo naših kola. Ne
znam gde su se zaputili ili zašto su brzali naslepo kroz takvu oluju, ali
su nam u potpunosti uništili auto, odguravši nas silinom udara sa
krivine u snežni nanos. Sudar je uništio i motor i akumulator.
Nije bilo mobilnog signala - čak je i radio bio tih. Mama je ovaj
deo uvek pričala napetim glasom, mašta bi i dalje razvijala teorije šta
je moglo da nam se dogodi da je oluja potrajala malo duže. Nas troje
smo sedeli sklupčani na zadnjem sedištu puna tri sata, u pokušaju da
ne paničimo, zbijeni kako bi nam bilo toplije. Ja sam prespavala ceo
događaj.
Mislim da je baka volela tu priču jer je u njoj ona bila heroj.
Naterala je komšije da krenu da nas traže i iskoristila svoj kamionet da
izvuče automobil mojih roditelja nazad na auto-put.
„To ti je život, Pčelice”, rekla mi je mnogo godina kasnije.
„Nekada si ti onaj koji brza u panici, radi previše, ne obraća pažnju i
uništava stvari koje ne bi trebalo. A nekada ti se život samo dogodi i
ne možeš da ga izbegneš. Udari u tebe svom snagom jer želi da vidi od
čega si stvoren.”
Uprkos tome koliko me je priča plašila kada sam bila dete, volela
sam zimu dok sam odrastala; zato što sam uvek znala da će za
nekoliko meseci, nedelja ili dana godišnje doba da se ponovo promeni.
Lako je preživeti i najhladnije dane sa tim saznanjem i toplinom ljudi
koji te okružuju.
Ali ova jeza, koju sam osećala, spuštala se duboko u kosti; bila je
to obamrlost koja nije htela da dozvoli da je otresem. Nije bilo bežanja
od nje.
Zemlja mi se klizala pod leđima,blato se pretvaralo u led, pa me je
onda opet kamenje ubadalo u repnu kost i grebalo duž čitave kičme.
Čula sam kako krcka zaleđeno lišće koje mi je prolazilo pored ušiju i
osetila oštro cimanje kada mi se kosa zakačila za nešto. Pokušala sam
rukom da se uhvatim za koren koji je prolazio pored mene, da se
usidrim u ovoj reci zemlje i blata, ali sam se suviše brzo kretala.
Videla sam i kroz zatvorene kapke da je sunce sijalo blistavocrvenom
bojom, probijalo se kroz pulsirajući bol u mojoj lobanji. Nisam mogla
da osetim desnu nogu - zapravo nisam bila u stanju da osetim bilo šta
u desnoj strani tela. Tek kada se svetlo povuklo i kada sam uspela da
otvorim oči, mozak je konačno shvatio da se ja krećem, a ne zemlja.
Nebo nada mnom je bilo plavo tu i tamo prošarano belim oblacima
kao zakrpama. Mogla sam da ga vidim kroz gole, sive grane drveća.
Skupila sam obrve kada sam osetila oštri miris neokupanih tela. Začuo
se uzdah izazvan teškim naporom dok mi je velika, gruba površina
prolazila ispod leđa. Zatim je zemlja bila glatka, sam prelaz i pad je
došao brzo, bez upozorenja, kao ono prvo poniranje aviona koji se
spušta. Stomak mi se prevrnuo, a oči spustile dole.
Čovek je nosio tamnocrvenu perjanu jaknu, nošenu i habanu
decenijama. Porub na kuku mu je bio rašiven, a belo punjenje je
tražilo način da izađe napolje. Farmerke su mu bile pretesne.
Protestovale su svaki put kada bi se okrenuo da me bolje uhvati za
nogu.
„N-nemoj...” ponestalo mi je glasa. Pokušala sam da podignem
drugu nogu i šutnem ruku kojom me je držao, ali udovi nisu
odgovarali na komandu.
Čovek je sigurno osetio da se naprežem, pošto je bacio pogled
preko ramena. „Budna si?”
Videla sam dvojicu, pa trojicu, a onda četvoricu. Skoncentriši se,
naredila sam sebi. Izgledao je preteće kao prosečan Deda Mraz u
tržnom centru - imao je dugu i nejednaku bradu, ali je stomačina bila
tu. Tata je imao običaj da mi čita knjige koje su pričale o sjaju u Deda
Mrazovim očima i njegovim rumenim obrazima. Pa, ovom su se oči
caklile, i te kako. Mogla sam da vidim dolare u njima.
„Pokušaj nešto i slomiću ti taj vratić. Jesi li me čula?” Pomeri se.
Pokušala sam da podignem kukove. Instruktor Džonson me je učio
kako da se izvučem iz ovakvih situacija, bezbroj puta. Pokušala sam
da napipam kamen kojim bih mogla da naciljam ono meko mesto gde
se lobanja spajala s vratom, ili švajcarski nož koji mi više nije bio
sakriven u čizmi. Moje telo nije reagovalo. Udarila sam glavom, ali ne
baš toliko jako, zar ne? Prethodne noći sam se sećala kao kroz maglu.
Jako dugo smo hodali, Džad je resetovao alarm, sećala sam se svih
onih kutija i sanduka iscrtanih zastavama i čudnim jezicima. I Noksa.
Noks je bio tamo, zar ne?
Glavobolja mi je ponovo eksplodirala iza očiju, pa sam zažmurila
jako. Sunce je sijalo, pa zašto mi je onda bilo toliko hladno?
„Ovde imamo nekoga ko će biti super zainteresovan da te
upozna”, nastavio je. „Jutros su dolazili da njuškaju i da se raspituju
da li smo ili nismo videli neku decu. Kaže da je bila velika racija kod
aerodroma, ali da ih se par možda izvuklo. A onda sam pomislio, Džo
Hidl, ovaj čovek je možda lud, a možda je u pravu. Pa sam krenuo u
lov, kao i uvek, i vidi šta sam našao!”
Spustila sam kukove u pokušaju da stvorim što je moguće veći
otpor dok smo silazili niz naredno brdo. Možda nisam mogla da se
branim, ali nisam planirala ni da mu olakšam.
„Šta”, rekao je, uvrćući mi zglob pod neprirodnim uglom, „sam
upravo rekao?”
Koristila sam ono malo snage što sam imala da izvijem vrat
unapred dok smo se spuštali niz poslednje brdo. Šatori, bilo ih je više
nego što sam videla nazad u skladištu. Većina njih je bila bela ili
ispisana rečima VLASNIŠTVO AMERIČKE VOJSKE. Nagli nalet
užasa mi je proleteo kroz telo, inspirisao je jedan solidan udarac u
zadnji deo čovekovog kolena. Bol koji sam osetila duž čitave strane
tela nije bio ništa u poređenju sa onim kada me je šutnuo iz sve snage
u rebra.
Ćutke sam nastavila dalje jer nisam mogla drugačije. I ono malo
energije što sam imala kao da je iscurilo iz mene, gotovo da sam
mogla da zamislim kako ostavlja trag za mnom poput fleke od krvi.
„Sandra!” vikao je čovek. „Sendi, je 1’ onaj čovek i dalje tu?” Oko
nas su bila stopala i lica od trenutka kada smo ušli u niz šatora. Mirisi
su navirali u talasima - dimljeno meso, prljav veš, ustajala voda.
Napolju je oko ulaza u šatore bilo blato, ali je unutra bilo tepiha,
sveća, gomila starih dušeka i posteljina.
„Džo, je l’ to...?” neko je progovorio.
„Odbij, Ava”, upozorio je Džo. ,Ja sam je našao. Sandra!”
„Samo što je otišao”, začuo se glas druge žene; akcenat joj je bio
tako jak da sam je jedva razumela. „Idem da vidim da li mu je
kamionet i dalje parkiran uz auto-put. Ti - ti je samo zadrži tu.”
Dukserica mi se zgužvala na leđima onako natopljena, osećala sam
da se sluzavo blato na njoj polako ledi. Nešto - neko - mi je dodirnuo
levu ruku spoljnom stranom stopala. „Je 1’ ona... Je l’ to ono dete...”
Rumeno lice sredovečne žene se nadvilo nad mojim. Skinula je
jednu od svojih rasparenih rukavica i stavila nadlanicu na moje čelo.
Džo je zarežao na nju, nateravši je da ustukne. Oči su mi se same
sklapale, a kada sam se naterala da ih ponovo otvorim, na mestu
njenog lica je stajalo neko drugo. Bila je to galerija neobuzdanih
emocija. Portreti izmoreni strahom, pejzaži satkani od tuge, minijature
znatiželje. Ponovo sam pokušala da se pomerim, ali nisam mogla da se
oslobodim stiska neverovatne glavobolje.
„Ona se trese”, rekao je jedan od ljudi. Videla sam njegove
požutele Najk patike, ne njegovo lice. „Daj da joj donesem ćebe.”
„Je l’ bolesna? Tako je bleda!” ovog puta je to bio ženski glas.
„Bože, sigurno nema više od šesnaest godina - pogledaj je, Džo.
Predaćeš je onom čoveku?”
Zanimljiva stvar o pištoljima - obično su kao štap za priču koji je
moja učiteljica imala običaj da pusti okolo tokom časa. Ko god da ga
drži je jedini kome je dozvoljeno da priča. „Bež’te nazad u svoje
proklete šatore.” Džoov pištolj je bio svetlucavi srebrni revolver, a
niko od prisutnih nije bio voljan da proveri koliko je metaka ostalo u
buren-cetu.
Žena - Sandra - je uzviknula, „Evo ga! Evo ga!” a vetar je nosio
reči pravo ka nama. Usledio je prepoznatljivi zvuk motora automobila,
režanje visokih obrtaja je bilo sve glasnije i glasnije dok se vozio oko
utonulog zemljišta na kome je bio postavljen ovaj grad od šatora.
Oblizala sam ispucala usta, u pokušaju da udahnem duboko, ali
jednostavno nisam mogla. Ovaj čovek, ko god bio u pitanju, je bio kao
kamen bačen u mirno jezero. Čak su se i ljudi koji su postavijali
pitanja Džou razbežali. Vratili su mi nogu na zemlju. Krv je pojurila
nazad u nju, a ja sam imala osećaj kao da se puni staklom.
„A moje pare?" čula sarn Džoa kako govori. „Hoću da znam kako
će Grej da mi plati za ovo. Pošto jebeno prstom nije mrdnuo kada mi
je reka uzela sve što sam imao!”
„Tvoje ime ide u sistem tragača. Oni će te naći. Ja samo vršim
transport. Drži je tu, hoćeš li?”
U trenutku se raščistila magla u kojoj su mi misli lutale. Stopalo
mi se spustilo na zglob šake, postaravši se da me prikuje za zemlju.
„Ne!” reč se zaglavila u grlu, dok sam pogledom pretraživala šator
u potrazi za licem na kome ću videti sažaljenje ili neodlučnost - bilo
čijim licem, samo ne Roba Medouza.
Posmatrali su nas. Svi oni, svaka osoba u gradu šatora. Njihova
napetost se probijala kroz vazduh i kovitlala mi misli. Ali njihovo
ćutanje - ono je bilo zaglušujuće.
Znala sam da će sve postati stvarnost ako otvorim oči, a on je
insistirao na tome. Rukom je uhvatio ono što je ostalo od mog
konjskog repa, stegao ga i povukao unazad kako bi imao bolji pogled
na moje lice. Smejao se.
„Zdravo, Dragulju”, režao je Rob. „Dugo se nismo videli.” Reč ne
mi je ostala na usnama.
„Izvoli.” Rob je odsutno gurnuo tablet čoveku u ruke. „Upiši svoje
ime i broj socijalnog osiguranja - nagrada se deli u razmeri šezdeset-
četrdeset.”
„Šezdeset-čečetrdeset!” Džo je zamuckivao. „To je... gospode
bože... Je 1’ ta brojka tačna?”
„Koliko?” Neko je doviknuo. „Ne zaboravi da sam ti dozvolio da
koristiš moju pušku - duguješ mi za sledovanja od prošlog meseca!”
„Drži je!” zarežao je Rob. „Moram pravilno da je vežem!” Skupili
su mi ruke koje su ostale u tom položaju, stisnute metalnom umesto
plastičnom vezicom. Čula sam zveckanje lanca i osetila kako mi
podiže glavu, pa osetila miris kože.
Vrištala sam. Bio je to hrapavi, gadni zvuk koji mi je dokrajčio
grlo. „Ne”, preklinjala sam, mlatarala glavom okolo i izvijala vrat da
bih se izvukla. Robova kolena su se spustila na moj grudni koš, a
sledeći izdah je bio samo jecaj.
„O, da, sećaš se ovoga, zar ne?”
„Ne!” ridala sam. „Molim te...”
Na kraju je ispalo da sva moja obuka ništa nije značila. Mogla sam
da se izvijam, da plačem i da pokušam da vrištim, ali sam osećala kao
da mi se grudni koš urušava. Čitav svet se rušio, slamao i rastvarao
lica svih koji su stajali i posmatrali. Rob je stavio debele gumene
rukavice pre nego što mi je navukao brnjicu preko usta i zategao kaiš
iza moje glave, a ja sam ponovo bila ona mala devojčica. Bila sam
čudovište iz priče.
Dah mi je bio vruć. Vreo. Džo je dodao tablet Robu i udaljio se
nekoliko koraka. Pogledao je u sedu ženu sa svoje desne strane i
rekao, „Bože, da sam znao... ne bih ni pipnuo to čudo.” Rob se savio i
pokušao da me podigne iz blata tako što je povukao lanac koji je
povezivao lisice i brnjicu. Uspela sam da kleknem, ostatak tela i dalje
nije funkcionisao. Opsovao je sočno i zgađeno frknuo, pa me podigao
i nosio ispod miške, ostavivši da mi se stopala vuku i odskaču od
zemlje. Izvila sam se unazad, u pokušaju da glavom udarim u njegovu
mišićavu ruku, ali ga je to samo nateralo da se zakikoće.
„Ne razumem uvek svet najbolje”, rekao je. „Ali nekada ume baš
da me počasti. Izraz na tvom licu kada si me videla - pravo da ti
kažem, to je bilo nešto posebno.”
Uvijala sam se dok me je ubacivao na zadnje sedište svog starog
crvenog džipa.
„Znao sam da samo treba da posmatram mrežu tragača i da ćeš
negde nešto da zajebeš. Da će mi se ukazati prilika da te lično pitam
za razloge zašto si pobegla sa misije - i kakve veze Kol i Kejt imaju sa
tim. Hteo sam da ja budem taj koji će te pokupiti, da te odvedem
direktno nazad u tvoj mali logor i gledam kako te uvlače unutra.”
Vrištala sam u kožu koja mi je prekrivala usta i šutirala naslon
sedišta.
„Ti i ja?” rekao je, izvukavši dugačku plastičnu vrpcu iz ranca koji
je nosio kako bi mi vezao noge. Pokušala sam da ga šutnem, ali sam
zauzvrat dobila samo još smeha. „Ti i ja ćemo se baš lepo provesti na
našem putu nazad u Zapadnu Virdžiniju. Neću čak ni da tražim
nagradu.”
Zalupio mi je vrata u lice, konačno me zaklonivši od pogleda
grupe odraslih koji su stajali u liniji ispred svojih domova i posmatrali.
Automobil se zaljuljao kada je otvorio vozačeva vrata i seo u kola.
„Zanima te zašto sam ubio one klince, kučko?” doviknuo mi je.
„Nisu bili borci. Niko od vas nije borac, ali je sva moć u vašim
rukama ovih dana u Savezu. Imate pravo da pregazite naša naređenja,
da odlučujete o misijama, da od Olbana pravite beskorisnu vreću
cvrkutavih govana. Ne shvatate šta ovaj svet mora da bude ako
planiramo da preživimo sve ovo. Čak i ovi tragači, ni oni ne shvataju
da ovoj zemlji više vredite mrtvi nego živi.”

Rob je vozio brzo uprkos tome što se džip tresao i slušao ZZ

jebeni Top najglasnije što je stereo u kolima mogao da izgura.
Doviknuo mi je da mu se smučilo da sluša kako slinim i ridam. Kakva
slučajnost. I meni se baš smučilo da slušam „La Grandž” i udišem
miris izduvnih gasova.
Pokušala sam sve što mi je palo na pamet kako bih ski-nula
brnjicu, ali kopča na potiljku nije htela ni da mrdne. Stegao je do
granice bola i, sudeći po zvuku koji je ispuštala, dodatno je učvrstio
plastičnom vezicom. Zastenjala sam i nastavila da se migoljim kako
bih dohvatila čizmu.
Osetila sam da me nešto zateže u donjem delu leđa, pa zatim da se
cepa. Zagrizla sam usnu, ignorišući topli nalet tečnosti koja mi je
natapala majicu i farmerke.
 Majkl. Zaboravila sam na to da me je zaskočio. Nije ni čudo što
sam se osećala kao da me je pregazio kamion. Videla sam sečivo - bilo
je malo, ne veće od onog na mom švajcarskom nožu. Morala sam da
se probijem kroz bol - da iskoristim nalet adrenalina kako se ne bih
opet onesvestila.
Prostor je bio uzak i gotovo nemoguć za rad, ali sam umela da
budem sitna kada sam to želela. Skliznula sam prstima ispod pertli u
usku kožu. Sklupčala sam se oko kolena da bih lakše mogla da ga
dohvatim pre nego što sam se setila da nemam šta - nisam ni dobila
svoj švajcarski nož nazad. Nisam uspela da ga pronađem među
zalihama. Progutala sam knedlu. U redu je. U redu je. Nemoj da
paničiš - ali ipak jesam. Mogla sam da osetim kako mi se nadima u
grudima i znala sam da će me ugušiti ako se otme kontroli. Dobro si.
Pesma je konačno - feonačno - utihnula.
„Pripreme za samit Jedinstva su u toku”, začuo se jezivo mirni
glas predsednika Greja. „Radujem se tome što ću sesti za sto sa ovim
ljudima, mnoge od njih izuzetno poštujem, i...”
Rob je jednim udarcem isključio radio. „Smešno je, zar ne?”
doviknuo je preko ramena. „Da je predsednik odjednom mnogo veći
revolucionar od Olbana? Da hoće nešto novo?”
Da, htela sam da kažem, urnebesno. Čovek je imao tu nesreću da
upravlja organizacijom kojoj je vremenom izrasla još jedna glava, sa
mnogo oštrijim zubima.
„Olbanu je čitava večnost bila potrebna da shvati kakvu je grešku
napravio kada vas je doveo, ali je i dalje slao vas seronje da obavljate
poslove koje je svako od nas mogao da uradi. Neka mu njegova
prošlost, ali neće on da menja moju budućnost.”
Gledala sam okolo, u potrazi za nečim dovoljno oštrim da preseče
vezice oko mojih zglobova.
„A Konorova... ona je samo želela da vam bude dadilja, ali
nemamo vremena za takve gluposti. Nema mesta za vas, ovde ili bilo
gde drugde. Jedino dobro mesto za vas je u tim logorima ili u zemlji sa
ostalima. Jesi li me čula?” Uveliko je vikao. „Ne treba mi opravdanje
za ono što sam uradio. Priključio sam se kako bismo skinuli Greja, ne
da bih se igrao srećne porodice sa čovekom koji je toliko jebeno
prestravljen da ne sme da izađe napolje. On misli da sam se priključio
zbog vas? Želi da zna zašto ne možemo da vas poštujemo? Ali nam ne
dozvoljava da vas koristimo za jednu jedinu stvar za koju ste dobri?”
Da umiremo za ljude kao što je on, palo mi je na pamet, na to
misli.
„Uradio sam šta je trebalo da uradim, i opet bih. Uradiću to
svakom prokletom detetu u Savezu dok se ne budu opametili, a
počeću sa tvojim timom.”
Bes me je obuzeo, začinjen gađenjem.
Saberi se, rekla sam sebi. On ne zna. Nisam morala da ga
dodirnem. Rob je mogao da me ućutka, ali nije imao kontrolu nad
mojim umom.
„Šta bi Džad mogao da uradi sa električnom ogradom u tvom
starom domu, Rubi?” pitao se naglas. „Šta bi čuvari uradili Vidi kada
bi primetili koliko je lepa, i kako je građena za devojku svojih
godina? A Niko - on je bar laka meta, zar ne?”
Zatvorila sam oči. Naterala sam sebe da se opustim, da se setim da
sam tu, u tom trenutku, kao i uvek, ja bila predator.To je Klensi mislio
kada je tvrdio da nikada neću moći da kontrolišem svoje sposobnosti
jer sam suviše uplašena šta bih mogla da postanem. Nisam bila u
stanju ranije da to uradim - ne zato što nisam želela ili pokušavala, već
zato što nisam mogla da dozvolim sebi da ne želim da kontrolišem gde
bi me sposobnosti odvele.
Nisam morala da dodirnem Mejsona ili Noksa da bih skliznula u
njihove umove. Nisam ni probala uplašeno da kontrolišem svoje
sposobnosti, i zauzvrat su mi dale ono što mi je bilo potrebno.
Sve što sam sada želela je bilo da izađem iz ovog prokletog auta.
Želela sam da pokažem Robu koliko je užasna, užasna odluka bila da
pođe za mnom. Da preti ljudima do kojih mi je stalo.
Polako sam shvatala da, kada sam jednom već bila u nečijem umu,
staza za povratak tamo deluje mnogo prohodnije, lakša nego prošli
put. Sve što je sada trebalo da uradim je da usmerim želju koja mi je
gorela u grudima i zamislim Robovo lice, i nevidljive ruke su se mirno
rasplele i uvijale ispod sedišta koja su nas razdvajala poput pramenova
dima. Zgrabila sam ga i upala u njegov um graciozno i mirno kao
sidro u vodu.
Prošli put su mi se njegova somotska sećanja sporo prikazivala,
šireći se polako svakim sledećim korakom. Sada su prskala kao bare
vrelog katrana koje se nadimaju, zbrkani nered sastavljen od lica,
brojeva, ruku i pištolja.
Setila sam se kako su ona deca izgledala - nisam morala da
zamišljam detalje. Samo je trebalo da mu ubacim u glavu sliku njih
dvoje kako sede u kolima sa njim. Devojka je sedela pored njega na
prednjem sedištu, a dečak je bio iza nje.
„Šta... Šta kog...?”
Sledeća slika koju sam mu na silu gurnula pred oči bila je
devojčica koja gleda u njega, baš onog trenutka kada je povukao
obarač. Automobil se zaneo ulevo, pa udesno, a Rob počeo da psuje.
Sada sam se skoncentrisala na dečaka, oboma nam se pred očima
pojavila njegova slika.
Još.
Ovo i dalje nije bilo dovoljno, ne za njega. Ubicu, koljača,
životinju - nekoga ko je na bolestan način uživao u lovu, ali još više
voleo da raspori plen i izvadi mu creva. Videla sam njegovo lice te
noći kada je ubio tu decu. Zadovoljni smešak, obojen glađu koju do
sada nisam razumela. Još.
Šta bi uradio Džadu ako bih mu dozvolila? Da li bi ga upucao kao
ostale? Prerezao mu grlo? Gušio ga tim ručerdama dok, konačno, ne bi
video da je iz njega istisnuo i poslednju iskru života?
Naterala sam devojčicu u njegovim mislima da ispruži ruku ka
njemu, i video je ceo događaj od početka, kao i ja. Način na koji joj je
desna očna duplja naprsla dok je metak prolazio kroz nju. Krv je
isprskala njegovo lice i šoferšajbnu, halucinacija je bila toliko užasno
jaka da se džip zaneo na putu i čula sam da je uključio brisače.
 „Prestani!” urlao je. „Prokletnice, prestani!”
Zamislila sam kako devojka pruža ruku ka njemu, pa prelazi
prstima preko njegove ruke i, zato što mu je njegov um rekao da je to
osetio, delovalo mu je stvarno. Automobil se još jednom žestoko
cimnuo ulevo dok je pokušavao da se izmakne od nje. Još.
Ubio je tu decu, ali to nije bilo sve. Prvo, oslobodio ih je iz logora
u kom su bili. Dao im je nadu da će biti slobodni, da će jednog dana
ponovo videti svoje porodice. Uzeo je njihove snove i zdrobio ih.
„Znam šta radiš!” režao je. „Znam da si to ti!”
Nalet zadovoljstva me je preplavio sa njegovim prvim hrapavim
uzdahom. Poslala sam dečaka da ispuzi iza zadnjeg sedišta, preko
naslona za ruke i da obmota svoje ruke oko Robovog vrata. Razmrljao
je krv po Robovoj košulji, pa počeo da trlja lice o nju. Rob je morao
da oseti njeno toplo pulsiranje, da oseti lepljivu, plamteću tečnost koja
se nikada neće isprati sa odeće koju nosi, kožu da ne pominjem. Dečak
i devojčica su počeli da cmizdre, da vrište i da ga udaraju - u tu
razornu sliku sam slila svaku kap svog besa i straha.
Pucanj sa vozačevog sedišta je razneo suvozačev prozor; Rob je
pokušao da isprazni ceo šaržer u devojčicu koja je sedela tamo, ali
sam je sa svakim pucnjem još malo približila, dok joj ruka nije stajala
na pištolju, na njegovoj ruci, i dok je nije okrenula nazad ka njegovim
grudima.
Mogu da to okončam ovako, pomislila sam, da strada od
sopstvene ruke. To bi bilo ispravno. Imala sam moć da ga kaznim
sada. Ne čovek sa pištoljem, ne obučeni ubica, ni vojnici, čak ni
stražari koji su šetali duž električne ograde Tarmonda. Ja. Pomisao je
bila dovoljna da osetim nalet naelektrisane krvi kroz vene; više nisam
osećala bol u leđima ili glavi. Osetila sam se lakom i moćnom, lebdela
sam slobodno. Mogla sam da ga nateram da sam okonča svoj život,
jednim metkom u srce. Ista ona ruka i isto ono srce koji su uništili
toliko života i doveli me do ovoga - do ovog stanja i neizdrživog bola.
Do toga da ležim ovde vezana kao životinja.
On je bio životinja. Glupi siledžija, kao što je i Noks bio. Bio im je
potreban neko ko će ih dresirati, ko će donositi odluke umesto njih,
kako bi se postarao da više nikada nikoga neće moći da povrede.
„Prestani - prestani”, jecao je, zvučeći i sam kao malo dete.
„Molim te, Bože, molim te...”
Namirisala sam užas koji je osećao, curio je iz svake njegove pore,
i slatki miris znoja i dahtavi zadah koji je nadjačavao čak i miris kože
brnjice. Nos mi je goreo od te mešavine dok sam pojačavala svoj
stisak nad njim, približavajući mu devojčicu dok njena bleda, sablasna
ruka nije počela da ga mazi po licu, crtajući dečje šare u zamišljenoj
krvi.
Moramo da ih koristimo kako bismo držali ostale tamo gde im je
mesto.
„Ti si... ti si čudovište”, Rob se gušio sopstvenim rečima. „Svi vi
ćete da nas uništite, sve ćete da uništite, prokletnici, prokletnici,
prokletnici!”
Eksplozija buke i pokreta je zaljuljala zadnji deo automobila i
odbacila me na naslon sedišta. Za njom je usledila još jedna i vrteli
smo se, urteli, i vrteli dok se konačno nismo zaustavili.
Silina udara je raznela zadnje prozore i zasula me staklom. Čula
sam Robov poslednji vrisak, za kojim su usledili jak udarac i krckanje
metala kada se prednji deo auta zakucao u čestar pored puta.
Zabila sam se u naslon prednjih sedišta, zamalo pregrizavši jezik.
Udarac u čelo mi je izbio svaku misao iz glave, ostavivši samo
zaslepljujuću belinu. Slike dečaka i devojčice su nestale pred mojim
očima. Oni su nestali, Robovo lice je nestalo, bila sam sama tu - samo
ja i ono što sam uradila.
O bože. Pokušala sam da udahnem kroz brnjicu, ali u poslednjih
nekoliko trenutaka se stezala, stezala i stezala dok su mi u glavi
odjekivali vrisci. Udarila sam licem o tepih, prvi jecaj je polako izbio
na površinu kao da je neko posegao i iščupao ga iz mog grla. O bože,
o bože, o bože.
Klensi bi bio toliko ponosan na mene. Način na koji sam koristila
onu decu, manipulisala tim sećanjima i napadala Robov um dok se
nije raspao. Klensi bi me pogledao u oči i u njima video svoj odraz.
Moramo da ih koristimo kako bismo držali ostale tamo gde im je
mesto.
Osetila sam kao da ću se ispovraćati. Žuč mi se pela uz grlo do
usta dok nije počela da me guši. Želela sam da mi bude muka, želela
sam da to crnilo izbacim iz sebe; trebao mi je vazduh, trebalo mi je da
pobegnem od Roba, od svega ovoga, od onoga u šta me je pretvorio i
šta sam uradila.
Čudovište, čudovište, čudovište, čudovište, čudovište. Udarala sam
nogom o vrata gepeka iznova i iznova dok plastika nije počela da
puca. Gde je bio Rob? Zašto ništa nije govorio?
Začula se škripa kočnica i glasno lupanje vratima. Samo sam
nastavila da šutiram još jače, postojano bam, bam, bam u ritmu neke
stare rokenrol pesme, kao pucnji koji odjekuju u noći.
I dalje sam jecala kada su se vrata konačno otvorila. Otkotrljala
sam se napolje, udarivši licem u prašinu uz bolni krik. Čak me je i na
svežem vazduhu brnjica gušila, a nije spadala; nikada neću uspeti da je
skinem...
„Naporan dan, devojčice?”
Vida je stajala iznad mene, bacajući senku na zemlju u blizini mog
lica.
Borila sam se koliko god sam mogla da skinem prokletu masku sa
lica, sa ukusom kože i slanih suza u ustima. Znala sam da
hiperventiliram, ali nisam uspevala da iskontrolišem nalet panike koji
je nastupio kada se džip slupao. Nisam želela da me vidi ovakvu.
Nisam želela da me bilo ko od njih vidi ovakvu. Molim te, idi; molim
te me ostaui na miru. Ne mogu da budem u vašoj blizini, molim vas,
molim vas, molim vas, samo me ostavite ovde...
„Rubi”, rekla je, okrenuvši me. „Okej, okej, Rubi... Samo me pusti
da je skinem...”
Nožem je presekla plastične vrpce oko zglobova šake, ali sam
osetila kako su joj se prsti spetljali dok je pokušavala da odveže
brnjicu. Urlala sam na nju, preklinjala, Ostavi me! Ostavi me! Ostavi
me! ali sve što je izlazilo je bio najobičniji tihi jauk.
„Sranje!” morala je da koristi nož da iseče kožu. Popuštala je pod
njenim pažljivim prstima, jedan remen, pa onda još jedan, a onda sam
mogla da osetim vazduh u ustima, hladan vazduh ukusa izduvnih
gasova.
„Ne”, plakala sam, „ne mogu... moraš da... moraš da...”
„Vida!” Džad je zvučao jako daleko. ,Je 1’ ona dobro?”
Vid mi je na trenutke nestajao pa se vraćao iz penušavog mora
sivila. Nastupila je hladnoća, klizila mi je niz udove kao zmija, pa se
uvijala čvrsto oko mojih grudi dok sam pokušavala da udahnem.
Začuli su se koraci na asfaltu zaustavne trake. Sada su me držale neke
druge ruke, i neko novo lice je lebdelo iznad mog. „Proveri ga!”
Naređivao je Bucko.
„Oh, sa zadovoljstvom”, zarežala je Vida, obilazeći oko džipa.
„Možeš li da ustaneš?” Buckovo lice je sada stajalo direktno
naspram mog, a rukama je pritiskao moje obraze. „Je 1’ te boli?
Možeš li da govoriš?”
Pokušala sam da se odgurnem od njega, dok sam pokušavala da
iskašljem gorki ukus od kog mi je zadnji deo grla goreo.
„Rubi, pobogu.” Bucko me je zgrabio za ramena i čvrsto me držao
u mestu. Glas mu je bio hrapav. „Dobro si. Jesi, obećavam. Ovde smo,
okej? Udahni duboko. Pogledaj me. Samo me pogledaj - sve je u
redu.”
Pritisla sam čelo uz asfalt, pokušavala sam da izgovorim neke reči,
da ih upozorim. Vid mi se ponovo sužavao, a glava me je bolela kao
da mi je neko otvorio potiljak. Zarila sam nokte u asfalt, kao da sam
mogla da iskopam rupu dovoljno veliku da se zakopam u nju. Čula
sam glasove, vikali su blizu i daleko, ali sam čula i Klensija, njegov
svilenkasti glas mi je šaputao u uvo: Sada si moja.
„I?” pitao je Bucko. Pogledom sam potražila Vidino lice, koje je
bilo nezdravo sivo. Prešla je nadlanicom preko usta.
Zajedno su me podigli sa zemlje, pa me je Vida gotovo prebacila
preko ramena. „Možeš li da joj skineš lisice?” pitala je Bucka. Lanac
je i dalje bio zakačen za brnjicu, a oboje su se vukli po zemlji i
ostavljali trag.
„Nije bitno - je l’ znaš da voziš?”
„Kao jebeni car”, odgovorila je skromno, „što?”
„Ne!” drala sam se. Grebala sam kragnu košulje, u pokušaju da
sprečim da se tkanina pretvori u davilicu. „Ne, morate da... morate da
me ostavite...”
„Ru!” vikao je Džad. „Šta nije u redu sa njom?”
„Otvori vrata!” naređivao je Bucko. „Ne, ne ti, idiote - ti ostani u
kolima!”
„Je 1’ ona dobro? Bucko?”
Lijam... To je bio Lijam, zar ne? Zvučalo je kao on, kao onaj stari
Lijam, na drugom kraju tunela. Kako je to moguće? Lekovi?
Zadnja vrata su se otvorila i Bucko je upuzao prvi, pa me prevukao
preko sedišta. Stiskala sam zube od bola, vid mi se mutio i poslednja
stvar koju sam videla bio je prizor Džada koji uskače u kola i provlači
se ispod mojih ispruženih nogu. Pokušala sam da podignem ruku kako
bih sklonila kosu sa očiju, ali nisam osećala ništa ispod ramena.
Pred očima mi je ponovo sve bilo belo. Bol je bio živ, vrištao je,
utapao je krivicu, razaranje, čak i strah. Znala sam da nestajem, da je
kraj, pošto je zvučalo kao da je i Lijam vikao.
„Bucko!” okrenula sam glavu i videla belu šaku zalepljenu za
metalnu rešetku. Bilo je strašno čuti Lijamov moleći glas, gotovo
koliko i kašljanje koje je usledilo. „Prestani, povređuješ je!”
„Oh, đavola ćeš da otvaraš ta vrata!” Prodrala se Vida. „Vraćaj
dupence na mesto, plavušice, ili ću da ga onesvestim!”
„Gde?” pitao je Bucko, sklanjajući rukom kosu sa mojih leđa i
vrata.
Nisam razumela šta me je pitao dok Džad nije rekao, „U leđa - ne
znam koliko je opasno, ali je ubo nožem.”
Automobil je fijuknuo unazad, skakutao je dok se nismo popeli na
glatku površinu auto-puta, a onda smo leteli napred uz Buckov
iznenađeni povik.
 „Je l’ dobro? Je 1’ povređena? Isuse, Bucko - odgovori mi!”
Bucko mi je zadigao džemper i košulju, otkrivši gola leđa toplom
vazduhu koji je izlazio iz izduva. Začulo se iznenađeno šištanje, ali
nisam bila sigurna ko je od nas dvoje ispustio zvuk. Prsti su mu bili
poput leda kada je pritisnuo sam centar bola.
„O, bože”, plakao je Džad. Držao je moje noge u svom krilu i grlio
ih. „Ru, tako mi je žao, nisam znao...”
„Šta se dešava?” Lijam je molio za odgovor. „Je 1’ dobro?” Bucko
nije lagao - u stvari, kada je to radio, bile su to važne laži, obično da bi
zaštitio nekoga ili sve nas. Ali nas dvoje smo bili ‘Tim Realnost’, a mi
nismo imali običaj da ulepšavamo stvari. Mora da je bilo loše, pošto je
odlučio da uopšte ne odgovara na pitanje.
„Šta je sa onim likom?” pitao je. Šta god da je stavio na moja leđa
bilo je ledeno, pa onda, bez ikakvog upozorenja, počelo da peče.
Čistio je ranu, pomislila sam, dok mi se pred očima mutilo.
„Neće nam praviti probleme”, rekla je Vida uvijeno. „Nikada
više.”
„Šta hoćeš time da kažeš?” nastavio je Bucko da ispituje.
„Džekson Polok bi se postideo pred onom šoferšajbnom”,
odgovorila je tiho.
„Nisi valjda...” Džad je zvučao prestravljeno.
„Ne”, prekinula ga je, mogla sam da čujem žaljenje u njenom
glasu, „drveće i volan su uzeli sve zasluge za to remek-delo.”
„Znaš ko je Džekson Polok?” Buckove ruke su se skamenile, samo
na trenutak.
„Iznenađenje, seronjo”, rekla je, „jebeno znam da čitam.”
„Bucko!” Zvučalo je kao da je neko čupao reči iz Lijamovog grla.
Glas mu je bio ogoljeni strah, a moje srce je poskočilo kada sam ga
čula. „Reci mi da je dobro!”
„Do...bro”, uspela sam da izustim.
Osetila sam da plutam, da jedrim na ledenom talasu obamrlosti
koji mi je oduzimao osećaj u rukama, nogama, kičmi. Sve što je bilo
potrebno je da Bucko pritisne vrh igle uz moju kožu kako bi se bol
ponovo pojavio i odvukao me nazad u tamu.
 22

