Osnovi ekonomije

1. Pojam ekonomije i osnovna ekonomska pitanja

=> Pojam ekonomije - Reč ekonomija potiče od 2 grčke reči: oikos – kuća, gazdinstvo, domacinstvo i
nomos – zakon, red, pravilo.
Postoje brojni odgovori na pitanje šta je to ekonomija. Prema opštem naučnom shvatanju, ekonomija i
ekonomski zakoni su osnova progresivnog ljudskog razvoja. Npr. Ksenofon smatra da je ekonomija veština
upravljanja gazdinstvo, a Aristotel je ekonomiju smatrao veštinom pribavljanja dobara potrebnih za život.
def. Ekonomija se može definisati kao društvena nauka koja se bavi ponašanjem ljudi u procesima
proizvodnje, potrošnje i razmene dobara.
Ona analizira posledice izbora u vezi sa oskudnim proizvodnim resursima. Kod ekonomske analize
posmatra se trenutno stanje i potrebe, a realizacija potreba zavisi od realnosti ostvarivanja. Spram toga se
bira lepeza dobara.
Cilj ekonomije jeste da objasni način na koji društvo donosi odluke o proizvodnji, potrošnji i razmeni
dobara, da objasni zašto i kako privreda funkcioniše i kako reaguje na promenu odredjenih okolnosti.
Ekonomija je posebna vrsta društvene nauke, jer ona teži da postigne viši stepen preciznosti od drugih
društvenih nauka, pri tom koristeći se takođe i saznanjima iz drugih naučnih disciplina.
Sa rečju ekonomija povezane su takođe i ekonomika i ekonomska politika. Različita su stanovišta oko
definicije ovih pojmova. Ekonomika, kao društveno-ekonomska naučna disciplina se može posmatrati kao
opšta i posebna. Posebna objašnjava delovanje različitih ekonomskih zakona nekih privrednih grana i
preduzeca, a opšta ekonomika proučava celokupnu ekonomsku strutkuru jedne zemlje. Ekonomska politika
se bavi ciljevima privrednog razvoja, ekonomskim subjektima i instrumentima za realizaciju tih ciljeva (kod
nas se cesce upotrebljavao termin politicka ekonomija, ali vise ne)
U osnovna ekonomska pitanja spadaju: ljudske potrebe i oskudnost resursa, kriva proizvodnih
mogućnosti i zakon opadajućih prinosa, institucionalni okviri i uloga države u ekonomskoj aktivnosti,
mikroekonomija i makroekonomija i ciljevi ekonomske politike.

2. Ljudske potrebe i oskudnost resursa

=> Ljudske potrebe i oskudnost resursa - Razlog pojave ekonomskih procesa jesu ljudske potrebe. One
su promenljiva kategorija, a predstavljaju izraz ljudske prirode. To su pokretački motivi. Mogu biti
egzistencijalne prirode: za hranom, vodom, stanovanjem ili svojstvene pojedincima tj. "povlašćenoj" grupi.
Ekonomski problemi iz sfere društvenog života i privrede odnose se na činjenicu da su resursi oskudni u
odnosu na ljudske potrebe.
Potrebe pojedinaca treba razlikovati od potreba države, jer su motivisane ličnim interesom, a ne opštim,
zajedničkim interesom. Ukoliko u društvu preovladavaju interesi pojedinaca nužno dolazi do krize, kako
privrede tako i društva.

1
 Ako posmatramo sa istorijskog aspekta, ovakve potrebe su se tokom vremena menjale i razvijale.
Vrednosni sistem savremene države i nekadašnje robovlasničke su neuporedivi.
Neujednačenost potreba i ograničenost resursa iziskuje prisustvo ekonomije. Ekonomski izbor u
uslovima ograničenosti resursa zahteva racionalno donošenje odluka pri raspolaganju sa aspekta ekonomske
efikasnosti. Za to je najpre neophodno definisati i analizirati ekonomske resurse.
Ekonomski resursi mogu se posmatrati kao prirodni, društveni (materijalni) i ljudski. Prirodni resursi su
pretpostavka proizvodnje (zemljište, vode, šume, rudno bogatstvo itd.). Društveni (sredstva za proizvodnju)
su stvoreni ljudskim radom. Sredstva za proizvodnju su najznačajniji faktor rasta proizvodnje. Ako su na
višem tehničko-tehnološkom nivou razvoja to automatski povećava i proizvodnu mogućnost i obrnuto. Bez
ljudi i ljudskih potencijala nema uspeha, ma kakvi god da su resursi. Čovek kao misaono biće razume svoje
potrebe i nameće sebi ciljeve. Ljudski resursi imaju primat u odnosu na ostale.
Iz razloga što su resursi ograničeni, neoptimalne odluke mogu dovesti do uništenja ekonomski
neobnovljivih resursa.

3. Kriva proizvodnih mogućnosti i zakon opadajućih prinosa

=> Kriva proizvodnih mogućnosti - Sve aktivnosti ljudi povezane su sa njihovim potrebama. Raznolikost
potreba uslovljava mnoge i različite aktivnosti da bi se proizveli dobra i usluge neophodni da zadovolje
čovekove interese.
Proizvodnja koristi resurse, problem koji se nameće svakoj nacionalnoj ekonomiji je njihova
ograničenost. Ograničenost resursa nameće i ograničenost proizvodnih mogućnosti. Problem retkosti znači
da proizvodnih i potrošnih dobara nema u neograničenim količinama, te ova činjenica nameće izbor, tj.
opredeljenje za jedno dobro i odricanje od drugog.
*Kriva ukazuje na to da privreda jedne zemlje ukoliko želi da poveća proizvodnju jednog dobra, mora
smanjiti proizvodnju drugog i obrnuto. Kriva proizvodnih mogućnosti pokazuje alternative izbora različitih
proizvoda tj. proizvodnu mogućnost datog subjekta kome je proizvodna struktura ograničena obimom
ekonomskih resursa.
Zadovoljenje različitih potreba u uslovima retkosti resursa zahteva određene troškove. Iznos jednog
dobra kojeg se treba odreći da bi se dobilo više drugog naziva se oportunitetni trošak. To je mera onoga što
je izgubljeno prilikom donošenja odluke. Naš izbor direktno utiče na troškove proizvodnje, te odluka mora
biti racionalna. Optimalna odluka je ulaganje u ekonomski najisplativije resurse sa minimalnim gubicima sa
aspekta naših proizvodnih mogućnosti.
=> Zakon opadajućih prinosa - Kriva proizvodnih mogućnosti ukazuje na to da povećanje proizvodnje
jednog proizvoda zahteva upotrebu dela resursa koji se koriste za proizvodnju drugog proizvoda. Povećanje
proizvodnje jednog uslovljava smanjenje proizvodnje drugog tj. uzrokuje rast oportunitetnih troškova.
Postavlja se pitanje šta se dešava u realnom svetu. U realnom svetu faktori proizvodnje nisu dovoljno
fleksibilni i jednako efikasni u svim oblastima proizvodnje. Jedan deo faktora je efikasniji u proizvodnji
jednog proizvodni, za razliku od drugog.
*Rast ekonomske aktivnosti sa sobom nosi rast oportunitetnih troškova i treba racionalno odlučiti u šta
ulagati. Oportunitetni troškovi su rezultat činjenice da deo resursa mora da se prilagodi proizvodnji

2
predmeta A, što dovodi do dodatnih troškova specijalizacije. Odluka se donosi spram proizvodnih
mogućnosti subjekta poslovanja što će dovesti do ostvarenja maksimalnih prihoda.
Svaki oblik proizvodnje dovodi do troškova, ali neophodno je doneti odluku u odnosu na potencijalnu
ekonomsku moć. Ako donesemo pogrešnu odluku danas, to će rezultirati posledicom negativnog rezultata u
budućem vremenu i obrnuto.

4. Institucionalni okviri i uloga države u ekonomskoj aktivnosti

=> Institucionalni okviri i uloga države u ekonomskoj aktivnosti - Problem ekonomije izbora nameće i
pitanje institucionalnih karakteristika privrednog sistema. Institucije igraju aktivnu ulogu u formiranju
privrednog sistema i uvode čvrsta pravila ponašanja.
Institucije se mogu posmatrati sa pozitivnog i negativnog aspekta. Sa pozitivnog, predstavljaju okvir
unutar koga se podstiče određena aktivnost. S druge strane, institucije svojim pravilima destimulišu
određene aktivnosti, te su tako posmatrane negativne.
Institucije obuhvataju određena pravila. Ko je ovlašćen da donosi odluke; koje su aktivnosti dopuštene, a
koje ne; postupak koji se mora poštovati; informacionu strukturu koja određuje količinu, trošak i kvalitet
informacija na osnovu kojih privredni subjekti donose odluke; korist koja će pripasti tržišnim subjektima u
skladu sa njihovim aktivnostima.
Institucionalni okviri zemalja mogu biti formalni i neformalni. Formalna pravila definišu politički,
privredni sistem i sistem zaštite, a neformalna definišu pitanja opšte kulture, morala i običaja na osnovu
kojih privredni subjekti donose odluke. Između ovih dveju vrsta pravila mora da vlada jedinstvo, u
suprotnom dolazi do narušavanja harmonije i rasta troškova.
Institucionalni okviri su definisani izvan ekonomije, ali jedan od zadataka ekonomije da se uvođenjem
novih institucionalnih pravila dođe do boljih ekonomskih rezultata.
Država putem zakonodavne, izvršne i sudske vlasti ima ulogu u kreiranju optimalnog privrednog
okruženja, na taj način ostvaruje ekonomsku ulogu. Ekonomska uloga se izražava kroz 3 funkcije:
alokativnu (prikupljanje javnih prihoda, proces usmeravanja iz privatnog u javni sektor), distributivnu
(pravična raspodela dohotka i imovine) i stabilizacionu (uloga budžeta-visoka zaposlenost, stabilnost
cena...).

5. Mikroekonomija i makroekonomija
=> Mikroekonomija i makroekonomija -
Sve ekonomske aktivnosti mogu se posmatrati iz dva ugla: mikroekonomije i makroekonomije. Predmet
istraživanja je srodan i međusobno povezan. Razlika je u relaciji individua-agregat. Mikroekonomija
analizira i posmatra ponašanja individualnih elemenata ekonomskog sistema, za razliku od makroekonomije
čiji su predmet posmatranja agregatne veličine tj. ekonomski/privredni sistem u celosti. Makroekonomski
procesi zapravo predstavljaju zbir svih pojedinačnih procesa i zbog toga svaka promena sa aspekta
mikroekonomije ima uticaja na makroekonomiju neke zemlje.
Značajne promene mogu dovesti do različitih problema, koji mogu trajati kraći ili duži vremenski period,
a njihovo rešavanje nužno proizvodi trošak srazmeran samom problemu.

3
 Na tržište, koje je najoptimalniji regulator ekonomskih odnosu izlaze proizvođači i potrošači svako iz
sopstvenih potreba i interesa. Potrošač raspočaže određenim dohotkom koji želi da uloži na način da ostvari
maksimalnu dobit, a proizvođač se prilagođava samim potrebama potrošača kako bi takođe ostvario
maskimalnu dobit. Sve ovo iz ugla mikroekonomije ima uticaja koji se odražavaju na makroekonomski nivo.

6. Ciljevi ekonomske politike

=> Ako posmatramo ciljeve ekonomske politike zapravo govorimo o ulozi države, na prvom mestu
izvršne vlasti. Posmatrano sa istorijskog aspekta, ekonomski ciljevi i uopšte položaj države kao institucije su
se menjali. Ne mogu se porediti ciljevi robovlasničke i savremene države. Ekonomska politika ne mora
nužno da rešava ekonomske ciljeve, već i razne socijalne, kulturne, zdravstvene i dr.
Ekonomski ciljevi se mogu posmatrati iz dva ugla, makroekonomskog i mikroekonomskog ugla. Ciljevi
makroekonomske politike su stabilnost cena, puna zaposlenost i uravnotežen platni bilans, a ciljevi
mikroekonomije mogu biti stimulisanje inostranog faktora ulaganja, zaštita pojedinih privrednih grana itd.
Ovi ciljevi se mogu ostvariti na različite načine, pomoću brojnih mera ekonomske politike. Npr. ako je cilj
da se uspostavi uravnotežen platni bilans, proizvodi za izvoz će biti oslobođeni poreskih obaveza, dok će se
proizvodi za uvoz teretiti različitim dažbinama.
Tržište je svakako najoptimalniji regulator ekonomskih odnosa, ali između ponude i tražnje može doći
do različitih nepravilnosti i poremećaja. Npr. može da se desi da je tražnja veća u odnosu na ponudu, ali
moguć je i slučaj da je ponuda veća u odnosu na tražnju. U prvom slučaju mere koje će biti sprovedene da
dođe do balansa, tj. ponovne harmonije jesu restriktivna fiskalna politika (npr. povećanje poreskog
opterećenja) kojoj se najčešće dodaje restriktivna monetarna politika. U drugom slučaju primeniće se
ekspanzivna ekonomska politika.
Ekonomska politika svojim delovanje u zavisnosti od cilja može posttaviti određene društvene slojeve u
različiti položaj. Ovakva pojava može biti iz pozitivne namere ili iz negativne. Pozitivan oblik bi bio slučaj
kada se društvo nalazi u procesu negativnog prirodnog priraštaja, pa se u tom slučaju sa ekonomskog
aspekta primenjuju određene mere koje će stimulisati parove da imaju više dece. Negativan oblik je bilo
koji oblik diskriminacije. Pojam diskriminacije znači stvaranje podela spram nedozvoljenih kriterijuma.
Primer su mere koje su preduzete u nacističkoj Nemačkoj po pitanju drastičnog povećanja plaćanja poreza
za pripadnike jevrejskog naroda.

7. Naučni metodi u ekonomiji

=> Metod je jedan od konstitutivnih elemenata svake nauke. On predstavlja način, put pomoću kojeg se
dolazi do relevantnih naučnih saznanja. Sve naučne metode se mogu podeliti na opšte i posebne. Opšte
naučne metode nisu rezervisane samo za određene naučne discipline, za razliku od posebnih. U opšte naučne
metode spadaju: metod modelovanja, statistički metod, metod crne kutije, matematički metod, komparativni
metod, kibernetički metod i dr.
Pomoću metoda modelovanja, određena realna pojava ili predmet se putem simbola, prevodu u jedan
imaginaran oblik koji je sličan pojavi i koji se može proučavati. Statistički metod se koristi pri analizi
masovnih pojava. Matematičkim zakonima služi se matematički metod za analizu određenih složenih
sistema, a da je ovo najoptimalnije rešenje. Komparativnim metodom se utvrđuju sličnosti i razlike ili čak
istovetnosti određenih pojava pomoću poređenja. Metod crne kutije je karakterističan za složene i nepoznate
4
sisteme. Reč kibernetika je grčkog porekla i na prevodu na srpski znači vladati, upravljati. Može biti opšta ili
primenjena.
Posebni metodi su: analiza i sinteza, apstrakcija i konkretizacija, apstrakcija i specijalizacija, indukcija i
dedukcija, klasifikacija i dr.
Analiza i sinteza su dva suprotna procesa. Analizom se razlažu određene pojave i predmeti, u zavisnosti
od samog istraživanja. Ako posmatramo sa ekonomskog aspekta, razlikuju se makroekonomska analiza i
mikroekonomska analiza. Sinteza služi da objedini činioce u jedinstvenu celinu. Apstrakcija je misaona
radnja kojom se apstrahuju, odstranjuju suvišni elementi, a ostavljaju oni primarni. Teži se uočavanju opštih
pravila, dok je kod konkretizacije suprotno. Specijalizacija sledi nakon apstrakcije i konkretizacije.
Dedukcija predstavlja metod koji polazi od opštih stanovišta i primenjuje ih na konkretne slučajeve, a
indukcija od pojedinačnih stavnovišta gradi opšte. Klasifikacija predstavlja rastavljane opštih pojava.
Ako posmatramo metode koji su karatkeristični za ekonomiju kao nauku, izdvajaju se apstrakcija,
konkretizacija i na kraju verifikacija. Apstrakcija predstavlja ne samo misaonu konstrukciju, već i verni
odraz objektivne stvarnosti. Apstrakcijom se daje primat određenim elementima pri proučavanju, a stepen
složenosti konkretizacije i verifikacije zavisi od stepena složenosti samog predmeta proučavanja. U
ekonomskoj literaturi mogu se uočiti više vrsta verifikacija. Razlikuju se eksperiment, statistička i istorijska
verifikacija. Eksperiment je kao vid verifikacije zakonitosti karakterističan za prirodne nauke, mada
ekonomija kao društvena nauka koja teži što većoj preciznosti takođe koristi eksperiment. Eksperiment se
vrši u ograničenim uslovima i vremenu, a rezultat je uslovan. Proučava se društvo koje je dinamična,
složena i slojevita kategorija i kao takva ne može dati pouzdane rezultate. Statistička verifikacija služi se
masovnim uzorcima i na osnovu njih se uočavaju zakonitosti. Ona je samo dopunski metod verifikacije
istorijskoj verifikaciji. Istorijska verifikacija proučava događaje, pojave i procese kroz dug vremenski
period. Kako bi se donele neke odluke koje se tiču budućnosti, prvo je neophodno poznavati prošlost.
Istorijska verifikacija daje najopštije zakonitosti, a ona je dokaz da u društvu ne postoje istovetnosti, već
samo sličnosti.

