Glavasic RIMSKO PRAVO PDF

Books by Dragan Glavasic:
- The Cosmic Tree (2003) philosophy

- Gramatika Engleskog Jezika (2004) language/textbook
- Prostor i Vreme (2005) philosophy
- Ultrafilters (2005) mathematics
- Keepers of the Flame (2006) philosophy/literature
- Ascertaining the Intellectual Horizon (2008) philosophy
- Engleski za Svakoga (2008) language
- Philosophy & Thoughts (2010) philosophy/politics
- The Wall (2012) philosophy/literature
Knjige od istog autora:
- The Cosmic Tree (2003) filozofija

- Gramatika Engleskog Jezika (2004) jezik
- Prostor i Vreme (2005) filozofija
- Ultrafilters (2005) matematika
- Keepers of the Flame (2006) filozofija/literatura
- Ascertaining the Intellectual Horizon (2008)filozofija
- Engleski za Svakoga (2008) jezik
- Filozofija i Misli (2010) filozofija/politika
- Zid (2012) filozofija/literatura
Dragan Glavašid: 50.000 Milja Unutar Mog Mozga
Wake up! See the truth for the first time and you might behold intrinsic
reality of which we are part. Rise, you oppressed and humiliated
masses: it is time, for us, to realize—what is and what should never be—
that white men are being systematically subdued and terrorized by a
lunatic fringe, the most bizarre slime in all of history; the disgusting
bunch of greedy creeps, the extremely rich, currently, in power.
Wake up, and make enough noise or commotion as to awake others;
for this is the introductory sequence to a glorious event of epic
proportions and the very first light of the long awaited dawn.
The new day is ahead of us and it shall be the longest day for those
that have immeasurably sinned against nature… Thus grab your fiery
shields of courage and swards of fury, get ready to fight for what is ours
and to hear their frenzied screams for this could turn into relentless
carnage and their intense cry for mercy: of which they must get none!
This will be their desperate plea; and this is our glorious battle call…
In this evil and utterly deviant world of insidious injustice, “political

correctness” and “hate speech” are perfidious means of oppression,
used to stifle free speech, prevent truth and genuine philosophy from
reaching the people, hence, are mechanisms excessively used to keep
docile and confused: the terribly subdued and brainwashed population!
2
Dragan Glavasic: 50,000 Miles Within My Brain
U ovom zlom, temeljno izopačenom svetu opšte nepravde, „politička

podobnost“ i „govor mržnje“ su perfidni mehanizmi opresije, kojima se
sputava sloboda govora, onemogudava istina i prava filozofija, odnosno,
kojima se sluđene mase na krajnje podmukli način drže obezglavljene,
izmanipulisane, pokorne i potčinjene!
Komunizam su, pre svih drugih, temeljno urušili te potpuno uništili

potomci *deca i unučad+ prvobitnih komunista, koji su se zatekli na
vodedim pložajima, te u prilici da najviše profitiraju raspadom
socijalizma. Stoga, oni su tajno sabotirali sistem i podsticali radnike na
destruktivni nerad i opšti javašluk, kako bi se komunizam što pre raspao
iznutra, a oni sami došli u situaciju da pokradu što više društvene svojine
te tako postanu novi bogataši, nova “elita” u jednom novom, ekstremno
nepravednom i vanserijski dekadentnom društvu…
Podmuklo smo prevareni, primorani da jedva preživljavamo u zlom,

temeljno korumpiranom svetu bizarne nepravde i opšteg beznađa!
Bogate i/ili perverzne medijske ličnosti, još bogatiji i nemoralniji
političari te siromašni policajci su isturene ruke dekadentnog sistema,
zapravo, gnusnih bogataša, za koje suštinski rade i drže sluđeni,
obezglavljeni narod u potlačenom očaju…
Izmanipulisane mase moraju pokorno živeti u bedi i nemaštini ili samo

malo iznad nivoa siromaštva kako bi šačica probranih lopuža,
degenerisanih smrdljivaca i lenjih parazita mogla sve prisvojiti za sebe,
odnosno, uživati u neopisivom izobilju te basnoslovnom bogatstvu!
Intelektualna revolucija je jedini pravi izlaz iz ovog suludog,

korumpiranog, nepravednog i ekstremno zlog lopovskog društva!
3
28
RIMSKO PRAVO
IZREKE
Gde je društvo, tu je pravo. Ubi societas ibi ius.

Pravo je stvoreno za ljude.
Ne može se dvaput suditi o istom. Ne bis in idem.
VAŽNI PODACI
Mancipacija prenosi svojinu.

Stipulacija stvara obavezu.
jurisprudencija = bavljenje pravom, znanje prava, pravno iskustvo
Gaj je sastavio Institucije.
lex (mn. leges) = zakon
rex = kralj
re = stvar
U slučaju da dva zakona uređuju isto pitanje, važi noviji zakon.
ius = pravo
dolus = prevara, zla namera
actio doli = deliktna tužba (usled dolusa)
exceptio doli = prigovor (usled dolusa)
exceptio = prigovor, izuzetak
actor = tužilac
reus = optuženi
actio = tužba
peregrin = stranac
4
infamia = gubitak časti
Ved skoro 1000 godina rimsko pravo je važan element u obrazovanju

evropskih pravnika. Istoriska dimenzija je veoma važna za bilo koju
oblast pa i pravo. Uz pomod istoriskog gledišta mi stičemo jednu dublju i
precizniju spoznaju o predmetu koji se izučava. Izučavanje rimskog
prava daje tu dimenziju studentima prava. Današnja evropska prava su
u znatnoj meri izgrađeni na osnovu rimskog prava: odnosno, na pojmo-
vima i pravilima iz rimskog prava.
Pre rimljana i dugo vremena posle njih (sve skoro do modernog doba)
ljudi su verovali da su zakoni bogom dati. Genijalnost rimljana je u tome
što su prvi shvatili da zakone mogu donositi ljudi. Pravna veština i
praksa su ne samo stvoreni, ved i do visokog nivoa izgrađeni u Rimu.
Izvori saznanja o rimskom pravu su tekstovi: originalni pravni tekstovi ili

antička literatura (na primer, dela čuvenog antičkog govornika Cicerona
ili istoričara Tita Livija).
Izvor prava je ono na osnovu čega sudija donosi presude. Po Titu
Liviju, Zakon XII tablica je bio izvor celokupnog javnog i privatnog prava.
Izvor prava je način stvaranja pravnih normi.
Rimska država je po mnogo čemu bila jedinstvena u starom veku.

Rimljani su bili konzervativni: ako bi nešto i primali sa strane to su radili
oprezno, davajudi mu izričito rimsko obeležje. Rimska istorija se deli na
četiri perioda u skladu sa promenama u političkoj organizaciji rimske
države: (1) kraljevstvo, najstariji period u kome je rodopsko-plemenska
zajednica prerasla u državu (2) republika je period u kome se grade
ustanove i tradicije koje čine «rimski ustav» (3) principat je period
tranzicije u monarhiju (sa odlikama republike) gde tradicija postepeno
bledi (4) dominat je period borbe za opstanak, gde je malo šta ostalo
izvorno rimsko i gde se javlja apsolutna monarhija.
KRALJEVSTVO (754-509. p.n.e.)
Po legendi, Rim je osnovao Romul, sin boga Marsa i potomak trojanskog

junaka Eneja, 754. god. p.n.e.. Prvi stanovnici su bili plemena Latina.
Njima su se pridružili Sabinjani i Etrurci. Pošto su bili bliski u svakom
5
pogledu, svi zajedno su nazvani Italicima. Do IV veka p.n.e. glavni

kulturni i politički činioci na Apeninskom poluostrvu su bili Grci i Etrurci.
Etrurci su naseljavali severnu Italiju. Ne zna se odakle su došli ali su
imali potpuno izgrađenu civilizaciju i državno uređenje čim su se pojavili
na istoriskoj sceni, u VIII veku p.n.e.. Zajedno sa Grcima i Kartaginjanima
su se nadmetali za kontrolu nad Sredozemljem. Mogude je da potiču iz
Vinčanske civilizacije [severnog Balkana] i da su sa sobom doneli jezik i
azbuku.
Zanatstvo i trgovina su imali određen ali ne prevelik privredni značaj.
Po verovanju, Romul je stanovnike Rima podelio u kurije (curia) kao
zasebne vojne, verske i političke zajednice. Svaka kurija je bila podelje-
na u deset rodova (gentes). Rimljani su pripadali određenim kurijama i
gensima. Po nekim proračunima u Rimu je bilo 30 kurija i 300 gensa.
Rimljani su se identifikovali ličnim imenom i gentilskim imenom
(nomen gentilicius): slično našem konceptu imena i prezimena.
Svi kraljevi Rima su bili Etrurci, izuzev prvog karlja. Romul je bio prvi
kralj (rex) Rima. Kao kralj je bio vojni komadant, verski sveštenik i
sudija. Skupština i senat su bili drugi bitni činioci društva. Skupštinu
sačinjavaju svi punoletni muškarci. Senat je imao 300 članova i osnovnu
ulogu da očuva tradiciju predaka (mores maiorum). Senat je kontrolisao
skupštinu i savetovao kralja. Ovakav model (vojna demokratija) je bio
svojstven svim narodima koji su prelazili iz varvarsta u civilizaciju i moga
bi se opisati kao: skupština ratnika, vede staraca, vojni (i verski) stare-
šina. Omogudavao je opstanak u nepredvidljivom prirodnom okruženju,
održavao unutrašnji mir, stvarao jaku zajednicu koja se mogla odupreti
spoljnim neprijateljima te sama započinjati ratničke pohode (jer je vojni
plen važno sredstvo sticanja dobrobiti i blagostanja za pobedonosnu
zajednicu). U to vreme u Rimu su se strogo postovale verske i magijske
tradicije.
Četiri kategorije stanovništva su bili: (1) patricije, vladajudi sloj koji
poseduju bogatstvo i mod (2) plebejci su bili slobodni i bavili se zanat-
stvom i trgovinom (3) klijenti su postepeno nastali uvedavanjem i
raslojavanjem gensa: nisu imali svog člana za senatora ali su imali zaštitu
senatora iz njihovog gensa (4) robovi, nije ih bilo mnogo, nisu imali
nikakva prava i pripadali su gospodaru.
Servije Tulije je bio veoma važan kralj koji je od Rima napravio
državu. On je uveo cenz (census): periodični popis stanovništva uz
6
procenu imovine. Slobodno stanovništvo grada je podeljeno u pet

imovinskih klasa. Cenz se bavio i zaštitom tradicije.
REPUBLIKA (509-27. p.n.e.)
Epoha velikih promena, u kojoj su Rimom upravljali senat i izborni

magistrati. Posle Latinskog rata Rim se proširio i na kraju osvojio Italiju.
Bila su i tri rata protiv Kartagine (takozvani, punski ratovi) uglavnom u III
veku p.n.e. u kojima je Rim pobedio [146. god. p.n.e. Kartagina je
potpuno razorena]. Naturalnu privredu zamenjuje robno-novčana, oko
200. god. p.n.e.. Trgovina i znatstvo se dodatno razvijaju. Od osvojenih
teritorija se stvaraju provincije. Provincije su izvor sredstava koje de
obični rimljani dobiti besplatno, kao pripadnici pobedničkog naroda.
Plebejci su postepeno poboljšavali svoj položaj u Rimu. U 287. god.
p.n.e. su se izjednačili sa patricijima. Vladajudi sloj Rima su uskoro
postali nobile (nobiles – plemeniti, otmeni): sačinjeni od patricija i
uspešnih plebejaca. Živeli su u velelepnim palatama. Imali su pravo na
biste svojih slavnih predaka (ius imaginum) koje su držali u svojim
prelepim baštama. Na taj nadin njihova deca su rasla okružena slavnim
predcima, okrenuta tradiciji, učena da postoju i štite svoju kulturnu
baštinu. Nisu radili, bavili su se isključivo senatom, i raspodelom
magistratura, vojnih komandi i upravljanja provincijom. Bogatsvo
stečeno su ulagali u zemlju, robove, otmena zadovoljstva i političke
kampanje. Ostatak naroda u Rimu se zvao plebsom. Među njima je bilo
zanatlija i trgovaca ali je najvedi broj njih bio proletarijat (ljudi bez
imovine i sredstva za život) koji su bili klijenti nobila: ovi su izdržavali
proletarijat zbog njihovih glasova u skupštini. Proleterijat je redovno
dobijao pomod od države u obliku hrane i novca, naročito posle uspe-
šnih ratničkih poduhvata. Njihov osnovni politički zahtev je bio: hleba i
igara!
Svaki rad izuzev obrada vlastite zemlje je smatran nedostojnim
slobodnog čoveka. U Rim se dovodi veliki broj robova. Mladi nobili se
spremaju za politički život izučavanjem grčke filozofije, književnosti i
retorike. Rimljani, kao ni Grci, nemaju svest o «državi» i svoju državu
nazivaju res publica (javna ili narodna stvar). Umesto države o sebi
misle kao o zajednici građana. Zajedničko delovanje je moralo da zaštiti
opšte interese, uvažava volju bogova (pre svega Jupitera, kao vrhovnog
boga) i nije smelo da ugrozi tradiciju *način života predaka+.
7
Magistrati (koji su zamenili kralja) su birani na jednogodišnji mandat.

Pretor se bira iz redova patricija, kasnije i plebejaca. Ima istu mod kao i
konzul. Dva cenzora su najugledniji magistrati. Biraju se svakih pet
godina iz redova bivših konzula. Vrše popis stanovništva, koje razvrs-
tavaju u imovinske klase. Štitili su moral (regimen morum): uz imena lica
su mogli da upišu belešku moralne osude. Mogli su poželjne građane da
postave u senat a nepoželjne senatore da izbace iz senata. Plebejski
tribuni su sazivali plebejsku skupštinu. Diktator je najvažniji vanredni
magistrat, koga u situacijama velike opasnosti po državu izabira jedan
od konzula po preporuci senata. Diktator ima vlast kralja, ali je ona
ograničena na 6 meseci. Svi magistrati obavljaju svoju dužnost bespla-
tno i međusobno su nezavisni.
Skupština je najviši ogran vlasti, ali to nije narodna volja *kao što ni
moderna skupština nije izraz narodne volje+. Senat je bio tvrđava
nobiliteta, uz pomod kojeg oni štite svoj privilegovan položaj i svoje lične
interese. Rimska republika je konzervativna politička tvorevina: svoje
korene je imala u obozavanoj tradiciji i modnom kultu predaka.
PRINCIPAT (27. p.n.e. – 284.)
Novi magistrat je imao znatna ovlašdenja i neograničeni mandat. Sula

koji je vojskom zauzeo Rim i bio proglašen dikatorom je objavio spisak
svojih političkih neprijatelja koje je svako mogao da ubije i dobije
nagradu za to. Imperator Cezar je nešto kasnije takođe zauzeo Rim
svojom vojskom.
Posle smrti svakog vladara senat ocenjuje njegovo delovanje i uko-
liko je negativna ocena osuđuju ga na brisanje iz memorije (damnatio
memoriae): poništavanje svih njegovih odluka, uništavanje njegovih
statua, brisanje iz istorije, itd.
Provincije dobijaju pravo građanstva i stvara se jedno veliko carstvo.
Rimska država postaje federacija gradova. Principat je prikrivena
monarhija. Vlast je podeljena između princepsa i senata. Javlja se
birokratija. Najviši sloj društva više nisu nobili ved senatorski red. Član
ovog reda može biti svaki slobodno rođeni građanin koji nije izgubio čast
i koji raspolaže senatorskim cenzom (imovinom vrednom preko milion
sestercija). Pripadnost ovom redu daje mogudnost senatorske karijere,
magistrature, i najviše birokratske položaje.
8
Vladari smatraju svojom najvedom obavezom da se brinu o grad-

skom plebsu: kroz izdržavanje i zabavu *gladijatorske igre+. Zemlja se
redovno daje vojnim veteranima.
Odustaje se od osvajačkih pohoda i sređuju se unutrašnje prilike.
Konsoliduju se rezultati vekovnih osvajanja: mnogi žive lagodan život i
imaju razne mogudnosti. Rimski uticaj i civilizacija se šire. Zapadni deo
carstva je romanizovan, istočni helenizovan. Bogato i uređeno carstvo
postaje meta ratobornih suseda. Rim polako počinje da napušta neke
religiozne i političke tradicije, koji su ga učinili velikim. *Izvorna rimska
religija je bila politeistička: postojao je veliki broj bogova i boginja,
predvodenih vrhovnim bogom Jupiterom! Pored kulta bogova postojao
je i kult pradaka, koji su takođe bili smatrani božanstvima (što je inače
bio slučaj i kod drevnih Slovena).+
DOMINAT (284-565.)
Dioklecijan je imao više organizacione nego vojne sposobnosti. Bio je

konzervativan. Izabrao je suvladara kako bi lakše upravljao celim
carstvom. Pojavljuje se apsolutna monarhija gde celokupnu vlast imaju
vladari, zajedno sa svojim centralizovanim birokratskim aparatom. U
želji da povrati staru Rimsku religiju, surovo proganja hrišdane. Nasu-
prot njemu, Konstantin je bio nezianteresovan za tradiciju. Okončao je
progon hrišdana a 313. godine priznao hrišdanstvo kao ravnopravnu
religiju. U petom veku Rimsko crastvo postaje sinonim za zemaljsku
državu hrišdana. *Hrišdanstvo je monoteistička religija poreklom iz Azije
i jevrejske religije.+ Konstantin je osnovao još jednu prestonicu, Kon-
stantinopolj. Stanovništvo sve lošije živi.
Postoje dva senata: jedan u Rimu, drugi u Konstantinopolju. Svi
građani su podanici, «robovi» vladara. Više ne postoji senatorski cenz,
pa je slično feudalnom sistemu nemogude udi ili izadi iz vodedeg staleža.
Svi ostali stanovnici su plebs. Seljaci su u položaju srednjovekovnih
kmetova, na feudalnim posedima. Društvo je u velikoj meri feuda-
lizovano.
Istočno i Zapadno carstvo su razdvojeni 395. godine. Istočno
carstvo trpi manji pritisak varvara i postepeno postaje Vizantija. Kraj
Rima je označio i kraj antičke civilizacije. Dominat je period opadanja i
stalne krize iz koje nije bilo povratka.
9
Tokom duge istorije Rima, pravo je pretrpelo mnoge promene. Zakon

XII tablica je bio deo tradicije i rimljani su ga nevoljno i sporo menjali.
Tek za vreme punskih ratova, u III veku p.n.e., počinje značajnija dopuna
zakona na jedan novi način: slobodnim odlučivanjem magistrata. Ovo
novo pravo je izdvojeno od ius civile i nazvano ius honorarium ili ius
gentium. U principatu ove novine su zaokružene u skladnu celinu i čine
«klasično rimsko pravo».
Rimsko pravo se deli na: (1) staro civilno pravo, koje je jedino pravo sve
do punskih ratova (2) klasično pravo, koje se stvara od punskih ratova i
dostiže svoj vrhunac u principatu (3) postklasično pravo, svojstveno
dominatu.
STARO CIVILNO PRAVO
Najstarije rimsko pravo je bilo običajno i primitivno pravo. Pravo se ne

meša u porodične odnose. Kao običajno pravo ono se pamti i prenosi
usmeno. Prožeto je religioznim i magijskim elementima. Religiozni
strah je bio važan oslonac poštovanju prava, u vreme kad je država još
bila slaba. Veza prava i religije je bila velika. Sveštenici (pontifici) su
jedini poznavali pravo. Objavljivanje prava u pisanom obliku, Zakon XII
tablica, označava ne samo raskid prava sa religijom ved i okončanje
primitivne epohe.
Pravo uvek sadrži i element forme. Forma ima svoju svrhu. Forme
su nastale iz tradicije, dugotrajnim ponavljanjem dok nisu standardi-
zovane i shvadene kao suštinski deo pravnog akta. Bez forme nema
pravnog posla.
U primitivnom pravu, neko kome je načinjena nepravda pribegava
osveti. Potom se stvara sudski postupak sa ciljem da se osveta dovede
pod kontrolu.
U primitivnom pravu, na prvom mestu je religija, potom etika, pa tek
onda pravo. Najviša vrednost je odanost otadžđni. Ljudi su deo zaje-
dnice, kojoj su podredjeni i bez koje nemaju smisla. U privatnim odno-
sima najvedi značaj je imala vera, u obliku božanstva koje je iz svog
hrama bdilo nad građanima i pratilo šta rade, njihove sporazume i
poštovanje zadate reči. Apstraktni poslovi su davali mogudnost zloupo-
trebe i ne bi funkcionisali bez vere (fides). Reč Rimljanina je, i bez
10
svedoka, za njega zakon! Posle punskih ratova vera (fides) postaje

pravna ustanova bona fides.
Običajno pravo je skup normi koje su nastale dugotrajnim ponavljanjem

ponašanja ljudi u određenim situacijama. Ljudi vrše svakodnevne
poslove i interakcije, a ukoliko se pojavi spor oni traže način da zaštite
svoje interese. Pošto se običajno pravo ne piše, neko ga je morao
pamtiti i tumačiti. U Rimu su to bili sveštenici (pontifices). Oni bi često
tumačili zakon na način da zaštite interese patricija.
Zakon XII tablica je prvo pisano pravo u Rimu. Napisano je pod
pritiskom Plebejaca, kojima je bilo u interesu da se zakon javno objavi,
radi njegove nepristrasne primene. Patriciji su pristali te je 451. god.
p.n.e. napisan zakon na XII tablica i okačen na forumu. Tablice 1-3. su se
bavile sudskim postupkom, 4. i 5. porodičnim i naslednim pravom, 6. i 7.
imovinskim odnosima, 8. i 9. deliktima, 10. sahranjivanjem, 11. i 12.
odredbama raznovrsnog sadržaja. Zakon je napisan svečanim i sažetim
stilom. Zakon je kodifikacija dopunjenog običajnog prava. Sadrži normu
kojom se ozakonjuje pravo naroda da (ubudude) sam donosi zakone.
Odmah potom je skupština počela da donosi nove zakone. Zakon XII
tablica nikad nije ukinut u celini, a Rimljani su prema njemu uvek imali
izuzetno poštovanje.
Pontifici su bili najkreativniji u periodu osvajanja Italije. Konstruisali su