OSEĆAJ BUĐENJA JE U ISTO VREME BIO POZNAT I POGREŠAN. Kao da

se jedno sećanje upetljalo u neko drugo, i da su se oba mučila pod
čudnom težinom deja vu-a. Čvrsto, ravno, hladno - ležala sam na
zemlji. Jakoj, tvrdoj zemlji. Nos mi je ispunio miris vlažne zemlje i
nešto specifično ljudsko, ali to nije bio veštački miris limuna iz
prošlog života Crne Beti kada je bila kombi kompanije za čišćenje.
Nije to bilo ni monotono naklapanje radio-voditelja o užasnim vestima
koje mi je dopiralo do ušiju, već mirno, duboko disanje četvoro drugih
koji su spavali čvrstim snom.
Dolaženje sebi je bilo sličan osećaj izvlačenju sa dna muljem
bogate močvare. Bol je nastupio tek kada sam stigla do površine.
Krenuo je iz donjeg dela i proširio se istog trenutka čitavom desno
stranom tela, stežući svaki mišić i tetivu do tačke pucanja. Istog
trenutka su i zemlja, i ćebad i mrak postali previše za mene. Osetila
sam fantomski stisak kožne trake oko glave i oštar, gorki ukus metala
u ustima. Tada sam shvatila da je bilo moguće da te sećanja guše, da
osetiš kako se stežu oko tvog vrata. Koža. Sve što sam mogla da
osetim je bio miris kože.
Buckov šator, shvatila sam. Ipak je bilo stvarno. Našli su me.
Džad, Vida... Podigla sam se, ignorišući negodovanje stegnutih
mišića i užasni bol u leđima. Bili su tu, spavali su poprečno iznad
naših glava, praktično jedan na drugom. Bukco. Lijam.
Ledeni vetar mi se uvukao u zadnji deo košulje, ali je bio
osveženje u odnosu na ustajali, topii vazduh unutar šatora. Imala sam
u glavi nejasnu misao da treba da pronađem čizme, ali to mi nije
delovalo ni upola važno koliko da pobegnem odatle. Da pronađem
mesto na kom ću biti sama i oslobodim vrisak koji mi se zagiavio u
grudima. Malo napred su se nalazili tinjajući ostaci vatre u sredini
čistine - starog, javnog kampišta, možda - i štrik za veš natrpan
majicama i duksericama koje su visile prebačene, zaleđene od zime.
Delovalo je hladnije nego što je bilo kada smo stigli u Tenesi.
Pronašli su ravnu čistinu gde su parkirali auto, ali sam iz osmatranja
terena na brzinu mogla da vidim da su brda ovde bila zapuštenija.
Sasušena trava je biia punija, duža i prekrivena starim, potamnelim
kamenom. Dakle, definitivno nismo bili u Nešvilu.
Udahnula sam duboko par puta na usta i vratila se nazad do gomile
ugljenisanog drveta i pepela gde su založili vatru. Bucko je ostavio
čuturicu napolju, ali su i ona i plastična flaša vode pored nje bile
prazne.
Čarape su mi bile mokre i blatnjave, klizale su se po mokroj
zemlji. Posrnula sam unapred i promrmljala nekoliko pažljivo
odabranih psovki sebi u bradu kada su noge odlučile da me izdaju.
Bila mi je potrebna čitava večnost da dođem do džipa, ali kada sam se
naslonila na desnu stranu automobila konačno sam dobila šansu da
predahnem. Ostavila sam flašu vode ispod prednjeg sedišta. Setila sam
se osećaja plastike koja me udara u prste svaki put kada bi Bucko
naglo skrenuo. Bio mi je potreban samo jedan gutljaj. Jedan jedini
gutljaj, da sperem ovaj odvratni ukus u ustima.
Vrata su bila zaključana. Izašla sam iz auta, odmahujući glavom
dok sam se kretala ka ostacima vatre. Preko panja, koji je verovatno
služio kao stolica.bilo je prebačeno tanko, sivo vuneno ćebe koje sam
podigla i obavila ga oko ramena.
Nema mesta za vas, ovde ili bilo gde drugde. Jedino dobro mesto
za uas je u tim logorima ili u zemlji sa ostalima.
Protresla sam glavom kako bih iz nje izbacila nepoželjni glas,
toliko da mi je kosa poletela oko obraza i ramena. Delovala je čisto.
Čak i meko kada je dodirnula obraze. Izvukla sam ruku ispod ćebeta i
dodirnula neuredne krajeve. Nije bilo lišća ili čvorova. Izgleda da je
neko očešljao.
Isuse, pomislila sam, umotavši se još više u ćebe. Onaj čovek...
Vukao me je za sobom, vukao pravo do...
Grlo me je bolelo. Mogla sam da čujem glasni zvuk statike u
pozadini pulsa koji se ubrzavao u ušima. U jednom užasavajućem
trenutku sam bila sigurna da se Rob vratio, da je poneo sa sobom
napravu koja je pravila Beli šum. Ali ovaj zvuk je bio tih i dalek, i
nimalo bolan.
Pratila sam ga od mesta gde sam sedela na čistini, primetivši
odmah staru pešačku stazu. Sneg je prekrio neravnu zemlju, skrivajući
oštro kamenje i rupe koje nisu praštale, ali sam videla uvijenu stazu na
kojoj nije bilo drveća. Pridržavala sam se rukama o čvrsta stabla belih
hrastova i javora. Sunce je tek provirivalo iza horizonta. Prvi zraci
bledožutog svetla su se hladili na snegu.
Kada sam se spustila do vode, osetila sam se glupo što sam uopšte
mogla i da pomislim da je u pitanju moglo da bude nešto užasavajuće i
odvratno - nešto neprirodno kao Beli šum.
Vodopad. Hučeći slap koji je izbacivao vodu u nešto što je
izgledalo kao minijaturni kanjon. Voda se prelivala preko izvijenih
vrhova kamene litice i razlivala u manje vodopade pored onog
najvećeg. Tamno kamenje koje je okruživalo jezerce se naginjalo
unapred, gotovo kao telo koje povija ramena pod naletom hladnoće.
Staza se nastavljala u nešto što je izgledalo kao drveni dok, koji je
bio izgrađen na ivici male vodene površine. Preskočila sam mali potok
koji se odvojio od jezera, slomivši tanki pokrov od leda koji ga je
uokvirivao s obe strane.
Dok je bio vlažan, tu i tamo pokriven snegom. Sklonila sam u
stranu malu svetlucavu gomilu i posadila se na samu ivicu, odakle sam
imala najbolji pogled na divlju, hučeću vodu koja se survavala u
jezero.
Sa slapa se dizala sumaglica nad svetlucavom površinom jezera.
Sagla sam se i zahvatila ledeno hladnu vodu dlanovima i pljusnula je
po licu.
Gurnula sam ruku nazad ispod ćebeta i dukserice, u pokušaju da
pronađem izvor vrelog bola u leđima. Ispupčenje urednih, jednakih
šavova je prestalo da me probada tek kada sam ga umrtvila ukočenim,
ledenim prstima.
Isprva sam pomislila da je to samo izmaglica koja mi se hvata na
obrazima. Da je vetar možda naneo kapljice vode sa slapova. Ali bol u
grlu nije prestajao, opipljiv i nepomičan, a nešto slično jecajima je
krenulo da mi se podiže iz stomaka. Nije bilo nikoga ko bi me video
kako plačem i nije bilo poente da zaustavim suze koje naviru.
Uronila sam lice u ćebe i zgužvala ga u ustima kako bih ugušila
vrisak. Kao da, kada sam jednom počela, kada sam spustila gard, da je
počelo da preliva iz mene i nisam mogla da se zaustavim. Svaka
pomisao koja mi je prošla kroz glavu je bila isflekana krvlju i mogla
sam da je osetim u grlu.
Ubila sam tog čoveka.
Ne, to nije bilo sve. Mučila sam ga strahom. Nije da on nije
zaslužio da bude kažnjen za svoje zločine; bio je u pitanju način na
koji sam to uradila, kako sam koristila onu decu, manipulisala njima i
sećanjem na njih, kao da i bez toga nisu bili žrtve. I svidelo mi se to
što sam radila. Uživala sam u tome kako je lako bilo zaposesti njegov
um, napuniti ga deo po deo užasom dok nisam osetila da puca po
šavovima. Tama koja me je obuzela u tom trenutku je bila topla.
Uzbudljiva. Njen nalet je ostavio golicavi, napeti osećaj u mojim
udovima koji i dalje nisam mogla da otresem.
Sve što sam uradila Noksu, uradila sam da mu vratim za Lijama,
ali sam tvrdoglavo ignorisala stvarnost - da Lijam nikada, nikada ne bi
to smatrao ispravnom odlukom. Pretpostavila sam da nije postojao
način da se iskupi za svoja dela, ali je on bio samo dečak - Noks ili
Ves, ili kako god da je sebe nazivao, bio je jedan od nas. Zašto je
teranje njega napolje na zimu da tamo umre lakše oprostiti nego kada
neko trampi decu da bi dobio hranu? A Mejson... mogla sam da
pomognem Mejsonu. Mogla sam da uklonim sva bolna sećanja, ali
moj prvi instinkt je bio da ga iskoristim kao oružje. Kao da nije bio
ljudsko biće i da nije zasluživao da sam donosi svoje odluke.
Možda... Možda su čuvari u logoru bili u pravu što su radili ono
što jesu opasnima. Možda je stvarno trebalo da nosim brnjicu, lance i
da budem uslovljena da slušam naređenja - osećala sam se tako
prirodno dok sam naređivala Robu, Noksu i svakom drugom detetu
koje mi se suprotstavilo u skladištu.
Učinilo me je Klensijem. Učinilo me je Martinom. Napravilo je od
mene onog Narandžastog iz autobusa za Tarmond, koji je naterao ženu
da se ubije sopstvenim pištoljem. Napravilo je od mene jednog od
bezbroj onih koji su mučili PSS-ove i čuvare u logorima tako što su im
punili glave užasavajućim slikama.
Nisam bila drugačija od njih. Nisam bila ništa bolja. Sve ovo
vreme sam mislila da ću, ako budem imala bolju kontrolu nad svojim
sposobnostima, uspeti da povratim svoj život. Ali to nije moglo biti
dalje od istine, zar ne? Bilo je sasvim moguće da je upravo to što
nisam bila u stanju da ih kontrolišem - što sam ih se plašila - jedini
razlog što ranije nisam krenula stranputicom za koju su se odlučivali
svi Narandžasti.
Tek sam tada uviđala koliko je Savez bio dobar za mene. Dali su
mi disciplinu, snagu volje i smernice kako i kada da koristim svoje
sposobnosti.To je samo dokazalo da sam bila u pravu kada sam rekla
Kejt da ne treba da budem vođa - bili su nam potrebni ljudi koji su
jači, ljudi u kojima je i dalje bilo nečeg dobrog. Ili bar ljudi koji veruju
da ih njihovi instinkti neće odvesti na ovako mračna mesta.
Ubica. Kao i svi ostali agenti u Savezu.
Ćebe je bilo vrelo i vlažno od mojih suza. Podigla sam lice u
pokušaju da ohladim i njega i pluća, ali ništa nije pomagalo. Ništa nije
brisalo slike prizora koji sam zamišljala da je Vida zatekla u prednjem
delu džipa. Ništa nije moglo da otera poslednje misli koje su mu
prošle kroz glavu par trenutaka pre nego što mu se život okončao.
Prelepa žena u kariranoj haljini, crveni bicikl, poljana, zalazak sunca
nad Los Anđelesom...
 „Prestani”, gušila sam se u suzama, „prestani.”
Bolelo me je. Svaki deo tela, od zaslepljujuće glavobolje negde iza
očiju do posekotina i modrica duž leđa. Nije bilo dovoljno mesta za
sav vazduh koji mi je bio potreban plućima. Koliko god da mi se telo
treslo od jecaja, nisam mogla da olakšam pritisak. Osećala sam kao da
me neko presavija, presavija i presavija iznova, dok nije preostalo
ništa drugo nego da se polomim.
Šum vode je nadjačavao svaki drugi zvuk, uključujući i spore,
oklevajuće korake koji su lupkali po drvetu iza mene. Ali sam znala da
je tu.
„Hej”, rekao je Lijam, blagim tonom.
Izmaglica koja se dizala od vodopada je prošla između nas,
pretvarajući velike pahuljice u zastor čiste bele boje. Kada se povukla
sledećim naletom povetarca, i dalje je stajao tamo, i dalje čvrsto
stežući moje crne čizme na grudima. I dalje je imao onaj izmučeni
pogled na umornom, pepeljastom licu. Otvorio je usta i napravio mali
korak napred. Noge su mu i dalje bile nesigurne, ali me je način na
koji me je gledao, način na koji je posmatrao moje lice, učinio
nervoznom.
Ali bio je živ. Sasvim sam je stajao na nogama. Nije više bilo one
senke preko očiju. Disanje mu je bilo plitko ali ravnomerno, polako bi
udahnuo pa izdahnuo, sa ponekom malom pauzom da se nakašlje.
Lijama je oduvek bilo lako pročitati. Nije uspevao da sakrije svoje
misli i osećanja, koliko god se trudio da se nasmeje na silu. Lice mu je
bilo otvorena knjiga kao i uvek, toliko savršeno da mi je slamalo srce
čak i sada kada mu je bol grčio mišiće oko usta. Oči su mu poprimile
svetlu nijansu na ovom jutarnjem svetlu, pogledom je skakao sa mojih
očiju preko nosa do usana, kao da me nikada ranije nije video i da
nikada ne želi da prestane da gleda u mene. Bol je krenuo iz grudi i
peo se naviše, uvrtao mi iznutrice dok se konačno nisam naterala da
skrenem pogled.
„Ne znam...”počeo je, rečima začinjenim blagom dozom očaja.
„Kako da ti pomognem? Šta... šta da uradim da prestane da boli? Da ti
bude bolje?”
Lijame, ne možeš. Ne ovog puta. Ta pomisao me je naterala da se
osetim nekako sitnom, kao da je stajao i posmatrao me sa vrha
vodopada.
„Samo nemoj da im kažeš da se ovo dogodilo”, prošaputala sam.
„Molim te.”
Obrisala sam suze sa lica. Pekle su dok su mi kapale niz obraze,
niz bradu i niz vrat. Bilo me je sramota i osećala sam se poraženom,
ali je bilo ispravno da on bude osoba koja me je pronašla.
Krajičkom oka sam videla kako klima glavom. Naravno da je
razumeo - i sam se gomilu puta osamio da drugi ne bi videli kako se
raspada u najsitnije komadiće. Kada imaš ljude koji se oslanjaju na
tebe, ne možeš da im pokažeš ništa drugo do hrabro, odlučno lice jer
ćeš u suprotnom i sam oslabiti njihovo samopouzdanje.
„Sigurno ima nečega u onoj medicinskoj... u torbi”, rekao je,
„nešto što će ti pomoći da se odmoriš ili da... da...” Dakle uspeli su da
donesu lekove nazad u kamp. Bucko ih je razdelio. Sama činjenica da
je Lijam bio u ovakvom stanju je značila da pljačka nije bila uzalud -
nešto dobro se izrodilo iz nje.
Uzela sam čizme kada mi ih je ponudio, pa ih navukla na noge.
Utrnulost se širila od prstiju na nogama, putovala ka zglobovima i
listovima, a ja sam čekala da obuzme čitavo telo. Bila sam toliko
umorna, i toliko me je sve bolelo. Osetila sam kako klizam pod ravni,
sivi led i da nemam snage da se izvučem iz njega. Duboko sam
udahnula i povila glavu unazad - kao da će to biti dovoljno da zaustavi
suze.
„Reci mi”, molio je. „Ne mogu... Ovo je... ovo je previše.”
Previše. Mozak se čvrsto držao te reči. Previše. Previše. Previše.
Kleknuo je pored mene, a njegova Adamova jabučica je drhtala
kada je progutao knedlu; nisam mogla da sklonim pogled sa nje, dok
nije posegnuo za mojim licem i prstom prešao preko ožiljka na mom
čelu. Nakon što nisam ustuknula, osetila sam da dodirom lakim poput
pera prelazi preko moje slepoočnice i obraza. Ruke su mu bile
ispucale od vremenskih prilika koje nisu praštale i grube na dodir dok
ih je provlačio kroz moju kosu do šupljine iza ušiju. Zatvorila sam oči
i pustila da palčevima obriše sitne pahulje snega koje su mi se
nahvatale na trepavicama.
Pomeri se, rekla sam sebi, nateravši se da otvorim oči. Pomeri se -
pošto on nije planirao da to uradi. Mogla sam da osetim kako se
naginje ka meni, pa spušta glavu ka mojoj i uradila sam isto to,
iskrenuvši lice kako bih se susrela sa njim na pola puta. Lijamove oči
su bile zatvorene i izgledao je, bar na trenutak, kao da je zarobljen u
nekakvom snu. Mogla sam da osetim njegov topli dah na usnama.
Dodir je bio toliko samouveren, a ja sam toliko dugo čeznula za
njim, da sam na trenutak tog hladnog jutra zamalo zaboravila šta sam
uradila.
Da nije trebalo uopšte da me poznaje, pogotovo ne da mu bude
stalo da pokuša ovako nešto.
Previše.
„Šta to radiš?” šapnula sam.
Svaki deo njegovog tela se sledio, a mogla sam da prepoznam
paniku na njegovom licu. Lijam je trgao ruke s mene, izgubivši
ravnotežu. Pokušao je da se pridigne na noge, ali je bio prespor i
suviše slab. Najviše što je mogao da uradi bilo je da skrene pogled dok
su mu se vrhovi ušiju crveneli. Bio je na nogama i udaljavao se pre
nego što je osećaj njegovog dodira nestao sa moje kože.
Promumlao je nešto, pa gurnuo šake ispod pazuha i odmahnuo
glavom. Udaljavao se krupnim koracima, a ja sam se pitala kakav sam
izraz imala na licu kada je njegov odgovor bio tako izgubljen pogled.
„U redu je”, rekla sam mu, iako je to bilo toliko daleko od istine
da bih se verovatno smejala da već nisam bila uplakana. Bilo je
neverovatno - nisam imala pojma da je moguće da nastaviš da toneš,
čak i kada pomisliš da si dotakao mračno dno života.Time što sam ga
pustila da priđe toliko blizu, da me uteši nakon svega što sam učinila,
pala sam najniže.
Pre nego što sam uspela da završim rečenicu, Lijam je ponovo
pričao, a onaj čudni ton se ponovo čuo u njegovom glasu. Čak i dok je
pričao, odmahivao je glavom. „Rubi... Ti si Rubi. Bucko mi je rekao
da ste ti i Vida i onaj mali drugar pomagali njemu da me pronađe.
Rekao mi je da se ti i ja nikada ranije nismo sreli, ali sigurno jesmo,
morali smo, jer znam tvoje lice. Znam tvoj glas. Kako je to moguće?”
„Pričala sam sa tobom dok si bio bolestan”, rekla sam, osetivši
kako mi se stomak okreće. „U onom skladištu u Nešvilu.”
„Ne - ne - mislim, da, znam da jesi.” Lijam je brbljao potreseno.
Hodao je levo-desno uskim drvenim dokom. „Nije to to, znam da
nije.”
Okončaj ovo sada. Nemoj više da uvijaš i razvlačiš. Preseci to
jednim potezom i završi sve ovo.
„Ja sam iz Saveza”, izbrbljala sam, zato što je to bila jedina stvar
za koju sam znala da će ga zaustaviti da mi se ne približi - jedina stvar
koja je mogla da promeni njegov sažaljivi izraz lica u potpuni prezir.
„Ti...” počeo je. „Šta? To nije... to nije moguće.”
Logori. Morala sam da mislim o logorima koje ćemo osloboditi
čim ove podatke budem odnela Kolu i Kejt. Na sve dobro što će
proizaći iz ovoga, što će se izdići iz bare krvi koja se skupljala oko
mojih stopala i tragova dima i vatre koje su moja stopala ostavljala za
sobom. To je bila moja budućnost. To je jedino što mi je preostalo.
„U pravu si, doduše. Jesmo se sreli ranije”, rekla sam. „U sigurnoj
kući u Merilendu. Dala sam ti novac koji ti je brat poslao, sećaš se?”
Sada se sećao. Mogla sam da vidim to na njegovom licu i po
načinu na koji je radio ramenima. Pogled mi je ostao prikovan za
drveće iznad njegove glave, a ruke obmotane čvrsto oko grudi kako
bih pokušala da zarobim ono malo toplote što je ostalo u meni.
Izgledao je kao da će svakog trenutka da povrati.
„Ali si pobegla, zar ne?” rekao je Lijam. „Zato što bi mi Bucko
rekao. Ne bi mi prećutao tako nešto. Bila u Savezu, ali sada si...”
„Ja sam u Savezu, kao i Vida i Džad.” Znala sam Bucka dovoljno
dobro da razumem zašto nije dozvolio Lijamu da sazna tako nešto.
„Nije ti rekao zato što je znao da ćeš pokušati da pobegneš. Ali on i ja
imamo dogovor.”
„Ja ne... ne shvatam”, uspeo je nekako da izusti. Opet se
udaljavao, prelazeći šakom preko lica. „Dogovor?” Već sam zabola
nož u njegove grudi. Dovoljno je bilo samo da ga okrenem i okončam
sve ovo zauvek.
Nemoj, šaputao je sićušni glasić. Ne opet.
Zurio je u mene, čekao, tresući se od hladnoće ili besa, nisam bila
sigurna. Prišla sam mu, a on mi je to dozvolio. Lijam je sada teže
disao, grudni koš je zviždao kada sam posegnula za donjim porubom
jakne njegovog brata i pokidala šavove koje je Kol na brzinu napravio.
Fleš-disk je bio najobičniji crni kvadar, sa zlatnim labudom Leda
korporacije ugraviranim na sebi. Bio je topao od blizine njegovog tela
u poslednjih nekoliko sati - možda i dana.
Lijam se povukao unazad, a svaka misao koja mu je prošla kroz
glavu mu se ocrtavala na licu.
„Šta je to kog đavola?”
„Tvoj brat”, rekla sam. „Poslao nas je da te nađemo. Uzeo si
njegovu jaknu umesto svoje kada si pobegao u Filadelfiju. I poneo ovo
sa sobom.”
„Šta je to?” ponovio je, opet pokušavši da ga zgrabi. Stisla sam
šaku i gurnula prokletu stvar u džep pre nego što dođem u iskušenje da
uradim nešto glupo. Sve ovo zbog malecnog parčeta jeftine plastike.
„To su poverljive informacije”, rekla sam mu, nateravši stopala da
krenu unapred, uz stazu. „Iz operacije koju je tvoj brat vodio.”
Deo mene se nadao da neće krenuti za mnom. Da će ostati dole i
da ću moći da se vratim i prođem kroz kamp, išetam iz ove šume koja
godbila i samo nestanem. Ali ništa u mom životu nikada neće biti tako
lako. Umesto toga se probio pored mene na stazi, napravivši par
koraka kao da posrće u vodi do kolena, nesiguran i izmučen kašljem
koji je prouzrokovala tečnost zarobljena u plućima. Instinktivno sam
posegnula rukom za njim da ga zadržim da ne padne, ali je istrgao
ruku iz mog stiska i nastavio da maršira napred, dozivajući Bucka.
Mora da nas je već uveliko tražio. Sreli smo ga na stazi, na mestu
gde je skretala ka kampištu. Videlo se da je u potpunom haosu,
pospanih očiju i u izgužvanoj odeći; mozak mu je verovatno i dalje
spavao, pošto mu nije palo na pamet da obuče jaknu ili obuje cipele,
uprkos ledenoj jutarnjoj temperaturi.
„Šta je?”povikao je, posmatrajući nas naizmenično. „Šta se
dešava?”
„Ne mogu da verujem”, začuo se Lijamov škripavi glas. „Kakvu
bre ti igru igraš ovde?”
Bucko je treptao zbunjeno. „O čemu ti...?”
„Znam sve!” Lijam je besno došetao do njega, i dalje jedva dišući
od uspona stazom. „Koliko dugo si planirao da to kriješ od mene?
Savez? Stvarno? Isuse - pa ti bi trebalo da si pametniji! Napravio si
dogovor sa njima?”
„Oh.” Bucko je protrljao šakom čuperke tamne kose i ispustio
dugi, ogorčeni uzdah. Imala sam otprilike tri sekunde da usmerim
Lijamovbes nazad na sebe pre nego što Bucko kaže nešto zbog čega će
stvarno zažaliti.
„Da, o tome!” Lijam je pojurio ka kampištu, marširajući do
ugašene vatre. Nije mi dozvolio da mu priđem dovoljno blizu da
pričam sa njim.
„Hoćeš li me, molim te, saslušati?” pitala sam. „Sve ovo je bila
moja ideja - sve. Tvoj brat nas je poslao da nađemo fleš i tokom te
potrage smo naišli na tvog prijatelja. Pristali smo da ne dajemo
nikakve informacije o vama Savezu ako nam on pomogne da te
pronademo. I da ćemo vam pomoći da dođete do Kalifornije kako
biste pronašli Zu.”
Isprva sam pretpostavila da su Buckove razrogačene oči sevnule
ka meni jer je bio šokiran mojom sposobnošću da iz rukava vadim
jednu laž za drugom. Ali jedan deo mene je sigurno znao, čak i u
trenutku dok sam to izgovarala, da sam odabrala da se kladim na
pogrešnog konja.
„A kako ti znaš za to?” Lijam je zahtevao da mu odgovorim.
„Odakle tačno ti nju poznaješ?”
 Progutala sam knedlu, obgrlivši se rukama još jače, dok su mi
izgovori punili glavu, svaki sve gori od prethodnog. „Odgovori mi!”
Trgla sam se. „Samo sam... čula priče o njoj - od Bucka, to jest.”
Lijam se okrenuo ka Bucku, lice mu je gorelo od besa i neverice.
„Šta si joj još rekao?”
„Ništa! Li, moraš da se smiriš - molim te, sedi. Saslušaj me.”
„Ne mogu da verujem! Zar ne shvataš da oni imaju mogućnost da
je pronađu? Da li želiš da je uzmu pod svoje? Zu... obećali smo joj da
ćemo... mislio sam...”
„Nije mi rekao ništa o njoj, osim toga da je putovala sa vama neko
vreme”, rekla sam mirno. Lijam je bio zaštitnički nastrojen na različit
način za svakoga od nas, ali Zu je bila poseban slučaj.
„Ne mešaj se, Zelena!” I dalje je bio u potpunosti skoncentrisan na
Bucka. „Šta si joj još rekao? Šta je još izvukla iz tebe?” Trgla sam se,
jedna jedina reč me je izbacila iz ravnoteže.
„Kako si je nazvao?” Prekinuo ga je Bucko. Naravno da je i on
uhvatio.
„Šta? Sad mi nije dozvoljeno da je zovem po imenu?” I dalje je
vikao. Izraz lica mu je bio pun ruganja. „Kako hoćeš da te zovem?
Kakvo je pametno ime Savez smislio za tebe? Bundeva? Tigrica?
Mandarina?”
„Nazvao si me Zelena”, rekla sam.
„Ne, nisam”, odgovorio je. „Zašto bih te kog đavola tako nazvao.
Znam šta si ti.”
„Jesi”, insistirao je Bueko. „Nazvao si je Zelena. Stvarno se ne
sećaš?”
Osetila sam kako mi srce lomi led kojim je bilo okovano i počinje
da divlje lupa, sve jače iz trenutka u trenutak tišine koja je usledila.
Bes ga je brzo pustio, zamenila ga je zbunjenost koja se pretvoriia u
otvoreni, ogoljeni strah dok je pogledom skakao sa jedno na drugo.
„Okej”, rekla sam, pa podigla ruke u slabašnom pokušaju da ga
ućutkam, „u redu je. Zovi me kako god hoćeš, nije kao da je bitno...”
„Je l’ se ti to zezaš sa njim? Je l’ ga primoravaš da bude fin prema
tebi?” pitao me je Lijam. Lice mu je bilo crveno, izgledalo je kao da se
njegov bes pretvara u strepnju. Gledao je u svog najboljeg prijatelja i
video stranca.
Nisam mogla da uhvatim korak sa njegovim stalnim promenama
raspoloženja, i uhvatila sam sebe da se pitam da li je uopšte vredno
trošiti energiju na pokušaje. Sećanje na ono što se dogodilo kada me je
pronašao dole pored vodopada je isparilo kao izmaglica na suncu.
Možda sam i izmislila sve to.
„Je l’ ti mene zajebavaš?” rekao je Bucko. „Nakon onoga što se
desilo u Ist Riveru? Je l’ treba da te podsećam da, dok je Klensi Grej
uspeo da te pretvori u svoju pudlicu, nije mogao ni da me čačne?”
„Ne sećam... Šta?” Lijamov dah kao da je eksplodirao iz njega. „O
čemu ti pričaš?”
Oh, pomislila sam, sranje.
Kada sam ušla u njegovu glavu i izvukla sebe iz Lijamovih
sećanja, morala sam da... prepravim neka od njih, inače ne bi imala
smisla. Noć kada smo pokušali da napustimo Ist River je bila jedna od
njih, pošto je čitava ta užasavajuća epizoda pokrenuta time što sam ja
spustila gard i verovala Klensiju iako nije trebalo. Bila sam ključni
deo te priče.
Ali sada... šta li sam ubacila umesto toga? Jesam li samo obrisala
tu noć u potpunosti? Prebirala sam po mislima, u pokušaju da iskopam
slike koje sam ubacila na to prazno mesto, ali je sve bilo crno, i crno i
crno.
Bucko se okrenuo i prostrelio pogledom koji bi spalio čitave
planinske lance.
„Zbogčega gledaš u nju? "Eksplodirao je Lijam. „Ne znam ni šta ti
tražiš ovde, i to sa njima!”
„Svi smo pokušavali da pronađemo tebe!” odgovorio mu je
Bucko. „Svi mi smo samo pokušavali tebi da pomognemo!”
„Oh, koji vam je više?” začuo se Vidin pištavi glas iz ša-tora. „Je
1’ možete vas dvojica da jebeno ućutite više i vratite se maženju u
tišini? Ne moramo da slušamo istu ovu usranu svađu deseti jebeni put,
a nije još ni pet UJUTRU!” Džad je herojski pokušao da je ućutka, ali
je šteta već učinjena.
„Ti... ti... ja ne mogu...” Bucko je mucao, suviše besan da sastavi
krštenu rečenicu. „Izlazi napolje. Odmah!”
„Dođi po mene, veliki dečače”, otpevušila je. „Znam da nemam
delove koje voliš, ali nešto ćemo već da smislimo.”
„Oh, kao na primer mozak koji funkcioniše?” povikao je.
„Bucko!” izgubila sam živce. Znala sam kakva je - on je samo
igrao kako je ona svirala. „Vido, molim te izađi napolje. I ti, Džade.”
Izašla je obavijena ćebetom graciozno kao što bi kraljica nosila
odoru. Efekat je donekle bio upropašćen činjenicom da je njena
isprana plava kosa štrčala uvis sa obe strane glave kao da ima rogove.
Džad nije izgledao mnogo bolje - ne znam da li sam ga ikada videla sa
takvim tamnim krugovima oko očiju.Tromo se vukao za njom u svojoj
bolničarskoj jakni, pa seo sa druge strane ognjišta.
„Ne pada mi na pamet da menjam mišljenje, zato nemojte ni da
pokušavate da mi prodajete tu vašu priču o tome kako je Savez sjajan,
kako su agenti divni”, rekao je Lijam, ruku prekrštenih preko grudi.
„Recite Kolu da se jebe. Nije potrebno da on - ni vi - brinete o meni!”
„Kaže dečko koji je bio više nego jednom nogom u grobu kada
smo ga našli”, rekla je Vida, prevrćući očima. „Nema na jebeno čemu,
uzgred budi rečeno.”
„Kunem ti se da nemamo nikakvih drugih motiva osim da
uzmemo fleš i ispunimo svoj deo pogodbe”, rekla sam mu, dok sam
posmatrala kako mu se grudi bore sa naporom da uhvate dovoljno
vazduha. Bilo je lakše pričati sa njim kao da je stranac. A ovako bled,
mršav, neobrijan i prljav kakav je bio, nije ga bilo teško zamisliti kao
stranca.
Ovo nije Lijam, pomislila sam. Nešto nije u redu.
„Je 1’ to činjenica?” Pitao je Lijam hladno. „Nisam tražio ništa od
ovoga i poslednja stvar koju želim je da mi glumi dadilju neko kao što
si ti.”
Trebalo mi je sekund duže nego ostalima da shvatim da je
poslednja strelica bila odapeta u mom pravcu.
„Hej!” ubacio se Džad. „Mi samo pokušavamo da pomognemo.
Nema potrebe da budeš bezobrazan!”
„Li, previše dramiš”, otpočeo je Bucko.
„A ti - bože, kao da si dobio nove naočare, auto i neke džidža-
bidže i odjednom si umislio da si Rambo u džungli. Nikada ne bih
pomislio da ćeš ti pristati na sve ovo.”
„Ako nam on veruje”, Džad je ponovo pokušao da ga urazumi,
„zašto ne možeš i ti?”
„Savezu?” Lijamov smeh je zvučao kao da reži. „Jesi li stvarno
toliko glup?”
Podigao je ruku da bi prekinuo šta god da je Vida planirala da
kaže. „Pričaju o tome kako će da rehabilituju decu, ali ne rade ništa
drugo sem što ih drže kao taoce. Pričaju o tome da će da obuče decu
da se brane, a onda ih ubede da odu i poginu za njih. Ili smo u
logorima, ili smo u Savezu, ili smo u bekstvu, a to i nije baš izbor. Šta
je ono što ja hoću? Izbor. Samo jedan. I ovo što sada radim je baš to -
pravim izbor. Vama je možda okej da se vratite u naručje tih ubica, ali
ja ću se držati što dalje mogu od njih. Od vas.”
Nakon toga je zaćutao, probio se ramenima pored Bucka i mene i
krenuo nazad istom stazom ka vodopadu. Bucko me je pogledao
iskosa, ali sam nastavila da gledam u Lijama dok sam se spuštala na
panj, odsutno trljajući šavove u donjem delu leđa.
„Da li stvarno misliš da ovog puta hoće da idem za njim?” pitala
sam ga.
Bucko je uzdahnuo, pa protrljao šakom ruke da otera hladnoću i
pošao za prijateljem niz stazu. Nisu odmakli daleko; da sam se podigla
na prste mogla bih da vidim gde je Lijam stajao, naslanjajući se na
drvo. Isprva je izgledalo kao da se Bucko pažljivo drži na odstojanju,
kao da ne želi da ponovo isprovocira Lijamov bes. Ali je onda on
nešto rekao, izvinio se, pošto je sledećeg trenutka Bucko stajao pored
njega, držeći mu jednu ruku na ramenu, drugom pokazujući nazad u
našem pravcu.
 „Ne mogu da verujem da je rekao sva ona sranja”, mumlala je
Vida. „Ovaj klinac ima više promena raspoloženja nego prosečna
žurka za prvi rođendan.”
„Nisam ni shvatao da nas toliko mrzi...” rekao je Džad.
„Ne mrzi te”, uveravala sam ga, i dalje posmatrajući momke. „On
mrzi Savez. Misli da nam je bolje bez njih, da nam nije potreban.”
„Pa, mi smo mu bili potrebni”, rekla je Vida, „vrlo potrebni u
trenutku kada se davio u sopstvenom šlajmu.” Džad je bio tih, čak i
dok me je gledao kako posmatram ostale. Kada sam bacila pogled na
njega da ga pitam šta nije u redu, samo je pogledao u stranu i uposlio
se iskopavanjem Buckove jakne iz šatora. Naterala sam sebe da
sednem na jedan od panjeva oko logorske vatre, dok mi je čitav mozak
pulsirao svakim otkucajem srca.
Prošlo je dobrih deset minuta pre nego što su se Bucko i Lijam
vratili do nas. Bucko je i dalje odmahivao glavom, očigledno
iznerviran. Lijam je držao glavu pognuto, sve nas izbegavajući. Ledeni
vetar ili stid su mu obojili vrhove ušiju u crveno. Držao je ruke
nabijene u džepove dok se vukao polako, pored nas i pravo u šator.
„Pristao je da ostane zasad”, rekao je Bucko. „Želi da ode u
Kaliforniju kako bi našao Zu, ali ne želi da bilo ko od vas može da nas
prati - verovatno ćemo morati da se razdvojimo pre nego što stignemo
do granice.”
„Tom dečku fali po koja daska u glavi, zar ne?” pitala je Vida,
prevrćući očima. Džad se pribio blizu njih dvoje, pa dodao jaknu
zahvalnom Bucku koji je drhtao. „Nemoj da zaboraviš da nam
pošalješ razglednicu kada vas uhvate i strpaju vaše guzice nazad u
logor.”
„Nastaviću da ga obrađujem”, obećao je Bucko. „Samo mora da se
ohladi malo.”
„Znam”, rekla sam. „Hvala ti.”
Ali sam znala da to neće biti dovoljno.
 23

REZERVAT PRIRODE NATURAL FOLS SE NALAZIO U OKLAHOMI, na

mestu koje je većina nazivala visoravan Ozark, gore na samom
severoistočnom delu države, gde je bilo stvarno ludački hladno u
decembru. Bucko me je na brzinu sproveo kroz kamp dok smo se
vraćali ka ostalima. Tti i tamo su stajali stolovi za piknik, postojao je i
parking za kamp-kućice, kao i bezbroj pešačkih staza koje su se
ukrštale. Jedino što je stvarno bilo važno je da je kampište bilo
napušteno.
„Je l' te boli?” pitao je, pa ubacio još jednu granu u vatru koja se
rasplamsavala.
„Dobro sam. Samo hoću da znam šta se dogodilo.”
Pomerila sam se, ostavivši mu pola mesta na panju da ne bi morao
da sedne u sneg, prebacila jedan deo ćebeta preko njegovog ramena, i
na taj način ga još više privukla sebi. I dalje je mirisao na deterdžent
za rublje i sredstvo za dezinfekciju ruku, ali sam sada mogla da
namirišem i zemljane note - one koje su odavale koliko je tačno noći
proveo spavajući na zemlji, bez tuša u blizini. Jadničak se verovatno
osećao kao da će umreti zbog toga.
„Okej”, rekao je, pa duboko udahnuo.
Znali su, istog trenutka, da nešto niije u redu kada se Olivijina
polovina tima vratila bez nas. Ona i njena grupa od desetoro Plavih su
se vratili bez većih povreda, sa onoliko zaliha koliko su mogli da
prenesu preko vode. Bret se nije pojavio još dva sata posle njih,
mučeći se preko natopljenog parkinga sa Džadom koji je i dalje bio
prebačen preko njegovog ramena. Njegov tim nije tako dobro prošao -
samo njih petoro se vratilo nazad, a ja nisam bila među njima.
„Pokazao sam Oliviji kako da na pravi način daje deci lekove,
nakljukao Lija, pa smo ga odneli do auta. Veći deo noći smo proveli
vozajući se naokolo, u pokušaju da uhvatimo internet signal i
preuzmemo najnovije informacije sa tragačke mreže. Svi smo bili
sigurni da su te PSS-ovi uhvatili.”
„Malo je falilo”, prošaputala sam, ali mislim da me nije čuo.
„Čak i pre nego što smo pronašli mrežu na koju bismo se nakačili,
Kejt je poslala poruku preko četera. Ispostavilo se da si uslikana
profajlerom, napravom kojom ti je PSS-ovka zaslepela lice. To nije
samo izbacivalo tvoj profil za PSS-a ili tragača da bi saznao o kome se
radi. U isto vreme je takođe ažuriralo isti taj profil sa vremenom i
lokacijom u obe mreže, PSS-ovskoj i tragačkoj.
Znači tako je Rob znao gde da me traži. pomislila sam.
„Ali kako si znao gde da tražiš Roba?”
„Isprva nismo znali. Koristio je lažno ime.” Bucko je spustio
pogled na mesto gde su mu prsti stajali isprepletani. „Ažurirao je
tragačku mrežu da kaže da si pokupljena. Kada se to desilo, mogao
sam da pogledam njegov profil - da vidim kakav automobil je vozio i
sa kojim tablicama. Nismo bili daleko od te oblasti, ali me i dalje
iznenađuje da smo te tražili toliko blizu. Nakon što smo te našli, došli
smo ovde - i ulogoreni smo već skoro četiri dana.”
„Hvala”, rekla sam nakon kratke pauze, „što niste odustali od
mene.”
„Stvamo misliš da bismo to uradili?” pitao je. „Da ne bismo
uradili sve što je potrebno da te pronađemo?”
„Nisam tako mislila”, rekla sam. „Samo...” Možda bi bilo bolje da
ste im dozvolili da me odvedu. Zujanje u ušima je utopilo sve ostale
zvukove, toliko da sam osetila nalet panike. „Ako on nije srećan što
smo u blizini, možda bi bilo najbolje da se razdvojimo.”
„Ne. Nema smisla da to uradimo”, rekao je Bucko. „Ne mogu da
ispratim sve ove silne promene vremena. Potpuno je poludeo kada te
je video - bukvalno mu se neka daska otkačila u glavi. Nikada nisam
video ništa slično. Možda je neki deo njega i ranije shvatio da ste iz
Saveza, čak i pre nego što si mu rekla... To je jedina stvar koja mi
pada na pamet zbog koje bi mogao ovako da se ponaša. Lijam kog ja
poznajem nikada ne bi želeo da napusti neku decu ukoliko bi verovao
da možemo svi da se slažemo - mislim, i sama si dokaz toga. Ali
izgleda da je, od trenutka kada mu je postalo malo bolje stalno
razdražljiv. Lako plane.”
„Nema razloga da nam veruje”, objasnila sam mu. „Razumem i
zašto.”
„Slušaj, ja neću da biram”, rekao je Bucko. „Ne mogu da ga
pustim da opet ode negde sam, ali ne planiram ni tebe da ostavim.To
znači da moraš da nađeš način da ovo uspe, razumeš? Moraš da ga
ubediš da ti veruje. Čekaj - zašto odmahuješ glavom?”
„Mislila sam ono što sam mu rekla”, odgovorila sam. „Nije baš
bila potpuna istina, ali je najbolje što sam mogla da uradim. Pomoći
ću vam da odete gde god da odlučite, a onda se vraćam da sa Kolom
okončam sve ovo.”
Buckov stisak se pojačao, ali šok, bol i strah kojima je odisao su
me gušili dok sam pokušavala da dođem do reči.
„Znaš... znaš koliko je ovo važno. Imam osećaj kao da ako sama
ne budem tamo da se postaram da se dogodi, ako se sama ne uverim
šta je izazvalo sve ovo” - pokazala sam na njega pa na sebe - „da
nikada neću oprostiti sebi. To je bio njegov san, sećaš se?”
„Ne”, šapnuo je, „ne mogu ponovo da prolazim kroz sve ovo - ne
može da bude onako kako je bilo sa Zu, kako je bilo poslednjih šest
meseci. Znam da je sebično, ali ja moram da budem siguran da si
bezbedna, a nikada nećeš biti bezbedna sa njima. Bar razmisli o tome,
okej? Daj i ti meni šansu da ti promenim mišljenje.”
Ne, pomislila sam, pa mu uputila slabašni, uveravajući osmeh. Čak
ni da me Lijam nije gledao sa toliko mržnje u očima, čak i da me je
poljubio dole kod vodopada, to ništa ne bi značilo. Nisam bila prazan
list papira kao kada su me Lijam, Bucko i Zu pronašli. I do tada sam
uradila stvari kojih sam se stidela, sigurno, ali sada je sve to otišlo
toliko daleko da nije bilo povratka nazad, a u njima je bilo suviše
svetlosti da bih ih povukla tamo sa sobom.
„Videćemo", rekla sam, stisnuvši mu prste, „videćemo.”