8. Ekonomske zakonitosti i njihove karatkeristike

=> Kada se govori o zakonitostima, misli se na određene pravilnosti. Ekonomija kao društvena naučna
disciplina teži većoj preciznosti u odnosu na ostale društvene nauke. Njen predmet proučavanja, ekonomski
odnosi su u tesnoj vezi sa društvom. Samim tim nemoguće je da svi zakoni koji se ustanove važe za sva
vremena, jer je društvo složena i dinamična kategorija koja se sastoji od brojnih subjekata sa različitim
pokretačkim težnjama i interesima. Zakonitosti ekonomske prirode ne mogu se ustanoviti proučavajući
pojedinačne ekonomske aktivnosti, međutim, proučavajući ekonomske odnose sa opšteg nivoa, dolazi se do
određenih zakonitosti koje važe duži ili kraći vremenski period.
Postoji stalni konflikt između pojedinačnih i kolektivnih interesa, a ekonomski zakoni nastaju upravo iz
tog sukoba. Bit ekonomskih zakonitosti nije unapred dat, već zavisi od prirode odnosa. Zakoni kako nastaju
pojavom određenih odnosa, isto tako i prestaju nakon što se jedna istorijska etapa završi.
U ekonomskoj teoriji postoji nekoliko različitih klasifikacija ekonomskih zakona.
Prisutna je podela na: tehničko-bilansne zakone, zakone ponašanja ljudi i zakone isprepletenosti ljudskih
aktivnosti. Tehničko-bilansni zakoni se odnose na uslovljenost ekonomskih odnosa stepenom tehničko-
tehnološkog razvoja i prirodnih činioca. Zakon ponašanja ljudi odnosi se na motivacioni faktor nastanka

5
ekonomskih odnosa, a zakon isprepletenosti ljudskih aktivnosti ukazuje da zakoni nisu u potpunosti i samo
povezani ljudskim faktorom.
Druga podela jeste na: univerzalne, opšte, posebne i pojedinačne zakone. Univerzalni važe nevezano za
prostor, za vreme i društveno-ekonosmki sistem. U osnovi to su tehničko-bilansni zakoni jer ukazuju na
povezanost čoveka sa tehnologijom i prirodom. Opšti zakoni, za razliku od univerzalnih skloniji su
promenama. Na primer zakon novca, zakon cena itd. Posebni su u skladu sa univerzalnim i opštim, a tiču se
određenog društveno-ekonomskog sistema. Pojedinačni su skloni promenama i mogu biti suprotni ostalim
zakonima.
Ekonomski zakoni poput prirodnih nastaju i nestaju nezavisno od volje ljudi. Oni postoje i deluju poput
nevidljive ruke, vezujući ljude, procese, ekonomske i tehničke zakonitosti u jedinstven sistem. Nastaju kao
objektivni odraz društvenih odnosa i pojava tzv. objektivne apstrakcije.

9. Nastajanje ekonomske misli i ekonomska misao srednjeg veka

=> Razvoj ekonomske misli je u direktnoj proporciji sa privrednim i društvenim razvojem. Ekonomska
misao se menjala srazmerno sa promenama u društvu i promena sistema vrednosti.
Začeci ekonomske misli mogu se pronaći još u Starom veku, u Antičkoj Grčkoj, Starom Rimu i
zemljama Drevnog istoka. Neki od najznačajnijih mislilaca jesu: Ksenofont, Platon, Aristotel, Tiberije i Gaj
Grah, Varon i dr.
Ksenofont je ekonomiju definisao kao veštinu upravljanja gazdinstvom. On primat daje naturalnoj
proizvodnji i razmatra pojam novca.
Platon u svojim delima opisuje idealnu državu. U Platonovoj državi postoji podela na 3 društvena
staleža: upravljače, čuvare i proizvođače.
Aristotel u svojim delima pravi konkretnu razliku između ekonomije i hrematistike. Ekonomija je
naturalno bogaćenje unutar domaćinstva i ograničeno je, a hrematistika je robno bogaćenje izvan
domaćinstva i nema granica, zbog činjenice da je tržište beskonačno.
Braća Tiberije i Gaj Grah su se zalagali za agrarnu reformu u Rimskom carstvu i predlagali su podelu
zemljišta građanima i bezemljašima.
Varon je u svom delu "O poljoprivredi" napravio podelu oruđa za proizvodnju na: ona koja ne govore
(inventar), ona koja muču (radna stoka) i ona koja govore (robovi).
Srednjovekovna ekonomska misao je bila pod jakim uticajem religije kako hrišćanske tako i
muslimanske.
Od Arapskih mislilaca nazjznačajniji je Ibn Haldun. Ibn Haldun se zalagao za podelu rada, razmenu,
ukidanje poreza na spoljašnju trgovinu itd. Takođe dragocene metale posmatra kao meru bogatstva, ali ne i
kao samo bogatstvo.
U Evropi, značajni su bili Toma Akvinski i Martin Luter. Toma Akvinski smatra da sesve aktivnosti koje
se tiču ekonomije moraju biti bogougodne. Trgovina nije bogougodna, jer cilj njenog postojanja je stvaranje
bogatstva. Međutim ne treba se skroz odbaciti, cene treba formirati ne u skladu sa zakonima ponude i
tražnje, već u skladu sa onim što je Bogu ugodno. Toma Akvinski podelu rada poredi sa prirodom pčela.
Jedne pčele skupljaju polen, jedne prave saće, a postoji i matica koja ne radi nikakve materijalne poslove, ali

6
je ključna za postojanje zajednice. Tako je i kod ljudi, jedni obrađuju zemlju, jedni grade dom, a neki se
bave duhovnim aktivnostima koje se u interesu svih. Martin Luter se zalagao za naturalnu privredu, a
osuđivao je zelenaštvo i kamatu.
U našoj zemlji, kao izvor ekonomskih odnosa postoje brojne povelje i dokumenti. Dušanov zakonik je
bio najznačajniji, jer je regulisao podelu rada podelom društva na klase. Takođe i Zakon o rudnicima
despota Stefana Lazarevića je bio od velikog značaja za novčane odnose, kreditno-poverilačke i
kupoprodajne odnose.

10. Merkantilizam i fiziokratizam

=> Merkantilizam - etimološki posmatrano potiče od latinske reči merkantiliy što u prevodu na srpski
znači trgovina, ili reči merx što znači roba. Merkantilizam predstavlja prvu školu ekonomske misli koja se
razvija u zapadnoevropskim zemljama u periodu od 15-17. veka. Od najznačajnijih predstavnika jesu Italijan
Antonio Sera, Francuz Antoan Monkretjen i Englez Tomas Man. U osnovi ideja je da trgovinski kapital ima
glavnu ulogu i da su interesi trgovinskog kapitala zapravo interesi društva i privrede.
Merkantilisti su smatrali da bogatstvo jedne zemlje čine plemeniti metali tj. srebro i zlato, te da je njihov
osnovni izvor rudno bogatstvo zemalja. Ukoliko zemlja nema rudinih bogatstava jedini legitiman način da
ostvari dobit je u spoljnotrgovinskim odnosima. Upravo u skladu sa ovim definišu se i osnovna načela
merkantilista: bogatstvo jedne zemlje čine njena rudna bogatstva, ukoliko ih zemlja nema do bogatstva
dolazi spoljnom trgovinom na način da izvoz bude u prednosti u odnosu na uvoz kako bi se ostvario
pozitivan saldo.
Treba razlikovati 2 faze u razvoju ove misli: rani i razvijeni merkantilizam.
Rani merkantilizam vezuje moć države za posedovanje što veće količine zlatnih poluga, dok razvijeni
merkantilizam upravo naglašava mehanizam spoljašnje trgovine kao dominantan faktor u razvijanju
bogatstva. Kako se to postiže, na način da se proizvodi za izvoz oslobode dažbina i da se smanje nadnice, a
proizvodi za uvoz se terete različitim poreskim dažbinama. I na taj način država može da ostvari dobit, tj.
može da se bogati i ovakav vid bogaćenja je neograničen.
Ovakav stav je naišao na kritiku liberalista, koji su smatrali da se na ovaj način može ostvariti
privremena dobit, te da nakon toga dolazi do priliva bogatstva u državu te porasta novčane vrednosti i
samim tim porasta cena domaćih proizvoda. Ovo će prouzrokovati opredeljenje stanovništva za strane
proizvode što će anulirati prethodni suficit.
=> Fiziokratizam - etimološki posmatrano reč fiziokratizam potiče od 2 grčke reči: fizis-priroda i kratos-
vladavina. Naziv ukazuje na vladavinu prirodnih zakona, u prevodu razvijenost privatnog vlasništva,
privatnog interesa, slobodne konkurencije i slobode preduzetništva. Fiziokratizam se razvija u Francuskoj u
18. veku, a njen idejni tvorac je mislilac Kene. Ova škola je jedna od najhomogenijih ekonomskih škola.
Kene je smatrao da jedina delatnost koja može da proizvede dobit jeste poljoprivreda. Poljoprivreda
može da stvori bogatstvo, odnosno višak iznad onoga što je uloženo. Za razliku od trgovine i razmene, gde
kod trgovine nema ni dobitaka ni gubitaka, a u razmeni učesnici razmenjuju koristi.
Kene deli poljoprivredni kapital na 2 dela: godišnji i prvobitni predujmov. Godišnji predujmov obuhvata
semena, stočnu hranu, sredstva za izdržavanje radnika i kapitaliste. Ovi godišnji predujmovi će se potrošiti u
toku godine, za razliku od prvobitnih koji obuhvataju stoku i oruđa za rad koji će se delimično potrošiti.

7
 Kene takođe vrši podelu stanovništva na klase: poljoprivrednici, zemljoposednici i sterilna klasa.
Poljoprivrednici obrađuju zemlju, zemljoposednici ubiru višak, a sterilna klasa je zaposlena van
poljoprivrede.
Fiziokratizam je doživeo veliki uspeh, ali je bio kratkog veka.

11. Klasična i marksistička misao

=> Klasična ekonomska misao razvija se u periodu od sredine 17. do kraja 19. veka u zemljama
Engleske i Francuske. Od najznačajnijih predstavnika u Engleskoj ističu se Adam Smit i David Rikardo, a u
Francuskoj u pitanju je Pjer Boagijber.
Klasična ekonomska misao bavi se svim ekonomskim problemima, ali akcenat stavlja na privredni rast,
međunarodnu trgovinu, fiskalnu i monetarnu ekonomiju.
Adam Smit je smatrao da svi pojedinci imaju određene interese i ciljeve, koje nužno treba ograničiti
pravnim sistemom, običajima i moralom kako bi bili u saglasju sa interesima zajednice, tj. države. Pojedinci
nastoje da kupuju domaće proizvode i na taj način pružajući podršku domaćoj proizvodnji zapravo daju veću
vrednost domaćim proizvodima, a da toga nisu svesni.
Klasična ekonomska misao razvila je teoriju radne vrednosti. Izvor vrednosti jeste sam rad, a ekvivalent
rada u materijalnom smislu jeste cena. Cena je po pravilu srazmerna uloženom radu, međutim javljaju se
različite nepravilnosti koje se mogu odraziti na ponudu i tražnju. Cena nekog proizvoda može da bude viša u
odnosu na uložen rad, što automatski privlači činioce ekonomske strukture za ulaganje u date proizvode. To
dovodi do nagomilavanja tog tipa proizvoda što dovodi do smanjenja njegove cene, a oni proizvodi koji su
zanemareni, njima cena raste. Tržište svojim mehanizmima teži da uspostavi balans, a ova teorija je kasnije
odbačena i nju je zamenila teorija troškova proizvodnje. U ovoj teoriji pored samog rada koji daje
najamninu, govori se o kapitalu koji daje kamatu i o zemlji koja daje rentu. Na ovaj način eliminišu se
mogući viškovi ponude ili tražnje, jer su svi elementi angažovani u raspodeli dohotka.
=> Marksistička ekonomska misao - Marksizam se ne može definisati ni kao čisto ekonomska,
filozofska, istorijska ili druga misao. Marksizam je izuzetno kompleksan, a nastao je kao rezultat pojava 19.
i 20. vekao. Idejni tvorac je Karl Marks, a sa aspekta ekonomije značajan je i Fridrih Engels. Proučavajući
marksističku ekonomsku misao uočavaju se sledeći elementi: istorijski materijalizam, teorija vrednosti,
teorija viška vrednosti i profita i teorija socijalizma.
Istorijski materijalizam - prema Marksu nijedna društvena formacija ne može nastati pre nego što se
stvore materijalni uslovi, niti može nestati dok se ne iskoriste svi njeni potencijali.
Što se tiče teorije vrednosti i teorije viška vrednosti i profita, Marks pravi podelu na konkretan i
apstraktan rad. Konkretan rad je tvora upotrebne vrednosti, za razliku od apstraktnog koji je tvorac same
vrednosti. Apstraktan rad je istorijska kategorija koja nestaje sa robnom proizvodnjim. Ovakvo obeležje rad
dobija samo u uslovima robne proizvodnje. Marks smatra da kapitalizam vrši eksploataciju, na taj način što
radnik ne dobija srazmernu naknadu izvršenom radu, višak odlazi kapitalisti koji na taj način ostvaruje
profit.
Marks izlaz vidi u stvaranju jednog novog sistema vrednosti, koji se zasniva na nerobnoj proizvodnji i
društvenoj svojini, a u pitanju je socijalizam. On predstavlja niži stupanj kapitalizma. Umesto tržišta,

8
formira se planski uređen sistem koji uvodi red između potreba i proizvodnje. Robna proizvodnja prema
Marksu dovodi do disbalansa između ponude i tražnje.
Robna proizvodnja je svakako odigrala značajnu ulogu u visokorazvijenim zemljama, dala je
civilizacijske rezultate koji se ne mogu osporiti.Tržišni mehanizmi i samo tržište vrše selekciju proizvođača
i robe, daju pitanje na šta, kada i kako proizvoditi, podstiču razvoj konkurencije i tehničko-tehnološkog
razvoja, te iz ovih, a i mnogih drugih razloga primat treba dati tržištu u odnosu na Marksovu ideju planske
regulacije privrede.
Marksizam je dao veliki doprinos razvoju političke ekonomije, ali ne može se odrediti objektivna ocena
doprinosa marksizma.