razne forme za postizanje određenih ciljeva. Na primer, promena
položaja u porodici (emancipatio i adoptio), raspolaganje imovinom,
uslove za primenu testamenta. Pravo koje je tom prilikom nastalo zove
se ius civile.
KLASIČNO PRAVO
Klasično pravo obuhvata poslednja dva veka republike i celu epohu

principata. Deli se na doba stvaranja i doba sređivanja novog rimskom
prava. Novine su nastajale najčešde zahvaljujudi radu magistrata
(pretora). Pojavljuje se novi pravni sistem različit od ius civile, nazvan
ius honorarium jer su ga stvorili magistrati. U poslednja dva veka
republike su podignuti temelji onom rimskom pravu koje de kasnije
poslužiti kao osnova evropskog prava.
11
Klasično pravo se pojavilo usled promena u društvu posle punskih

ratova, kad se razvila trgovina i novčana privreda, za koje staro civilno
pravo nije imalo adekvatna rešenja. Grčka filozofija i retorika su takođe
doprineli oblikovanju klasičnog prava. Pojavljuje se misao o pravu
zajedničkom svim ljudima ius gentium čije se norme primenjuju i na
strance (peregrine).
Početkom principata rimljani koriste dva pravna sistema: civilno i

honorarno pravo. U najvedem broju slučajeva, građanin može izabrati
kojim pravom de štititi svoje interese. Moguda pravna nesigurnost zbog
postojanja dva pravna sistema je ublažena sa pojavom ius gentium, koji
je imao zajedničke elemente i sa civilnim i sa honorarnim pravom. Na
kraju razvoja rimskog prava, ono se svelo na ius gentium.
Gnej Flavije je oko 300. god. p.n.e. ukrao—verovatno sa dozvolom ili uz

podsticaj svog nardređenog—formule legisakcija i pravnih poslova te ih
objavio kao ius Flavianum. Potom Tiberije počinje prva javana preda-
vanja o pravu. Prvi pravnici (iuris prudentes – poznavaoci prava) su bili
nobili koji zbog svoje političke karijere, besplatno pružaju građanima
pravne usluge, koje su pre njih radili sveštenici. Pravnici su poznavaoci i
tumači prava a ne njegovi stvaraoci. Delatnost pravnika je postojala sve
do kraja principata. Jurispodencija se može podeliti na tri perioda: (1)
republiku (2) doba dve škole (3) epoha Antonina i Severa.
Dve škole su bile: sabinijanci i prokuleanci.
Pravnici su preuzeli ulogu pontifika: oni se ne bave istinitošdu
činjenica, ved na osnovu činjenica tumače pravo. Daj mi činjenice, dadu
ti pravo. No u suštini, pravnici su u znatnoj meri i stvarali pravo,
popunjavajudi pravne praznine koristedi analogiju ili argumentum a
contrario. Rimsko pravo je sličnije anglosaksonskom, precedentnom
pravu, nego evropskom-kontinentalnom pravu (koje se inače razvija po
uzoru na rimsko). Razlikovanje pravnih od faktičkih pitanja te iznala-
ženje rešenja unutar logike pravnog poretka su predstavljali ključne
osobine rimske jurisprudencije, koja je ostavila dubok trag na evropsku
pravnu kulturu.
Magistrat je davao predlog zakona koji je potom donosila skupština.
12
Dekret (decreta) je bio pojedinačni pravni akt ili onaj koji je doneo
pretor.
Pravo koje su stvarali imperatori preko konstitucija postepeno postaje

novi pravni sistem, koji je paralelan sa ius civile i ius honorarium. Danas
se to pravo zove ius extraordinarium.
Magistrati donose odluke da li do suđenja treba dodi i organizuju

suđenja dok presude donose sudije (obični građani) koje su izabrale
same stranke u sporu. Magistrati su mogli objavljivati edikte od kojih je
nastalo ius honorarium. Edikti se odnose samo na građane u određenoj
regiji, gde magistrat ima nadležnost. Pravna snaga edikta je godinu
dana (dok traje mandat magistrata). No magistrati su praktikovali da
preuzmu edikte od svojih predhodnika.
POSTKLASIČNO PRAVO
Aurelijanovo i Dioklecijanovo obnovljeno carstvo, posle «vojne anarhije»

se mnogo razlikovalo: privreda je opadala, latifundije zatvarane, kolonat
umesto klasičnog ropstva, apsolutna monarhija, kulturna dekadencija a
kasnije i hrišdanstvo. Sve to je ostavilo trag na pravu.
Hrišdanstvo je tokom IV veka postala dominantna religija, na čijim

načelima su vladari—sa časnim izuzetcima (kao Julian «Otpadnik»)—
pokušavali da utemelje svoju vlast.
Jurisprudencija *pravnici koji tumače pravo+ je nestala tokom perioda

vojne anarhije i nije se mogla obnoviti u birokratizovanoj državi koja je
usledila, u čijem sastavu je bila profesionalna sudska organizacija.
Sve što princeps odluči ima snagu zakona. U dominatu, jedini izvori
prava su vladareve konstitucije (leges). Pravo koje je nasleđeno iz
principata i koje nije doneo vladar se zove ius.
13
Carsko zakonodavsto je postalo nepregledno. Kodifikacije su bile način

da se zakon sredi. Kodifikacije (zbornici prava) su postale jedno od
ključnih obeležja postklasičnog perioda.
Postklasično pravo je palo na niske grane i odlikuje se duhovnim

siromaštvom. Presude su donošene na mehanički način: sudije su
morale znati stavove pet preminulih pravnika (senat mrtvih: Papinijan,
Pavle, Gaj, Ulpijan, Modestin).
U dominatu, pravnici više ne pišu originalna dela i svojim mišljenima ne

doprinose razvoju prava. Pravnici su postali deo državnog aparata.
Uskoro su shvatili da je neophodno sakupiti na jednom mestu—u
zborniku prava—sve zakonske odredbe.
Prvi veliki zbornik Codex Gregorianus sastavljen je 292. god. Sadržao je

reskripte od Hadrijana do Dioklecijana. Codex Theodosianus je izdao
Teodosije II, 438. god. Zbornik je sadražo preko 3000 konstitucija od
Konstantina pa na dalje. Bilo je i drugih zbornika.
Justinijan je vladao od 527. do 565. god.. Rođen je na Balkanskom

poluostrvu, u Taureziju *Caričinom Gradu blizu Lebana+. Bio je obra-
zovan i ambiciozan. Želeo je obnoviti veliko jedinstveno carstvo. Imao
je velike planove za obnavljanje rimskog prava i to putem kodifikacije
(bez koje rimsko pravo ne bi postalo kulturni temelj Evrope). Codex
Iustinianus je objavljen aprila 529. god. i sadržao je skradene, sređne
predišdene konstitucije. Sve kontradicije su bile uklonjene. Digesta
(sveobuhvatna knjiga) je objavljena 533. god. To je bio zbornik prav-
ničkog prava koji je imao snagu zakona. Sastojala se od 50 knjiga, u koju
su sažeto svrstani 5% celokupnih pravnih pisanja iz 2000 različitih knjiga.
Digesta je zbornik celokupnog prava: privatno pravo (knjige: 2-47), javno
pravo (knjige: 1, 48-50). Sastoji se od 9000 odlomaka iz pisanja nekih 40
pravnika. Najviše je citiran Ulpijan (1/3 svih odlomaka). Digesta je
najvažnija knjiga o rimskom pravu i najvažnija pravna knjiga ikad. Jer je
Evropa stvorila svoju pravnu misao upravo zahvaljujudi ovoj zbirci.
Digesta je izvor podataka o pravu iz dve epohe: klasične i Justinijanove.
14
Justinijan je ovlastio pravnike da pri pisanju Digesta, vrše interpolaciju,

izmene i prilagode klasične zakone važedim justinijanovim zakonima.
Digesta je zbornik pozitivnog, važedeg prava. Istorisko istraživanje
rimskog prava nije mogude bez utvrđivanja ovih izmena (interpolacija).
Digesta su korišdeni i za nastavu na univerzitetima, gde su se obrazovali

mladi pravnici *deca pravnika, senatora, magistrata+. Digesta je korišden
za 2-4. godine studija, u 5. godini je izučavan Kodeks. Nedostajao je
udžbenik za početnu nastavu, 1. godinu. Zato je Justinijan naručio
izradu Institutiones. U stvari ovaj tekst je bio samo obrada Gajevih
Institucija. Ove prerađene Institucije sadrže četiri knjige.
Krajem 534. godine prvobitni Kodeks (Codex Iustinianus) je prerađen i

sadržao je 50 novih zakona koje je doneo Justinijan. Kodeks je imao 12
knjiga. Novi Kodeks je bio samo dopuna prvog.
Digesta i Kodeks su sadržali oba izvora pozitivnog prava: ius i leges.

Institucije su bile pregled celog sistema. Sva tri su imali zakonsku snagu.
Svi novi zakoni—koji su nastali posle pojave Digesta, Kodeksa i
Institucija—su postali novi zakoni (novellae leges) (ili samo novella).
Justinijanova kodifikacija: Digesta, Kodeks, Institicije, novella.
**
Posle pada zapadnog rimskog carstva *nezvanično se uzima da je to bilo

476. godine+ Germani su bili pobednički narod i zavladali su teritorijama
koje su nekad bile rimske. Na toj teritoriji su uglavnom živeli Rimljani i
za njih je i dalje važilo rimsko pravo. To je omogudilo opstanak rimskog
prava. Dodatno, rimska crkva *hrišdanska crkva, do podele između
pravoslavaca i katolika de dodi 1054. god.+ je zastupala rimsko pravo i
primenjivala ga na svojim teritorijama uticaja. Krunisanjem Karla
Velikog obnovljeno je zapadno rimsko carstvo, u 800-toj godini. U
srednjem veku privilegovani članovi drustva i centri modi su bili: vladari,
feudalci, crkva i slobodni gradovi. Prvi univerzitet je osnovan u Bolonji u
XII veku (1119. godine) i u velikoj meri se bavio izučavanjem rimskog
prava. Bolonjski univerzitet de postati centar iz koga de se rimsko pravo
proširiti širom Evrope.
15
Glosatori su bili prvi profesori prava koji su izučavali rimsko pravo—

Justinijanove zbornike—i upisivali svoje beleške (glose) između redova
ili na marginama knjiga. Imali su zadivljujude razumevanje prava.
Sholastika je bila dogmatska srednjevekovna «filozofija» *zapravo lažna

filozofija+ u službi religije (hrišdanstva). *Jer svrha filozofije je da spozna
pravu stvarnost a ne da zataškava stvarnost i prmoviše određenu
dogmu, naročito kad je reč o lažnoj, pogrešnoj ili po nas pogubnoj
(samoubilačkoj) dogmi.+
Komentatori (postglosatori) su italijanski pravnici koji su se pojavili

posle glosatora i koji su umesto kratkih glosa pisali obimne komentare.
Naročito je bilo značajno njihovo opredelenje prema praksi: davali su
pravna mišljenja sudovima i drugim organima koji su primenjivali
pozitivno pravo.
Recepcija prava znači prihvatanje stranih pravnih normi u domadem

pravu. Data pojava se i danas događa ali se naznačajniji oblik recepcije
odigrao u srednjevekovnim evropskim državama. U nekim je rimsko
pravo ved bilo važede, na primer, sveto rimsko carstvo nemačkog
naroda.
Kad su Turci *divljačke horde iz centralne Azije+ zagadili i uništili Vizan-

tiju, brojne izbeglice dolaze na Apeninsko poluostrvo i sa sobom donose
zaboraljvene ili nepoznate antičke knjige. Manastirske biblioteke ved
sadrže dodanto blago. Velelepne zgrade, palate i hramovi iz antike
pozivaju ljude na razmišljanje o prošlosti te se javlja duh i epoha
humanizma i renesanse [od XIII do XVI veka].
Škola elegantne jurisprudencije nastaje u Francuskoj, na umiverzitetu u

Burzu. *Posle Bartolomejske nodi, pravnici protestanti odlaze u Holan-
diju.+ Oni de pokrenuti novi način izučavanja rimskog prava. Bili su
usmereni na praksu ali su umesto glosa i komentara koristili i oslanjali se
na izvorne tekstove rimskog prava. Stvorili su pravnu istoriju.
Prirodno pravo je skup normi koje su otkrivene razumom, kao one koje
su u skladu sa prirodom i/ili ljudskom pirodom. Prirodno pravo važi
uvek i svuda. Iz opštih načela se izvode rešenja za konkretne slučajeve.
16
Njime se ocenjuje legitimnost pozitivnog prava (koje mora biti u skladu

sa prirodnim pravom, da bi bilo legitimno). Ukoliko pozitivno pravo
odstupa od prirodnog onda (obmanuti i potčinjeni) narod ima pravo na
revoluciju, kako bi na taj način stvorio uslove za usklađivanje pozitivnog
sa prirodnim pravom. Društveni ugovor je sporazum ljudi koji žive u
prirodnom (predržavnom, prenormativnom) stanju sa ciljem stvoranja
države koja de im ograničiti određene slobode ali sa ciljem da zaštiti
odnosno garantovatuje odabrane (najvažnije) slobode.
Istorijska pravna škola shvata pravo kao proizvod nacionalne istorije.

Pravo nastaje spontano kao izraz narodnog duha. U početku to je
običajno pravo. To pravo se dalje razvija dejstvom unutrašnjih faktora.
Kao treda i završna faza je kodifikacija. Razvoj prava je evolutivni proces.
U Nemačkoj je stupanjem na snagu gradjanskog zakonika 1900. god.
rimsko pravo prestalo da važi i postalo isključivo istorijska disciplina.
Rimsko pravo po svom značaju za razvoj evropske kulture prevazilazi

svako drugo. Zbog toga se i danas izučava rimsko pravo, kao posebna
pravna disciplina. Veličina rimskog prava je i u tome što je prevazišlo
svoje nacionalne granice i ostvarilo sintezu svoje epohe. Pravna geni-
jalnost Rimljana je u tome što su prvi shvatili da zakon nije dat od boga
ved da ga ljudi mogu sami stvarati i menjati.
INSTITUCIJE RIMSKOG PRAVA
Rimljani su jedini, u antici, imali pravnu nauku.
Ulpinijevo mišljenje da su osnovna načela prava: časno živeti, nikome ne

škoditi, svakome svoje dati.
Podela prava: ius naturale (ius gentium), ius civile, ius honorarium.
Ius naturale (prirodno pravo) se javilo pri kraju republike pod uticajem
grčkih filozofa. To je jedno opšte pravo zajedničko za sva živa bida. Ono
je večno i nepromenljivo. Sinonim za ius naturale je ius gentium. Pravo
koje rimljani koriste za svoj narod se zove ius civile, dok za sve ljude
17
koriste ius gentium. U Justinijanovim zbornicima postoji razlika između

ius naturale i ius gentium.
Ius honorarium nastaje radom magistrata: to su norme i ustanove koje

donose magistrati. U tom slučaju, ius civile je više ograničen i obuhvata
norme stvorene običajem, zakonom ili interpretacijom.
Ius publicum (javno pravo) se odnosi na položaj i interes rimske države.

Ius privatum (privatno pravo) se odnosi na interese pojedinca. Kult,
sveštenostvo i magistratura su ustanove javnog prava. Sve ostalo je deo
privatnog prava.
Najuticajniju sistematizaciju prava svih vremena je učinio Gaj u svojim

Institucijama. Sve pravo koje se koristi odnosi se ili na lica ili na stvari
ili na tužbe. Pravo koje se odnosi na lica je: statusno i porodično, ili
neimovinsko privatno pravo. Pravo koje se odnosi na stvari je imovinsko
pravo (unutar koga se nalaze stvarno, nasledno, obligaciono). Pravo
koje se odnosi na tužbe je građanski sudski postupak.
Zakon XII tablica je izvor celokupnog javnog i privatnog prava. Civilno

pravo je u najvedoj meri rezultat interpretacija (od strane pravnika).
Utvrđivanje činjenica je zadatak sudija. Sudije su najčešde nestručni i

pravno nevični građani. On procenjuje validnost dokaza. *U današnje
vreme to je sudija ili porota.] Teret dokazivanja je na tužiocu.
Sve pravne činjenice se dele na dve grupe: događaje i ljudske radnje.

Događaji su pojave sa kojima ljudska volja neme veze. To su prirodne
pojave. Na primer, kiša, vetar, udar groma, vodena bujica, odron
kamenja, smrt čoveka, protok vremena, vulkanska erupcija. Ljudske
radnje mogu biti nedozvoljene (delikti) ili dozvoljene (pravni poslovi).
Najvažnije pravne činjenice su pravni poslovi.
Causa je jedan od najčešdih termina i ima mnogo mogudih značenja:

razlog, ispitivanje slučaja od strane pretora, pravna situacija, stvar, itd.
Iusta causa se prevodi kao pravni osnov.
18
Zaštita od štetnih posledica apstraktonog pravnog posla je bile zasno-

vana na dve ustanove: dolus (prevara, zla namera) koja je oštedenom
licu davala pravo na deliktnu tužbu (actio doli) za naplatu kazne u visini
nanete štete ili na prigovor (exceptio doli) kojim je mogao da se odbije
zahtev iz apstraktnog posla; condictio kojom je dobijena ošteta, odno-
sno novčani iznos srazmeran uvedanju tuđe imovine bez pravnog
osnova.
Subjektivno pravo daje određena ovlašdenja za ponašanje u društvu.

Imalac datog prava ne mora i da ga iskoriti, no ako ga koristi on samim
tim sužava mogudnost drugih ljudi da se ponašaju na određen način. Na
primer, to su slučajevi stanara u istoj zgradi. Problemi mogu nastati
usled velike buke, dima, neprijatnih mirisa, parkiranih automobila, itd.
Ometanje uobičajnog života na sopstvenoj zemlji je smatrano smeta-

njem državine i sankcionisano interdiktima. U ostalim slučajevima važilo
je načelo da onaj ko vrši svoje pravo ne nanosi drugom štetu. Međutim,
Gaj u Institucijama je izneo stav da ne smemo zloupotrebiti naše pravo.
Koluzija (sukob) prava nastaje kad dva ili više lica imaju istovetno pravo
prema istoj stvari. Rešavala se: subordinacijom (primenom pravila da
stariji u vremenu je jači u pravu) ili koordinacijom (kad se potraživanja
namiruju prodajom imovine dužnika i srazmernoj deobi).
Svojstvo čoveka se stiče rođenjem a gubi smrdu. Život nastaje pojavom

vidljivih fizioloskih funkicja a smrt nastaje gubitkom tih funkcija.
Država je zajednica građana. Ona poseduje dobra koja ne pripadaju

članovima zajednice, ved samo državi.
U Rimu su postojala razna udruženja građana: verska, trgovaca, brodo-

vlasnika, zanatlija, itd. Imali su položaj pravnog lica (mada u Rimu nije
postojao pojam pravnog lica).
Rob je stvar a ne čovek. Alatka koja priča.
Pravna sopsobnost lica je zavisila od: (1) da li je slobodan čovek ili rob
(2) da li je rimski građani, Latin ili peregrin (3) da li je samostalan sui
19
iuris ili potčinjen vlasti starešine porodice alieni iuris. Pored toga važne
okolosti su bile: pol, pripadnost plebsu, postojanje infamija (osuda usled
nečasnih radnji).
Primitivna zajednica (Rim) je u stalnom ratu sa svima koji joj ne pripa-

daju. Svako ko nije Rimljanin je neprijatelj a stoga i rob ili potencijalni
rob (onaj koji još uvek nije uhvaden).
U klasičnom dobu, rimski pravnici smatraju ropstvo protivprirodnim

stanjem. Tokom republike, najvedi deo robova dolazi iz ratova.
Rob je stvar i nema statusno pravo. Odnosi sa robovima su uređeni

opštim normama o svojini. Rob ne može biti pravno sposoban, subjekt
prava. Vlasnik može da radi šta hode sa robom: da ga proda, raspolaže
sa njim po volji, kažnjava, ubije. *Same reč «rob» na latinskom znači
onaj kome je život pošteđen.+
Do punskih ratova bila su mala imanja i nije bilo mnogo robova. Posle
punskih ratova, stvaraju se latifundije i koristi se veliki broj robova.
Robovi se dele na familia rustica poljoprivredne radnike i familia
urbana kudna posluga, trgovci, zanatlije, pisari, učitelji, lekari, itd. U
poslednja dva veka republike bilo je vedi broj ustanaka robova. Najpo-
zantiji je bio Spartakov ustanak.
Rob je mogao da dobije slobodu voljom gospodara, preko tri forme: (1)
manumissio testamento je bila odredba testamenta (na primer, «neka
moj rob Aurelius bude slobodan») (2) manumissio censu je upis roba u
spisak slobodnih građanina od strane cenzora a na osnovu izjave gospo-
dara (3) manumissio vindicta je akt u kome učestvuje magistrat.
Robove je mogla da oslobodi i država zbog određenih zasluga.
Tokom principata se postepeno napušta proizvodnja zasnovana na

masovnoj upotrebi robova. Neki robovi su dobijali parcele od gospo-
dara da obrađuju, neki su oslobađani pre nego su dobili parcele. Takođe
su slobodni građani dobijali parcele za obradu zemlje. Zarobljeni varvari
su dovođeni da obrađuju parcele na vladerovom imanju. Uobičajni
naziv za neke od ovih seljaka, koji obrađuju tuđu zemlju, bio je colonus.
Do V veka se razvija kolonat kao poseban status gde je seljak vezan za
20
zemlju i ne može da je napusti. Kolon je rob zemlje. To je proces

feudalizacije rimskog društva. Kolonat je jedno od osnovnih obeležja
dominata.
Ius civile je personalno pravo rimskih građana. Rimski građani sve svoje
odnose uređuju po pravilima ius civile, a četiri osnovna prava građana su
bila: (1) pravo na brak ius conubii (2) pravo na korišdenje civilnih formi
pravnih poslova i redovni sudski postupak ius commercii (3) pravo na
učestovanje u radu skupštine ius suffragii (4) pravo izbora za magistrata
ius honorarum.
Zadnja dva su bila rezervisana samo za odrasle muškarce.
Rimsko građanstvo se moglo stedi na više načina: (1) rođenjem u zako-

nitom braku od roditelja građana (2) manumisijom (3) naturalizacijom,
zakonskom dodelom građanstva strancima.
Latini su sa Rimljanima imali mnogo zajedničkog: jezik, tradiciju i

kulturu, pravo. Građani latinskih gradova su imali sva prava kao i Rim-
ljani izuzev ius honorarum. No samim preseljenjem u Rim dobijali su i
građanstvo. Gradski plebs koji se iselio iz Rima u jednu od kolonija gde
bi dobili veliku parcelu zemlje su gubili građanstvo i nazivani Latini
coloniarii.
Peregrin je stranac. Živeli su u provincijama koje je zauzela (mirnim

putem) rimska vojska i kojom je upravljao guverner. Peregrini su imali
određenu autonomiju ali su pladali poreze. Mogli su da koriste ustanove
ius gentium. Najvedi broj peregrina su bili dediticii. Dediticii su peregrini
koji su pružali otpor i koje je silom pokorila rimska vojska. Nisu imali
autonomiju, pravo, i nisu smeli pridi suviše blizu Rimu.
Rimska porodica je patrijahalna. Odlikovalo ju je veliki broj dece.

Provobitnu bračnu zajednicu consortium u Rimu su sačinjavali brada sa
svojim ženama i njihovim potomcima. No od vremena zakona XII tablica
pa na dalje, porodica se sastojala isključivo od jednog bračnog para i
njihovih potomaka. Članovi porodice su međusobno povezani: verskim
vezama (kult predaka), emotivno, interesnim vezama, ekonomskim
vezama, jer u zatvorenoj kudnoj privredi se ne može opstati bez poro-
dice.
21
Primitivna prava ne oblikuju porodicu ved se služe porodicom pri

regulisanju društvenih odnosa. Porodica je skup lica i stvari podređenih
jednoj volji: ocu porodice paterfamilias. On je muškarac kome pripada
porodica i koji nad njom ima svu vlast i apsolutnu mod. Porodica može
sa drugim porodicama da uspostavi odnos samo preko paterfamilias.
Snaha postaje član porodice preko muža pod čijom je vlašdu i koman-
dom. *Vlast nad kderima prestaje njihovom udajom, kod manus braka.]
Kult predaka je značio da svaki paterfamilas posle svoje smrti postaje
božanstvo koje poštuju njegovi naslednici. Ako otac ima nekoliko
sinova, oni de posle njegove smrti postati starešine paterfamilias tri
nove porodice ali de sve te nove porodice postovati kao božanstvo,
zajedničkog predka (preminulog paterfamiliasa) kao i sve druge zajed-
ničke (ili samostalne) predke. Date porodice de biti povezane vezom
koja se zove agnatio.
Starešina porodice je jedini mogao da poseduje stvari, imovinu i
prava. Sve što članovi porodice ili robovi steknu, pripada isključivo
njemu. On raspolaže svim što je vezano za porodicu i štiti prava poro-
dice. U početku je imao neograničena ovlašdenja. U drugoj polovini
republike su njegova prava donekle ograničena; tako što je paterfamilas
bio izložen moralnom sudu javnosti, prijatelja i cenzora. Do opadanja
vlasti paterfamiliasa je došlo usled jačanja države i institucija prave koji
su, sada, za sebe želeli vedu mod da upravljaju nad ljudima. [Pojam i
problem «bele kuge» nije postojao u prošlosti. Bela kuga se pojavila po
prvi put posle II Svetskog Rata (u drugoj polovini XX veka) na tlu Evrope
kada je okončan proces razbijanja patrijahata i nametanja pogubnih
pravnih normi i veoma neprirodnih društvenih uređenja.+
Dok je pod vlašdu paterfamilias osoba je alieni iuris. Emancipatio je

oslobađanje lica od vlasti paterfamilias. Oslobođena osoba postaje sui
iuris. Od alieni iuris emancipacijom osoba postaje sui iuris. Obrnut
proces se zove usvajanje (adoptio): pri čemu sui iuris osoba postaje
alieni iuris.
Sporazum stvara brak. Brak ne stvara nikakva prava ili obaveze između
supružnika. Deca iz takvog braka dolaze pod vast oca i njegovog šefa
porodice paterfamilias. Poligamija nije dozvoljena. Žena dobija dru-
štveni položaj muža i obavezna je na vernost pod pretnjom krivične
odgovornosti.
22
Za zaključenje braka se moraju ispuniti uslovi: (1) postojanje poslo-

vne sposobnosti (2) pristanak paterfamiliasa (3) ne postojanje pravne
smetnje. Uobičajno je bilo za devojčice da se udaju kad steknu puno-
letsvo, odnosno ved sa dvanaestom godinom života.
Brak sa manusom. Manus-brak je imao sledede osobine: (1) žena izlazi

is svoje porodice i ulazi u porodicu muža (2) on nad njom ima vlast
(može je i prodati ali bi to bio moralni prestup).
Manus brak se zaključuje verskom svečanošdu (confarreatio) ili
putem mancipacije (coemptio) (prividnom kupovinom žene). *Prividna
kupovina žene je običaj koji je nastao verovatno iz nekadašnje stvarne
kupovine žena.+ Manus je u početku bio neraskidiv, a kasnije se gasio
suprotnom formom (remancipatio).
Brak bez manusa je suprotnost braku sa manusom. Ako je žena bila sui
iuris to i ostaje, zadržava imovinu i s njome raspolaže (ponekad uz
kontrolu i odobrenje tutora). Ako je žena alieni iuris ostaje pod vlašdu
svog paterfamiliasa i nasleđuje ga kao i da nije udata. Prema mužu i
njegovim srodnicima, te prema zajedničkoj deci nema nasledna prava,
niti oni prema njoj. *To je žena na pozajmici, na neograničeno vreme, sa
ciljem da mužu rodi decu i da ga služi ali bez ikakvih pravnih veza sa njim
ili njegovom decom.]
Brak nastaje zajedničkim životom i željom da se data zajednica
smatra brakom. Brak postoji od trenutka kad je počeo zajednicki život
(odnosno kad je žena dovedena u muževu kudu). Brak prestaje kad
prestane volja ili zajednički život. Svaki bračni drug zadržava imovinu
koju je imao pre braka o onu koju su stekli u braku pripada mužu.
Miraz nastaje kad paterfamilias da nešto mužu svoje derke na poklon.
Lice čiji status je promenjen dobija pravnu sposobnost u skladu sa svo-

jim novim statusom. Capitis deminutio je promena statusa u klasičnom
pravu. Postoje tri vrste: (1) capitis deminutio maxima je gubitak
slobode a samim tim građanstva i položaja u porodici. Na primer, usled
dužničkog ropstva. (2) capitis deminutio media je gubitak građanstva
(status civitatis) i statusa familiae. Najčešde kao posledica progonstva iz
porodice. (3) capitis deminutio minima je promena porodice. Na
23
primer, žena koja dođe pod manus muža ili kad čovek započne svoju
vlastitu porodicu.
Pravna sposobnost zavisi od statusa. Poslovna sposobnost zavisi od

pola, uzrasta, mentalnog i fizičkog stanja osobe. Žene, deca i mentalno
retardirani su bili poslovno nesposobni. Obrazloženje pravnika za
nesposobnost žena je bilo: (1) nestabilnost pola (2) lakomislenost (3)
neznanje javnih poslova. *U sadašnje vreme možemo pridodati još
nekoliko vrlo značajnih razloga, na primer: hormoniski haos koji snalazi
žene svakog meseca usled menstrualnog ciklusa, intelektualna inferi-
ornost žena (verovatno usled manjeg mozga: žene u proseku imaju za
150g manje moždane mase od muškaraca), itd.+
Da bi se zaštitili interesi poslovno nesposobnih osoba pojavila se

institucija tutorstva (tutela). Tutor je osoba koja zastupa imovinske
interese štidenika. Ponekad je postojala mala razlika između tutorstva
nad maloletnom decom (tutela impuberum) i ženama sa statusom sui
iuris (tutela mulierum).
Maloletnici su lica koja nisu dostigla polunu zrelost. Za muškarce se
to odlučivalo individualno ali se obično smatralo da dečak postaje
punoletan oko 15 god. života. Kada se proceni da je muškarac stasao on
oblači mušku togu i tim ritualom zvanično postaje punoletan. Žene su
postajale punoletne sa 12 godina.
Maloletnici su bili poslovno nesposobni i njihovom imovinom je
upravljao tutor. U slučaju da tutor zloupotrebi svoja ovlašdenja, protiv
njega je štidenik mogao podidi deliktnu otpužnicu actio rationibus
distrahendis ili svaki građanin je mogao započeti protiv nesavesnog
tutora krivičnu accusatio suspecti tutoris. Posle prestanka tutorstva
postojao je actio tutelae gde je odnos tutora i štidenika raspravljan po
načelima bona fides.
Tutor punoletne žene sui iruis u istorisko doba nije imao pravo da
upravlja njenom imovinom, dok je u starom pravu to mogao. U slučaju
smrti muškarca, on je ženi ili derki izabrao tutora preko testamenta ili joj
je ostavljao opciju da sama izabere tutora (tutela optiva).
Starateljstvo (cura) je slučaj kad sticajem okolnosti punoletni pater-

familias u nekim retkim slučajevima nije u stanju da obavlja svoje
poslove i upravlja svojom imovinom. Na primer, takva pomod je bila
24
potrebna slepim, gluvim ili nemim osobama. Pomod osobama sa

fizičkim nedostacima se zvala cura debilium a za one koji su bili duže
vreme odsutni cura absentium. Putem starateljstva se štitila i imovina
mentalno obolelih ili rasipnika.
U civilnom pravu, devojčica je postala punoletna ved sa 12 godina života

a dečak oko 15. godine, kada je po prvi put obukao togu i stekao poslo-
vnu sposobnost. U postklasičnom pravu je pomerena granica puno-
letstva na 25 godina. Građanina koji je maloletniku naneo poslovnu
štetu mogao je svaki drugi građanin da tuži penalnom tužbom (actio
legis Laetoriae), osuda je imala za posledice infamiju. Ukoliko je malo-
letnik tužen, on se moga braniti od optužbe prigovorom (exceptio legis
Laetoriae).
Rimski građanski postupak je bio neodvojiv od materijalnog prava, ali se

veoma rano razlikovao od krivičnog postupka. Građanski postupak se
razvijao postepeno i spontano stvaranjem države iz rodopskog uređenja.
Na samom početku, dok su gensovi bili jedini stalni oblik društva,
sporovi između pripadnika različitih gensova su rešavani putem sile i
odmazde. Unutar samog gensa, usled velike međusobne zavisnosti i
veoma razvijenog osedanja međusobne solidarnosti: nije dolazilo da
sukoba. Ako bi se i pojavio nekakav spor on bi bio rešen uz učešde svih
ili najuglednijih članova ili starešine gensa.
Kada su veze između gensova postale čvršde, usled brakova i vojne
saradnje, došla je potreba da se odmazda stavi pod kontrolu te su
utvrđeni neki ustaljeni vidovi dopuštene osvete. Daljim prerastanjem
saveza gensova u društvo, veze između pojedinaca postaju bliže i
složenije. U slučaju spora, stranke nađu nepristrasno trede lice (obično
sveštenika ili nekog od ugleda) da im pomogne pri rešavanju spora.
Posle nekog vremena, brojne ponavljane arbitraze u sličinim slučajevima
stvaraju standard za rešavanje određenih nepravdi (delikta). Kako
zajednica postepeno jača, tako ona preuzima kontrolu nad arbitražom i
samopomodi. Kralj i magistrati koji su ga zamenili preuzimaju obavezu
da odluče da li se može pristupti rešavanju nekog spora. Magistrat
može predložiti skupštini određene novine po pitanju rešavanja sporo-
va. [Ovakvo stanje je bilo u vremenu Zakona XII tablica.]
Stalnim jačanjem države, uz sve brojnije institucije i značajnija
sredstva prinude, dolazi se do stava da je pravo atribut države te da je
25
ona obavezna da osigura primenu prava. Ovaj stav je svojstven svim

savremenim državama a u Rimu se pojavilo tokom principata. No iako
ovakav vid organizovanosti i ovakav stav imaju određene prednosti po
pitanju pravosuđa—oni dodatno nose i znatan rizik svemodi države kao i
mogudnost zloupotrebe vlasti na štetu građana. Dati proces, koji je Rim
najviše približio našem pravosuđu, je ujedno bio i izvor najvede deka-
dencije pravnog sistema. *Što je pre svega komentar i niska vrednosna
ocena našeg društvenog sistema i postojedeg pravosuđa!+
U istoriskom dobu, postojala su dva oblika građanskog sudskog
postupka: (1) redovni privatni postupak (ordo iudiciorum privatorum)
(2) vanredni sudski postupak (cognitio extraordinaria).
Redovni građanski postupak nastao je davno, još dok je Rim bio mali
grad-država. Tužilac ima inicijativu tokom celog postupka jer su njegovi
interesi povređeni. Suđene je počelo tek ako su obe stranke bile
prisutne. Stranke moraju same da izvedu sve dokaze koje smatraju
relevantnim. Zato su u glavnoj ulozi svedoci (a kasnije i pisane isprave).
Ako tužilac dobije spor on se sam (ili uz pomod rodjaka) mora pobrinuti
za izvršenje presude. Samopomod je bitno obeležje sudskog postupka.
Jurisdikcija danas označava nadležnost sudova a u Rimu iurisdictio.
To je bila aktivnost magistrata u sudskom postupku (organizovanje
suđenja). Jurisdikcija je priprema a ne stvaranje prava.
Uloga magistrata u redovnom postupku je: (1) jurisdikcija se obavlja

samo na određenom mestu i u određeno vreme (2) magistrat ne donosi
presudu; može da to uradi samo ako neka stranka ne postupi po proto-
kolu ili pred njim prizna krivicu (3) magistrata zanima samo formalna
pravilnost izjava a istinitost ga ne zanima (4) magistrat koristi posrednu
prinudu (stipulaciju) da bi osigurao izvršenje presude.
Presudu donosi sudija, građanin koga su stranke izabrale (uglavnom neki

od senatora). Postupak je bio javan. Rešavanje svakog spora ima dve
faze: postupak pred magistratom in iure i suđenje apud iudicem. Nije
postojalo pravo na žalbu. Presuda je obavezivala stranke u sporu ali nije
obavezivala trede lice.
26
Actio označava aktivnosti stranaka u postupku i van njega. Actio može

da znači: tužba, suđenje, subjektivno pravo, procesni i materijalni
pojam.
In iure deo postupka je bio potpuno ritualizovan: stranke su morale da

nauče napamet svoje izjave. Suđenje se okončava pred pretorom ako
je: jedna od stranaka napravila grešku, tuženi prizna navode tužioca (in
iure confessio), ako se tuženi ne brani (indefensus). U drugom delu
postupka (apud iudicem) sudija ima obavezu da utvrdi ko je u pravu i da
presudu objavi usmeno. Presuda je bila konačna. Ukoliko dužnik ne
izvrši presudu dobrovoljno, tužilac je moga da je izvrši prinudno, prime-
nom drugog izvršnog postupka.
Legis actio sacramento je oblik postupka koji je postojao još pre Zakona
XII tablica. Dobio je ime po opkladi od 50 ili 500 asa, koje su obe stranke
polagale prilikom litiskontestacije. Pobednik u sporu je dobijao svoj
novac nazad dok je ostale pare zadržavala država kao neku vrstu takse.
Postupak je imao dve varijante: (1) Legis actio sacramento in personam
koji nije dobro poznat (2) Legis sacramento in rem gde su stranke
donosile pred magistrata sporni predmet i svaka ponaosob tvrdila da
pripada njoj (vindicatio i contravindicatio). Pretor je potom davao
predmet (ili roba) jednoj od stranaka na čuvanje obavezujudi je—uz
pomod jemaca—da je preda drugoj ako izgubi spor. Potom su stranke
polagale opkladu i onda je izabran sudija. Sudija je donosio presudu.
Legis actio per manus iniectionem Poverilac koji je dobio spor u in

personam postupku morao je da čeka 30 dana da bi dužnik sam izvršio
obavezu. Ako ovaj to nije uradio u tom roku, poverilac ga odvodi pred
pretora i izjavljuje odredjenu formulu. Potom je dužnika mogao da veže
i povede sa sobom u privatni zatvor: izuzev ako dužnik ili neko drugi
odmah isplati dug ili ako se pojavi trede lice koje ospori postupak.
Poverilac može duržnika u svom zatvoru da drži 60 dana, u uslovima
koje propisuje Zakon XII tablica. Ako dug nije pladen tokom tih 60 dana,
on može dužnika da proda kao roba ili da ga ubije.
Legis actio per pignoris capionem je postupak gde osoba zapleni nečiju
stvar (naročito stoku) sa ciljem da natera dužnika da isplati dugovanje.
27
Zaplenjenu stvar je moga samo da drži kao zalog za ispunjenje njegovog

duga i nije mogao da je sam koristi.
Formularni postupak je redovni privatni postupak na osnovu pisanih

formula. Postupak zadržava upotrebu samopomodi te i dalje ima dve
faze: in iure i apud iudicem. Jedino su verbalne izjave stranaka zame-
njene pisanim dokumentom. Personalna egzekucija je u vidu prinudnog
rada dužnika dok ne otplati svoj dug, što je jedini način da se izvrši
presuda po ius civile.
Formula mora da sadrži delove (partes): (1) imenovanje sudije je
prva i najvažnija odredba (2) tužiočev zahtev (intentio) je njegova
tvrdnja da ima neko pravo ili da mu optuzeni nesto duguje (3) pravni
osnov (demonstratio) -- da bi tužilac dobio spor, on mora biti zasnovan
na nekom priznatom pravnom osnovu.
Formula može da sadrži dodatke (adiectiones): (1) praescriptio je
ograničenje kojom stranke štite svoja prava koja nisu sporna (2)
exceptio (doslovno «izuzetak», ovde «prigovor») je procesno sredstvo za
zaštitu tuženog.
Sporovi su više komplikovani pa sudiji pomažu pravnici, davanjem
saveta. Tužilac preuzima teret dokazivanja. Ako sudija nije siguran ko je
u pravu, on treba da dosudi u korist optuženog. Stranka koja smatra da
je presuda nezakonita ili nepravična može pokrenuti postupak protiv
sudije.
Kod ovog postupka, formula više nije radnja, ved pisani dokument.
Sve tužbe se dale na civilne (actiones civiles) i honorarne (actiones

honorariae). Civilne su nastale običajem, zakonom ili interpretacijom.
Honorarne su nastale ediktima magistrata.
Actiones in rem su tužbe koje su štitile neko apsolutno pravo. To su

tužbe iz stvarnog, statusnog i naslednog prava. Actiones in personam su
tužbe za zaštitu relativnih (obligacionih) prava. Ako tužilac izgubi nema
sankcija; ako tuženi izgubi može završiti u dužničkom ropstvu.
Actiones stricti iuris je bila tužba koja je zahtevala striktno postovanje

formule. Tužilac je lako mogao izgubiti spor zbog formalnosti. Da bi
pospesili pravdu, pravnicu su stvorili actiones bonae fidei tužbu putem
28
koje tužilac traži sve što mu tuženi duguje na osnovu dobre vere (bona
fides).
Protivpravna radnja može biti istovremeno povreda i javnog i privatnog

prava. Mali broj krivičnih dela (ubistvo, pobuna, itd.) goni država; ostala
krivična dela su delikti koji se gone na inicijativu oštedenog lica. Za to se
koriste kaznene (penalne) tužbe.
Actiones poenales su utvrđene po slededim pravilima: (1) kazna je
uvek imovinska i pripada tužiocu (2) kazna se određuje prema težini
dela; obično višestruka vrednost nanete štete (3) ukoliko ima više
izvršilaca, svaki duguje pun iznos kazne (4) paterfamilias moze platiti
kaznu ili predati izvršioca delikta (5) penalne tužbe su nenasledive (6)
naplata kazne ne gasi pravo na druge tužbe.
Exceptio je prigovor kojim je optuženi mogao zahtevati da sudija uzme u

obzir i činjenice koje nisu navedene. Unete su od strane pretora kao
dodatak formule. No, na nju i sam tužilac može dati prigovor. Sudija
zahteva da zadnji ko je uneo prigovor počinje sa dokazivanjem. Od
brojnih prigovora najvažniji je bio expetio doli – prigovor da je stranka
žrtva prevare. Pojam prevare su bila sva ponašanja suprotna bona fides.
Stipulacija (stipulationes) je ugovor, ustanova obligacionog prava, koja

je zbog svoje jednostavnosti i apstraktnosti vrlo rano dobila značajnu
ulogu u rešavanju sporova. U nekim pravnim situacijama pretor je
pribegavao prirodnim stipulacijama.
Interdikt (interdictum) je zabrana ili naredba koja je primenjivana da bi

se uticalo na ponašanje nekog lica. Interdikt izdaje magistrat (pretor).
Naredba ili zabrana je uslovna. Ako lice kome je interdikt upuden
postupi u skladu sa njim postupak je završen. Prema tome da li se
obradaju jednoj ili obema stranama postoje jednostrani ili dvostrani
interdikti. Interdikti su u klasičnom pravu imali široku primenu.
Restitutio in integrum je vanredno sredstvo povratka u prethodno

stanje kojim je pretor poništavao dejstvo nekih pravnih činilaca (pre-
suda, rokova, pravnih poslova, itd.) Ako su oni—iako u skladu sa ius
civile—dovodili do nepravičnih posledica.
29
Formularni postupak je—od svih načina rešavanja sporova—najviše

uticao na opšte osobine i kvalitete rimskog prava. No postojali su i
vanredni postupci (cognitio extra ordinem).
Ovde nisu postojale nikakve formalnosti za stranke, niti za magis-
trata. Vanredni postupak se primenjuje na uređenje sporova koji nisu
mogli da se rešavaju unutar redovnog postupka. U duhu rimskog prava,
sa ovim novim postupkom nastaje novi pravni sistem koji se danas
ponekad zove vanredno pravo (ius extraordinarium). U tredem veku je
opao značaj formularnog postupka i prerastanje vanrednog postupka ne
samo u redovni nego i u jedini značajni način rešavanja sporova. 342.
god je zabranjena upotreba formula. No, novi postupak nije mogao lako
da se izbori sa birokratijom carske uprave te korupcijom i drugim zlou-
potrebama pri rešavanju sporova. Opadajuda privreda, dekadentna
kultura i spoljni pritisci na granicama carstva su negativno uticali i na
pravosuđe. Ipak ovaj postupak je doneo neke novine koje su postale
temelj modernog građanskog postupka. Na primer, jedinstvena organi-
zacija sudova, višestepenost sudova, pravo stranke na žalbu, itd.
U dominatu, sve sudske funkcije su u rukama carske uprave. Imperator

je najviši sudija. Birokratija pravosuđa je ostavila veliki trag na postu-
pak. Javnost je mogla da prisustvuje samo nekim delovima postupka,
naročito u izricanju presude. Samopomod je ukinuta.
Suđenje je počinjalo tek kada su obe stranke bile prisutne. Tuženi je
prvi imao reč (narratio) a potom je tuženi mogao odgovoriti (contra-
dictio). Sudija ima obavezu da donese presudu u roku od tri godine. On
može da osudi i tužioca, naročito ako odbije njegove zahteve u celini.
Presude nisu konačne jer se na sve presude može uložiti žalba, izuzev za
presude koje je doneo vladar.
Žalba (appeallatio) kao mogudnost da se odluka jednog suda ospori

obradamnjem višem sudu, je značajna novina u postupku i u civiliza-
cijskom razvitku. Justinijan je ograničio broj žalbi na dve. Žalba se
podnosi usmeno odmah po objavljivanju presude ili pismeno u roku od
deset dana. Postupak po žalbi je predstavljalo novo suđenje.
Izvršenje presude je okarakterisalo potpuno uklanjanje samopomodi i

njene zamene javnom prinudom. Izvršilac (excutor) je bio vojni koma-
dant sa odgovarajudim ovlašdenjima. Sudski izvršilac je mogao da
30
primeni tri vrste prinudnih mera: (1) oduzme određenu stvar (2)
zapleni deo imovine (3) dodeljivao dužnikovu imovinu u državinu
poverioca.
IMOVINSKO PRAVO
Imovinsko pravo se odnosi na stvari. Sastoji se od stvarnog, naslednog,

obligacionog prava. Imovinski interesi zaštideni sa actio in rem nazivani
su pravima na stvari: stvarnim pravom. Rimske ustanove actio in rem
odgovaraju nasem shvatanju stvarnog prava. Stvarno pravo je odnos
između titulara i svakog lica koji sa njim dođe u kontakt povodom
predmeta tog prava. Stvarno pravo prati stvar i titular može zahtevati
predaju stvari od svakoga kod koga se ona nađe. Titular ima sva ona
ovlašdenja u odnosu na stvar koja mu nisu pravnim normama oduzeta.
Predmet stvarnog prava je stvar, dok je predmet obligacije neko
dužnikovo ponašanje. Stvarna prava često nastaju na osnovu nekog
obligacionog ugovora.
Među ustanovama stvarnog prava, svojini pripada specijalno mesto.
Ona je bila izvor i model ostalih stvarnih prava. U vreme Zakona XII
tablica vlast na stvar se prenosila isključivo mancipacijom.
Postklasično pravo je razlikovalo pokretne i nepokretne stvari.
Reč «stvar» ima različita značenja. U latinskom jeziku reč «res» ima još
više mogudih značenja. Između ostalog može da znači stvari; predmet
prava, pravne radnje ili sudskog spora. U modernom pravu stvari su
električna energija, toplota, itd. U Rimu stvari su bile medju ostalom i
stado, vlast nad ženom ili zaostavština. Stvari se takođe razlikuju po
tome da li su u pravnom prometu ili nisu. Postojale su i svete stvari,
stvari posvedene višim ili nižim božanstvima. Stvari su mogle pripadati i
državi i bile su namenjene opštoj upotrebi (putevi, pristaništa, pozorišta,
gimnazije, stadioni, itd).
Iz vremena ius civile postojala je podela na pokretne (res mancipi) i
nepokretne stvari (res nec mancipi). Res mancipi su: (1) privatna
svojina rimskih građana (2) robovi u svojini rimskih građana (3) radna
stoka u svojini rimskih građana.
Res mobiles (pokretne stvari) i res immobiles (nepokretne stvari) su
termini koji su se pojavili u postklasično doba. Nepokretne stvari su one
31
koje se ne mogu premestiti bez promene njihove prirode. Pored zemlje

to je sve što je čvrsto vezano za zemlju građenjem, sađenjem ili seja-
njem. Res mobiles su deljeni u dve grupe: stvari koje se same kredu
(životinje, robovi) i stvari koje se mogu premeštati (orudje, stolice,
odeca, itd.).
Potrošne i nepotrošne stvari. Da li je stvar potrošna ili nepotrošna
zavisi od toga na koji je način ljudi obično koriste.
Deljive i nedeljive stvari. Zavisno od namene, ista stvar može biti
deljiva ili nedeljiva. Na primer, konj za oranje je nedeljiv ali konj kupljen
za ishranu je deljiv. Postoje brojne stvari koje su deljive: vino, žito,
stado, novac, itd. A po rimskom pravu deljiva je bila i zemlja.
Proste i složene stvari. Stvari koje predstavljaju homogenu celinu
(rob, greda, stit, mac, dragi kamen, itd) Stvari koje se sastoje od više
mehanički spojenih celina (kuda, brod) . Stvari koje su sastavljene od
drugih samostalnih stvari (narod, legija, stado).
Složena stvar je sastavljena od delova koji i sami mogu biti stvari.
Posebna vrsta delova stvari su plodovi. Plodonosna stvar je ona koja
može svojim prirodnim svojstvom da proizvede novu stvar ne gubedi
svoj integritet.
Državina (possessio) je faktička vlast nad stvarima. To znači fizičku

mogudnost jednog lica, nezavisno od prava, da neku stvar kontroliše i
upotrebljava. Držaoci (possessor) su bila slededa lica: (1) vlasnik stvari
(2) savesni držalac, odnosno lice koje opravdano veruje da je vlasnik
mada to nije (3) lice koje de protokom zakonskog roka za održaj postati
vlasnik (4) nesavesni držalac--lice koje je ukralo ili silom otelo tuđu stvar
(5) lice koje je molbom dobilo stvar (6) osoba kojoj je stvar poverena na
čuvanje dok se nereši svojinski spor (7) poverilac koji je dobio stvar u
zalogu (pignus).
Corpus (telo) i animus (volja) su neophodni da bi nastala i održala se
državina.
Prva reč podrazumeva faktičku kontrolu nad stvarima. Corpus
pokretne stvari se stiče predajom iz ruke u ruku ili jednostavnim uzima-
njem u ruku. Zemljište se ne može stedi na taj način ved pokazivanjem
zemljišta sa mesta sa kojeg se ono vidi. Pojam volje kao element drža-
vine nije najbolje razjašnjen.
Državina je bila zaštidena u interdiktnom postupku sve do kraja
klasičnog perioda. Interdikte je stvorio pretor za mnoge oblasti pravnog
32
života. Postojale su četiri interdikta. Tri su štitila državine na nepokre-

tnosti a jedan je štitio državinu na pokretnim stvarima.
(1) Interdictum unde vi armata je koristio pretor da naredi licu koje
je oružjem otelo tudju zemlju da je vrati (2) Interdictum unde vi je
nalagao protivniku u sporu koji je silom oduzeo zemlju da je vrati (3)
Interdictum uti possidetis je koristio pretor da zabrani obema stranama
da silom promene faktičko stanje (4) Interdictum utrubi je interdikt za
zaštitu pokretnih stvari. Sličan prethodnim razlikovao se samo po tome
što je osiguravao uspeh strani čija je državina duže trajala u poslednjih
godinu dana.
U postklasičnom pravu državina se umesto interdiktom štitila redo-
vnim postupkom actio ex intredicto. Interdikt se više nije koristio.
Svojina je jedan od najvažnijih pojmova zapadne društvene misli. Svo-

jinom se označava osnovni oblik pravom priznate vlasti na stvar. U
najužem značenju svojina je samostalna pravna ustanova. U početku
civilizacije kolektivnu svojinu postepeno zamenjuje svojina koja pripada
porodici.
Svojina je osnovna ustanova privatnog prava. Civilna svojina jedina
zaslužuje naziv osnovne ustanove rimskog prava i sva rimska pravila o
svojini uglavnom su stvorena radi nje. Peregrini, stanovnici provincija su
koristili svoje tradicionalno pravo te su na taj način uredili i svojinu.
Međutim rimljani su sa sobom nosili svoje pravo, ma gde da se nasele.
Rimljani su prvi dali svojini pravne ustanove ali je nikada nisu
definisali. Po prvi put je svojina definisana u srednjem veku: potpuna
vlast nad stvari. Drugi način definisanja svojine je: stvar koja pripada
vlasniku.
Elementi svojine su: (1) usus je upotreba stvari po potrebama
vlasnika (2) fructus je pravo na plodove stvari (3) abusus je ovlašdenje
vlasnika da svojom stvari raspolaže po volji: da je odrzava, promeni,
cuva, baci, uništi ili da drugome.
Postojala su određena ograničenja svojine. Vedinom su poticali iz

Zakona XII tablica. U interesu suseda, vlasnik: (1) mora da ostavi
neobrađenom među određene širine prema tuđem susednom zemljištu
(2) mora da trpi grane susedovog drveta iznad određene visine (3) mora
da dozvoli povremeno sakupljanje plodova koji su pali na njegovo
33
zemljište (4) ne sme da promeni prirodni tok vode na sopstvenom

zemljištu.
Po pitanju javnog interesa ograničenja su bila malobrojnija. Na
primer, lica čija imanja su na obali reke su morala omoguditi svakome
slobodan pristup reci.
Svojina je ustanova ius civile te je rezervisana za rimske građane.
Način sticanja svojine (modus aquirendi) je pravna činjenica (pravni akt

ili prirodni događaj) koja stvara svojine. Prirodnim načinima se može
stedi civilna i bilo koja druga svojina.
Svojina se mogla stedi i od države. Adsignatio je jedini način da
zemlja koja pripada narodu (ager publicus) postane privatna (ager
privatus). Često su na osvojenoj zemlji dodeljivane parcele. Venditio
sub hasta znači prodaja pod kopljem. Država je prodavala na licitaciji
ratni plen. Ovako su se često prodavali robovi. Lice koje ponudi najvedu
cenu postao je vlasnik stvari.
Akti kojim sticalac dobija svojinu voljom predhodnog vlasnika su:
mancipatio, in iure cessio, traditio.
Mancipatio. Osnovni i najstariji oblik (poslova sa bakrom i vagom) bila

je mancipacija. Obavljala se u prisustvu pet svedoka i merača sa vagom,
prenosioca i sticaoca. Sticalac je stavljao ruku na stvar i izgovarao
formulu: «tvrdim da je ovo moje i da ga kupujem ovim bakrom i va-
gom». Zatim bi bakrenim novčidem udario u vagu i predao ga nosiocu.
Ako to ovaj prihvati postupak je završen i sticalac je postajao novi
vlasnik stvari. Mancipacija se primenjivala sve do pada carstva.
In iure cessio. Stranke su prenosile svojinu dolazedi pred magistrata

donosedi sa sobom stvar ili simbol nepokretnosti. Potom je sticalac
izgovarao formulu. Ova formula se primenjivala u svim slučajevima kao i
mancipacija. Ona znači ustupanje na sudu. Njena forma nije ništa drugo
do prvi deo postupka in rem pri čemu sticalac glumi tužioca a prenosilac
tuženog koji se ne brani.
Traditio. Nije pravna forma neko faktička. To je materijalni akt koji se

često obavlja u svakodnevnom životu pri čemu se stvar fizički preda od
strane jednog lica drugom iz ruke u ruku. Na taj način se drugom
prepušta kontrola nad stvari.
34
Occupatio je osnovni način sticanja. Okupacijom se stiče svojina tako

što poslovno sposobno lice uzme u državinu stvar koja nema vlasnika sa
namerom da je prisvoji. Res nulius (ničija stvar) je deo prirode odvojen
od zemlje koji nikad nije bio u svojini. U vedini slučajeva postojala je
potpuna sloboda lova i ribolova.
Acceyssio (priraštaj) su pravne posledice fizičkih promena na stvarima.

Priraštaj nepokretne stvari nepokretnoj
je naziv za promene na zemljištu usled dejstva vodenih tokova. Priraštaj
pokretne stvari nepokretnoj dolazi sađenjem, sejanjem ili građenjem na
tuđem zemljištu ili obrnuto. U oba slučaja primenjivano je pravilo da
sve što je spojeno sa zemljom deli njenu pravnu sudbinu. Priraštaj
pokretne stvari pokretnoj nastaje kada se dve stvari od različitih vlasnika
spoje u jednu novu stvar. Nova stvar de biti u srazmernom vlasništvu
prvobitnih vlasnika ili u vlasništvu vlasnika glavne stvari.
Specificatio (prerada) ne menja identitet stvari.
Sticanje svojine na plodovima. Prirodni plodovi postaju samostalne

stvari odvajanjem od supstance (separatio). Oni tada postaju svojina
vlasnika supstance.
Održaj. Neko ko se dve godine ponaša kao vlasnik zemljišta, a godinu

dana kao titular službenosti (kao muž koji ima vlast nad ženom ili kao
naslednik) smatrade se zaista onim što je do tada samo «glumio»:
vlasnikom, mužem, naslednikom, itd. Na ovaj način se određena prava
mogu lako dokazati ili stedi. Jak uticaj morala i religije je sprečavao da se
ova lakša zaštita prava preobrati u negaciju prava. Justinijan je ustano-
vio novi režim održaja. Na primer, savesni držalac nepokretnosti stiče
svojinu posle trideset godina. Nesavesni držalac ne može da računa na
održaj.
Svojina je u osnovi svih imovinskih odnosa. U svakom društvu se kaž-

njava krađa, pronevera, oštedenje stvari i nevršenje obaveza. Svojinski
spor je prilično jednostavan: dve stranke tvrde da imaju svojinu na
određenoj stvari. Predmet dokazivanja je svojina i stranka koja dokaže
da je vlasnik dobija spornu stvar. Klasična svojinska tužbe je rei vindi-
35
catio. Takođe je postojala i druga svojinsaka tužba actio negatoria. U

praksi se vindiciraju samo lako prepoznatljive stvari: nepokretnosti,
robovi, stoka, itd. Dokaz je morao da obezbedi samo tužilac, osim
ukoliko se tuženi branio prigovorom. Svojina se dokazuje načinom
sticanja. Negatorna tužba ima formulu po kojoj tužilac osporava
tuženom službenost ili plodouživanje na svojoj stvari. U današnjem
pravu negatorna tužba štiti vlasnika nepokretne stvari od različitih
uznemiravanja.
Svaki detentor stvari je mogao biti tužen sa actio ad exhibendum (tužba

za pokazivanje). Ova tužba je imala veoma važnu ulogu u svojinskim
sporovima.
Službenost je vrsta prava koja bi se mogla nazvati «stvarnim pravima

nad tuđim stvarima». Službenost je civilno stvarno pravo koje vlasniku
ograničava upotrebu stvari. Sadržaj službenosti je tumačen veoma
stroga kako bi u što manjoj meri ograničavala vlasnika. U Justinijano-
vom pravu službenosti su podeljene u dve grupe: stvarne (ili zemljišne) i
lične službenosti. U klasično doba samo su prve bile službenosti.
Stvarne (zemljišne) službenosti su prava vlasnika jedne nepokretnosti da

obavlja neke radnje na tuđem zemljištu ili da vlasniku tog zemljišta
zabrani radnje na koje on obicno ima pravo. Službenost pripada
vlasniku ovlasnog dobra: ako prestane da bude vlasnik prestaje i da
bude titular službenosti dok novi vlasnik postaje titular postojece
službenosti. Na isti način službenost ograničava svakog novog vlasnika
poslužnog dobra. Na taj način stvarna službenost može da bude pozi-
tivna ili negativna u zavisnosti da li titular koristi poslužno dobro ili ima
pravo da njegovog vlasnika spreči u nekakvom korišdenju. Službenosti
su se delile i na gradske i seoske.
Najvažnije seoske službenosti: pravo prelaska preko tuđeg zemljišta,
pravo prelaska kolima, pravo dovođenja vode preko tuđeg imanja, pravo
uzimanja vode sa izvora, bunara ili potoka na tuđem imanju. Neke od
gradskih službenosti su: pravo naslanjanja zgrade na susedov zid, pravo
da se susedu zabrani zidanje iznad određene visine, pravo da balkon ili
krov zalazi u susedov vazdušni prostor, pravo odvođenja kišnice na
susedno zemljište.
36
Lične službenosti za razliku od zemljišnih službenosti pripadaju

titularu neposredno. Ove službenosti se ustanovljavaju kako bi se
obezbedila korist od tuđe stvari jednoj određenoj ličnosti i zbog toga se
ne mogu prenositi na drugog. Ako se ne ugase ranije ova prava se uvek
gase smrdu titulara. Plodouživanje i pravo upotrebe su dve klasične
lične službenosti. Ususfructus (plodouživanje) je pravo da se tuđa stvar
upotrebljava i da se prisvajaju tuđi plodovi. Usus (pravo upotrebe) je
lična sluzbenost koja je imala mnogo manji društveni i ekonomski značaj
od plodouživanja.
Službenost se gasi sa nestankom nekog od uslova za njeno postoja-
nje, odricanjem titulara, istekom roka. Lična službenost se gasi smrdu
titulara a zemljišna se gasi nestankom povlasnog ili poslužnog dobra.
Lične službenosti se gase ukoliko ih titular ne vrši u roku od jedne ili dve
godine.
Založno pravo je obezbeđenje. Njegove osnovne karakteristike su

apsolutnost i akcesornost (ono može da postoji samo uz obligaciju radi
čijeg obezbeđenja je ustanovljeno).
Fiducija, pignus i hipoteka su obligacije zaloge.
Fiducija je imala široku primenu. Kada je trebalo da neko duže
vreme čuva tuđu stvar mogao je preneti svojinu a ne faktičku vlast. Ili
ako je neko više voleo da njegov spor vodi spretni prijatelj nego da to
sam radi mogao je da mu prenese svojinu uz sporazum da mu posle
spora vrati. Fiducija se primenjivala i slučaju kada siromašna osoba kojoj
treba zajam prenese svojinu na svoju kravu kao garancija vradanja duga
zajmodavcu. U engleskom pravu postoji srodna institucija fiduciji, zove
se trust.
Pignus je nastao tako što je dužnik bez ikakve pravne forme preda-
vao svoju stvar poveriocu uz isto takav neformalan sporazum da de je
poverilac vratiti po izvršenju dužnikove obaveze. Poverilac na založenoj
stvari nije imao nikakvo pravo i držao ju je samo da bi vršio pritisak na
dužnika da izvrši obavezu. Kasnije je pignus pretrpeo promenu: založni
poverilac je dobio državinu i zaštitu od dužnika ili tredih lica.
Hipoteka je oblik pignusa. To je oblik zaloge sa suštinskim novim
osobinama. Razlike između pignusa i hipoteke: (1) pignus nastaje
predajom stvari u državinu. Hipoteka se ustanovljava kao založno
(apsolutno) pravo (2) kod pignusa poverilac ima državinu i može da traži
stvar od svakoga interdiktom; hipotekarni poverilac mora prvo da
37
preuzme državinu i tek tada postaje držalac (3) pošto hipoteka nastaje
bez predaje stvari, stvar se može založiti više puta (4) pignus ima za
predmet samo telesne stvari jer je samo na njima moguda državina;
hipoteka može da se ustanovi na svemu što je imovini dužnika pa i na
čitavoj imovini (generalna hipoteka).
Založno pravo najčešde nastaje neformalnim sporazumom (pactum,

conventio). Hipoteka se mogla ustanoviti i legatom. U doba Justinijana
skoro svaki građanin je imao imovinu opteredenu nekom hipotekom.
Založno pravo je nastalo iz pignusa. Koji je u početku bio privatna
zaplemina dužnikove imovine kako bi se on primorao da izvrši obavezu.
NASLEDNO PRAVO
Nasledno pravo čini četvrtinu tekstova u Institucijama, više nego bilo

koja druga grana prava. Testament je originalna rimska tvorevina.
Naslednik stupa na mesto pokojnika i na taj način preuzima pravni
položaj umrlog lica; iako su u Rimu postojali i odnosi koji se gase smrdu.
Predmet nasleđivanja nisu stvari niti prava na njih, ved zaostavština
(hereditas): skup svih naslednih prava i obaveza koje je ostavilac imao u
trenutku smrti. Svaki naslednik je univerzalni sukcesor: oni postaju
suvlasnici svake stvari iz zaostavštine ili sadužnici u svakoj nasleđenoj
obligaciji.
Osnov za nasleđivanje je pravna činjenica čijim dejstvom neko lice
postaje naslednik. Nasleđuju članovi uže porodice, ako njih nema
članovi šire porodice, a ako ni njih nema imovina pripada državi. Tek sa
razvojem robno novčane privrede javlja se ideja o pravu pojedinca da
raspolaže svojom imovinom i za slučaj smrti: tako nastaje testament.
Nužno nasledno pravo je postojalo u nekim situacijama civilnog,
pretorskog, carskog prava.
Testament je u klasičnom pravu poslednja izjava volje jednog lica
koja sadrži imenovanje naslednika. Sastavljanje novog testamenta uvek
poništava prethodni. Imovina naslednika je element bez kojeg testa-
ment ne postoji. Testament je mogao da sadrži i različite druge odre-
dbe: imenovanje tutora potčinjenim licima, oslobađanje robova, legate,
itd. Testament je posledica i dokaz posebnog rimskog talenta za pravo.
Vojnici su mogli da objave testament u pripremi za bitku. Vojnicki
testament je bio oslobodjen formalnosti.
38
Intestatsko (zakonsko) nasleđivanje je skup opštih normi koje uredžuju

nasleđivanje u slučaju kada nema testamenta. On se primenjuje
neuporedivo ređe od testamenta. Svaki rimski građanin se trudio da
sastavi testament. Osnovno obeležje intestatskog nasleđivanja po
civilnom pravu je isključivi oslonac na srodstvo. U Zakonu XII tablica je
stajalo da ako neko umre bez testamenta, onaj ko nema svog naslednika
neka imovina pripadne najbližem agnatu, a ako nema agnata onda
gentilu. Zakonski naslednici su bili sva lica koja imaju pravo da naslede
po ius civile.
U modernom evropskom pravu nužno nasleđivanje je pravo određenih

zakonskih naslednika da zahtevaju deo zaostavštine i onda kada ostavi-
lac testamentom odredi za naslednike neka druga lica. Da bi testament
proizveo željeno dejstvo po ius civile testator koji ima sui heredes (poto-
mke pod svojom vlašdu, ili ženu in manu) nije smeo da ih zanemari:
morao je da ih imenuje za naslednike ili da ih izričito isključi iz nasleđi-
vanja. Sina je morao da isključi navodedi njegovo ime. U slučaju ostalih
sui (derke, žene in manu, unuka) bila je dovoljna opšta forma: «neka
ostali budu isključeni iz nasleđivanja». Da bi ograničili hirovitu samo-
volju starešina sud je uzimao u razmatranje lica koja su nepravedno
isključena iz testamenta. Pravo na postupak su imali potomci, preci,
brada i sestre ostavioca.
Akt kojim dobrovoljni naslednici prihvataju nasleđe nazivaju se aditio

hereditas. Prihvatanje je moglo da se izvrši na dva načina: svečanom
izjavom ili nasledničkim ponašanjem (na primer, useljenjem u kudu koja
pripada zaostavštini). Naslednik je preuzimao sva naslediva prava i
obaveze. Naslednik je mogao da odbije nasledstvo. Obično je imao sto
dana da se izjasni da li prihvata ili odbija nasledstvo. Naslednici su imali
na raspolaganju i neka posebna sredstva zaštite. Najvažnija je civilna
naslednička tužba vindicatio hereditatis. Ako ima više naslednika, oni su
suvlasnici svih stvari iz zaostavštine i mogu da izvrše deobu akcijom
familiae erciscundae. Testator je mogao da obaveže naslednika na
određene radnje u nečiju korist.
Legat je svaka naredba u testamentu. Kasnije je ograničen da znači

raspolaganje pojedinačnim pravima po normama ius civile. Legat mora
39
biti u propisanoj formi i u valjanom testamentu. Legat je vrsta poklona i

legator ne može da ima obaveze. Postojala su četiri vrste legata. Zlo-
upotreba legata se sastojala u podeli imovine ukudanima putem legata
dok bi se za naslednika zaostavštine (koja je sada praktično svedena na
dugove) postavio rob.
Uobičajeno je da se u testamentu naslednicima i legatorima upučuju

preporuke, molbe i nalozi da se nešto učini po želji ostavioca. Ostavioc
je mogao da računa samo na osedaj moralne obaveze i čast lica kojem je
molba upudena. Takve odredbe poslednje volje su nazivane fideiko-
misima (fideicommissum). Od Avgusta su fideokosimi dobili zaštitu. U
Justinijanovom pravu su legati i fideokomisi spojeni u jednu ustanovu.
Ponekad je testator imenovanom nasledniku nalagao da čitavo nasleđe
ili jedan njegov deo ustupi tredem licu. Ovo je univerzalni fideokomis. U
postklasičnom pravu de nastati porodični fideokomis kojim je porodična
imovina postala praktično neotuđiva. Ova ustanova de doživeti procvat
u srednjem veku kao jedan od pravnih temelja feudalnog uređenja.
OBLIGACIJE
Obligacija je pravni odnos između dve stranke (poverioca i dužnika) na

osnovu kojeg poverilac ima pravo da od dužnika zahteva određenu čini-
dbu, koju je dužnik dužan da izvrši.
Samo su u rimskom pravu obligacije potpuno samostalna oblast prava.
Najvedi broj sporova u klasično doba nastaje zbog dugova dakle, obliga-
cija. Posledice gubitka obligacionog spora su bile dramatične: u početku
dužničko ropstvo ili smrt a kasnije zaplena imovine, infamija ili prinudni
rad.
Obligacija je pravni odnos. Ona je odnos između poverioca (creditor)

kojem pripadaju ovlašdenja i dužnika (debitor) koji ima obaveze prema
njemu. Sadržinu obligacije čine ovlašdenja poverioca i obaveze dužnika.
Obligacija je privatnopravni odnos: svoja ovlašdenja prema dužniku
poverilac ostvaruje u redovnom sudskom postupku.
40
Postoji tesna veza između obligacija i actiones in personam: tom vrstom

tužbe može da se tuži samo dužnik.
Uslovi i obim zaštite bili su različiti u sporovima stricti iuris i bona fidei te
između civilnih i pretorskih tužbi.
Predmet obligacije je uvek dužnikovo ponašanje: činidba!

Da bi postojala obligacija, činidba (koja se od dužnika očekuje)
morala je da ispuni nekoliko uslova: (1) da bude objektivno mogude (2)
da bude zakonski dozvoljena (3) činidba je morala da bude određena
(4) činidba mora da bude procenjiva u novcu.
Da bi neko bio odgovoran za štetu ona mora biti posledica njegovog

ponašanja. Poverilac naknadu štete dobija pomodu actio doli. Prouz-
rokovanjem se smatra i kada štetna posledica nastane zato što je dužnik
propustio da izvrši neku radnju. Protivpravno ponašanje je ono koje
zabranjuju opšte norme. Protivpravno ponašanje nastaje i nepošto-
vanjem odredbi ugovora.
Nema odgovornosti kad se nekom nanese šteta tako što se vrši svoje
pravo, sa izuzetkom situacija koje su zloupotreba prava. Protivpravnosti
nema ni kada je šteta pričinjena u nužnoj odbrani ili u stanju nužde.
Deca i duševni bolesnici su deliktno neodgovorni. Učinioci su odgovorni

za svoje zlonamerne radnje (dolus). Vremenom je pojam (dolus) proši-
ren da znači sva ponašanja suprotna bona fides.
U bliskoj vezi sa kontratknom odgovornošdu je pojam docnje.
Jemstvo je dopunska stipulacija kojom se jemac obavezuje da de pove-

riocu izvršiti obavezu ukoliko je glavni dužnik sam ne izvrši. Obaveza
jemca je aksesorna: ako prestane obaveza glavnog dužnika prestaje
obaveza i jemca. Poverilac nema pravo da traži izvršenje od jemaca ako
prvo nije pokušao da dobije izvršenje od dužnika. Jemac ima pravo na
regres. Ukoliko je izvršio obavezu umesto dužnika, može tražiti od
dužnika naknadu iznosa (regres) koji je platio poveriocu.
41
Jemstvo je bilo ugovarano samo u obliku stipulacija. Obaveza jemca

je nenaslediva. Ako ima više jemaca, svako odgovora samo za srazmerni
deo obaveza (beneficium divisionis).
Raširenost jemstva i drugih oblika pomodi kod tuđih dugova je
prouzrokovalo pojavu izrazra intercessio (zaduživanje za drugog). Jed-
nom odlukom senata (SC Vellaeanum) ženama je zabranjena intercesija
sa obrazloženjem da je to muški posao.
Obavezu iz obligacije može da izvrši bilo ko (dužnik ili neko tredi). Potre-
bno je samo da poveriocu stavi do znanja koju obavezu čini i u čije ime.
Izvršenje može da primi samo poverilac ili lice koje je on ovlastio.
Obligacija se gasi ako sticajemo okolnosti (na primer, nasleđivanjem)

jedna isto osoba postane i poverilac i dužnik. Obligacija se gasi ako
obaveza, bez krivice dužnika, višom silom postane neizvodljiva.
IZVORI OBLIGACIJA
DEFINICIJA: Izvorima obligacija se nazivaju pravne činjenice iz kojih, po

normama pravnog poretka, nastaju obligacije.
Kontrakt je dvostrani pravni posao koji odgovara današnjem pojmu

ugovora.
VAŽNI POJMOVI:
dolus: lukavstvo, zlonamerna radnja, prevara

culpa: nepažnja
bona fides: razumna očekivanja i dobra namera; uobičajna praksa;
dobra vera, poverenje, poštenje. *Na primer, ako kupimo i odnesemo
kudi neki uređaj, pa se ispostavi da on ne radi—mi ga možemo vratiti u
radnju i zameniti za drugi.]
iniuria: protivpravno, nepravda, nejednakost, uvreda
paktum: (1) neformalni sporazum kojim se može izbedi sukob (2)
sporazum dva lica—konzensus (3) svaki neformalni sporazum koji nije
kontrakt
exceptio doli: prigovor zbog prevare ili krađe
42
pravni lek: zaštita

infamia: gubitak časti
Predmet obligacije je uvek dužnikovo ponašanje: činidba!
PODELA:
TRIPARTICIJA: Obligacije nastaju iz

1. ugovora (ex contractus)
2. nedozvoljenih radnji (ex maleficio)
3. različitih drugih uzroka (ex variis causarum figuris)
KVADRIPARTICIJA: Obligacije se dele (pored na pretorske i civilne) i na

grupe
1. ugovorne (ex contractu) -- KONTRAKTI
2. slične ugovornim (quasi ex contractu) -- KVAZIKONTRAKTI
3. deliktne (ex maleficio) -- DELIKTI
4. slične deliktnim (quasi ex maleficio) -- KVAZIDELIKTI
*Četvorodeoba je nastala u Justinijanovom pravu.]
KONTRAKTI
Contractus – ujediniti. U osnovi značenja ove reči je ideja o zajedničkoj

aktivnosti koja proizvodi pravne posledice. Sporazum je nužan za
postojanje kontrakta ali on sam nije kontrakt. GAJ: Aktivnost u skladu sa
pravom. Kontrakt = ugovor.
I - VERBALNI
Nastaju izgovorom svečanih reči (formula). Saglasnost postoji ali nije u

prvom planu.
1. NEKSUM (NEXUM) Najstariji rimski kontrakt. Nije dovoljno poznat.

Poreklo reči znači «vezati»; zelenaski karakter, vodi u dužničko ropstvo,
43
pogađa naročito Plebejce. Ima formu koja se zaključuje pomodu bakra i

vage (per aes et libram), isto kao mancipacija.
Priroda neksuma kao pravnog posla: 1. Opšti oblik obavezivanja. 2.
Cilj obavezivanja: neko uzeo zajam. 3. Kažnjavanje dužnika za neiz-
vršenu obavezu putem manus iniectio. 4. Praksa samoprodaje (siroma-
šnih građana). 5. Kreditni posao – daje se rok.
Predmet ugovora je ličnost dužnika; zato je potrebno pet svedoka i
ukoliko se dug ne vrati na vreme, dužnika bez suđenja može preuzeti
kreditor.
[U nekim knjigama neksum se ne smatra verbalnim kontraktom
nego kvazikontraktom koji se ne može svrstati ni u jednu postojedu
grupu mada je najbliži verbalnim kontraktima.+
2. STIPULACIJA (STIPULATIO) Najvažniji verbalni kontrakt! Osnovni

kontrakt rimskog prava (verovatno postojao još u vreme Zakona XII
tablica). «Devojka za sve.» Do IV veka p.n.e. je bila u senci neksuma.
Forma dialoga gde stipulator (bududi poverilac) pita promisora (bududeg
dužnika) da li de nešto dati ili uraditi, na šta ovaj odgovara potvrdno:
strogo jednostrano obavezujudi ugovor. Uslov da obe stranke budu
prisutne i da imaju sposobnost opštenja: gluvoneme ili odsutne osobe
nisu mogle sklopiti stipulaciju. ZAŠTITA: stranke su mogle rešiti spor iz
stipulacija postupkom sacramento, iudicis postulationem, kondikcijama,
actio ex stipulatu.
3. ADSTIPULACIJA Dužnik pri stipulaciji nešto obeda poveriocu a zatim

to isto i adstipulatoru (nekom drugom licu). Koristilo se da bi se prenela
potraživanja na naslednike [ukoliko stipulator (poverioc) umre].
4. DOTIS DICTIO Svečano obedanje miraza; formula + iznos. Jedno-

stavno, formalno i jednostrano obedanje.
5. IUSIURANDUM LIBERTI (zakletva oslobođenika) je imala za cilj da

patronu posle mnumisije osigura neke usluge dotadašnjeg roba, naj-
češde povremeni rad.
6. PRAEDIATURA Jemstvo koje se primenjuje da bi garantovalo pobed-

niku u sporu da dobije stvar. Ukoliko držalac ne preda stvar dobrovo-
ljno, pobednik može da tuži jemca u postupku in personam.
44
II – LITERALNI
Nastaju sastavljanjem pisanih dokumenata. Saglasnost volja. Rimsko

pravo je poznavalo samo jedan pisani ugovor koji je imao ograničenu
primenu.
1. EKSPENSILACIJA (expensilatio) Bez navođenja pravnog osnova u

rubriku rashodi se unese podatak koliko je ispladeno, kada i kome. Od
kraja republike poverilac je uzimao priznanicu. ZAŠTITA: legis actio
sacramento, exceptio doli.
2. HIROGRAF (chirographum) Ugovor koji napiše i potpiše dužnik.

Navodi iznos ali ne i pravni osnov.
3. SINGRAFA (syngraphe) Dokument koji sastavi trede lice: ko, kome,

koliko; bez pravnog osnova.
4. INSTRUMENTUM STIPULATIONIS su pisane isprave koje su počele da

vrše uticaj na rimsku praksu po uzoru na ostale elemente helinističke
kulture.
III - REALNI
Nastaju predajom stvari (re). Izvor obligacije je radnja koja se obavlja na

osnovu sporazuma. Saglasnost i volja postoje ali su u drugom planu.
1. MUTUI DATIO Zajam. Realni kontrakt kojim zajmodavac predaje

određenu količinu zamenljivih stvari u svojinu zajmoprimca, a ovaj se
obavezuje da de u ugovorenom roku vratiti istu količinu stvari, iste vrste
i kvaliteta. Često novac ali može i vino, žito, jabuke, itd. ZAŠTITA: U
početku putem bona fidesa kasnije kondukcijom. Kamate zakonski
ograničavane.
2. COMMODATUM Posluga. Vrlo slična realnom zajmu. Vanpravna

usluga, uobičajena između srodnika, prijatelja i suseda. U klasičnom
45
pravu posluga je ralni kontrakt kojim jedna stranka (poslugodavac,

komodant) predaje drugoj (poslugoprimcu, komodatoru) određenu
stvar na besplatnu upotrebu, uz obavezu da je posle upotrebe ili
ugovorenog roka vrati. Slično zajmu, lice se privremeno lišava svoje
stvari u korist drugog, ali ne očekujudi neposrednu korist za sebe.
Ugovor bona fides. ZAŠTITA: pretorski in fanctum i civilni ex fide bona,
actio commodati directa (kada spor pokrene poslugodavac), actio
commodati contraria (ako to učini poslugoprimac).
3. DEPOSITUM Ostava je realni kontrakt kojim jedna stranka (ostavo-

davac, deponent) predaje drugoj (ostavoprimcu, depozitaru) pokretnu
stvar, uz sporazum da je primalac besplatno čuva. Pritom ne sme da je
koristi jer de to biti «krađa upotrebe». Mora da je vrati po isteku roka ili
kad je ostavodavac zatraži. Ugovor bona fides. ZAŠTITA: bona fides,
actio depoziti directa (na zahtev deponenta), a ako je tužilac depozitar
actio depositi contraria.
4. FIDUCIJA Slična: posluzi, ostavi i zalogu. Nastaje neformalnim

sporazumom (pactum fiduciae) uz mancipaciju ili in iure cessio. Fidu-
cijant daje neku stvar fiducijaru sa obavezom da vrati po isteku roka ili
po ispunjenju uslova. ZAŠTITA: bona fides.
5. PIGNUS Zalog. Zalogodavac postaje poverilac. Troškove i štetu

preuzima zalogoprimac koji postaje dužnik. ZAŠTITA: ako zalogoprimac
nede da vrati, zalogodavac može upotrebiti actio in factum; ako zalogo-
primac treba zaštitu koristi bona fides, interdict, actio furti, actio
infactum, actio doli.
IV - KONSENSUALNI
Jedini rimski neformalni kontrakti. Ima ih četiri, od kojih su tri imala

veliki privredni značaj. Uređeni u skladu sa uslovima razvijene robne
razmene.
1. EMPTIO VENDITIO Kupovina ili prodaja. Konsensualni bona fides

ugovor. Prodavac se obavezuje da kupcu preda stvar, a kupac se
obavezuje da plati cenu. Kupovina je jedan od redovnih načina sticanja
46
stvari (svojine). Poreklo kupoprodaje u trampi. ZAŠTITA: bona fides,

actio depoziti directa (na zahtev deponenta), actio depoziti contraria (na
zahtev depozitara), actio empti (za kupca), actio venditi (za prodavca).
Osuda poslugoprimca je imala za posledicu infamiju.
2. LOCATIO-KONDUCTIO Ugovor o zakupu stvari locatio conductio rei.

Zakupodavac (locator) se obavezuje da de predati određenu stvar na
upotrebu zakupcu (conductor), a ovaj de za to platiti određeni novčani
iznos. Premet je nepotrošna telesna stvar. Zakupnina mora da bude u
novcu. Fruendum locare znači da konduktor ima pravo na plodove
stvari, dok utendum locare znači samo najam stvari (bez plodova).
Zakup prestaje istekom ugovorenog roka, a ukoliko nije ugovoren
otkazom jedne od stranaka (pod uslovom da ne nanosi drugoj štetu u
skladu sa bona fides). Koristio se često za iznajmljivanje stanova u Rimu.
Locatio condutio operarum se koristio da radnik (locator) iznajmi svoj
rad zašta de poslodavac (conductor) da mu isplati pare. ZAŠTITA: bona
fides. Locatio conductio operis faciendi je ugovor o delu. Naručilac
(locator) se obavezuje da preduzimaču (conducor, izvođaču dela) preda
neku stvar ili lice a ovaj se obavezuje da de sa tom stvari ili licem ostva-
riti određeni rezultat za koji de biti pladen. ZAŠTITA: actio in factum.
Lex Rhodia de iactu (Rodoski zakon o izbačenim stvarima). Ukoliko je
brod izložen opasnosti da potone, kapetan je često morao da izbacuje
deo tereta. U tom slučaju se smatralo da vlasnici broda i vlasnici robe
zajedno snose nastalu štetu. ZAŠTITA: Actio locati za vlasnike robe a
actio conducti za kapetana.
3. SOCIETAS Ortakluk je ugovor između dva ili više lica (ortaka) kojim
oni udružuju svoju imovinu ili rad radi ostvarenja zajedničkog imovin-
skog cilja. Postoji namera da se ostvari dobit. Ukoliko nije naglaseno
drugacije, svi ortaci dele troskove i dobiti podjednako. Postojalo je
nekoliko vrsta ortakluka. Prestankom volje kod jednog od ortaka
prestaje udruženje. ZAŠTITA: bona fides, actio pro socio (tužba za
rešavanje sporova između ortaka). Osuda ima za posledicu gubitak časti
(infamia).
4. MANDATUM Sličan zastupništvu, punomodstvu ili nalogu. Sporazum

kojim mandatar (zastupnik) u svoje ime i za račun druge stranke (man-
data) besplatno obavi neki pravni ili faktički posao. Zastupnik se smatra
47
strankom u sporu. Intelektualna usluga, koju pripadnici viših slojeva

međusobno čine iz prijateljstva ili zarad sticanja ugleda tako što pomažu
govorničkom veštinom na sudu, poučavaju u znanjima višeg reda
(retorici, filozofiji, pravu, itd.). Sva prava i obaveze koji bi iz tog posla
nastali pripadali su mandataru, ali je on na osnovu ugovora bio dužan da
ih prenese mandantu. Mandat je besplatan jer je za Rimljane bilo ispod
časti da rade za život. No po obavljenom poslu često su bile davane
velike nagrade. Zaštita actio mandati (štiti mandanta) koja je u slučaju
uspeha izlagala mandatara infamiji.
V - BEZIMENI
Ne pripadaju imenovanim kontraktima. Klasično pravo je imalo rešenja

za sve osnovne oblike razmene i za sve uobičajene vidove saradnje u
svakodnevnom životu. Ono što nije bilo uređeno kao poseban pravni
odnos, najčešde se moglo smestiti u okvire stipulacije, a i sam pretor je
svojim intervencijama popunjavao neke pravne praznine. ZAŠTITA:
kondukcija (ako jedna strana izvrši svoj deo sporazuma ili je nešto dala, a
druga strana stekla svojinu bez pravnog osnova), actio doli (ako je
stranka nešto učinila a druga stranka je pritom bila zlonamerna), preto-
rski actio in factum.
Važniji bezimeni kontrakti su: 1) permutatio (razmena, trampa)
nastaje kada jedna stranka prenese svojinu na nekoj stvari nekoj drugoj
osobi, koja se obaveže da de za uzvrat dati svojinu na nekoj drugoj
stvari. ZAŠTITA: actio civilis incerti. 2) aestimatum je sporazum po kojoj
jedna stranka preda nekome stvar da bi je ova prodala po određenoj
ceni. Trgovac je za sebe zadržavao razliku u ceni. Neprodata roba se
mogla vratiti proizvođaču. Ugovor je često korišden između proizvođača
robe i trgovca. To je danas komisiona prodaja. ZAŠTITA: actio in factum
aestimatoria. 3) precarijum je državina dobivena na molbu. Davalac je
mogao stvar da zahteva u svakom trenutku a ukoliko je ne dobije nazad
mogao je primeniti interdikt de precario za zaštitu.
VI – PAKTOVI (PACTA)
48
Pactum je svaki sporazum bez obzira da li ima ili nema pravnog značaja.
Može biti zaštiden pacta vestita i nezaštiden pacta nuda. Nemaju
posebne tužbe.
1. PACTA ADIECTA (dodatni pakt) je svaki sporazum koji je usmeren na

promenu dejstva nekog kontrakta. Da li dodatni pakt ima pravnog
značenja zavisi od toga da li je stricti iuris ili bonae fidei, otežava ili
olakšava položaj dužnika, da li je zaključen istovremeno sa kontraktom
ili naknadno.
2. PACTA PRAETORIA (pretorski paktovi). Ovim nazivom se označava

grupa ustanova koje su ugovori honorarnog prava.
Constitutum debiti nastaje neformalnim obedanjem da de se platiti
neki postojedi svoj ili tuđi dug. Poverilac za zaštitu može da koristi actio
de pecunia constituta.
Receptum arbitrii je sporazum sa jedne strane između dva lica u
sporu koja su se saglasila da ih reše mimo suda i građanina, sa druge
strane, koji preuzima ulogu izabranog arbitra.
Receptum argenarii je sporazum po kojem bankar preuzima obavezu
da izvrši isplatu tredem licu. Zaštita za nalogodavca actio recepticia.
Receptum nautarum. Sporazum kojim su se vlasnici broda, krčme,
štale obavezali da budu odgovorni za štetu na stvarima koje dobiju na
čuvanje. Odgovornosti su oslobođeni ako je šteta nastala usled više sile.
Tužba za naknadu štete actio in factum.
Pactum de iureiurando je sporazum kojim su se stranke dogovorile
da svoj spor reše zakletvom. Zaštita actio de iureiurando. Upotrebljava
se kada je sporna svojina na stvari ili dug.
3. PACTA LEGITIMA su paktovi kojima su imperatori davali zaštitu.

Compromissum je sporazum kojim se stranke dogovaraju da njihov
spor reši neki građanin od obostarnog poverenja sa kojim de potom
sklopiti receptum arbitrii.
Pollicitatio dotis (obedanje miraza). U petom veku je nastalo pravo
na tužbu. Zaštita ex lege.
Donatio (poklon) je bio neformalni sporazum na osnovu kojeg jedna
stranka dobrovoljno i besplatno povedava imovinu druge stranke.
Poklon je dvostrani pravni posao za čiju valjanost je neophodna sagla-
snost volja.
49
KVAZIKONTRAKTI
Svim ovim izvorima obligacije je zajedničko da nisu delikti (protivpravne

radnje) i ne uključuju saglasnost volja stranaka.
I - CODICTIONES SINE CAUSA
Pravno neosnovano obogadenje: imovina jednog lica je uvedana na

račun imovine drugog bez valjanog pravnog osnova. Rimsko pravo
omogudava vlasniku čija je stvar ukradena da je dobije nazad putem rei
vindicatio. Rei vendikacija je imala ograničenje: mogla se primenjivati
samo za stvari koje su prepoznatljive.
Solutio indebiti (isplata nedugovanog). Lice koje je, obicno greskom,
isplatilo nepostojedi dug ima pravo na condictio indebiti protiv pri-
maoca.
Causa data causa non secuta isplata po osnovu koji nije ispunjen.
Jedna stranka izvrši svoju obavezu a druga nije i odbija da izvrsi.
Condictio ob turpem vel iniustam causam pripada licu koje je izvršilo
davanje po nemoralnom ili protiv-pravnom osnovu. Daje pravo na
povradaj. Nemoralnost može biti prema onome ko je primio ili obos-
trana.
II - NEGOTIORUM GESTIO
Nezvano vršenje tuđih poslova postoji kad jedno lice (poslovođa bez
naloga) obavi neku radnju u korist drugog, koji ga za to nije ovlastio.
Objektivno, posao je tuđ ako se obavlja na tuđoj stvari (na primer,
gestor ugasi požar na susedovoj kudi, popravi neciji krov, nadje i vrati
necijeg konja, plati tuđi dug, zaseje neciju zemlju, itd). Subjektivno,
posao je tuđ ako gestor ima svest da obavlja posao u tuđem interesu.
Zaštita actio negotiorum gestorum.
III - COMMUNIO INCIDENS
Kada dva ili više lica naslede jednog ostavioca ili bez sporazuma postanu
suvlasnici neke stvari, između njih nastaje odnos sličan ortakluku i
50
naziva se «slučajna zajednica». Zaštita: actio familiae erciscundae, actio

finium regundorum, actio communi dividundo.
DELIKTI
Nedozvoljena ili protivpravna radnja je ponašanje koje pravni poredak

sankcioniše kaznama. Svi delikti su podeljeni u dve grupe: javni delikti
(krivična dela koja se smatraju pretnjom zajednici u celini i zato je
njihovo gonjenje i kažnjavanje u nadležnosti države) i privatni delikti
(radnje usmerene protiv interesa pojedinca, kome je prepušteno
gonjenje učinioca). Deliktna odgovornost je strogo lična i ne prenosi se
na naslednike. Kada se prouzrokuje šteta nastaje obaveza da se ona
nadoknadi. Sankcija za delikt je uvek imovinska kazna koja pripada
oštedenom. U slučaju kada delikt izvrši veči broj lica svaki od njih duguje
ceo iznos kazne. Deliktno su sposobni i stariji maloletnici, rasipnici i
žene, ali je u istorijsko doba ipak u izvesnoj meri uslovljena sposobnost
rasuđivanja: deca i umobolni nisu deliktno odgovorni.
Civilni delikti
I - INIURIA
Označava povrede ličnog integriteta: tela, ugleda, časti ili slobode nekog
lica. Takve povrede mogu biti nanete fizičkim delovanjem ili izjavama:
realna i verbalna iniuria. U Zakonu XII tablica privatni delikti su samo
napadi na telesni integritet. Teška telesna povreda je uništenje nekog
organa, prelom kostiju, izbijanje zuba i slično. Sankcionisano je talio-
nom. Lakše telesne povrede su one koje ne ostavljaju trajne posledice.
Kasnije uz pomod edikta uključeni su različiti napadi na moralni integri-
tet, slobodu i domadi mir (uvreda, kleveta, šikaniranje, povreda necijeg
stana, itd). ZAŠTITA: actio iniuriarum. Tužba zastareva za godinu dana.
Osuda je za posledicu imala infamiu. Smatra se da je delikt protiv
ukudana istovremeno napad na kudnog starešinu.
II - FURTUM (KRAĐA)
51
Protivpravno delovanje na stvar sa namerom da se stekne korist od

same stvari. To je krađa. Da bi neko bio odgovoran bilo je potrebno da
protivpravnu radnju vrši u nameri da stekne korist.
Kod nodne krađe sa upotrebom oružja vlasnik je mogao da ubije
lopova.
Furtum manifestum lopov je uhvaden na delu i predat je pokrade-
nom u dužničko ropstvo.
Furtum nec manifestum lopov koji nije uhvaden na delu osuđen je
na dvostruki iznos vrednosti.
III - DAMNUM INIURIA DATUM
Delikt kojim se nekome nanosi šteta bez namere da se licno ostvari

neposredna korist. Namera je samo da se vlasniku nanese šteta ili
nastaje iz nepažnje. ZAŠTITA: actio legis Aquiliae. Tužba je penalna,
osuda uvek glasi na dvostruki iznos, ako ima više izvršioca od svakog se
može naplatiti ceo iznos duga.
IV - RAPINA (RAZBOJNISTVO)
Delikt razbojništva.
Pretorski delikti
Ediktima pretora stvoren je veliki broj samostalnih delikta.
I - METUS (PRINUDA)
Prinuda je delikt koji se sastoji u tome što je neko primorao nekog da

zaključi ugovor koji ne bi zaključio da prinude nije bilo. ZAŠTITA: actio
metus je bila penalna i glasila je na četvorostruki iznos štete. Ako je
neko pod uticajem pretnje preuzeo obavezu, eventualnu tužbu je
mogao da odbije prigovorom exceptio metus.
II - DOLUS (PREVARA)
52
Lukavstvo i prevara s ciljem da drugi bude doveden u zabludu i ošteden.

Postoji i kad nema zablude ali je stranka pokušala da dođe do koristi
protivno bona fides. ZAŠTITA: actio doli. Osuda je za posledicu imala
infamiu. Prigovor exceptio doli se koristio za odbijanje tužbe na pravni
posao koji je zaključen pod uticajem prevare.
III - FRAUS CREDITORUM (IZIGRAVANJE POVERIOCA)
Osoba je mogla da se upušta u rizične poslove sa ciljem da trpi velike

gubitke ili u fiktivne poslove sa rođacima i prijateljima što je onemogu-
davalo prinudnu naplatu od strane poverioca. Ovakvi postupci dužnika
su smatrani nekom vrstom prevare. ZAŠTITA: interdictum fraudatorium,
actio Pauliana.
KVAZIDELIKTI
Nedozvoljene radnje koje nisu delikti.
I - AKO SUDIJA UČINI SPOR SVOJ
Ako sudija (izabrani građanin) nesavesnim obavljenjem dužnosti nanese

štetu jednoj od stranaka u postupku, oštedenom je pretor davao protiv
sudije tužbu. U skladu sa tim sudija mu je dugovao naknadu štete.
II - TUŽBA ZBOG OSTAVLJENIH I OKAČENIH STVARI
Stajala je na raspolaganju svakom ko primeti da se na nekoj građevini

(objektu, zgradi, kuci) nalaze stvari koje mogu da padnu na prolazno
mesto i nekoga povrede ili oštete imovinu. ZAŠTITA: actio legis Aquilae
utilis.
III - ŠTETA ZBOG IZBAČENIH STVARI
Nekoliko pretorskih tužbi je sankcionisalo posledice izbacivanja stvari ili

tečnosti iz stanova na prolazna mesta. Pretor je držao odgovornim
53
vlasnika zgrade ili zakupca stana iz kojeg je stvar izbačena, bez obzir što
on možda licno nije izbacio stvari i prouzrokovao štetu.
IV - ŠTETA NA STVARIMA POVERENIM KRČMARIMA, VLASNICIMA

ŠTALA, BRODARIMA
Pretorska tužba zbog krađe ili štete protiv brodara, gostioničara i

vlasnika štale je pooštrila odgovornost davalaca ovih usluga za stvari
koje su im poverili putnici na cuvanje. Po kvazideliktnoj tužbi pladali su
kaznu u dvostrukom iznosu ukradene, izgubljene ili oštedene stvari.
***
54
VIZUALNI PREGLED OBLIGACIJA

KONTRAKTI KVAZIKOTRAKTI
I - Verbalni I - Condictione Sine

1. Neksum Causa
2. Stupulacija 1. Solutio indebiti
3. Adstiuplacija 2. Causa data causa non
4. Dotis dictio (miraz) secuta
5. Zakletva oslobođenog 3. Condictio ob turpem vel
6. Praediatura (jemstvo) iniustam causam
II - Literalni II - Negotiorum Gestio
1. Ekspensilacija (spisak (neovlašden posao)
2. Hirograf (u I licu) III - Communio Incidens
3. Singrafa (u III licu) (slučajna zajednica)
4. Instrumentum stipula-
tionis
III - Realni
1. Mutui Datio (zajam)
2. Commodatum (poslu)
3. Depositum (ostava)
4. Fiducija (zalog)
5. Pignus (zalog)
IV - Konsensualni
1. Emptio Venditio (kup
2. Locatio-Konductio (iz
3. Societas (ortakluk)
4. Mandatum (ovlašde.)
V - Bezimeni
1. Permutatio (trampa)
2. Aestimatum (komisio
3. Precarijum (državina)
VI - Pakti
1. Pacta Adiecta
2. Pacta Praetoria
3. Pacta Legitima
55
DELIKTI KVAZIDELIKTI
* Civilni delikti * I - Ako sudija učini spor

svojim
I – Iniuria II – Tužba zbog
II – Furtum (krađa) okačenih i ostavljenih stvari
1. Nodna krađa sa oružjem III – Šteta zbog
2.Furtum manifestum izbačenih stvari
3.Furtum nec manifestum IV - Šteta na stvarima
III – Damnum Iniuria poverenim krčmarima,
Datum brodarima, vlasnicima štala
IV – Rapina (razbo-
jništvo)
* Pretorski delikti *
I – Metus (prinuda)
II – Dolus (prevara)
III – Fraus Creditorum
(izigravanje poverioca)
56
29
POVOD I POZIV NA
USTANAK
Epoha prosvetiteljstva, teorija društvenog ugovora i prirodnog prava
dale su idejnu osnovu stavu da je revolucija legitimni odgovor, dozvo-
ljena i očekivana reakcija brutalno ugnjetavane mase i potčinjene
vedine—predvođene intelektualnom elitom—sa ciljem da se samoorga-
nizuje zarad sopstvene zaštite i skidanja sa vlasti perverznog režima koji
koristi sistem represivne sile, te monopol na zakonsku primenu nasilja sa
ciljem kršenja osnovnih prirodnih zakona, stvaranja protivprirodne
nejednakosti i privilegija, koje su nemilice i po svaku cenu održavani
korupcijom, negativnom diskriminacijom1, negativnom selekcijom,
manipulacijom (naročito putem strogo kontrolisanih medija, „deka-
dentne zabavne industrije“ i nazadnog „obrazovanja“) te zakonskom
primenom sile!
PLJAČKA NARODA
Pojavom takozvane piramidalne štednje veliki procenat naivne popula-

cije je opljačkan od strane malog broja prevaranata a država ne samo da
to nije sankcionisala ved su mnogi političari u tome videli šansu da i oni
sami profitiraju tako što su pomagali i delili opljačkani plen sa krimina-
lcima koji su se predstavljali kao „bankari“.
1
Negativna diskriminacija je diskriminacija usmerena protiv nas.
Nasuprot tome, pozitivna diskriminacija se vrši protiv drugih.
57
Prvo je jedna od dečijih televizija započela neobičnu kampanju. Svako-

dnevno su pitali svoje male gledaoce da odgovore na neka pitanja i za
svaki poziv im uzimali u proseku 25 dinara. Shvativši da na taj način
mogu puno zaraditi, zaposleni na toj televiziji su počeli smišljati sve i
svašta kako bi namamili decu (često bez znanja roditelja) da zovu TV
stanicu i tako uvedaju medijske prihode.
Svakodnevno su tražili od dece da ih zovu i učestvuju u raznim
anketama: za omiljenu seriju, najvedeg junaka, u raznim kvizovima, itd.
U želji da zarade što više, čak su počeli da mole decu da ih zovu i ostave
poruke, a oni de od svih poruka izabrati najboljih deset i emitovati. S
obzirom da je dotična televizija primala nekoliko hiljada poziva svakog
dana i s obzirom da je svaki poziv u proseku koštao oko 25 dinara: oni su
dnevno zarađivali najmanje 100.000 dinara ili preko 3.000.000 dinara
mesečno. Naravno, pare su dolazile od dece koja su ih zvala, odnosno
roditelja koji često nisu ni znali šta to njihova deca rade, po perfidnom
nagovoru medijskih hoštaplera.
Posle nekog vremena i ostale televizije su uvidele da i one mogu
zaraditi velike pare iskorišdavajudi i izrabljujudi svoje naivne gledaoce.
Odjednom su se na sve strane pojavili razni kvizovi gde se ili treba
pogoditi misteriozna reč, koju nekim čudom niko ne može odgonetnuti,
ili najčešde postavi neko izuzetno lako pitanje i ponude velike pare
gledaocu koji tačno odgovori. Svaki poziv košta u proseku oko 65
dinara; ali kad nasamareni gledalac pozove, nebitno koliko puta, njegov
poziv de ili neočekivano biti prekinut ili de dobiti obaveštenje da je
registrovan (ma šta to značilo) a potom prekinut. U svakom slučaju TV
stanice nisu nikom davale nagrade ali su svakodnevno inkasirale velike
pare od naivne populacije i to najčešde od siromašnih gledalaca koji
imaju najmanje para, koji možda nemaju ni šta da jedu i koji se ponadaju
da de jednim pozivom dobiti veliku svotu novca!
Da bi pospešili ovu vrstu prevare TV stanice bi često koristile sledede
trikove: postavili bi izuzetno lako pitanje na koje skoro svi znaju odgovor
i ponudili veliku količinu para kao nagradu. Povrh svega, kao vrhunac
prevare, tokom emisije su se navodno javljali gledaoci [u stvari verova-
tno neki od zaposlenih na TV stanici+ izigravajudi obične građane. Tako
se moglo desiti da je postavljena zagonetka čije je rešenje i više nego
očigledno „radio“ a navodni gledalac bi pozvao i pogrešno odgovorio da
je rešenje zagonetke „rad“. Potom, dok su obični gledaoci pokušavali da
58
se probiju i dobiju priliku da odgovore na pitanje *pri čemu ih je svaki

pokušaj koštao oko 65 dinara+, onaj isti „gledalac“ bi se nekim čudom
probio i opet pogrešno odgovorio na pitanje.
Zatim nekoliko minuta nije navodno bilo nijednog poziva (mada su
gledaoci neprestano zvali i gubili po 65 dinara po svakom pozivu) da bi
se nekim slučajem ovaj put javila nekakva „snaša iz Zrenjanina“—ali sa
beogradskim akcentom—i ponovo pogrešno odgovorila. Kao vrhunac
podvale na samom kraju emisije ta ista devojka je pozvala i uspela da
tačno reši zagonetku koju bi i svako malo dete umelo rešiti ved iz prvog
pokušaja.
Da stvari budu još gore, mediji ne samo da pljačkaju narod ved rade i
na našem genocidu. Na našim pogubnim medijima, ne samo da norma-
lne osobe, a naročito pravi intelektualci, nemaju nikakav pristup nego se
na njih često zovu totalni mediokriteti koji se predstavljaju kao priznati
intelektualci, te još češde gosti su nekakvi „vidovnjaci“, „proroci“,
„numerolozi“, „magovi“ koji gledaju u tarot, obične i natalne karte,
pasulj, posmatraju visak, ili bajaju, gataju, te daju ionako ved srozanoj
populaciji tobože odgovore na neke od ključnih pitanja u njihovim
životima. Tako se moglo čuti da neki od tih žestoko nemoralnih preva-
ranata savetuju osobe kako da se izleče od nekih ozbiljnih i po život
opasnih bolesti ili im govore da li da idu u inostranstvo i gde, koju školu
ili fakultet da upišu, za koga da se udaju, da li da se razvedu i/ili napuste
decu, šta da kupe ili ne kupe, itd.
U ovaj vid prevara treba uračunati i takozvane „alternativne medici-
ne“ (na primer, akunpunkturu i ostale kineske gluposti) koje najčešde
nanose štetu, a ukoliko nekim čudom izleče pacijenta onda je to jedino i
isključivo usled placibo efekta [sposobnosti ljudskog organizma da se
sam izleči od vedine (ili od određenih) oboljenja te pospešivanja tog
izlečenja putem mentalnog verovanja da se prima lek; pri čemu to
psihološko stanje može u znatnoj meri pomodi i doprineti u izlečenju
organizma+. Međutim, da bi se ostvario placibo efekat nije potrebno
pladati velike pare nekakvim prevarantima, puniti njihove džepove, ved
se u apoteci mogu kupiti pilule šedera i davati obolelim osobama znatno
jeftinije od posete „ambulantama“ koje se bave akupunkturom ili
gatanjem a koje kod ozbiljnih oboljenja mogu biti opasne po život.
Žalosno je kad se shvati da „medicinski“ prevaranti iskorišdavaju
nečiju nesredu (nečiju bolest), i to često veoma siromašnih, da se bogate
na njihov račun. Osobe koje dožive nekakvu nesredu su često ciljna
59
grupa mnogih prevaranata. Žalosno je kad su u državi dozvoljeni takvi

vidovi pljačke i izrabljivanja ili obmanjivanja širokih narodnih masa.
Katastrofalno je kad početkom XXI veka u našoj zemlji postoje mase ljudi
koji su do te mere mentalno obogaljene da veruju u bizarno prazno-
verje.
Napokon, treba napomenuti da, u ovom trenutku, postoje bezbroj
dodatnih vidova legalnog pljačkanja naroda, metodi izrabljivanja i
iskorišdavanja koji nisu zakonski sankcionisani. Primeri za to bi bili: sve
prodavnice kineske robe koja je toliko lošeg kvaliteta da bilo koja cena
pladena za taj škart vid je čiste prevare i krađe, a da i ne govorimo o
tome da uvozom takve robe mi sistematski osiromašujemo i uništavamo
našu ekonomiju i naše proizvodne kapacitete.
Ne samo da je užasna napravda učinjena žiteljima Severne Amerike i
bogatih evropskih zemalja tako što su njihove fabrike masovno zatva-
rane i ponovno otvarane u Kini, Indoneziji, Turskoj, Koreji, Brazilu i
ostalim zemljama tredeg sveta; ved su u te užasne zemlje investirane
ogromne sume novca, a naše znanje i tehnologija su im dati za džabe,
verovatno sa pritajenim ciljem da nas oni postepeno nadmaše i unište!
Što pre svega govori o tome ko je na vodedim položajima u Servernoj
Americi i Evropskoj Uniji: odnosno, da su date pozicije zaposele upravo
osobe koje to nikako nisu smele, koje imaju pritajenu nameru da nas
sistematski osiromaše i unište.
Isto tako velika pljačka naroda se ogleda i u znatnom broju prosjaka
(uglavnom cigana) koji na sve strane prave barikade po ulicma i bahato
presredu, odnosno, krajnje bezobrazno plačkaju naš sluđeni i obezgla-
vljeni narod. U ovu kategoriju treba takođe uračunati i cigane koji
presredu automobile po prometnim raskrsnicama i teraju naivni narod
da plati zato što su im razmazali šoferšajbnu sa prljavom tečnošdu koju
su pokupili iz neke bare ili ko zna sve odakle. A kako tek možemo
objasniti činjenicu da dok mnogi Srbi ne mogu prodavati na ulicama jer
ih policija nemilosrdno proganja, za to vreme cigani (naročito čistači
cipela) neometano prodaju sve i svašta. Ved decenijama, nebitno ko je
na vlasti (komunisti, socijalisti, radikali, demokrate, itd) na uglu Resavske
ulice i Srpskih Vladara, u strogom centru Beograda, grupa cigana neo-
metano vrši uličnu prodaju i njih niko ne dira. Nebitno je i to što dotični
cigani svojim prodajnim predmetima (koji su isključivo donešeni iz Kine
ili Turske) štete našu privredu, ometaju pešake i zaklanjaju izlog prvo
turističke agancije koja se tu nalazila do pre neke tri godine, pa menja-
60
čnice a onda i banke koja se tu trenutno nalazi... U našoj vlastitoj zemlji

razne inspekcije i policija nas neprestano vrebaju i kažnjavaju za sve i
svašta a njih niko ne dira i od njih se, očigledno, ne zahteva ni posedo-
vanje fiskalne kase...
No prethodno iznešeno ukazuje, pre svega, kakve osobe rade na
našim medijima te kome oni daju pristup medijima, zapravo, kakva je
ovo zemlja kada vlasti dozvoljavaju da banditi do te mere mogu vršljati i
pljačkati narod. Jer narod je skup svakojakih osoba među kojima de biti i
znatan broj onih koji nisu baš pametni, odnosno koji su lakoverni,
mazohistički nastrojeni ili koje prevaranti mogu sa lakodom obmanuti i
iskoristiti. Sasvim je za očekivati da de uvek postojati i sloj prevaranata
koji se okomi upravo na te naivne. Koje mogu sa lakodom prevariti i
opljačkati. Ali tada je obaveza i uloga države da čuva i štiti svoj narod od
podmuklih prevaranata i pljačkaša. Prava država i adekvatna vlada štiti
svoj narod te ga ne prepušta na milost i nemilost mediokriteta, lopova i
prevaranata koji samo smišljaju kako da nekog obmanu i prevare;
odnosno prava vlast štiti svoj narod a ne lopove koji pljačkaju narod.
Ništa pozitivno se ne može očekivati od naših političara sve dok su

najvedi lopovi i prevaranti upravo u skupštini i na vodedim položajima u
društvu.
NOVONASTALI BOGATAŠI
Posle Drugog svetskog rata, komunisti su oteli šta su mogli od bogataša

koji su svoje bogatstvo stekli ko zna sve na koje načine (uglavnom
nezakonite). U početku je sve izgledalo prilično pravedno i pošteno: sve
je postalo društvena imovina i niko se nije isticao prekomernim bogat-
stvom. Samo su oni na vrhu političke hijerarhije imali određena primu-
dstva ili privilegije, ali to nije bilo ništa strašno i u osnovi se moglo
tolerisati. Goloruki narod tu nije ništa mogao ni da uradi i da je hteo jer
je vlast bila izuzetno čvrsta i nemilosrdno se razračunavala sa svim
svojim (klasnim) neprijateljima, sa svim neprijateljima komunizma. No,
kako je vreme prolazilo od početnog idealizma koji se postepeno gasio:
nepotizam, korupcija i mito su polako preuzimali primat. Veze i pozna-
nstva su oduvek igrale bitnu ulogu u ostvarenju nečijih ciljeva...
Komunistička ideja u socijalističkom društvu je polako erodirala sve dok
61
nije došlo do prevrata krajem 80-tih i početkom 90-tih godina prošlog

veka.
Osobe koje su sticajem okolnosti i uz obilatu pomod svojih rodbin-
skih ili kumovskih veza došle na rukovodedu poziciju određenih predu-
zeda sada su maksimalno iskoristile priliku da neumoljivo opljačkaju i
prisvoje što su mogli pri čemu su sistematski uništavali preduzeda za
koje su navodno radili i kojima su upravljali. Na taj način, jedan mali
procenat građana je postao vrlo bogat a neki neizmerno bogati. Mi sada
živimo u zemlji gde je mali procenat ukupne populacije veoma ili
ekstremno bogat; a sa druge strane imamo ogromnu vedinu koja živi
uglavnom u bedi i nemaštini. Vedina našeg naroda živi u rasponu od
onih koji samo donekle imaju dovoljno za život preko građana koji jedva
uspevaju da prežive do onih koji nemaju ni približno dovoljno za život.
Drugim rečima, društvena imovina, koja je pripadala celom društvu i
svim zaposlenim građanima, podjednako, iznenada je oteta i veliko
bogatstvo je skoncentrisano u malom broju ruku dok je vedina naroda
ostala bez ičega, primorana da živi na rubu gladi i siromaštva ili “pesnički
rečeno“ u vrtlogu opšte bede.
Stvoren je veliki broj političkih stranaka koje su se borile za vlast te je
iznenada postalo veoma važno ko je u savezu sa kojom političkom
partijom. Na taj način, još jedan bitan faktor za bogadenje je postala
politička pripadnost. Osobe koje su bile na uticajnim ili važnim pozici-
jama su se bogatile uz pomod svojih veza ili usluga koje su činile jedna
drugoj. Pri tome su novonastali bogataši imali dodatnu priliku da se
pridruže nekoj od političkih opcija i uz pomod njenih veza očuvaju ili još
više uvedaju svoje bogatstvo. Odnosno, korumpirani političari i bogati
lopovi su sarađivali, međusobno se pomagali i zajedno bogatili. Dok je
obezglavljeni narod sve to vreme patio u bedi i sve vedem siromaštvu.
*Nekad davno smo barem imali besplatnu zdravstvenu zaštitu i školstvo,
a odnedavno ni te opcije nam više nisu dostupne.+
Sada ved imamo situaciju da je oko šesnaest godina prošlo od
prvobitnih pljački i otimačina. Ved se pojavila i druga generacija: deca
najgorih lopova koja uživaju u svom neizmernom bogatstvu—koje je, u
stvari, oteto našem narodu—tako što se razmedu parama, skupim
automobilima, prelepim kudama, modernom odedom, odlascima u
najskuplje restorane, bahatim ponašanjem, itd. Činjenica je da su
vedina, ako ne svi, trenutni bogataši—bilo prva ili druga generacija—to
62
postali nezakonitim metodama, pljačkom i otimanjem društvene

imovine: imovine koja je pripadala svima nama!
Znači dok mi nemamo šta da jedemo i dok naša deca idu u istrošenoj
odedi, deca lopova se razbacuju parama koje su od nas ukrali! Ako se
ništa ne preduzme: dogodide se da de u bududnosti određen sloj boga-
taša živeti dobro samo zato što su njihovi očevi ili dedovi bili lopovi, te
iskorišdavati i izrabljivati mase čiji preci su bili pošteni ili nisu bili u
poziciji da otmu društvenu imovinu i na taj način se obogate, odnosno
steknu veliku prednost u trci života... No, osnovni i isključivi prerogativ,
da li de neko postati bogat, modan i uticajan treba biti njegova pamet,
njegov patriotizam i njegov doprinos našem društvu, našem sveobu-
hvatnom blagostanju.
Društvo u kome se deca najvedih lopova rasipaju parama, gde
maltretiraju obični narod svojim bahatim vožnjama skupih motora i
automobila... Društvo u kome potomci lopova izigravaju nekakvu višu
klasu, društvenu elitu, te sa podozrenjem gledaju na sve one koji nisu
krali društvenu imovinu: je pogubno društvo sa vanserijski pogrešnim
prioritetima, pogubnim pravnim i moralnim osnovama. To je društvo
lopova i bitangi koji koriste vlast da potčine i izrabljuju obezglavljene
mase! To je društvo koje nije postavljeno na zdravim i poštenim
temeljima te koje se mora srušiti po svaku cenu kako bi napokon došlo
do pravedne preraspodele bogatstva, preostalih društvenih resursa i
položaja u društvu.
UNIŠTAVANJE NAŠIH ZEMALJA
Religijski rat je ved u toku a rasni i civilizacijski ratovi tek slede... No

najgore od svega je činjenica da naše vođe i osobe koje su na ključnim
pozicijama u našem društvu čine sve što je u njihovoj modi da mi izgu-
bimo sve te ratove, da našu decu dovedu u bezizlaznu situaciju gde de ih
druge rase, religije i „civilizacije“ nemilice iskorišdavati, izrabljivati,
zlostavljati i na kraju brutalno satrti!
Jugoslavija (kao zajednica južnih Slovena) je temeljno uništena. Srbiji se

nemilice oduzima teritorija *prvo Kosovo, pa uskoro jug Srbije, Raška
oblast, Vojvodina] sa ciljem stvaranja velike islamske teritorije [Albanije i
63
mudžahedinske Bosne, kojima de biti pripojeni oteti delovi Srbije, Crne

Gore, Hrvatske, Makedonije, Grčke+ na tlu Evrope.
Dok smo mi prestali da imamo decu, istovremeno se vrši očigledna
invazija drugih rasa na naše teritorije. Pri čemu „naši“ političari, mediji i
zabavna industrija ne samo da to tolerišu ved tome intenzivno dopri-
nose.
Uz to se cele fabrike na Zapadu perfidno zatvaraju i prenose u Kinu,
Koreju, Tursku, Indoneziju, Indiju, Brazil, itd. Ogromna sredstva (pare,
tehologija i znanje) se sistematski prenose, zapravo nemilice poklanjaju
tim zemljama što nas samo osiromašuje i zasigurno vodi u sigurnu
propast!
USTANAK
Samo nam prete zakonima, zloupotrebljavaju sudove i policiju kako bi

držali jadan obezglavljen narod u opštem neznanju i pokornosti. Niko ne
sme da kaže ništa jer se svi odreda pribojavaju da njihove reči ili akcije
mogu biti protiv nekakvog zakona, koji uzgred rečeno, doneli su upravo
najvedi od svih lopova: oni koji imaju najvedu korist od ovog sistema i
koji najbolje žive, odnosno, koji nemaju razloga da išta promene... A
pitanje je šta uopšte sam goloruk narod može uraditi ili promeniti, bez
odgovarajudih vođa...
Ljudi su masovno prevareni, obmanuti i primorani da se bore za goli
opstanak te da samo dute i trpe dok banda i oni sa jakim vezama vršljaju
i rovare, pljačkaju i otimaju na sve strane. Vedina ljudi živi jedno, a
mnogi nemaju ni šta da jedu: samo da bi pripadnici elitne grupe lopova
izigravali nekakve bogataše na naš račun, parama ili resursima koje su
od nas oteli ili pokrali...
Usled svega iznešenog, temeljno opljačkana i omalovažavana vedina ima

apsolutno pravo i moralnu obavezu da započne revoluciju. Jer banditi i
lopovi sigurno nede da nas puste na miru i nede da se dobrovoljno
odreknu svog bogatstva i/ili privilegovanih položaja u društvu. Zarad
nas samih, naših poštenih očeva koji su nemilosrdno prevareni i oplja-
čkani te naše dece koja su osuđena da zauvek budu u senci i podređe-
nom položaju, iskorišdavana i zlostavljana od lopovskih potomaka:
revolucija je neophodna! Nikako ne smemo dozvoliti da se deca lopova
64
smeju našoj deci, da gledaju naše potomke sa podozrenjem. Nikako ne

smemo dozvoliti da lopovska deca izrabljuje našu decu, samo zato što
smo mi bili pošteni, odnosno, da nas sve zajedno vode u najužasniju
propast. Intelektualna revolucija je ono što de nas staviti na pravi put:
izvršiti pravednu preraspodelu bogatstva i uloga u našem društvu, te
sprečiti naš sunovrat!
Pamet, doprinos opštem blagostanju i patriotizam moraju biti jedini
ili prevashodni kriterijumi za postizanje uspeha u životu, za sticanje
bogatstva i položaja. Sa druge strane, lopovluk, nepotizam, mito i
kriminal to nikako ne smeju biti. Koalicija novonastalih bogataša,
dekadentnih medija i korumpiranih političara održava status quo jer oni
od toga imaju ličnu korist, dok se vedina obespravljenog naroda
neizmerno muči: u gladi i nemaštini.
Deca lopova neizmerno uživaju, drugim rasama se grade stanovi,
daje pomod i razne privilegije, a nad nama se vrši tihi genocid u vidu
„bele kuge“: dok naš narod samo duti i živi u najvedim mukama!
Ali ne sme ovako doveka biti i nede ovako još dugo biti ako shvatimo
šta se stvarno događa—zbog čega je i napisan ovaj tekst—te se odre-
đene jedinke našeg naroda ujedine i samoorganizuju sa ciljem da
probude sve ostale i dignu naš potlačeni narod na opšti i sveobuhvatni
ustanak! Mi to dugujemo našoj deci: radi njih moramo zaustaviti ovo zlo
koje nas je snašlo. Jer naša deca ne smeju gladovati i mi ne smemo
živeti u opštoj bedi dok kriminalci uživaju u neopisivoj raskoši, dok deca
kriminalaca imaju vedi dnevni džeparac nego što prosečna porodica ima
mesečna primanja.
65
30
THE INDUCERS OF
CONFUSION AND CHAOS
All great philosophers have something to say and a desire to

communicate their thoughts, hence their books are written as clearly as
possible, in order for their ideas to be understood by others… On the
other hand, the mediocrity has nothing to say thus when they write, they
do it in such a way as to make their texts as confusing as possible, in
order to hide the fact that they actually have nothing (of substance) to
say!
When a magician does his illusion he often uses one hand to grab
everyone’s attention which prevents the audience from noticing what
he does with his other hand. In a similar way, when thieves try to rob a
person, they often make a diversion. One of them will push the victim
and as the unfortunate one pays close attention to the pushing and
showing, the other criminal will exploit the situation thus unnoticeably
pick his pockets… In both cases, the people are being fooled, as not to
see what is really happening. However, while the magicians try to
entertain the masses, the criminals want to abuse and exploit the
people.
Nevertheless, it ought to be stressed out that there are other
deceptive individuals far more dangerous toward us, immeasurably
more destructive than any simple thief. They are terribly degenerate
scum and the worst kind of parasites which rely on that same tactic,
66
actually, are creating utter confusion and chaos, making excessive noise
and lies, regularly exploit media and entertainment industry, education
and laws, religion and morals in order to fool the majority of people as
to willingly, and against all laws of nature, self-destruct…
As far as books are concerned, the chaos and confusion are induced
through writing a great deal while, at the same time, not saying any-
thing, more accurately stated: not saying anything even remotely
significant. In the avalanche of pointless words, the complete absence
of logic, in the flood of worthless comparisons or inadequate phrases:
they only create an impression that within such written nonsense there
is some deeper meaning—that could be ascertained through a higher
intellect or excessive education—even though, actually, there is no
meaning, whatsoever, in those books, while the main reason for writing
them, initially, was to fog up our reality.
However, due to various decadent circles and for us destructive
institutions the literary works, in question, will be promoted as remar-
kable intellectual achievements that—with the help of appropriate
connections or because of their “political correctness”—could easily
receive some awards, as well. It should be realized that the prime goal
for publishing those kind of books, in the first place, was to preoccupy
the public, to keep our attention focused on the pointless twaddle
which is completely devoid of any significant truth and where just
perversions could be found, as to augment our downfall… There is, also
currently, a prevalent degenerative practice by which a book has
appropriate chances to receive an award and/or become a tremendous
monetary success only if it contains a sufficient quantity of decadents
and if it successfully hides or warps reality.
Similarly, as far as TV and the radio are concerned, chaos is made
through constant barrage of worthless and pointless programs that
could contain more or less perversions but where only truth or anything
useful cannot be heard or seen. For instance, in Serbia, there are
countless shows—at the beginning of the 21st century—presenting
various crooks: psychics, sightseers, shamans, prophets, acupuncturists,
numerologists, astrologers, witches, tarotists, etc… But where very
seldom we could encounter a physician, a philosopher, a mathema-
tician, or any other scientist.
During political shows, there are mainly rather destructive individu-
als and if there is anyone good for us, or who wishes us well, he is
67
surrounded with those that are excessively bad, who will try to gang up
on him and present him as a wrong choice. Additionally, if the audience
is present, it will be carefully selected in order to show hostility toward
the good person; and if there are phone calls, they will make certain
that majority of those calls, or all of them, are bad for us. All of that is
perpetrated with the intention of manipulating the population as to
perceive that their peers, the majority of the citizens, want to self-
destruct: actually that those kinds of suicidal tendencies are something
common, good, normal and moral! *Only they don’t say it exactly that
way but state that everyone is unconditionally for love, peace, equality,
pacifism and tolerance.]
On the other hand, the honorable men, in those programs will be
constantly interrupted, harassed and will not be capable to present their
thoughts in a coherent way because the scum brood will make as much
noise and confusion as they can thus will do anything imaginable to
disrupt their presentation thus hide or misrepresent the facts.
The main purpose for those programs is to indoctrinate the populace
as to accept the notion that our own destruction is something appropri-
ate for us or alternatively not to see what is really happening, actually,
what sad faith awaits our own children! Only we need to ask ourselves:
what amount of perfidy and the degree of destructive intentions, how
much money and effort were necessary to persuade one entire popula-
tion to willingly and intentionally self-destruct; essentially, to become
brainwashed not to see what awaits us in the near future, to subservi-
ently allow our own children to descend into horrifying nightmare which
is, as a matter of fact, far worse than death!
In other words, huge monetary funds are used to viciously exploit
the population, hence—through negative selection—to select specific
individuals as to labor on our genocide. Aside from people, also, various
groups, associations, companies, political parties, “nongovernmental
and humanitarian organizations”, etc are enlisted working for that
terrifying “cause”. In addition, taxes and various fees are regularly
levied on the gullible citizens only to be used against us. Bribery and
corruption have the purpose of assuring the compliance of as many
individuals as humanly possible in the perpetration of this gruesome
criminal activity on the grand scale: this bizarre process of degrading our
own culture and civilization; while, at the same time, legal sanctions are
often misused as to silence and/or prevent men that are decent and
68
moral, those among us that labor for the benefit of our Realm. [The
concept of “Realm” will be accurately defined in the upcoming article
“The Solution” that will appear in the next issue of the journal.+
Because, they do not have the truth on their side—and the ultimate
truth is that no one normal wants to willingly self-destruct, nobody sane
wishes evil to his own children, absolutely nobody decent wants annihi-
lation of his people, his own race and civilization—their goal is to persu-
ade us, any way possible, to the opposite; to divide us, to deceive us and
take advantage of us so that we would, in spite of everything, self-
destruct. That’s why they constantly think of ways to trick us, to force
us into oblivion; they look for ways how to prevent those among us, that
are aware of what is really happening, to awake the subdued popula-
tion, put them on their feet as to find ways to most effectively deal with
the insidious minority that is in power and that is perfidiously pushing us
into a horrifying demise! In other words, the slime that intends to
destroy us and is morbidly fooling us to willingly self-destruct: is acqui-
ring the worst (definitely the least moral) members of our race to labor
together as to perpetrate our genocide!
Among other things, that means that they will relentlessly lie, keep
the monopoly and control on all means of public (dis)information hence
constantly repeat the same or similar lies2 thus force us to see a warped
perception of reality. Furthermore, they will brutally attack all those
that bravely want to save our race, henceforth, the system will
supposedly “educate” the people to pathologically fear such valiant and
noble individuals. The main idea is to create as much confusion and as
big chaos as possible so that nobody would realize or have a chance to
become aware of what is really happening, since only that way they
could implement their morbid agenda to annihilate us: for the truth is
their biggest and most formidable enemy.
Since that way, they could turn everything upside-down, deceive us
that black is white and white is black, persuade us to see all which is
good for us as being bad and vice versa… But the awful truth is that a
heinous genocide is being perfidiously perpetrated against us, hence,
that our entire race will be extinct by the end of this century, if nothing
2
A lie repeated great many times is being perceived as the truth by the
credulous population, especially if all opposite opinions are strictly
forbidden or prevented from appearing in public.
69
of any significance is undertaken to amend our downfall and the gradual

decline of our civilization!
Still, the most horrifying of all truths is that our own children are
being set up for a big fall; that they will be placed in no-win situation, in
the worst of all nightmares, in such a horror that we could not even,
currently, imagine it; just because we as the majority—while still the
majority in our perspective countries—are not capable to grasp the
sense of reality, the seriousness of the situation, are not able to realize
what is really happening thus to unite and organize as to confront and
defeat the bloody minority that is choking us to death, that has all the
power and means to get rid of us once and for all eternity.
70
31
STVARAOCI KONFUZIJE I
HAOSA
Svaki veliki filozof ima šta da kaže, zbog toga njihove knjige su napisane
jasno kako bi se njihove misli i ideje što lakše razumele... Suprotno tome,
mediokriteti nemaju šta da kažu, pa kad pišu knjige to rade na način da
budu što manje razumljive, a sa ciljem da prikriju činjenicu kako zapravo
nemaju šta redi!
Kada mađioničar želi prikazati iluziju on često upotrebi ruku da skrene

pažnju publike kako oni ne bi videli šta on radi drugom rukom. Slično
tome, kad lopovi pljačkaju svoje žrtve oni koriste trikove. Jedan od
lopova de gurnuti osobu i dok ona obrati pažnju na to, drugi lopov koristi
situaciju i neprimetno izvlači žrtvin novčanik... I u jednom i u drugom
slučaju radi se o obmanjivanju osobe, sa namerom da joj se zamažu oči
kako ne bi videla šta se stvarno događa. Za razliku od mađioničara čije
su intencije da razonode ljude, lopovske namere su da ih iskoriste i da
im naude.
Međutim, treba naglasiti da postoje osobe koje su, po nas, neizmer-
no opasnije od lopova u primeni obmane. Radi se o krajnje degenerisa-
nom soju, najgorim od svih parazita koji koriste predočenu taktiku,
odnosno, stvaraju opštu konfuziju i haos, prave buku i pričaju laži,
zloupotrebljavaju medije i zabavnu industriju, školstvo i zakone, religiju i
moral sa ciljem obmanjivanja i varanja vedine našeg naroda da se
svojevoljno, i protivno svim zakonima prirode samouništi...
71
Kod pisanja knjiga prouzrokuju se haos i konfuzija, tako što se puno

napiše ali ništa ne kaže, odnosno, ništa od značaja. U bujici besmislenih
reči, opštih nelogičnosti, beskorisnih poređenja ili neadekvatnih fraza,
stvara se samo dojam da se unutar napisane zbrke nalazi skriven
nekakav dublji smisao—za čije razumevanje je navodno neophodna viša
inteligencija ili impozantno obrazovanje—iako tog smisla, u datim
knjigama nema, a osnovna svrha pisanja je da se samo zamagli pravo
stanje.
Uz pomod određenih dekadentnih krugova i po nas pogubnih
institucija ta dela de biti predstavljena kao izuzetna intelektualna
dostignuda pri čemu de—preko odgovarajudih veza ili zahvaljujudi
„političkoj podobnosti“—zasigurno dobiti i nekakve nagrade. Zatim,
treba imati na umu da je osnovni i prevashodni cilj štampanja takvih
knjiga da preokupira javnost, drži je skoncentrisanu na trabunjanje u
kome nema nikakve značajnije istine, gde se mogu nadi jedino izopače-
nosti koje nas još više i brže mogu dovesti u propast... Pri tome, ved
duže vremena, postoji loša praksa da knjiga sadrži što više perverzija i da
što bolje prikrije stvarnost jer su joj tada vede šanse za osvajanje neka-
kve nagrade i/ili prodaju u velikom tiražu.
Kod medijskih nastupa, haos se stvara lavinom beskorisnih ili besmi-
slenih programa koji mogu sadržati manje ili vede doze perverzija, ali
gde se jedino istina, i bilo šta po nas korisno ne može videti i čuti. Sve-
doci smo brojnih emisija u kojima—početkom XXI veka—nastupaju i
ljudima pridikuju razni prevaranti, odnosno: vidovnjaci, vračevi, proroci,
akupunkturisti, numerolozi, astrolozi, magovi, tarotisti, itd... Ali, tu se
veoma retko mogu videti lekari, filozofi, matematičari ili ostali naučnici.
U političkim emisijama uglavnom se pojavljuju po nas izrazito štetne
osobe, a ukoliko ima nekog ko nam dobro misli onda je on okružen
negativcima, sa namerom da se predstavi u što lošijem svetlu. S tom
namerom, dodatno, može biti prisutna pažljivo izabrana publika koja de
otvoreno negodovati nastupu po nas pozitivne osobe, pa ukoliko dođe
do telefonskih uključenja, učinide se veliki napor da što vedi broj poziva,
ili po mogudnosti svi pozivi, budu po nas štetni. Sve, sa ciljem ubeđiva-
nja naroda kako vedina njihovih sugrađana spontano i sama od sebe želi
da se svojevoljno samouništi: odnosno da je to navodno nešto dobro,
normalno i moralno! *Samo oni to ne kažu baš na taj način ved da su svi
odreda za ljubav, mir, jednakost, pacifizam i toleranciju.]
72
Sa druge strane, pozitivne osobe u datim emisijama bide na razne

načine ometane, prekidane, uznemiravane i nede biti u mogudnosti da
iznesu bilo šta od značaja, jer de negativci praviti što vedu buku, konfu-
ziju i činiti sve mogude da ih dekoncentrišu ili izigraju, odnosno iskrive
stvarno stanje.
Uglavnom, svrha takvih emisija je da manipuliše javnošdu kako bi
mase poverovale da je naše vlastitio samo-uništenje nešto po nas
poželjno, ili pak, da uopšte i ne vide šta im se to stvarno sprema,
zapravo kakva zla sudbina tek očekuje njihovu (našu) decu! Ali tada se
moramo upitati: kolika količina podlosti i destruktivnog delovanja, koliko
para i truda je potrebno da bi se jedna cela populacija ubedila da se
sama od sebe svojevoljno samo-uništi, zapravo, izmanipulisala da ne vidi
šta je čeka u bliskoj bududnosti, da dobrovoljno svojoj vlastitoj deci
spremi sudbinu neizmerno goru od smrti!
Drugim rečima, velika monetarna sredstva su uložena da bi se naš
narod perfidno izrabljivao te, putem negativne selekcije, regrutovao
odgovarajudi kadar sa ciljem sprovođenja (našeg) genocida. Pored
individua, angažuju se celokupne grupacije, udruženja, firme, političke
partije, a u zadnje vreme sve više takozvane „nevladine organizacije“
kao i neke tobože „humanitarne organizacije“. Uz to, porezi i razni
nameti se masovno ispostavljaju obezglavljenom narodu, a potom
koriste da se nad nama vrši pogrom. Mito i korupcija osiguravaju učešde
što vedeg broja osoba u ovom udruženom zločinačkom poduhvatu,
zapravo, bizarnom procesu degradiranja naše kulture i civilizacije; dok se
legalno kažnjavanje zaloupotrebljava u svrhe udutkivanja i/ili onemo-
gudavanja svih osobe koje su imalo moralne te žele dobro našem Relmu.
*O definiciji koncepta „Relma“ videti tekst “Rešenje”, u slededem broju
časopisa.+
Pošto oni nemaju istinu na svojoj strani—a apsolutna istina je da
niko normalan ne želi da se svojevoljno samouništi, ne želi loše svojoj
deci, ne želi da doprinese propasti svog naroda, svoje vlastite rase i
civilizacije—njihov cilje je da nas na bilo koji način ubede u suprotno,
zavade, obmanu i prevare kako bismo se mi ipak samouništili. Zato
neprestano izmišljaju načine na koje bi nam podvalili, gurnuli u propast,
te sprečili pojedince među nama koji su svesni šta se stvarno događa, da
probude učmalu masu i dignu je na noge kako bi se razračunala sa
podlom manjinom koja je na vlasti i koja je perfidno tera u propast!
Grupacija koja ima nameru da nas uništi i koja nas morbidno vara (pri-
73
morava) da se svojevoljno samo-uništimo regrutuje najgore (najnemo-

ralnije) pripadnike našeg naroda i naše rase sa namerom da zajedničkim
snagama ostvare naš genocid!
Između ostalog, to znači da de oni nemilice lagati, držati monopol i
kontrolu nad svim sredstvima javnog (dez)informisanja, bezbroj puta
ponavljati iste ili slične laži3 i kreirati iskrivljenu sliku stvarnosti te
brutalno napadati sve one koji hrabro pokušavaju spasiti naš narod,
odnosno, obmanjivade narod da ih se patološki kloni i plaši. Suština je u
tome da stvore što više konfuzije i što vedi haos kako niko ne bi znao,
niti bio svestan, šta se to doista dešava jer samo tako mogu koristiti laži
da nas unište: pošto je istina njihov najvedi neprijatelj.
Jedino još tako mogu sve okrenuti naopačke, obmanuti nas da
vidimo crno kao belo a belo kao crno, ubediti da ono što je po nas dobro
vidimo kao loše i obrnuto. A epohalna istina je da se nad nama vrši
genocid i da de naša cela rasa nestati sa lica zemlje do kraj ovog veka,
ukoliko se ništa značajno ne preduzme da se spreči trenutna golgota
protiv naše civilizacije!
Najgora od svih istina je da se našoj vlastitoj deci ne piše dobro i da
de se oni, ni krivi ni dužni, nadi pred svršenim činom, u najvedem užasu
koji mi verovatno ne možemo u ovom trenutku ni zamisliti. Samo zato
što mi, kao vedina—dok smo još uvek vedina u našim zemljama—nismo
u stanju da se priberemo, shvatimo urgentnost situacije, spoznamo šta
se stvarno dešava, ujedinimo, organizujemo i odbranimo od proklete
manjine koja nas je podmuklo spopala i sistematski nas gura u brutalnu
propast.
3
Laž ponovljena veliki broj puta postaje istina u očima naivne poltronske
mase, naročito kad je svako oprečno mišljenje nemilosrdno
sankcionisano te se ne može pojaviti na medijima.
74
Ars longa…
UJEDINITE SE I ORGANIZUJTE!
Govorite slobodno sa ponosom i budite hrabri…
Ono čemu vas učim ima ime, zove se revolucija:
intelektualna revolucija je ono čemu vas učim!
50,000 milja u mom mozgu galaksije se sudaraju i najveda od svih oluja

se sprema…
Ars longa, vita brevis.
75
76
“One of the most significant philosophical works…

…on the foundations of Plato, Marx and Nietzsche…
…the truly remarkable revolutionary philosophy…”
Stvarnost eJournal
www.stvarnost.com
“Jedno od najznačajnijih filozofskih dela…

…na temeljima Platona, Marksa i Ničea…
…epohalna revolucionarna filozofija…”
Stvarnost eJournal
www.stvarnost.com
77
Free speech and press thus supposedly the unalienable individual rights
to free speech were considered as the highest ideals, in USA, relentlessly
championed by the first amendment. However, the truth is that it was
really just a farce, only a way to abuse media, entertainment, “educa-
tion” and politics as to promote and assist various perverts or decadent
groups and/or notions to be imposed on the general public: so that the
majority would be oppressed, exploited and terrorized by various
minorities.
Consequently, once their ulterior ploy was accomplished, the notion
of free speech was declared outdated thus gradually replaced with the
concept of “political correctness” which is, now, extensively used to
maintain this new status quo: as an additional and a perfidious mean to
keep the majority subdued and oppressed, indefinitely!
The truth is that those corrupt politicians and disgusting media slime
buckets work, together, for the extremely rich crooks as to enable those
wealthy thieves to exploit the population, and along the way: castrate
white men, destroy our civilization, thus perform horrific genocide of
entire white race! This bizarre system works for them and against us,
against the universe! Thus, it must be stopped and they have to be
wiped out completely and relentlessly, alongside all parasites, degene-
rates and perverts!
78
Smrdljivi vladari sveta [ekstremno bogata bagra] perfidno radi na

uništavanju bele rase, naše kulture i civilizacije! PODMUKLO VRŠE
GENOCID NAD NAMA! U Srbiji, oni regrutuju najgori ološ te najgnusnije
ljigavce koje mogu nadi među političarima, na medijima i u zabavnoj
industriji... Naša zemlja je sve više zagađena svakojakim nimoidima
[ciganima, crncima, mongoloidima, arapima, indijancima, itd] ili perver-
tima [homoseksualcima, tranzvestitima, feministima, itd], truju nas,
obmanjuju i manipulišu na sve mogude načine. Seju pacifizam, nemoral,
apatiju, praznoverje, lakovernost, nadrilekarstvo, defetizam, razne
perverzije, ravnodušnost, bedu i očaj! OTIMAJU NAM ZEMLJU, A NAS
PODSTIČU DA SE SVOJEVOLJNO SAMO-UNIŠTAVAMO! Mediji sistema-
tski zaluđuju naš narod, uče nas svemu po nas pogubnom, svemu što
nas vodi u sigurnu propast [na primer, bratime nas i/ili poistoveduju sa
svim i svačim ne-evropskog porekla, čine da bela kuga polako iznutra
desetkuje naš narod, našu rasu, uče nas unutrašnjem razdoru i neslozi te
nas guraju ka samo-uništenju], a političari neprestano donose po nas
sve pogubnije zakone.
U našoj vlastitoj zemlji otvoreno diskriminišu protiv nas, a u korist
cigana, kineza, crnaca, arapa, muslimana i ostalih ogavnih parazita,
sumanutih divljaka, odnosno, primitivnih nimoida... I perverte su počeli
zakonski štititi... Dok je naš narod izmanipulisan, temeljno sluđen da sve
to pacifistički i pasivno posmatra, samo duti, trpi, toleriše i patetično
odobrava ili što je još užasnije: u tome sarađuje! Poltrone, kretene,
perverte, izdajice i lažne patriote nagarađuju, dok istinske patriote
nemilice proganjaju!
Intelektualna revolucija, zapravo, dovođenje najpametnijih muška-
raca na vlast te nemilosrdno razračunavanje sa svim degenericima i
parazitima, to jest, ološem, nimoidima i pervertima je jedino pravo
rešenje te naš jedini izlas iz ovog perfidnog užasa!
79
Preuzeto iz knjige:
Dragan Glavašid
PHILOSOPHY
& THOUGHTS
50,000 Miles within My Brain
FILOZOFIJA
i MISLI
50.000 Milja Unutar Mog Mozga
[A compilation of new and original or already published
philosophical and other essays, written between 1990 and 2010
in English and/or Serbian…]
[Zbirka novih i originalnih ili ved objavljenih filozofskih i drugih

radova, napisanih između 1990. i 2010. godine, na engleskom i/ili
srpskom jeziku…+
Odin & Thor ~ 2010
80
Dragan Glavasic
PHILOSOPHY & THOUGHTS: 50,000 Miles Within My Brain
FILOZOFIJA i MISLI: 50.000 Milja Unutar Mog Mozga
Odin & Thor

Belgrade, Serbia, Yugoslavia
August 2010
For information and/or book orders:

www.glavasic.net * www.stvarnost.com
dragan@glavasic.net * info@glavasic.net * orders@glavasic.net
(381-61) 155-4205
Philosophy and political rhetoric

ISBN 978-86-911841-1-7
Format: 12.8cm x 19.7cm

Pages: 615
Words: 187,365
2800 copies in paper; unlimited in eBook (pdf)
Printed by Infinity Books Ltd.
Made in Yugoslavia
Copyright © 2010 by Dragan Glavasic

All rights reserved.
81
Book Cover
Omot knjige
82
CD covers/CD omoti:
Pages 1 and 4/strane 1 i 4
Pages 2 and 3/strane 2 i 3
83
TABLE OF CONTENTS/SADRŽAJ:
language/chapter/title/page
jezik/poglavlje/naslov/strana
E 1 Alchemists 15
S 2 Nauka 21
S 3 Medijski Uticaj 27
E 4 FEST 32
S 5 FEST 35
S 6 Negativna Selekcija 38
E 7 The West 46
S 8 Zapad 54
E 9 Drug Addict in the White House 62
E 10 The Truth 64
E 11 The Road to Success 68
S 12 Put do Uspeha 82
E 13 Negative Selection 94
E 14 The Caves 103
S 15 Pedine 105
E 16 The Compendium of Wisdom 107
E 17 The Downfall of Communism 126
S 18 Sunovrat Komunizma 129
E 19 The Ice Age Man 132
S 20 Istina (film) 134
S 21 Bela Kuga 139
E 22 The Bronze Age in Europe 141
S 23 Bronzano Doba u Evropi 144
E 24 Human Development 147
S 25 Virtualna Stvarnost 196
S 26 Razdvajanje 206
E 27 The Religious War 209
S 28 Rimsko Pravo 215
S 29 Povod i Poziv na Ustanak 268
E 30 The Inducers of Confusion and Chaos 277
S 31 Stvaraoci Konfuzije i Haosa 282
84
E 32 The Ultimate Crime 286

S 33 Najvedi od Svih Zločina 292
E 34 Our Race 298
S 35 Naš Narod 308
E 36 The Social Justice 317
S 37 Preraspodela Resursa 323
E 38 The Being 332
E 39 Witnessing the Future 339
S 40 Podvala 342
S 41 Mentalno Obogaljeni Invalidi 347
S 42 Dirilica ili Latinica 350
S 43 Kada Budale i Žene Proglase Patriotima 352
S 44 Mongoloidni “Borilački” Ples 357
E 45 The Guiding Principles in Judaism, Christianity, Islam 360
S 46 Skup Morbidnog Zla 364
S 47 Lažni Patrioti 370
E 48 Demographic Genocide 372
E 49 Anatomy of The Ultimate Evil 374
E 50 The Bill of Rights and Responsibilities 391
E 51 Realm Defenders 400
E 52 Reasons for Activism 410
S 53 Razlozi za Aktivizam 424
E 54 Beware 436
S 55 Opasnost 440
E 56 The Quest for Reality 444
S 57 Potraga za Stvarnošdu 450
S 58 Istina o Srebrenici 455
S 59 BITEF 457
E 60 USA Elections 2008 460
S 61 Izbori 465
E 62 Hoover 470
S 63 Novi Religiozni Rat 472
S 64 Sumanuta Zemlja 476
E 65 The Sandcastle 480
S 66 Spoznaja Večnosti 488
E 67 The War 490
S 68 Materijalizam ili Idealizam 493
S 69 Prostor i Vreme 497
85
E 70 The Infuriated Poem 502

S 71 Pesma Gneva 504
E 72 The Realm 505
S 73 Relm 509
S 74 Bolesno Društvo 513
E 75 The Ultimate Injustice and the Absolute Evil 522
S 76 Nepravda 528
E 77 The Evil Cult 533
E 78 Innately Inferior Mongoloids 538
S 79 Kako Nam Otimaju Zemlju 543
E 80 Media Whores 551
E 81 Big Bang Lunacy 553
E 82 Natural Proclivity 558
S 83 Parada Srama 561
E 84 Bloated Parasites’ Frantic Lament 565
Coda/Koda * Ars Longa, Vita Brevis 572

- A Great Deal of Pain and Pestilence/Puno Bola i Zaraze 574
- Ascertaining Threshold 577
- From Beneath Noetic Subtarrain 581
- A Barrage from Cosmic Artillery 585
- Kako Manipulišu Javnim Mnenjem 601
- Lunatics/Ludaci 602
- What To Do/Šta Činiti 604
About the Author/Beleška o Piscu 613
86
87
About the Author
Dragan Glavasic was born in Belgrade, on the 19th of January in the year
1958. He studied mathematic and philosophy in USA thus has gradu-
ated at Davis & Elkins College. He has received a Master’s degree (M.A.)
at Marshall University. He is a member of mathematical and scientific
fraternities Pi Mu Epsilon and Chi Beta Phi, as well as of American
Mathematical Society. He is the founder and the president of Asgard
[the association for the protection and promotion of European culture,
tradition and civilization].
He writes books in the field of philosophy, mathematics, language
and literature, both in English and in Serbian. Mr. Glavasic regularly
contributes for the journal Stvarnost and occasionally writes to other
publications as well.
Beleška o Piscu
Dragan Glavašid je rođen 19. januara 1958. god. u Beogradu. Završio je

studije matematike i filozofije na Dejvis & Elkins Koledžu, magistrirao na
Maršal Univerzitetu u SAD-u. Član je matematičkih i naučnih udruženja
Pi Mu Epsilon i Chi Beta Phi te Američkog Matematičkog Društva. Osni-
vač je i predsednih pokreta Azgard *za zaštitu i promociju evropske
kutlure, tradicije i civilizacije].
Napisao je nekoliko knjiga iz oblasti filozofije, matematike, jezika i
literature, na engleskom i srpskom jeziku. Redovno piše za časopis
Stvarnost, povremeno objavljuje i u drugim publikacijama.
88
Dragan Glavašid
FILOZOFIJA i MISLI: 50.000 Milja Unutar Mog Mozga
PHILOSOPHY & THOUGHTS: 50,000 Miles Within My Brain
izdavač
Odin & Thor
Belgrade, Serbia, Yugoslavia
godina
2010
distribucija
office@glavasic.net * office@stvarnost.com
(381-61) 155-4205
web
www.glavasic.net * www.stvarnost.com
Filozofija i politička retorika

ISBN 978-86-911841-1-7
tvrd ili mek povez
tiraž: 2000 primeraka [neograničeno kao eBook (pdf)]

format: 12.8cm x 19.7cm
strana: 615
reči: 187,365
štampa
Infinity Books Ltd.
Made in Yugoslavia
Copyright © 2010 by Dragan Glavasic

All rights reserved.
89
CIP – Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd
821.163-41-4
821.163-41-3
GLAVAŠID, Dragan, 1958 –

Philosophy & Thoughts [Elektronski izvor]
: 50.000 miles within my brain / Dragan
Glavasic = Filozofija i misli : 50.000 milja
unutar mog mozga / Dragan Glavašid. – Beograd
: Odin & Thor, 2010 (Beograd : Infinity Books
Ltd). – 1 elektronski optički disk (CD-ROM) :
Tekst ; 12 cm. - (Philosopy and Political
Rhetoric)
Nasl. sa naslovnog ekrana. – Tiraž 2000.
ISBN 978-86-911841-1-7
COBISS.SR-ID 179316748
90

Glavasic RIMSKO PRAVO PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Glavasic RIMSKO PRAVO PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Books by Dragan Glavasic:

- The Cosmic Tree (2003) philosophy

Knjige od istog autora:

- The Cosmic Tree (2003) filozofija

In this evil and utterly deviant world of insidious injustice, “political

U ovom zlom, temeljno izopačenom svetu opšte nepravde, „politička

Komunizam su, pre svih drugih, temeljno urušili te potpuno uništili

Podmuklo smo prevareni, primorani da jedva preživljavamo u zlom,

Izmanipulisane mase moraju pokorno živeti u bedi i nemaštini ili samo

Intelektualna revolucija je jedini pravi izlaz iz ovog suludog,

Gde je društvo, tu je pravo. Ubi societas ibi ius.

Mancipacija prenosi svojinu.

infamia = gubitak časti

Ved skoro 1000 godina rimsko pravo je važan element u obrazovanju

Izvori saznanja o rimskom pravu su tekstovi: originalni pravni tekstovi ili

Rimska država je po mnogo čemu bila jedinstvena u starom veku.

KRALJEVSTVO (754-509. p.n.e.)

Po legendi, Rim je osnovao Romul, sin boga Marsa i potomak trojanskog

pogledu, svi zajedno su nazvani Italicima. Do IV veka p.n.e. glavni

procenu imovine. Slobodno stanovništvo grada je podeljeno u pet

REPUBLIKA (509-27. p.n.e.)

Epoha velikih promena, u kojoj su Rimom upravljali senat i izborni

Magistrati (koji su zamenili kralja) su birani na jednogodišnji mandat.

PRINCIPAT (27. p.n.e. – 284.)

Novi magistrat je imao znatna ovlašdenja i neograničeni mandat. Sula

Vladari smatraju svojom najvedom obavezom da se brinu o grad-

Dioklecijan je imao više organizacione nego vojne sposobnosti. Bio je

Tokom duge istorije Rima, pravo je pretrpelo mnoge promene. Zakon

STARO CIVILNO PRAVO

Najstarije rimsko pravo je bilo običajno i primitivno pravo. Pravo se ne

svedoka, za njega zakon! Posle punskih ratova vera (fides) postaje

Običajno pravo je skup normi koje su nastale dugotrajnim ponavljanjem

Pontifici su bili najkreativniji u periodu osvajanja Italije. Konstruisali su

Klasično pravo obuhvata poslednja dva veka republike i celu epohu

Klasično pravo se pojavilo usled promena u društvu posle punskih

Početkom principata rimljani koriste dva pravna sistema: civilno i

Gnej Flavije je oko 300. god. p.n.e. ukrao—verovatno sa dozvolom ili uz

Magistrat je davao predlog zakona koji je potom donosila skupština.

Pravo koje su stvarali imperatori preko konstitucija postepeno postaje

Magistrati donose odluke da li do suđenja treba dodi i organizuju

Aurelijanovo i Dioklecijanovo obnovljeno carstvo, posle «vojne anarhije»

Hrišdanstvo je tokom IV veka postala dominantna religija, na čijim

Jurisprudencija *pravnici koji tumače pravo+ je nestala tokom perioda

Carsko zakonodavsto je postalo nepregledno. Kodifikacije su bile način

Postklasično pravo je palo na niske grane i odlikuje se duhovnim

U dominatu, pravnici više ne pišu originalna dela i svojim mišljenima ne

Prvi veliki zbornik Codex Gregorianus sastavljen je 292. god. Sadržao je

Justinijan je vladao od 527. do 565. god.. Rođen je na Balkanskom

Justinijan je ovlastio pravnike da pri pisanju Digesta, vrše interpolaciju,

Digesta su korišdeni i za nastavu na univerzitetima, gde su se obrazovali

Krajem 534. godine prvobitni Kodeks (Codex Iustinianus) je prerađen i

Digesta i Kodeks su sadržali oba izvora pozitivnog prava: ius i leges.

Posle pada zapadnog rimskog carstva *nezvanično se uzima da je to bilo

Glosatori su bili prvi profesori prava koji su izučavali rimsko pravo—

Sholastika je bila dogmatska srednjevekovna «filozofija» *zapravo lažna

Komentatori (postglosatori) su italijanski pravnici koji su se pojavili

Recepcija prava znači prihvatanje stranih pravnih normi u domadem

Kad su Turci *divljačke horde iz centralne Azije+ zagadili i uništili Vizan-

Škola elegantne jurisprudencije nastaje u Francuskoj, na umiverzitetu u

Njime se ocenjuje legitimnost pozitivnog prava (koje mora biti u skladu

Istorijska pravna škola shvata pravo kao proizvod nacionalne istorije.

Rimsko pravo po svom značaju za razvoj evropske kulture prevazilazi

INSTITUCIJE RIMSKOG PRAVA