Uprkos činjenici da nije imao mapu i da nije imao način da

preuzme najnovije ažuriranje sa mreže tragača kako bismo lakše
pronašli put, Bucko je i dalje insistirao na tome da što pre izađemo iz
parka. Imali smo još jednu noć da se odmorimo, pa bismo nastavili
dalje na zapad sa prvim jutarnjim svetlom.
Sumnjala sam da je razlog bio taj što je bio u žurbi da stigne u
Kaliforniju. Bucko je stigao do same tačke pucanja svojom
sposobnošću da stvari rešava na svoj hladni način - i fizičkom i na
emocionalnom nivou. Nisam smela ni da pomislim šta je Vida bila
spremna da uradi sledeći put kada joj održi predavanje o hipotermiji,
ali sam pretpostavila da je podrazumevalo držanje Bucka, logorsku
vatru i dobro odmeren udarac moćima. I dalje nije shvatala da on nije
bio zabrinut za sebe.
Hladno vreme je uništavalo Lijamova pluća. Šištao je, disao
isprekidano, krkljao i kašljao svaki put kada bi pokušao da hoda iole
brže od teturanja. Umesto da pokuša da skupi razbacane stvari, čučnuo
je pored Džada i pomogao mu da zapali vatru, prepirući se da li je
Rođen u SAD bolji album Brusa Springstina od Rođen da beži.
Kada su završili tu raspravu, otišli su do zadnjeg sedišta terenca da
uzmu po još neki sloj odeće koju bi mogli da navuku na sebe. Lijam je
bez razmišljanja posegao za svojom starom kožnom jaknom i navukao
je preko tanje, sive koju je uzeo od Kola.
„Ali to je...” Džad je krenuo da se pobuni. Odmahnula sam glavom
odsečno i čučnula pre nego što je Lijam uspeo da se okrene i vidi šta
ga je nateralo da ućuti. Nakon toga sam se trudila da mu dam prostora,
išla bih desno kada god bi on odlučio da ide levo, uvek držeći vatru
između nas. Do trenutka kada je Džad počeo da otvoreno traži večeru,
delovalo je kao da se Lijam opustio. Dovoljno bar da se nasmeje kada
se Bucko sapleo i krešteći pao na zemlju, a sledovanja hrane u
njegovim rukama poletela u vazduh.
„Pitala sam se šta se dogodilo sa ovim”, rekla sam dok sam mu
pomagala da skupi paketiće obmotane folijom.
„Najveći deo smo morali da ostavimo za sobom”, rekao je Bucko
nakon što smo se vratili do mesta gde su ostali sedeli nadvijeni nad
logorskom vatrom. „Uglavnom smo poneli ono što je moglo da nam
stane u džepove. Bilo je dovoljno do sada - okej, ko hoće koju?”
„Ja hoću kinesku čokoladicu sa smokvom ako ih ima”, rekao je
Džad.
„Francuska od koštunjavog voća”, nadovezala se Vida. „Srebrno
pakovanje.”
„Je l’ uopšte neko shvatio odakle je došlo sve ovo?” pitala sam.
„Ili zašto je uopšte bilo tamo i propadalo?”
„Odlučili smo da to pripišemo tome da je predsednik jedno
lažljivo đubre, a da ostatak sveta uopšte nije ni upola sranje koliko
smo mislili”, odgovorila je Vida. „Kraj priče.”
Sve ovo vreme je predsednik Grej insistirao u svakom svom
nedeljnom obraćanju da su Amerikanci ostali sami, da se bez pomoći
staraju za sebe i svoje sunarodnike. Ponavljao je to iznova i iznova,
kako bi mogao da napadne Ujedinjene nacije zbog ekonomskih
sankcija koje su uvele našoj zemlji. Niko nije sarađivao sa nama, pa
smo morali jedni sa drugima da sarađujemo. Niko nije hteo da nam
pošalje finansijsku pomoć, pa je nekoliko onih koji nisu izgubili
najveći deo svog ogromnog bogatstva kada je berza propala moralo da
donira novac. Amerikanci će pomoći Amerikancima.
Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Japan, Nemačka - oni
jednostavno ne mogu da shvate kako to rade Amerikanci, rekao je
jednom. Njih nije pogodio IAAN, nije ih ubadala oštrica našeg bola.
Gledala sam ga na jednom od TV-a u atrijumu dok smo još bili u
Štabu, a lice mu je izgledalo starije i pepeljastije nego samo nedelju
dana ranije. Delovalo je kao da sedi u staroj Ovalnoj kancelariji, ali
Niko mi je ukazao na svetle ivice u uglovima slike, što je značilo da je
korišćena neka vrsta zelene sobe. Čovek koji je imao na raspolaganju
sve moguće vrste zaštite je odlučio da se ne vrati u Vašington od
trenutka kada se desilo prvo bombardovanje - samo se selio iz jednog
solitera na Menhetnu u drugi.
Ne shvataju da je potrebno napraviti odredene žrtve u ovakvim
vremenima, nastavio bi Grej. Da mi možemo da se izdignemo iznad
ovoga, uz dovoljno vremena i posvećenosti. Mi smo Amerikanci, i
uradićemo to na svoj način, kao što smo to uvek i radili... Činilo se da,
što je duže govorio, što je više reči koristio, da su te reči manje
značile. Bio je to neprekidni izvor ideja koje su bile monotone kao i
njegov glas. Sve što su radili ovih dana bilo je da nas vrte, vrte i vrte
ukrug dok nam ne bude previše muka da bismo slušali šta su zapravo
govorili.
„Šta je sa tobom?” pitala sam Lijama. „Gladan?”
Vreme, tišina i očigledna posramljenost zbog prethodnog nervnog
sloma su Lijama malo omekšali - prvo prema Džadu, koji ga je,
uprkos svemu što je Lijam rekao ranije, posmatrao na način na koji
mala deca posmatraju svog omiljenog bejzbol igrača. Pa zatim prema
Vidi, čija šarmantna ličnost nije dozvoljavala da bude dugo
ignorisana. Mogla sam da vidim da je i dalje bio ljut na Bucka, ali čak
se i to ubrzano crpelo sada kada je početni šok izbledeo. Bilo mi je
drago što su Vida i Džad mogli da vide bar tragove onoga što je
stvarno bio - bez čudnog, ulubljenog oklopa u koji se sakrio.
„Da... sve mi je jedno.” Nije ni podigao pogled sa male crne knjige
koju je držao u desnoj ruci.
Ponovo sam sela na svoje mesto pored Bucka, pustivši ga da
bespotrebno brine o meni, ne slušajući ga uopšte. Sa moje desne strane
je Džad pravio malog sneška, koristeći M&M’s bombone iz svog
sledovanja kako bi mu iscrtao osmeh - iako je bio toliko izvijen da se
pre mogao nazvati poremećenim nego simpatičnim. Pevušio je sebi u
bradu, blagu i zadihanu verziju neke Springstinove pesme.
„Džozef Lister?” Rekao je Lijam iznenada, prekinuvši tišinu.
„Stvarno? Njega?”
 Bucko se ukrutio pored mene. „Taj čovek je bio heroj. On je bio
pionir istraživanja porekla infekcije i kasnije sterilizacije.” Lijam je
buljio u veštačku kožu Buckove tragačke legitimacije, pažljivo
birajući šta će sledeće da izgovori. „Nisi mogao da izabereš nešto više
kul od toga? Nekoga ko možda nije matori pokojni belac?”
„Njegov rad je doveo do smanjenja postoperativnih infekcija i
bezbednijih hirurških zahvata”, insistirao je Bucko. „Koga bi ti
izabarao, Kapetana Ameriku?”
„Stiv Rodžers je sasvim fino ime.” Lijam mu je vratio
legitimaciju. „Ovo je sve... veoma Boba Fetovski 2 sa tvoje strane.
Nisam siguran šta da kažem na sve to, Buckilić.” Reci da je okej,
pomislila sam, setivši se straha u Buckovom glasu kada mi je priznao
da je priveo ono dete. Reci mu da razumeš da je morao to da uradi,
čak i ako ne razumeš.
„Šta?” rugao se Bucko, ali mu je ton bio viši nego što je trebalo.
„Da li je moguće da si jednom i ti ostao bez teksta?”
„Ne, samo sam...” Lijam je pročistio grlo. „Zahvalan, valjda. Što si
došao da me tražiš i što si morao da uradiš... ovo. Znam da nije...
znam da nije bilo lako.”
„Hoćete li prekinuti i početi da se cmačete više”, gunđala je Vida,
izvijajući se u neprirodni položaj dok je sedela na panju. Nikada to ne
bi priznala naglas, ali sam znala da je opekotine na leđima živu jedu
od bola. „Pokušavam da nadoknadim san koji sam izgubila kada ste
vas dvojica počeli da kreštite jutros jedan na drugog kao mačke u
teranju.”
„Gospođice Vida”, rekao je Lijam, „da li vam je iko rekao da ste
sasvim sigurno trešnja na kolaču naših života?” Prostrelila ga je
pogledom.
„Da li ti je iko rekao da ti glava ima oblik kao olovka?”
„To fizički nije moguće”, promrmljao je Bucko. „Bio bi...”
„Zapravo”, prekinuo ga je Lijam, „Kol je jednom pokušao da... šta
je?”
„Oh, izvini”, rekao je Bucko, „očigledno je sredina moje rečenice
prekinula početak tvoje. Molim te nastavi.”
„Pretpostaviću da verovatno ne želite da čujete kako mi je jednom
gurnuo glavu kroz komšijinu ogradu...”
„Je 1’ bilo mnogo krvi?” pitala je Vida, iznenada zainteresovana.
„Jesi li izgubio uvo?”
Lijam je podigao ruke u visini ušiju, pokazujući da su oba i dalje
čvrsto privezana za njegovu lobanju.
„Onda ne”, rekla je. „Niko ne želi da sluša tvoju glupu, dosadnu
priču.”
Noć se brzo spuštala nad našim glavama. Pratila sam kretanje
sunca kroz drveće nad nama, blaga narandžasta svetlost se vukla po
snežnom pokrivaču dok se konačno nije pretvorila u pospanu sivu, a
hladnoća nas naterala nazad u šator.
Vida je legla na leđa, držeći četer u vazduhu i pomerajući ga okolo
kako bi pronašla pravi položaj u kome će uhvatiti signal. SVE ČISTO
// CILJ ISPUNJEN kao odgovor na deset IZVESTITE O STATUSU
poruka koje su nas čekale kada ga je uključila pre nekoliko dana. Ako
je Kejt bila upola nervozna kao Vida da stupi u kontakt, imala sam
osećaj da će nas čekati bar još deset poruka kada se naprava bude
ponovo povezala na mrežu četera.
„Ništa?” pitala sam.
Pustila je da joj padne na grudi, pa iznervirano uzdahnula i
odmahnula glavom.
„Možda ćeš ga uhvatiti kada izađemo iz planina”, rekla sam, ali je
ta pomisao nije preterano utešila.Vida je začkiljila u mom pravcu sa
drugog kraja mračnog šatora.
„Kada si ti postala neko kome je čaša polupuna?”
Zastenjala sam, pa zarila lice nazad u ruke čim je usledilo sledeće
probadanje u leđima.
„Je l’ te ovo boli?” pitao je Bucko. Jednu šaku je držao naslonjenu
na moje lopatice kako bi me držao prikovanom za zemlju dok je
drugom dirao šavove.
Uspela sam samo da uzdahnem još jednom.
 „Opet ću da ih dezinfikujem”, upozorio me je Bucko.
„Odlično.”
Svi smo se ućutali i umirili, što je bilo sušta suprotnost vetru koji
je fijukao napolju. Kada je završio sa mnom, Bucko je podigao svoju
knjigu, Belog očnjaka. i namestio se na svoju vreću za spavanje da
čita. Ostala sam da ležim na stomaku, pokušavajući da se nateram da
zaspim.
Džad se pojavio na ulazu u šator sa baterijskim lampama koje smo
ga poslali da pronađe u autu. Njegova kovrdžava kosa je bila
prekrivena debelim slojem snega koji je odlučio da rastrese po svima
nama. Bilo je to prvi put da ga vidim kako se smeje posle nekoliko...
dana? Nedelja? Ali kada su nam se pogledi susreli, Džad je skrenuo
svoj i seo pored Lijama da nastave svoje ratovanje.
Što je duže trajala tišina, sve je više poražavala i činila situaciju
neprijatnom. Vidi su počele njoj svojstveno da opasno svetlucaju oči:
osmeh je postajao sve izopačeniji što je duže gledala u Buckov profil.
„Nego, nešto mi je palo na pamet”, reče Lijam iznenada.
„Nisam siguran da je imalo na šta da padne”, odgovorio mu je
Bucko, okrećući stranicu knjige.
Lijam je prevrnuo očima. „Već je kasno, a palo mi je na pamet da
bismo mogli da stražarimo na smenu. Napravimo smene. Kako vam to
zvuči?”
Klimnula sam glavom.
„Mlađani Džad i ja možemo prvi”, nastavio je Lijam. „Rubi i
Bucko mogu u drugu smenu, a mislim da će se Vida izboriti sama sa
trećom.”
Palo mi je na pamet da se bunim zbog rasporeda, ali je Lijam
delovao kao da je spreman za izazov, a ja jednostavno nisam imala
snage ni za šta.
Čitave noći sam se prevrtala u borbi sa prekrivačima koji su nam
služili kao kreveti u šatoru, budeći se samo što se uspavam. Bila sam
budna i čula kako Lijam priča Džadu, što je tiše mogao, o nekom
horor filmu koji je gledao besomučno kao klinac.
 Ćebad su šuštala dok su se gegali ka improvizovanim krevetima.
Džad je pao na kolena između Bucka i mene iznureno, pa nas lupkao
po ramenu dok nismo oboje bili budni i sedeli uspravno. Ispustio je
blaženi uzdah kada se sklupčao ispod ćebeta. Ali Lijamov pristup je
bio sporiji, kao da je oklevao. Osetila sam da me posmatra na način na
koji posmatraš svetlost koja proseca staklo prozora. Zainteresovano.
Skoncentrisano.
Ustala sam dok se podvlačio pod drugi deo ćebeta, postavivši se
što je bilo moguće dalje od mene, a da ostane na mekanom i toplom
flisu improvizovanog kreveta.
Da bismo ostali budni i naterali krv da malo prostruji, Bucko i ja
smo na brzinu prošetali po kampu, zahvalni nebesima što su vetar i
sneg prestali, pa makar samo na nekoliko minuta.
„Ovim putem si nas dovezao?” pitala sam, pokazujući rukom na
stazu koja mi je delovala šira od ostalih.
Bucko je klimnuo glavom. „Zavija skroz okolo i izlazi na auto-put.
Ovaj deo je zatvoren, zato što nema nikoga ko bi čistio sneg sa asfalta.
Nadam se da će sneg početi da se topi sutra, inače nemam predstavu
kako ćemo da se odvezemo odavde.”
Nekoliko sati kasnije, skoro pred zoru, bio je red na Vidu.
Uspravila se u šatoru, pokušavajući da otrese san sa sebe, pre nego što
se oteturala napolje na zimu. Buljila sam u procep između Bucka i
Lijama, pa se okrenula na prstima i pošla napolje za njom.
Vida je skrenula pogled koji je fiksirala na čistinu kada sam sela
pored nje, ali nije delovala iznenađeno.
„Previše sam dugo spavala u autu”, slagala sam, grejući utrnule
ruke na ostatke vatre. „Jednostavno nisam umorna.”
„Aham”, odgovorila je, prevrćući očima. „Hoćeš li da mi kažeš šta
ti se stvarno vrzma po glavi?”
„Zašto?” pitala sam je. „Stvarno ti je stalo?”
„Ako ima neke veze sa princom na belom konju, onda i ne baš”,
rekla je, zavalivši se unazad. „Ali ako ima neke veze sa tim što odlaziš
sa glupanom i tupanom. i ostavljaš mene i Džada da završimo
operaciju do kraja, onda ću da te saslušam.”
Odmahnula sam glavom. „Žao mi je što sam ta koja ti saopštava
tužne vesti, ali ne idem nigde.”
„Stvarno?” Sada je zvučala stvarno iznenađeno. „Onda čemu svo
to silno došaptavanje sa bakutom?”
„Pitao me je da pođem sa njima”, priznala sam, „ali ne mogu.”
„Ne možeš ili nećeš?” pitala me je Vida.
„Ne mogu”, šapnula sam. „Neću. Zašto je to bitno?” Vidu je
odgovor naterao da se uspravi. „Šta se događa sa tobom?”
Slegla sam ramenima, trljajući prstima iskrzanu ivicu ćebeta kojim
sam se obavila oko sebe.
„Ponašaš se kao prestravljena mačka otkako smo te pronašli...”
Mogla sam da primetim kako joj mozak radi iza tih tamnih očiju, kako
čkilje kada je počela da povezuje stvari.
Nisam sigurna zašto mi je bilo lakše da kažem sve ovo Vidi, ili
zašto sam uopšte imala potrebu da to uradim, kada nisam bila u stanju
da progovorim ni reč pred Buckom. Možda zato što sam znala da već
ima toliko loše mišljenje o meni da se ništa neće promeniti time što će
me mrzeti malo više.
„Otišla sam predaleko”, rekla sam. „Sa Noksom, sa decom u onom
skladištu - sa Robom.”
„Kako?” pitala je. „Misliš na to da nisi morala da ih dodirneš da bi
izvela svoj misaoni vudu na njima?”
„Komplikovano je”, promumlala sam. „Nisam sigurna da će ti
imati smisla.”
„Zašto? Zato što misliš da sam glupa?” Šutnula me je u stopalo.
„Daj mi iskreni odgovor, a ako moj sićušni mozgić bude imao
dodatnih pitanja, postaviću ih.”
„Nisam to...” zaustavila sam se. Morala sam da prestanem da se
svađam sa njom oko svake jebene sitnice. „Samo... Tebi je okej što
imaš sposobnosti, zar ne? Odnosno, okej koliko je to moguće”,
ispravila sam se, kada me je presekla pogledom. „Ali ja mrzim to što
mogu da uradim. Mrzim to svakog dana, svakog trenutka. I sada je
malo bolje kada imam kontrolu nad njima, ali ranije...” Svaki minut
mog života je bio noćna mora. Živela sam od trenutka do trenutka,
zadržavajući vazduh, čekajući neizbežnu grešku koja bi sve iznova
upropastila. „Nije u redu, znaš? Znam da nije. Ne volim to kakav je
osećaj naterati ljude da rade razne stvari, pogotovo kada znam da je to
suprotno od onoga kako se inače ponašaju. Ne sviđa mi se što vidim
njihova sećanja, misli i stvari koje žele da zadrže samo za sebe.
Vida nije ni trepnula sve vreme dok sam pričala. „Ne shvatam
kako je to problem...?”
„Samo sam... ušla previše duboko”, rekla sam. „Mogla sam da
osetim kako kopam sve dublje i dublje, ali mi nije bilo važno. Imala
sam kontrolu. Mogla sam da uradim šta god sam poželela. Mogla sam
da kaznim ljude koji su me povredili, povredili tebe, Lijama... I htela
sam još. Kada više nisam morala da dodirnem osobu kako bih je
koristila, kao da je nestala poslednja prepreka.”
Uzdahnula je. „Znam da se nećeš osećati bolje kada ovo kažem, ali
taj klinac, Noks, je zaslužio sve što mu se dogodilo.”
„Nije samo on u pitanju”, rekla sam. „Bila sam u Mejsonovoj glavi
- i pomislila sam, stvarno sam pomislila da ga okrenem da napadne
Noksa. To je bio moj prvi instinkt, ne da mu pomognem. Nakon toga
se desilo ono sa Robom...” Vida nije reagovala dok sam joj
prepričavala šta se tačno desilo u autu - i šta sam mu uradila - do
najsitnijih detalja. Sve sam joj priznala, reči su same navirale, kao da
se odvezao čvor koji mi je stajao u stomaku otkako se to dogodilo.
„Ne želim da budem kao on, Vida”, čula sam sebe kako
izgovaram. „Ne želim da koristim svoje sposobnosti osim ako stvarno
moram - ali kako da se zaustavim?”
„Jesi li zato vrištala na nas da te ostavimo?” pitala je. „A za to,
uzgred budi rečeno, jedi govna. Je 1’ stvarno misliš da sam toliko
đubre od osobe?”
„Šta ako ne mogu da se zaustavim?” nastavila sam, „i nešto ti se
dogodi? Ili Džadu, ili Niku, Kejt, Bucku ili...”
Lijamu. Od same pomisli mi se prevrnuo želudac. Iznenadila me je
tišina koja je usledila. Vida je privukla ruke na krilo, pa se zagledala u
njih dok je temeljno čistila krvave zanoktice.
„Taj drugi Narandžasti”, rekla je nakon nekog vremena. „On je baš
bio prvoklasna nakaza.”
„Jeste”, složila sam se, „bio je. Nikada se nije stideo da uzme šta
god mu je palo na pamet od koga god je hteo.” Ježila sam se od
njega”, promumlala je. „Uvukao mi se u glavu i šaputao svakakva
odvratna sranja. Pokušao da me natera... da radim svašta.”
„Znam, on...” nadovezala sam se, ali su usta zastala kada mi je
došlo do mozga šta je rekla. „Čekaj... Molim?”
„Onaj klinac. Martin”, procedila je. „Htela sam da kažem Kejt, ali
mi nikada nije dozvolio da joj priđem dovoljno blizu.” Ne znam šta je
bilo to što sam osetila u tom trenutku - možda iznenađenje, jer nikada
nisam zamislila Martina u svom timu, kako priča sa Nikom, svađa se
sa Vidom na svakom koraku i zadirkuje Džada. Naznaku ljubomore
jer im je on komandovao, čak i ako je to bilo na samo par nedelja.
Užas, najvećim delom, što ih je Kejt podvrgla tom čudovištu.
I dalje sam imala noćne more o tome kako se vozim u onim
kolima sa njim, osećajući kako mi pod njegovim uticajem vri krv.
Igrao se sa mnom, grebao svojim kandžama, a ja nisam mogla baš
ništa da uradim po tom pitanju.
„Samo sam očekivala da ćeš i ti biti ista takva.” Podigla je glavu i
pogledala me tamnim očima. „Ali ti si okej... valjda.”
Nasmejala sam se. „Hvala... valjda.”
„Znači i predsednikov klinac je bio isti takav?” pitala me je.
„čoveče, šta kog davola?”
„Uradi ti nešto”, odgovorila sam. „Ono što me plaši je što deo
mene shvata njihove motive. Sve su nam uzeli, znaš? Zašto mi ne
bismo sve povratili ako imamo moć da to uradimo?”
„Je l' me zajebavaš?” pitala je Vida. „Sama činjenica da možeš da
postaviš takvo pitanje znači da nisi pala na njihov nivo i da verovatno
nikada nećeš. Kapiram - mislim, mogu da shvatim zašto si uplašena.
Mogu. Ali promakla ti je ključna razlika između tebe i njih dvojice.”
 „A šta je to?”
„Ti nisi sama”, rekla je. „Nisi, čak i ako deluje tako ponekad. Imaš
ljude koji su sa tobom u svemu ovome, kojima je ludački stalo do
tebe. Ne zato što si ih naterala da se tako osećaju, nego zato što to
sami žele. Je l’ možeš iskreno da mi kažeš da su ona dva govnara to
imala? Misliš da bi bili upola toliko loši da su imali nekoga da istupi i
kaže im da prestanu?”
„Ne mogu da prestanem da mislim na onu decu”, rekla sam,
osetivši kako me suze peckaju u očima.
„Odlično”, uzvratila je Vida. „Tvoje je da se sećaš njih i osećaja
kako je izaći iz mraka i videti šta si uradila. Oprosti sebi, ali nemoj da
zaboraviš.”
„I šta ako to nije dovoljno?”
„Onda ću ja da te zaustavim”, rekla je. ,Ja se ne plašim tvojih
ludačkih moći.To jest, ne više.” Vida je ustala i otresla pantalone.
„Odoh da prošetam malo. Kada se vratiš, bolje bi ti bilo da si zaspala
ili ću te uspavati nokautom.”
„Hvala ti”, rekla sam. „Za slušanje, mislim.”
„Nema na čemu.”
Čekala sam dok Vida nije krenula niz stazu pa odšetala nazad do
šatora i upuzala se između Lijama i Bucka. Bila sam suviše umorna i
suviše prazna da bih brinula da li je to bila dobra ideja ili ne. Smirila
sam se i zatvorila oči, pustivši misli da se uspore i pretvore u blagi,
svetloplavi san.
 24

TOLIKO SAM BILA NAVIKLA NA ČUDAN RASORED SPAVANJA, da

nisam bila sigurna šta me je zapravo probudilo. Nije u pitanju bio
nikakav zvuk. Vida se vratila u šator i pevušila sebi u bradu neku staru
pesmu za koju sam mislila da je prepoznajem. Posmatrala sam je
dezorijentisana kako, srećna kao malo dete, čupa deliće stranica Belog
očnjaka, gužva ih u sićušne loptice i ubacuje jednu po jednu u
Buckova usta koja je otvorio u snu.
Uspravila sam se i protrljala lice, u pokušaju da uklonim krmelje
sa očiju. „Koliko ima sati?”
Slegla je ramenima. „Petnaest do pitaj boga koliko? Vrati se da
spavaš.”
„Okej”, rekla sam, spuštajući se na laktove. Buckovo hrkanje se
poklapalo sa upornim cepanjem stranice po stranice. I on i Džad su
spavali na leđima, rame uz rame. Skliznula sam nazad pod pokrivač,
okrenuvši se ponovo na levu stranu. Ćebe se izvilo kada sam to
uradila, ostavivši Lijama potpuno otkrivenog.
Ponovo sam se uspravila, teških udova i otpetljala se iz meke
vune. Kada sam konačno oslobodila Lijamovu polovinu koja se
zavukla ispod mene, pažljivo sam ga prebacila preko mesta gde je
trebalo da leži i gledala u neverici kako tkanina boje kajsije lebdi kroz
vazduh i pada na zemlju.
„Gde je Li?” možda nisam uspevala da se probudim ranije, ali sada
sam bila potpuno budna.
„Izašao je napolje”, rekla je Vida, ne dižući pogled sa svog posla.
 „Napolje”, ponovila sam, reč je imala ukus krvi na mom jeziku.
„Gde napolje?”
„Da malo prošeta okolo”, rekla je. „Rekao je da više ne može da
spava.”
„I pustila si ga da ide sam?” Bacila sam se po čizme, a ruke su mi
se tresle dok sam ih obuvala. „Pre koliko je otišao?”
„Šta se dešava?” promumiao je Bucko.
„Lijam je otišao”, rekla sam.
„Molim?” lupkao je rukom naokolo po podu tražeći naočare.
Gurnuo ih je na sam koren nosa. Jesi li sigurna?”
„Idem da ga vratim nazad”, rekla sam, navlačeći teget duksericu i
preveliki sivi kaput koji su greškom poneli pre nego što su otišli iz
onog skladišta u Nešvilu. „Vida... je 1’ ti rekao gde ide?”
„Ostavi ga na miru, srce”, rekla je, ne okrećući se. „On je veliki
dečko. Ne nosi više pelene i tako to.”
„Ne shvataš”, rekla sam, „on se neće vratiti. Otišao je.” Vidina
usta su se otvorila dok se okretala, moje reči kao da su joj izbile
vazduh iz pluća. „Pa... fleš je kod tebe, zar ne? Nije potpuna
katastrofa...”
„Je l’ me zajebavaš?” prodrala sam se. Džad se uspravio, trepćući,
ali nisam imala vremena da odgovaram na njegova pitanja. „Gde je
mogao da ode? Trebao mu je automobil ili motor - je 1’ pominjao
nešto bilo kome od vas?”
„Ne!” rekao je Bucko. „Rekao bih ti!”
„Defmitivno nije”, rekao je Džad. „Sve vreme je pričao o tome
kako ćemo svi zajedno da krenemo sutra. Možda... Mislim, mogao bi
da se vrati, zar ne? Ako mu damo još nekoliko minuta?”
Možda je u pravu. Naterala sam se da duboko udahnem. Rukom
sam čvrsto pritisla grudi, u pokušaju da usporim uznemireno lupanje
srca. Možda je samo otišao do vodopada. To je bilo moguće, zar ne?
Lijam nikada ne bi otišao bez Bucka ili neke vrste...
Zaustavila sam se u pola te misii, primetivši po prvi put parčence
papira koje je virilo iz prednjeg džepa njegove košulje. Dugme je bilo
otkopčano, ostavljajući prostor za presavijenu poruku. Posegnula sam
rukom za njom i iščupala je pre nego što je Bucko uspeo da me
zaustavi.
Benzinska stanica na auto-putu, tri kilometra na jug. Dodi do šest.

Zgužvala sam poruku i gađala ga njome.

„Nisam znao!” rekao je pre nego što je i pročitao. „Nisam!”
Imali smo ukupno dva pištolja koje smo Vida i ja nosile, pošto su
Bucko i Lijam odbijali iz moralnih razloga da nose oružje. Revolver je
bio na zemlji kod Vidinih nogu, a crni poluautomatski pištolj na
praznom rancu. Što je značilo da Lijam nije poneo nijedan.
Naravno - naravno da bi otišao na jedino mesto gde je postojala
velika šansa da ga neko primeti. O čemu je razmišljao? Da će sve da
bude u redu pod okriljem noći?
Potrčala sam teturavo, ostavivši šatorsko krilo otvoreno. Teški
đonovi mojih cipela su šljapkali po rastopljenom snegu.
„Sačekaj me!” vikala jeVida za mnom. „Rubi!”
Kada sam izašla iz našeg malog skloništa, ledeni vazduh me je
udario u lice kao bejzbol palica. U nekoliko dragocenih sekundi koliko
mi je bilo potrebno da se snađem i krenem ka malom putu koji mi je
Bucko ranije pokazao, velike pahulje snega su već uspele da mi
skliznu niz odvezanu kosu i u kragnu kaputa. Ali sneg nije bio
dovoljno jak da prekrije nesmotrene tragove koje je Lijam ostavio za
sobom.
Potrčala sam. Kroz sneg koji se kovitlao, kroz jutarnju sumaglicu,
zaraslim stazama, dok nisam stigla do auto-puta. Snežni prekrivač na
putu nije bio ni izbliza debeo kao sloj koji je pokrivao šumsko tlo.
Izgubila sam mu trag kada sam isklizala na zaleđeni asfalt, toliko
istegnuvši šavove u leđima da sam istog trenutka ostala bez daha.
Zateturala sam se unapred, a pluća su mi gorela. Sunce je izlazilo na
istoku, i to je bio jedini razlog iz kog sam znala na koju stranu da
pođem.
Prošlo je još dvadesetak minuta, čitava večnost u strahu koji me je
obuzeo, pre nego što se pojavio mali niz prodavnica uz auto-put
obavijen izmaglicom, i među njima benzinska stanica pored koje su
prošli kada su dolazili ovamo.
Ostala sam bez daha, a donji deo leđa je vrištao od bola svaki put
kada bih pokrenula nogu napred. Popločani put se pretvorio u
gnjecavo blato koje me je prskalo po cevanicama. Šest pumpi je bilo
oboreno na uništeni pločnik.
Nekoliko vozila je bilo parkirano iza stanice, jedno od njih -
kamionet - je stajalo sa otvorenom haubom, kao da je neko samo bacio
pogled na to šta se dešava u motoru. Ako je kojim slučajem video da
nešto nije u redu, postojala je šansa da je tražio deo u servisu. Ili
hranu, pomislila sam, okrećući se ka zgradi. Da se opremi pre nego
što pobegne.
Zadnja vrata benzinske stanice su bila otključana; da sam htela da
idem u detalje rekla bih da je neko razneo i bravu i ključaonicu.
Škripala su kada sam ih otvorila i ušla unutra.
Radnja je bila veća nego što sam očekivala, ali u gorem stanju.
Neko je odradio temeljan posao čišćenja manje-više svega što je bilo
unutra, ali je tu i tamo ostala poneka velika kesa čipsa, a aparat sa
gaziranim pićima je i dalje svetleo i zujao sa poslednjim trzajima
struje. Pištolj mi je ostao u ruci, hladan i čvrst, uperen na staklenim
vratima frižidera sa pićima i nebrojenim grafitima koji su krili od
pogleda sve što se nalazilo unutra.
Pratila sam niz polica koje su prolazile pored kase i praznog
kartonskog postolja za slatkiše, do prednjeg dela zgrade koji je
izgledao prilično novo, a na kom je pisalo SERVIS.
Kratki hodnik između radnje i garaže je bio ukrašen fotografijama
i posterima starih automobila na kojima su sedele devojke u
bikinijima. Polako sam udahnula da bih se smirila. U vazduhu su se
osećali guma, benzin i ulje; nikakva količina varikine nije mogla da
ispere tako nešto.
Postojao je još jedan ulaz u taj deo sa spoljne strane. Znak na
staklenim vratima je i dalje bio okrenut ka spolja VRAĆAM SE ZA
15 MIN, i upućivao posetioce da se raspitaju pozadi ako je u pitanju
hitan slučaj. Bilo je stolica na sve strane, fotografije radnika praznih
pogleda su krasile zidove, kao i modeli guma - ali nije bilo tragova, ni
Lijama.
Nalet straha mi je prošao kroz telo dok sam ramenom otvarala
vrata auto-mehaničarske radnje. Okrenula sam se u pokušaju da ih
uhvatim pre nego što se zalupe i to je bila greška - znala sam još dok
sam se okretala, jer mi je u ušima odzvanjala omiljena izreka
instruktora Džonsona: Ne okreći leđa nepoznatom.
Osetila sam golicanje u leđima koje sam prepoznala sekund
prekasno. Nalet pritiska me je udario, odbacujući me napred kao da
me je neko oborio s leđa. Čelom sam udarila o štok vrata. Pred očima
mi se zacrnelo, pa pobelelo kada sam se sručila na zemlju. Pištolj je
odskakutao od mene, klizeći preko betona van mog domašaja.
Začuo se topli, poznati glas, povišen od straha: „O bože! Izvini,
mislio sam...” Lijamovo bledo lice je izvirilo iz ispražnjene školjke
automobila koja je stajala na sredini garaže. „Šta ti radiš ovde?”
„Šta ti radiš ovde?” uzvratila sam pitanjem, tražeći pogledom
pištolj ispod radnih stolova. Alat i delovi su bili razbacani na sve
strane, ostavljeni da skupljaju prašinu i još više štroke.
„Došao si ovamo sam, bez ikakvog načina da se zaštitiš...”
„Bez načina da se zaštitim?” ponovio je za mnom, podigavši
obrvu.
„Znaš šta sam mislila!” čučnula sam, trepćući da oteram crne fleke
pred očima, opipavala ispod metalnog stola dok se prsti nisu sklopili
oko cevi. Mahnula sam njime ka Lijamu da bih dokazala poentu. „Šta
si mislio da radiš protiv ovako nečega?”
Okrenuo se prema kolima, usta stisnutih gađenjem. „Tebe sam
dosta lako razoružao. Šta bi tvoji instruktori imali da kažu o tome?”
Peklo je više nego što sam očekivala. Gledala sam u tišini kako
otvara haubu tog skeleta od automobila, dok mu je srebrna alatka
svetlucala u ruci. Ali nije radio; umesto toga se rukama naslonio na
zeleni ram. Kožna jakna je visila sa njegovih ramena kada se nagao
napred, obesivši glavu. Leđima sam i dalje bila naslonjena na vrata,
kao tihi čuvar od bilo čega što bi moglo da uđe unutra.
„Dakle, našla si me”, promumlao je, napetim glasom.
„Pretpostavljam da treba da se zahvalim Bucku na tome?” Misli su mu
bile preplavljene spektrom emocija, od nečega što je ličilo na vreli
bes, preko mračne krivice do beznađa koje ga je uništavalo u samo
nekoliko sekundi. Imala sam osećaj da me njegov um doziva, kao da
vrišti moje ime.
Pritisla sam nadlanicu na čelo. Otkad sam se prepustila i prestala
da pokušavam da ih ignorišem, moje sposobnosti su bile dosta tiše.
Rekla bih čak i mirne. Ovo nije bio pravi trenutak da se ta smirenost
izgubi.
„Znam...” počela sam, oblizujući suve usne. „Znam da si u stanju
da vodiš računa sam o sebi. Ali ne znamo ništa o ovom gradu. Ne
znamo ko bi mogao da prođe, a pomisao da si ovde sasvim sam...”
„Ja sam želeo da budem sam”, rekao je osornim glasom. „Samo
sam hteo...Trebalo mi je da razbistrim misli. Daleko od njih. Daleko
od tebe.”
Buljila sam u njega, pokušavajući da shvatim šta je upravo rekao i
povežem to sa izrazom čistog očaja koji mu se ocrtavao na licu.
„Slušaj”, odgovorila sam, „shvatam. Ne sviđam ti se, ali...”
„Ne sviđaš mi se?”
Počeo je tiho, hladno da se smeje. Smeh je zvučao užasno, uopšte
nije ličio na sebe. Delovalo je kao da se guši njime kada se okrenuo,
odmahujući glavom. Zvučalo je gotovo kao jecanje; način na koji se
borio za vazduh.
„Ne sviđaš mi se”, ponovio je, turobnog izraza lica. „Ne suiđaš mi
se?”
„Lijame...” prekinula sam ga, uznemirena.
„Ne mogu... ne mogu da mislim na bilo šta ili bilo koga drugog”,
prošaputao je. Podigao je odsutno ruku, pa je provukao kroz kosu. „Ne
mogu da mislim kada si u mojoj blizini. Ne mogu da spavam. Osećam
kao da ne mogu da dišem... Ja...”
 „Lijame, molim te”, preklinjala sam ga. „Umoran si. Još se nisi do
kraja ni izlečio. Hajde da... Možemo li jednostavno da se vratimo gore
kod ostalih?”
„Volim te.” Okrenuo se ka meni, a lice mu je i dalje bilo u agoniji.
„Volim te svakog sekunda svakog dana, i ne razumem zašto, ni kako
da se nateram da prestane...” Pogledao me je očima punim divljeg
bola; prikovao me pogledom za beton, čak i pre nego što je mozak
registrovao sve što je rekao.
„Znam da je pogrešno. Osećam to duboko u svojim kostima. I
osećam se kao da sam bolestan. Pokušavam da budem dobra osoba, ali
ne mogu. Ne mogu više sve ovo.” Šta ovo? Čist bol koji sam videla na
njegovom licu je bio previše za mene. Mozak mi jednostavno nije
radio dovoljno brzo.
Ruke su se stegle u pesnice u džepovima kaputa. Osetila sam kako
se odaljavam ka vratima, u pokušaju da pobegnem od tog pogleda, u
pokušaju da zaustavim srce da mi ne iskoči iz grudi. Bio je zbunjen.
Objasni mu. Samo je zbunjen. „Pogledaj me.”
Nisam mogla da se pomerim, nisam imala gde da odem. Nije se
više krio od mene. Osetila sam kako se njegova osećanja otkrivaju
preda mnom, preplavila me je toplina i bol koji je prosecao kroz
omamljenost koju sam osetila kada mi je prišao.
Ruke su mi ostale u džepovima, a njegove su stajale pored tela.
Nismo se dodirivali, ne baš. Iznenada mi je kroz glavu prošlo sećanje
na način na koji su njegovi prsti dodirnuli moje nekoliko sati ranije.
Spustio je glavu do mog ramena, osetila sam njegov dah kako se
probija kroz tri sloja odeće i zagreva kožu na tom mestu. Jedan od
njegovih prstiju se zakačio za kopču za kaiš mojih farmerki i privukao
me samo malo bliže sebi. Nosom je prešao preko mog grla, duž
obraza, i ja nisam planirala da nastavim sa ovim. Čvrsto sam
zažmurila kada je spustio čelo na moje.
„Pogledaj me”, rekao je.
„Nemoj ovo da radiš”, šapnula sam.
„Ne znam šta nije u redu sa mnom”, izgovorio je jedva čujno.
„Imam osećaj... imam osećaj da gubim razum, kao da je tvoje lice
urezano u moje srce, i ne sećam se kada, i ne razumem zašto, ali
ožiljak je tu i ne mogu da ga izlečim. Neće da nestane. Neizbrisiv je.
A ti nećeš ni da me pogledaš.”
Ruke su mi iskliznule iz bezbednosti džepova i uhvatile se za
meku kožu njegove jakne. I dalje je nosio Kolovu ispod nje. „U redu
je”, reči su me gušile. „Smislićemo nešto.”
„Kunem se”, šaputao je dok su mu usne lebdele oko mojih.
„Kunem se, kunem se... Kunem se da smo bili na toj plaži, da sam te
video kako nosiš tu svetlozelenu haljinu, i da smo pričali satima. Imao
sam život, i ti si, i proživeli smo ga zajedno. Ne uklapa se. Taj deo se
ne uklapa. Kler je bila tamo i Kol mi se zakleo da nismo. Ali onda...
onda vidim tvoje lice osvetljeno logorskom vatrom, i setim se drugih
vatri, drugih osmeha, svega drugog. Setim se tebe u zelenoj haljini, pa
onda ona postane zelena uniforma i ništa nema smisla!”
Zelena haljina - plaža? Virdžinija Bič?
Jedna suza se otkotrljala sa trepavica, pa još jedna. Sve se
dogodilo toliko brzo; morala sam da radim u toj nebeskoplavoj sobi.
Ono što je govorio - ništa od toga se nije dogodilo, ne u stvarnosti, ali
način na koji je to ispričao meni je delovao stvarno. Mogli smo da se
sretnemo tog leta, na toj plaži, da nas ništa osim malo sunca i peska ne
razdvaja. Mora da sam mislila o tome dok sam brisala sebe iz svih
njegovih misli i sećanja. Mora da sam propustila taj sićušni delić sebe,
ili mu ga utisnula u glavu, ili...

„Ja sam... To je... to je mučenje.” Glas mu je bio napet, jedva da

sam i čula šapat. „Mislim da ludim - ne znam šta se događa, šta se
dogodilo, ali pogledam u tebe, pogledam te i ne mogu da opišem
koliko te volim. Ne zbog nečeg što si rekla ili uradila, ni zbog čega
posebno. Pogledam te i jednostavno te volim. I to me prestravljuje.
Plaši me šta sam u stanju da uradim za tebe. Molim te... moraš da mi
kažeš... reci mi da nisam lud. Molim te, pogledaj me.”
Pogled se polako podigao i susreo sa njegovim, i to je bio kraj.
 Njegove usne su se dodirnule sa mojim u žestokom poljupcu, čija
ih je silina razdvojila. Nije bilo ničeg nežnog u tome. Osetila sam
kako se vrata tresu kada se pomerio, priljubivši me uz njih i uhvativši
moje lice između šaka. Svaka misao u mojoj glavi je eksplodirala u
čistu, pulsirajuću belinu, i osetila sam kako se mračna želja uvija u
meni, kršeći sva pravila, kidajući i poslednje treperave konce
uzdržanosti. Pokušala sam još jednom da se odgurnem.
„Ne”, rekao je, ponovo priljubivši usne na moje. Bilo je isto kao
nekada - ruke su mi skliznule ispod njegove jakne kako bi ga privukle
još bliže. Tihi uzdah iz njegovog grla, zvuk koji je molio za još je
zapalio svaki delić moje kože.
U tom trenutku se nešto promenilo. Odmakla sam se, udahnula i
ponovo ga poljubila, ovog puta je bilo potpunije, mekše i slađe. Bio je
to poljubac kakav sam pamtila, tako smo se ljubili kada smo mislili da
imamo sve vreme ovog sveta, kada su svi putevi bili stvoreni samo za
nas.
Predala sam se tom osećaju. Nije me bilo briga da li me je to činilo
slabom, sebičnom, glupom ili užasnom. Sećala sam se delića tog
toplog mira koji je postojao dok ga nisam uništila, učinivši njegov um
zbrkanim i očajnički zbunjenim. Sada je tu bilo toliko tame; jasni,
svetli hodnici sećanja su se urušili. Borila sam se kroz njih, rušeći crne
i braon ploče preda mnom. Davila sam se u tome, u njemu, i osećaj je
bio toliko drugačiji, tako čudan, da nisam ni shvatila da sam u
njegovom umu dok nije bilo prekasno.
Prestani, prestani, prestaniprestaniprestani...
Odgurnula sam ga od sebe, prekinuvši fizičku vezu između nas.
Oboje smo se zateturali, glava mi je pulsirala od bola kada sam se
sručila na kolena. Lijam je pao na najbliži radni sto, rasuvši stotine
alatki i šrafova koji su stajali na njemu uz neverovatnu buku koja je u
mojoj glavi trajala večno, kao da je odzvanjalo poslednje krc koje mi
se prolomilo telom kada se moj um odvojio od njegovog.
Sranje, pomislila sam, boreći se za vazduh. Bilo mi je muka,
fizički muka dok se prostorija vrtela oko mene. Nekoliko zastrašujućih
sekundi me je u glavi toliko peklo da nisam mogla ništa da vidim.
Puzala sam, rukom pokušavajući da napipam pištolj koji mi je ispao
kada me je zgrabio. Pokušala sam da se podignem na noge
pridržavajući se za policu sa ratkapnama, ali sam samo uspela da je
srušim sa zida i da padnu sve na mene.
Napokon sam odustala, oslonila se nazad na zid i privukla kolena
grudima. Bol se širio niz vrat i slivao se malo po malo u grudni koš.
Sranje, sranje, sranje. Pritisla sam dlanovima oči, uhvativši još jedan
ispresecani uzdah.
„Rubi.”
Podigla sam pogled sa dlanova, pregledajući njegovo lice u potrazi
za tamom.
„Rubi, ti...” Lijamov glas je bio na ivici panike kada je došao do
mene i podigao me ka sebi. Pala sam na njega, suviše ošamućena da
bih mogla da se pomerim kada je obmotao ruke oko mojih ramena i
zagnjurio lice u moju kosu. „Mi... Ona sigurna kuća...”
O Bože.
„Uradila si nešto... ti... o bože, Bucko!” Lijam se malo odaljio, pa
smestio moje lice u svoje šake. „Bucko je ranjen! Odveli su ga, i nas
su odveli - bili smo u onoj sobi, i ti si... šta si uradila? Šta si mi
uradila? Zašto sam otišao? Zašto bih otišao bez tebe?”
Krv mi je nestala iz lica, iz čitavog tela. Prošla sam mu prstima
kroz kosu i naterala ga da me pogleda pravo u oči. Svaki mišić na
njegovom telu se tresao. „Dobro je. Lijame! Bucko je dobro, sve je u
redu s njim. Došli smo da te tražimo u Nešvil, sećaš se?”
Ponovo me je odmerio, i po prvi put svih ovih nedelja, pogled mu
je bio oštar. Jasan. Gledao me je, a ja sam istog trenutka znala da je
shvatio šta sam mu uradila. Kosa mu je pala preko lica kada je
protresao glavom, usne su radile u nemoj neverici. Nisam mogla da se
nateram da izgovorim bilo šta.
Ovo nije moguće.
Koliko sećanja sam sada obrisala? Desetine? Stotine? A od samog
početka, od maminog uplašenog izraza lica, znala sam da nema
povratka. Kada se to dogodilo Sem, moji strahovi su se samo
potvrdili. Ulazak u njen um, pokušaj da popravim šta sam uradila, je
samo iznova dokazao da ne postoji ništa što mogu da uradim. Da nije
bilo ni traga od mene tamo koji bih izvukla na površinu njene svesti.
Ali sada - nisam ubacivala sećanja u njegov um. Znala sam kakav
je osećaj raditi to. Ovo je bilo nešto sasvim drugačije, moralo je da
bude. Sve što sam uradila jeste da sam se izvukla odatle pre nego što
sam mogla da potonem preduboko i napravim ozbiljnu štetu. Nije bilo
moguće da se ovako nešto dešava. Nema šanse.
Napravio je korak unazad, izvukao se van mog domašaja. Otišao je
od mene.
„Mogu da objasnim”, glas mi je drhtao. Ali nije hteo da čuje ništa
o tome. Okrenuo se ka autu koji je stajao na sredini vlažne garaže,
podigao mali ranac koji nisam prepoznala i prebacio ga preko ramena.
Paničnim pokretima se dogegao do vrata. Morao je da se uveri,
shvatila sam, da je Bucko dobro. Da je sve što se desilo otkad smo ga
pronašli stvarno, da se zapravo dogodilo.
„Sačekaj!” viknula sam, pa krenula za njim. „Li!”
Čula sam njegove korake kako odzvanjaju na linoleumu
kancelarije, i njegov frustrirani uzdah kada je naleteo na sto.
Čula sam pucnje. Jedan-dva, zvuci malih eksplozija koje su srušile
stakleni zid i čitav moj svet sa njim.
 25

PROTRČALA SAM KROZ ČEKAONICU, MAŠUĆI PIŠTOLJEM u ruci.