12. Pojam i elementi društvene reprodukcije

=> Ekonomija se može definisati kao društvena nauka koja se bavi proučavanjem ponašanja ljudi u
procesu društvene reprodukcije. Ekonomski odnosi nastaju iz ljudske potrebe, koje su raznolike. Ljudske
potrebe ne nestaju jednom kada se ispune, one se neprekidno obnavljaju, te se nužno i reprodukcija
obnavlja. Ona predstavlja proces neprekidnog obnavljanja proizvodnje. Posmatrano sa aspekta pojedinca,
govorimo o individualnoj reprodukciji, koja ima za cilj zadovoljenje pojedinačnih interesa. Nasuprot njoj
postoji društvena reprodukcija koja, za cilj ima zadovoljenje kolektivnog interesa.
Društvena reprodukcija se može podeliti spram kriterijuma obima proizvodnje na:
- jednostavnu ili prostu, uvećanu ili proširenu i umanjenu ili opadajuću reprodukciju
Prosta reprodukcija - obim proizvodnje tekuće godine jednak sa obimom proizvodnje prošle godine; ne
može da zadovolji rastuće ljudske potrebe; nije zakonitost
Uvećavana reprodukcija - obim proizvodnje veći, posmatra se kao zakonitost, može da zadovolji rastuće
ljudske potrebe
Umanjena reprodukcija - izuzetak, nastaje u periodu krize, smanjen obim proizvodnje
Društvena reprodukcija obuhvata nekoliko elemenata, koja su ključna kako bi se ona ostvarila. U pitanju
su: proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja.
Proizvodnja je proces prilagođavanja prirode ljudskim potrebama. To je stalan i neprekidan proces
prisvajanja prirode i oblikovanja predmeta prirode od strane ljudi u f-ji obezbeđenja materijalnih uslova za
život. Ona obuhvata: ljudski rad, sredstva za rad i predmet rada.
Raspodela je proces koji za cilj ima određivanje srazmere učešća pojedinca ili kolektiviteta u prisvajanja
onoga što je proizvedeno. Raspodeliti se može samo proizvedeno. Postoji podela na: makro i
mikroekonomsku raspodelu, posrednu i neposrednu, primarnu i sekundarnu i namensku i internu.
Razmena je društveno kretanje dobara, usluga, faktora proizvodnje, kapitala i informacija između centara
proizvodnje i potrošnje posredstvom tržišta.
Potrošnja je proces trošenja proizvodnih dobara kako bi se zadovoljili ljudske potrebe.

9
 13. Pojam proizvodnje i elementi proizvodnje
=> Ako posmatramo sa istorijskog aspekta, oduvek je postojala nužnost proizvodnje da bi se zadovoljili
složene i promenljive ljudske potrebe. Društvo je jedna dinamična, složena i slojevita kategorija, te u skladu
sa tom činjenicom i proizvodnja je morala iznova i iznova da napreduje.
Sa aspekta ekonomije, proizvodnja obuhvata prilagođavanje prirode zarad ostvarivanja čovekovih
potreba. To je stalan i neprekidan proces prisvajanja prirode i oblikovanja predmeta prirode u svrhu
ostvarivanja materijalnih uslova života.
Neophodni faktori proizvodnje jesu ljudski rad, predmet rada i sredstva za rad. Svaka država možda
nema idealne uslove za proizvodnju, ali mora kombinovati raspoložive elemente kako bi ostvarila
najoptimalniju proizvodnju.
Ljudski rad - Čovek je svesno i misaono biće, koje ima svoj identitet i integritet, svoje vrednosti i
kvalitete, svoje planove i ciljeve i potrebe i interese. Ljudski rad je složen element proizvodnog procesa.
Rad je proces između čoveka i prirode u kome čovek svojim aktivnostima reguliše razmenu sa prirodom.
Sredstva za rad - To je skup svih elemenata koje čovek u procesu proizvodnje koristi za oblikovanje
prirode. To su alati, mašine i druge stvari, a sama proizvodnja direktno zavisi od stepena tehničko-
tehnološkog razvoja sredstava za rad. Stoga važi da su sredstva za rad najvažniji produkt proizvodnje,
najtraženija i najskuplja roba, primarni objekt raspodele i nezamenljivi predmet potrošnje.
Predmeti rada su materijalna dobra na kojima čovek obavlja proces rada tj. koje oblikuje. Tu spadaju
predmeti iz prirode i sirovine.
U literaturi postoje i neka druga oko elemenata proizvodnje, kao npr. rad, zemlja i kapital.

14. Roba i robna proizvodnja

=> Roba je proizvod ljudskog rada namenjen tržištu, radi zadovoljenja ljudskih potreba. Iz ove definicije
uočavaju se karakteristike robe: - proizvod ljudskog rada, služi da zadovolji ljudske potrebe, može se
reprodukovati masovno i služi za razmenu. Ako se posmatra na ovaj način, uočavaju se 2 vrednosti robe:
upotrebna i prometna vrednost.
Roba ima određena korisna svojstva kojima zadovoljava ljudske potrebe koje su raznolike, skup svih
korisnih svojstava (fizičkih, hemijskih, funkcionalnih, estetskih i dr.) određene robe označava njenu
upotrebnu vrednost. Otkrivanje tih korisnih svojstava realizuje se njenim trošenjem. Otuda robni proizvođač
tek na tržištu može da sazna koliko je svojim proizvodom zadovoljio određenu potrebu.
Prometna vrednost robe pokazuje koliko neka roba vredi u odnosu na drugu robu. To je u osnovi
razmenska sposobnost robe. U robnoj privredi roba se može razmenjivati za različite vrste robe, te ima
različite prometne vrednosti. Različiti proizvodni uslovi, kao i dejstvo tržišnih zakonitosti dovodi do
promenljivosti prometnih vrednosti robe. Tržište svojim mehanizmima utvrđuje razmensku sposobnost robe,
nagrađuje sposobne, a kažnjava neodlučne i nefleksibilne.
Posmatrano sa istorijskog aspekta, veza između proizvodnje i potrošnje je mogla biti neposredna ili
posredna. Neposredna tj. direktna veza je bila u slučaju naturalne proizvodnje. Naturalna proizvodnja je bila
zastupljena u prvobitnoj zajednici, robovlasničkom i feudalnom društvu. Proizvođač proizvodi dobra zarad
sopstvenih potreba ili potreba uskog broja ljudi. Robna proizvodnja je ona u kojoj ne postoji direktna veza,
već proizvođač proizvodi dobra kako bi ih zamenio za druga dobra ili novac kao ekvivalent vrednosti dobra.
10
Robna proizvodnja je proizvodnja radi razmene. Istorijski posmatrano ovakav oblik proizvodnje razvija se
podelom rada, pojavom viška proizvoda i privatnom svojinom.
Početni oblik robne proizvodnje je tzv. sitna robna proizvodnja, gde je proizvođač dobra ujedno i vlasnik
sredstava za rad.
U literaturi prisutno je stanovište da robna proizvodnja ima dva oblika: kapitalistički i oblik mešovite
svojine.
Karakteristike kapitalističke robne proizvodnje: dominacija privatne svojine, tržišni sistem, ekonomska
zavisnost radne snage, tehničko-tehnološka revolucija, dominacija robne proizvodnje, motiv proizvodnje je
profit. Kapitalista je vlasnik sredstava za rad, samostalno odlučuje o proizvodnim aktivnostima, vlasnik je
proizvedene robe i samostalno istupa na tržište.
Karakteristike zemalja koje su u ekonomskoj tranziciji: to su uglavno zemlje centralne i istočne Evrope,
napušta se društveno-planska privreda zarad otvorenog tržišta, dolazi do transformacije društvenih odnosa u
pravcu privatizacije i javne svojine, temeljne ekonomske reforme.

15. Klasicna teorija vrednosti

=> Ekonomisti su nastojali da objasne i utvrde razmenske sposobnosti svake vrste robe, tako je nastao
problem vrednosti robe. Zavisno od nacina objasnjenja vrednosti robe, ekonomisti su podeljeni u dve grupe:
pristalice teorije radne vrednosti i teoreticare koji isticu da se vrednost robe izvodi iz subjektivnih ocena
pojedinaca o korisnosti nekog proizvoda (vrednost robe treba traziti u individualnim i subjektivnim ocenama
samih potrosaca).
=> Teorija radne vrednosti – Prve stavove o njoj izneo je eng.ekonomista Vilijam Peti. U definisanju
vrednosti posao je od rada i zemlje, jer oni istovremeno ucestvuju u stvaranju vrednosti (njegovo shvatanje).
Prema tome se vrednost bilo cega mogla izraziti samo radom i zemljom. Kasnije navodi da je vrednost robe
odredjena radnim vremenom neophodnim za njenu proizvodnju.
Sledbenik Petijeve teorije vrednosti bio je Risard Kantijon, smatram za najveceg ekonomistu 19. Veka
od str. svojih savremenika. Prema kantijonu, vrednost takodje zavisi od rada i zemlje, vrednost pojedine
odredjena je radom, a druge zemljom (kvalitetom zemlje, prostranstvom i sl). Govoreci o odnosu izmedju
ove dve vrednosti, Kantijon pronalazi da rad najnize vrste odraslog roba treba da bude jednak kolicini
zemlje koju je vlasnik primoran da upotrebi za njegovo izdrzavanje.
Ove teorije su bile veoma dominantne u svetu, sve do Smitove teorije vrednosti. Teorija vrednosti
Adama Smita zasniva se na teoriji radne vrednosti i teoriji troskova proizvodnje. Prvu je izlozio na
pretpostavkama proste robne proizvodnje, a drugu u okviru kapitalisticke robne proizvodnje.
Prema Smitu vrednost ima dva znacenja – upotrebnu i prometnu vrednost. Upotrebna vrednost izrazava
korisnost odredjene stvari, a prometna kvantitativni odnos dve robe koje se razmenjuju, ali upotrebna
vrednost nije determinanta prometne vrednosti – otuda je jedini stvaralac vrednosti i bogatstva naroda
ljudski rad. Rad kao mera vrednosti prema Smitu, obelezje je proste robne proizvodnje.
Odredjivanje vrednosti robe u razvijenim drustvenim oblicima je predmet analize teorije troskova
proizvodnje. Smit je smatrao da u kapitalizmu rad ne moze biti jedina determinanta vrednosti, jer znacajnu
ulogu imaju kapital i zemlja (u modernim drustvima nadnice, profit i renta dohotci cene faktora proizvodnje
cena rada, cena kapitala i cena zemlje – tri izvora svakog dohotka i svake prometne vrednosti.

11
 Rikardova teorija vrednosti je teorija radne vrednosti. On kao determinante uzima rad i retkost. Rad je
stvaralac vrednosti, a retkost je determinanta vrednosti kod retkih dobara. Stav o retkosti izazvao je mnoge
kritike i neprihvatanje, medjutim roba kod koje retkost odredjuje vrednost je veoma mala u razvoju ljuskog
drustva, te je rad najvazniji stvaralac i mera vrednosti. Prema Rikardu, stvaralac vrednosti je kolicina
utrosenog rada. Kao ni Smit, nije uspeo da objasni poreklo profita u kapitalizmu.
Jedan broj ekonomista osporavao je teoriju radne vrednosti bas zbog nedostatka objasnjenja. Sledbenici
Rikarda u nastojanju da objasne poreklo profita isticu da se on stice iz tri izvora: na bazi produktivnosti
kapitala, na bazi apstinencije i po osnovu organizatorskog i upravljackog rada kapitaliste. Profesor
Marinkovic je zapazio osnovanost ovih stavova: da je kapital produktivan potvrdio je kapitalisticki nacin
proizvodnje, savremeno postindustrijsko i postsocijalisticko drustvo; objasnjenje profita na bazi apstinencije
– pojedinci se uzrdzavaju od licne potrosnje i kada njihova stednja dostigne kriticnu masu, oni taj novcani
kapital plasiraju u neku ekonomsku aktivnost, ocekujuci da na ulozeni kapital dobiju cist prinos, odnosno
profit; preduzetnicka sposobnost i pretpostvka uspesnosti koji zavise od rezultata ekonomske aktivnosti
pojedinaca i kolektiviteta.

16. Marksova teorija vrednosti

=> Marksova teorija vrednosti zasnovana je na stanovistu da je ljudski rad jedini stvaralac vrednosti
(kao kod engleskih klasicara). Vrednost robe jednaka je kolicini rada sadrzanoj u njihovoj prozvodnji (ako je
potrebno duplo vise rada na jednom odelu nego na paru cipela, cena odela ce biti duplo veca od cene cipela).
Prema Marku da bi neka kategorija bila mera vrednosti mora biti zajednicka za svu robu (opsti uslov),
zato radu daje karakter mere vrednosti. Roba je proizvod ljudskog rada, kategorija koju trziste jedino
priznaje i prepoznaje kao uslov ekvivalentne razmene robe.
Marks posmatra rad na dva nacina, kao konkretan i apstraktan. Konkretan rad je stvaralac upotrebne
vrednosti, a apstraktan je tvorac vrednosti. Svaka roba ima odredjenu upotrebnu vrednost koja zadovoljava
odredjenu ljudsku potrebu. Zbog toga je ljudski rad, rad odredjene vrste stvaralaca upotrebne vrednosti robe.
Svi konkretni radovi su medjusobno razliciti po vrsti, oblicima ispoljavanja i sl, ali imaju neka zajednicka
obelezja kao sto su odredjeno trosenje ljudske energije. A, odredjena kolicina apstraktnog rada odredjuje
velicinu vrednosti robe.
Marks je u analizu vrednosti robe uvodi prost i slozen rad, kao jasno utvrdjenu kolicinu apstraktnog rada
koja se uzima pri odredjivanju vrednosti razl. vrste robe. Prost rad predstavlja rad nekvalifikovane radne
snage, a slozen je rad kvalifikovane radne snage – manja kolicina komplikovanog slozenog rada je jednaka
velikoj kolicini prostog rada.
Prema Marksu, kapital nije proizvodni faktor, vec drustveni odnos eksploatacije. Ali imao je stav da je
rad jedini stvaralac vrednosti, a da u raspodeli tako stvorene vrednosti ucestvuje i kapital. Osim zivog
ljudskog rada u raspodeli viska vrednosti ucestvuje i konstantni kapital. Osnovna podelu za raspodelu
vrednosti jeste stopa viska vrednosti (m’), odnosno profitna stopa (pf).
m’ = M/V*100 pf’ = M/C + V *100
Ovim u svoju teoriju unosi krupnu protivrecnosti. U Marksovoj teoriji vrednosti nije uskladjeno
stvaranje vrednosti sa raspodelom. Tako su se u realsocijalistickim zemljama stvarali ekonomski problemi,
izrazene negativne politicke, socijalne i eticke posledice – neefikasno investiranje, hronicna inflacija, veliki
rasponi u zaradama za isti rad i dr.

12
 17. Teorija granicne vrednosti
=> Osnovni ekonomski problem koji je sadrzan u ovoj teoriji jeste odnos na relaciji dobro – potrosac.
Potrebe pojedinca su mnogobrojne i raznovrsne, a dohodak kojim raspolaze je ogranicen. S toga, postici
maksimalnu korisnost (individualna mera srece i zadovoljstva) s ogranicenim dohotkom zahteva njegovu
racionalnu upotrebu. Vrednost odredjuju dakle korisnost i retkost.
Granicna korisnost se definise kao korisnost poslednje jedinice nekog dobra, koja se koristi za
zadovoljenje potrebe potrosaca. Polazeci od ovog pojma, potrosac sa utvrdjenom lestvicom prioriteta ce se
naci u ravnotezi kada svoj novcani dohodak raspodeli tako da mu poslednje jedinice dohotka kod svih
kategorija donosi istu granicnu korisnost. Ona je obrnuto srazmerna kolicini dobara. Ukoliko raste kolicina
dobara, opada granicna korisnost i obrnuto.
Kriva granicne vrednosti je opadajuca, prve jedinice dobara koje zadovoljavaju neku potrosacevu
potrebu imaju najvecu korisnost, intenzitet potreba potrosaca opada sa svakom dodatnom jedinicom dok ne
dodje do nule. Korisnost poslednje jedinice predstavlja granicnu korisnost i na osnovu nje se vrednost i prve
i poslednje jedinice dobra. Granicna korisnost odredjuje vrednost celokupne kolicine potrosnog dobra.
Granicna produktivnost faktora porizvodnje predstavlja prirast proizvodnje koji je rezultat jedinicnog
povecanja datog proizvodnog pocinioca. Na osnovu granicne produktivnosti moguce je izvrsiti optimalnu
alokaciju proizvodnih faktora na medjugradskom nivou. Optimalna alokacija proizvodnih faktora je idealan
teorijski standard koji kazuje u kom pravcu preba ekonomski racionalno usmeriti akcije individua i
privrednih subjekata.

