Professional Documents
Culture Documents
Ђовани Ђентиле - ФИЛОЗОФСКЕ ОСНОВЕ ФАШИЗМА - , Giovanni Gentile - La Filosofia del Fascismo - - Србски Народни Покрет - ЗБОР -
Ђовани Ђентиле - ФИЛОЗОФСКЕ ОСНОВЕ ФАШИЗМА - , Giovanni Gentile - La Filosofia del Fascismo - - Србски Народни Покрет - ЗБОР -
Ђовани Ђентиле - ФИЛОЗОФСКЕ ОСНОВЕ ФАШИЗМА - , Giovanni Gentile - La Filosofia del Fascismo - - Србски Народни Покрет - ЗБОР -
Translate »
својих прерогатива и објавио рат против Централних сила. Овај
краљевски акт је био први одлучујући корак ка решењу кризе.
Translate »
VI За разумевање дистинктивне суштине фашизма, ништа није
поучније од поређења фашизма с Мацинијевим стајалиштем на
којег сам се често позивао. Мацини је имао политички концепт,
али његова је политика била нека врста интегралне политике
која се баш и не може разликовати од морала, религије и идеја
живота у целини, разматрана одвојено од ових
фундаменталних интереса људског духа. Ако се покуша
раздвојити оно што су искључиво политичка уверења од
његових религијских уверења, његове етичке свести и
метафизичког концепта, онда постаје немогуће разумети
огроман утицај којег су вршили његов credo [вјерују] и његова
пропаганда. Уколико не сагледамо целину, не долазимо до
разјашњења него до уништења оних идеја које су се доказале
као јако утицајне. У дефиницији фашизма, полазна тачка за
разумевање је свеобухватност, или како би фашисти рекли –
,,тоталитарни” опсег фашистичке доктрине, која се не бави
само политичком организацијом и политичком тенденцијом,
већ се бави целом вољом, размишљањима и осећајима нације.
Постоји и друга једнако важна тачка. Фашизам није
филозофија. Још мање је религија. Није чак ни политичка
теорија која се може исказати формулама. Значај фашизма је то
да се он не држи чврсто за специјалне тезе за које се с времена
на време заузима. Када је стицајем околности фашизам објавио
свој програм, циљ, концепт који треба реализирати кроз акцију,
фашизам није оклевао напустити их када се у пракси показало
да су неадекватни, или неконзистентни с начелима фашизма.
Фашизам никада није био вољан угрозити своју будућност.
Мусолини се хвалио тиме што је tempista, како је његов прави
понос ,,добро темпирање”: он доноси одлуке и делује у складу с
њима у правом тренутку, тј. онда када су сви услови и
околности, који их чине остваривим и прикладним, сазрели
како треба. Овим се показује како се фашизам враћа
најригорознијем значењу Мацинијеве ,,Мисли и Акције”, чиме
су та два термина тако савршено коинцидентна да нити једна
мисао нема вредност ако се још није изразила у акцији.
Стварни ,,погледи” Дучеа [Duce, вођа] су они које он формулише
и извршава истовремено. Је ли због тога фашизам
,,антиинтелектуалан”, као што је често оптуживан? Фашизам
јест изузетно антиинтелектуалан, и изузетноМацинијевски,
уколико интелектуализам значи одвајање мисли од акције,
знања од живота, мозга од срца, теорије од праксе. Фашизам је
непријатељ свих утопијских система који немају храбрости
суочити се с тестом реалности. Фашизам је непријатељ свих
Translate »
оних наука и филозофија које остају само ствар маште или
размишљања. Фашизам не оспорава вредност културе,
вредност виших интелектуалних трагања којима је мисао
ојачана као извор акције. Фашистички антиинтелектуализам
презире типични плод италијанских образованих класа:
leterato – човека који се игра са знањем и мислима без било
каквог осећаја одговорности према практичном свету. Фашизам
је непријатељ лоше културе тј. културе која не образује, која не
ствара људе, већ радије ствара цепидлаке и естете, егоисте,
морално и политички индиферентне људе. Фашизам нема
користи од човека који је ,,изнад сукоба” када је у опасности
његова земља или њени важни интереси. Својствено свом
гнушању према ,,интелектуализму”, фашизам преферира не
губити време на конструисању апстрактних теорија о себи. Али
када кажемо да фашизам није систем или доктрина, не смемо
закључити како је фашизам слепа пракса или чисто
инстинктивна метода. Уколико систем или филозофија значе
жива мисао, начело универзалног карактера које сваким даном
открива своју унутрашњу плодност и значај, онда је фашизам
савршени систем са чврсто утврђеним темељима и са
ригорозном логиком у свом развоју; и сви који осећају
истинитост и виталност начелног посла за свој развој, час
делују па поништавају, час иду напред па истим путем натраг,
према томе како се посао који обављају покаже у односу према
начелу, тј. је ли у складу с начелом или одступа од начела. И
коначно стижемо до треће тачке. Фашистички систем није
политички систем, али му је центар гравитације у политици.
Фашизам је настао како би решио озбиљне политичке
проблеме послератне Италије. И представио је себе као
политичку методу. Али у супротстављању и решавању
политичких проблема фашизам се руководи својом природом,
такорећи својом методом, разматра морална, религијска и
филозофска питања и открива и демонстрира свој
свеобухватни тоталитарни карактер. Тек након што смо
разумели политички карактер фашистичког принципа,
способни смо адекватно разумети дубљи концепт живота који
наглашава тај принцип и из којег тај принцип настаје.
Политичка доктрина фашизма није цели садржај фашизма. Она
је пре проминентнији аспект и, уопштено говорећи,
најинтересантнији аспект.
Translate »
VII Политика фашизма се у потпуности окреће око концепта
националне Државе; и према томе има додирне тачке са
националистичким доктринама, а у исто време има и разлике
од националистичких доктрина што је важно имати на уму. И
фашизам и национализам сматрају Државу темељем свих
права и извор свих вредности за појединце који је сачињавају.
И за једне и за друге Држава није последица – Држава је
принцип. Али у случају национализма, однос којег
индивидуалистички либерализам, а такође и социјализам,
замишља између појединца и Државе је инвертиран. Пошто је
Држава принцип, појединац постаје последица – он је нешто
што проналази претходника у Држави: Држава га лимитира и
одређује његов начин постојања, ограничава његову слободу,
веже га за комад земље на којем је рођен, на којем он мора
живети и на којем ће умрети. У случају фашизма, Држава и
појединац су једна те иста ствар, они су нераздвојни појмови
нужне синтезе. Национализам заправо темељи Државу на
концепту нације – нација је ентитет који премашује вољу и
живот појединца зато што је конципирана као објективно
постојање без обзира на свест појединаца, постоји чак и ако
појединац не ради ништа како би је створио. За националисте
нација постоји не као врлина грађанске воље, већ као темељ,
чињеница, нешто што стварно постоји у природи. За фашизам,
напротив, Држава је потпуно духовна креација. Она је
национална Држава зато што је за фашисте сама нација
креација ума а не материјална претпоставка, није темељ, није
нешто што стварно постоји у природи. За фашисте нација
никада није истински направљена; стога ни Држава не може
доћи до апсолутне форме пошто је нација политичка
манифестација. За фашисте је Држава увек in fieri [у току]. У
нашим је рукама у потпуности; зато имамо озбиљну
одговорност према њој. Али фашистичка Држава која је
створена свешћу и вољом грађана, која није наметнута
грађанима, не може имати однос са масама којег претпоставља
национализам. Национализам изједначује Државу са нацијом,
и каже да је направљена од нације тј. постојаћег ентитета, и да
се не мора створити већ само препознати или спознати. Стога
националисти требају имати владајућу класу интелектуалног
карактера, која је била свесна нације и која је може разумети,
схватити и узвисити. Даље, ауторитет Државе није био продукт,
већ претпоставка. Држава не може зависити о народу – већ
народ зависи о Држави, и о ауторитету Државе, као извору
живота којег живи и без којег не би могао живети. Стога је
Translate »
националистичка Држава била аристократска Држава која се
наметала масама путем дате јој силе. Насупрот томе
фашистичка Држава је народна Држава и као таква је
демократска Држава par excellence. Однос између Државе и
грађана (не само неких грађана, већ свих грађана) је стога врло
присан тако да Држава постоји само док постоји грађанин који
узрокује њено постојање, и уколико постоји грађанин који
узрокује њено постојање. Њено је стварање стога стварање
свести о њој у појединцима, у масама. Отуда потреба за
странком, и свим инструментима пропаганде и образовања
које фашизам користи како би мисли и вољу Дучеа учинио
мислима и вољом маса. Отуд огромни задатак којег фашизам
ставља пред себе покушавајући довести целе масе народа
унутар странке, почевши од мале деце. О народном карактеру
фашистичке Државе зависи највећа социјална и уставна
реформа – оснивање Корпорација од синдиката. Овом
реформом фашизам преузима од синдикализма идеју о
моралној и образовној функцији синдиката. Али Корпорација
синдиката је била нужна како би се синдикат довео под
државну стегу, и како би их се учинило изразом државног
организма изнутра. Корпорација синдиката је средство којим
фашистичка Држава креће у потрагу за појединцем како би
створила себе кроз вољу појединца. Али појединац којег тражи
није апстрактни политички појединац којег је стари
либерализам узимао здраво за готово. Он је само појединац
који се увек може пронаћи, појединац који постоји као
специјализована продуктивна сила, и који се због своје
специјализације доводи до уједињења са осталим појединцима
његове категорије те он заједно са њима почиње припадати
једној великој економској целини која је ништа друго него
нација. Ова велика реформа се већ добрано реализује. Томе су
национализам, синдикализам, па чак и либерализам тежили у
прошлости. Јер чак је и либерализам критиковао старе реформе
политичког представништва, тражећи неки систем органског
представништва који ће одговарати структуралној стварности
Државе. Фашистички концепт слободе је стварна вредност, бит
овог прогласа. Фашистички је Дуче једном расправљао о теми
,,Сила или пристанак?”; и он је закључио како су та два појма
нераздвојна, како један подразумева други и како не могу
постојати раздвојено; другим речима, ауторитет Државе и
слобода грађана чине непрекидни круг у којем ауторитет
претпоставља слободу и слобода ауторитет. Јер слобода може
постојати само унутар Државе, а Држава значи ауторитет. Али
Translate »
Држава није ентитет који лебди над главама својих грађана.
Држава је једно са личношћу грађана. Фашизам се уистину
суочава са контрастом не између слободе и ауторитета, већ
између праве, конкретне слободе која постоји и апстрактне,
илузорне слободе која не може постојати. Либерализам је
прекинуо горе споменути круг поставивши појединца против
Државе и слободу против ауторитета. Оно што је либерал желео
јесте слобода која је против Државе, слобода која је
представљала ограничење Државе; међутим либерал је морао
уступити своје место Држави која је била ограничење слободе.
Апсурдности својствене либералном концепту слободе су биле
очигледне и самим либералима у раному XIXвеку. Није заслуга
фашизма што се поновно указује на њих. Фашизам има своја
властита решења за парадокс око слободе и ауторитета.
Ауторитет Државе је апсолут. Он не пристаје на компромисе, не
ценка се, не предаје нити један део свог поља другим моралним
или религијским начелима који би се могли сукобљавати са
свешћу појединца. Али с друге стране, Држава постаје
стварност само у свести њених појединаца.
Фејсбук коментари
0 коментара Поређај по: Најновије
Додај коментар
ПОДЕЛИ ОВО:
LIKE THIS:
Свиђа ми се
Translate »
ПОДЕЛИ:
ПРЕТХОДНО СЛЕДЕЋЕ
ПОСТАВИ КОМЕНТАР
Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *
КОМЕНТАР
Сачувај моје име, е-пошту и веб место у овом прегледачу веба за следећи пут када
коментаришем.
ПОСТАВИ КОМЕНТАР
Translate »