Lijam je uspeo da zamakne iza ugla zgrade - videla sam ga na zemlji,
kako leži na leđima. Bio je zasut staklom, na prvi pogled je izgledalo
kao da mu je neko razbio tablu leda o grudi.
To je bilo sve što mi je trebalo. Nešto hladno i sabrano se stvorilo
u mojim mislima. Užas koji me je gotovo oborio s nogu se pretvorio u
nešto korisno, proračunato, nešto što je Dečji savez pažljivo uzgajao.
Kontrolisana panika.
Htela sam da utrčim pravo u radnju, ali sam znala iz brojnih
simulacija kako bi se taj scenario odigrao. Umesto toga sam provirila
unutra, dovoljno da vidim koji su frižideri za piće bili razneseni. Samo
poslednji, onaj najbliži meni je bio razbijen.
Strelac je najverovatnije stajao kod zadnjih vrata - on ili ona su
videli senku Lijama koji je dolazi iza ugla i opalili.
Pogledala sam nadole, dovoljno dugo da vidim da se njegove grudi
dižu i spuštaju. Podigao je ruku i spustio je na grudi dok se trudio da
udahne. Živ je.
Gde je bio strelac?
Progutala sam plamteći bes, stežući pištolj do iznemoglosti dok
sam pogledom tražila nešto na prednjem zidu u čemu bih mogla da
vidim odsjaj napadača. Jedno od onih okruglih bezbednosnih ogledala
se nalazilo iza kase, i koliko god da je bilo štrokavo, koliko god se
moje vidno polje suzilo, nije bilo šanse da je ne vidim. Žena je bila
debeljuškasta, bližila se kraju pedesetih ili tek zagazila u šezdesete.
Tršava seda kosa je samo dopola bila ugurana u kapu, a zelena kragna
lovačke jakne ju je odala.
Tresla se i psovala jer je ispustila patrone kojima je pokušavala da
napuni pušku, pa nestala ispod police sa labelom da ih skupi. Postavila
sam se preko Lijama i nanišanila između zlatnih ramova frižidera.
Kada se podigla nazad, bila sam spremna - ispalila sam dva metka koji
su se zarili u zid iza nje.
Mislim da nije ni pogledala u mene pre nego što je ispalila
poslednji metak i pobegla. Instinktivno sam se sagla, iako je bilo
očigledno da nije bila ni blizu da pogodi. Izlog prodavnice se razbio
kada je sačma proletela kroz njega. Začula se grmljavina, pa buka,
napetost, užas i lomljavina stakla. Toliko stakla.
Lijam je zastenjao dole kod mojih nogu. Pala sam na kolena i
sklonila parčiće stakla iz njegove kose i sa grudi. Zavukla sam ponovo
ruku u njegovu jaknu, tražeći krv. Pod je bio čist, a moji prsti kada
sam ih izvukla takođe. Nije bio ranjen. Misao mi je proletela kroz
glavu dok sam ga pridizala u sedeći položaj. Vidno ošamućen se svom
težinom oslonio na frižider. Delovao je kao da mu u ušima odzvanja.
Uhvatila sam njegovo lice među šake kada mi je kamen pao sa
srca, pa ga poljubila u čelo i u obraz. „Jesi li dobro?” nekako sam
uspela da izgovorim.
Stavio je ruku preko moje i klimnuo glavom. Pad mu je izbio
vazduh iz pluća. „Dobro sam.”
Motor automobila je oživeo brundavim zvukom napolju.
Odgurnula sam se, pokupivši pištolj sa poda.
„Rubi!” Lijam me je dozivao, ali sam već trčala, ramenom
otvarajući slomljena zadnja vrata. Zadnji farovi su goreli
jarkocrvenom bojom, sve manji i manji dok se rastojanje između nas
povećavalo.Trčala sam za njom koliko god sam mogla, nošena silinom
besa koji me ie preplavio. Došla je ovako blizu toga da ga povredi, da
ga ubije.
Stala sam mirno i podigla pištolj poslednji put, nišaneći mirno
njenu zadnju levu gumu. Ako nas je videla i odluči da nas prijavi...
 Ne. Ruka je pala na bok, pa sam palcem zakočila pištoij. Čak i da
nas je videla, čak i da je shvatila da smo ovde, nalazili smo se u srcu
Nedođije. Ovo nije bio neki grad, a ni mesto koje bi tragačima ili PSS-
ovima palo na pamet da pretražuju svakodnevno. Mogla bi da prijavi,
ali bi prošli sati, možda i dani, pre nego što bi se neko pojavio.
Obrisaia sam nadlanicom znoj sa čela. Bože. Ta žena je verovatno
došla u potrazi za hranom, možda skrovištem. Nije bila obučena, a
smotani način na koji je držala onu pušku me je naterao da se zapitam
da možda prvi put nije slučajno zapucala. Lijam i ja nismo bili baš tihi
u garaži. Možda nas je čula, zatim čula njega kako dolazi i uspaničila
se šta će se desiti ako je uhvati kako krade?
Nije bilo poente da pokušavam da shvatim šta se dogodilo, a
nisam ni imala energije za tako nešto. Moji problemi nisu više bili
preda mnom, stajali su tačno iza mene.
Okrenula sam se polako i vratila se sporim hodom ka benzinskoj
stanici gde me je Lijam čekao. Stajao je na suncu koje mu se dizalo
iza leđa, tako da mu je lice bilo u senci. I dalje je bilo sitne staklene
prašine na njegovim ramenima, ali su mi oči bile prikovane za ranac
koji je stiskao rukom. Na njegove ispucale, pobelele šake.
Preko korena nosa je imao novu posekotinu, krv je curila i iz sveže
rane na bradi, ali to je bilo najviše što je srča mogla da mu uradi. Bio
mi je dovoljan jedan pogled na njegovo lice da shvatim da ga je ono
što sam ja uradila poseklo neuporedivo dublje.
Čekao je da stignem do njega, svaki korak je samo pojačavao
agoniju. Osetila sam kako gorim od sramote, kako me guši i puni mi
oči suzama. Crvenilo se dizalo od njegovog vrata, preko lica, sve do
vrhova ušiju. Lijam me je posmatrao, žudnja na njegovom licu je bila
urezana u kosti; znala sam koliko se mučio sa njom, zato što sam se
borila svom snagom da ne ispružim ruku i uhvatim njegovu šaku, da
prstima napipam topli puls njegovog ručnog zgloba. Ta stvar između
nas je bila nepodnošljiva. Koliko sam samo želela da mogu da se
pretvaram da nikada nisam živela van tog trenutka.
„Da li...” Lijam je stavio pesnicu preko usta, terajući se nekako da
izgovori naredne reči. „Da li si to uradila jer prosto nisi htela da budeš
sa mnom?”
Sve ovo je bilo previše za mene. „Kako si uopšte mogao da
pomisliš tako nešto?”
„Šta je drugo trebalo da pomislim?” pitao je. „Osećam se kao da
sam bio... pod vodom. Ne mogu da mislim kako treba, ali se sećam
toga. Sećam se sigurne kuće. Bili smo zajedno, trebalo je da sve bude
okej.”
„Znaš da nije”, odgovorila sam mu. „To je bila jedina stvar koju
sam mogla da uradim. To je bio jedini način da te puste da odeš, a
nisam mogla da ti dozvolim da ostaneš.” Lijam i ja smo od
samogpočetka umeli da se razumemo na poseban način, nisu nam bile
potrebne reči - samo pogledi i osećanja. Znala sam, instinktivno, zašto
je pravio izbore kakve je pravio, a on je mogao da prati moj tok misli
podjednako lako kako bi neko mogao da prati dobro osvetljeni put.
Nikada nisam mogla ni da pomislim da će tako nešto proći, nikada ne
bih poverovala da neće jednostavno znati zašto sam donela tu odluku.
„Nije ti čak ni žao”, izgovorio je jedva čujno.
„Ne”, uspela sam nekako da kažem, uprkos kamenu koji mi je
stajao u grlu. „Zato što je jedina gora stvar od toga da budem bez tebe
bila to da gledam kako te lome svakog dana, dok više ne ličiš na sebe,
dok te ne pošalju na misiju sa koje se nećeš vratiti.”
„Kao što su tebi uradili?” rekao je grubo. „I ja sada to tek tako
treba da prihvatim? Oduzela si mi moj izbor, Rubi - zbog čega? Zato
što si mislila da nisam dovoljno jak da preživim to što sam u Savezu?”
„Zato što ja nisam dovoljno jaka da preživim da te vidim u
Savezu!” viknula sam. „Zato što sam želela da, nakon svega što smo
prošli, imaš šansu da pronađeš svoje roditelje i živiš svoj život.”
„Prokletstvo... Želeo sam tebe!” Lijam me je uhvatio za ruke,
prstima me je stiskao kao da je na taj način mogao da me natera da
shvatim njegov bol. „Više od svega! A ti si prosto... provalila u moj
um i zapečatila sve to, kao da si imala pravo na to, kao da mi ti nisi
bila potrebna. Ono što me ubija je da sam ti verovao - bio sam siguran
da znaš to. Bio bih okej, zato što bi ti bila tamo sa mnom!”
Koliko puta sam sebi ispričala svoju verziju te priče. Čuti to od
njega, doduše - je bilo kao nož naslonjen na grlo, oštrica poput žileta
na koju nisam imala izbora nego da se naslonim.
„U glavi mi je bila potpuna zbrka, ništa se nije poklapalo.”
Napravio je korak unazad, pa čučnuo. „Bucko je bio ranjen, Zu negde
tamo daleko, Ist River je bio spaljen i... sve je bilo noćna mora. A ti...
ti si bila sa tim ljudima sve to vreme. Svašta je moglo da ti se dogodi,
a ja to nikada ne bih saznao. Možeš li da zamisliš kakav je to osećaj?”
Pala sam na kolena pred njim, udarivši o zemlju tolikom silinom
da su se suze koje su se držale na trepavicama konačno otkačile.
Osećala sam se iscrpljenom. Praznom.
„Ne mogu da ispravim sve ovo”, rekla sam. „Znam da sam sve
upropastila i da nema povratka, u redu? Znam. Ali tvoj život vredi
više od moje želje, a to je bio jedini način da se postaram da nećeš sebi
uvrteti u glavu da se vratiš nazad kako bi me pronašao.”
„Ko kaže da bih to uradio?” Znala sam da je želeo da bude
okrutan, da je bio slab u tom trenutku i da je samo želeo da osetim bol
kakav je on osećao, ali u njegovim rečima nije bilo dovoljno otrova da
me stvarno povredi. Jednostavno nije bio sposoban za tako nešto.
„Prevrnula bih čitavu prokletu zemlju naopačke da te pronađem”,
rekla sam tiho. „Možda bi stvarno otišao. Možda ne bi došao da me
tražiš. Možda sam sve pogrešno shvatila. Ali da si osećao i četvrtinu
onoga što mi je bilo u srcu...” Glas mi je podrhtavao. „Pitala sam se,
znaš, sve vreme, da li se sve to dešavalo jer si se sažalio na mene. Jer
ti je bilo krivo ili jer si samo tražio nekoga da ga zaštitiš.”
„I nisi mogla da vidiš nijedan drugi razlog?" prošaputao je, glasom
mekšim od pliša. „Nije moglo da bude zbog toga što sam poštovao
koliko si se borila da preživiš? Zato što sam video koliko dobrote ima
u tvom srcu? Ili zato što si bila zabavna, hrabra i jaka, i zato što si me
terala da se osetim da sam i ja bio sve to, iako to nisam zasluživao?”
„Lijame...”
„Ne znam šta da kažem ili uradim sada”, rekao je, odmahujući
glavom. „Imam osećaj kao da se nikada nije završilo za mene. Je l’
shvataš? Ne mogu da zaboravim da se dogodilo. Ne mogu da te mrzim
- ne mogu, ne kada očajnički želim da te poljubim.” Onda je,
nepovezano, nastavio tako da ga gotovo nisam razumela. „Zašto nisi
mogla sve da mi uzmeš? Ne samo sećanja, već i osećanja?”
Gledala sam u njega, a mozak mi je trokirao koliko sam bila
zbunjena.
„Užasavajuće je... užasavajuće... da upoznaš nekoga po prvi put i
da osećaš nešto tako jako da hoće srce da ti stane, a nemaš nikakuu
osnovu za tako nešto. Nema konteksta. Osećanja su tu, toliko jaka da
grebu kandžama da izađu na površinu. Čak i sada, čak i kada samo
pogledam u tebe, osećam kako me preplavljuje to koliko te želim,
koliko si mi potrebna i koliko te volim. Ali tebi nije čak ni žao, samo
očekuješ da ću se pomiriti sa tim da si odbacila svoj život zarad mog.”
Svet oko nas se povukao toliko daleko od našeg malog kruga
ophrvanog tugom, da sam zaboravila da uopšte i postoji. Da smo bili
na ivici auto-puta, izloženi ledenoj hladnoći i očima prolaznika.
Stvarnost se vratila u moj svet rikom motora, glasnom sirenom i
farovima uperenim direktno u nas.
Podigla sam Lijama na noge, posegnula za pištoljem uguranim u
džep kaputa, ali sam onda videla auto, poznatu prašnjavu oker boju
Buckovog terenca. Automobil se uz klizanje zaustavio par koraka od
nas, podižući oblak snega.
Bucko je iskočio sa vozačevog mesta, ostavivši auto upaljen. „O
hvala Bogu. Video sam vas na zemlji i pomislio da ste se poubijali.”
Okrenula sam im obojici leđa, brišući obraze rukavom kaputa. Iza
sebe sam čula Bucka kako uzdiše, ali je Lijam bio taj koji je
progovorio, zabrinjavajuće smirenim glasom.
„Uđi unutra na trenutak. Ostalo je nešto hrane koju bismo mogli
da ponesemo sa sobom.”
Nisam htela da ih pratim i nisam htela da uđem u auto. Nisam
mogla da se pomerim; svađa, ako bi uopšte mogla tako da se nazove,
me je iscrpela do tačke da sam videla dva Džada kada je iskočio iz
auta i došao do mene.
„Ru?” zvučao je uplašeno.
Protresla sam glavom da bih razbistrila misli. „U redu je.”
„Šta se dogodilo?” prošaputao je, i spustio ruku na moje rame da
me uteši. „Da li ste se posvađali?”
„Ne”, rekla sam. „Sada se seća.”
Okrenuli smo se, posmatrajući Bucka kako se sapliće u pokušaju
da održi korak dok ga je Lijam vukao u benzinsku stanicu. Pogledao
me je razrogačenim pogledom kada je Lijam šutnuo vrata nogom kako
bi ih otvorio. Glasno beng kada su udarila u zid od cigle je bilo
dovoljno da izvuče Vidu iz auta.
Bilo je potrebno dve, možda i pune tri sekunde pre nego što je
vikanje počelo. Otišli su dovoljno duboko da nismo mogli da čujemo
šta su tačno govorili; ali su s vremena na vreme određene reči izlazile
u prvi plan - Kako si mogao? i Zašto? i Ona, ona, ona.
„Sranje.” Vida se okrenula nazad prema meni, ruku posađenih na
kukove. „Rekla sam ti da ostaviš dečka na miru. Šta si mu uradila?”
Osetila sam kako mi koža lica gori i postaje pretesna dok sam
pokušavala da zadržim suze.
„...beni idiot!” vikao je Lijam. „Zato što se osećam kao jebeni
idiot!”
„On zna?” pitala me je Vida. „Rekla si mu?”
„Ne... Mislim da se seća. Mislim da sam nekako uspela da
poništim sve. Ili nikada to nisam stvarno uradila. Ne znam. Neće da
priča sa mnom. Nikada više neće hteti da progovori sa mnom.”
„Mislim da to nije tačno.” Džad se ponudio da me uteši.
„Verovatno je samo previše stvari odjednom. Izgleda da...”
„Da šta?” prekinula ga je Vida.
„Da te se jedan deo njega seća. Bio je mnogo uznemiren kada smo
te pronašli, i mislio je da ćeš da umreš, sećaš se?”
„Zašto se onda ponaša kao magarac?” Vida je bila zbunjena.
„Razmisli malo. Znao je da je Ru u Savezu, ali se prema njoj
ponašao drugačije nego prema nama, zar ne? Možda se u tvojoj blizini
osećao zbunjeno - mozak mu je govorio jedno, ali su instinkti pričali
sasvim drugu priču?”
To je bio način na koji je i Lijam sve to objasnio, Džad je bio
dovoljno pronicljiv da primeti nešto za šta nisam bila sigurna da je
moguće. Sa mojim roditeljima i Sem... oni su bili hladni nakon što
sam im obrisala sećanja - zapečatila ih, ili šta god da sam zapravo
uradila. Tada sam bila baš mala, samo sam pretpostavila da je deo njih
prepoznavao šta sam i da su me mrzeli zbog toga.
Možda i nisam potpuno pogrešila. Ako sam im oduzela sećanja, ali
ne i osećanja koja su imali, zar im nije bilo isto kao Lijamu? Onda su
jednostavno bili uplašeni i zbunjeni onim što osećaju? Moja mama
nije bila baš najstabilnija tih dana - imala je napade panike ako i minut
kasnim iz škole. Možda me je videla tog jutra i to je bilo previše za
nju. A tata, smireni, pouzdani tata - on je verovatno bio zabrinut šta bi
ona mogla da uradi, pa me zato nije pustio da izađem napolje.
Možda sam i njih mogla da popravim. Glasić je bio gotovo
nečujan, ali je i dalje bio tu, povlačio me za uvo.
„To ne menja ono što Li sada oseća, doduše”, rekla sam. Ili kako
bi se moji roditelji osećali da saznaju šta je zapravo njihova ćerka.
Pustila sam ih da me odvedu do auta i skliznula na zadnje sedište.
Spakovali su šator i raščistili kamp pre nego što su došli po nas, ne
samo zato što su bili zabrinuti, već zato što je Vida konačno uspela da
pošalje poruku Kejt.
I dobila odgovor.
Umesto da sedne na jedno od prednjih sedišta, Vida je skliznula
pored mene. Džad je krenuo da uđe za njom, ali ga je nogom gurnula
napolje i rekla, „Hoćeš li da odeš da kažeš bakuti da se malo ubrza?”
Džad je počeo da se buni, ali Vida je već zatvarala vrata pred
njegovim nosom.
„Šta nije u redu?” pitala sam, osetivši se odjednom mnogo više na
oprez'u kada sam videla četer u njenoj ruci. „Šta je rekla?”
„Ne znam... nešto smrdi”, rekla jeVida. „Pročitaj sama."
Plavičasto belo svetlo četera je obasjalo zadnja sedišta dok sam
listala poslednju prepisku.

DRAGO MI JE DA STE BEZBEDNI //

MORAMO DA SE SASTANEMO
ŠTO PRE // TRENUTNA LOKACIJA?

Vida je odgovorila:

TRENUTNA LOKACIJA OK //
MOŽEMO DA
BUDEMO U KALI SUTRA

Odgovor je stigao istog trenutka:

SAČEKAĆU VAS I ISPRATITI //

PUEBLO, KOL //
BATALITE METU

Znala sam da se ljudskost gubila u kratkim, odsečnim porukama. I

da je to bila čitava poenta četera: da prenese informacije ili podatke
što je brže moguće. „BATALITE METU” je delovalo neobično
sažeto, doduše. Ne samo to, nego zašto bi Kejt - ili Kol - rizikovali da
napuste Štab i privuku pažnju na svoj plan?

NEMOJ DA KAŽEŠ METI KOJA JE

LOKACIJA SASTANKA

Ispod je bila ispisana adresa.

„Misliš da se nešto desilo?” pitala mi je Vida. „Zašto bi kog
đavola rizikovala da izađe iz Štaba kada bi to moglo da upropasti celu
operaciju?”
„Možda misli da nećemo biti u stanju da pređemo kalifornijsku
granicu bez njene pomoći?” Ovo je bilo malo verovatno, ali moguće
rešenje. „Vida, je 1’ ti ona dala četer? Ono kao, fizički dala u ruke?”
„Da”, odgovorila je. „Niko je lično podesio vezu između njih.”
Posmatrala sam kako se njene tamne oči šire kada je konačno došla do
iste užasne mogućnosti koja je i meni pala na pamet. „Misliš da je
neko uzeo četer od nje? Da joj se nešto desilo? Ili ga je Kol uzeo?”
„Mislim da je moguće da je neko provalio u vezu između naših
četera”, rekla sam, zvučeći mnogo mirnije nego što sam se osećala. „I
da su presretali sve naše poruke.”
„Nema šanse”, prekinula me je Vida. „Čitava poenta ovoga je da
ne možeš da hakuješ vezu. Je l’ postoji način da ga testiramo?”
Možda jedan. Stegla sam vilicu, pa iskucala pažljivo reč po reč.

KONTAKTIRAĆEMO KAD
STIGNEMO
// AKO SE NE VIDIMO...

Sekunde su se vukle kada je ekran potamneo od neaktiv-nosti, ali

ga nisam isključila, a ni Vida se nije odmakla dok se pozadinsko
osvetljenje nije ponovo upalilo. Vibracija mi je protresla čitavu ruku,
pa je naterala da se naježi.

DOBRO // KASNIJE, NA SVETLU JE

JASNIJE

Prošlo je dobrih deset minuta pre nego što su se momci pojavili na

ulazu prodavnice, svaki noseći po nešto u rukama. Bucko je bio
pretrpan toalet-papirom, Džad je balansirao sa pet džambo-kesa čipsa
različitih ukusa, a Lijam se trudio da ne ispusti svojih deset flaša sa
gaziranim sokovima.
„Diši, srce”, rekla je Vida, „budi opuštena. Samo treba da
stignemo do Kolorada.”
I lažemo čitavim putem do tamo, pomislila sam, naslonivši čelo na
vrata. Nije da smo imali da donosimo neke odluke. Ako nas nisu
čekali Kejt ili Kol, to je značilo da im se nešto dogodilo - li je njihov
plan sa flešom bio otkriven, ili je neko saznao da znaju gde se tačno
nalazimo i da nisu radili ništa da nas privedu. Kroz glavu mi je prošlo
toliko različitih potencijalnih osumnjičenih: Olban, njegovi savetnici,
Džarvin, njegovi prijatelji. Nisam mogla da se otresem osećaja da se
sve svelo na taj fleš, nisam mogla da prestanem da mislim o tome
kako bi neko kao Džarvin pokušao da koristi podatke da ispuni neke
svoje ciljeve, umesto da nam pomogne. A najgore od svega je bilo to
što nismo mogli da znamo da li je bezbedno da se vratimo sa flešom u
Štab dok nam to ne potvrdi ko god nas sačeka u Koloradu.
A ako je to stvarno bila Kejt, odlično. Pueblo, Kolorado je bilo
mesto dobro kao i svako drugo da se razdvojimo od momaka. Kao što
je Vida rekla - nema potrebe da ih vuca-ramo sa sobom ako ćemo
svejedno da presečemo vrpcu u jednom trenutku.
Nalet ledenog vazduha nas je udario kada su otvorili gepek i
ubacili novoprikupljene zalihe tamo. Džad se uspuzao pored Vide,
trljajući ruke u pokušaju da povrati osećaj. Odisao je hladnoćom kada
se nagao prema izduvima ventilacije i sve ih uperio prema sebi.
Bucko je ponovo seo na vozačevo sedište za volan, pogledavši
okolo kao da je zbunjen što je još uvek upražnjeno. Pogled mi se
susreo sa Lijamovim pre nego što je otvorio suvozačeva vrata i
uvukao se unutra.
Nisam imala predstavu šta je Bucko čekao, ali smo sigurno sedeli
u tišini dobrih pet minuta pre nego što je Lijam konačno rekao,
„Možemo li bar da se ponašamo na par minuta da ova situacija nije do
koske neprijatna i da mi neko, molim vas, objasni šta se zapravo
događa?”
Bucko je konačno spustio ručnu kočnicu. „Kasnije. Ne mogu da
bezbedno i uspešno upravljam po ovakvim putevima ako nije tišina.”
„Bakuta”, začula se Vida sa zadnjeg sedišta, „to je baš jadno, čak i
za tebe. Hoćeš da neko od velikih preuzme volan?”
„Evo ja ću!” Ponudio se Džad, pa zalupio poklopac kompasa i
uspravio se u sedištu. „Imao sam par časova vožnje u Štabu.”
 „Imao si jedan čas”, rekla sam, „i završio se tako što si čuknuo još
tri auta u pokušaju da se parkiraš.”
„Ubio si onaj prelepi mercedes”, rekla je Vida. „Onaj prelepi,
prelepi auto ”
„Nisam ja bio kriv!”
Bucko nas je ignorisao, a mi smo se vratili na auto-put gde je
nastavio svojom uobičajenom pažljivom brzinom. Počela sam da
pričam priču od početka, najbolje što sam mogla, o tome šta je Kol
planirao da uradi sa flešom kada ga bude pribavio. Reči su navirale iz
mene, od trenutka kada su doneli Blejkovo telo, naš beg u Bostonu,
susret sa Buckom i pronalaženje njega u Nešvilu. Lijam je imao
pitanja - dobra pitanja - o tome kako su Kol i Kejt planirali da koriste
istraživanje kao nešto što će im ojačati poziciju za vraćanje Saveza na
stari put.
„Okej”, promumlao je Lijam kada sam završila, više za sebe nego
za mene. „Okej... Samo, imam još jedno pitanje. Ako si bila spremna
da rizikuješ glavu bežanjem sa te misije i pokušajem da me pronađeš,
koji je bio tvoj interes u svemu tome?”
Zar nije bilo očigledno?
„Rekla sam ti. Kol je rekao da će Olban, ako mu budem donela taj
fleš, uraditi sve što se bude tražilo od njega.
„Uključujući i borbu da se oslobode logori”, rekla sam. „A u
međuvremenu bih ja mogla da se postaram da si bezbedan i da Olban
nema nikakav razlog da te juri i vraća u okrilje Saveza.”
Kada je Lijam konačno progovorio, glas mu je zvučao promuklo.
„Ne... da bi te oni pustili da se izvučeš iz svog dela dogovora? Da bi te
oslobodili?”
Moje ćutanje je shvatio kao ne, što je i bilo istina.
„Nije ti čak ni palo na pamet da pitaš?” prošaputao je, dok su se
prvi tragovi povratka besa ispoljavali. „Vraćaš se nazad, tek tako - kao
da ti agenti nisu i dalje mrtvo ozbiljni u nameri da ubijaju decu?”
„Moram da završim ovo”, odgovorila sam.
„Stvarno, a ko će da te zaštiti?” uzvratio je pitanjem. „Eto, daćeš
im podatke i nadati se najboljem, nadati se da oni neće da pogaze
svoja obećanja ili te ubiju jer im je tako došlo? Samo hoću da znam
zašto. Zašto bi im to dala kada postoji mogućnost da će iskoristiti te
informacije da pomognu sebi? Ako je to što Kol kaže istina i da je
pronađen uzrok, zar ne zaslužujemo mi da je saznamo? Da donosimo
odluke o tome šta da radimo sa njom?”
Lijam je bio tako iskren, tako zanesen kada je rekao sve to, da je
delovalo kao da se onaj stari budi u njemu. Čak mu se i boja vraćala
na lice.
„Nije podložno diskusiji”, odgovorila sam. „Žao mi je, ali moramo
da budemo realistični. Ranije... Ranije smo mislili da možemo sami to
da uradimo, da nam ne treba ničija pomoć - i pogledaj kako se to
završilo. Potrebna nam je pomoć. Možemo i dalje da uradimo ono što
smo hteli, ali ne možemo sve sami.”
„Pa si izabrala Savez da ti pomogne?” nastavio je sa pitanjima.
Odgovorila sam, ne obazirući se na Vidinu ogorčenost. „Sva
plemena su razjedinjena i nemamo nikakav način da ih ujedinimo u
broju koji bi nešto značio, čak i kada bismo to uradili, to bi samo bio
sjajan mamac za PSS-ove da dođu i sve nas pohapse. Znam, znam da
mrziš sve ovo, ali mi reci iskreno, šta misliš da bismo mi mogli da
uradimo sa informacijama o istraživanju? Da ih objavimo širom
sveta? Da li ti imaš potrebnu tehnologiju za tako nešto? Resurse?
Pokušavam da mislim na to šta je najbolje za decu u svim tim
logorima...”
„Ne”, prekinuo me je hladno, „uopšte ne razmišljaš.”
„Gotovo je, Lijame”, rekla sam. „Možda će da pogaze svoju reč,
ali ja ne planiram da pogazim svoju. Ne kada je ulog tako veliki.
Ako... neće mi se to svideti, ali ću razumeti ako hoćete da se
razdvojimo sada, umesto u Koloradu. Ovo uopšte ne bi trebalo da
bude tvoj problem.”
„Koloradu?” Bucko i Lijam su rekli u isto vreme.
„Konačno smo dobili poruku od Kejt”, rekla sam, podigavši četer.
„Hoće da se nađemo u Pueblu, u Koloradu.”
 „Hoće?” Džad je bio zbunjen. „Ali zašto...”
„Kada ste planirali da nam to kažete?” Prekinuo ga je Bucko. A
Lijam je, koliko god bio besan na svog prijatelja, spremno uskočio da
ga podrži.
„Šta, očekujete da vas samo izbacimo iz auta kada stignemo do
tamo? Šta se desilo sa onim da ostajemo zajedno dok ne stignemo u
Kaliforniju?”
„Ako dolazi da se nađe sa nama, verovatno je razlog to što misli da
ne postoji način da pređemo bezbedno kalifornijsku granicu”, slagala
sam, i mrzela sebe zbog toga. „Verovatno će probati da nas prebaci
avionom. Sigurna sam da će vas pustiti da nam se priključite...”
„Nemoj ni da se trudiš da završiš tu rečenicu”, prekinuo me je
Lijam.
„Dobro, dobro, dobro!” Bucko je počeo da viče, oštro skrenuvši
udesno. „Molim vas, za boga miloga, možemo li samo da budemo tihi
i normalni jebenih pet minuta i prisetimo se da smo ovde zapravo svi
prijatelji kojima je stalo do drugih ljudi u autu i da ne pokušavamo da
se poubijamo međusobno? Pošto to zvuči baš primamljivo u ovom
trenutku!”
„Nekako”, rekla je Vida nakon duge, neugodne, petominutne
tišine, „nekako je ovo još gore.”
Lijam se sigurno složio, pošto je ispružio ruku i pesnicom uključio
radio, pevušeći sebi u bradu dok je menjao stanice, prelazeći preko
statike, nekog čavrljanja na španskom i reklama, dok se konačno nije
zaustavio na dubokom i ujednačenom ženskom glasu.
„...Dečji savez je izdao saopštenje po pitanju božićnog samita...”
„E, nećeš ga majci”, rekao je Bucko, pruživši se da ga isključi.
„Nećemo opet da počinjemo sa ovim.”
„Ne!” sve troje smo povikali sa zadnjeg sedišta. Džad se praktično
zalepio licem za metalnu ogradu koja nas je razdvajala od radija, a
istog trenutka kada se začuo Olbanov glas Vida je bila pored njega.
„To je...” Džad je izgovorio uzbuđenim glasom.
„Mi ne verujemo da je mir koji Grej pokušava da postigne u bilo
čijem interesu osim njegovog. Ako se ovaj lažni sastanak zvaničnika
dogodi, uništiće sav rad koji su Amerikanci ulagali u to da iz pepela
ponovo izgrade živote koje je on uništio. Nećemo sedeti skrštenih ruku
dok se istina sakriva ispod hrpe njegovih laži. Sada je vreme da se
dela, a mi ćemo to i uraditi.”
Bio je to lep govorčić. Bila sam sigurna da je bio napisan od strane
Žabljih Usta. Čovek je napisao gotovo svaku reč koju je Olban na silu
izgovorio kroz iskežene zube. Nisam čak ni morala da zatvorim oči
kako bih videla staru, ćelavu glavu povijenu preko rukom ispisanih
beležaka i svetla kamera koja njegovoj gotovo prozirnoj koži daju
plavičasti sjaj.
„...kada je upitan da prokomentariše, sekretar za medije je
odgovorio, 'Svaka reč koja izađe iz usta teroriste je osmišljena da
izazove strah i nesigurnost koji nažalost i dalje postoje danas. Džon
Olban se sada javlja jer se plaši da Amerikanci više neće to-lerisati
njegove nasilničke metode i nepatriotsko ponašanje kada se ponovo
uspostave red i mir.”
„Nije on uplašen”, šištala je Vida. „Oni su ti koji bi trebalo da
budu prestravljeni.”
Džad je ućutkao, mašući rukama. „Možeš li da pojačaš?”
„Sa nama je Bob Njuport, stariji politički savetnik senatorke
Džoen Fridmont iz Oregona, na vezi je da prokomentariše kako će
Federalna koalicija pristupiti samitu Jedinstva - Bobe, jesi li tu?”
Veza je krckala od statike, i narednih nekoliko sekundi je samo
tiho šuštanje točkova terenca na auto-putu ispunjavalo naše uši.
„Halo, da... Meri? Izvini zbog ovoga. Kvalitet signala u Kaliforniji
nijei...”i Glas je nestao, samo da bi se ponovo pojavio glasnije nego
ranije. „Poslednjih nekoliko meseci.”
„Repetitori mobilne telefonije i sateliti u Kaliforniji nisu preterano
pouzdani u poslednje vreme”, objasnila sam momcima na prednjem
sedištu. „Olban veruje da ih Grej opstruiše.”
„Bobe, pre nego što se veza prekine, možeš li da nam kažeš koji su
planoui FK za pristup ovom sastanku? Možeš li nam dati neku okvirnu
ideju šta da očekujemo od govora senatorke Fridmont i ostalih koji će
sedeti za tim stolom?”
„Naravno. Ne mogu da ulazim u detalje...” veza je ponovo
zatreperila, pa se vratila u normalu „ali će definitivno biti reči o
priznavanju Federalne koalicije kao nacionalne partije, i naravno,
forsiraćemo da se održe izbori na suim nivoima na proleće.”
Voditeljka programa Meri se blago nasmejala. „I kako tačno mislite đa
će predsednik reagovati na vaše zahteve da skrati svoj treći mandat?”
Bob se i sam usiljeno nasmejao. „Moraćemo da sačekamo i
vidimo. Mobilizacija će, naravno, takode biti jedna od najvažnijih
tačaka razgovora. Želeli bismo da čujemo da li predsednik ima neki
plan da se ta praksa prekine, pogotouo u programu Psi Specijalnih
Snaga, koji je, znam, uzrok velike količine nezadovoljstva ... širom
nacije...”
Te reči su sve petoro privukle ka svetlećem zelenom displeju
radija. Džad me je stegao za ruku. „Misliš da...?” prošaputao je.
„Da li ćete diskutovati i o programima rehabilitacije?” Meri je
namirisala krv, i sada je pribila nos uz zemlju i njuškala u pokušaju da
prati njen trag. „U poslednje vreme nemamo mnogo informacija o
statusu programa i deci koja su uvedena u njih. Na primer, Vlada više
ne izdaje pisma kojim obaveštava roditelje o napretku njihovog deteta.
Da li mislite da je ovo znak da će program pretrpeti određene
promene?"
„Oni su stvarno slali pisma?” pitala sam. Ovo je bilo prvi put da
čujem tako nešto.
„Na samom početku - najuopštenije, vaše dete napreduje, ne pravi
nikakve probleme štampane poruke”, rekao je Lijam. „Svi su dobijali
iste.”
„Sada smo usredsređeni na diskusije o planovima koje bismo
želeli da vidimo da predsednik Grej donese kako bi stimulisao
ekonomiju i ponovo započeo razgovore sa našim nekadašnjim
međunarodnim partnerima.”
„Ali da se vratimo na problem Psi...” Glas koji je pripadao Meri je
počeo da se gubi, krčao je i pretvarao se u neprirodno metalno
zavijanje.
„Zaustavi se”, rekla je Vida, „ili ćemo izgubiti signal!”
„... hoćete li ga pitati da otvoreno izađe i salopšti šta se dešava sa
programima istraživanja koji postoje danas i da li je napravljen
pomak u analiziranju uzroka IAAN-a? Ja sam, na primer, kao majka
malog deteta, posebno zainteresovana da saznam da li će moj sin, koji
već uveliko ide na redovne nedeljne testove i posmatranja, morati da
bude odveden i stavljen na specijalni program prema instrukcijama
IAAN registra. Sigurno postoje političari na obe strane koji su u
sličnoj poziciji i mogu da se poistovete sa hiljadama roditelja koji su
ostavljeni bez odgovora - neki od njih godinama. Mislim da pričam u
ime svih njih kada kažem daje ovo neprihvatljivo.”
„Tako je”, rekao je Džad, „reci mu, Meri. Ne dozvoljavaj mu da
promeni temu!”
„Verujem da FK želi da promeni... program...” ponovo statika.
Ali nije mogla da sakrije koliko je Bobu bilo neprijatno da priča o toj
temi. „Voleli bismo da nastavimo da vršimo nadgledanje
petogodišnjaka bar još godinu dana u nekoj od ustanova, ali ako ne
pokazuju nikakve... opasne nuspojave IAAN-a, želimo da budu vraćeni
kućama, umesto da automatski budu prosledeni u neki od tih kampova
za rehabilitaciju...”
Veza se prekinula jednim oštrim klik. Voditeljka je ponavljala
njegovo ime, „Bobe? Bobe? Bobe?” iznova i iznova, kao da će nekako
uspeti da privuče njegov glas kroz uprkos prekinutoj vezi.
 26

BILO JE PRILIČNO OČIGLEDNO DA JE OVAJ DEO DRŽAVE BIO NIČIJA

ZEMLJA. Verovatno bismo osetili još veće olakšanje kada smo konačno
izašli iz Oklahome i nastavili kroz Kanzas da smo uspeli da
razlikujemo ta dva. Prolazili su sati vožnje, a mi nismo videli ništa
osim nekada zelene trave uništene ledom i snegom. I male gradove iz
kojih je život polako nestajao. Zarđale automobile i bicikle duž auto-
puta. Vedro, prazno nebo.
Videla sam pustinju u južnoj Kaliforniji, ali ovo... ovo je izgledalo
kao da se prostire unedogled u svakom pravcu, čak je i nebo delovalo
kao da visi niže nego inače kako bi dodirivalo auto-put. Zaustavili
smo se samo dvaput, oba puta da bismo proverili rezervoare
automobila poređanih uz ivicu auto-puta. Bilo je benzinskih stanica
koje su radile usput, ali po ceni od skoro pet dolara po litru nam
nekako nije bio prioritet da napunimo rezervoar na legalan način.
Uglavnom nismo viđali druge automobile usput. Usamljeni
patrolni auto je u jednom trenutku proleteo pored nas, u užasnoj žurbi
da stigne gde god da se zaputio. Svejedno, Bucko je i dalje vozio svih
pet sati nervozno stiskajući volan. Sledeći put kada smo stali da bismo
napravili pauzu za toalet, Vida je sela za volan i zaključala vrata,
nateravši ga da pređe na suvozačevo mesto, a Lijama da pređe pozadi
pored mene.
Napustili smo ravnicu, polako smo se bližili planinama obavijenim
mrakom. To je bilo jedino upozorenje koje smo dobili da se
približavamo Koloradu. Trebalo je da prođe još mnogo sati pre nego
što stignemo do Puebla, ali čvorovi u mom stomaku nisu popuštali.
Pred nama je niz svetala najavljivao gradove u daljini, rastao i
postajao sve blistaviji kako smo se spuštali u dolinu. Bila sam previše
nervozna da bih spavala kao Džad i Bucko. Jednom rukom sam čvrsto
stiskala četer i fleš u džepu kaputa, pokušavajući da se usredsredim na
ono što je bilo pred nama, da zamislim različite scenarije i to kako bi
mogli da se odigraju.
Vida i ja bismo izvidele lokaciju; ako je u pitanju bila jedna osoba,
Džarvin ili neko od njegovih agenata, lako bismo se postarali za njega.
Ona bi ga napala na svoj način, a ja bih ga nadjačala svojim
metodama. Ukoliko bi nas čekala grupa naoružanih agenata, pobegli
bismo pre nego što primete da smo stigli. Moglo je da uspe. Uspeće,
rekla sam sebi. Jedino pitanje je bilo šta raditi ako više nije bezbedno
da donesemo fleš nazad u Štab? Ako Kol ili Kejt više nisu tu. Ili su
mrtvi.
Lijamove oči su bile zatvorene, a disanje mu je bilo lakše nego
prethodnih dana. S vremena na vreme bi farovi ponekog kamiona iz
suprotnog smera ispunili svetlom prozor na koji se naslanjao,
obasjavajući njegovu zlatnu kosu. U tim dragocenim trenucima nisam
mogla da vidim posekotine i masnice na njegovom licu. Čak ni tamne
krugove oko očiju.
Pesmu Bitlsa je na radiju zamenilo lagano drndanje Flitvud Meka,
pa je zatim i ono utihnulo i otvorilo prostor uvodnim rifovima pesme
Bilo bi lepo Bič Bojsa.
Mislim da do tog trenutka nisam stvarno shvatala da je to kraj. Da
ću za nekoliko desetina kilometara ili par sati izaći iz tog auta i
zatvoriti vrata za sobom poslednji put. I prošli put je bilo teško ostaviti
sve za sobom, ali sada... ovo. Možda je to bila moja kazna za stvari
koje sam uradila - da budem zarobljena u svetu gde sam morala da ih
napuštam iznova i iznova i iznova dok više ne ostane ništa u mom srcu
što bi moglo da se slomi.
Nije me bilo sramota da zaplačem u tom trenutku. Bolje da to
izbacim iz sebe dok drugi spavaju, a Vida se koncentriše na put
obavijen tamom. Dozvolila sam sebi da, bar jednom, utonem još
dublje u svoj bol. Dozvolila sam sebi da se pitam zašto mi se ovo
dešavalo - svima nama - dok nisam bila sigurna da će mi se fleš-drajv
urezati u dlan od stiskanja.
Bar ćemo, nadam se, saznati ko je... šta je... bilo odgovorno. Imaću
šta da okrivim za zbrku od svog života, ne samo sebe.
A i ta pesma kao da nije imala kraj. Svirala je ukrug, taj glupi,
veseli tempo glasova i okidanja žica na gitari koji je pevao o
budućnosti kakvu nikada neću imati.
Dodir je iz prve bio pun oklevanja, toliko da sam pomislila da i
dalje spava, da se samo meškolji u snu. Lijamova ruka se spustila
pored mene na sedište, a prsti se prebacivali preko mojih, jedan po
jedan, kačeći se za njih na nežan i stidljiv način. Ugrizla sam se za
usnu i pustila da njegova topla, gruba koža obuhvati moju.
Oči su mu ostale zatvorene, čak i dok sam ga posmatrala kako se
muči da proguta knedlu. Više nije bilo ničega što smo mogli da
kažemo jedno drugom. Naši isprepletani prsti su se podigli kada ih je
podigao i spustio na svoje grudi, i ostali su tamo, do kraja pesme, dok
smo prolazili kroz planine i gradove. Do kraja.

Pueblo - GRAD HEROJA! Ili ČELIČNIGRAD ZAPADA, u

zavisnosti od toga kom ste znaku odlučili da verujete - bio je gotovo
napušten, ali ipak nedovoljno prazan da bih mogla potpuno da se
opustim dok smo se vozili ispod niza treperavih uličnih svetala i
praznih salona automobila. Izgledao je kao još jedan u nizu gradova
kakvih smo bezbroj videli usput, okružen planinama, podignut na
ravnom, suvom tlu. Oduvek sam zamišljala Kolorado kao jednu
džinovsku planinu, pokrivenu snegom zatrpanim četinarima i ski-
stazama. I bilo je snega, na vrhovima Stenovitih planina u daljini, ali
ne ovde u gradu, gde nije bilo drveća da pruži zaklon, ni cveća da
ulepša prostor. Život na ovakvom mestu je delovao neprirodno.
Vida je parkirala terenca prekoputa adrese koju nam je „Kejt”
poslala, pustivši automobil da se inercijom otkotrlja poslednjih
nekoliko metara pre nego što se konačno zaustavio.
„Jesi li sigurna da je ovo prava adresa?” pitao je Bucko, ponovo
pogledavši u tablet. Bio je u pravu. Sastanak u sladoledžinici jeste
delovao malo čudno - doduše, uklapao se u Kolov smisao za humor,
valjda, ali me je nasumičnost poteza navela da posumnjam.
„Ne vidim nikoga unutra”, rekao je Bucko po deseti put. „Ne
znam... Možda bi trebalo da obiđemo još jedan krug?”
„Bakuta, iskuliraj - dobiću čir od tebe”, rekla je Vida, izbacivši
auto iz brzine. „Verovtno nas čeka u jednom od onih automobila.”
„Da”, rekao je Lijam, „ali u kom?”
Većina automobila su bili srednje veličine, različitih boja i oblika.
Jedna stvar im je bila zajednička - pored izbledele boje od sunca -
svaki centimetar je bio prekriven prašinom. Krovovi, prozori, haube.
Jedini izuzetak je bio beli terenac - točkovi i donja polovina auta su
bili blatnjavi, ali je ostatak auta bio čist. Nije dugo stajao parkiran.
„Rekla je da se nađemo unutra”, rekla sam, otkopčavajući pojas.
„Počećemo odatle.”
„Čekaj”, oglasio se Bucko, glasom podvučenim panikom. „Je l’ ne
možemo samo... da sačekamo još par minuta?”
„Ne možemo da je ostavimo da čeka”, rekao je Džad. „Verovatno
je premrla od brige.”
Uspela sam da uhvatim Vidin pogled u retrovizoru. „Zašto ti ne bi
ostao ovde i spakovao nam jednu kesu potrepština”, predložila sam,
trudeći se da zvučim opušteno. „Vida i ja ćemo otići da vidimo šta se
dešava. Saznaćemo šta su njeni planovi i da li je bezbedno da vi
momci nastavite sa nama.”
„Okej”, rekao je Džad, „Dolazim tamo za sekund!”
„Nemoj da žuriš”, rekla sam, preskačući preko njegovih dugih
nogu. „Razmisli dobro šta će nam biti potrebno.”
„Ali Kejt će verovatno već imati sve što nam je potrebno”,
pobunio se. „U svakom slučaju, želim da je vidim. Imam osećaj da je
prošla čitava večnost.”
Vida je otkopčala svoj pojas pa krenula za mnom. Zatvorila sam
vrata za sobom, pazeći da ne pogledam Lijama u oči dok sam išla ka
zadnjem delu auta da se sretnem sa Vidom. Čulo se tiho klik kada je
proverila šaržer pištolja koji je držala u ruci.
„Ne ulazimo unutra dok ne potvrdimo da nas neće čekati zid od
oružja, kapiš? Upadamo unutra i izlazimo napolje čim odradiš svoj
vudu na njihovim mozgovima i vidimo da su ostali dobro”, rekla je.
„Koliko imamo vremena pre nego što Džudit počne da kmeči
nestrpljivo i krene za nama?”
„Najviše deset minuta.” Možda dvanaest, ako ga Lijam bude
zagovarao.
Krile smo se u senkama, provlačeći se između auto-mobila. Nisam
osećala nervozu sve do trenutka kada sam primetila treperenje svetla i
pokret u jednom od prozora restorana. Ali Vida me je stiskala za ruku
dok me je vukla iza ogromnog kontejnera čiji je neispražnjeni sadržaj
polako trulio. Zadnja vrata su bila obijena kamenom. Vida se na
trenutak okrenula da baci pogled na mene, pa polako ušla povijena u
mračnu kuhinju Mlečne Kraljice. Vrata su skliznula na svoje mesto za
nama, a ja sam ih zaključala što sam tiše mogla.
Vidin odraz je blesnuo u čeličnom frižideru na drugoj strani
prostorije; okrenula sam se i videla je kako čuči i kreće se između
srebrnih friteza i praznih polica. Susrele smo se kod vrata koja su
vodila ka pultu sa kasom i restoranu.
Otkočila sam pištolj i sagla se što sam više mogla, klizeći duž
pulta i praznih mesta gde su nekada stajale mašine za sladoled. Ne,
uprkos svetlima i blagom slatkom mirisu koji je i dalje lebdeo u
vazduhu, ovaj restoran nije radio.
A jedina osoba osim nas u restoranu nije bila Kejt.
Sedeo je u jednom od belih plastičnih separea koji se nisu videli
kroz velike staklene prozore sa ulice, odsutno listajući staru, iskrzanu
knjigu po imenu Sabrana dela Fridriha Ničea. Nosio je bež pantalone
i sivi džemper preko bele košulje, a oba rukava su bila uredno
podvijena.Tamna kosa je bila malo duža nego što sam je pamtila,
upadala bi mu u oči svaki put kada bi se nagao da okrene stranicu. I
dalje, najčudnija stvar kod ove slike Klensija Greja nije bila činjenica
da je tu, u pustinji, u Mlečnoj Kraljici pod izbledlim posterom koji
reklamira nekakav novi kornet - već to što je bio dovoljno opušten da
podigne noge na drugi kraj separea.
Znao je da sam tu - morao je da zna - ali se nije ni pomerio kada
sam mu prišla sa leđa i stavila cev pištolja na njegovu glavu.
„Možeš li bar da sačekaš da završim poglavlje?” pitao je, tonom
prijatnim kao i uvek. Osetila sam kako mi se želudac podiže. Osetila
sam još nešto, poznati osećaj golicanja u malom mozgu.
„Spusti pištolj, Rubi”, rekao je Klensi, zatvarajući knjigu.
Deo mene je hteo da mu se nasmeje u lice. Stvarno je pokušavao
tako nešto? Pustila sam nevidjive prste njegovog uma da ovlaš
dodirnu moje na jedan jedini trenutak, pa spustila čelični zid ivica
oštrih poput žileta između njih. Ovog puta se Klensi pomerio - cimnuo
se unapred, šišteći od bola kada se okrenuo prema meni.
„Dobar pokušaj”, rekla sam, mirne ruke i još mirnijeg glasa. „Imaš
trideset sekundi da mi kažeš šta kog đavola radiš ovde i kako si uspeo
da pristupiš našem četeru pre nego što obavim ono što je trebalo još
odavno da završim.”
„Očigledno ne znaš kako da se cenjkaš”, ubeđivao me je. „Onda
nemam nikakav razlog. Umreću ako ti kažem, umreću ako ti ne
kažem. Šta tu može da me motiviše?”
Klensi mi je uputio njegov najbolji ‘političarev-sin-osmeh’, a ja
sam osetila kako se u meni preliva bes koji se dugo krčkao. Želela sam
da vidim kako se plaši pre nego što mu okončam život. Želela sam da
bude uplašen i bespomoćan kao što smo mi bili one noći.
Prestani, pomislila sam. Smiri se. Ne možeš opet to da radiš.
Kontroliši se.
„Svest da postoji i treća, gora opcija”, rekla sam.
„Šta? Predaćeš me PSS-ovima?”
„Ne”, odgovorila sam. „Da te nateram da zaboraviš ko si. Šta
možeš da uradiš. Da ti iščupam svako sećanje, do poslednjeg iz
glave.”
 Uglovi Klensijevih usana su se izvili. „Nedostajale su mi tvoje
prazne pretnje. Ti si mi nedostajala, stvarno. Doduše, nije da nisam
pratio tvoje aktivnosti. Bilo je fascinantno gledati to poslednjih
nekoliko meseci.”
„Oh, sigurna sam”, rekla sam, čvršće stežući pištolj. Zavalio se u
naslon. „Pratim šta se dešava svim mojim dobrim prijateljima. Oliviji,
Stjuartu, Čarlsu, Majku, Hejzu. Tebi, pogotovo.”
„Vau. Stvarno znaš kako da laskaš devojci.”
„Doduše, moraćeš da mi kažeš - zašto ste se ti i Stjuart razišli?
Pročitao sam izveštaj na Savezovim serverima. Oboje ste privedeni,
ali se ne pominje zašto je on pušten.” Ništa nisam odgovorila. Klensi
je ispreplitao prste na stolu, sa sveznajućim osmehom razvučenim
preko njegovog lepog lica.
„Vidi ti nju, pravi nemoguće izbore”, nastavio je. „To je ona tvoja
dadilja i rekla o tebi u tvom dosijeu, znaš? Tako je opravdala to što te
je postavila za vođu vašeg tužnog malog tima. Rubi je žestoko
zaštitnički nastrojena i poseduje jaku volju i snagu potrebnu da
donese pravu odluku kada je izbor naizgled nemoguć. Svidelo mi se
to. Vrlo poetski.”
Skliznuo je sa separea, podižući obe ruke u klasičnu „predajem se”
pozu. Bila je iskrena koliko i taj lažni osmeh.
„Rubi.” Glas mu je postao još tiši, a ruke su se spustile, izgledao je
kao da se priprema da krene ka meni i da me zagrli. „Molim te. Tako
sam srećan što te ponovo vidim..
„Ostani tu gde si”, upozorila sam ga, ponovo podižući pištolj.
„Nećeš pucati u mene”, nastavio je Klensi, glasom koji je
poprimao određenu svilenkastu notu kao i svaki put kada je pokušao
da utiče na nekoga. Od njega mi se koža ježila, a dlanovi znojili.
Mrzela sam ga - mrzela sam ga zbog svega što je uradio, ali još više
od toga, mrzela sam ga zato što je bio u pravu.
Mora da me je izraz lica odao, jer se bacio ka meni, izvijajući ruku
ka mom pištolju.
Pucanj je bio glasniji od grmljavine; metak je pocepao vazduh i
zakačio ga po ruci, a zatim je usledila eksplozija zvuka. Klensi je
zavijao od bola, spustivši se na kolena. Leva ruka je stiskala mesto gde
je metak okrznuo desnu podlakticu.
Mogla sam da čujem kako Džad lupa na zadnja vrata u kuhinji,
uzvika prigušenih zidovima, ali je Vida bila ta koja se pojavila u
vidokrugu. Ustala je iza kase, a pištolj u njenoj ruci je bio uperen
direktno u njegovu glavu.
„Rekla ti je da se ne pomeraš”, rekla je Vida hladnim tonom kada
je zauzela mesto iza mene. „Sledeći put pucam u jaja.”
Prekasno sam shvatila opasnost, kada je Klensi podigao glavu.
„Prekini...!”
Vida je uzdahnula, zgrčenog lica Klensijevim nasilnim ulaskom u
njen um. Stresla se, opirući se - mogla sam da vidim otpor u njenim
očima pre nego što su postale staklaste pod stiskom njegovog
mentalnog dodira. Ruka joj se tresla kada je ponovo podigla pištolj,
ovog puta uperen u mene.
„Spusti pištolj i saslušaj me”, naredio je Klensi. Povukao se
unazad kako bi seo na ivicu separea, posmatrajući kako je krv flekala
njegovu do skoro besprekorno čistu košulju. Nisam se ni mrdnula,
boreći se sa potrebom duboko u stomaku da ga ubijem na mestu i
okončam sve ovo. Vida se tresla iza mene; osetila sam kako cev
pištolja podrhtava kada se naslonila na moju lobanju. Obrazi su joj bili
mokri, ali nisam stigla da vidim da li je u pitanju bio znoj ili suze.
Iznenadilo me je koliko sam malo straha osećala u tom trenutku,
izuzev onoga šta se dešavalo Vidi. Ako je Klensi uradio sve ovo -
došao ovde, hakovao vezu između naših četera, čekao u Mlečnoj
Kraljici od svih mesta, onda je sigurno imao razlog za tako nešto. Nije
mogao da priča sa mnom ako sam mrtva.
„Ah", rekao je tiho, kao da sam izgovorila svoje misli naglas.
Klensi je pogled prebacio na Vidu. Pištolj se povukao, pa prebacio
na Vidinu slepoočnicu.
„Ne bi to uradio”, prošaputala sam.
,Je l’ stvarno hoćeš da me testiraš?” Podigao je obrve i pokazao
rukom na drugu stranu separea. Pozivao me je da sednem. Ostala sam
na nogama, ali sam zaključala pištolj i vratila ga nazad u pojas
pantalona.
Mogu da prekinem vezu, pomislila sam, dozvolivši svom umu da
krene ka njenom. Ali kao da se čelična ploča nalazila između Vidinih
misli i mene - koliko god da sam pokušavala da je probijem, samo me
je odbacivala unazad. Zatvarala.
„Mnogo si napredovala”, rekao je Klensi. „Ali da li stvarno misliš
da bi uspela da prekineš moju vezu sa njom pre nego što je nateram da
opali?”
Ne, pomislila sam, u nadi da će moj pogled Vidi moći da prenese
koliko mi je bilo žao, i da nisam odustala.
„Koliko dugo si pratio našu vezu preko četera?” pitala sam,
okrećući se ka njemu.
„Pogađaj dvaput kada sam počeo da odgovaram umesto Ketrin
Konor.” Počeo je prstima da lupka po stolu, a Vidina ruka se smirila,
dok se prst stezao na obaraču. Stegla sam pesnice, ali ipak sela
prekoputa njega - ne trudeći se da sakrijem gađenje na licu. „Veoma je
zabrinuta za sve vas. Doduše, pre vas je shvatila da ja nisam vi, brže
nego što ste vi shvatili da ja nisam ona. I još bolje, ona vas je poslala u
Nešvil. Pretpostavljam da ste naišli na onog malog pozera dok ste bili
tamo. Jesi li se pobrinula za njega?”
Trebalo mi je malo vremena da shvatim da priča o Noksu. „Mora
da te je ubijalo”, rekla sam, „da znaš da jedan obični Plavi paradira
okolo koristeći identitet koji si ti napravio. Jesi li znao da je imao
jednog od tvojih Crvenih?”
„Čuo sam glasine.” Klensi je odmahnuo rukom. „Znao sam da je
Crveni oštećen, inače bih otišao i sam ga uzeo za sebe. Bio bi izuzetno
koristan da ga imam u blizini, ali nemam vremena da sedim i dresiram
to dete iz početka, da uklonim sve uslovne reflekse u njegovoj glavi i
napravim ponovo.”
„Uništili su ga - ti si ga uništio”, rekla sam. „Tako što si predložio
taj program svom ocu. Taj dečko je bio... bio je kao životinja.”
 „A koju je drugu opciju imao?” Pitao je Klensi. „Da li bi bilo bolje
da sam dozvolio da očevi saradnici ubiju sve njih na način na koji su
pobili i Narandžaste? Je l' bolje da budeš veće čudovište od njih ili da
u tišini budeš proždran?” Prstima je prešao preko ivica stare knjige.
„Dobro pitanje koje nam je postavio Niče. Ja znam svoj odgovor na
njega. Znaš li ti svoj?”
Nisam znala ko je Niče, i nije me mnogo bilo briga, ali nisam
planirala da mu dopustim skretanje sa teme.
„Reci mi zašto si ovde”, pitala sam. „Je 1’ ovo opet nešto u vezi sa
Crvenima? Ili ti je konačno dosadilo da zajebavaš ljude? Kladim se da
s vremena na vreme ume da bude prilično usamljeno ako ti je ego
jedino društvo.”
Klensi se stvarno nasmejao. „Ja ću prvi da priznam da je moj plan
za Ist River bio detinjast. Nedostajala mu je prefinjenost koja mu je
bila potrebna da bi bio uspešan. Zaneo sam se, brzao sam nesvestan da
će me to koštati uspeha. Ne, došao sam ovde zato što sam želeo tebe
da vidim.” Svaki zglob u telu mi se skamenio od dodira hladnog
užasa.
Njegov napad je došao kao nož u mraku; čudan, uznemirujući
osećaj u zadnjem delu lobanje je bio jedino upozorenje. Ali i ja sam
bila brza. Bilo je kao što je instruktor Džonson imao običaj da kaže -
nekada je jedini trenutak kada protivnik spusti gard onda kada vas
napada. I ja sam krenula napred; ovog puta sam znala šta radim.
Blokirala sam njegov napad sopstvenim, krenuvši pravo u dubinu
njegovog uma.
Slike i osećanja su lepršala oko mene, trepereći kao blicevi,
menjajući se istog trenutka kada bih se uhvatiia za neko od njih. Bila
sam skoncentrisana na jedno koje se iznova pojavljivalo - lice žene
uokvireno plavom kosom; uhvatila sam se za to sećanje i izbacila ga u
prvi plan njegovih misli.
Scena se vrtela oko mene, drhtava i bezbojna na početku, ali sve
jača što sam se duže držala za nju. Svakim narednim dahom bi se
pojavilo još detalja.Tamna soba je podrhtavala u mom umu pre nego
što se pojavio krug sastavljen od čeličnih stolova. Podjednako brzo su
se ti stolovi ispunili svetlećim mašinama i komplikovanim
mikroskopima.
Žena više nije bila samo lice već čitava osoba koja je stajala u
centru tog kruga. Iako joj je lice bilo mirno, ruke su bile ispružene
ispred nje, pomirljivo što me je nateralo da pomislim da nekoga
smiruje ili da se brani.
Zena se saplela na nešto iza nje dok je hodala unazad, što je
nateralo da padne. Staklo rasuto po pločicama oko nje je svetlucalo
kada je počelo da odbija svetlost obližnje vatre. Nagla sam se iznad
nje, primetivši flekice krvi na ženinom belom laboratorijskom
mantilu, dok su joj usta nemo izgovarala reči, Klensi, nemoj, molim te,
Klensi...
Nisam sigurna kako smo nas dvoje završili na podu, puzeći jedno
od drugog slabašnim udovima koji su se tresli. Čula sam da me Džad
ponovo doziva spolja, udarajući pesnicama o vrata. Stavila sam ruku
na grudi, kao da će to biti dovoljno da zaustavi srce koje je lupalo
nenormalnom brzinom. Klensi nije mogao da prestane da trese glavom
- u neverici, možda, ili da bi razbistrio misli. Prošao je dug, užasan
trenutak, u kom smo samo zurili jedno u drugo.
„Pretpostavljam da je to Stjuart napolju, lupa i traži da bude pušten
unutra kao kakav pas?” pitao je napokon.
„Nije”, rekla sam, stežući vilicu. „Otišao je. Ostavili su nas ovde.”
Klensijev pogled je poleteo ka Vidi, pa sam čula cviljenje.
„Govorim ti istinu!” nastavila sam. „Da li stvarno misliš da bih mu
svojevoljno dozvolila da se upetlja u sve ovo? Otišao je. Otišao.”
Zurio je u mene, prateći pogledom crte mog lica blago zabavljen i
znatno više iznerviran.
Sporedna staklena vrata restorana su eksplodirala, razneta silom
koju nisam videla. Klensijeva puna pažnja se preusmerila sa mene na
Vidu, dok su mu se oči caklile od besa. Nije mi ni palo na pamet da se
zapitam ko je provalio unutra - telo je radilo mnogo brže od mozga.
Bacila sam se na Vidine noge, oborila je na zemlju i oduzela joj pištolj
pre nego što je Klensi mogao da uradi bilo šta.
Otkotrljala sam se na leđa, uperivši oba pištolja u njega sa zemlje.
Vida je psovala, besna i potpuno zbunjena dok se izvlačila iz magle u
koju je Klensi ubacio, ali moj pogled je bio prikovan za Klensija - dok
je njegov bio na momcima koji su utrčavali tolikom silinom da su
klizali preko gomila izlomljenog stakla. Ne! pomislila sam. Ne, ne
ovde!
„Otišao je”, promumlao je Klensi, pištavim glasom u očajnom
pokušaju da me imitira. „Otišao.”
Lijamov pogled je skočio sa mesta gde sam ležala na zemlji ka
separeu gde je Klensi i dalje sedeo, prevrćući očima ogorčeno. Zatim
je Lijam krenuo na njega, sa izrazom lica koji je odavao
nepokolebljivi bes. Videla sam šta mu je bilo na umu, mogla sam to da
pročitam u načinu na koji je pesnicom krenuo po krv. Kao i Klensi.
„Nemoj!” povikala sam. Lijam se istog trenutka zaustavio, svaki
mišić u njegovom telu se zgrčio kada je Klensi ušao duboko u njegov
um. Posmatrala sam ga kako se survava na zemlju bez ikakvog načina
da se zadrži.
Nekako sam se pridigla na noge dok je predsednikov sin
posmatrao Lijama odozgo, ruku prekrštenih na grudima. Krv iz
njegove rane je kapala na Lijamovu kožnu jaknu. Lijamovo lice se
zgrčilo, pa prešlo u grimasu, a zatim i agoniju; i znala sam da je sada
bilo drugačije nego prošli put - Klensijev hladni osmeh dok ga je
gledao sa visine je bio mnogo strašniji nego onda u Ist Riveru.
„Prestani!” rekla sam, uguravši se između njih dvojice. Odgurnula
sam Klensija unazad, pa mu stavila jedan pištolj pod bradu. „Pusti
ga... Klensi!”
Nisam sigurna zašto je odstupio u tom trenutku i opustio svoj
stisak. Dozvolila sam sebi da mu pogledom kažem sve što sam bila u
stanju da mu uradim. A Klensi, on je shvatio, kao i ja, da nisam bila u
stanju da ga ubijem da zaštitim sebe, ali bih da spasem ljude do kojih
mi je stalo. I da ako nije mogao da više uđe u moj um, nije imao drugi
način da me kontroliše osim preko njih. Oči su mu postale nekako
tamnije od besa kada je napravio korak unazad, stisnute vilice.
Naterala sam ga da sedne u separe, postaravši se da čuje kako
otključavam pištolj. Ruke su mi se tresle, ali ne od straha već od
iznenadnog ubrzanja pulsa. Moć koju sam osetila dok sam ga
posmatrala kako se povlači, bez razmenjene reči među nama, je bila
opojna. Uradila bih to - ako pokuša da prisili biio koga od mojih
prijatelja na bilo šta, ubila bih ga, a poslednja stvar koju bi video bi
bio osmeh na mom licu. Morali smo da odemo odavde. Dok smo još
imali fleš i prednost.
Videla sam kako mu misao prolazi pred očima, nakon čega se
čitavo telo malo opustilo pošto je shvatio šta treba da izgovori kako bi
se održao u životu. „Ako me sada ubiješ, nikada nećeš saznati šta se
dogodilo tvojim prijateljima. Ne pre nego što i oni umru.”
 27

DžAD JE BIO PRVI KOJI JE PROGOVORIO, SLABAŠNIM GLASOM.

Posmatrala sam kako mu ruka nesvesno leti nagore i čvrsto pritiska
kompas na grudima. „O čemu pričaš?” Približila sam cev pištolja
Klensijevom licu. „Odgovori mu.”
U tom trenutku mi je postalo jasno kao i Klensiju da nikada nije
bio u sličnoj situaciji - iz koje nije mogao da izvrda, o kontroli da ne
pomišlja. Oklevanje i frustracija su mu izraz lica učinili ružnim.
„Imam izvor u Savezu koji kaže da će nastaviti sa svojim planom da
raznesu one klince. Ubijete me i nemate predstavu kada ili kako će to
da se dogodi.” Odmahnula sam glavom, ali sam osetila kako mi se
želudac steže. „Ko je tvoj izvor? Mogao si da izvučeš te podatke sa
mreže Saveza što se mene tiče.”
Zlokobni smeh na njegovom licu je bio dovoljan da poželim da
povučem obarač. Razvlačio je ime, uvijao samoglasnike. „Naš
zajednički poznanik. Niko.”
„Ne!” Džad je povikao. „Ne! Ru, laže...”
„Niko i ja se znamo jako dugo”, prekinuo ga je Klensi, bacivši
pogled na Lijama koji se mučio da se pridigne na noge i kašljao.
„Govoriš li ti ikada istinu?” pitala sam. „Nikako nisi mogao da
dođeš do Nika. On je bio u Ledinom programu ispitivanja dok ga
Savez nije izvukao, a od tada nije napustio Štab.”
Klensi me je pogledao kao da nije mogao da povemje da nisam
sabrala dva i dva do sada. „Rubi. Razmišljaj. Gde je bio pre toga? Ili
vi stvarno ne znate?”
 „Znam da ću ti odrati kožu s lica i napraviti sebi trake za kosu",
režala je Vida sa poda; očigledno se i dalje mučila da stane na noge.
Podrugljivo mu se smejala, navlačeći svoju srdžbu na sebe kao oklop.
„Sviđa mi se ideja”, promrmljao je Bucko, čekajući da ona
konačno prihvati njegovu pomoć kako bi ustala - što, naravno, nije
uradila.
„Molim?” pitao je Džad, izašavši iza mene. „O čemu on priča?”
Osetila sam mučninu, toliko jaku da sam zamalo odlučila da
ponovo sednem. „Niko je bio u Tarmondu? Dok si ti bio tamo?”
„Iiiiiiiiii shvatila je. Konačno.” Klensi mi je aplaudirao. „Bili smo
drugari po skalpelu. Voleli su da upoređuju naše mozgove - da
proučavaju decu sa različitih krajeva spektra boja. Čak su nas doveli u
logor istog dana, davno beše.”
Misli su mi letele, u pokušaju da shvatim kako to do sada nisam
saznala, da li je Niko uopšte dao bilo kakvu naznaku toga. Ali nisam
mogla da se setim da li sam mu ja ikada rekla da sam bila u
Tarmondu. Možda Kejt?
„Hoćeš da kažeš da je tvoj stari naredio da eksperimentišu na
tebi?” Lijamov glas je bio grub kada se uspravio na noge iza mene.
Klensi je lupkao prstima po stolu. Nije imao dokaz. Njegov otac je
prihvatio samo pod uslovom da istraživači ne ostave nikakve ožiljke.
„Nakon što sam izašao iz tog logora, pitao sam se šta se dogodilo
ostalima... Shvatio sam da su ih verovatno premestili na drugu
lokaciju kada su počeli da šire logor da bi doveli decu kao što je naša
drugarica Rubi. Trebalo mi je malo vremena da saznam da su
odvedeni u laboratoriju Leda korporacije u Filadelfiji.”
Stomak mi se okretao. Pokušala sam nešto da kažem, bilo šta, ali
slika Nika - malog, preplašenog Nika - vezanog za jedan od onih
bolničkih kreveta je bila previše za mene. Nisam mogla ni o čemu
drugom da razmišljam.
„Čak i pre Ist Rivera”, rekao je Klensi, prekrstivši ruke na stolu
pred sobom, „sam shvatio da će jedino deca koja su prošla isto što i ja
moći zapravo da shvate šta pokušavam. Pomislio sam da bi mogli da
budu korisni. Do trenutka kada sam uspeo da ih pronađem u Leda
korporaciji, Nikolas je bio jedini preživeli čiji mozak nije bio u
potpunosti uništen.”
„I sve što je trebalo da uradiš je da čekaš dok ga Savez ne oslobodi
kako bi ti postao koristan", rekla sam, zgađena. „Jesi li planirao da ga
ubediš da se odmetne i dođe da te nađe u Ist Rvieru pre nego što je
čitav koncept implodirao?” 3
„Nisam čekao ni na koga. Šta misliš, ko je dao informacije Savezu
o tome šta se dešava u laboratorijama? Ko im je predložio način da
izvuku decu napolje? Morao sam da budem strpijiv, naravno, da
čekam dok ga nisu doveli u Kaliforniju pre nego što sam ga ponovo
kontaktirao. I ne - nikada nisam planirao da ga dovedem u Ist River,
Rubi. Tamo mi je bio mnogo korisniji, pošto je sakupljao sve
informacije o Savezu koje sam mu tražio.”
„Ne”, rekao je Džad, provlačeći ruke kroz kosu. „Ne, on ne bi...”
„Svi ste ga pogrešno procenili. Potcenili. Niko nikada nije čak ni
posumnjao na njega, koliko god da sam ga terao da kopa po serverima
Saveza.” Klensijev pogled je bio prikovan za pištolj kada je nastavio.
„On je bio taj koji mi je rekao da će Savez nastaviti sa svojim planom
da onu decu opaše bombama. Zato je i hakovao četer za mene. Kako
bismo se sreli. Kako bih mogao da mu učinim uslugu.”
„Rekao ti je za fleš”, rekla sam. „Zato si ovde, zar ne?”
Obrve su mu se podigle, a usne samo ovlaš razdvojile.
Radoznalost je naterala njegove oči da se cakle, „Fleš? A šta bi moglo
da bude na njemu? Nešto što bi mi se svidelo?”
„Ti...” reči su ostale u grlu. Klensi nas je sve posmatrao, kao da je
pokušavao da odabere čiji um da okupira. Ko bi mu omogućio najlakši
pristup istini. Naterala sam ga da ponovo obrati pažnju na mene -
pištoljem.
„Rekao mi je da tražite Stjuarta jer je u opasnosti. Moja uloga je
bila da vas dovedem ovde, da vam kažem šta se desilo. Ali izgleda da
je još neko umešan?”
„Pričaj”, rekla sam, „reci mi sve i možda - samo možda - ćeš da
preživiš.”
Klensi je uzdahnuo, moje reči su ubijale sve uzbuđenje zbog
potencijalnog zlata na koje je slučajno naišao. „Pre dva dana se
nekoliko agenata pobunilo. Ubili su Olbana i preuzeli kontrolu nad
organizacijom. Svi koji su im se suprotstavili su u pritvoru ili ubijeni.”
Pogledom je okrznuo Lijama, usana blago povijenih u osmeh.
Kol. Kejt. Svi instruktori. Čak i Olbanovo izmučeno lice i požuteli
osmeh, bljesnuo mi je u mislima.
Kada je početni šok prošao, Lijam je počeo da se trese - spustila
sam ruku na njegovu kako bih ga smirila. Ali Vida je bila ona na koju
je trebalo da obratim pažnju. Ispalila je pesnicu u pravcu Klensijevog
samozadovoljnog lica. Bucko je jedva uspeo da je uhvati oko struka, a
snaga koja mu je bila potrebna kako bi je uhvatio je bila dovoljna da
se oboje sruče na pod. Zavijala je - stvarno zavijala - dok se borila i
šutirala ga, nesposobna da se iščupa iz stiska njegovih dugačkih ruku.
Lijam je vesti o svombratu prihvatio uz šok, a Vida je bila obuzeta
svojim plamtećim besom. Ali Džad... on se raspao od iskrenog
žaljenja koje je pokazivao jedino tihim suzama.
„Koji je njihov plan?” zahtevala sarn odgovor. „Daj mi detalje.”
„Kreću iz Los Anđelesa sutra u šest ujutru.” Šok me je naterao da
ustuknem, a prostor između nas se ispunio opipljivim užasom. Osetila
sam kako mi taj užas dodiruje kožu, ostavljajući za sobom sjaj
ledenog znoja koji me je oblio. Tako brzo. Pokušala sam da izračunam
koliko nas sati vožnje čeka, i da pronađem nekolio sati koji će nam
zafaliti kako bismo stigli na vreme. „Ostala deca nemaju pojma šta se
dešava, sudeći po Nikovim rečima. Izgleda da je vaša voljena Kejt
uspela samo njega da upozori pre nego što su i nju odveli.”
I nekako - nekako je to bio najgori deo, najteže što sam čula.
„Gde su je odveli?” pitala je Vida. „Reci mi, prokleto kopile, ili ću
ti iščupati...”
„Zašto sutra ujutru u šest?” pitao je Bucko, i dalje se boreći da
zadrži Vidine ruke.
„Zato što je Božić”, usledio je Klensijev odgovor, kao da je to
najočigledija stvar na svetu. „Patetični pokušaj mog oca da napravi
samit Jedinstva? Zašto ne bi i oni poželeli da dođu u centar pažnje? Da
osujete sve na šta bi Federalna koalicija mogla da bude primorana da
prihvati?
Ne, ne, ne, ne, preklinjala sam, kao da je to nekako moglo da
promeni situaciju. Kao da je ta sićušna mantra mogla da uništi užas
koji mi se širio telom.
„Srećno sa vraćanjem tamo”, rekao je Klensi, svaka reč je bila
podvučena zlobom. ,Je l’ imate predstavu koliko mi je bilo potrebno
vremena da pronađem avion i dovoljno goriva da dođem ovamo?
Mnogo.Trebalo mi je skoro nedelju dana da pronađem avion i onda
još dan da pronađem pilota. Čak i da uspete da odvozate čitav put za
šest sati, i dalje biste morali da se provučete kroz blokade koje su moj
otac i Federalna koalicija postavili na obe strane kalifornijske granice i
da se nadate da vas neće uhapsiti. Siguran sam da će to da ide kao
podmazano, hah? Život sa saznanjem da si mogla da spaseš tu decu da
si imala samo par sati više.”
Bila sam uverena da je moja mržnja prema Klensiju imala granicu
do koje ću stići jednog trenutka - tačku u kojoj mu neću oprostiti, ali
ću prihvatiti šta se dogodilo i nastaviti dalje. Ali sada sam mogla da
vidim da stvari nisu tako funkcionisale. Osećaj je bio sličan dimu,
menjao je miris i oblik kako su meseci i godine prolazile. Nikada neću
uspeti da ga se otarasim. Samo će da raste, raste i raste dok me jednog
dana ne bude ugušio.
Nisam ostalima ni dala šansu da izraze svoj stav. Nisam želela da
im dam šansu da me odgovore, ne kada je dvadesetoro dece u
Kaliforniji svakog trenutka trebalo da bude poslato u sigurnu smrt.
Nismo imali dovoljno vremena. Nismo. Pogled mi je skliznuo do
Džada naslonjenog na zid, prstiju koji su stiskali kompas i lica koje je
savršeno oslikavalo tugu da sam morala da dam sve od sebe da ne
pokažem isto.
Umesto toga sam pustila da me obuzme bes. Zamahnula sam
pištoljem preko Klensijevog lica i uhvatila ga za kragnu košulje. Ovo
je jedini način, rekla sam sebi dok sam ga podizala na noge. Nos mu
je krvario, a izgledao je kao da ne može da poveruje šta mu se
dogodilo.
„Idemo”, šištala sam. „Ti ćeš nam kupiti tih nekoliko sati koliko
nam nedostaje.”

„Zar neće neko da primeti da im ovo nedostaje?"

Pogledala sam u Bucka dok smo se peli uz stepenice malog
privatnog aviona. „Verovatno.”
Jedan deo mene je hteo da se nasmeje kada je Klensi konačno
priznao da se u gradu nalazi aerodrom i da je tako došao da se nađe sa
nama. Na prvi pogled je aerodrom izgledao kao da je preuređen da
prima isključivo luksuzne privatne avione, ali smo videli jedan veliki
teretni avion kako se vuče po pisti. Osetila sam nalet panike kada sam
ga videla, pomislivši da naš prevoz odlazi bez nas.
Ali ne, naravno da to nije bio slučaj. Zašto bi Klensi putovao
okolo kao običan čovek kada je mogao da manipuliše i natera bilo
koga da mu da sve što poželi?
Avion je bio neverovatno lep. Sam pogled na mekane tepihe i
ogromne bež kožne fotelje me je naterao da uzdahnem. Obe strane
privatnog aviona su bile načičkane blistavim ovalnim prozorima i
toplim, prijatnim svetiljkama. Zidovi aviona su bili prekriveni
skupocenim veštačkim drvetom visokog sjaja. Koliko sam mogla da
primetim, u zadnjem delu aviona se nalazio potpuno opremljeni bar
između dva toaleta, na kraju prolaza oivičenog sa osam ogromnih,
udobnih kožnih sedišta.
„Od koga si ovo ukrao?” pitala sam Klensija kada sam ga ugurala
unutra, pritiskajući pištolj u donji deo njegovih leđa.
„Je l’ bitno?” zastenjao je Klensi, sručivši se u najbliže sedište.
Podigao je svoje vezane ruke, pa pokazao glavom na plastičnu uzicu
koju mi je Bucko drage volje pozajmio. „Možeš li sada da presečeš
ovo?”
„Je 1’ on u stanju da leti?” pitala sam, pokazujući palcem u pravcu
pilota. Većina ljudi je jedva mogla da se seti svog imena dok sam im
bila u glavi, da ne pričam o upravljanju bilo kakvim mašinama.
Klensi je prekrstio ruke na grudima. „Svaki put kada nas pogleda,
on vidi šestoro odraslih ljudi na poslovnom putu, koji su mu bogato
platili za njegove usluge organizovanja svih detalja leta. Nema na
čemu.”
Lijam mi je privukao pažnju kada je ušao prateći ostale. „Kada ga
izbacujemo napolje?”
Bilo je to prvi put da mi se obratio otkako smo izašli iz restorana.
Nisam bila u stanju ni da ga pogledam u oči do sada, uplašena
razočaranja za koje sam znala da me čeka tamo. Lijam bi se sigurno
svađao sa mnom da sam mu dozvolila, kao što bih se i ja borila da on i
Bucko ostanu u Koloradu, daleko od predstojeće borbe.
Ali mislim da smo oboje znali da gubimo te bitke.
„U najvišoj tački leta?” pitao je Bucko, nadajući se potvrdnom
odgovoru. „Nad pustinjom?”
Vida je skliznula u sedište desno od mog pre nego što je Lijam
uspeo da sedne. „Nećemo još da ga se otarasimo, zar ne, srce?”
Znala sam tačno o čemu razmišlja. Bilo je to nešto čemu nas je
Savez naučio - kada lociraš vrednu metu, privedeš je, izmuzeš sve
informacije koje možeš, pa je menjaš za nešto bolje. Odmahnula sam
glavom, u pokušaju da se ne nasmejem panici u njegovim očima. „Ne,
nećemo.”
Pogled koji mi je uputio zauzvrat me je naterao da se osetim kao
da mi je koža dva broja manja. Ali šta je mogao da uradi? Ništa što
nisam mogla i ja njemu, verovatno pet puta gore.
Mogla sam da vidim da je Bucko hteo da me pita šta smo tačno
mislili pod time, ali ga je pilotov glas prekinuo; iz zvučnika se čulo da
je završio poslednje provere i da smo spremni za poletanje.
Nisam opustila ruku na pištolju dok nismo 'bili u vazduhu, visoko
iznad oštrih vrhova Stenovitih planina. Nakon svog gunđanja o tome
kako takvi aviončići padaju mnogo češće od velikih, putničkih aviona,
Bucko se komirao u snu nakon pet minuta u udobnom sedištu. Gledala
sam ga preko ramena kako polako klizi udesno da bi se naglo cimnuo i
ispravio. Ostali su ležali zavaljeni ili sklupčani u svojim sedištima,
umotani u ćebad koju smo pronašli u jednom od ormarića.
Klensi je otkopčao svoj pojas, pa se podigao na noge.
„Pošao si negde?” pitala sam.
„Do toaleta u zadnjem delu”, brecnuo se. „Zašto, da nećeš možda
da uđeš i gledaš?”
Ne baš, ali sam ga svejedno otpratila do zadnjeg dela, prostrelivši
ga pogledom pre nego što je zalupio vrata pred mojim nosom i
zaključao ih.
Naslonila sam se na šank u zadnjem delu. Pogledom sam prešla
preko Lijama, Vide i Bucka dok se na kraju nisam zaustavila na
Džadu, koji je sedeo u blizini. Bio je tako tih, da sam pretpostavila da
je i on zaspao kao ostali.
„Zdravo”, prošaptala sam.
Odsutno je gledao kroz prozor u nepregledna polja ispod nas, i
ostao nepomičan, čak i kada sam dodirnula njegovo rame. Džad, koji
je mrzeo ćutanje, čija se prošlost prikradala u tišini poput zmije
otrovnice, nije ni progovorio.
Sela sam na naslon njegove fotelje, pa bacila pogled na drugu
stranu prolaza kako bih se uverila da Lijam i Bucko i dalje spavaju.
Do sada sam se susrela sa Zabrinutim Džadom, Prestravljenim
Džadom i Ushićenim Džadom, ali ovo njegovo lice nikada nisam
videla.
„Pričaj sa mnom”, rekla sam.
Džad je briznuo u plač.
„Hej!” uhvatila sam ga rukom za rame. „Znam da sada ne izgleda
tako, ali će sve biti u redu.”
Trebalo mi je par minuta nagovaranja da bih ga smirila i naterala
da se ispravi u sedištu. Lice mu je bilo umusavljeno, a nos nije
prestajao da curi. Obrisao ga je rukavom svoje jakne.
„Trebalo je da budem tamo. Sa njima. Mogao sam... Mogao sam
nekako da im pomognem... Kejt i Olbanu. Bio sam im potreban, a ja
nisam bio tamo.”
„I hvala Bogu na tome”, rekla sam. „Inače bi sada bio zarobljen
tamo sa ostalima.” Ili mrtav. Mogućnost toliko strašna da nisam mogla
ni da razmišljam o tome.
Obgrlila sam ga jednom rukom, a ono malo snage što ga je držalo
u komadu je iznenada nestalo. Naslonio se na moje rame i počeo
ponovo da plače.
„O bože”, mumlao je, „ovo uopšte nije kul. Samo... Stvarno se
plašim da je i Kejt mrtva. Svi oni. Opet se dešava ono isto kao i sa
Blejkom, a ja sam podjednako odgovoran. Da li bi se bilo šta od ovoga
dogodilo da nisam bio toliko glup? Da nas Rob i Džarvin nisu uhvatili
kako prisluškujemo onog dana?”
Izbacila sam iz sebe vazduh za koji nisam bila ni svesna da ga
zadržavam i protrljala njegovu ruku. „Ništa od ovoga nije tvoja
krivica”, rekla sam mu. „Ništa. Nisi ti odgovoran za stvari koje drugi
ljudi rade, dobre ili loše. Svako pravi izbore za koje misli da će mu
pomoći da preživi.”
Klimnuo je glavom i nadlanicom obrisao oči. Neko vreme smo
ćutali, jedini zvukovi koje smo čuli bili su brojanje motora i Buckovo
ritmično hrkanje.
„Ali mogao sam da napravim razliku”, prošaputao je Džad.
„Mogao sam da se borim. Mogao sam...”
„Ne”, prekinula sam ga. „Izvini. Shvatam šta hoćeš da kažeš, i srce
ti je na mestu, ali mislim da jednostavno nije vredno toga. Nije vredno
da vagaš šta si mogao da uradiš ili šta je trebalo da uradiš sada kada ne
postoji način da to promeniš. I nije vredno toga da rizikuješ svoj život.
Ništa nije važnije, ni vrednije od tvog života. Jasno?”
Klimnuo je glavom, ali ostao nem. Doduše, delovao je malo
smirenije nego malopre, rekla bih.
„Ali nije fer”, rekao je. „Ništa od ovoga nije fer.”
„Život nije fer”, odgovorila sam mu. „Trebalo mi je mnogo
vremena da to shvatim. Uvek će da te razočara na ovaj ili onaj način.
Pravićeš planove, a on će te gurati u drugom smeru. Volećeš ljude, a
oni će ti biti oduzeti koliko god se ti borio da ih zadržiš. Pokušavaćeš
svašta i nećeš uspevati. Ne moraš da tražiš smisao svega toga; ne
moraš da pokušavaš da promeniš stvari. Samo treba da prihvatiš da su
stvari van tvoje kontrole i da pokušaš da vodiš računa o sebi. To je
tvoj posao.”
Klimnuo je glavom. Čekala sam dok nije duboko udahnuo i
delovao malo sabranije dok nisam ustala i prošla mu prstima kroz
čupavu kosu. Bila sam sigurna da će uzdahnuti ili mi odgurnuti ruku,
ali me je samo uhvatio za dlan.
„Rubi...” Lice mu je bilo izobličeno. Ne bih mogla da kažem
tužno, samo... umorno, valjda. „Ako ne možeš da promeniš ništa, koja
je onda poenta svega ovoga?”
Obmotala sam prste oko njegovih i čvrsto stisla njegovu ruku. „Ne
znam. Ali čim budem shvatila, obećavam da ćeš biti prvi kome ću
reći.”
 28

NIKADA NISAM POMISLILA DA ĆU BITI TOLIKO SREĆNA ŠTO VIDIM

NEJEDNAKI, izlomljeni nered kalifornijskog sistema auto-puteva dok
smo se kretali ka svetlećim neboderima centra Los Anđelesa. Vožnja
je bila neudobna, a poznati miris benzina se provlačio kroz ventilaciju
automobila, ubijajući parališući miris tek kupljenog kojim su odisala
kožna sedišta. Ništa od toga nam nije bilo bitno, doduše.
Veliki crni terenac nas je čekao na pisti kada smo se iskrcali na
losanđeleski aerodrom. Presekla sam vezice na Klensijevim rukama
kako bi mogao da uzme ključ koji mu je ponudio čovek u odelu i sa
crnim naočarima za sunce, ali sam vratila pištolj u pripravnost pre
nego što je mogao da pomisli o bekstvu. Nakon toliko vremena koje
smo proveli samo nas petoro, osetila sam kako je Džad ustuknuo
primetivši čoveka koji je prolazio pored nas.
„Moramo da popričamo o planu”, rekla sam nakon nekoliko
kilometara vožnje automobilom. Tek je prošlo pola sedam uveče. Da
su stvari i dalje bile na svom mestu u Štabu, sada bi bilo vreme za
jedan od dva večernja časa. Nakon toga bismo imali dva sata do
isključivanja svetla, a agenti bi dobili još sat vremena pre nego što bi
morali da se povuku u svoje odaje. Bilo bi bezbednije i jednostavnije
da pokušamo da okupimo svu decu na jedno mesto - u spavaonicama
na drugom spratu - ali tamo je bilo kamera na svakom ćošku.
Da ne pominjem da je uspeh svega ovoga zavisio od tri velika ako.
Ako stignemo dotle. Ako pronađemo ulaz. Ako ne budemo uhvaćeni
dok se ušunjavamo unutra.
 „A i to je moguće samo ako je na snazi uobičajeni raspored”,
dodala sam. „Da li ti je Niko rekao nešto o tome? Hej...” zgrabila sam
već iscepanu kragnu Klensijeve košulje. „Postavila sam ti pitanje.”
Klensi je škrgutao zubima. „Nije mi odgovorio na poslednjih
nekoliko poruka. Pretpostaviću da su im oduzeli četere kako se glasine
ne bi širile.”
„Pratiće standardni raspored”,Vida je sigumim glasom rekla sa
vozačevog mesta. „Ne bi želeli da bilo ko od dece posumnja da
Olbana više nema. To bi dovelo do ozbiljne količine panike, zar ne?
Ne bi smeli da im kažu šta je pravi cilj.”
„Kako su planirali da postave bombe, a da to deca ne saznaju?”
pitao je Lijam. „Deluje mi kao da bi im prsluci puni eksploziva bili
solidan trag.”
„To je najlakši deo”, rekao je Klensi. „Podeliš ih u grupice od po
dvoje ili troje, ušiješ im eksploziv u postavu kaputa i jakni, i opremiš
ga daljinskim detonatorom. Sve što treba da uradiš je da sačekaš, pa
deci proslediš jakne na samom kraju.”
Rekao je to opušteno,bez trunke gađenjakao da se deo njega u
stvari divio tom planu.
„To znači da će vreme pripreme u Štabu biti minimalno. Ako će da
krenu oko šest, budiće ih u pet...” Pomerila sam se da bih bolje videla
Vidu koja je sedela za volanom. ,Je l’ ima više smisla da uđemo
unutra u tri ili četiri?”
„Četiri”, odgovorila je.
„Četiri?” ponovio je Klensi za njom, kao da je to najgluplja stvar
koju je ikada čuo. „Naravno, ako želite da povećate šanse da budete
uhvaćeni.”
„Obavezne restrikcije”, objasnila sam ostalima, ignorišući ga.
„Kalifornija se trudi da na taj način štedi energiju. Dešavaju se svake
noći u našoj oblasti između tri i pet ujutru. Bezbednosni sistemi i
kamere su jedino što je priključeno na pomoćni agregat, ali će bar u
hodnicima biti mrak kada se budemo kretali kroz njih.”
„Kada uđemo, ja ću otići da se postaram za agente u sobi za
nadgledanje”, rekla je Vida. „Neće čak ni biti potrebe da isključujemo
sistem. Koliko misliš da će vam biti potrebno da uđete i izađete kroz
taj tvoj tajni ulaz?”
„Ne znam, nikada nisam prošla njime. Samo sam videla da njime
uvode i izvode ljude.”
„Kuda vodi?” pitao je Džad. „I kako ja ne znam za njega?”
Pogledala sam dole u svoje šake, u pokušaju da mi glas ostane veseo.
„Tuda su dovodili izdajnike i važne mete na ispitivanje. A onda... bi ih
se ratosiljali.”
„Jebote, stvarno su te terali da mučiš ljude”, rekla je Vida, u isto
vreme zainteresovana i impresionirana. Kao i Klensi. „Gde je?”
„Nisam ih mučila”, mlako sam se usprotivila, „samo... samo sam
ih ispitivala. Agresivno.”
Lijam je nastavio da gleda kroz prozor, ali sam osetila kako se
napinje do granice pucanja pored mene.
„To su ona zaključana vrata na trećem nivou, zar ne?” pitao je
Džad. „Ona pored kompjuterske laboratorije?”
„Olban mi je jednom rekao da vode do izlaza blizu mosta na
sedmoj ulici preko reke Los Anđeles”, odgovorila sam. „Ako drže u
pritvoru neke agente ili kriju dokaze toga što su uradili, sigurno je to
mesto u pitanju.”
„Pa dobro, ostavićemo po strani činjenicu da Savez ima tajnu
tamnicu u kojoj muči ljude”, ubacio se Lijam, „jesmo li sigurni da
nam neće blokirati ulazak i kasnije izlazak?”
„Zašto svi sve vreme govorite ‘mi’?”pitao je Klensi. „Nadam se da
ne mislite da ću se spuštati u tu septičku jamu sa vama.”
„Baš mi je krivo zbog tebe, ali si ti jedini koji ne može da bira da li
hoće ili neće”, odgovorila sam mu. „Hoćeš da vidiš šta se dešava u
Savezu? Hoćeš da popričaš sa svojim prijateljem Nikom? Nikakav
problem. Dobio si karte za prvi red.”
Sigurno je sumnjao da će na kraju doći do ovoga, ali nije izgledao
uplašeno. Možda nakon svega i dalje nije bio ube-đen da sam voljna
da ga izručim Savezu na poslužavniku i dozvolim im da mu rade šta
god hoće. Možda je već znao da ću ga trampiti sa Džarvinom i
ostalima ako to bude zna-čilo da će druga deca biti oslobođena. Ako
bude postojala i najmanja pukotina u ovom planu, on će naći način da
se provuče kroz nju.
Što je značilo da ću morati da ga posmatram još pažljivije, da
budem, ne jedan već tri koraka ispred njega u svakom trenutku.
„Šta se dešava ako ne možemo da ih izvučemo neopaženi?” pitao
je Bucko.
„Onda će morati da urade ono za šta su obučeni”, odgovorila sam
mu, „da se odbrane.”

Reka Los Anđeles je bila sedamdesetak kilometara dug potez

betona koji je oduvek više služio kao dobra šala nego kao stvarna
reka. U jednom trenutku svoje istorije je verovatno bio pravi vodeni
tok - ali se čovečanstvo uključilo u priču i ograničilo njegov tok
betonskim kanalom koji se uvijao oko predgrađa Los Anđelesa, sa obe
strane uokviren voznim šinama.
Kejt nam je jednom kada smo izašli da obavimo misiju
objašnjavala da su tu nekada snimali jurnjave kolima za filmove za
koje nikada nisam čula. Doduše, da smo u tom trenutku odlučili da
prošetamo duž nje, pored toga što bi tlo bilo ogoljeno kao u Pueblu iz
kog smo upravo stigli, ne bismo pronašli ništa osim drečavih grafita i
lutajućih beskućnika koji su tražili gde da prenoće. Ako bi se i desilo
da padne kiša, što je bila retkost u južnoj Kaliforniji, bujične poplave
bi izbacivale sve i svašta iz odvoda i slivnika u reku: kolica iz
supermarketa, kese za đubre, ispumpane košarkaške lopte, plišane
igračke i, s vremena na vreme, poneki leš...
„Ne vidim ništa”, mrmljao je Bucko sebi u bradu, držeći baterijsku
lampu visoko kako bi mogao da još jednom pregleda stubove koji su
držali most.
Jesi li sigurna...”
„Evo ga!”Vida nas je dozvala sa druge strane kanala. Lijam je
mahnuo baterijskom lampom, kako bismo videli gde se nalaze. Ulična
rasveta je bila ugašena, a bez svetlosnog zagađenja kakvo je obično
postojalo u gradovima, mučili smo se da vidimo dalje od metar pred
sobom, a da u isto vreme ne budemo primećeni.
Uhvatila sam Lijama za ruku i sprovela ga niz padinu nasipa, do
mesta gde se donji deo stomaka mosta spajao sa zemljom. Baterijska
lampa mi je sve vreme bila uperena u Klensijeva leđa, da budem
sigurna da hoda ispred mene.
Džad, pomislila sam, prebrojavajući ih pogledom, Lijam, Vida,
Bucko.
„Mislim da je to - to.” Vida se odmakla korak unazad, dok je
baterijskom lampom pokazivala ogromni, uvijeni šablon grafita. U
njegovom centru je bila plava zvezda, ali je boja odavala skrivena
vrata - izgledalo je kao da je sloj farbe tu bio deblji, kao da je bila
lepljiva na dodir. Rukom sam napipala skrivenu ručku, pa ramenom
gurnula vrata. Betonski panel se otvorio na unutra, noseći sa sobom
kamenčiće s poda. Vida, Lijam i ja smo se nagli kroz otvor, osvetlivši
metalno stepenište baterijskim lampama.
Posegnula sam rukom i dovukla Klensija do vrata. „Ti ideš prvi.”
Ako je ikako bilo moguće, ovaj tunel je nekako bio u još lošijem
stanju od onog kojim smo obično ulazili i izlazili iz Štaba. Takođe je
bio i jedno deset puta duži i štrokaviji.
Klensi se zateturao preda mnom, jedva se zaustavivši da ne padne,
proklinjući me gotovo nečujno. Zidovi, koji su u početku bili toliko
široki da smo nas troje mogli da hodamo jedno pored drugog, sada su
bili toliko uski da smo morali da idemo u koloni jedno iza drugog.
Lijam je bio iza mene, a vlažni, užegli vazduh koji mu je šištao u
plućima je počinjao da me zabrinjava.
Usporila sam korak, dozvolivši mu da me sustigne i pogura
unapred. „Dobro sam”, uveravao me je. „Samo nastavi da hodaš.”
Negde u daljini, u mraku, sam mogla da čujem šuštanje nekakve
vode, iako je glib kroz koji smo se gegali bio tu dovoljno dugo da
očvrsne i počne da trune.
Koliko li je zatvorenika uvedeno ovim putem, pitala sam se, a
koliko tela su odvukli napolje? Pokušala sam da se ne stresam i da ne
spuštam baterijsku lampu na pod kako bih proverila da li je voda bila
crvena kakvom ju je moj um zamišljao. Pokušavala sam da se nateram
da ne zamišljam kako su Džarvis i ostali odvlačili Olbana napolje
ovuda, odvlačili Kejt, odvlačili Kola. Da ne zamišljam njihove
otvorene beživotne oči koje gledaju u niz treperavih svetala koja su
visila sa plafona.
„Posle ovoga ćemo svi da se okupamo u varikini, samo da znate”,
obavestio nas je Bucko. „I spalićemo svu ovu odeću. Pokušavam da
prokljuvim zašto ovde ovoliko smrdi na sumpor, ali ću zasad ostaviti
to pitanje po strani.”
„Možda je tako najbolje”, rekao je Klensi. Lice mu je bilo bledo
kao krpa kada se okrenuo prema svetlosti baterijske lampe, što je
učinilo da njegove već mračne obrve i oči izgledaju kao da su
zamrljane čađu. „Koliko je ovakvih tunela Savez napravio?”
„Nekoliko”, odgovorila sam. „Zašto? Već planiraš kako da
pobegneš?”
Frknuo je.
„Vreme?” doviknula sam ostalima.
„Tri i pedeset i tri”, odgovorila je Vida. „Nazire li se kraj?” Ne.
Osetila sam prvi nalet panike kako mi se spušta niz kičmu. Ne nazire
se. Hodali smo već gotovo pola sata, a imala sam osećaj kao da se
nismo ni pomakli. I dalje smo gledali u iste betonske zidove, isto
šljapkanje nam se čulo pod nogama - svako malo bi jedna od naših
baterijskih lampi uhvatila pacova koji bi otrčao uza zid ili pobegao u
neku od pukotina u podu. Tunel nas je usisavao u svoju tamu kao
duboki uzdah. Zidovi su se ponovo suzili oko naših glava i ramena,
nateravši nas da se povijemo u struku.
Koliko je još ovo moglo da traje? Još pola sata? Čitav sat? Stvarno
nam je bilo potrebno da budemo brži od toga, trebalo je da pronađemo
decu i izvedemo ih istim ovim putem napolje.
„Skoro smo stigli”, prošaputao je Lijam, pa me uhvatio za ruku i
uperio moju baterijsku lampu u daljinu ispred nas, gde se staza polako
izdizala van kaljuge.
Ka metalnim vratima koja su tamo stajala.
„Je 1’ to tražimo?”
Klimnula sam glavom, dok su olakšanje i adrenalin pulsirali
mojim telom kada sam se okrenula ka ostalima. „Dobro”, tiho sam
rekla. „Evo nas. Vido, pokreni štopericu. Imamo petnaest minuta da
završimo unutra i nacrtamo se na ovim vratima. Je 1’ se svako seća
svojih zaduženja?”
Džad se provukao pored nas kako bi stigao do elektronske brave
koja se upalila kada joj je prišao.
Osmotrila sam obližnju tavanicu i zidove, tražeći bilo kakvu
kameru, donekle iznenađena što je nisam našla. Zanimljivo. Olban je
ili bio posvećen tome da blok za saslušavanje ostane strogo poverljiva
informacija čuvana od svih izuzev starijeg osoblja i savetnika ili ga je
brinula pomisao da bi neko mogao da pronađe snimak koji bi dokazao
da je ovuda uvodio i iznosio ljude. Verovatno oba.
Dobro. Jedna stvar manje o kojoj je trebalo brinuti.
Samo što sam isključila baterijsku lampu osetila sam kako se topla
šaka sklapa oko moje ruke. Okrenula sam se i upala pravo u Lijamov
zagrljaj.
Poljubac je bio gotov maltene pre nego što je i počeo. Žestoki
dodir u kom je bilo dovoljno insistiranja, dovoljno frustracije i želje da
mi ubrza puls. I dalje sam pokušavala da dođem do daha, kada se
povukao unazad, sa rukama i dalje na mojim obrazima i usnama
dovoljno blizu mojim da osetim kako se i njemu ubrzalo disanje.
Onda je napravio korak unazad, dalje od mene i dozvolio da
nepremostiva daljina ponovo preplavi prostor između nas. Glas mu je
bio dubok, grub. „Zagorčaj im život, dušo.”
„I, za boga miloga, kučko, gledaj da te ne izbodu ovog puta!”
dodala je Vida.
Nasmejala bih se da nisam čula Klensijev tihi smeh sa svoje desne
strane. „Budeš li pokušao da praviš probleme, neće mi biti potreban
izgovor da upotrebim ovo”, upozorila sam ga, oslonivši pištolj na
njegovu slepoočnicu. „Neće mi biti potreban izgovor da ostavim tvoje
telo ovde da ga jedu pacovi.”
„Shvatio”, rekao je Klensi dubokim, baršunastim tonom. „A ako
budem bio dobar, hoću i ja da dobijem poljubac?”
Gurnula sam Klensija unapred, držeći ga čvrsto za kragnu košulje.
„Okej, spreman sam”, rekao je Džad dok je spuštao ruku na ekran
kako bi ga spržio. „Vodi nas, vođo.”

Vazduh dole u bloku za saslušavanje nije bio svežiji niti čistiji od

onog u tunelu. Poznati miris ljudske povraćke i prljavštine mi je
okrenuo želudac kada sam prošla kroz vrata i spustila se niz kratke
stepenice. Držala sam baterijsku lampu u jednoj i pištolj u drugoj ruci,
oba uperena u vrata na drugom kraju hodnika načičkanog metalnim
vratima sa prorezima sličnim osmatračnicama. Preletela sam snopom
svetlosti preko prostorije kako bih se uverila da je sve čisto, pa
signalizirala ostalima da nastave za mnom.
„Odmah iza tebe”, doviknula je Vida, dok se njen teški korak
usaglašavao sa mojim tempom. Negde iza nas u mraku su ostali išli ka
vratima, tražeći zarobljenike - tražeći Kola.
Čučnula sam kada smo stigli do vrata, opustivši svoj stisak sa
Klensijeve košulje i pokazavši Džadu da stane iza mene. Nisam bila
sigurna da li sam to izvukla iz malog mozga ili ne, ali mi je nagon
govorio da otvorim vrata, pa da sa pištoljem podignutim ispred sebe
detaljno pregledam hodnik pre nego što kročim unutra.
Puls mi je bubnjao u ušima, sve jače, jače i jače mi skačući po
nervima kada sam ušla u hodnik i povukla Džada za sobom.
Vida se odvojila od nas kada smo došli do krivine hodnika i
krenula prvim stepenicama na koje je naišla. Jedan nivo, pomislila
sam. Peta vrata s desne strane. Ona je dobila teži posao od tebe. Imaš
da se popneš jedan sprat, ona je imala dva do sobe za nadzor. Jedan
sprat, peta vrata s desne strane.
Začuo se glasan zveket sa moje leve strane. Zaustavila sam se u
mestu, a Džad se zakucao u mene. Srce mi se popelo u grlo, ali kada
sam pogledala ispred sebe, Klensi je stajao malo napred, jedva vidljiv
pod slabim svetlom. Potrčala sam kako bih ga sustigla, pa mu rukom
mahnula da nastavi dalje.
Držali smo se krivine, cilj nam je bilo stepenište na drugom kraju.
Bez tihog šuma statike iz kompjuterske laboratorije sam imala osećaj
kao da sam prvi put kročila tamo. Valjda je zato bilo logično da prvo
lice koje vidimo kada se popnemo uz stepenice i otvorimo vrata
sledećeg nivoa bude neko koje uopšte nisam prepoznala.
U Savezovom štabu u u Džordžiji su se nalazile desetine agenata,
u Kanzasu ih je bilo još više. Trebalo je da pretpostavim da će Džarvin
i ostali dovesti svakoga ko je na njihovoj strani kako bi skinuli
Olbana.
Mogla sam da osetim miris alkohola i začine iz hrane koju je jeo
sinoć za večeru. Mora da je krenuo u prostorije za agente na prvom
nivou, ali je to zaboravio istog trenutka kada nas je ugledao. Čupava
plava kosa mu je pala u oči kada ga je trgla naša iznenadna pojava.
Lenji, glupavi osmeh se pretvorio u mrki pogled.
„Zašto, kog đavola, nisi u krevetu?” pitao je, pa posegnuo da me
uhvati. Bila sam brža, odalamila ga drškom pištolja po licu i povukla
ga nazad na stepenište. Džad je uhvatio vrata pre nego što su se
zalupila, pa nastavio da vidi kroz prorez kako bi osmatrao hodnik.
Ulazak u um pijanog čoveka je bilo kao da kašikom kopam po
pudingu. Jedini izazov sa kojim sam se susrela bilo je da zapravo
nađem ono što sam tražila u velikom čvoru misli koje su se prelivale
jedna u drugu.
„Ru!” prošaputao je Džad. „Hajde!”
Ako je sećanje ovog čoveka bilo dobro, bilo je još agenata na
ovom spratu. Većina ih je bila u ambulanti, ali je jedna, sigurno, bila
postavljena između vrata dve spavaonice.
Odvukla sam agenta do stepenica, izbegavajući Klensija koji je
stajao i ćutke nas čekao. Ugurala sam čoveka u ćošak i lišila ga noža
koji je nosio u zadnjem džepu.
„Ostani iza mene”, rekla sam Džadu, pogleda prikovanog za
Klensijevu figuru koja se pojavljivala pa nestajala u senkama. „Sve
vreme.”
I dalje nije bilo struje, a hodnik je bio poput mračnog tunela kroz
koji smo pokušavali da se probijemo. Duž ivica poda su bile
postavljene fosforescentne trake, kao i oko kvaka i ključaonica, ali sve
to zajedno nije predstavljalo ni delić svetla koje bi bacala moja
baterijska lampa da sam mogla da je uključim.
Brojala sam kvake dok smo hodali. Jedna, dve, tri...
Ovo će zaprauo da upali.
...četiri, pet.
Molim te, upali.
Agent koji je bio postavljen ispred vrata - agent Klarkson - mi nije
bila nepoznata. Bila je visoka, mršava, tamnih crta i gajila je ljubav
prema borbi nožem u kojoj je već godinama bila tri koplja ispred
svih.Toliko se borila da postane stariji agent da se njeno
samopouzdanje iskrivilo u očaj, a onda odatle u frustrađju koju je
mogla da iskaljuje jedino na onima ispod sebe: nama. Bila je sušta
suprotnost Kejt na svaki mogući način, ali to do sada nije bilo bitno.
„Andrea”, pozvala sam je tiho. „Andrea?”
„Šel?” rekla je. „Je l’ već vreme? Mislila sam da je buđenje u
pet?”
Na nekih dva metra od mene, sa leve strane se dogodio niz naglih
pokreta. Nisam mogla da joj uhvatim pogled kako bih je onesposobila
na taj način, ali sam istog trenutka kada sam osetila miris deterdženta i
blago komešanje toplog vazduha ispružila ruku, pa je dohvatila njom
preko grudi.
Pištolj joj je glasno tresnuo o pod, ali joj je telo ostalo opušteno i
tiho jer sam joj u glavu ubacila sliku nje kako seda i pada u dubok san.
Pala je na mene, a ja sam je polako spustila na pod.
Džad je protrčao pored mene, pravo ka muškoj spavaonici. Ja sam
se uhvatila za kvaku ženskih vrata, istih onih koja sam otvarala bez
razmišljanja mesecima, i ušla unutra, pa zatvorila vrata tiho za
Klensijem. Upalila sam baterijsku lampu.
 „Ustaj...” počela sam, obasjavši najbliži krevet na sprat. Soba nije
bila velika. Bilo je potrebno da u njoj spava samo dvanaest devojaka,
iako je uvek bio krevet viška skroz de-sno uza zid, za slučaj da Savez
pronađe još neko dete. Krevet koji smo Vida i ja delile, u zadnjem
desnom uglu, je bio uredno namešten, sa čaršavima zategnutim preko
dušeka sa Vidinom vojničkom preciznošću. Svi su izgledali kao... kao
da...
Kao da niko nije ostao da spava u njima.
Prekasno.
„Da te nisam čula”, upozorila sam Klensija. „Jednu jebenu reč da
nisam čula.”
Buljio je u prazne krevete na sprat pred sobom, hladnog izraza
lica, ali je ostao u tišini.
Osetila sam kako mi kolena klecaju, ponesena osećajem da mi se
srce spustilo u želudac. Prekasno.
Te devojke, sve one... one su bile... bile su...
Pritisla sam dlanovima čelo. Udarala sam se, iznova i iznova, dok
mi se vrisak peo u grlo. O Bože. Svi oni.
Prekasno.
Otvorila sam naglo vrata, dozvolivši Klensiju da se probije ispred
mene dok smo se kretali ka muškoj sobi. Džad neće moći da se
suzdrži... neće mu pasti na pamet da mora da ostane tih... probudiće
celu bazu...
Dok je soba za devojke bila hladna i mračna, ova je bila ispunjena
svetlom prenosivih lampi i prirodnom toplotom dvadesetoro dece,
budnih, obučenih i zguranih na krevetima na sprat.
Pogleđom sam preletela preko njihovih lica pa se zaustavila na
maloj gomili oružja koja se nalazila pred Džadovim i Nikovim
nogama nasred sobe.
„Ne, ne, ne!” vikao je Niko. „Šta vi radite ovde?”
„Rekao sam ti: došli smo po vas”, odgovorio je Džad. „Šta se ovde
kog davola događa?”
„Mislila sam da znaš njihove planove”, rekla sam, „o bombama i
logorima? Stvarno si mislio da nećemo doći da vas izbavimo nakon
što nam je tvoj prijatelj rekao šta se dogodilo ovde?”
Klensi je nastavi da istim, nečitljivim izrazom lica posmatra sobu.
„Naravno da sam znao!” Niko je zastenjao. „Komunicirali smo
četerom sve vreme. Nije trebalo da dolazite ovamo! Rekao sam mu da
vas obavesti da se ne vraćate dok ne bude bezbedno! Do sutra!”
„Šta kog đavola?” rekla sam, okrećući se ka Klensiju. „Kakvu ti to
igru igraš?”
Lica oko mene su delovala zbunjeno otprilike koliko sam se ja
osećala. „Kome se obraćaš?” Pitao je Džad, okrećući se okolo.
„Njemu!” prasnula sam, iznervirana. Pokušala sam da zgrabim
Klensija pre nego što bi iskliznuo kroz vrata. „Kome drugom?”
„Ru...” izgovorio je Džad, razrogačenih očiju, „tamo nema
nikoga.”
„Klensi je...”
„Klensi?” rekao je Niko. „On je ovde? Došao je?”
„Evo ga ovde”, rekla sam, posegnuvši za njegovom rukom. Prsti
su mi prošli kroz nju, klizeći kroz hladni vazduh. Njegov lik se
zatalasao, počeo da treperi.
Pa izbledeo i nestao.
On je... Mozak mi se sledio od naleta panike. Nisam mogla da
završim misao.
„Nisam video kada je pobegao”, rekao je Džad. „Da li ga je Vida
povela sa sobom da isključe kamere...? Ru?
„Kamere su već isključene! Hakovali smo program pre nekoliko
sati!” rekao je Niko.
„Moramo da ostanemo ovde”, jedan od klinaca je dodao. „Rekli su
nam da ostanemo svi u jednoj sobi dok ne bude sve gotovo. Poranili
ste.”
„Dok šta ne bude gotovo?” pitao je Džad. Jedva da sam mogla da
ih čujem od šuštanja krvi u ušima. „Šta se dešava u šest?”
„Tada Kejt i ostali dolaze da nas odvedu.”
 29

SVE JE BIO TRIK.

„Okej...” rekla sam, u pokušaju da neku od hiljadu misli koje su
mi proletale kroz glavu pretočim u reči. „Okej... samo treba...”
Bio je tu. U tunelu je bio tu. Ušao je sa nama. Ako je hteo da
pobegne, zašto to nije uradio ranije? Klensi je mogao da utiče na više
od jedne osobe. Mogao je da nas sve prevari tako što neće ni izaći iz
aviona. Ali je to ipak uradio. Lično sam ga odvukla niz stepenice,
osetila kako mu se puls ubrzava kada sam ga gurnula ka merdevinama
u tunelu. Zašto onda nije pobegao? Napolju je bilo podjednako
mračno...
„Šta da radimo?” pitao je Džad.
Zato što mu je bilo potrebno da ga uvedem ovde. Pre nego što se
Kejt i ostali vrate.
„Morate da ostanete ovde gde je bezbedno”, brbljao je Nik. „Ako
izađete tamo...”
Opet sam mu dozvolila da me izigra.
„Rubi... Ru!” Džad me je zgrabio za rame, okrećući me prema
sebi, što me je nateralo da prekinem da zurim u pukotinu na zidu. Oči
i kosa su mu bili podivljali, a njegove pegice su se preklapale na mapi
koju sam tek skoro naučila da čitam. Bio je nervozan, ali nije bio
uplašen. Bilo je dobro imati takvog Džada pored sebe.
„Idi dole i dovedi Bucka i Lijama ovamo”, rekla sam mu, „ali se
vrati ako pomisliš, čak i na trenutak, da bi mogao da budeš uhvaćen.
Jasno?”
 Klimnuo je glavom nestrpljivo.
„Vida će biti ovde za par minuta”, rekla sam ostalima. A
verovatno će biti oduševljena kada bude saznala da sam je poslala da
isključi kamere koje ionako nisu radile. „Kada se njih četvoro budu
vratili, pomerite krevete i zabarikadirajte vrata. Niko više ne ulazi.”
„A šta ćeš ti?” pitao je Niko.
„Idem da se postaram za tvog prijatelja”, odgovorila sam, u nadi
da će moj glas moći da objasni u kakvu nas je zbrku Nikova izdaja
uvalila.
„Trebalo bi da krenem sa tobom...” prošaputao je Niko. „On je
ovde? Stvarno?”
Videla sam taj pogled stotinu, ma hiljadu puta u Ist Riveru -
obožavanje razrogačenih očiju od strane nekoga ko, ili nije imao
predstavu kakva se zmija krila ispod Klensijeve kože ili nekoga ko je
bio dovoljno iščašen da ga jednostavno nije bilo briga. Pomislila sam
na Oliviju i način na koji je mrzela sebe kada je izgovarala njegovo
ime. Negovala sam svoj bes prema Niku od trenutka kada nam je
Klensi rekao da mu je on odavao informacije sve ovo vreme, puštajući
ga da se pretvara u misli poput one da mu nikad neću oprostiti. Ali
kada sam ga posmatrala u tom trenutku, zaboravila sam sve. Bol u
srcu je uklonio svaku trunku besa, ogolivši shvatanje koliko je taj
klinac ispred mene bio uništen. Njegova paranoja, nervozni ispadi,
promene raspoloženja i ćutljivost. Naravno da je Klensi bio njegov
heroj. Spasao ga je iz pakla previše užasnog i za noćne more.
„Da li ti je postavljao pitanja o Štabu u poslednje vreme?” pitala
sam. „O određenim dosijeima ili ljudima...?”
Sudeći po načinu na koji su mu se usne izvijale, bilo mi je sve
jasnije da će njegova lojalnost Klensiju da pobedi nad činjenicom da
je Klensi lagao i doveo nas ovamo uprkos njegovom upozorenju da to
ne radi.
„Dao mi je listu reči i ljudi koje bi trebalo da tražim”, rekao je
Niko. „Bilo ih je mnogo... Jedna od njih se pojavila pre nekoliko
nedelja u sistemu. Agent po imenu Profesorka.”
 Osetila sam kako mi se telo grči. „Profesorka? Jesi li siguran?”
„Ta agentkinja je radila nekakvo istraživanje u našoj bazi u
Džordžiji - samo se iznenada pojavila na jednom od poverljivih
servera pre par nedelja. Mislim da je znao ko je u pitanju jer je tražio
lokaciju baze.”
Šta je onaj savetnik rekao kada je ušao u Olbanovu kancelariju pre
nekoliko nedelja? Nešto o situaciji u Džordžiji sa Profesorom... i
projektu po imenu Duboki Sneg.
„A šta je sa informacijama o Štabu ovde?”
„Pitao je za razne tunele i o restrikcijama...” rekao je Niko
usporeno.
„Šta još?” nastavila sam da ga ispitujem. Bila sam svesna da sat
otkucava, iako on nije bio. „Šta u vezi sa restrikcijama?”
„Želeo je da saznam da li restrikcije isključuju stvari kao što su
električne brave i skeneri rožnjače...”
Okrenula sam se na prstima, odbacila Džada u stranu pa otvorila
vrata i otrčala niz hodnik. Tačke su mi se pojavljivale pred očima dok
su pokušavale da se naviknu na pomrčinu. Brojala sam kvake dok sam
trčala. Kretala sam se spoljnom ivicom prstena, jednim okom
proveravajući tamne prozore ambulante na desnoj strani. Čak se ni
svetlost mašina nije probijala kroz njih.
U stvari, jedino svetlo koje sam videla na čitavom drugom nivou
bila je baterijska lampa među Klensijevim zubima dok je kopao po
fiokama u Olbanovoj kancelariji.
Sve elektronske brave i skeneri rožnjače jesu bili na pomoćnom
agregatu i obično bi to bilo dovoljno da zadrži čak i Klensija napolju,
da su i dalje stajali na vratima. Neko je uzeo nešto - pajser, sekiru ili
malu eksplozivnu napravu - i razneo ih na taj način.
Skliznula sam napred, odškrinuvši vrata još malo dok sam
izvlačila pištolj iz pojasa farmerki.
Klensi je trijumfalno uzdahnuo kada je izvukao crvenu fasciklu sa
mesta gde je bila zarobljena među stotinama drugih. Nije gubio vreme
na listanje stranica, pa se okrenuo ka Olbanovom stolu. Neko ga je već
prevrnuo na stranu kada je pretresao celu kancelariju. Iskoristio je
jednu od širokih, pljosnatih nogu da na nju spusti fasciklu i oslobodi
ruku za baterijsku lampu. Izraz lica mu je bio bolno znatiželjan da sam
na trenutak pomislila da će mu se nešto desiti.
„Jesi li pronašao ono što si tražio?”
Klensijeva glava se podigla u trenutku kada je rukom gurnuo
fasciklu sa stola u metalnu kantu za đubre. Na sekund se bes borio sa
ogorčenošću na njegovom licu, ali se na kraju zadovoljio razarajućim
osmehom dok je posmatrao cev pištolja.
„Jesam, ali... mislim da ti imaš važnije stvari o kojima treba da
brineš?” Glas mu je postao znatno grublji. „Na primer druge ljude
daleko važnije od mene?”
Pokazao je glavom ka drugom kraju Olbanove kancelarije, a pre
nego što sam se okrenula, osetila sam metalni miris tople, lepljive
krvi. Tik izvan mog vidnog polja videla sam njih dvojicu na podu.
Bucko je ležao na podu, zgužvan poput jesenjeg lista koji čeka da ga
vetar otkine sa drveta. Lijam je ležao preko njega, a lice mu je bilo
boje leda. Gledao me je, gledao praznim očima koje su bledele iz
svetloplave u prazno-sivu. Ruka mu je bila prebačena preko Bucka,
kao da je pokušao da ga zaštiti, a sada je ta ista ruka koja me je držala
tako nežno... sada je ležala u bari tamne tečnosti koja se prolivala po
betonskom podu.
Pištolj mi je iskliznuo iz ruke.
Klensi je obišao oko Olbanovog stola, posmatrajući me sa blagim
osmehom. Ubacio je nešto što je izgledalo kao upaljač u kantu za
đubre.
Nije bilo stvarno. Pokušavala sam da te reči urežem u svoj um.To
nisu oni. Naterala sam se da pogledam ponovo.
Stvarno pogledaj, koliko god slika bila užasna. Buckove naočare
bile su zlatne, a ne srebrne. Lijamova kosa je bila duža nego što je
sada - Klensi očigledno nije proučavao način na koji mu se kosa
uvijala na krajevima kao ja.
Bila je to bolno slična, gotovo besprekorna imitacija. Ali to nisu
bili oni.
Pustila sam Klensija da mi se približi i dozvolila mu da na tri
sekunde pomisli da je u stanju da sklizne u moj um, potpuno rastrojen
bolom. Mrmljao je nešto dubokim, grubim glasom. Bio mi je toliko
blizu da sam mogla da osetim njegov topli dah na obrazu - što je
značilo da se približio dovoljno da mogu da ga udarim u grlo.
Lakat i um su krenuli u napad u isto vreme. Posegnula sam za njim
kao nožem i iscepala sliku Bucka i Lijama koju je postavio tamo.
Klensi se oteturao u hodnik, držeći se za glavu, boreći se za vazduh.
Slika žene u belom laboratorijskom mantilu mi se ponovo pojavljivala
pred očima kada smo se povezali, ali sam se naterala da je odgurnem
zasad. Iz kante se dizao pramen dima; prevrnula sam je i rasula
stranice koje su gorele po zemlji, čizmama gaseći vatru. Ako je on
hteo da uništi te stranice, želela sam da ih vidim.
„Prokletstuo.” Dahtao je kada sam mu prišla u hodniku, pa pao na
kolena u pokušaju da udahne. Od veze između naših umova je ostala
tanka, iskrzana žica. Zgrabila sam je pre nego što se potpuno
prekinula, preplavljujući njegov mozak iluzijom vreline. Nisam mogla
da ga vidim u mraku, ali sam mogla da čujem kako panično udara
dlanovima po rukama i nogama - za koje mu je mozak govorio da
progorevaju do kostiju.
A onda su se njegove ruke polako zaustavile.
„Ti...” pitao je Klensi, ,Je 1’ ti stvarno hoćeš da igramo ovu igru?”
Osetila sam dodir hladnog metala na zadnjem delu vrata - tako
iznenadan da sam već počela da uveravam sebe da je to bila još jedna
od njegovih igrica. Ali istina je ono što kažu: kada izgubiš jedno čulo,
ostala se izoštre i postaju nemilosrdno efikasna. Osetila sam topli dah,
čula škripu dodatnih čizama, namirisala njegov znoj. Agenti - našli su
nas.
Klensi se okrenuo da beži; nisam videla šta se desilo, ali sam čula
zastrašujuće krcrkanje kada ga je nešto čvrsto udarilo po glavi i bacilo
ga na pod.
A onda se začuo Džarvinov glas u mraku, „Znao sam da ćete se
vratiti.” Zatim su se pojavile njegove ruke, jedna me je uhvatila za
zadnji deo vrata i grubo me odgurnula na kolena. Druga je držala
pištolj čija je cev skliznula na mesto gde su mi se spajale kičma i
lobanja. „Rob je rekao da samo treba da sedimo i čekamo.”
U svojim kamuflažnim uniformama su on i ostali Savezovi agenti
bili tek nijansu svetliji od vazduha oko sebe.
Pištolj se otkočio.
„Ne želiš to da uradiš”, upozorila sam ga, dozvolivši nevidljivim
rukama mog uma da se razmašu. Osećala sam nervozu, ali nisam bila
uplašena.
Kontrolisana smirenost.
„Ne”, složio se Džarvin. „Radije bih uradio ovo.”
Začulo se tiho klik - jedino upozorenje pre nego što je Beli šum
preplavio hodnik i utopio me.

Ipak je bilo moguće zaboraviti takvu agoniju posle svega. Postojao

je trenutak u mom životu, prvih nekoliko meseci u Tarmondu, kada su
uključivali Beli šum gotovo svakog dana. U to vreme je bilo Crvenih
koje je trebalo kontrolisati i Narandžastih koje je trebalo kažnjavati, a
svaki pogrešan pogled bi rezultirao pozivom Kontrolnom tornju putem
radija. Postao je sastavni deo mog života; možda sam toliko navikla na
njega da je vremenom sam uticaj počeo da slabi.
Ali prošli su meseci otkad sam ga poslednji put čula, a užasni bol
mi je uvrtao želudac toliko da mi je fizički bilo muka. Sručila sam se
na pod, dovoljno blizu Klensija da vidim da mu iz posekotine na čelu
curi krv. Kroz glavu su mi prolazile misli; čula sam glas koji govori,
Možeš da se izboriš sa Džarvinom, možeš da ga pobediš; možeš da ga
uništiš.... Ali čak je i to bilo utišano kada se Beli šum podigao i pao
preko nas poput talasa, pritisnuvši mi grudi.
Bilo je neverovatno - sve što smo mogli da uradimo, sva moć koju
smo imali nad drugima - to nije značilo ništa. Nije vredelo ništa.
U Tarmondu bismo dobili dva zvuka trube upozorenja, i narednog
trenutka bi šum eksplodirao sa logorskih zvučnika. Nije to bilo nešto
što se dalo lako opisati - bilo je to vrištanje statike, odvrnuto do daske,
izoštreno da buši kroz najdeblje delove lobanje. Prolazilo bi kroz nas
poput struje, teralo naše mišiće da poskakuju i grče se, da vrištimo od
bola dok ne bismo počeli da radimo jedino što je preosta-jalo u tom
trenutku - da pokušavamo da udaramo glavom o zemlju dok ne
prestane. U momentima kada sam imala sreće, ne bih se onesvestila.
Ovog puta nisam imala toliko sreće. Osetila sam kako gubim
svest, kako me tama hodnika uvlači u sebe. Nisam mogla da pomerim
ruke koje su bile prikovane ispod grudi. Osetila sam kako mi noge
postaju lakše od vazduha. Napokon, kada je video da nisam više u
stanju ni glavu da podignem, Džarvin ga je isključio. U glavi mi se
vrtelo, a u ušima odjekivalo. Crnilo hodnika me je privlačilo, guralo
ispod svoje mračne površine.
Kada sam se ponovo osvestila, neko me je držao za ruku. Mogla
sam da čujem kako Džarvin priča ostalima okolo, isključivo zato što je
vikao. „Upalite prokleta svetla! Ne zanima me šta morate da uradite -
upalite ih, zaboga! Nešto se dešava. Može li neko da upali jebeno
svetlo?”
Odgovorio mu je topli južnjački glas. „Naravno, brate. Nemaš
brige.”
Začulo se pucketanje prstiju, samo jednom, a sićušan plamen se
pojavio u mraku, osvetlivši besno lice Kola Stjuarta.
Isprva sam pomislila da je upalio šibicu, ali je vatra na njegovim
jagodicama prstiju postajala sve jača, proždirući pesnicu, pa zatim i
čitavu ruku koja je letela ka Džarvinovom licu. Začulo se vrištanje;
vrisci su se čuli na sve strane kako se vatra oko nas širila, zahvatajući
vojnike iza njega i gutajući ih u talasu vreline koji ih je naterao da trče
niz hodnik, sapliću se jedni preko drugih pre nego što bi konačno
popadali. Smrad spaljene kože je naterao želudac da se zgrči. Nisam
mogla da mu pobegnem.
„Sranje, pa ti si!”jedan od agenata je izgovorio.
Jedan od nas, završila sam rečenicu u mislima, zbunjena slikom
vatre među Kolovim prstima, načinom na koji je bacio vatrenu loptu
na agenta koji je progovorio. Kako je podsticao, puštao da se raširi po
telu čoveka koji je vrištao dok nisam samo mogla da vidim tamnu
siluetu obavijenu plamenom koja je plesala preko njegove kože.
Crveni.
Ne - ne, on je - Kol je bio previše star za tako nešto, nije...
„Hej... hej!”Vatra je nestala, ali su Kolove ruke i dalje bile previše
vrele na dodir kada je pokušao da me pridigne. I dalje nisam osećala
noge. Pokušao je da me lagano lupi po obrazu. „Sranje... mala,
hajdemo. Možeš ti to, znam da možes.
„Ti...” pokušala sam da kažem. „Ti si upravo...”
Ispustio je dah koji je zadržavao, pun olakšanja. Kol me je podigao
preko ramena, pa me iritirano šljapnuo po butini. „Prokletstvo,
Dragulju, nisi morala da me prepadneš tako. Čuo sam Umirujuću
kontrolu sa drugog kraja hodnika, ali sam morao da sačekam dok je
nije isključio. Nisam mogao da se približim. Izvini, tako mi je žao.”
Nogom je otvorio vrata Olbanove kancelarije, pa me spustio na
pod iza stola, namestivši me u polusedeći položaj, a onda izvadio
jedan od pištolja iz futrole i stavio ga u moju mlitavu šaku.
Zatim je uhvatio moje lice između dlanova. „Ne možeš nikome da
kažeš, je 1’ me čuješ? Niko ne sme da zna, pogotovo ne Lijam...
Naročito ne Lijam, okej? Klimni glavom.”
Isuse... Lijam nije znao? Niko drugi nije znao za ovo?
„Ti, ja, Kejt i Olban”, rekao je Kol, kao da mi je pročitao misli. „I
to je to. A sada nas je samo troje. Ako nekome kažeš, ja sam prošlost.”
Klimnula sam glavom.
„...drugi...” rekla sam slabašno, pokazavši glavom prema hodniku.
Kol je frknuo. „Ne radim ove ‘dama-u-nevolji’ stvari sa
dečacima.”
Presekla sam ga pogledom u nadi da nije ličio na ukršteni pogled
pijanca. Uzdahnuo je i ustao, ispravivši ramena na isti način kao i
Lijam kada se spremao da nešto uradi. Nestao je na trenutak kada je
čučnuo da podigne Klensija. Sumnjala sam da je uopšte pogledao u
Klensijevo lice pre nego što ga je tresnuo pored mene.
 „Zeleni su nam poslali poruku da ste ovde, pa smo odlučili da
žurka počne malo kasnije”, objasnio je. „Nisi mogla da sačekaš još
jedan dan da vidiš ovu zgodnu njušku, zar ne?”
Zakašljala sam se u pokušaju da pročistim grlo od nečega što se
tamo zaglavilo.
„Ako imaš iole mozga, ostaćeš ovde”, odsečno mi je rekao.
„Napusti ovu prostoriju pre nego što kažemo da je bezbedno i odraću
te od batina!”
Kada se okrenuo prema vratima, kao da su mu se povratili
samopouzdanje i kontrola. Pokreti su mu bili mirni, samouvereni.
Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što se začula pucnjava
- pet, deset, možda i čitavih petnaest minuta. Osećaj mi se vraćao u
noge sa vrelim naletom trnaca, ali mi je bol u udovima bio draži od
utrnule beskorisnosti. Kada sam uspela, podigla sam se na kolena i
počela da guram Olbanov stari sto na vrata. Znala sam da neće
predstavljati ozbiljan zaklon niti predstavljati veliki izazov bilo kome
ko se namerači da uđe, ali je bilo bolje nego ništa. A ako ćemo
iskreno, bio je i vizuelna blokada za mene. Podsetnik da je trebalo da
sačekam da Kol i ostali počiste Džarvinovu kugu pre nego što odem
da pronadem ostale.
Dobro su, dobro su, dobro su... Otpuzala sam nazad do ormarića
sa fasciklama, pa privukla noge grudima i obmotala ruke oko njih,
pokušavajući da u sebi zarobim osećanja koja su htela da izlete
napolje.
Dobro su.
Klensi se promeškoljio pored mene, dok mu je zalutali pramen
kose upao u oči. Za sve vreme koje smo proveli u Ist Riveru zajedno,
nikada ga nisam videla kako spava - nikada ne bi dozvolio, shvatila
sam, da mu neko bude toliko blizu kada je najranjiviji.
Pogled mi je polako odlutao do kante i papira koje sam rasula oko
nje. Otpuzala sam do njih na kolenima i šakama, podižući usput
baterijsku lampu koju je Klensi ispustio.Toliko se vikalo izvan mračne
sobe u kojoj smo bili da nisam ni mogla da razaznam šta bilo koji od
glasova izgovara.
Duboko sam udahnula, nakon što je prestala pucnjava, i vrata na
stepeništu počela da se neprestano otvaraju i svom silinom zatvaraju.
Dobro su, i ti si dobro.
Uperila sam baterijsku lampu dalje od vrata, dole na spaljene
stranice koje sam sakupila u krilu. Otprilike četvrtina njih je bila
nečitljiva - vatra je ostavila poveće rupe na fotografijama i stranicama.
Osim fleka od čađi i dima sa gornjih stranica, donji deo gomile je bio
u mnogo boljem stanju. Većinom su to bile tabele i grafikoni, sve
ispisano čudnim naučnim jezikom od kog bi čak i Bucko ustuknuo.
Ovo su bili lekovi - medicinski termini. Imali su slična komplikovana
imena kao lista lekova koju mi je Bucko dao onda u Nešvilu. S
vremena na vreme bi mi za oko zapalo par zalutalih reči na običnom
engleskom.

Subjekat A nema nikakve simptome

nakon
procedure i rutine...
Pokazuje znake pasivnog ponašanja...
Iščekuju se nedvosmisleni rezultati...

Ali iznad svih njih, štampano podebljanim crnim slovima, stajale

su tri reči koje sam prepoznala: Projekat Duboki Sneg.
Prestala sam da listam stranice kada sam stigla do fotografija.
Jedna od njih je pokazivala lice žene.
Bio je to jedan od onih neočekivanih nedostataka provođenja
gotovo pola života pod ključem u logoru, bez pristupa medijima. Imao
si osećaj da je svako lice koje vidiš naTV-u ili u novinama odnekud
poznato, ali bi ti ime izmicalo kada bi pokušao da ga uhvatiš. I sada
sam to osećala, buljeći u poznatu plavu ženu.
Sam ugao je bio jako čudan - gledala je preko ramena, ali ne
direktno u kameru. Iza nje se nalazila neobeležena zgrada od cigle
koja je izgledala propalo u poređenju sa urednim, klasičnim teget
kompletom koji je nosila. Izraz njenog lica nije bio uplašen koliko
nervozan, a ja sam se zapitala, na trenutak, da li je sa pravom
pomislila da je neko prati. Sledeća fotografija je bila manja, i
pocepana na način zbog kog sam pomislila da je Olban krenuo da je
uništava, pa se predomislio. Na ovoj je ona izmedu bivšeg lidera
Saveza i mnogo mlađeg predsednika Greja.
Ostala sam bez daha kada sam povezala.
Klensi, nemoj, molim te, Klensi...
„Sranje”, prošaputala sam. Žena koju sam videla u njegovom
umu... ovo je...
Prva dama Sjedinjenih Američkih Država.
Posegnula sam ka ostalim razbacanim papirima i sakupila ih na
jednu gomilu. Pošto nisu bili poređani po redu, izveštaji i ostala
dokumenta nisu delovali preterano smisleno, ali se među njima
nalazilo i nekoliko dijagrama mozga sa sitnim, urednim X obeleženim
na svakom od njih.
Preletela sam pogledom članke iz novina koji su opisivali
dobrotvorni rad kojim se Lilijan Grej bavila širom zemlje; neko je
obeležio različite ključne reči o njenoj porodici („sestra u Vestčesteru,
Njujork”, „roditelji se penzionisali i povukli na svoju farmu u
Virdžiniji”, „brat, nedavno preminuo”) i različite diplome koje je
stekla, uključujući i doktorat iz neurologije sa Harvarda. Takođe je
održala „dirljiv” govor na potpredsednikovoj sahrani, „bila potresena
ruševinama Kapitola koje su se još pušile”, i odbila da komentariše
predsednikovo oklevanje da ga istog trenutka zameni.
Poslednji članak koji sam pronašla se fokusirao na njen nestanak
iz javnog života ubrzo nakon napada na Vašington. U njemu je
citirana izjava predsednika, „Zaštita i sigurnost moje žene su mi
glavna briga u ovom trenutku”, bez ikakvih daljih detalja.
I to je bila njena zaostavština. Ne desetine ceremonija kojima je
prisustvovala kako bi dobila nagrade, ni revolucionarno istraživanje na
polju neurologije, nijedna od zabava koje je organizovala u ime svog
muža. Čak ni njen dragoceni sin. Sudeći po tekstu u članku Tajm
magazina koji je Olban ubacio u fasciklu, postojale su glasine da je
ubijena ili oteta od strane neprijateljske države ubrzo nakon epidemije
IAAN-a. Postalo je alarmantno kada je Klensi sam otpočeo turneju na
kojoj je u očevo ime hvalio program rehabilitacije u kampovima,
predstavljajući se kao prvi uspešan polaznik.
Prošlo je skoro deset godina da se nije pojavila u javnosti.
Ali bila je u ovoj fascikli, njeno lice, njena istraživanja... njene
rukom pisane beleške. Stisnula sam pesnice i opustila ih par puta, da
bi prestale da se tresu.
U čitavoj zbrci dokumenata su se nalazile i tri poruke, svaka od
njih je imala samo po par redova. Nije bilo koverata, ali su papiri bili
lepljivi od nečega čime su bili zapečaćeni. Mora da mu ih je neko
uručio lično, ne želeći da rizikuje slanje elektronskim putem. Olban je
čitkim kurzivom ispisao datume na vrhu, verovatno za sopstvenu
evidenciju. Prva, od pre pet godina, je glasila:

Šta god nam se desilo, moram da se

izuučem van njegovog domašaja ako
hoću da ga spasem. Ako mi pomogneš
da nestanem i ja ću tebi pomoći
zauzvrat. Molim te, Džone.

Pa onda sledeća, dve godine kasnije:

U prilogu se nalaze poslednji rezultati

našeg istraživanja; izrazito sam
optimistična da će sve ovo uskoro biti
gotovo.
Reci mi da si ga našao.

I poslednja, od pre samo dva meseca:

Neću više da sedim i čekam tvoje

 odobrenje - to nikada nije bio deo našeg
dogovora. Pustiću informacije o lokaciji
večeras na server. Ako ne bude došao
da me potraži, onda ću ga sama
pronaći.

Klensi je i dalje bio u nesvesti, glave zavaljene na stranu.

Posmatrala sam kako se njegove grudi lagano podižu i spu-štaju, i
osetila kako mi se nešto uvija u utrobi.
„Tužni, tužni kučkin sine”, prošaputala sam.
Znači ovo je razlog zašto je došao. Ovo je bio zadatak koji nije
mogao da poveri nikome drugom do sebi.
Ponovo sam prečešljala stranice, pokušavajući da dešifrujem na
čemu je tačno toliko radila. Deo mene je sumnjao da to ima neke veze
sa nama kada sam videla dijagrame, ali zašto bi ona tajno izvodila
sopstvene eksperimente o uzroku IAAN-a u isto vreme kad i Leda
korporacija? U prvoj poruci je pomenula i da mora da se izvuče iz
„njegovog domašaja” - možda je mislila da će njen muž promeniti
rezultate istraživanja do kojih bi Leda korporacija došla i da bi te
pogrešne informacije mogle da ugroze Klensijev život?
Ali... zašto bi on želeo da uništi sve to? Vratila sam se na stranice
sa tabelama i grafikonima, a na dnu svake od njih su stajali inicijai
L.G. Ponovo sam prečešljala stranice, vodeći računa o tome da
pogledam svaku od njih. Zašto je želeo da uništi sve to? Da bi zaštitio
lokaciju svoje majke?
Da uništi dokaze da je ona na bilo kakav način davala informacije
o svom istraživanju Olbanu?
Ništa od toga nije imalo smisla. Njena poslednja poruka je
govorila nešto o tome da će pustiti informacije o „lokaciji” - njenoj
lokaciji? - na server. To se poklapalo sa Nikovim objašnjenjem da se
reč Profesor, nakon što je Klensi tražio od njega da proveri, pojavila
na serveru. Ali ona je te informacije pustila na server tek kada je bila
spremna. Tek kada je projekat Duboki Sneg bio gotov.
 Nije htela da on sazna na čemu je radila, shvatila sam. Ali zašto bi
ga onda tražila? Zašto bi dozvolila da je pronađe, kada je bilo
očigledno da je on taj od koga joj je bila potrebna zaštita?
 30

SVETLA IMAŠINE U OLBANOVOJ KANCELARIJISU SE UPALILE u

eksploziji buke i statičkog zujanja, a ja sam bila nazad na nogama pre
nego što se radio uključio, preplavivši sobu živahnim horskim
izvođenjem pesme Skupite se, vernici. Podigla sam ruku iznad očiju u
slabašnom pokušaju da blokiram svetlost dok sam se teturala ka uglu
kancelarije. Oči su mi suzile pa nisam mogla da vidim brojčanike na
radiju, pa sam pipala i udarala okolo dok nisam uspela da zvuk
spustim na prihvatljiv nivo. Nakon Belog šuma je i najblaže grebanje
vrata zvučalo kao grmljavina. Tokom jednog dugog, užasavajućeg
minuta naterala sam sebe da stojim i prilagodim se na svetlo - taman
koliko je Klensiju bilo potrebno da zastenje i počne da trese glavom.
I meni da shvatim da se period u kom sam mogla da ga
kontrolišem smanjivao vrtoglavom brzinom.
Borba napolju se svela na pojedinačna puškaranja s vremena na
vreme na spratu iznad nas. Bio je rizik pretpostaviti da su već očistili
ovaj nivo od pobunjenih agenata, ali je zdrav razum pobedio strah.
Većina agenata je verovatno bila na prvom nivou, u svojim
prostorijama, spavala kada su Kol i ostali upali u zgradu, a samo je
nekoliko njih, kao Džarvin, patroliralo okolo.
Morala sam da budem brza. Ako je hodnik čist, mogla sam da
siđem dole i pronađem ostale nakon što se pobrinem za ovo. Da se
uverim da su Lijam i Bucko bili ušuškani sa Džadom i Vidom u
bezbednoj, zabarikadiranoj spavaonici. Nisam samo mogla da ga
ostavim ovde, brave su ionako već bile polomljene.
 Obuhvatila sam Klensijeve grudi rukama otpozadi, u pokušaju da
ga što stabilnije uhvatim, i otkinula jedno od zlatne dugmadi njegovog
kaputa usput.
„Ti si...” uzdahnula sam, osetivši kako se šavovi rane na leđima
istežu, „zvanično najveći trn u dupetu koji sam ikada...”
Morala sam da ga spustim kako bih sklonila sto kojim su bila
preprečena vrata. Napravila sam korak napolje, udahnula duboko kako
bih se smirila i pripremila za prizor Džarvinovog i tela drugih agenata
- ali hodnik je bio prazan. Dok sam ga vukla napolje, u trenutku mi je
palo na pamet da bih mogla da ga odvučem u ambulantu, ali sam
mogla da vidim figure unutra kako se kreću iza zavesa i nisam bila
sigurna da želim da se kladim čijem timu ti ljudi pripadaju. Duž
hodnika se nalazio veliki broj vrata, a većina njih je vodila do soba u
koje mi nikada nije bilo dozvoljeno da uđem. Ali sada su vrata jednog
ormana bila otvorena, a oružje koje je obično stajalo poređano unutra
je nestalo - ostavljajući dovoljno prostora da se unutra ugura ljudsko
telo.
Samo što sam ubacila Klensija u skučeni prostor, začula sam da je
neko viknuo moje ime toliko glasno da je čitava prokleta baza mogla
da ga čuje.
Naglo sam se okrenula, tražeći izvor glasa. Kejt se iznenada
pojavila, istrčala iz ambulante i navukla remen puške na rame. Strgla
je crnu skijašku masku sa lica i pustila je da se otkotrlja iza nje. Bila
sam u njenom zagrljaju, upijajući njenu toplotu, pre nego što sam
uspela da se osvestim od šoka.Talas olakšanja kakav nisam očekivala
me je zaplju-snuo kada sam se naslonila na nju.
„Šta to radiš?” pitala je.
A ja sam iskreno bila toliko zbunjena njenom pojavom da sam joj
rekla prvo što mi je palo na pamet. „Zaključavam Klensija Greja u
orman.”
Povukla se naglo iz mog zagrljaja i pogledala u telo ispruženo na
podu. A Kejt, po prvi put u životu, nije pitala da li sam raspoložena da
pričam o tome kako se osećam. Nisam morala da joj objašnjavam da
ne možemo da ga ostavimo u ambulanti ili u nekoj od soba odakle bi
mogao da pobegne. Znala je ko je on i šta je bio u stanju da uradi.
„Okej. Idem da donesem ključeve.”
„Kejt”, rekla sam, uhvativši je za ruku. „Je l’ gotovo?” Nasmejala
se. „Bilo je gotovo pre deset minuta.” „Stvarno?” Glas mi je delovao
sićušno u sopstvenim ušima. Osetila sam se kao da imam pet godina,
kada sam se izgubila kao malo dete u tržnom centru i iznenada
pronašla tatinu ruku nakon bezuspešne potrage. Znala sam da je bilo
glupo da zaplačem, ali me je iscrpljenost dovela do tačke pucanja, a
naglo opuštanje nakon straha i bola su me gurnuli preko nje.
Kejt je napravila korak prema meni, pa šakama obuhvatila moje
lice. Imala sam osećaj da gledam u pun mesec koji se probija kroz
tamnu noć. „Znala sam da možeš da uradiš ovo.”
Čvrsto sam stisla oči i pred njima se pojavio snežnobeli šator.
Mejson je bio tu, udisao svoj poslednji dah. Rob je vrištao, vrištao,
vrištao... Želela sam da joj kažem sve, da saspem sav taj teret na njena
leđa i nateram je da ga podeli sa mnom. Toliko puta mi je to ponudila,
a svaki put sam je odbila istog trenutka bez ikakve dalje rasprave. Čak
i u tom trenutku sam osećala kako me obuzima potreba da se opirem,
da zaštitim slabašni, kucajući mišić u grudima. „Bilo je užasno”,
prošaputala sam.
Sklonila mi je zalutalu kosu sa obraza. „A ti si bila jača od toga.”
Odmahnula sam glavom. „Nisam... Bila sam...” Kako bih uopšte
mogla da joj kažem da bi shvatila?
„To nije ono što su mi Džad i Vida rekli.”
Otvorila sam oči u potrazi za bilo kakvim znakom laži na njenom
licu. „Jesu li dobro?”
„Okej su”, uverila me je. „Zabrinuti za tebe. Mogu da te odvedem
do njih, ali prvo moramo da se pobrinemo za naš mali problem.”
Pokazala je glavom na Klensija. „U redu?”
„Da”, rekla sam, pa uzdahnula isprekidano. „U redu.”
Kolov i Kejtin tim su premestili decu u atrijum i zatvorili vrata,
blokirajući im pogled na konstantni protok tela koja su prenošena iz
spavaonica u ambulantu. Bili su to agenti koji su zbacili Olbana, svi
oni. Deo mene je mislio da je smešno to što pokušavaju da nas spreče
da to vidimo. Drugi deo im je bio zahvalan.
Duboko sam udahnula, pa otresla napetost iz ramena, a onda
krenula ka vratima.
Odgurali su većinu stolova do zidova, a središnji deo prostorije
ostavili za poljske krevete. Deo dece i agenata je bio pregledan od
strane medicinskog osoblja zbog udaraca i ogrebotina. Delovalo mi je
suludo što su ignorisali potpuno opremljenu ambulantu i umesto
odlaska tamo donosili gazu i antiseptike ovamo - dok se nisam setila
da je ista ta ambulanta predstavljala improvizovanu mrtvačnicu.
„Jesu li svi mrtvi?” pitala sam tiho. Uz dvadesetak Savezovih
klinaca koji su se skupili na sredini sobe i jeli šta god da su uspeli da
iskopaju iz kuhinjske ostave za doručak, još nekih četrdesetak agenata
je jurcalo iz sobe u sobu, od glave do pete obučenih u crno. Ali ovo su
uglavnom bila lica koja sam očekivala da vidim: agenti koji su vodili
Psi timove, instruktori, oni koj su nas gledali tužnim, sažaljivim očima
kada su mislili da ne gledamo.
„Oni koji nisu hteli da odstupe jesu”, rekla je Kejt pažljivo.
Dakle... Svi?
„Znam da si sigurno imala osećaj da su svi protiv tebe, ali je
postojao i solidan broj agenata koje je zateklo Olbanovo ubistvo i
onda su ostali samo zato što je bilo prekasno da se izvuku bez
Džarvinove osvete. Nisu se uopšte borili kada smo češljali spavaonice
i dali smo im mogućnost da odu ako ne žele da budu deo ovoga.”
Pogled nije prestao da pretražuje prostoriju dok ih nisam sve našla.
Bucko i Lijam su stajali ispred jednog od velikih televizora, okrenuti
leđima dok su gledali televizijski prilog iz nekakve bele zasvođene
zgrade. Džad i Vida su bili u blizini, čučali su na podu pored Nika,
koji je izgledao kao da daje sve od sebe da se sklupča u najmanju
loptu na svetu i nestane zauvek.
Kejt je ispratila moj pogled. „Pričaćemo o tome kasnije.”
„O čemu?” začula sam razvučene slogove iza sebe. Osetila sam
kako mi teška ruka pada na rame. „Da li je moguće da hoćete o starom
dobrom meni da popričate?”
Pokušala sam da se izvučem, ali me je držao čvrsto i dodatno mi
rukom raščupao već katastrofalnu kosu. Nisam mogla da se ne trgnem
kada sam namirisala dim na njemu. Crveni.
Psi.
Nemoguće.
Samo... Protrljala sam čelo nadlanicom. Bio je tako priseban, dok
se Mejson urušavao iznutra. A nije da Kol nije bio zastrašujuć - bio je,
na način koji te je ostavljao razoružanim i usplahirenim. Svaki drugi
Crveni sa kojim sam se susrela uTarmondu se ponašao kao životinja
zarobljena u sopstvenoj koži. Odbijali su da bilo koga pogledaju u oči,
šetali su okolo praznih pogleda, slušajući glasove u svojim glavama,
rekla bih, koje niko od nas nije mogao da čuje. S vremena na vreme bi
se trgli, a čudna glad bi im pomračila lica. Uhvatila bih ih kako zure u
drugo dete, sa izopačenim osmesima u uglovima usana i jednostavno
bih. znala - znala - šta će uslediti.
Ali Kol ne samo da se kontrolisao, već je igrao svoju ulogu
savršeno.
Crveni.
Njih dvoje su razmenili poglede iznad moje glave. „Pomenuo mi
je da ti je nešto... povereno. Veoma važna tajna.”
Ništa nisam odgovorila; ne zato što nisam mogla da smislim
odgovor, već zato što nisam mogla da se odlučim za jedno od hiljade
pitanja koja su mi se rojila u glavi. Konačno sam se okrenula prema
njemu i odlučila se za, „Koliko dugo znaš za to?”
„Od svoje dvanaeste godine”, odgovorio je. „Malo se kasnije
probudilo nego kod vas ostalih. Usrao sam se od straha. Mama i Hari
su oduvek mislili da krišom unosim šibice i upaljače - da spaljujem
stvari kako bih nešto glumatao. Nije baš nešto o černu pričaš okolo
ako ne želiš da te otpreme autobusom u neko od onih užasnih logora,
znaš?”
„Zašto nisi rekao Liju?” pitala sam. „Zašto kriješ od njega?”
 Kol je začkiljio. „Imam svoje razloge koji se tebe ne tiču. Dala si
mi reč da nećeš...”
„Neću”, rekla sam, ali sam ga u sebi mrzela zbog toga. Još jedna
stvar koju treba da krijem od njega. Još jedna laž. „Samo... Kako je to
uopšte moguće? Previše si star za tako nešto. Je l’... je 1’ ima još njih
kao što si ti?”
Nije ni čudo što ga je Olban toliko cenio - Psi koji je mogao da se
kreće među odraslima, da nikada ne bude otkriven, samo zato što je
bio neznatno stariji od navodne granice za IAAN.
Kejt je pogledala okolo da bi se postarala da nema načuljenih ušiju
u blizini. „Mnogo, mnogo, mnogo manje. Jedva par stotina izuzetaka.
Ali sada nije vreme da pričamo o tome. U ovom trenutku imamo većih
briga.”
„Kada smo već kod toga.” Kol se utišao kada se nagnuo ka meni.
„Nisi mogla da mi pomeneš da je ‘Dama u nevolji broj dva’
predsednikov mali?”
„Da vidim koliko bi reči ti mogao da izgovoriš nakon što ti je neko
pretvorio mozak u kašu.”
„Pošteno.” Pogledao je u Kejt. Je 1’ će nam predstavljati
problem?”
„Nalazi se u ormanu B-dva”, rekla je, podižući obrve na način koji
me je naterao da pomislim da je to izazov.
„Okej, okej”, rekao je. „Prvo ćemo ovo, a time ćemo se baviti...
kasnije. Ništa od oružja nije ostalo unutra, zar ne?”
Ne znam ko je izgledao više iznervirano njegovim pitanjem, Kejt
ili ja.
Kol se i dalje zlobno smeškao kada me je pitao, „Dovela si nam i
tog kapitalca i onog dupeglavca od mog mlađeg brata?”
Ispipala sam džepove, tražeći mali plastični kvadar. Ispružila sam
ga, odjednom osetivši jaku želju da neko drugi nosi njegovu težinu bar
na nekoliko minuta. Kol je pogledao u Kejt. „Tvoj je. I dalje stoji da
uskoro krećeš napolje, zar ne?”
„Za minut. Prvo moram da kažem svojim klincima gde idem.”
 „Zato što neće znati šta da rade bez Mamice koja pazi na njih u
svakom trenutku?”
Kada je to izgovorio, stvarno sam se odgurnula od njega, osetivši
da mi se raspoloženje opasno brzo menja. Kol je podigao ruke i
napravio korak unazad. „Nauči da se šališ, Dragulju. Smej se. Danas
je dobar dan, sećaš se? Fina pobeda.”
„Gde ideš?” pitala sam Kejt.
„Idem napolje sa još par agenata da pronađem nekakav prevoz za
sve nas.”
„Ali...”
„Vraćam se za par sati, obećavam. Mislim da znaš i sama...
verovatno neće biti dobro da ostanemo ovde na-kon svega ovoga.”
„Gde idemo?” pitala sam. „Kanzas? Ili Džordžija?”
„Ru!”
Bilo je neverovatno da smo uspeli toliko dugo da stojimo tamo pre
nego što je Džadov radar počeo da pišti. Bio je na nogama, gurao se
pored agenata koji su stajali između nas, i zamalo se sapleo na grupu
dece koja su očigledno samo pokušavala da sede na podu u miru, jedu
i ne briznu u plač. Krajičkom oka sam primetila da su se Bucko i
Lijam okrenuli, ali su mi istog trenutka nestali iz vidokruga kada je
Džad obavio svoje duge ruke oko mene.
„Prestravila si me!” rekao je. Uzvratila sam mu zagrljaj. Moj
jednočlani odbor dobrodošlice.
„I ja sam se brinula za tebe”, rekla sam. ,Je l’ se nešto desilo?”
Odmahnuo je glavom, a kovrdže su se razletele. „Jesi li ga
pronašla?”
„Rekla sam ti da je dobro.” Vida je stavila ruku na njegovo rame i
pokušala da ga na silu otkači od mene. „Džudit. Odlepi se.”
Kejt se nasmejala, pa ga potapšala po ramenu. „Hajde, imam nešto
da kažem vama dvoma i Niku.”
Te reči su bile dovoljne da Džad malo popusti. „I dalje neće da
priča. Ne mogu da ga nateram da izgovori ni reč. Kao da se, ovaj,
ugasio.”
 Ovlaš sam im mahnula kada je Kejt povela njega i Vidu nazad do
Nika.
„Ah.” Promumlao je Kol. Osetila sam kako se ukočio, ispravio iz
zavaljenog položaja u mnogo krući, čvršći. Sabraniji. Čak mu je i izraz
lica očvrsnuo. Odbacio se od zida na koji se naslanjao i progurao se
pored mene bez reči. Samo mi je uputio jedan upozoravajući pogled
preko ramena.
To je bilo mnogo manje od onoga što je Lijam dobio - a
neuporedivo manje od onoga što je Lijam njemu uputio - kada su se
okrznuli u prolazu i nastavili na suprotne strane. Nisam ustuknula pred
Buckovim pogledom, a izraz njegovog lica mi je rekao da ću kasnije
saslušati podužu priču.
Živi su, živi su, živi, živi, moje srce je pevalo. Pustila sam da
otrovno sećanje slike koju mi je Klensi pokazao nestane iz mog uma,
dok u grudima nije ostalo ništa do neverovatne sreće. Imala sam
osećaj da mi oduzima dah. Živi. Prljavština na njihovim licima nije
bila ništa. Posekotina koja se ponovo otvorila na Lijamovoj bradi nije
bila ništa. Naprslina na jednom staklu Buckovih naočara nije bila
ništa.
Oni su bili sve.
Njih đvojica su stajali ispred mene, prekrštenih ruku preko grudi,
sa identičnim neodobravanjem na licu.
„Jeste li dobro?” pitala sam, pošto očigledno nisu planirali ništa da
kažu.
„Jesi li ti?” Lijam je uzvratio. „O čemu si ti razmišljala kada si
krenula sama za njim?”
Nakostrešila sam se od njegovogtona. „Razmišljala sam o tome da
je dozvolio da ga dovučemo ovde sa razlogom i bila sam u pravu.”
Gurnula sam ruku u džep i izvukla jednu od fotografija sa gomile
dokumenata iz fascikle. Bucko je posmatrao umrljani papir koji sam
ispružila sa solidnom količinom gađenja.
„Ta krv ni u jednom trenutku nije bila u tvom telu, zar ne?”
Pritisnula sam sliku na njegove grudi, nateravši ga da je uzme.
„Pratila sam ga do Olbanove kancelarije. Ovo ga je zanimalo sve
vreme.”
Lijam se primakao da pogleda. Očigledno nisu imali istu mentalnu
blokadu kao ja. Istog trenutka sam im u očima videla da su je
prepoznali. Buckova vilica je zapravo pala od šoka.
„Nju je tražio”, rekla sam. „Fotografije su bile u u fascikli sa
nečim za šta mislim da je istraživanje koje je sprovodila. Ne znam je l’
mislio da je ovde ili je znao da bi Olban možda imao neki trag gde je,
ali...”
Kol se popeo na sto na sredini sobe, pa dvaput pljesnuo rukama.
Stavio je ruke oko usta. „Je 1’ mogu da vas zamolim za malo pažnje?”
Formalnost u njegovom glasu je zvučala neprirodno. Kol
sastavljen od prepredenih osmeha i razjarujućeg zadirkivanja je
završio šta je imao ovog jutra. Agent Stjuart nije imao vremena za to.
„Dobro. Neću da odugovlačim.” Agenti i deca u prostoriji su se
pomerali, obilazili poljske krevete i stolove kako bi se postavili ispred
njega. „Ono što se ovde desilo... gotovo je. Svako je odradio svoj deo
savršeno. I, iako bih voleo da mogu da vam kažem da oni ne bi
sproveli svoj plan na kraju, mislim da svi znamo da bi to bila prokleta
laž.” Lijam se promeškoljio, pa naslonio ledima na zid u istu pozu
koju je njegov brat zauzimao samo par minuta pre toga. Pogled mu je
ostao prikovan za mene, očigledno iščekujući nešto.
„Slušajte, nisam vam ja neko za lepe govore. I neću da vas lažem,
zato što vas čitavog jebenog života lažu, a to mora da prestane. Evo
šta morate da znate.” Pročistio je grlo. „Kada je Olban započeo sve
ovo, sve što je hteo da uradi je da otkrije istinu o IAAN-u i da Grej
prizna svoju grešku sa logorima. Više od svega, želeo je da se ova
zemlja vrati na ono što je bila - da bude mesto na koje je bio ponosan i
kom je bio srećan da služi. Dečji savez je bio njegov san, čak i kada se
pretvorio u sranje na kraju. Želeo je taj način života ponovo. Ali ja
kažem da nema povratka.”
Okrenula sam se prema njemu, iskoračivši ispred Bucka kako bih
ga bolje videla. Druga deca su ga posmatrala, prikovana. A zašto i ne
bi bila? Bilo je isto kao i svih onih puta kada sam slušala Lijama kako
priča o oslobađanju logora; strast iza njihovih reči je uklanjala sve
sumnje za koje su tvrdili da imaju svoju sposobnost da se izraze.
Dozvoljavali su sebi da gore u trenucima kada su se mnogi od nas
plašili i da se ogreju vatrom.
On je jedan od nas, pomislila sam. Ostali nisu imali pojma, ali su i
dalje mislili da je ovo prava stvar. DA on treba da vodi.
Lijam je frknuo, pa prevrnuo očima. Bucko i ja smo razmenili
poglede, a ja sam se zapitala da li i on oseća talase razočaranja koje je
Lijam slao u našem pravcu.
„Sada imamo opciju da idemo napred ili da ne idemo nigde. Mi -
svi ljudi koji su se vratili - ostavljamo ovo mesto, i ovo ime, za sobom.
Ne znam i dalje šta ćemo biti ili da li ćemo uzeti neko drugo ime, ali
znam šta ćemo da radimo. Otkrićemo šta se kog đavola dogodilo i
izazvalo IAAN, objavićemo ko su ljudi koji su odgovorni za to, i
izvući onu jadnu decu iz onih septičkih jama mizerije. Mi odlazimo,
idemo do ranča - neki od agenata ga opet otvaraju dok ovo pričam.
Želimo da pođete sa nama. Želimo od vas da želite da se borite.
Želimo vas.”
Kejt je ustala sa mesta gde je sedela sa ostalima i manhula mi dok
je izlazila kroz vrata na drugom kraju sobe. Vida, Džad i Niko nisu ni
podigli pogled kada je otišla. Klimali su glavom, dozvolivši Kolovim
obećanjima da ih podignu u oblak neslućenih mogućnosti. I sama sam
osetila treperenje u stomaku. Nije bilo savetnika koji su mu pričali šta
da kaže, nije bilo zaključanih ormarića ni mračnih hodnika. Ovo je
bilo iskreno. Stvarno.
„Šta je ranč?” prošaputao je Bucko.
„To je Savezov stari privemeni štab u blizini Sakramenta”,
odgovorila sam. „Zatvorili su ga kada je ovaj završen.”
„Želimo vas”, ponovio je Kol, skliznuvši pogledom prema nama.
„Ali je izbor samo vaš.”
Pogledala sam ga pravo u oči, i pokušala da ne prevrnem očima
kada je namignuo. Znao je da me je kupio.
 Kao i Lijam.
Odgurnuo se od zida, ali mi je dozvolio da ga uhvatim za jaknu
dok je prolazio. Ramena su mu podrhtavala sa svakim sledećim
dubokim, isprekidanim uzdahom. Nakon što je prošlo više dana u
kojima je povratio snagu i boju, Lijam se vraćao u stanje u kom je
izgledao kao da će se onesvestiti svakog trenutka. Koža mu je bila
siva, a oči gorele kada me je pogledao.
„Reci mi da odlaziš odavde sa nama danas”, prošaputao je Lijam.
„Sa mnom i Buckom. Znam da si suviše pametna da bi pala na to
sranje. Znam te.”
Video je odgovor na mom licu. Uhvatio je moje šake i odgurnuo
ih.
Kada je stigao do vrata, Lijam se okrenuo prema meni i rekao,
promuklim glasom, „Onda nemam ništa više da ti kažem.”

Kol je nestao nakon svog govora, promrmljavši nešto o tome kako

„ide da proveri to”, bez ikakvog objašnjenja šta ili ko bi „to” moglo da
bude. Deo mene je želeo da ga prati i da se uveri da to nije Klensi
Grej, ali nisam bila sigurna da ću biti u stanju da ustanem od stola ako
budem probala. Nas petoro - Džad, Vida, Bucko, Niko i ja smo seli za
jedan od kružnih stolova u blizini televizira, uglavnom, rekla bih, da
se sklonimo s puta agentima koji su pokušavali da „penzionišu”
zgradu i ponesu sve za šta su pomislili da bi im moglo biti od koristi.
Prošlo je sat vremena. Više nego dovoljno da bi Džad pitao, „Je l’
se Kejt vratila?” i da ja počnem da brinem o Lijamu. Osetila sam da
mi, što duže sedim tu, udovi postaju sve teži, sve dok nisam počela da
imitiram Nika koji je sedeo nasuprot mene i oslonila glavu na ruke,
kako bih sklonila pritisak sa ramena.
„Rekla je da će da potraje malo”, rekla je Vida, proverivši vreme
na svom starom četeru. „Ima nas sedamdeset ovde. To je mnogo
točkova koje treba pronaći.”
Javljamo vam se uživo iz zgrade Kapitola u državi Teksas, gde će
predsednik Grej i predstavnici Federalne koalicije započeti samit
Jedinstva za manje od petnaest minuta...”
Džad je posegnuo rukom ka televizoru da pojača zvuk. Celog jutra
je bio savršena slika mirnoće; nismo čuli ni naznaku toga da je gladan
ili umoran sve vreme. Od svih članova naše male tužne grupe, samo je
Niko zapravo obraćao pažnju na ekran. Niko se toliko povukao u sebe
da je praktično bio u stanju sličnom komi. Buckov pogled je leteo sa
ručnog sata ka vratima i nazad.
Vesti u kojima se izveštavalo sa božićnog samita Jedinstva su
počele u petnaest minuta do devet po teksaškom vremenu. Uglavnom
su to bili kadrovi mase ljudi, i to samo malog dela okupljene gomile.
Kada je kamerman slučajno uhvatio grupu demonstranata i njihove
parole, koja je bila na najdaljem mogućem mestu od zgrade, prenos je
prekinut.
Kol je skliznuo na mesto između Džada i mene, gotovo oborivši
klinca sa klupe. „Hej, Dragulju, moram da te pozajmim na trenutak.”
Okrenula sam se i još dublje utonula licem u šake. „Je l’ može to
da sačeka?”
„To je budno i jako ljuto, a cenio bih da mi daš neke smernice
kako da mu pristupim, s obzirom na to da si ti jedina koja može da zna
da li pokušava da mi istopi mozak.”
„Ljudi stvarno znaju šta je on?” pitao je Bucko, iznenađen. „Rekla
si im?”
„Olban je već znao”, rekao je Kol. „Video je kako Klensi utiče na
jednog od agenataTajne službe tokom svoje medijske turneje nakon
što je izašao iz kampa.”
Ta rečenica me je naterala da se ispravim.
Ako je Olban već znao šta je Klensi i šta je mogao da uradi, onda
je prva poruka Lilijan Grej mogla da se protumači na potpuno
drugačiji način. Moram da se izvučem van njegovog domašaja ako
hoću da ga spasem. Lilijan je možda shvatila, čak i pre predsednika
Greja, da je njen sin koristio svoje sposobnosti kako bi uticao na ljude
oko sebe.
Konačno mi se pred očima razvijala čitava priča. Olban je video
šta Klensi može da uradi malo pre nego što je otišao i priključio se
Savezu - izvukao se iz, kako je to Lilijan nazvala, Klensijevog
„domašaja.” Da je pokušala da pita svog muža ili bilo koga od
njegovih savetnika da joj pomognu da nestane, Klensi bi imao pristup
toj informaciji. To je stvarno bio potez očajnika.
„Zašto onda ništa nije uradio sa tim informacijama, kog đavola?”
začuo se Lijamov glas iza nas. Crte lica su mu bile produbljene
mrštenjem. „To je moglo da razotkrije čitavu šaradu sa logorima.”
Kol je prevrnuo očima. „I kako bi to uspeo da dokaže? Ovaj klinac
je bio duh. Pokušali smo da postavimo mamce i vidimo hoće li se
svojevoljno pojaviti, ali nikada to nije uradio.”
„Zato što mu niste potrebni”, rekao je Niko, promuklim glasom.
„Niko od nas mu nije potreban. Može da se stara sam o sebi.”
Otvorila sam usta da objasnim svoju teoriju, ali me je Lijam
preduhitrio.
„Zar ti ne bi trebalo da pomažeš ostalima da se ovo mesto
raščisti?” pitao je odsečno. Posmatrao je mesto gde se Kolova šaka
nalazila na mom ramenu.
Bilo je ludo videti ih kako stoje jedan do drugog na taj način, sa
gotovo identičnim izrazom besa na gotovo identičnim licima.
„Oseti se slobodnim da odeš kada god poželiš, Li”, rekao je Kol,
odmahnuvši rukom. „Niko te ne zadržava ovde. Rekao sam ti kako da
pronađeš mamu i Harija, tako da možeš slobodno da kreneš. Da
pobegneš i sakriješ se. Voleo bih da mogu da budem prisutan kada im
budeš objašnjavao kako si zamalo uspeo da zajebeš čitavu grupu dece
jer si bio preveliki idiot da obratiš pažnju na to šta radiš i gde ideš.
Nakon što im kažeš šta se desilo kada si pokušao da pobegneš iz svog
logora, naravno.”
Čula sam kako Vida psuje sebi u bradu, udarivši šakom Buckovu
ruku kako bi ga sprečila da uskoči. Nije bilo nikoga da mene zaustavi.
„Prekini!” rekla sam. ,Je l’ čuješ ti sebe uopšte...”
„Ti...” crvenilo se širilo Lijamovim vratom, a bilo je očigledno da
svu energiju ulaže u to da se to ne vidi na licu. „Ti nemaš pojma...”
 „Oh, nemoj da cmizdriš sada oko toga”, rekao je Kol, ustajući. „Je
l’ me nisi dovoljno osramotio? Samo... idi. Isuse, samo idi više, ako
toliko želiš da odeš. Prestani da mi trošiš vreme!”
„Momci...” Džadov glas je postao piskutav, počeo je da puca
nakon te reči. „Momci!”
„Molim te”, ponovila sam. „Samo...”
Džad se nagao preko stola i uhvatio me za ruku, pa me okrenuo
prema televizoru. „Umuknite i gledajte!”
Predsednik Grej je izašao iz svog auta i pogledom šarao po masi,
podižući ruku kako bi mahnuo dobro uvežbanim pokretom. Kosa mu
je bila još više seda nego pre nekoliko meseci.Tamni kolutovi oko
očiju su se nastavljali u velike kese ispod njih. Ali to je i dalje bilo
Klensijevo lice, naznaka onoga što bi mogao da bude za trideset ili
četrdeset godina, a sama ta pomisao me je naterala da poželim da
skrenem pogled.
„Šta se...” Vida je izustila u trenutku kada je kamera uhvatila sitnu
figuru sa kapuljačom koja se laktala pored lepe, plave voditeljke,
preskačuči policijske barikade.
Predsednik se polako kretao ka besprekornim belim stepenicama
Kapitola, ruke ispružene prema guverneru. Iza njega su se na
povetarcu njihale američka i zastava Teksasa. Delovalo je da nije
primetio da nešto nije u redu dok muškarci u odelima pored njega nisu
izvukli pištolje, a guvernerovo lice pobelelo.
Policajci, koji su stajali u liniji na stepenicama, poleteli su levo i
desno, odbačeni tolikom silinom da su proleteli kroz redove
kamermana i fotografa. Nije morao ni da ih dodirne, samo da mahne
rukama ispred sebe, kao da je pomoću njih otvarao tešku zavesu.
„Isuse!” Lijam je rekao iza mojih leđa. „Pa to je jedan od nas!”
Bio je vižljast, suvonjavih udova i osunčane kože, kao trkač koji je
celo svoje leto proveo na atletskoj stazi svoje srednje škole. Kosa mu
je bila duga, vezana gumicom kako mu ne bi padala na lice; mogli
smo jasno da ga vidimo dok je izvlačio mali pištolj iz džepa dukserice
i mirno ispalio dva hica u predsednikove grudi.
 Televizori, uključeni na različite stanice, su svi u istom trenutku
prebačeni na taj događaj, hvatajući kadar iz svih mogućih uglova.
„O moj bože, o moj...” jadikovala je voditeljka. Pala je na zemlju.
Mogli smo da vidimo samo njen potiljak dok je posmatrala policajce i
agente Tajne službe kako se gomilaju preko deteta, preplavivši ga
morem uniformi i kaputa. Masa iza nje je vrištala, kamera se tresla
dok se okretala da uhvati njihov beg odatle. Svaki mogući pogled pun
užasa. Svaki pogled pun gađenja. Svi pogledi su sada bili skrenuti sa
predsednika na klinca koji ga je upravo ubio.
„Jesi li ti to uradio?” zarežao je Lijam, okrećući se prema svom
bratu. ,Jesi li ti naredio tom klincu da ovo uradi?”
„On nije jedan od nas”, rekla je Vida. „Nikada u životu nisam
videla tog govnara!”
Kol se okrenuo na prstima, pa uleteo u tihu masu zbunjenih
agenata u atrijumu. Niko se nije sklanjao u stranu da prođe, a ja nisam
imala predstavu gde se zaputio. Vida je zgrabila daljinski i pojačala
prenos.
„Dame... Dame i gospodo... molim vas...” voditeljka je i dalje bila
na zemlji, u pokušaju da se zaštiti od stampeda posmatrača koji su
bežali sa lica mesta. Slikom smo se preselili na užasnuta lica voditelja
u studiju, ali oni su bili na ekranu samo na trenutak pre nego što se
zacrneo i preko njega se pojavila debela slova.

SISTEM UZBUNE U SLUČAJU OPASNOSTI

VLADA SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA
IZDAJE SAOPŠTENJE O DELOVANJU U SLUČAJU
OPASNOSTI
NE ISKLJUČUJTE SVOJE TV PRIJEMNIKE U OVOM
TRENUTKU
VAŽNE INFORMACIJE ĆE USLEDITI

Ali poruka je ostala na ekranu, a jedina stvar koja je usledila bilo

je zavijanje sistema uzbune za slučaj opasnosti, isto ono koje smo čuli
hiljadu puta kada su sprovodili testiranje na svim televizijskim i radio-
stanicama.
Začulo se prigušeno beng negde iznad nas, gotovo nečujno uz
panične glasove u atrijumu i treštanje televizora - dva, tri, četiri, svi su
opalili izuzetno brzo, kao petarde za Novu godinu ili vatromet koji
smo imali običaj da posmatramo iz zadnjeg dela dvorišta. Bilo je
previše daleko da bih stvarno bila uplašena time. Za trenutak sam se
zapitala da li su stvarno i bili vatrometi. Jesu li ljudi stvarno toliko
skrenuli da proslavljaju izgledni skori kraj predsednika Greja?
Sve je maskirao nadmoćni zvuk tekuće vode - ne, bio je sličniji
statici. Besni talas buke, krčanja, pucanja i šištanja kao nadolazeći
uragan.
A onda se prekinuo tihim, mehaničkim cvilenjem - kakvo bi
životinja ispustila kada bi udahnula poslednji put. Svetla, televizori,
klima-uređaji, sve se isključilo i gurnulo nas u neprobojnu tamu iz
koje smo samo malo pre toga izašli.
Da me Džad nije i dalje stezao za ruku, ne bih uspela da ga
uhvatim kada je krenuo da pada.
„Pazi”, rekla sam.
Vida se istog trenutka našla pored nas i pomogla mi da ga spustim
nazad na stolicu.
„To je... nešto se upravo dogodilo...” agenti oko nas su upalili
svetlosne štapiće, osvetljavajući bar malo veliku prostoriju. Mogla
sam da vidim da je rukama stiskao kosu - izraz lica mu je bio
ošamućen, gotovo pijan. „Nešto jako loše.”
„Kako to misliš?” pitala sam ga, dozvolivši Bucku da ga pogleda
izbliza.
Oči su mu i dalje bile neusredsređene. „Kao da se dogodio... veliki
prasak. Kao baklja i onda je sve nestalo. Sve je tako tiho... više ništa
ne priča.”
Pogledom sam potražila tim Žutih po prostoriji. Bili su u istom
tom ošamućenom stanju, mlitavi i potpuno otupeli za pokušaje druge
dece da ih podignu na noge. Mogla sam da vidim njihova lica na
bledom, umirućem svetlu svetlosnih štapića.
„Šta se kog đavola događa?” čula sam Bucka kako pita. „Još jedna
restrikcija?”
Ućutkala sam ga, u pokušaju da čujem agenta koji je na brzinu
izveštavao Kola šta se dešava dok su se probijali ka nama. „Pomoćni
agregat i dalje radi, nema radio niti mobilnih veza. Kamere na ulicama
su isključene. Benet pokušava da ih ponovo pokrene...”
„Džabe gubi vreme”, rekao je Kol mirno. „Najverovatnije su
spržene.”
Spržene? Ali to bi značilo...
Bilo je suviše slučajno da struja nestane baš u tom trenutku. Ali
ono što je Kol govorio nije da je neko brljao po električnoj mreži Los
Andelesa - već da je neko onesposobio svu elektroniku u čitavom
gradu.
„Misliš da je to bila neka vrsta elektromagnetnog pulsa?”
„Mislim da bi bilo bolje da pokrenemo guzice pre nego što
saznamo.” Kol je opet stavio ruke oko usta, vikanjem nadglasavši
panična došaptavanja. „Dobro, znam da ste obučeni za ovo. Ponesite
šta možete iz ove prostorije i idite pravo ka rupi. Ništa više. Držite se
svojih redova. Obavezna evakuacija počinje sada!”
Vida je pridigla Džada, ostavivši mene da podignem Nika sa mesta
gde je sedeo.
„Možda je samo još jedna restrikcija”, pobunio se jedan od
agenata. „Nemoguće je da je to odgovor na atentat. Najpametnije je da
se spustimo na treći nivo i sačekamo da prođe.”
„Ako je ovo napad”, dodao je neko drugi, „onda je najbezbednije
za nas da ostanemo ovde!”
„Najbezbednije mesto za nas je daleko od ove...”
Začula su se tri glasna otkucaja, kao da je neko stajao direktno
iznad nas i pristojno pitao da ga puste unutra. Ne znam zašto sam to
uradila, niti da li sam uopšte pomislila na to šta bi zvuk mogao da
bude, ali sam oborila Nika na zemlju i, trenutak kasnije, osetila da
Vida radi isto sa Džadom pored mene.
 „U zaklon!” neko je viknuo, ali su reči nestale u blistavo-beloj
eksploziji svetlosti.
Nakon toga nas je po glavama zasula kiša vatre.
 31

NISAM ISTOG TRENUTKA OSETILA BOL, SAMO PRITISAK TEŽINE NA

KIČMI.
Probudila sam se u potpunom mraku, dok je Niko vikao moje ime,
stežući mi ramena. Prošao je jedan blagosloveni trenutak u kom je moj
mozak bio u fronclama, i nije bio u stanju da poveže šta vidim, šta
mogu da namirišem i šta se uopšte dogodilo oko mene. Sve je ostalo u
tami.
„Ne! Prvo moram da je pronađem!”
„Prokletstvo, Lijame, pomeri se!” Kol je grmeo. „Idi sa ostalima!”
„Ovde su”, čula sam Vidin glas. „Pomozite mi sa ovim.” Teret
koji me je pritiskao na Nika je nestao, a prašnjavi vazduh prepun dima
napunio mi je pluća. Zakašljala sam se, pipajući rukom po podu dok
nisam našla nešto što je na dodir delovalo kao svetlosni štapić.
Nije bio. U pitanju je bio nečiji prst, koji nije bio prikačen za
ostatak tela.
Podigli su me na noge i pridržali dok mi se kolena nisu učvrstila.
„Svi...” pošla sam da kažem.
„Protivbunkerske bombe”, rekla je Vida. „Moramo da bežimo.”
„Džad...”
„Ovde sam”, rekao je. „Ne vidim te, ali sam ovde...”
„Svi su tu, svi smo dobro”, prekinuo ga je Bucko. „Reci nam gde
da idemo.”
„Dole...” zakašljala sam se u pokušaju da očistim debeli sloj
prašine na jeziku i u grlu. Oči su mi se polako privikavale na mrak.
Shvatala sam da blagi narandžasti sjaj koji nas je okruživao nije
dolazio od svetlosnih štapića već od vatre prouzrokovane
eksplozijama. Primećivala sam polako i sve ostalo, udarilo me je
silinom metka u glavu: žice su visile na sve strane iz delimično
urušenog krova, zajedno sa delovima betonskih ploča i armature. A
zvuk daleke grmljavine je i dalje bio tu, sada glasniji, bubnjajući u
energičnom ritmu.
Bombarduju grad. Nije bilo važno ko su bili „oni”, ne u tom
trenutku. Obrisala sam lepljivu tečnost koja mi se slivala niz vilicu, pa
pogledala u Nika da se uverim da je dobro. On i Džad su se nabili
jedan uz drugog, obgrljeni rukama.
Okrenula sam se, brojeći ih dok sam hodala. Bucko je ustao i
posmatrao tamne oblike dece i agenata koji su šepali napolje kroz
zapadni izlaz iz prostorije. Lijam je pokušavao da se vrati do nas,
gurajući Kola koji se trudio da ga natera da stane u red sa ostalima. A
Vida - ona je buljila u nepomična tela razbacana po podu, neka od njih
dopola zakopana na mestima gde se tavanica zapravo urušila. Čitava
prostorija je mirisala na spaljeno meso i dim. Patike i čizme su bile
razbacane na sve strane, zbačene sa krvavih, nepomičnih stopala.
„Ne možemo samo da ih ostavimo”, plakao je Džad, pružajući
ruke ka Sari, jednoj od Plavih devojaka. Sara je zurila u njega,
grudnog koša urušenog kršom koji je pao preko nje. „Mi... to nije u
redu; ne možemo da ih ostavimo ovde dole! Molim vas!”
„Moramo”, rekla sam mu. „Hajdemo.”
Dvaput smo izvodili vežbu evakuacije otkako sam se priključila
Savezu, a oba puta smo koristili različite izlaze kako bismo napustili
Štab. Jedan je bio liftom pa kroz tunel, na način na koji bismo
normalno ulazili. Drugi je bio ogromno stepenište koje se uvijalo
skroz do površine, nedaleko od fabrike koja je trebalo da nam služi
kao štit. U tom trenutku nijedan od njih nije bio opcija. Mogla sam to
jasno da vidim na Kolovom licu.
„Brže, brže, brže”, govorio nam je, gurajući decu i agente na vrata.
„Idite dole na treći nivo; izlazimo onuda kuda ste ušli. Pratite agenta
Kalba!”
Pokušala sam da brojim glave dok su prolazile, ali je bilo previše
mračno, a dim previše gust. Čitava građevina se zatresla, bacivši me
ka Lijamu koji nas je čekao na vratima.
„Jesi li dobro?” pitao je isprekidanog daha. „Zgrabio me je. Nisam
hteo da idem...”
Kol ga je povukao za kragnu i ugurao u hodnik ispred nas. Bilo je
jasno da gađaju sam centar zgrade.Teturali smo se u koloni, jedno po
jedno, u pokušaju da se provučemo kroz beton, kamen koji je goreo i
šišteće cevi koje su izbacivale paru na sve strane. I dalje, nekim
čudom, ovaj deo nije bio toliko oštećen onoliko koliko i atrijum.
Stepenice koje su vodile do drugog nivoa su bile začepljene
dimom i parom. Majica mi je bila mokra od znoja. Zaustavila sam se
da skinem jaknu, nesvesno pipajući da proverim da li je fleš tu, ali ga
nije bilo unutra.
Kejt, pomislila sam. Gde je Kejt? Šta se dešaua sa Kejt? Sledeći
udar me je bacio napred na Lijama. Jedno dete ispred nas je počelo da
vrišti, ali sve što sam mogla da čujem bilo je Džadovo šaputanje iza
mene „O bože, o bože”, iznova i iznova. Ne znam šta je zamišljao, ali
ako je bilo iole slično slici koju sam ja imala - kako me deset tona
betona i prašine gnječi -bila sam iznenađena što je uopšte u stanju da
funkcioniše, da ne pominjem hodanje napred.
Vrsta se usporavala dok smo zavijali ka drugom nivou, naletevši
na zagušenje koje nismo mogli da vidimo. Provukla sam se pored
Lijama i zgrabila Kola za ruku kako bih mu privukla pažnju.
„Šta je sa ljudima u ambulanti?”
„Ako nisu u stanju da ustanu i sami izađu odatle, mi to nećemo
umesto njih da radimo”, rekao je Kol sa prizvukom konačnog u glasu.
„A šta je sa Klensijem?” pitala sam, iako je deo mene znao
odgovor. „Jesu li ga pustili napolje?”
„Nije bilo vremena da se očisti sprat”, odgovorio je. Bacila sam
pogled preko ramena, u nadi da ću videti Lijamovo lice u mraku.
Umesto toga sam ga osetila; ruka mu je bila na mom struku i nežno
me je gurao unapred. A onda sam čula njegov glas u uvu kako govori,
„Šta bi uradio da si ti bila u pitanju? Ili ja?”
To mi nije olakšavalo da progutam i potisnem žuč u grlu. Bila je
jedna stvar utamničiti nekoga, ali sasvim druga osuditi ga na gotovo
izvesnu smrt.
„Je l’ ti mene zajebavaš?” Režala je Vida dok su ona i Bucko vukli
paničnog Nika i terali ga da nastavi napred. Mogla sam da vidim
Džadovo bledo lice iza njih, obliveno užasom.
„Idem po njega”, ponavljao je Niko. „Mogu ja da ga dovedem!”
„Ne!” vikao je Džad. „Moramo da ostanemo zajedno!” Udar
sledeće eksplozije nas je sve bacio na kolena. Udarila sam glavom o
zid, a crne fleke su mi se pojavljivale pred očima. Pridigla sam se
nekako na noge, a već sledećeg trenutka smo svi trčali niz stepenice,
kroz mračni hodnik i utrčavali u blok za saslušavanje. Delovi zida sa
moje desne strane su se već delom urušili.
„Ostanite odmah iza mene”, rekao je Kol, preletevši pogledom
preko nas. „Hajde, moramo da izbijemo na čelo.” Uspeo je da se
probije kroz red, ali se stvaralo usko grlo kako su svi dolazili do vrata
tunela. Mogla sam samo da zamislim reakcije koje bismo izazvali
kada bi nas šestoro pokušalo da se progura preko reda i izbije na čelo
kolone kako bismo ga pratili.
Konačno smo bili dovoljno blizu da vidimo u čemu je bio
problem. Na drugoj strani vrata je svako dete i agent morao pažljivo
da preskače cevi i komade betona koji su se otkačili sa plafona od
eksplozija.
Krv mi je tutnjila u glavi, ali su mi ruke i noge delovale prazno od
panike dok smo čekali; čekali i čekali da stignemo na red. Lijam je
skakutao na vrhovima prstiju, kao da se spremao da potrči unapred
svakog trenutka.
Kada smo konačno stigli do vrata, zaustavila sam se i stala sa
strane kako bih propustila ostale da prođu, ali Lijamu nije padalo na
pamet da to dozvoli. Gotovo da me je podigao i prebacio preko krša,
pa se zatim i sam popeo kako bi svojim telom sprečio da se vratim
nazad.
Čula sam Vidu kako psuje iza mene i Buckovo stenjanje od
napora. Tunel je sada delovao nekako toplo i vlažno sa toliko tela
naguranih u malom prostoru. Eksplozije odozgo su urušile neke
njegove delove, usporavajući dodatno naš napredak i pretvarajući
najjednostavniju moguću stazu u poligon sa preprekama.
Osetila sam grmljavinu i vibracije pre nego što su zvuci udaraca
stigli do mojih ušiju. Bio je to niz od četiri duboka beng, svaki je bio
glasniji i gori nego prethodni. Vida je doviknula nešto što nisam
uspela da čujem od žestokog talasa buke koji je usledio. Želudac, srce,
sve u meni kao da je propalo, kao da je tunel nestao pod mojim
nogama. Vreme kao da se usporilo, dajući mi dovoljno vremena da
okrenem leđa eksploziji koja je raznela vrata kroz koja smo malo pre
toga prošli.
Bacili smo se na zemlju kada su kroz vrata poleteli prašina, parčići
betona i stakla u našem pravcu. Tunel se tako žestoko zatresao da sam
bila ubeđena da će se urušiti. Deca, agenti, svi su vikali u tom
trenutku, ali sam mogla da čujem Kolov glas kao da je bio pojačan u
odnosu na ostale: „Hajde, hajde, hajde!”
Ali nisam mogla da se pomerim. Samo sam bila u stanju da se
podignem na kolena i da nekako stanem na noge, oslonivši se na zid.
Mogla sam da čujem kako Vida i Bucko pričaju, da se žale na mrak i
kako ne mogu da vide jedno drugo.
„To je bio Štab”, prošaptala sam. ,Je l’ se urušio?”
„Mislim da jeste”, odgovorio je Lijam.
„Tuel iza nas je sada potpuno blokiran”, doviknuo je Bucko,
kašljući. Deca ispred nas su proširila vesti koloni ljudi pred sobom.
Čuli smo šok i suzama ophrvane reakcije skroz sa drugog kraja
kolone.
Ti agenti... deca... čija smo tela morali da ostavimo za sobom, čije
porodice nikada neće saznati šta im se desilo, koji nisu dobili šansu da
pobegnu, koji su možda i dalje bili živi kada je...
Jecaj mi je zastao u grlu i nisam uspevala da ga iskašljem. Nisam
plakala, ali moje telo se žestoko treslo, dovoljno jako da Lijam obmota
svoje ruke oko mene otpozadi. Osetila sam kako mu srce jako lupa,
osetila sam kako lice zaranja u moj vrat.
Bio je tu, živi zdrav; svi mi, živi. Živi, živi, živi. Uspeli smo da se
izvučemo. I dalje, nisam mogla da izbacim tu sliku iz glave, način na
koji se tavanica verovatno urušila, staklo koje je padalo, pod koji je
iznenada propao i tamu koja je sve gutala.
Skoncentriši se, naredila sam sebi. I dalje ima dece iza tebe. Još se
niste izvukli. Ne dozuoli da i tebe odnese. Lijama, Bucka, Vidu i
Džada. Lijam, Bucko, Vida i Džad.
„Samo diši, diši samo”, rekao je Lijam, dok mu se glas tresao.
Ravnomerni otkucaji, podizanje i spuštanje njegovih grudi pored
mene, su bili dovoljno opuštajući da popustim svoj stisak na njegovom
boku. Naslonio je usne na moje čelo, više od olakšanja nego bilo čega
drugog, pomislila sam.
„Dobro smo”, rekla sam. „Dobro smo. Samo nastavi dalje."
Mozak se uhvatio za te reči i nosio ih dalje kroz mrak. Nastavi da
hodaš. Što smo duže hodali, postajalo mi je teže da pronađem razliku
između mog straha, mog besa i mog osećaja krivice. Bili su
isprepletana masa u mojim grudima, bol koji se nadimao. Neko ispred
nas se smejao ili plakao; zvuk je bio toliko iščašen da nisam mogla da
razaznam šta je u pitanju.
Najveći strah, onaj koji mi je srce podigao u grlo i terao kolena da
propadaju dok smo hodali napred, napred, napred povijenih ramena,
bila je svest o tome da je, u nekom trenutku, čitav tunel mogao da se
sruči na nas.
Diši.
Trebalo je da me teši to što sam osećala da je Lijam odmah uz
mene. Konačno smo stigli do dela tunela koji je bio čitav i sada smo
mogli da se u potpunosti ispravimo. Osećala sam se bolje kada sam
hodala uspravno, kao da je to bio znak da smo skoro izašli napolje. Ali
je i dalje bilo neverovatno mračno. Nebitno koliko puta sam pokušala
da bacim pogled preko ramena, nisam videla ništa dalje od obrisa
Lijamovog lica.
Nastavi da hodaš - povijene glave, ruku uz telo, samo hodaj dalje,
napred, napred, napred koliko god da si u stanju brzo da pomeraš
stopala. Izgubila sam pojam o vremenu. Prošlo je pet minuta, možda
deset. Petnaest. Blagi miris buđi se pretvorio u užasni smrad kada su
se odvodne cevi ponovo skupile. Držala sam ruke podignute na obe
strane, pustivši ih da klize po glatkom, mokrom betonu. Lijam je
zastenjao kada je glavom udario o tavanicu koja se spuštala i trenutak
kasnije sam morala da se sagnem.
Voda pod našim nogama je bila gusta i smrdela je na trulež i buđ.
Čula sam kako se neko bori da se ne ispovraća, i kao što to uvek biva -
kada bi počelo sa jednom osobom - svima ostalima je želudac počeo
da se prevrće.
Naslepo sam rukama grebala po licu, u pokušaju da sklonim
pramenove kose koji su mi se lepili za obraze i vrat. Napadala me je,
gušila - gusti, lepljivi vazduh je nestajao, tuneli su se sužavali i nisam
mogla da vidim ništa, prokleto ništa.
Nećemo da umremo ovde dole. Nećemo dozvoliti da nestanemo.
Pokušala sam da ostanem skoncentrisana na ritmično klizanje kože
po betonu i na način na koji su se voda i plafon povlačili. Kako je bilo
moguće da tunel izgleda toliko drugačije kada smo izlazli nego kada
smo išli unutra? Osetila sam kako se ponovo širi i tone nadole;
moguće je da su se moje oči privikavale na mrak, ali sam mogla da se
zakunem da je postajalo svetlije.
Nisam zamišljala. Promena je bila postepena na početku, samo
naznaka svetla, ali dovoljna da vidim Lijamovo iznenađeno lice kada
se okrenuo i susreo se s mojim pogledom. Jedna tačka svetlosti se
videla na kraju dugog tunela, a svakim sledećim korakom je postajala
sve veća. Iznenadni nalet energije je razbudio moje noge, terao ih da
se kreću sve brže i brže dok nisam mogla da vidim merdevine i figure
kako se uz njih penju iz najcrnjeg mraka na svetlo.

Dugo nismo mogli da vidimo ništa osim dima.

 Bio je svuda oko nas, kao sivo-braon zavesa ugrejana zalazećim
suncem. Ostaci bombardovanja su i dalje lebdeli kroz vazduh. Uletali
su kroz otvorena vrata, fina betonska prašina se kovitlala dok smo
prolazili kroz nju. Ruke su mi se tresle tokom čitavog uspona uz
merdevine. Kol nas je čekao na ulazu u tunel. Uhvatio me za ruku i
pomogao da izađem pre nego što se okrenuo Lijamu.
„Proklet bio, kako si tako glup!” povikao je, tresući ga. Glas mu je
bio promukao, izgledalo je kao da će ga svaka reč ugušiti. „Živ sam se
usrao zbog tebe! Kada ti kažem da budeš odmah iza mene, mislim
odmah iza mene. Zašto prosto nisi otišao kada sam ti rekao? Zašto ne
možeš jednom samo da me poslušaš!”
Zagrlio je brata svom snagom, a Lijam mu je, od svog olakšanja i
iscrpljenosti to dozvolio. Nisam mogla da razaznam šta su govorili
jedan drugom dok su stajali pred vratima, ali je Vidino „Neki od nas i
dalje pokušavaju da izađu napolje, seronje!” uništilo dirljivi trenutak.
Drugi agent nas je odveo do nasipa reke Los Anđeles, do mesta
gde su se ostali skupili ispod središnjeg dela mosta koji se nadvijao
nad rekom. Podigla sam majicu preko nosa i usta kako bih bar malo
izbegla da ga udišem, ali je užasni ukus već bio u mom grlu. Već sam
dovoljno otrova iz vazduha progutala za taj dan; mešao se sa žuči i
dimom koji su mi već stajali u grlu.
Pogled na Los Anđeles i skladišta je bio previše za bilo koga od
nas. Niko nije želeo da se okrene i suoči sa ruševinama u daljini. Znali
smo, svi mi, da je grad bio napadnut, ali videti solitere koji gore na
horizontu, gledati kako gusti, crni dim odlazi u vedro nebo, bilo je
užasavajuće.
Lijam i ja smo seli malo dalje od druge dece, koja su uglavnom
plakala i grlila se međusobno. Bilo mi je dovoljno da on sedi tu pored
mene, ramena naslonjenog na moje. Posmatrala sam ih, suze su im se
slivale niz lica, i poželela da i ja mogu tako da dam sebi oduška - da
izbacim iz sebe to klupko užasa koje mi se kotrljalo u stomaku.
Ali me je iscrpljenost otupela u potpunosti. Prizor svakodnevnih
predmeta razbacanih naokolo po koritu reke su umirivali misli koje su
mi proletale kroz glavu. Prašina je prekrivala automobile u slojevima
debelim po nekoliko centimetara, na zemlji je negde bilo i do trideset-
četrdeset. Pod nogama se činila mekom kao pesak na igralištu. Bili
smo kilometrima daleko od centra grada, ali smo na sve strane oko
sebe nalazili papire, kancelarijski nameštaj, naočare za sunce, akten-
tašne i cipele koje su bile ostavljene, zaboravljene ili raznesene iz
obližnjih uništenih zgrada. Raketni napad je pretvorio Vilšir Jedan,
stari soliter u kome je bilo sedište Federalne koalicije, u zapaljenu
crnu ljušturu. Videla sam ga samo na trenutak; iz njega je kuljao dim
koji je zavio u tamu čitav kvart.
Sve što je Lijam mogao da kaže, iznova i iznova, bilo je Jebote.”
Duboko sam udahnula, u pokušaju da se smirim. Krajičkom oka
sam videla Džada kako viri ispod mosta, zatvorenih očiju, lica
okrenutog tako da uhvati ono malo sunca koje se probijalo kroz dim.
Nisam mogla da se nateram da ustanem, ali sam se pretvarala da sam i
ja tamo. Zabacila sam glavu unazad, dozvolivši toploti da osuši
ulepljene, mokre krajeve kose. Pustila sam je da spali ukus straha sa
mog jezika. Da se pretvaramo da smo negde daleko.
Lijam je ustao kada su Bucko i Vida došli do nas, tamne kože
prekrivene srebrnkastom prašinom. Obavio je ruku oko Buckovog
vrata, pa ga doveo do mesta gde sam ja čekala.
„Čuli smo Kola da priča sa nekim od agenata koji su prvi izašli iz
tunela. Kažu da je svaki auto i svaki telefon na koji su naišli mrtav.
Kol misli da je stvarno u pitanju neka vrsta elektromagnetnog pulsa.
Samo što mi nismo mogli da primetimo jer smo bili toliko duboko pod
zemljom.”
To je bio jedan od razloga zašto je Olban insistirao da Štab bude
toliko ukopan, da bi bio zaštićen upravo od ovakvih stvari. Ako je Kol
bio u pravu i da jesu detonirali EMP, sve se dogodilo onako kako nas
je Olban i uveravao da hoće. Detonacija je pogodila generator koji je
snabdevao Štab strujom, ali se uključio pomoćni agregat, bar na neko
vreme.
Nisam mogla da poverujem da je Grej - ili ko god da je ovo
naredio - otišao toliko daleko, da sprži svako vozilo, kompjuter,
televizor, postaravši se da bude bespomoćan. Bez odbrane.
„Ne možemo da stupimo u kontakt sa Kejt”, rekla je Vida.
„Ona je dobro”, rekla sam joj, nadajući se da ne zvučim
beznadežno kako sam se osećala. Fleš. Fleš je i dalje bio kod Kejt. A
ako se nešto desilo Kejt, onda...
„Grad...?”
„Preplavljen vojnicima, očigledno”, rekao je Bucko. „Nije dobro.”
„Prava invazija”, rekla je Vida, pa sela pored mene. Pokazala je ka
Niku koji je stajao na vratima koja su vodila u tunel. Gledao je dole u
tunel, kao da čeka još jednu osobu da izađe.
Protrljala sam lice rukama, u pokušaju da iz glave obrišem sliku
Klensija Greja zarobljenog u mraku. Tamo mu je mesto, začuo se
divljački glas u malom mozgu. On je bio jedini razlog što smo uopšte i
morali da dođemo ovde - lagao je i rizikovao naše živote, ali zbog
čega? Da bi on mogao da se bavi svojim iščašenim problemima sa
mamicom?
Nisam želela da razmišljam o mrtvima, pa sam se skoncentrisala
na žive. Razmišljala sam o ljudima pored mene, o tome kako nas je
sreća pogledala i dozvolila da izađemo napolje pre nego što se čitava
građevina urušila. I dalje mi nije delovalo stvarno, ali svima koji su
bili oko mene jeste. Lijamu, koji se nagnuo ka svom najboljem
prijatelju i prošaputao, „Ostaćemo sa njima dok ne shvatimo kako
uopšte izaći iz ovog grada.” Bucku, koji je klimao glavom, očigledno
se mučeći da ne zaplače. Vidi, koja je ležala, ruku prebačenih preko
stomaka kako bi osetila kako se podiže i spušta svakim njenim
udahom.
I Džadu...
Okrenula sam se nadesno, pa pogledala ka deci koja su stajala
okupljena u krugu. I - bio je tamo.Tamna, kovrdžava kosa u koju sam
gledala se udaljavala, uzbuđeno čavrljajući sa nekim drugim detetom.
Gde se on kog đavola zaputio? Okrenuo je glavu ka nama i bio je...
Neko drugi, ne Džad.
 Zašto sam to pomislila? Ovaj klinac uopšte nije ličio na njega - bio
je jedan od Zelenih, bar za glavu niži od njega. Zašto sam onda
pomislila da je to on? Uhvatila sam pogle-dom njegovu kosu, a onda
je mozak sve učitao po sećanju.
Zašto bih uopšte pomislila tako nešto?
Svaki mišić u mom telu, svaki zglob i ligament, sve se pretvorilo u
kamen. Ponovo sam se tresla u pokušaju da se pomerim, da se
okrenem još jednom. Pokušala sam da ga dozovem, ali zvuk nije bio
glasniji od uzdaha. Podigla sam ruku do grla, pritiskajući jako u
pokušaju da izbacim noćnu moru koja se tu zaglavila.
„Rubi?” pitao je Bucko. „Šta nije u redu?”
„Šta?” rekao je Lijam, okrećući se ka meni. „Šta je bilo?”
„Gde...” jedva sam izgovarala. „Gde je Džad?”
Momci su se pogledali, pa krenuli da sami pretražuju decu oko
nas.
„Džade!” Vikala je Vida, okrećući se. „Džudit! Nije smešno!”
Nisam videla njegovo lice među decom koja su sedela oko nas, a
agenti su vodili računa da niko ne napušta zaklon koji nam je pružao
most. Lica su počinjala da se okreću prema nama, uključujući i
Kolovo.
„Sišao je dole sa nama, je l’ tako?” pitala sam visokim,
uspaničenim tonom. „Bio je sa vama na kraju kolone, zar ne?”
O bože.
Vidine obrve su se podigle u trenutku. Mračne misli su joj prekrile
lice.
„Vido!” zgrabila sam je za duksericu. „Kada si poslednji put
pričala sa njim? Kada si ga poslednji put videla?”
„Ne znam!” povikala je, odgurnuvši me. „Ne znam, u redu? Bilo je
tako mračno...”
Potrčala sam, odgurnuvši Vidu kako bih došla do otvora tunela na
vrhu nasipa. Niko me je pogledao, a ja sam konačno shvatila da je
čekao Džada, ne Klensija.
„Rubi...” rekao je. „Gde je on?”
 „Stani”, rekao je Kol, uhvativši me za lakat. Borila sam se, u
pokušaju da se otrgnem. Džad je bio dole. Bio je unutra. A poslednje
mesto na kom sam ikada želela da ostavim Džada je bilo samog u
mraku.
„Ti si bila pozadi, zar ne?” nastavio je. „Poslao sam jednog od
agenata dole da se postara da nikoga nismo ostavili za sobom. Rekli su
da se čitava građevina urušila...”
„Umukni!”Viknuo je Lijam. Odvukao me je od Kola. „Bucko i ja
ćemo se spustiti dole, okej? Siguran sam da se samo razdvojio od
grupe.”
„Nema šanse da vam dozvolim da se vraćate dole”, rekao je Kol.
„Nokautiraću te budeš li prišao još jedan korak.” Lijam ga je
ignorisao.
„Možda je uganuo zglob ili se negde okliznuo i udario glavom”,
dodao je Bucko, ali je izgledao kao da će se svakog trenutka
ispovraćati. „A možda je samo ostao zaglavljen u ruševinama.”
„Ne!” zarežala sam. „On je moj...”
„Rubi, znam, u redu?” rekao je Lijam. „Ali ti, Kol i ostali treba da
smislite kako da nas sve izvučete odavde i to brzo. Pusti nas bar da
ovo uradimo umesto tebe.”
„Moje je da to uradim”, rekla sam. „Ja sam vođa tima.”
„Ti nisi moj vođa tima”, rekao je nežnim glasom. „Sećaš se? Biće
brže ako Bucko i ja odemo. Vratićemo se pre nego što primetiš da smo
otišli. Ti i ostali sada morate đa smislite način da nas izvučete
odavde.”
Odmahnula sam glavom.
„Rubi, pusti ih da krenu”, rekla je Vida, uhvativši me za ruku.
„Hajdemo.”
Kol je ljutito uzdahnuo, pa pritisnuo svetleći štapić bratu na grudi.
„Imate sat vremena, ne više od toga. Odlazimo bez vas ako se ne
vratite do tada.”
Lijam je pogledao u Bucka, pa pokazao glavom ka otvorenim
vratima.
 32

NISU SE VRATILI ZA SAT, ČAK NI ZA DVA.

Pokušala sam da procenim koliko nam je bilo potrebno da
prođemo kroz tunele prvi put - možda nekih, koliko, pola sata? Duže?
U tom trenutku mi je delovalo kao da traje zauvek.
Vida i ja smo sedele, svaka na po jednoj strani otvora, leđa
naslonjenih na zid. Ona je prekrstila ruke na grudima i ispružila noge
ispred sebe. Svakih par minuta bi prstima čvrsto stegla nadlakticu i
počela nervozno da lupa nogom.
Kol i ostali su se po treći put svađali oko toga da li bi grupa trebalo
da se podeli. Većinu dece je savladao san, koliko god da su se borili
protiv njega. Sklupčali su se u hladovini ili sedeli naslonjeni leđima
jedni na druge. S vremena na vreme bi nam povetarac doneo Džadovo
prošaptano ime, izgovoreno u istom dahu sa imenima dece koja su
poginula u prvom udaru.
Njih osmoro, nestalo u trenutku. Gotovo pola naše grupe.
Prva sam čula zvuk koraka i odgurnula se od zemlje. Vida je ostala
nepomična, zadržavši za sebe šta god da joj je prolazilo kroz glavu.
Začkiljila sam u mrak kako bih pronašla izvor pokreta. Mogla sam da
vidim njihove mutne, senkom obavijene oblike dok su se peli uz
merdevine. Jedan... dva...
Dva.
Dva.
Lijam je išao prvi, ispruživši ruku ka meni bez ijedne reči. Pustila
sam ga da me odvede niže niz nasip, na sunce i daleko od drugih.
Pogledala sam preko ramena samo jed-nom i videla kako Bucko čuči
pored Vide.
„Znam”, čula sam je kako izgovara ledenim glasom. „Nemoj ni da
se trudiš ”
Lijam mi je privukao pažnju, očigledno se mučeći da obuzda svoje
emocije. Znači, nisu ga našli. Sada sam ja mogla da probam. Znala
sam Džada mnogo bolje nego njih dvojica - sigurno su postojali
kilometri i kilometri tunela ispod grada, a meni bi bilo lakše da
pretpostavim...
Podigao je moju šaku i stavio u nju nešto glatko. Oči su mu bile
tako svetle, toliko da su dužice oka poprimile boju ranog jutarnjeg
neba. Spustio je pogled, a moj ga je pratio. Niz njegovu iscepanu
košulju, preko prašnjave kože njegovih zglobova, do izvijenih,
ulubljenih ostataka malog srebrnog kompasa.
Bilo mi je čudno kako brzo obamrlost može da se pojavi. Kako je
uspevala da uguši svaku reč, svaku misao, dok nisam zaboravila i da
dišem. Osetila sam kako mi se usta otvaraju u istom trenutku kada mi
se činilo da su grudi počele da se urušavaju.
„Ne.” Prsti su se stegli oko njega, sakrili ga iz vidnog polja,
poricali da je tu. Stakleno lice kompasa je bilo potpuno polomljeno,
crvena igla je nestala, a silina kojom se srušilo šta god da je palo na
njega ga je umalo presavila napola. Ne. Postojala je samo ta jedna reč,
ali je bila dovoljna da zapali vatru besnog poricanja. „Ne!”
„Vratili smo se istim putem nazad”, rekao je Lijam, držeći se za
moju ruku kao da je sidro. „Sve do samog ulaza. Koliko god da smo
mogli da se probijemo od ruševina... i od...”
„Nemoj”, preklinjala sam ga. Nemoj to da mi kažeš.
„Ne znam...” glas mu se izgubio u grlu. „Ne znam šta se dogodilo.
Skoro da ga nisam ni primetio, ali tamo je... mogao sam da vidim
njegovu patiku. Našli smo ga, ali nije bilo ničega što smo mi... što je
Bucko mogao da uradi. Bio je već mrtav, nismo mogli da ga
izvučemo. Ležao je na leđima, verovatno ga je eksplozija dohvatila...”
Gađala sam ga kompasom, a kada ga to nije potreslo, kada ga to
nije povredilo, udarila sam ga pesnicom na isto mesto, u rame.
Uhvatio je drugom rukom i pritisnuo obe moje ruke na svoje grudi.
Lagao me je. To nije bilo moguće. Videla sam ga napolju, kako
gleda u nebo. Čula sam ga, videla ga, osetila sam ga.
Osetila sam kako se zanosim unapred istog trenutka kada su me
kolena izdala. Lijam me je držao dovoljno čvrsto da me spreči da ne
padnem, ali je i on bio toliko iscrpljen da je bilo neverovatno što je
uopšte uspeo da nas oboje zadrži u uspravnom položaju.
„Moramo da odemo po njega”, rekla sam. „Ne možemo samo... Ne
može da ostane dole; on ne voli mrak, i ne može da podnese tišinu. Ne
bi trebalo da bude tamo sam...”
„Rubi”, rekao je Lijam nežno. „Nemamo po koga da odemo. I
mislim da si toga i sama svesna.” Trgla sam se naglo, u pokušaju da se
odgurnem od njega, od stvarnosti. Ali taj nalet energije je prošao brže
nego što se pojavio. Osetila sam vrele suze na obrazima; mešale su se
sa prljavštinom, kotrljale preko usta i curile sa brade. Podigao je šake
do mog lica i obrisao suze sa oba obraza, iako sam osetila da mi
njegove kaplju na kosu.
„Ne m-mogu”, rekla sam, „Ne mogu...”
Po prvi put sam se zapitala da razlog što nije hteo da ja ulazim
unutra nije bio taj što je mislio da oni neće pronaći Džada, već taj što
se plašio da hoće.
„Bio je sam”, plakala sam. „Nikoga nije bilo oko njega... Mora da
je bio toliko uplašen. Rekla sam mu da ćemo ostati zajedno.”
Džadovo lice mi se nalazilo pred očima, sa ušima koje su štrčale sa
njegove glave kao da su pripadale nekom drugom. Šta je bilo
poslednje što sam mu rekla? Ostani blizu? Nastavi da hodaš? Sve čega
sam mogla da se setim je bilo njegovo bledo lice pri slabašnom svetlu
Kolovog svetlećeg štapića.
Prati vođu. Pratio me je napolje i ja sam ga odvela u smrt. Ja sam
mu ovo uradila.
„Li!” dozivao je Bucko, a onda opet, još glasnije, kada se nijedno
od nas dvoje nije pomerilo. Iznad nas je prošao avion u niskom letu,
izbacujući obiak nečega što je izgle-dalo kao oblak crvenog gasa.
Lijam je podigao ruke i pokrio naše glave od naleta vetra koji je sa
sobom doneo hiljade papirića koji su lepršali.
Deca i agenti su napustili bezbedno skrovište kako bi pokušali da
uhvate jedan. Zgrabila sam zalutali papir koji je padao pored nas.
Lijam se nagao preko mog ramena i podigao ga kako bismo oboje
mogli da ga pročitamo.
Na vrhu stranice su bili predsednikov žig, američka zastava i
obeležja Ministarstva odbrane.

Nakon pokušaja atentata od strane

pripadnika poremećene Psi omladine,
predsednik Grej je odveden u lokalnu
bolnicu gde su ga doktori pregledali. Pošto
je nosio pancirski prsluk tokom napada,
pretrpeo je samo nagnječenje abdomena i
dva naprsla rebra. Nakon što je otpušten
sa bolničkog lečenja, izdao je sledeću
izjavu:
„Danas smo dobili poturdu dva
uznemirujuća izveštaja tajnih službi za koje
sam se nadao da su samo glasine. Prva, da
su Federalna koalicija i njene pristalice
pod šapom terorističke organizacije
Dečjeg saveza i da su, zajedno, pokrenuli
program u kom obučavaju vašu decu - istu
onu koju su kidnapovali iz rehabilitacionih
kampova koji im spasavaju živote - da
budu vojnici. Da se bore i ubijaju sa
svirepošću koja je nečovečna kao i
sposobnosti koje poseduju. Videvši da ne
postoji alternatiua, istog trenutka sam
naredio vazdušni napad na sedište njihove
 organizacije, Los Anđeles. Ovo su bili
precizno usmereni napadi, osmišljeni da
minimalizuju štetu nanetu civilima. Ne
žalite gubitak tih užasnih ljudskih bića.
Tokom ljudske istorije su postojala
vremena kada je bilo potrebno da se
vatrom sagori podmukla infekcija. Sada
živimo u takvom vremenu.
Ovo je jedini način da ponovo
izgradimo našu naciju, još jaču nego
ranije.”

„Zaboravio je svoj ‘Neka Bog blagoslovi Ameriku’ deo”,

promrmljao je Lijam, gužvajući papir.
Iza nas se začuo pucanj. Okrenula sam se, uhvativši Lijama za
ruku kako bih ga povukla iza sebe. Agenti su formirali krug oko
nečega - nekoga - na drugoj strani nasipa. Svi, koji su imali oružje,
držali su ga upereno. Nišanili.
,Je 1’ me zajebavaš?” Lijam je izgovorio iza mene. Vida je
praktično vrištala od besa, trčeći prema grupi agenata pre nego što je
bilo ko od nas uspeo da je uhvati.
Neki od njih su znali da treba da se sklone s puta kada je Plava
devojka krenula da se probija između njih, ali je samo Kolbio
dovoljno glup da pokuša da je spreči da iščupa grkljan Klensiju Greju.
„Kako?” urlala je dok smo se laktali kroz decu i agente, provlačeći
se u prvi red. „Kako?”
Klensi je bio štrokav - uvaljan u otpadnu vodu, prašinu i krv koja
mu je ukrašavala naduveni nos i oči. Ali iako su ga bacili na kolena i
šake, izgledao je samozadovoljno. Prkosno.
Po prvi put sam primetila otvorena vrata iza njega. Nalazila su se
direktno nasuprot izlaza koji smo mi koristili, na drugom nasipu,
skrivena u mrtvom uglu jednog od stubova, ispod niza drečavih
grafita.
 Klensi se nasmejao na silu. „Kroz odvod tuša u muškom kupatilu.”
Pogledao me je tamnim očima. „Nakon što sam morao da razbijem
ormarić.”
,Jesi li tako planirao da izađeš?” pitala sam. „Nakon što si
pronašao šta si hteo u Olbanovoj kancelariji?”
Klensi je slegao ramenima, ravnodušan prema cevima uperenim u
lice. „Nisi znala za taj izlaz, zar ne?”
„Isuse”, rekao je jedan od agenata. „Je 1’ ovo... je l’ ovo stvarno
predsednikov sin?”
Klensi je živ, pomislila sam, okrenuvši se prema Lijamu, a Džad
nije. Provukao je ruku oko mog vrata i privukao me bliže sebi. Ništa
od ovoga nije imalo smisla - nije bilo moguće.
„On je naša karta za izlaz odavde”, iznenada je rekao drugi.
„Možemo da ga zamenimo za bezbedan prolaz! Daj, Stjuarte,
uniforme su preplavile grad, a mi nemamo nikakvo prevozno sredstvo
niti način da stupimo u kontakt sa ljudima na ranču. Koja nam opcija
još preostaje u rukavu?”
„Pa neće baš biti jednostavno ni isporučiti ga našim novim
komšijama. On je Narandžasti, naći će način da se izvuče.” Kol je
pogledao u Klensija, ignorišući iznenađene uzdahe ostalih. „Tako da
je možda najbolje da ga sada ubijemo i pošaljemo telo nazad. To bi
bila baš moćna poruka za dragog taticu. Smislićemo drugi način da
izađemo iz grada.”
Začuo se žamor pun odobravanja od strane nekoliko agenata.
„Nećete izaći iz ovog grada”, rekao je Klensi. „Moj otac nije
reakcionar. To nije njegova igra. Verovatno je već razmišljao o svim
mogućim izlaznim strategijama. Verujte mi, on je ovo spremao
mesecima, ako ne i godinama. A kada mu se smučilo da čeka izgovor
kojim bi opravdao napad, stvorio je jedan.”
Ta teorija je bila gotovo suviše apsurdna da bih poverovala u nju.
„Misliš da bi tvoj otac namestio samom sebi atentat?”
„To bih ja uradio. Pretpostavljam da je preživeo?”
Lijamov stisak se pojačavao dok nije postao gotovo nepodnošljiv.
Ponovo sam se tresla, samo sam ovog puta osećala da gorim od besa.
Vida i Bucko su gledali u mom pravcu, kao da su čekali da mu se
suprotstavim. Ne znam šta me je više užasavalo u tom trenutku: to što
je bio u pravu ili što je pred nama bio onaj stari Klensi, onaj koji je
znao da će sve na kraju biti po njegovom.
„Poverovali ste mi kada sam rekao da počinjemo iz početka, zar
ne?” Kol se obraćao deci i agentima koji su i dalje sedeli ispod mosta,
prestravljeno se dvoumeći. „Pa, evo nas. Možemo da krenemo novim
putem. Ali on ne ide sa nama.”
„Ali pomisli na sve podatke koje bismo mogli od njega da
dobijemo!” povikala je jedna agentkinja, pa podigla ruke u vazduh.
„Možemo da ga uspavamo...”
„Probaj”, začikavao je Klensi. „Da vidiš kako će to da se završi za
tebe.”
„Da, u pravu si”, rekao je Kol, prevrćući očima. „Možda bi
najbolje bilo da te ubijemo.”
„Pa hajde, onda.” Klensijevi zubi su bili umrljani krvlju kada se
nasmejao. „Uradi to. Ja sam uradio ono zbog čega sam došao ovamo.
A svi vi...”
Okrenuo se prema okupljenoj deci oko njega, usredsredivši se na
Nika. Dečak je drhtao od siline njegovog pogleda. „Svi vi možete da
mi zahvalite što još uvek možete da se borite. Spasao sam nas. Ja sam
nas spasao.”
„O čemu ti kog đavola pričaš?” Kol je gubio strpljenje. Ponovo je
pogledao u mene, ali ja nisam mogla da skrenem pogled sa Klensija
Greja. Ne kada sam polako počinjala da shvatam šta se dešava uprkos
bolu koji mi je i dalje mutio um.
Tog jutra je čitav jedan grad uništen, a sa njim i nebrojeni životi.
Bilo je toliko ljudi. koji se neće vratiti kući svojim voljenima te večeri,
iako će njihove majke, očevi, ćerke, sinovi, žene i muževi čitavog
popodneva i večeri čekati, nadati se. Dim će se uvlačiti u beton kojim
je bio prekriven svaki centimetar ovog mesta, zauvek ostaviti ožiljke
na ovom već pobeđenom gradu. Za deset, dvadeset godina će i dalje
biti suviše užasno pričati o tome šta se dogodilo - o jutru koje hiljade
drugih, zaslepljujućih i divnih jutara neće moći da obrišu iz sećanja.
Ali nekako, kada je Klensi ponovo progovorio, delovalo je da su
njegove reči promenile sve.
„Lek za IAAN”, ispljunuo je reči. „Onaj koji je moja majka
razvila, koji je Olban krio od vas, čekajući na pravu priliku da ga
trampi sa mojim ocem kako bi izvukao neku korist za sebe.” Klensi je
obrisao krv koja mu je curila iz nosa, pa se ponovo nasmejao suvim
smehom bez imalo žara. „Onaj koji bi nam oduzeo naše sposobnosti i
ostavio nas bespomoćnim. Spalio sam ga, a moj otac ga je zakopao, a
da toga nije ni bio svestan. Sada su njene beleške nestale i niko neće
moći da dođe do njenih podataka - niko neće moći da nam oduzme
ono što je naše.”
Lek. Jedna jedina reč je odzvanjala u mojim ušima, iznova i
iznova. Moj um nije mogao da je pojmi, nije umeo da je prepozna.
Provela sam godine učeći sebe da je to nemoguće, terala se da
zaboravim svaku pomisao da postoji život van električnih ograda
logora, ta reč nije postojala u mom rečniku.
Osetila sam kako se mahinalno okrećem da bih videla Džadovu
reakciju, ali Džada više nije bilo. Ostavila sam ga za sobom. Pustila
sam ga da padne nazad u tamu. Videla sam. Lijama i Bucka kako se
iznova penju sami iz tunela. Opet sam ostala bez daha.
Jedan od mlađih klinaca je počeo da plače glasno iza mene, pa
pitao paničnim, zbunjenim glasom, „Šta? O čemu on... o čemu on
priča?”
Oh, pomislila sam. O, bože.
Nisam bila u pravu - potpuno sam pogrešno procenila. Prva dama
nije proučavala ono što je izazvalo bolest. Ona je posvetila svoj život
tome da pronađe način da je okonča.
Osetila sam kako pravim korak ka njemu, dalje od ostalih. Bucko
se očigledno tresao, bio je na ivici da se sruči na zemlju ophrvan
novim saznanjem. Uhvatila sam Lijamov pogled, ali mu je izraz lica
bio toliko očigledan, sirov od bola i žudnje da sam morala da
pogledam negde drugde. Znala sam šta je zamišljao. I u mojim
mislima smo stajali na toj plaži, sa kristalno čistim nebom nad nama,
okruženi celim našim porodicama.
Lek.
Olban je bio u pravu kada je rekao da Lilijan Grej nikada nije bila
zaslepljena ljubavlju prema svom sinu. Znala je da Klensi nikada
svojevoljno ne bi hteo da se odrekne svojih moći i da ga nikada neće
pronaći. Ne. Zato je on morao da dođe do nje, da bude privučen
zadovoljstvom činjenice da je uspeo da je pronađe nakon što je toliko
dugo bio isključen i odbijan toliko dugo. Morao je da bude prvi koji će
primiti terapiju, zato što, ako bi i samo čuo glasine o tome da postoji
mogućnost za tako nešto, nestao bi zauvek. To me je nateralo da se
zapitam da li je to bio razlog što je Olban čuvao tajnu toliko dugo - da
li je to bio deo dogovora. Prvo Klensi. Nakon toga je mogao da ga
predstavi čitavom svetu. Mogao je da bude heroj nacije.
Proučavala sam Klensijevo lice kada sam čučnula kako bi nam lica
bila jedno naspram drugog. Pogledom je ispratio moju ruku kada sam
je zavukla u džep kaputa.
Iza svih njegovih otrovnih reči bolela ga je izdaja, čitavo telo je
pulsiralo od nje. Njegova majka, njegova rođena majka mu je
postavila zamku. I šta je on uradio zauzvrat? Spalio njenu laboratoriju,
napao je, napravio joj zbrku u glavi i iskoristio situaciju u Štabu u
svoju korist kako bi završio ono što je započeo u Džordžiji.
Tako je znao da je poslala rezultate Olbanu, pomislila sam, polako
ispravljajući papire preko kolena. Sada sam imala njegovu punu
pažnju. Mora da je to video u njenom umu.
Klensi je bio oduševljen idejom da je njegov otac nenamerno
zakopao jedinu stvar koja je mogla eventualno da popravi njegovu
zemlju i spase njegovo nasleđe. Ali istinska ironija se krila u tome što,
da Klensi nije došao da uništi rezultate istraživanja svoje majke, mi ne
bismo stigli da ga pronađemo. Ostalo bi za nama kao i sve ostalo kada
smo pobegli.
Došao je ovamo kako bi zatvorio ta vrata, ali ih je umesto toga
ostavio širom otvorena za mene da prođem kroz njih.
Postoji lek. Ludost te misli je dovela do toga da mi se u glavi vrti,
vrti i vrti kao igla u Džadovom kompasu, tražeći svoj pravi sever.
Zaslužio je ovo. Trepnula sam da zaustavim suze koje su mi
peckale oči i pustila bes da za sada proguta sav bol. Pustila sam ga da
me pogura napred. Zato što je Džad zaslužio da doživi ovaj trenutak -
bio bi ovde, pored mene, iznenada primetivši da je svet oživeo jer ga
je bilo moguće promeniti.
Podigla sam izgužvane, ogaravljene papire i stavila ih tačno ispred
Klensija, dovoljno visoko da krug od Psi klinaca i agenata oko nas
takođe može da ih vidi. I ne znam šta me je nateralo da se osetim
moćnije i prijatnije - užas koji se širio njegovim licem ili ushićenost u
grudima prouzrokovana saznanjem da sam konačno budućnost držala
u svojim rukama.
„Misliš, ove beleške?”

sken: Meli
obrada: BABAC
 1 Ruby Tuesday - pesma grupe The Rolling Stones iz 1967.

2 Boba Fet - lik iz filma Zvezdani ratovi.

3 Implozija je proces nestajanja odnosno uništavanja predmeta

putem uvlačenja u sebe. U bukvalnom prevodu, reč implozija znači
„kompresija” ili „sabijanje”.