18. Trzisni mehanizam

=> Trziste – Po sadrzini i pojavnim oblicima ono je slozena kategorija. Sama rec asocira na pijacu,
buvljak, prodavnicu, megamarket i slicno. Sve te reci ukazuju na odredjeni prostor, ali i prisustvo ucesnika
na njemu. Medjutim, tehnoloski razvoj je omogucio razmenu dobara izvan odredjenog prostora, na daljinu.
Odlika trzista je uredjenost, sto znaci da postoje jasno definisana i odredjena pravila ponasanja svakog
ucesnika razmene, odnosno postojanje odredjenog mehanizma kojim se povezuju kupci i prodavci.
Povezivanje kupaca i prodavaca povezuje se i proizvodnja sa potrosnjom, time omogucava nesmetano
odvijanje drustvene reprodukcije.
Trziste mozemo definisati na vise nacina: kao mesto uskladjivanja ponude i potraznje i mesto formiranja
cena; uredjeni i ustaljeni prostor odvijanja odnosa razmene; ukupnost odnosa koji se uspostavljaju izmedju
ponude i potraznje u odredjenom periodu; mehanizam preko kojeg kupci i prodavci odredjuju cenu i
kolicinu nekog dobra.
Sve definicije donekle izjednacavaju trziste i razmenu sto nije u potpunosti tacno – razmena je proces, a
trziste je uredjeni okvir unutar kod se odvija razmena. Stepen uredjenosti trzista odredjena je ulogom drzave
u okvirima trzisnog mehanizma.
Postoje razlicite podele trzista to su podela prema prostoru, predmetu razmene i prema istovetnosti (i
zamenljivosti) dobara.
Prema prostoru deli se: lokalno, regionalno, nacionalno, medjunarodno, kontinentalno i svetsko trziste.
Prema predmetu razmene deli se na: trziste roba i usluga, trziste faktora proizvodnje, finansijsko trziste,
trziste kapitala i dr. trzista dobara i usluga.

13
 Prema istovetnosti deli se na: homogena i heterogena trzista. Homogeno trziste je idealno trziste na kom
su svi proizvodi gotovo jednaki (merkantilno trziste psenice – proizvod je isti nije bitno odakle, te cemo
kupiti onaj po nizoj ceni). Sva trzista su vise ili manje heterogena.
Trzisni mehanizam je sistem koji povezuje proizvodnju i potrosnju. Njega odlikuje sistem
decentralizovanog odlucivanja sto znaci da su svaki ucesnici na trzistu (prodavac, kupac, preduzece,
institucija) samostalni prilikom odlucivanja, na njihove odluke ne utice drzava niti bilo ko drugi.

19. Transakcioni troskovi

=> Transakcioni troskovi su troskovi koji nastaju u procesu razmenskih odnosa, kada se privrednim
subjektima, osim cene dobara i usluga, nametnu i drugi troskovi u procesu razmene.
Ti drugi troskovi razmenskih odnosa mogu biti: troskovi trazenja informacija, troskovi vodjenja
pregovora, merenja, zakljucenja ugovora, skladistenja, kontrole, specifikacije, zastite svojinskih prava i dr.
Transakcioni troskovi su negativna pojava koja se mora uciniti.
Postojanje transakcionih troskova znaci utrosak resursa, odnosno smanjenje ukupne korisnosti ucesnika
transakcije. Ukoliko je trosak neke transakcije veci od koristi koja se ostvaruje transakcijom. Transakcioni
trosak ce spreciti transakciju.

20. Funkcije trzista

=> Osnovne funkcije trzista su: selektivna, informativna, alokativna i distributivna funkcija. (4)
Selektivna funkcija – kada je trziste definisano, nude mu se proizvodi i usluge koje ono zeli. Delovanjem
trzisnog mehanizma formira se trzisna cena koja usmerava proizvodjace da prozvode ona dobra i usluge
koje potrosaci zele. Potrosaci ce vrednovati proizvode i utvrdice potrebnu kolicinu koju su spremni da kupe.
Trzisni mehanizam vrenovace proizvodjace i izvrsice njihovu selekciju na prosecne, uspesne i neuspesne.
Efikasniji proizvodjaci imaju nize troskove proizvodnje od prosecnog, a proizvodjaci koji u radu imaju
nisku produktivnost ostvaruju vise troskove od prosecnog.
U osnovi selektivne funkcije trzista je medjusobna konkurencija i nagradjivanje uspesnih. Proizvodjaci
sa nizi troskovima proizvodnje i proizvodom koji tadovoljava potrosaca, ostvaruju povoljniji polozaj. U
suprotnom, proizvodjaci sa visokim troskovima ne mogu ostvariti povoljnu poziciju, te prekidaju rad.
Trziste nagradjuje uspesne, a kaznjava neuspesne.
Informativna funkcija – Trziste deluje kao najznacajniji informacioni mehanizam ukupnog dohotka u
zemlji. Daje neposredno informacije o ponudi, traznji i ceni. Informacije su pouzdane jer su nastale kao
produkt suceljavanja ucesnika trzisnog mehanizma, zbog toga dolazimo do relevantnih informacija o
njihovim potrebama, ukusima i preferencijama.
Informacije predstavljaju neophodnu osnovu za strategijsko odlucivanje na makro i mikro nivou. Polazna
informacija svake ekonomske aktivnosti je cena. Ona omogucava da se izrazi najvazniji princip ekonomske
racionalnosti – prihod ostvaren odredjenom aktivnoscu mora da nadmasi troskove koje ta aktivnost iskazuje.
Ovaj princip usmerice ucesnike ka donosenju racionalne odluke.
Alokativna funkcija – Trziste obavlja najbolju alokaciju raspolozivih resursa. Optimalna alokacija
ekonomskih resursa svodi se na raspored resursa prema ekonomski najefikasnijim ishodima. Proizvodjaci
nastojace da izvrse alokaciju svojih resursa prema oblicima proizvodnje gde se ocekuje visoka traznja i

14
visoka cena. Alokacija resursa na nivou privrede kao celine je seljenje proizvodnih cinilaca iz oblasti s
niskim profitom i oblasti sa viskom profitom.
Distributivna funkcija – Trziste zahvaljujuci ceni raspodeljuje drustveni proizvod. Sistemom cena i
relativnim odnosima izmedju njih odredjuje se ucesce svakog ucesnika trzista u prisvajanju dela ukupnog
ostvarenog dohotka.

21. Cene, nesavrsenost trzista i trziste potpune konkurencije

=> Cene – Veoma slozena i znacajna ekonomska kategorija. Bez njih ne moze se odrediti poslovni
rezultat, konkurentnost privrede, stabilnost ekonomskog sistema, efikasnost investicija i dr.
U razvijenoj trzisnoj privredi, prodavci kao nosioci ponude i kupci kao nosioci traznje, ne razmenjuju
dobra i usluge na trzistu trampom, vec posredstvom novca. Cene se izrazavaju u kolicini novca po jedinici
proizvoda koja mora biti uplacena da bi se roba pribavila. Dakle, cena je novcani izraz vrednosti jedinice
proizvoda, odnosno kolicina novca koju kupac treba da izdvoji da bi na trzistu pribavio robu koja mu je
neophodna za zadovoljenje neke potrebe. Sa stanovista prodavca, cena podrazumeva onu kolicinu novca
koju on treba da dobije za jedinicu prodatog proizvoda.
Proces formiranja cena odredjen je razlicitim faktorima. Na nju uticu ponuda, traznja, vrednost,
razvijenost trzista, ekonomska politika drzave i dr. Najznacajniji faktori koji uticu na cenu su ponuda i
traznja. Rast traznje utice na povecanje cene, pad traznje izaziva na opadanje cene. Porastom ponude cena
opada, padom ponude cena se povecava. Od njihovog medjusobnog delovanja zavisi konkretni nivo cena
dobara i usluga.
Na osnovu cene trziste vrsi alokaciju ekonomskih resursa, distribuciju dohotka i selekciju privrednih
subjekata. Trziste putem cene uspostavlja privrednu ravnotezu i sprecava ekonomski haos.
=> Nesavrsenost trzista – Trziste nije jedini i svemoguci regulator problema alokacije raspolozivih
resursa. Ono nije u mogucnosti uvek da osigura optimalna resenja na osnovna ekonomska pitanja: sta, ko i
za koga treba proizvoditi. Trziste postize resenja ispunjenjem izvesnih pretpostavki, koje su nuzan uslov za
jedinstvo interesa. Postoje dve:
1. Pretpostavka da postoji veliki broj kupaca i prodavaca na trzistu od kojih niko nema moc da utice na
trzisnu cenu.
2. Pretpostavka da postoji savrsena informisanost ucesnika na trzistu.
Ukoliko pretpostavke nisu ispunjene, trziste ce stvoriti jaz izmedju opsteg i pojedinacnog interesa,
odnosno optimalno resenje nece biti ostvareno. Velika ekonomska kriza pokazala je svu nesavrsenost trzista.
Trzisni mehanizam narusava dinamicnost trzisnih uslova, prisustvo monopola, vremenska neusladjenost
donosenja, primene i rezultata odluke, cija je posledica nestabilnost privrede. Poseban nedostatak je
neadekvatnost informacija nuznih za donosenje optimalne odluke, jer su one pouzdane samo na kratak
vremenski rok. Prisustvo monopola narusava optimizaciju raspodele ostvarenog dohotka.
S toga, trzisni rezultati zbog njegove nesavrsenosti nece biti optimalni, ali potpomognuti drzavnom
intervencijom mogu voditi ka optimumu. Nesavrsenost trzista zahteva istovremeno delovanje trzisnog
mehanizma i drzavne intervencije.
=> Trziste potpune konkurencije – U osnovi odlikuje 5 karakteristika, a to su:

15
 1. Veliki broj prodavaca i kupaca sa malom ekonomskom snagom. Ukoliko prodavac podigne cenu svog
proizvoda iznad cene konkurenta, to ce usloviti preorijentaciju kupaca na kupovinu jeftinijeg proizvoda.
Gubitak kupaca za prodavca skupljeg proizvoda moze da znaci i njegov prestanak ucesca na trzistu. Cene se
menjaju, ali kao posledica delatnosti celog skupa prodavaca i kupaca.
2. Homogenost robe. Kako su proizvodi homogeni, kupci ne razlikuju i potpunu im je svejedno ko su
njihovi proizvodjaci. Homogenost proizvoda znaci da je supstitucija izmedju proizvoda savrsena, pa je
samim tim i koeficijent elasticnosti supstitucije beskonacan.
3. Slobodan ulazak i izlazak iz grane. Svaki proizvodjac potpuno je slobodan da ucestvuje na trzistu
dobara i usluga. Ukoliko proceni da mu trenutno trziste ne odgovara, da je drugo atraktivnije, samostalan je
u svojoj odluci da ga napusti.
4. Potpuna obavestenost. Svako preduzece i svaki potrosac obavesteni su o ceni proizvoda i njegovim
raspolozivim kolicinama.
5. Maksimalan profit je osnovni motiv proizvodnje i osnovni kriterijum za diferenciranje proizvodjaca na
prosecne, natprosecne i ispodprosecne.
Trziste potpune konkurencije treba shvatiti kao teorijsku pretpostavku, jer su u realnom zivotu uslovi
trzista znatno slozeniji. Uslovi potpune konkurencije prisutni su u neki poljoprivrednim granama , gde je
cena utvrdjena velicina, a proizvodjaci nisi u poziciji da uticu na njenu promenu. Ona je prisutna i nekim
dr.granama privrede gde je ekonomska snaga ucesnika mala, neznatna.

22. Pojam ponude i elasticnost ponude

=> Pod ponudom se podrazumeva proizvedena i ponudjena kolicina nekog dobra koja se po odredjenoj
ceni, u odredjeno periodu, na odredjenom trzistu nudi kupcima. Bitni elementi su kolicina odredjenog dobra
i cena. Izmedju njih postoji odnos uzajamne zavisnosti. Koliko ce ponuda nekog dobra iznositi zavisi od
njegove cene, pa se ponuda odredjuje u odnosu na cenu. Ukoliko cena dobra raste proizvodjaci ce biti
spremni da ponude vecu kolicinu tog dobra na trzistu i obrnuto.
Odnos izmedju cene i kolicine robe moze se predstaviti graficki putem krivem ponude, koja je rastuca i
odrazava opste pravilo ponude: PRI VECOJ CENI PONUDA RASTE, PRI MANJOJ CENI PONUDA SE
SMANJUJE. Visoka cena odgovara proizvodjacima, a niska kupcima.
Postoji i odstupanje od ovog pravila i tako kriva ponude umesto da raste sa rastom cene, s njenim
padomo ona raste. Kriva koja pokazuje ovu suprotnost naziva se regresivna kriva ponude.
Na ponudu uticu razliciti faktori koji mogu pomeriti krivu ponude, to su: cena posmatrane robe, cena
faktora proizvodnje za proizvodnju date robe, raspoloziva tehnologija, cena robe supstituta i komplemenata,
buduce kretanje cena i slicno. Promena ponude oznacava promenu spremnosti proizvodjaca da po
postojecim cenama na trzistu iznese i proda ponudjenu kolicinu dobara.
=> Elasticnost ponude E(s) – predstavlja intenzitet promene u ponudjenim kolicinama proizvoda koje su
uzrokovane relativnim promenama cena tih proizvoda. Ona se meri koeficijentom cenovne elasticnosti koji
pokazuje koliko se procenata menja ponuda dobra kada mu se cena promeni za 1%.
Ukoliko je koeficijent elasticnosti ponude veci od jedinice, ponuda je elasticna, jer su procentualno vece
promene u ponudi u odnosu na promene u ceni. U suprotnom slucaju ponuda bi bila neelasticna. Elasticna
ponuda se prepoznaje po tome sto je njena kriva bliza apscisi (savrseno elasticnoj ponudi), a neelasticna je

16
bliza odinati (potpuno neelasticnoj ponudi). Savrseno elasticna ponuda je ponuda kod koje neznatno
povecanje cena dovodi odmah do ogromnog povecanja ponude i obrnuto.
Elasticnost ponude ima i svoju vremensku dimenziju. Posmatrano iz vremenskog aspekta, proizvodnja, a
time i ponuda ima trenutni, kratki i dugi rok. Trenutni rok je suvise kratak tako da promene u ponudi dobara
nisu moguce, te je ponuda neelasticna. Dugi rok moze da izazove znacajne promene u proizvodnim
aktivnostima proizvodjaca, kao i ponudi, te je ponuda savrseno elasticna. U kratkom roku ponuda se rece
izmedju elasticnog i neelasticnog oblika, jer proizvodnja moze da pretrpi odredjene promene koje se mogu
odraziti na ponudu.

23. Pojam traznje i elasticnost traznje

=> Pod traznjom se podrazumeva kolicina dobara i usluga koju su kupci po odredjenoj ceni, u
odredjenom periodu, na odredjen nacin spremni da kupe. Koliko ce odredjene kolicine dobra biti prodato
zavisi od cene dobra. Traznja je definisana u odnosu na cenu, opsti zakon traznje glasi: PRI VECOJ CENI
TRAZNJA JE MANJA, PRI NIZOJ CENI TRAZNJA JE VECA.
Medjusobna zavisnost traznje i cene prikazuje se krivom traznje. Opsti zakon traznje formulisali su
Kurno i Marsal, te otuda i naziv Kurno-Marsalov zakon traznje. Matematicka formulacija glasi da je traznja
funkcija cene D=f(p), uz uslov da je f’(p) <0.
Na traznju utice jos faktora osim cene dobra, to su: cena dobara koja su u procesu potrosnje medjusobno
zavisna, dohodak potrosaca, velicina trzista, preferencije potrosaca i ekonomska politika drzave.
U procesu potrosnje dobara razlikuju se nezavisna i zavisna dobra. Nezavisna dobra su ona dobra cija
potrosnja ne utice na traznju drugih dobara. Zavisna dobra su dobra kod kojih svaka promena u traznji utice
na promenu u ceni drugih dobara. To su supstituti i komplementarna dobra. Supstituti su konkretna i
zamenljiva dobra, te traznja ne zavisi samo od promene cene datog dobra, vec i njegovog supstituta.
Komplementarna dobra su dobra medjusobno povezana u procesu upotrebe, sto znaci pa njihova promena
cene utice i na promenu traznje i kretanje cene medjusobno povezanih dobara. Kriva traznje jednog dobra
pomera se ulevo ukoliko se povecava cena njegovog komplementarnog dobra i pomerace se udesno ukoliko
padne cena komplementarnog dobra.
Dohodak potrosaca odredjuje nivo traznje i njenu strukturu. Rast dohotka oznacava rast traznje, i
obrnuto. S rastom dohotka povecava se traznja za luksucnijim i superiornijim proizvodima, a pad dohotka
povecava potrebu za egzistencijalnim dobrima, u strukturi traznje.
Drzana utice na traznju monetarno-kreditnom i fiskalnom politikom.
Opste pravilo traznje ima tri izuzetka, to su: Gifenov paradoks, Veblenov efekat i spekulativni slucajevi.
Gifenov paradoks je kada rast cena nekog dobra ima za rezultat rast traznje za tim dobrom (rast cena
osnovnih zivotnih namirnica).
Veblenov efekat je kada pad cene nekog dobra izaziva smanjenje traznje kolicine za tim dobrom.
Snobovsko ponasanje, odnosno ekskluzivna traznja kod potrosaca sa visokim dohotkom u slucaju pada cene
ima za rezultat i pad traznje, ono predstavlja statusni simbol, te cim je jetinije nece ga kupiti.
Spekulativni slucajevi su kada pad cene nekog dobra nema za rezultat rast traznje, ili obrnuto. Rec je o
predvidjanjima buduceg kretanja cena. Ukoliko su ocekivanja kupaca da ce cena u buducem periodu padati,
to ce umanjiti kupovinu dobra u odnosu na prethodni period, ukoliko ce cena rasti, to ce uvecati kupovinu
dobra u narednom periodu.
17
 => Elasticnost traznje pokazuje za koliko se procenata menja traznja za dobrom, kada mu se cena
promeni za 1%. Moze biti jednaka jedinici, manja i veca od jedinice. Koeficijent veci od jedinice oznacava
elasticnu traznju, a manji od jedinice neelasticnu traznju.
Razlikuje se pet oblika cenovne elasticnosti traznje:
1. Jedinicna elasticnost traznje – ukoliko se cena promeni za 1% i traznja ce se promeniti za 1%.
2. Srazmerno elasticna traznja – promena cene od 1% uslovljava da se traznja menja vise, pa se takva
traznja oznacava kao elasticna.
3. Srazmerno neelasticna traznja – kod ovog stepena elasticnosti vece su procentualne promene u ceni
od promena u traznji.
4. Savrseno elasticna traznja – pokazuje da ce svako povecanje cene, pa i ono neznatno, izazvati pad
traznje na nulu. Ukoliko dodje do smanjenja cene, traznja ce bezgranicno povecati.
5. Savrseno neelasticna traznja – ona traznja koja se uopste ne menja, bez obzira na to kako i koliko se
menja cena.

24. Dohodna i unakrsna elasticnost traznje

=> Dohodna elasticnost traznje izrazava relativne promene u traznji nastale kao rezultat relativnih
promena u dohotku. Za prag dohodne elasticnosti traznje uzima se nula ili jedinica zavisi da li je rec o
inferiornim ili superiornim dobrima (nula), odnosno luksuznim ili egzistencijalnim dobrima (jedinica).
Ukoliko je keoficijent dohodne elasticnosti pozitivan, s porastom dohotka ce rasti traznja, a ukoliko je
negativan s porastom dohotka ce opadati traznja za dobrima.
=> Unakrsna elasticnost traznje izrazava osetljivost traznje nekog dobra na promenu cene drugog dobra.
Koeficijent unakrsne elasticnosti traznje moze biti jednak, manji ili veci od nule. Kada se elasticnost traznje
izrazava u odnosu na proizvode koji se u procesu potrosnje koriste kao supstituti, koef. unakrsne elasticnosti
je pozitivan. Kada je rec o komplementarnim proizvodima, on je negativan. Ukoliko je jednaka nuli, tada je
rec o nezavisnim dobrima.

25. Ravnotezna cena i ravnotezna kolicina

=> Ponuda i traznja pokazuju zavisnost i uslovnjenost u odnosu na cenu. Neophodno je utvrditi koji je to
nivo cena koji ce zadovoljiti potrosnju, odnosno proizvodnju. To se moze prikazati na jednom dijagramu
koji cine kriva ponude i kriva traznje.
Obe se seku u jednoj tacki. Tacka preseka je tacka ravnoteze cena i ravnoteze kolicina. Samo u toj tacki
ponudjena kolicina dobara jednaka je trazenoj kolicini dobara, odnosno samo u tacki preseka ovih kriva
formira se ravnotezna cena. Ravnotezna cena nekog dobra je cena za koju je ponuda nekog dobra jednaka
traznji. Svaka cena koja bi bila ispod ili iznad ravnotezne cene, narusila bi ravnotezu. Pri visoj ceni od
ravnotezne postojao bi visak ponude u odnosu na trazenu kolicinu dobara i obrnuto.
Neravnoteza cena izazvala bi reakciju ponude/traznje u pravcu uspostavljanja nove ravnoteze, a to znaci
pomeranje krive ponude ili traznje ulevo/udesno ka novoj ravnotezi.

26. Preferencije potrosaca

=> Potrebe i zelje pojedinaca i kolektiviteta medjusobno se razlikuju. Zelje, ukusi i mogucnosti su
razliciti. Ma koliko bile izrazene potrebe i zelje pojedinaca i grupa za nekim dobrima, traznja za njima se

18
menja uz promenu cene i kretanja dohotka potrosaca. Potrosac, ogranicen dohotkom i kretanjem cene
dobara, nastoji da odabere one proizvode i usluge koje mu donose najbolji nivo koristi.
Pretpostavimo da potrosac ima potrebu za dva odredjena dobra. Ogranicen svojim dohotkom i cenom tih
dobara, potrosac ce najpre rangirati sve razlicite kombinacije potrosnje tih dobara. Sve komibnacije
potrosnje dobara koje su potrosacu na raspolaganju nazivaju se sistem preferencija potrosaca. Preferencije
znace da potrosac radije preferira jedno dobro u odnosu na drugo, kupiti jedan proizvod na stetu drugog.
Ideja preferencija zasnovana je prema tome na ponasanju potrosaca.
Ponasanje potrosaca zahteva racionalan izbor. Otuda preferencije racionalnog ponasanja potrosaca imaju
sledece karakteristike: sposobnost rangiranja, tranzitivnost rangiranja i izbor vece korisnosti.
Sposobnost rangiranja – potrosaci su sposobni da sve moguce kombinacije rangiraju prema nivou koristi
koje mu donose.
Tranzitivnost rangiranja – podrazumeva da uvek postoji jedna kombinacija potrosnih dobara koja je
preferentnija od drugih. Preferencije moraju zadovoljiti aksiom tranzitivnosti. Kada preferencije ne bi bile
tranzitivne, za njih bi postojao neki skup dobara za koji ne postoji najbolji izbor.
Izbor vece korisnosti – izbor potrosaca je uvek vezan za kolicinu dobara. Potrosac uvek biran onu
kombinaciju dobara koja mu donosi veci nivo ukupne korisnosti.
Racionalnost ponasanja potrosaca prikazuje se krivom indiferencije.

27. Krive indiferentnosti

=> Kriva indiferentnosti pokazuje razlicite kombinacije dve robe koje su jednako prihvacene ili
vrednovane u savesti potrosaca i koje pruzaju isti nivo zadovoljstva. Krive indiferentnosti pokazuju samo
dobra koje potrosac dozivljava indiferentnim jedne prema drugoj – one ne pokazuju koja su dobra bolja, a
koja gora.
Kriva indiferentnosti povezuje sve tacke razlicitih kombinacija dobara koje potrosacu daju isti nivo
korisnosti. Potrosac je indiferentan ako izabere bilo koju koju kombinaciju dobara datu na krivi, jer mu sve
tacke obezbedjuju isti nivo korisnosti.
Krive indiferentnosti imaju tri svojstva:
1. Opadaju sa leva na desno, odnosno imaju negativan nagib. Negativan nagib pokazuje da se za bilo
koji nivo zadovoljstva potrosaca, odredjena kolicina jedne robe mora zrtvovati da bi se dobila veca
kolicina druge. Krecuci se niz krivu potrosac smanjuje potrosnju jednog dobra, a povecava potrosnju
drugog. Odnos u kojem se zamenjuju ta dva dobra naziva se granicna stopa supstitucije.
2. Konveksne su u odnosu na dijagramsko srediste.
3. Nikada se ne seku.
Marginalna (granicna) supstitucija dobija se kao odnos promena jednog dobra u odnosu na promene
drugog dobra. Ona je, izmedju bilo koje dve tacke, nagib linije koja povezuje te dve tacke.
Svaki potrosac ima mnogo razl.kombinacija zadovoljstva potrosnje, koja se izrazava mapom ili kartom
indiferentnosti.

28. Ponasanje potrosaca i budzetsko ogranicenje

=> Potrosac da bi zadovoljio svoje potrebe bira mnoga dobra, razlicita po obliku, ukusu i njegovim
zeljama. Medjutim, u stvarnosti potrosac je ogranicen svojim mogucnostima.
19
 Pri odabiru, kupovini, potrosac posmatra cene dobara, ali i iznos novca koji ima na raspolaganju –
budzetsko ogranicenje. Budzetsko ogranicenje potrosaca zahteva da kolicina novca koju potrosac trosi za
nabavku dobara i usluga ne bude veca od kolicine novca kojim on raspolaze.
Budzetskom linijom predstavlja se ravnoteza potrosaca ogranicenog cenom dobara i raspolozivim
dohotkom. Ona povezuje sve moguce kombinacije dobara i usluga koje su dostupne potrosacu ukoliko trosi
celokupan dohodak. Potrosac moze da bira da li ce kupiti samo jedno dobro, ili samo drugo dobro, ali i
izmedju razlicitih kombinacija oba dobra prikazanih na budzetskoj liniji. Sva dobra koja se nalaze ispod
budzetske linije nazivaju se budzetsko polje.
Budzetsku liniju treba shvatiti kao granicu kupovne moci potrosaca. Promene cena dobara i dohotka
potrosaca izazivaju pomeranje budzetske linije. Rast dohotka potrosaca izazvace pomeranje budzetske linije
ka spolja, a pad ka unutra. Rast cene dobara i usluga izazvace pomeranje donje tacke budzetske linije ka
unutra, a pad ka spolja.

29. Ponasanje potrosaca, otkrivena preferencija i potrosacev izbor

=> Otkrivena preferencija je relacija koja vazi izmedju jednog dobra koje je stvarno izabrano pri nekom
budzetu i drugog dobra koje je moglo biti izabrano pri tom istom budzetu. S toga, na trzistu dobara i usluga
za potrosaca postoji samo jedna jedinstvena korpa dobara za kojom postoji traznja pri svakom budzetu –
pretpostavka otkrivene preferencije.
=> Ljudi biraju ona dobra i usluge koje sebi mogu da priuste, dakle, budzetsko ogranicenje uslovljava
potrosacev racionalan izbor. Optimalnost izbora potrosaca zahteva da potrosac bira najpozeljiju korpu
dobara. Optimalan izbor potrosaca predstavlja alokaciju dobara i usluga pri kojoj potrosac maksimalno
uvecava korisnost raspolozivog dohotka.

30. Individualna i trzisna kriva traznje

=> Na trzistu dobara i usluga prisutan je citav niz pojedinacnih potreba individualnih potrosaca.
Indiviualna traznja izrazava pojedinacnu zavisnost potrosaca od cene i dohotka. Nije dobar pokazatelj.
Trzisna traznja predstavlja zbir individualnih traznji potrosaca. Ona se moze predstaviti trzisnom krivom
traznje. Ona predstavlja zbir krivih traznji potrosaca date robe na trzistu.

31. Funkcija proizvodnje

=> Proizvodnja podrazumeva proces u okviru kog covek, snagom svojih psihofizickih sposobnosti,
deluje na prirodu da bi je prilagodio sebi i svojim potrebama. Da bi se trzistu ponudila dobra i usluge
neophodno je da su predhodno proizvedena. Proizvodjac vodjen svojim interesom, nastoji da proizvodi
dobra koja se najvise traze, time zadovoljava potrebe potrosaca i ostvaruje profit.
Proizvodnja bilo koje vrste zahteva ulaganja, a ta ulaganja u proizvodnju nazivaju se faktori proizvodnje.
Faktori proizvodnje su uslov odvijanja proizvodnog ciklusa i stvaranja finalnog proizvoda. Oni mogu biti
razliciti, tu spadaju: rad, kapital i prirodni resursi.
Funkcija proizvodnje je izraz zavisnosti koji postoji izmedju faktora nekog procesa proizvodnje i
proizvoda koji iz toga rezultira. Pokazuje funkcionalni odnos izmedju inputa i autputa, i to maksimalni
autput koji se moze ostvariti s datom tehnologijom i datom kolicinom inputa.

20
 Faktori proizvodnje mogu se kombinovati na razl.nacine. Svaka od kombinacija imace razlicit rezultat.
Optimalna kombinacija faktora proizvodnje je kombinacija inputa koja za rezultat ima maksimalan broj
autputa.
Proizvodnja moze biti rezultat ulaganja samo jednog cinioca – prosta funkcija proizvodnje, ili vise
cinilaca – slozena funkcija proizvodnje. Prosta predstavlja odnos izmedju proizvoda i i jednog faktora
proizvodnje. Slozena predstavlja odnos izmedju proizvoda i veceg broja cinilaca proizvodnje.
Faktori proizvodnje dele se na: fiksne i varijabilne. Fiksni su oni cinioci koji su neophodni za
proizvodnju, ali cija se kolicina ne menja prema kolicini dobijenog proizvoda. Varijabilni su oni cija se
kolicina neposredno menja zavisno od kolicine proizvoda.

32. Tehnologija
=> Tehnologija se moze definisati kao skup znanja i prakticnih postupaka na osnovu kojih se stvaraju
materijalna dobra. S toga, proces transformacije proizvodnih ulaganja predstavlja tehnoloski proces.
Tehnoloska ogranicenja svakog proizvodnog ciklusa su: priroda proizvodnje (da bi se neka proizvodnja
ostvarila, moguce su razlicite kombinacije proizvodnih ulaganja) i tehnoloska izvodljivost (samo odredjene
kombinacije cinioca proivodnje).
Tehnoloski mogucu proizvodnju predstavlja skup svih kombinacija inputa koji obuhvata tehnoloski
izvodljiv nacin proizvodnje.
Tehnologija se moze posmatrati kao monotona i dinamicka kategorija. Monotona tehnologija je kada
povecanje proizvodnih inputa nema za rezultat rast proizvodnje (nije svojstveno ljudskom drustvu).
Dinamicka tehnologija je karakteriskicna za ljudsko drustvo. Ukoliko povecanje proizvodnih ulaganja ima
za rezultat rast ili smanjenje autputa tada je rec o dinamickoj teh.
Proizvodna funkcija je definisana za dati nivo tehnologije. Svako poboljasanje tehnoloskih znanja
povecava maksimalan proizvod koji se moze dobiti iz tih kombinacija proizvodnih ulaganja. Tehnika i
tehnologija se namecu kao uslov i pretpostavka daljeg razvoja drustva.

33. Proizvodnja u kratkom roku

=> U datom periodu proizvodnja zahteva ulaganje cinilaca proizvodnje. Cinioci proizvodnje su
kapitalna oprema, rad i prirodni resursi. Proizvodna funkcija glasi: Q= f(W, K,M), gde je Q maksimalna
proizvodnja, W velicina utroska radne snage, K velicina utroska kapitalne opreme i M velicina utroska
prirodnih resursa. Proizvodni cinioci su promenljivi, ali uobicajeno da se kapitalna oprema gleda kao fiksni.
Sa stanovista proizvodne funkcije, proizvodnje se moze posmatrati iz aspekta kraceg i duzeg roka. Kraci
rok obuhvata period koji je dovoljno kratak da proizvodjac nije u stanju da menja obim fiksnog cinioca
proizvodnje. Duzi rok obuhvata period koji je toliko dug da ima dovoljno vremena da mogu nastati promene
u fiksnim ciniocima proizvodnje.
U kracem roku, buduci da su fiksni cinioci nepromenljivi, proizvodnja se moze menjati samo u okviru
varijabilnih cinilaca. Rad i prirodni resursi se uzimaju kao varijabilni cinioci i tada je ukupan proizvod
rezultat varijabilnog proizvodnog faktora. To znaci da je Q= f(W,M).
Sam proizvod analiticki se javlja kao ukupan proizvod, granican proizvod i prosecan proizvod. Ukupan
predstavlja ukupnu proizvodnju koja se dobija iz date kolicine faktora proizvodnje. Prosecan se dobija iz

21
odnosa ukupnog proizvoda i kolicine utroska faktora proizvodnje. Granican pokazuje za koliko raste
proizvodnja, ako se ulaganje varijabilnog faktora poveca za jedinicu.

34. Proizvodnja u dugom roku

=> Proizvodnja u duzem roku obuhvata period koji je toliko dug da ima dovoljno vremena da mogu
nastati promene u datom fiksnom ciniocu proizvodnje. To znaci da su u duzem roku svi cinioci varijabilni, a
osim toga oni su i komplementarni i medjusobno zamenljivi. To znaci da se isti obim proizvodnje moze
ostvariti uz pomoc razlicitih kombinacija faktora proizvodnje.
Krive koje daju jednak nivo proizvodnje nazivaju se izokvante. Sto je izokvanta udaljenija od
koordinatnog pocetka, to je proizvodnja veca. One pokazuju da se isti nivo proizvodnje moze postici
zamenom odredjene kolicine jednog faktora odredjenom kolicinom drugog faktora proizvodnje. Podrucje u
kojem izokvante opadaju naziva se zona supstitucije.
Odnos u kojem se zamenjuju cinioci proizvodnje na odredjenoj tacki izokvante naziva se granicna stopa
supstitucije. Ona pokazuje za koliko se smanjuje ulaganje jednog proizvodnog faktora ukoliko se povecava
kolicina ulaganja drugog faktora, uz uslov da kolicina proizvodnje ostane nepromenjena. Izrazava uslov
efikasnosti procesa proizvodnje.

35. Optimalna proizvodnja

=> Cilj svakog preduzeca je da ostvari maksimalan profit. Profit je razlika izmenju prihoda i troskova.
Moze se ostvariti uz rast prihoda i nepromenjeni ili usporeniji rast troskova ili smanjenjem troskova, a
nepromenjenim rastom prihoda.
Preduzeca nastoje da odaberu kombinaciju proizvodnih ulaganja koja ce im iziskivati minimum
troskova, ali to ne znaci uvek optimalna proizvodnja. Neophodno je izabrati proizvodnju onih proizvoda
koje trziste lako prepoznaje i prihvata, pri cemu se dati obim proizvodnje ostvaruje uz najnize troskove –
racionalnost – zahteva ekonomiju optimalnog obima proizvodnje, ekonomiju bez rasipanja i ekonomiju sa
maksimalnim profitom.
Preduzece ograniceno budzetom i uslovima trzista, ostvarice onaj obim proizvodnje koji mu
ogranicenost uslova dozvoljava. Ono nastoji da pronadje kombinaciju faktora proizvodnje koja daje najnize
troskove za dati obim proizvodnje. Razlicite kombinacije ulaganja proizvodnih faktora predstavljene su
krivom izotorskog pravca – pravca jednakih troskova. Razlicite kombinacije utrosaka faktora proizvodnje
rada i kapitala, koje daju jednak nivo proizvodnje predstavljene su izokvantama.
Ukoliko preduzece racionalno odlucuje, izabrace kombinaciju ulaganja proizvodnih faktora koja daje
najjeftiniju kombinaciju rada, kapitala i najveci profit. Optimalna kombinacija ostvaruje se tacki preseka
krive jednakih troskova i izokvante. To je tacka koja odredjuje najbolju kombinaciju ulaganja proizvodnih
faktora uz najnizi nivo troskova za dati obim proizvodnje. Ako trziste cinioca proizvodnje nametne promenu
cena, narusice ce ravnotezu optimalnosti proizvodnje.

36. Ukupni, fiksni i varijabilni troskovi

=> Troskovi su jedan od najbitnijih u procesu donosenja poslovnih odluka. Postoje tri osnovne vrste
troskova: troskovi radne snage, troskovi predmeta rada i troskovi sredstava za rad. Otuda troskovi izrazavaju
novcani iznos utroska faktora proizvodnje. Troskovi proizvodnje svakog preduzeca uticu na nivo ponude.
U odnosu na kretanje obima proizvodnje, potrebno je razlikovati ukupne, fiksne i varijabilne troskove.

22
 Ukupni troskovi se definisu kao svi/celokupni troskovi koje je zahtevao neki obim proizvodnje. Oni su
proizvod utrosenih faktora proizvodnje i njihove cene.
Fiksni troskovi su troskovi nepromenljivi u ukupnom iznosu bez obzira na to kako se menja obim
proizvodnje, a graficki se predstavljaju kao prava linija paralelna sa apscisom.
Varijabilni troskovi se menjaju sa promenom obima proizvodnje. Oni se povecavaju kada obim
proizvodnje raste. Smanjuju se pri smanjenju proizvodnje, a jednaki su nuli kada nema proizvodnje.
Varijabilni troskovi mogu biti (zavisno od obima promene): proporcionalni, progresivni i degresivni.
Proporcionalni troskovi rastu u istom stepenu kao i obim proizvodnje. Degresivni troskovi su oni od kojih
obim proizvodnje raste brze, a progresivni su oni koji rastu brze od rasta proizvodnje.

37. Prosecni i granicni troskovi

=> Prosecni troskovi se mogu posmatrati kao prosecni ukupni, prosecni fiksni i prosecni varijabilni.
Funkcija prosecnih troskova meri trosak po jedinici autputa. Otuda prosecni ukupni troskovi predstavljaju
ukupne troskove proizvodnje po jedinici proizvoda. Prosecni fiksni troskovi pokazuju fiksne troskove po
jedinici proizvoda. Prosecni varijabilni troskovi predstavljaju varijabilne troskove po jedinici proizvoda.
=> Granicni troskovi daju odgovor na pitanje pri kod obimu proizvodnje preduzece ostvaruje
maksimalan profit, odnosno ravnotezu. Teorijski granicni trosak se definise kao promena ukupnog troska
izazvana promenom proizvodnje dodatne jedinice proizvoda. Sadrzinu granicnih troskova cine varijabilni
troskovi, posto je granicni trosak od fiksnog troska nula. Oni se povecavaju kada obim proizvodnje raste,
smanjuju se pri smanjenju proizvodnje, a jednaki su nuli kada nema proizvodnje.
Analizom krive granicnih troskova izvedeni su sledeci zakljucci:
- ako prosecni varijabilni troskovi padaju, granicni troskovi moraju da budu manji od prosecnih
varijabilnih.
- ako prosecni varijabilni troskovi rastu, granicni troskovi su veci od prosecnih varijabilnih
- kriva granicnog troska sece krivu prosecnog varijabilnog troska u tacki njenog minimuma
- ako prosecni troskovi opadaju, granicni su manji od prosecnih
- ako prosecni troskovi rastu, granicni su veci od prosecnih
- kriva granicnog troska sece krivu prosecnog troska u tacki njenog minimuma.

38. Kriva dugorocnih troskova

=> U duzem roku nema fiksnih troskova, svi su varijabilni. Preduzece u dugom roku moze da odluci da
obustavi proizvodnju. Iz aspekta duzeg roka prestanak proizvodnje znacice nulte troskove.
Kriva dugorocnih prosecnih troskova dobija se kada se minimumi kratkorocnih krivi prosecnih troskova
za razlicite obime proizvodnje spoje. Kriva dugorocnih troskova pokazuje minimalne troskove proizvodnje
pri razlicitim obimima proizvodnje.

39. Pojam, funkcije i klasifikacija preduzeca

=> Postoji vise definicija preduzeca u ekonomskoj nauci, ali nijedna ne zaobilazi razloge za njegovo
postojanje, mesto i ulogu preduzeca u okviru drustvene ekonomije.
Preduzece je osnovni privredni subjekt, koji se osniva radi sticanja dobiti.

23
 Preduzece je samostalna organizacija koja obavlja odredjenu ekonomsku delatnost radi ostvarenja takvog
prihoda koji podmiruje troskove i daje profit.
Preduzece je organizacija sa formom i strukturom, u kojoj se vrsi transformacija inputa u autpute sa
ciljem da se ostvari profit.
Preduzece je organizaciona jedinica unutar koje se obavlja proces proizvodnje materijalnih dobara i vrse
odredjene usluge, s odredjenim ciljem.
Prema tome, osnovne karakteristike preduzeca su: samostalna organizaciona jedinica, obavlja odredjenu
ekonomsku delatnost, upotrebljava odredjene ek.resurse, proizvodi odredjena dobra i ostvaruje odredjene
ciljeve.
Preduzece je sastavljeno od razlicitih pojedinaca koji imaju svoje individualne ciljeve i interese. S
razvojem drustva, nastaju preduzeca kao rezultat podele rada i nastanka trzista. Postoji vise uslova za
postojanje treduzeca, to su:
Prednost specijalizacije – kada se proces rada podeli na citav niz posebnih zadataka, svaki radnik
specijalizuje se za obavljanje nekog konkretnog posla, sto podstice efikasnost u radu.
Ekonomija obima – sto je obim proizvodnje veci, to su nizi troskovi proizvodnje i ukupna efikasnost
preduzeca.
Smanjenje rizika i neizvesnoti – oni se smanjuju zbog podele rizika izmedju vlasnika, menadzera i
zaposlenih. Stepen rizika nije identican izmedju vlasnika i zaposlenih. Vlasnik snosi veci rizik. Zaposleni
traze stabilnost zarada i zastitu od neizvesnosti.
Nuznost organizacije i upravljanja proizvodnjom – neophodno je da neko donosi odluku i odlucuje sta,
kada, zasto i kako proizvoditi. Upravo su menadzeri ti koji organizuju i rukovode proizvodnjom.
Ciljevi preduzeca mogu biti ekonomski i neekonomski.
Sto se tice podele funkcije preduzeca, prvo se ostvaruje vertikalna, a potom horizontalna podela funkcija
preduzeca. Osnovne funkcije preduzeca prema vertikalnoj podeli su: funkcija upravljanja, rukovodjenja i
izvrsenja. Ovom funkcijom stvaraju se organizacioni nivoi u strukturi preduzeca.
U okviru funkcije izvrsenja obavlja se veliki broj razlicitih aktivnosti i u okviru ove funkcije nastaje
horizontalna podela funkcija, tu spadaju: funkcija istrazivanja i razvoja, planiranja, nabavke, proizvodnje,
prodaje, finansijska i kadrovska funkcija, funkcija informisanja, kontrole i dr. Horizontalne funkcije nisu
univerzalne, one zavise od delatnosti preduzeca, njegove velicine, kadrovskih mogucnosti i sl.
Preduzeca se mogu klasifikovati iz aspekta vlasnistva, pravnog oblika, velicine itd. Prema vlasnickoj
strukturi preduzeca delimo na: privatna, drzavna i kolektivna preduzeca. U ekonomskoj teoriji preovladava
stanoviste na postoje tri osnovna oblika preduzeca: inokosno (licno) preduzece, ortacka drustva i
korporacije. Sa stanovista velicine delimo ih na mala, srednja i velika preduzeca. Prema pravnom obliku
razlikujemo: licno, partnersko i akcionarsko preduzece.
Osnivaju se kao individualne i kolektivne forme za obavljanje profitnih delatnosti. Individualni oblici
mogu biti: preduzetnik, trgovacko drustvo, drustvo sa ogranicenom odgovornoscu, otvoreno akcionarsko
drustvo i zatvoreno akcionarsko drustvo. Kolektivni oblici mogu biti: privredna drustva ugovornog tipa i
gradjanska drustva.

40. Monopol, ogranicena konkurencija i oligopol

24
 => Monopol podrazumeva trzisno stanje u kome postoji jedno preduzece u celom proizvodnom sektoru,
odnosno u jednoj grani. Monopol znaci da preduzece svesno utice na nivo cene i bira onu cenu koja mu uz
dati obim proizvodnje omogucava maksimum profita (cilj i osnova razvoja preduzeca). Naravno, mora da
vodi racuna o traznji svog proizvodi (ako izabere previsoku cenu nece biti u stanju da proda ostvareni obim
proizvodnje i imace gubitak).
U nastojanju da se izbegne konkurencija, preduzece monopolista uvodi barijere na trzistu dobara i
usluga. Njegovi proizvodi nemaju supstitute i ono je jedini snabdevac trzista. Osnovni cilj monopolista jeste
maksimalan profit, a monopol osim prosecnog (potpuna konkurencija) ostvaruje i ekstra monopolski profit.
Negativna karakteristika monopolskog profita je njegova prekomernost, posledica previsokih cena. U
mnogim slucajevima monopol je uslov finansiranja mnogih grana savremene proizvodnje, nuznost i potreba
ekonomskog progresa. Monopolisticki oblik proizvodnje prisutan je od 18. veka, ali je svoj bum doziveo
krajem 19. i pocetkom 20. veka. Proces sirenja i povezivanja preduzeca mogao je biti u okviru jedne, dveju
ili vise privrednih oblasti. Tehnoloska povezanost proizvodnih cinilaca trazi udruzivanje pojedinih kapitala u
jedinstven organizacioni sistem.
Pojavu monopola mogu izazvati mnogobrojni razloti: dominacija nad koriscenjem odredjenih prirodnih
resursa i sirovina, pravo koriscenja odredjenih tehnicko-tehnoloskih dostignuca pri proizvodnji, mogucnost
vodjenja politike cene (onemogucava postojanje konkurencije), eliminisanje konkurencije smanjenjem cena
koje preduzeca ne mogu da izdrze.
I drzava moza da inicira postojanje monopola, ukoliko dodeli samo jednom preduzecu pravo proizvodnje
odredjenog proizvoda. Ovo je najcesce prisutno u proizvodnji i distribuciji elektricne energije, gasa,
telekomunikacija i sl.
Proces sirenja i povezivanja preduzeca moze biti zasnovan na fuziji ili ugovoru. Ukoliko je zasnovan na
ugovoru, tada preduzeca formalno zadrzavaju svoju samostalnost, a ako se stope u jedno zajednicko tada
nastaje fuzija. Ugovorno stapanje preduzeca naziva se kartel, a monopolisticka fuzija trust. Svrha osnivanja
kartela je prosirenje profita kroz zajednicke aktivnosti. Kartel podrazumeva sporazum preduzeca o
otklanjanju medjusobne konkurencije u odredjenoj oblasti i prihvatanju novih zajednickih obaveza u
ekonomskoj aktivnosti. Kartel se moze odnositi na cene, geografsku parcelaciju trzista, ponudu i traznju itd.
Trust omogucava elasticnije poslovanje u odnosu na kartel. U oblasti proizvodnje, trust moze na snizi pa cak
i da obustavi proizvodnju u tehnicki zaostalim preduzecima, a da je poveca u najproduktivnijim i
najrentabilnijim. Ovim trust smanjuje troskove i ostvaruje efikasnost. Prema tome, on obrazuje jedinstvenu
cenu kostanja, koja mu sluzi kao polazna osnova u politici cena.
Posebno mesto zauzimaju akcionarska drustva. Ona imaju veliku ekonomsku snagu, zauzimaju
dominantno mesto u ekonomijama svake drzave, ali i u svestkoj privredi. Samjuelson je naveo da
akcionarska drustva u SAD-u drze u svojim rukama 40% sve aktive u proizvodnji i prometu, vise od jedne
trecine bankarskih sredstava i 85% svih sredstava osiguravajucih drustava.
Problem monopolske ravnoteze svodi se na pronalazenje onog obima proizvodnje kod kojeg je odnos
izmedju profita i kapitala najpovoljniji.
=> Ukoliko broj proizvodjaca raste, trzisna struktura je bliza potpunoj konkurenciji, u suprotnom –
monopolu. Monopolska ili ogranicena konkurencija je trzisno stanje koje definisemo kao mesavina
monopola i potpune konkurencije. Ona postoji ako je veci broj konkurenata i ako je proizvod diferenciran.
Diferenciranost i prepoznatljivost proizvoda omogucavaju preduzecu da na kratak rok ostvari ekstra profit.

25
Ali, iz aspekta duzeg roka, ogranicena konkurencija uslovice nestanak monopolskog profita, a trzisna
ravnoteza bice bliska uslovima potpune konkurencije.
=> Oligopol se zasniva na malom broju preduzeca i na postojanju zakonskih ili prirodnih barijera ulaska
u granu. Oligopolska struktura trzista podrazumeva nekoliko mocnih preduzeca koja dominiraju na trzistu i
u poziciji su da u duzem vremenskom roku kontrolisu cene svojih proizvoda. Mogucnost visokih
monopolskih cena u uslovima oligopola namece postavljanje izricito cvrstih barijera ulaska konkurenata na
trziste. Barijere ulaska konkurenata na trziste mogu biti ekonomske (ogromni fiksni troskovi koje moze da
podnese preduzece sa ekonomijom obima) i administrativne prirode (mogucnost dobijanja licenci i patenata
bez kojih nije moguce ostvariti ek.aktivnost na trzistu).
Prema proizvodu koji se proizvodi, oligopol moze biti sa homogenim i diferenciranim proizvodom.
Pozicija preduzeca u okviru oligopola se odredjuje prema snazi konkurenta. Ukoliko preduzece odredi cenu
proizvoda pre drugog preduzeca nazivamo ga cenovnim liderom, a drugo preduzece cenovnim satelitom.
Ukoliko prvo odredi obim proizvodnje, nazivamo ga kolicinskim liderom, a drugo kolicinskim satelitom.
Preduzece u polozaju oligopola ostvaruje kontrolu nad cenama svog proizvoda, a zahvaljujuci cvrstim
barijerama moze da ostvari monopolski profit, kako u kracem tako i u dugom vremenskom roku. Cilj
preduzeca u polozaju oligopola moze biti maksimalno uvecanje profita ili maksimalna prodaja. Ako je cilj
preduzeca maksimalni profit, ono mora da proizvede onu kolicinu proizvoda pri kojoj su marginalni troskovi
jednaki marginalnim prihodima.

41. Pojmovno odredjivanje makroekonomskih agregata

=> Nacionalni racuni su modeli kvantitativnog prikazivanja ekonomskog zivota i sve materijalne
vrednosti se posmatraju sa gledista prihoda i rashoda vaznih ekonomskih subjekata – preduzeca,
stanovnistva, drzave i sektora inostranstva. Sistem nacionalnih racuna sve ekonomske aktivnosti prikazuje
pomocu stanja i tokova. Stanja se odnose na informacije o fondovima u odredjenim tackama vremena, a
tokovi na aktivnosti koje su se dogodile u posmatranom vremenu.
U ekonomskoj analizi makroekonomskih agregata, zemlje koriste dve osnovne koncepcije obracuna
drustvenog proizvoda: koncepciju materijalne proizvodnje i siru koncepciju proizvodnje. Prva se zasniva na
obuhvatu agregatnih velicina samo iz aspekta proizvodnje materijalnih dobara, dok druga, osim materijalnih
dobara obuhvata i nematerijalna dobra (obrazovne, zdravstvene, finansijske, humanitarne i druge usluge.
Ovaj koncept obracuna koristi se u svim razvijenim zemljama, a narocito u zemljama OECD-a (Organizacija
za ekonomsku saradnju i razvoj – Organisation for Economic Co-Operation and Development).
Do 1992. godine osnovni pokazatelj u sistemu nacionalnih racuna bio je bruto nacionalni proizvod
(GNP). On obuhvata vrednost svih finalnih dobara i usluga, koje proizvedu rezedenti jedne zemlje ne samo
u granicama te zemlje vec i u inostranstvu. Od iste godine primenjuje se i bruto domaci proizvod (GDP). On
obuhvata vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih na teritoriji jedne zemlje, bez obzira na to da li
su ih proizveli domaci ili strani rezidenti.
Ovi agregati sluze za sluze za ocenu dostignutog privrednog razvoja ili za merenje tempa privrednog
rasta odredjene drustvene zajednice, u isto vreme govore i o nivou dostignutog blagostanja stanovnistva. U
sklopu prilagodjavanja statisticke metodologije i standarda medjunarodnim standardima, Srbija je zapocela
uvodjenje sistema nacionalnih racuna.

42. Bruto domaci proizvod (BDP)

26
 => Bruto domaci proizvod je vazna agregatna ekonomska velicina zbog donosenja znacajnih odluka u
makroekonomskoj analizi i ekonomskoj politici na nivou nacionalne ekonomije. On omogucava kreatorima
ekonomske politike da utvrde da li je ekonomija u krizi ili ekspanziji, da li postoje opasnosti od recesije ili
inflacije.
Postoje tri ekvivalentna nacina definisanja BDP-a:
- Vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih u drzavi u odredjenom periodu.
Ovde je akcenat na reci finalni, jer on predstavlja zbir proizvedenih finalnih dobara. Postoje finalna i
medjufazna dobra. Finalna su dobra koja kupuju krajnji korisnici, a medjufazna su prosla odredjene faze
obrade i preduzeca ih dalje preradjuju u finalne proizvode.
- Zbir dodatih vrednosti svih preduzeca koje su ostvarene u drzavi tokom odredjenenog perioda.
Izraz dodatna vrednost oznacava vrednost proizvodnje preduzeca u proizvodnom procesu umanjenu za
vrednost inremedijalnih dobara koja su koriscena u proizvodnji.
- Zbir dohodaka ostvarenih u drzavi tokom odredjenog vremenskg perioda.
Ova definicija posmatra BDP sa dohodovne strane, tada on obuhvata zbir indirektnih poreza (deo
prihoda koje prikuplja drzava u obliku poreza), dohodak od rada i kapitalni dohodak (profit).

43. Merenje bruto domaceg proizvoda

=> Ekonomska aktivnost privrede u odredjenom periodu moze se izraziti na tri nacina: proizvodni,
potrosni i dohodni pristup. Svaki daje drugaciji pogled na privredu, a jednak rezultat.
Proizvodni pristup meri BDP kao trzisnu vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih u privredi u
odredjenom periodu. Prema ovom pristupu BDP predstavlja zbir trzisnih vrednosti svih finalnih dobara i
usluga koji sluzi finalnoj potrosnji. Ekonomska aktivnost meri se sabiranjem dodatih vrednosti svih
proizvodjaca, a one su jednake vrednosti njihove proizvodnje, umanjene za vrednost kupljenih medjufaznih
proizvoda od drugog proizvodjaca.
Potrosni pristup meri BDP kao ukupno trosenje finalnih dobara i usluga proizvedenih u privredi u
odredjenom periodu. Prema ovom pristupu BDP se dobija sabiranjem svih iznosa koje su krajnje potrosaci
dali na kupovinu proizvoda i usluga (GDP = C + I + G + (X-Z)). Potrosnja domacinstva (C) obuhvata
izdatke domacinstva za finalna dobra i usluge i tri vrste potrosnih dobara: trajna, netrajna i usluge.
Investicije (I) mogu biti domace i strane, dele se u tri grupe: poslovne, stambene i investicije u zalihe.
Drzavna potrosnja (G) obuhvata potrosnju na svim nivoima (opstinskom, regionalnom i drzavnom), kojom
se obezbedjuju javna dobra i usluge. Saldo izvoza i uvoza (X-Z) predstavlja razliku izmedju vrednosti
izvoza roba i usluga i uvoza roba i usluga.
Dohodni pristup meri drustveni proizvod sabiranjem dohodaka primljenih od proizvodjaca, profita i
poreza placenih drzavi (GDP = W (nadnice) + pf (profit) + i (kamata) + r (renta) + T (porezi)).
Profesor Benic izvodi: trzisna vrednost proizvedenih dobara i usluga u datom periodu po definiciji je
jednaka iznosu koji kupci moraju potrositi kako bi ih kupili. Shodno tome, proizvodni i potrosni pristup
moraju dati isti rezultat ako se sve proizvedeno proda, odnosi kupi. Ako se deo proizvedenog ne proda nego
ostane na zalihi, racuni nacionalnog dohotka tu zalihu tretiraju kao deo potrosnje, pa su potrosnja i
proizvodnja i u tom slucaju jednaki. Ono sto prodavci primaju mora biti jednako onome sto kupci trose, a to

27
je ukupni dohodak koji proizlazi iz ekonomske aktivnosti. Polazeci od ovoga ukupna proizvodnja je jednaka
ukupnoj potrosnji, odnosno ukupnom dohotku.

44. Nominalni i realni bruto domaci proizvod

=> Tokom vremena promene cena narusavaju realnost ekonomskih velicina. Zbog toga se u
makroekonomiji ekonomske velicine obracunavaju na takav nacin da se razdvajaju efekti stvarnog porasta
proizvodnje od efekata porasta cena proizvoda i usluga. Iz ovog aspekta razlikujemo nominalni i realni
BDP. Nominalni BDP predstavlja vrednost proizvedenih finalnih dobara i usluga izrazen u tekucim cenama.
Tekuce cene nisu stalne, otuda nominalni BDP pokazuje kretanje realnog BDPa i kretanje cena u jednoj
drustvenoj zajednici. Ukoliko se iz nominalnog iskljuci kretanje cena, dobija se realni BDP. On predstavlja
vrednost proizvedenih finalnih dobara i usluga izrazen u stalnim cenama.
Dakle, kolika ce biti razlika izmedju nominalnog i realnog BDPa zavisi od kretanja cena. Ukoliko se
cene u posmatranom periodu povecavaju/smanjuju, cenovni uticaj je izrazeniji a nominalni BDP sve
udaljeniji od realnog. Mogucnost obracuna BDPa putem stalnih cena (stalna cena je cena bazne godine)
postize se inflacioniranjem ili deflacioniranjem nominalnog BDP, cime se on preracunava u realni. Odnos
izmedju nominalnog i realnog BDPa naziva se deflator BDPa, koji pokazuje odnos izmedju tekucih u
odnosu na bazne cene (DefGDP = Ngdp/Rgdp).

45. Bruto domaci proizvod, bruto nacionalni proizvod i neto domaci proizvod
=> Alternativna mera drustvene proizvodnje kojom se sluzilo do nedavno je bruto nacionalni proizvod
(GNP). On podrazumeva ukupnu kolicinu finalnih dobara i usluga koju proizvedu stanovnici jedne drzave u
jednom periodu. Ne obuhvata proizvode inostranih rezidenata proizvedene u domacoj drzavi. Aspekt
obuhvata BNPa je samo proizvodnja domacih rezidenata, bez obzira na teritoriju – u zemlji ili inostranstvu.
Suprotno, bruto domaci proizvod obuhvata vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih na
teritoriji jedne zemlje, bez obzira na to da li su ih proizveli domaci ili strani rezidenti. Cinjenica koja utice
na aspekt obuhvata BDPa jeste teritorija jedne zemlje. BDP ukljucuje bruto investicije koje su jednake neto
ulaganjima uvecanim za amortizaciju. Oduzimanjem amortizacije iz BDPa dobija je neto domaci proizvod
(GDP – Am = NDP). Kategorija neto domaceg proizvoda sadrzi samo neto investicije, a one nisu dovoljne
da izraze stvarne mogucnosti prosirene reprodukcije. Upravo zato, BDP pruza siru mogucnost za
utvrdjivanje efekata ukupnih investicija na rast obima proizvodnje.

46. Kretanje drustvenog proizvoda u privredi Srbije

=> Pracenjem i analizom BDP moze se zakljuciti da mu je stopa rasta u pojedinim godinama iznad/ispod
prosecne stope. Ove oscilacije su posledica brojnih faktora, kao npr proizvodnih cinilaca: sredstava za rad,
radne snage i prirodnih resursa, kao najznacajnijih faktora kretanja BDPa. Od njihove razvijenosti, stepena
iskoriscenosti, tehnicko-tehnoloske opremljenosti i kvaliteta radne snage zavisice nivo ukupne proizvodne
aktivnosti jedne zemlje.
Praksa Republike Srbije je u jednom periodu trazila resenja po automatizmu delovanja ekonomskih
zakona, a u drugom periodu u jednostranoj ulozi subjektivnog faktora, nezavisno od vazecih zakona.Primena
principa dogovorne ekonomije, dovela je do ozbiljnih deformacija u vrednovanju rada i kapitala. Analizom
kretanja BDPa u Srbiji od 2000-2014. godine, evidentan je period rasta ekonomskih aktivnosti sve do 2009.
28
godine. Od 2009. Imamo pad od 3,1% sto je dovelo do citavog niza posledica u svim sferama delatnosti.
Ovaj pad potpomognut i drugim devijantnim aktivnostima, korupcija i dr nezakonite akt, neminovno razara
ekonomski sistem Srbije. Utice,takodje, i na smanjenje kreditne i investicione sigurnosti. Negativni rezultati
makroekonomske akt iz aspekta buduceg perioda imace za posledicu ozbiljno smanjenje mogucnosti drz
Srbije da iz novostvorene vrednosti uspesno servisira kreditnu zaduzenost zemlje prema inostranstvu,
odnosno da ublazi sve negativne posledice platnobilansnog deficita.
Pad velicina makroekonomskih agregata namece i piatnje rada i funkcionisanja drzavnih organa, ali i
organa i investicija koje kreiraju investicione tokove Srbije. Ostvarenje ciljeva ekonomske politike,
nemoguce je bez adekvatnog obima investicija. Ukoliko su makroekonomske velicine negativne, to ima za
posledicu i direktno smanjenje budzetskih prihoda, a time i sredstava namenjenih drzavnim investicijama.

47. Pojam privrednog rasta i razvoja

=> Ekonomski progres je pretpostavka i uslov rasta i razvoja ljudskog drustva. Dostignuti nivo
privrednog razvoja svake drustvene zajednice oslikava drustvene odnose tog kolektiviteta, ali i
neujednacenost stope rasta u nekim privrednim sektorima. Polazeci od stepena razvijenosti, privredni sektori
se mogu grupisati u tri kategorije:
- Sektori primarnog rasta u kojima mogucnosti upotrebe novih korisnih ili dosad neiskoriscenih resursa
odbacuju visoku stopu rasta i pokrecu ekspanziju u drugim sektorima privrede.
- Sektori dodatnog rasta u kojima je brz napredak direktan odgovor na nepredak u sektorima primarnog
rasta.
- Sektori izvedenog rasta u kojima se napreduje relativno stalno u poredjenju sa rastom ukupnog realnog
dohotka, stanovnistva, industrijske proizvodnje ili neke druge opste vrednosti u skromnom porastu.
Privreda postize ekspanziju zahvaljujuci odredjenom broju primarnih sektora. Da bi se doslo u primarni
sektor Samjuelson je naveo 4 osnovna cinioca:
- Treba povecati ekektivnu potraznju za proizvodom ili proizvodima sektora koji su osnova brze stope
rasta proizvodnje.
- U te sektore treba uvesti ne samo nove proizvodne funkcije vec i prosiriti kapacitete.
- Drustvo treba da bude sposobno da stvori kapital koji je na pocetku potreban za etapu starta u tim
kljucnim sektorima. Takodje, treba da postoji visoka stopa reinvestiranja preduzetnika koji kontrolisu
kapacitete i tehnike tih sektora.
- Glavni sektori moraju biti takvi da njihova ekspanzija i tehnicke promene pokrenu lanac zahteva na
koje drustvo odgovara povecanim kapacitetom i mogucnostima novih proizvodnih funkcija u drugim
sektorima.
Privredni rast znaci uvecanje proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije, odnosno pomeranje udesno
njene krive proizvodnih mogucnosti. Iz aspekta makroekonomije, privredni rast predstavlja povecanje
agregatne ponude. On u osnovi znaci uvecanje vrednosti autputa u duzem roku pri funkcionisanju privrede
sa punim kapacitetom. Privredni rast se moze izraziti pomocu stope rasta drustvenog proizvoda, nacionalnog
dohotka, stope rasta drus.proizvoda po glavi stanovnika i sl. Ali moze se izraziti i kao stalno pomeranje
krive proizvodnih mogucnosti. Pojam privrednog rasta je uzi od pojma privrednog razvoja jer je rast u
osnovi komponenta razvoja.

29
 Privredni razvoj je jedan dinamicki proces koji, osim rasta drustvenog proizvoda, obuhvata strukturne
promene u privredi i raspodeli dohotka, koje doprinose porastu zivotnog standarda vecine stanovnistva.
Strukturne promene u privredi ispoljavaju se kroz promene proizvodne strukture – podizanje stepena razvoja
podele rada i sirenje proizvodnje od primarnih ka sekundarnim i tercijarnim delatnostima, uz povecanje
broja zaposlenih. Jurij Bajec je izdvojio osnovna obelezja privrednog razvoja:
- Razvoj je normativni proces – usmeren ka realizaciji odredjenih ciljeva
- Razvoj je multidimenzionalan proces, vezan za sve aspekte zivota i potrebe ljudi i drustva
- Razvoj je koherentan proces – ako treba simultano ostvariti razlicite ciljeve, neophodno je prethodno
ga uskladiti
Ilija Rosic, polazeci od vece kompleksnosti privrenog razvoja nego rasta, navodi da se pod privrednim
razvojem podrazumeva:
- Porast materijalne proizvodnje i nacionalnog dohotka uz istovremene strukturne promene i promene
u funkcionisanju date privrede na opstoj ulaznoj ravnoj liniji
- Jedinstvo kretanja i razvoja, odnosno najopstiji oblik kretanja i razvoja privrede
- Svako kretanje privrede (brojne kvalitativne i kvantitativne promene)
- Promene izazvane pod dejstvom naucnog i tehnoloskog progresa i izmenama drustvenog i
privrednog okruzenja

48. Osnovni faktori privrednog rasta i razvoja

=> Brojnost i raznolikost faktora privrednog razvoja i rasta stvara problem merljivosti njihovih efekata.
Pojedini faktori su merljivi, pojedini nisu ili su nedovoljno merljivi. Robert Solou je u svojoj analizi odredio
osnovne faktore privrednog razvoja i rasta:
- Broj ljudi koji se mogu zaposliti
- Obim osnovnih sredstava i njihova raspodela prema delatnosti
- Granama industrije i lokaciji
- Nivo tehnoloskih distignuuca
- Uslovi pod kojima neka privreda ima pristup prirodnim resursima, domacom proizvodnjom ili
uvozom
- Proizvodni efekat pod kojim se resursi rasporedjuju za zadovoljenje razlicitih ekonomskih ciljeva
Velicina drustvenog proizvoda neposredno zavisi od kolicine zaposlene radne snage i njene
produktivnosti.
Iako su svi ekonomski resursi vazni, ljudski su najvazniji. Covek je misaono i racionalno bice, a njegov
zivot se ne odvija iskljucivo u organizaciji, nego i izvan nje. Ljudski resursi imaju presudan znacaj za
ostvarivanje projektovanih ciljeva privrednog rasta i razvoja. Njihove specificnosti su:
- Za razliku od ostalih resursa, mogu da stave u funkciju sve umne, fizicke i druge potencijale
kojima raspolazu
- Dobro ukomponovani i usmereni u pravcu timskog koncepta rada, obezbedjuju sinergijski efekat,
koji ukupne rezultate rada cini vecim od pojedinacno ostvarenih rezultata
- Rezultati rada pojedinaca, grupa, timova i organizacija u celini zavise i od ponasanja i
motivisanosti zaposlenih i menadzera
- Jedino covek moze da oblikuje viziju, da projektuje strategiju, da ima ideje, kreira i osmislja nove
proizvode i sl.
30
 - Pojedinacna znanja i sposobnosti, kvaliteti i dometi predstavljaju osoben i jedinstven potencijal
narocito ako se na pravi nacin usmere za ostvarenju razlicitih ciljeva
- Imaju dugorocan uticaj na poslovanje, i zbog toga sto se dejstvo odredjenih odluka i promena
moze godinama odrzavati na ukupne efekte poslovanja
- Imaju sposobnost samoobnavljanja i razvoja, tim sto se upotrebom ne obezvredjuju i ne smanjuju,
nego potvrdjuju i povecavaju
- Ljudski resursi su povezani sa svim poslovnim funkcijama, jer je njhovo ostvarivanje nezamislivo
bez ukljucivanja coveka i njegovih mnogih potencijala
- Ulaganje u ljudske resurse je isplativije nego ulaganje u bilo koje druge resurse, jer bez coveka i
njegovog rada nema ni viska ni novostvorene vrednosti
Osim ovoga, ljudski resursi mogu predstavljati i ogranicavajuci faktor privrednom rastu (prirodni
prirastaj). Nemogucnost i ogranicenost zaposljavanja stanovnistva znace pad ekonomske aktivnosti i pad
privrednog rasta i razvoja.
Stopa rasta drustvenog proizvoda uslovljena je i stopom rasta produktivnosti rada. Kod drustevne
produktivnosti rada razlikuju se dva osnovna tipa njenog porasta:
- Moze da raste na bazi strukturnih promena u privredi, pomeranjem strukture zaposlenih od grane
sa nizom produktivnoscu rada (poljoprivreda) ka granama gde je produktivnost visa (industrija)
- Produktivnost moze da raste pod dejstvom tehnickog progresa, kojipovecavajuci produktivnost
rada u nizu proizvodnih jedinica, povecava je i prema drustvenom merilu
Oba metoda prisutna su u privredama svih zemalja, ali stepen razvijenosti privrede uslovljava vecu
zastupljenost prve (zemlje u kojima je prisutna agrarna prenaseljenost i gde poljoprivredno stanovnistvo cini
pretezan deo zaposlenih) od druge metode (zemlje u kojima je veca zastupljenost nepoljoprvrednog
staanovnistva).
Privredni rast i razvoj uslovljeni su i proizvodnim fondovima i kapitalnim koeficijentom. Sredstva za rad
i predmeti rada cine proizvodne fondove, a kapitalni koeficijent pokazuje koliko jedinica proizvodnih
fondova dolazi na jednu jedinicu drustvenog proizvoda. Povecanje proizvodnih fondova je rezultat
investicija posredstvom kojih se svtaraju novi ili prosiruju postojeci proizvodni fondovi.
Privredni rast takodje moze biti ubrzan povecanjem investicija ili smanjenjem kapitalnog koeficijenta.
Ukoliko on raste, za odrzanje iste ili rastuce stope privrednog rasta potrebno je vece ucesce investicija u
drustvenom proizvodu.

49. Tehnicki progres i privredni razvoj

=> Tehnicki progres je nesporan cinilac ekonomskog rasta i razvoja ljudskog drustva. Nova znanja i
tehnologije stvaraju novu civilizaciju. Ako ona ne bude na pravi nacin okrenuta coveku, ekonomskom
progresu, pre ili kasnije ce propasti. Novo drustvo zahteva tehnicki progres jer u njemu nalazi izvor
privrednog rasta. Pod tehnickim progresom se podrazumeva:
- Stalan proces usavrsavanja sredstava i predmeta rada i izvora energije, uvodjenje novih
proizvodnih metoda, novih nacina organizacije i upravljanja proizvodnjom, u cijem se rezultatu
postize povecanje drustvene produktivnosti rada
- Stvaranje novih proizvoda ili novih vrsta vec poznatih proizvoda

31
 - Stalno menjanje tehnike proizvodnje bilo zamenom osnovnih sredstava tehnicki savrsenijim, bilo
uvodjenjem tehnike preko novih investicija u vec postojece grane, bilo izgradnjom potpuno novih
grana
Tehnoloski progres oznacava promene u procesima proizvodnje ili uvodjenju novih tehnologija koje
znace da se od istih ili umanjenih inputa moze ostvariti veci ili poboljsani broj autputa. On smanjuje
troskove po jedinici proizvoda, podize nivo produktivnosti rada i efektivnost ekonomskih resursa, sto
povecava obim drustvenog proizvoda. Pod uticajem tehnoloskog progresa dolazi do stalnih promena u
proizvodnoj strukturi, javljaju se nove privredne grane. Osim toga, dolazi i do stalnih sektorskih promena:
smanjuje se ucesce primarnog, a povecava ucesce sekundarnog i tercijarnog sektora.
Primena nove tehnologije uzrokuje privredni rast, ali tehnoloski napredak zahteva i odredjene investicije
u nova znanja, odnosno odricanje za buducnost. Ono nije nije moguce za sve drustvene zajednice jer dovodi
do raslojavanja i neujednacenog privrednog razvoja zemalja sveta. Savremena tehnologija nije dostupna ili
je delimicno dostupna nerazvijenim zemljama. Zato one moraju da ulazu u obrazovanje i obuku radnika i da
stvaraju uslove za brzi rast i razvoj u buducnosti.

50. Privredni ciklusi

=> Fluktuacija ekonomskih velicina znaci da u kratkom periodu ukupna proizvodnja moze rasti veoma
brzo, a u nekom drugom kracem periodu ona stagnira ili opada. Kratkorocno posmatrano makroekonomska
aktivnost je ciklicna. Ciklus se sastoji od perioda uspona koji se uocava istovremenom u razlicitim
privrednim oblastima, koji se za privredu u celini smenjuje s periodom pada, smanjenjem proizvodnje s
kasnijim ozivljavanjem, koje prelazi u fazu uspola sledeceg ciklusa.
Privreda u svom ciklicnom kretanju prolazi kroz vise razlicitih faza. One se mogu svesti na 4 osnovne:
recesija, depresija, ozivljavanje i polet. Recesije je visemesecni period pada proizvodne aktivnosti. Depresija
je jaka i dugotrajna recesija koja traje nekoliko godina. Posle perioda recesije, privreda ulazi u period
ekspanzije kada se povecavaju obim proizvodnje i stepen iskoriscenosti kapaciteta. U fazi prosperiteta
nastavlja se rast investicija, otvaraju novi kapaciteti, povecava zaposlenost i pocinje blagi rast cena. Najvisa
tacka rasta privredne aktivnosti je konjunkturni bum. Dakle, privreda iz recesije ulazi u period ekspanzije i
dozivljava konjunkturni bum. Duzina trajanja jednog ciklusa zavisi od vrste ciklusa. S toga su, Neimira i
Klein dali klasifikaciju privrednih ciklusa prema vremenu trajanja:
- Poloprivredni ciklusi – 1 godina
- Ciklus zaliha ili Kicinov ciklus – 3 godine
- Investicioni ciklus ili Juglarov ciklus – 7-10 godina
- Gradjevinski ili Kuznjecov ciklus – 16 godina
- Kondratijev ciklus – 50-60 godina

51. Ekonomska kriza u Srbiji i raspad SFRJ

=> Zajedno sa greskama u konstruisanju tadasnjeg politickog i privrednog sistema, ekonomski kolaps na
prostoru bivse SFRJ bio narocito ispoljen posle 1965. godine. Vukao je korene iz ozbiljnih promasaja u
definisanju i sprovodjenju ekonomske politike, koji su se ponavljali cetiri decenije.
Dezintegracije bivse Jugoslavije i rat doveli su do znatnog pada proizvodnje u Srbiji. Tome su doprinele
i sankcije UN, uvedene maja 1992. godine. Potom je pocela i inflacija. Stopa rasta zaposlenosti iznosila je
4,2%, ali nezaposlenost ne samo da nije resava, nego je jos i povecana. Od 1971-1980. godine ostvaren je

32
dalji pad stope rasta drustvenog proizvoda i nacionalnog dohotka. On je ostvaren i pored enormnog
zaduzenja u inostranstvu. Od 1976-1981. godine stepen zaduzenosti se kretao od 17-25%.
Drustveno proizvod SFRJ iznosio je 1989. Godine 2148 USD po glavi stanovnika. U svim narednim
godinama je opadao i to u sve brzem ritmu, tako da je 1990. Iznosio 6,6%, a 1991. 26, 3%. Potom je usledila
duboka ekonomska kriza koja je dovela do masovne nezaposlenosti i siromastva naroda.
Izbijanjem rata doslo je do raspada zemlje i potpunog prekida svih ekonomskih odnosa izmedju bivsih
republika SFRJ. U prvim mesecima nakon uvodjenja sankcija nasoj zemlji doslo je do pada industrijske
proizvodnje za 40%. Spoljna trgovina svela se na humanitrnu pomoc i individualne slucajeve uvoza hrane,
ostalo je prepusteno krsiocima sankcija i crnom trzistu. Gubitak stranih trzista predstavljao je ogroman
gubitak za SRJ. Drustveni proizvod po glavi stanovnika bio je ispod 700 USD. Drastican pad aktivnosti
zabelezen je u svim sektorima, industrija i poljoprivreda su bile znatno ispod nivoa iz 1989. godine.

Nije do kraja.
52. Stvarni proizvod i komponente ukupne potrosnje
=> Stvarni proizvod je ukupna kolicina materijalnih dobara i usluga koja je proizvedena u odredjenom
periodu. Ukoliko je stvarni proizvod jednak potencijalnom proizvodu tada proizvodni potencijali drustva u
potpunosti iskorisceni, a ako se nalazi ispod nivoa potencijalnog proizvoda cinioci proizvodnje ili nisu
iskorisceni ili nedovoljno iskorisceni. U makroekonomiji velicina stvarnog proizvoda izrazava se BDP-om
ili BNP-om.
Svaki proizvod moze se potrositi u celosti ili delimicno. Ukoliko se BNP potrosi u celosti tada je jednak
ukupnoj potrosnji. Medjutim, potrosaci su stedljiviji i oni jedan deo drustvenog proizvoda ne trose. Otuda se
BNP moze izraziti kao GNP = AE (ukupna potrosnja) + S (stednja). Dakle, BNP cine dve komponente
potrosnja i stednja, tako rast jedne komponente znaci smanjenje druge i obrnuto. Stednja, kao deo
neutrosnog drustvenog proizvoda u odredjenom periodu, moze se posmatrati i iz aspekta imovine kojom se
raspolaze, onda je rec o investicijama. To znaci da se BNP moze izraziti i kao GNP = AE + I (investicije).
Ukupnu potrosnju (AE) jedne drustvene zajednice cine: potrosnja domacinstva (C), investiciona
potrosnja (I), drzavna potrosnja (G) i neto izvoz (X-Z).

53. Kriva ukupne potrosnje

=> Ukupnu potrosnju (AE) jedne drustvene zajednice cine: potrosnja domacinstva (C), investiciona
potrosnja (I), drzavna potrosnja (G) i neto izvoz (X-Z), odnosno AE = C + I + G + (X-Z). Kada se ovaj izraz
prikaze graficki, dobija se kriva ukupne potrosnje. Kako je stvarni proizvod odredjen velicinom ukupne
potrosnje, od nivao ukupne potrosnje zavisice i nivo realnog bruto nacionalnog proizvoda, a svaka nova
komponenta ukupne potrosnje znaci porast ukupne potrosnje i porast realnog BNPa.

54. Potrosnja domacinstva

=> Potrosnja domacinstva uslovljena je velicinom ostvarenog dohotka i skolonoscu domacinstva da
stedi, odnosno trosi. Velicina raspolozivog dohotka oredice potrosnju i stednju domacinstva. Ukoliko je
dohodak veliki, sklonost stednji bice izrazenija i obrnuto.
Koliki deo dohotka domacinstva je namenjen potrosnji, a koliki stednji pokazuje granicna sklonost
stednji i granicna sklonost potrosnji. Granicna sklonost stednji pokazuje koji deo svake dodatne jedinice

33
dohotka ide na stednju. Granicna sklonost potrosnji pokazuje koji deo svake dodatne jedinice dohotka ide na
potrosnju. Odnos izmedju njih predstavljen je izrazom MPS + MPC = 1.
Deo dohotka namenjen potrosnji je komponenta ukupne potrosnje, tako da svaka promena u potrosnji
domacinstva utice na rast ukupne potrosnje i realnog bruto nacionalnog proizvoda. