Diznijevi klasici

Petar Pan
 Ovo je priča o stvarima koje je većina odraslih odavno zaboravila, iako se
one događaju deci u celom svetu I još dugo će se događati.
Sve je počelo jedne noći kada je zvezdano nebo blistalo nad gradom, dok se
čuveni londonski most Tauer kupao u nežnoj mesečevoj svetlosti. Tajanstvena
magla lagano se spuštala na grad.
U jednoj mirnoj londonskoj ulici živela je porodica Darling sa troje dece.
Vendi, Džonom i Majklom, i Nanom, dadiljom bernandincem. Gospodin i gospođa
Darling su se žurno spremali za izlazak, dok su razigrani dečaci uživali u
pustolovinama pred spavanje. Vendine nadahnute priče o Nedođiji i Petru Panu
budile su dečju maštu.
Uzalud se tata Džordž trudio da u jeku bitke pronađe ukrasnu dugmad za
košulju.
„A-ha!“, uzviknu Majkl. „Predaj se, Petre, ništarijo jedna!“
„Samo ti sanjaj, balavče!“, uzvrati Džon. „Nikada me nećeš poraziti!“
Ubrzo je gospodin Darling pronašao svoju dugmad, koja su dečacima
poslužila kao idealna zamena za zakopano blago. Ali njegova radost je naglo
nestala kad je obukavši novu svečanu košulju shvatio da je i ona „učestvovala“ u
igri. Na njoj je bila mapa Nedođije. To je već bilo previše! Rešio je da zavede red.
Počeo je od brižne dadilje Nane, koju je vezao u dvorištu, a zatim se obratio
Vendi:
„Za sve su krive te tvoje priče o Petru Panu!“, uzviknu tata Džordž besno.
„Vreme je da odrasteš. Sutra prelaziš u svoju sobu! Dosta više s tim glupostima!“
Roditelji najzad pođoše, a u kući zavlada mir. Dečaci ubrzo zaspaše, dok je
Vendi sanjarila u svojoj sobi, sve dok i nju ne savlada san. Tada u sobu ulete Petar
Pan sa svojom malom vilom Zvončicom. Došao je po svoju senku, koju mu je
prethodne večeri odgrizla Nana dok je slušao Vendine priče o Izgubljenim
dečacima. Njegovoj neposlušnoj pratilji se i nije naročito žurilo da mu se vrati, a
on se uporno trudio da je uhvati, rušeći sve po sobi. Tako su najzad probudili
Vendi.
„Hej, pa to je Petar Pan!“, uzviknu ona oduševljeno. „Otkud ti ovde?“,
začudi se. Nemajući kud, Petar joj otkri razlog svoje posete. Uz Vendinu pomoć
senka je ubrzo savladala i vraćena svom vlasniku. Trebalo je još samo da mu se
prišije.
Njihov razgovor probudio je dečake, koji su zadivljeno posmatrali svog
omiljenog heroja. Proverivši da li je Vendi dobro zašila senku, Petar joj se zahvali i
reče: „Odlično urađeno! A sada pravac Nedođija!“
„Ura!“, oduševljeno uzviknu Džon. „Borićemo se protiv pravih gusara!“
 „A ja želim da vidim Indijance“, začu se Majklov umiljati glasić.
„Dogovoreno!“, veselo reče Petar. „Treba samo da sledite moja uputstva!
Prvo ću vas naučiti letenju. Mislite na nešto lepo i fiju!“
Dečaci poslušaše uputstva, ali je njihov let bio kratak i razočaravajući.
„Izgleda da bez vilinskog praha ipak neće moći“, reče vođa Izgubljenih
dečaka, pa dohvati Zvončicu i lagano je protrese, posipajući svetlucavim prahom
Vendi i njenu braću.
„Ja letim!“ oduševljeno uzviknu Vendi.
„I ja isto! I ja! I ja!“, začuše se zvonki glasovi uzbuđenih dečaka.
Neobična družina polete u noć, dok je zbunjena Nana pokušavala da im se
pridruži.
Klizili su iznad londonskih kuća, kružili oko čuvenog Big Bena, a zatim
preleteli reku Temzu.
„Je li daleko Nedođija?“, upita Vendi.
„Nije“, odgovori Petar. „Kod druge zvezde skrećemo desno, a zatim držimo
pravac do jutra“.
Najzad pred sobom ugledaše prelepo ostrvo iz Vendinih priča.
„Evo, pred vama je Nedođija!“, ponosno uzviknu Petar Pan.
„Pogledaj, Majkl, Zaliv sirena! A tu je i indijansko selo! Gle, eno i gusarskog
broda! Vendi je bila u pravu“, oduševljeno je pokazivao Džon.
„Baš sam je tako zamišljala“, prošapta Vendi, zaneta veličanstvenim
prizorom.
Udobno utonuvši u meki oblak, Petar i njegovi novi prijatelji lagano
zaploviše prema ostrvu.
Za to vreme kapetan Kuka je na svom gusarskom brodu proučavao kartu
Nedođije, pokušavajući da otkrije Petrovo skrovište.
Iznenada se začu prigušeno kucanje sata. Od tog zvuka Kuku je podilazila
jeza. Bio je to Tik-Tak, halapljivi krokodil koji je jednom davno pojeo levu
kapetanovu ruku sa sve satom na njoj, a i dalje se uporno vrzmao oko piratskog
broda, nadajući se još nekom slasnom zalogaju. Istina, kucanje sata bi ga uvek
odavalo.
„Smi!“, uspaničeno pozva kapetan svog zamenika. „Čuješ li? Opet kuca!
Učini nešto s tim proždrljivim gmizavcem!“
Smi se naže preko ivice palube i prekorno reče:
„Sram te bilo! Vidi šta si uradio – naljutio si kapetana! Odlazi! Iš!“
„Hej, kapetane!“, začu se glas sa osmatračnice. „Petar Pan na vidiku!“
 „Šta? Gde?“, viknu Kuka šetajući durbinom po nebu. Iznenada ugleda oblak
na kome su se odmarali Petar i njegovi prijatelji.
„Svi na palubu“, naredi Kuka, u tren oka zaboravivši na razjapljene čeljusti
krokodila. „Pripremite topove... Najzad ćemo ga uhvatiti!“
Ne sluteći opasnost, deca su uživala na oblaku, kad odjednom kraj njih
prozvižda topovsko đule.
„U zaklon!“, uzviknu Petar. „Gusari napadaju! Zvončice, odvedi ih u
skrovište, a ja ću gusarima odvući pažnju!“
Zvončica jurnu kroz vazduh dok su Vendi, Džon i Majkl bezuspešno
pokušavali da je prate. Ljubomorna zbog prevelike pažnje koju je Petar poklanjao
Vendi, vila polete ka skrovištu Izgubljenih dečaka smišljajući osvetu.
Izgubljeni dečaci su slatko spavali u svojim ljuljaškama. Uzalud je Zvončica
pokušavala da ih probudi – vukla ih je, štipala za noseve i zvonila. „Šta kaže? Ja je
ništa ne razumem“, čuli su se sanjivi glasovi. „Šta? Petar Pan je poručio da
oborimo strašnu pticu Vendi? Vodi nas tamo!“, povikaše svi uglas i potrčaše za
vilom.
Ugledavši „strašnu pticu Vendi“, Izgubljeni dečaci upotrebiše sve
raspoloživo oružje: praćke, kamenje, indijanske duvaljke... Sirota Vendi
strmoglavce polete ka zemlji. Petat Pan je u poslednjem trenu uhvati. Bilo mu je
jasno da je celu zbrku napravila ljubomorna Zvončica.
„Sram te bilo! Proterujem te iz naše družine – zauvek!“
„Oprosti joj, molim te!“, reče Vendi.
„Pa, dobro“, prihvati Petar Vendinu molbu, „proterujem je na nedelju
dana“.
Malena vila mu ljutito odbrusi, zamahnu krilima i nestade.
Želeći da se iskupe za neprijatan doček, Izgubljeni dečaci krenuše sa
Džonom i Majklom u potragu za Indijancima. Smišljajući kako da im se prikradu,
nisu ni primetili da su opkoljeni. Uskoro su bledoliki bili zarobljeni.
„Samo smo se igrali“, objašnjavao je Džon.
„Bili ste bolji, pobedili ste i sad nas pustite“.
„Ovoga puta nema oslobađanja! Ako se moja kći Tigrov Ljiljan ne vrati do
zalaska sunca, bledoliki će goreti na lomači!“, reče ozbiljno poglavica.
Uplašeni dečaci nisu imali pojma o čemu poglavica govori, ali su dobro znali
da im je Petar Pan jedina nada.
Ali Petar Pan je bio zauzet razgledanjem ostrva. Upravo je pokazivao Vendi
Zaliv sirena i njegove zanosne stanovnice, koje su uživale u mirnoj laguni zbijajući
šale s Petrom.
 Iznenada se pojavi čamac. U njemu su bili kapetan Kuka, Smi i vezana
poglavičina kći Tigrov Ljiljan. Petar i Vendi neopaženo pođoše za njima, prateći ih
ka Steni smrti.
„Moramo joj pomoći!“
Petar i Vendi poleteše prema steni kojoj se približavao gusarski čamac.
Sačekavši da čamac pristane, Petar Pan iskoči iz zaklona i glasno pozva
Kuku:
„Kuko, ti podli prevarantu! Zloćo nad zloćama! Pripremi se za dvoboj!“
Zbunjeni gusari se osvrnuše oko sebe i zanemeše od čuda kada u pećini
ugledaše Petra Pana. Razgnevljeni kapetan nasrnu na dečaka mačem, ali ga ovaj
spremno dočeka. Za tren oka Kuka se našao u vodi – poražen.
TIK-TAK, TIK-TAK, čulo se zlokobno kucanje sata...
Izbezumljeni Kuka je čudom uspeo da izmakne oštrim čeljustima gladnog
krokodila. Verni Smi je spasao svoga kapetana u poslednji čas, izvukavši ga iz
vode.
Za to vreme Tigrov Ljiljan je sedela vezana. Ne gubeći ni trenutka, Petar
polete ka njoj. Bila je spasena!
„Ne brini, sad si na sigurnom“, reče vođa Izgubljenih dečaka noseći je u
naručju, dok je Vendi letela za njima.
U znak zahvalnosti zbog povratka svoje kćeri, indijanski poglavica odmah
naredi da se zarobljeni dečaci oslobode i da se Petru dodeli titula počasnog člana
plemena. Tako je Petar uz raskošnu perjanicu dobio i novo, indijansko ime –
Hrabri Orao.
U selu je počelo slavlje u njegovu čast. Oko velike logorske vatre svu noć
igrao se čuveni indijanski ples. Ipak, Vendi je čeznula za svojim domom.
Samo Zvončice nigde nije bilo. Uhvativši je na prevaru, Smi je odnese svom
kapetanu, Kuka je već imao plan kako da se osveti mrskom dečaku, te se tobož
ljubazno obrati vili:
„Žao mi je što čujem, draga moja, da si se posvađala sa Petrom Panom zbog
tamo neke... Vendi. Kada bih samo znao gde se nalaze, lako bismo rešili sve tvoje
nevolje“.
Zvončica oda Kuki skrovište Izgubljenih dečaka. Tajna Dželatovog drveta bila
je otkrivena.
Za to vreme Vendi je u Petrovom skrovištu uspavljivala svoju braću. Majkl je
uporno odbijao da zaspi, ali ga sestra nežno pomilova, podsećajući ga na
predstojeći povratak u London, gde ih čeka mama.
„A ko je mama?“, upita jedan od Izgubljenih dečaka.
 „Možda sam je i ja nekad imao“, uzdahnu drugi.
„Mama je najdivnije biće na svetu“, reče Vendi i zapeva nežnu uspavanku,
ispunivši setom srca Izgubljenih dečaka.
Odjednom svi poželeše da se vrate u London i osete blagi dodir majčine
ruke. Svi osim Petra!
„Idite i odrastite!“, ljutito im dobaci Petar. „Ali ne zaboravite: kada
postanete veliki, više nikada nećete moći da se vratite u Nedođiju! Dobro
upamtite – nikada!“ Rekavši to, on uvređeno prekrsti ruke okrenuvši im leđa.
Nemo je stajao dok su Vendi i dečaci, ne sluteći nikakvu opasnost, napuštali
Dželatovo drvo ispred koga ih je čekao kapetan Kuka, vrebajući iz mraka sa svojom
zloglasnom posadom. Izgubljeni dečaci su bili savladani bez po muke. Vendi je
ostala poslednja. Tužna zbog rastanka sa Petrom, polako je napuštala njegovo
skrovište, ali se istog časa našla među zarobljenim dečacima.
„Svi su tu! Svi sem jednog“, raportirao je gusar Rum svom kapetanu.
„Odvedite ih na brod!“, naredi Kuka.
„Imam iznenađenje za Petra“, reče kezeći se.
Privezavši Vendi i dečake za jarbol broda, Kuka im se obrati:
„Pa, dragi moji, pred vama je lak izbor: ili ćete se pridružiti mojoj posadi ili
vam predstoji šetnja po dasci. Odaberite sami!“
Dečacima se ipak više dopadalo da postanu gusari. Štaviše, o tome su
oduvek maštali u svojim igrama. Kupanje u hladnoj vodi nikada nisu voleli.
Samo je Vendi ponosno odmahnula glavom, posramivši sve dečake.
„Nikada!“, uzviknu hrabro. „Radije ćemo skočiti u more nego da postanemo
gusari! Uostalom, Petra Pan će nas spasti“.
Na te reči kapetan Kuka i njegova posada prasnuše u smeh.
„Petar Pan će ih spasti! Naravno! Sjajna šala!“, podrugljivo se nasmeja
Kuka, pa nastavi:
„Izvinite, dragi moji! Izgleda da niste u toku. Naime, ostavili smo Petru malo
iznenađenje. Malo, ali eksplozivno! Zabava počinje tačno u šest, a onda će se čuti
jedno BUM i Petra više neće biti!“
Zarobljena u starom fenjeru, prevarena Zvončica izbezumljeno je
pokušavala da se oslobodi. Udarala je u staklene zidove prašnjave svetiljke dok je
najzad nije oborila. Posramljena zbog svoje izdaje, mala vila neustrašivo polete ka
Dželatovom drvetu. Strahujući da zauvek ne izgubi prijatelja, letela je ne štedeći
sebe.
 Za to vreme Petar Pan se u svom pustom skrovištu trudio da ne misli o
odlasku svojih prijatelja iako se, mada to nije hteo sebi da prizna, osećao
napušteno. Zato ga je veoma obradovao lepo upakovan poklon na kome je pisalo:
„Petru, s ljubavlju! Otvori tačno u šest. Vendi!“
Goreo je od nestrpljenja da što pre otkrije šta je unutra. I baš u času kada je
odvezivao ukrasnu traku, u skrovište munjevito ulete Zvončica. Otevši Petru
tajanstveni poklon iz koga se čulo neobično kucanje, mala vila ga baci najdalje što
je mogla.
„Hej, šta to radiš?“, besno povika Petar Pan. Ali umesto odgovora začu
jedno zastrašujuće BUUUM! Činilo mu se da se od snažne eksplozije čitavo ostrvo
razletelo u komadiće.
Potmuli odjek eksplozije čuo se i na palubi broda. Pomisao da su ostali bez
svog prijatelja i vođe čitavu držinu ispuni strahom i tugom.
„I šta ćemo sad?“, cerio se Kuka. „Gusarska posada ili daska?“
Tada se začu Vendin glas:
„Nikada nećemo biti uz tebe, prevrtljivi gade!“, uzviknu ona, odlučno se
suprotstavivši u ime sve dece. „Zbogom, Džone! Zbogom, Majkl! Budite hrabri!“,
reče zakoračivši do same ivice, ona odvažno skoči. Uplašena braća ostadoše bez
daha. Ipak, nešto im nije bilo jasno. Vendin skok u vodu bio je suviše tih. Nije se
čulo čak ni jedno obično BUĆ!
Čak se i gusari zabrinuše, pa potrčaše ka ogradi. Zanemevši od čuda, nisu
verovali svojim očima. Pred njima je stajao Petar Pan, držeći Vendi u naručju.
„Hrabri moj spasioče! Mislila sam da te više nikada neću videti!“, radosno
uzviknu Vendi.
„Zvončica me je upozorila u poslednjem trenutku“, reče Petar noseći je ka
osmatračnici. „Gledaj sad ovo! Počinje najuzbudljiviji dvoboj svih vremena!“
„Predaj se, Kuko, ti smrdljivi bakalaru!“, začu se poznati glas. Gusarski
kapetan nije verovao sopstvenim ušima, a ugledavši Petra Pana iznad glave, ni
svojim očima. Njegov najveći neprijatelj bio je živ i zdrav!
„Ali to je nemoguće!“, promuca Kuka.
„Odzvonilo ti je, čupava nakazo!“
„Pazi, Petre!“, uplašeno vrisnu Vendi.
U žaru borbe, dva večita protivnika su vijala jedan drugog po palubi,
jarbolima, brodskim gredama. Oštrice njihovih mačeva parale su vazduh i ledile
srce.
Iskoristivši opštu pometnju među gusarima, Zvončica polete ka zarobljenim
dečacima i spretno preseče kanap kojim su bili vezani. Tada Petar Pan snažno
odgurnu Kuku. Kapetan izgubi ravnotežu i polete pravo u more, u čeljusti gladnog
krokodila. Čuvši kapetanovo zapomaganje, Smi uskoči u čamac veslajući što je
brže mogao. „Neustrašivi“ gusari se razbežaše poput pacova.
„Kukavice! Šta ste tražili, to ste i dobili!“
Preuzevši komandu nad osvojenim brodom, Petar Pan pobedonosno obuče
Kukovu uniformu i naredi:
„Diži sidro! Spuštaj jedra! Isplovljavamo!“
„Kuda ćemo?“, upita Vendi.
„Kako to misliš kuda ćemo?“, veselo odgovori Petar. „Kući! U London!“
„Ura!“, oduševljeno povikaše Džon i Majkl.
Vendi, Džon i Majkl su bili spremni za poslednju pustolovinu, koja je
nadmašila sva njihova očekivanja. Naime, Petar je zamolio Zvončicu da pospe
brod vilinskim prahom, pretvorivši gusarsku olupinu u pozlaćeni jedrenjak. Vesela
družina se vinu u nebo, lagano klizeći zvezdanim svodom put Londona.
„Uskoro ćemo biti u svom domu, gde nas čekaju mama i tata“, uzdahnu
Vendi.
„I Nana“, dodade veselo Majkl.
Došlo je vreme da se rastanu sa Petrom i Izgubljenim dečacima, koji su
odjednom odlučili da ipak ne odrastu.
Gospođa i gospodin Darling su se upravo vratili sa zabave. Tata Džordž jee
bio veoma raspoložen. Ušavši u Vendinu sobu, primetiše da je njen krevet prazan.
Ležala je kraj prozora naslonjena na ruku i gledala ih radosno se smešeći.
„Petar Pan nas je dovezao iz Nedođije svojim pozlaćenim jedrenjakom!
Mmm, tako sam umorna od puta“, prošapta Vendi sanjivo.
„Ovo je zaista previše“, zausti tata Darling, ali ga mama Darling nežno
prekide, pokazujući mu na zvezdano nebo.
„Pogledaj, dragi!“
Obasjan mesečinom, pozlaćeni jedrenjak lagano je plovio među zvezdama.
„Zanimljivo“, promrmlja gospodin Darling. „Čini mi se da sam ovaj brod već
negde video... kad sam bio mali...“