Велимир, који је умро пре писања тефтера 1831.

године,
имао је синове Јована, Ранка и Гаврила, као и унуке
Алексу, Бранка, Маринка и Станка. Данас се неможе са
сигурношћу рећи, који од Велимирових синова је био
отац ког његовог унука. Најстарији Велимиров унук,
Алекса Велимировић, деда владике Николаја би најпре
могао бити син Јована, најстаријег Велимировог сина, али
такав закључак за сада може остати само на нивоу
претпоставке. Није познато шта се десило са потомством
кнеза Антонија Јовановића по мушкој линији, тачније
потомцима његових синова Василија, Андрије и
Милована. Највероватније су се иселили из Лелића. Међу
припадницима овог рода у првој половини и средином
19. века не наилазимо ни на каквог Симу, по коме је,
евентуално могло доћи презиме Симићима, о којима је
било речи.(2:1-2; 4:527; 6:171; 7:58)

То што су Велимировићи и Радосављевићи заменили

старије презиме Бошњак својим данашњим
презименима, која носе по, релативно новијим прецима,
Велимиру и Радосаву, није ништа необично. Штавише,
већина породица у Србији носи презиме по неком од
својих предака из 19. века. Узрок овој појави лежи у
чињеници да су се презимена у Србији раније мењала из
генерације у генерацију, тако да је већина становништва
носила презиме по имену оца или очевом занимању (по
мајци би се презивали само ако је остала удовица са
малом децом). Јављала су се, али ређе, и презимена
формирана према месту порекла породице. Стара,
родовска, презимена су била махом у мањини. Године
1851. кнез Александар Карађорђевић је по први пут
донео уредбу о непроменљивости презимена, чиме је у
већој мери заустављен процес мењања
презимена.(8:663-666; 9:290-291,298-299)

Ни презиме Бошњак, свакако није од велике старине код

овог рода. Наиме, ова породица је то презиме, без
сумње, добила по области из које води порекло – по
Босни. Поуздано се зна да су преци Бошњака у Лелић
досељени из Босне, тачније из Осата. Предео Осат се
налази на крајњем истоку Босне, на Дрини, тачније, на
месту где Дрина прави своју велику окуку, окружујући
Осат. Највеће место у Осату је Сребреница. И другде по
западној Србији, као на пример у Јадру, становнике
Сребренице и њене околине, као и житеље других делова
Босне, називају Бошњацима. Презимена која су преци
овог рода такође носили неко време, Јовановић и
Миловановић, свакако су такође била формирана по
именима предака и нису могла својим постојањем
надживети једну генерацију.(1:758; 2:1-2; 10:806; 11:161)

Из Осата су преци Велимировића и Радосављевића

дошли у Лелић пред Кочину крајину. Кочином крајином
се називало учешће српских добровољаца под командом
Коче Анђелковића, на аустријској страни у рату са
Турском (1788. – 1791. године). Због тога се, после
пропасти ове акције велики број Срба иселио из Србије на
територију Хабсбуршке монархије, преко Саве и Дунава.
Ово је проредило српско становништво нарочито у
појединим севернијим крајевима централне Србије, тако
да је, у неким областима мање, а у другим више, после
ових миграција досељен нов талас српских досељеника
из нешто јужнијих крајева. Ипак, преци Велимировића и
Радосављевића успели су се тада одржати на својим
огњиштима. Уколико је тачан податак на надгробној
плочи Антонија Јовановића, да је он рођен у Лелићу 1785.
године, још прецизније би се могло датирати
досељавање овог рода, на период непосредно пре те
године. Са овим се временом поклапа доба у коме су
живели најстарији по имену познати преци рода
Бошњака, Јован и Милован, који су, дакле, били уједно и
најстарији у Лелић досељени преци Велимировића и
Радосављевића.(1:487,491-492; 12:106; 13:936)

Презиме Бошњак се јавља на широком српском етничком

простору. Међутим, носиоци овог презимена у
различитим местима често нису ни у каквим међусобним
родбинским односима. Те породице носе исто презиме
само због тога што су им преци пореклом из Босне, о
чему је већ опширније расправљано. Бошњака,
Бошњаковића и Бошњаковаца, на пример, има у већем
броју села ваљевске Колубаре и Подгорине (у Бујачићу,
Голупцу, Кључу, Лесковицама, Лозници, Пријездићима,
Осечини и Горњем Мушићу), али они нису род са
Бошњацима у Лелићу.(1:589,628,719,768,771,814,883,999)

Међутим, презиме Бошњак носе и неке православне

српске породице по Босни, које славе чак 6 различитих
слава. Оне свакако нису у међусобном сродству.
Највероватније је ово презиме код већине породица у
самој Босни мотивисано тиме, што су преци били одатле
негде исељени, у том новом месту боравка добили
презиме по Босни, и касније се вратили назад. Сличан је
пример са Бошњаковићима, који су из Херцеговине
пресељени у Сарајевско Поље у Босни. Њихов даљи
предак боравио је раније у Босни, па су га због тога други
Херцеговци прозвали Бошњаком. У самом Осату нема
породица са презименом Бошњак. Веома је мала
вероватноћа да су преци Велимировића и Радосављевића
били међу овим, босанским, Бошњацима и да су са тим
презименом дошли у Лелић.(11:55; 14:230)

У Осат су се преци овог рода доселили са запада, тачније

из западне Бoсне. Под западном Босном би се на овом
месту могао, грубо речено, подразумевати крај почевши
од река Босне, Лашве и горњег Врбаса ка западу. До
данас није остало упамћено када су тачно дошли преци
Бошњака из своје најстарије познате постојбине у Осат,
нити како су се тамо презивали.(1:758)

Дакле, из западне Босне досељени су преци рода

Бошњака у Осат, област око Сребренице у Подрињу. Није
познато колико дуго је овај род у Осату боравио, али се
зна, да је пред Кочину крајину (која је била 1789. – 1791.
године), прешао Дрину и населио се у ваљевском Лелићу.
По свом пореклу из Босне, у Лелићу је овај род прозван
Бошњацима. По њима је име Бошњаци добио и један део
села Лелића. Први досељеници су били Јован и Милован
Бошњак, највероватније рођена браћа. Од Јовановог сина
Велимира развили су се Велимировићи, а од
Миловановог сина Радосава Радосављевићи. Један од
припадника овог рода, Антоније Јовановић (1785. – 1844.
године), био је мајор и кнез ваљевске нахије. Од ових
Велимировића је био чувени владика Николај
Велимировић. Преци владике Николаја по мушкој линији,
гледано од старијих ка млађим, су следећи: Јован
Бошњак – Велимир – Јован (?) Велимировић – Алекса
Велимировић – Драгомир – владика Николај
Велимировић.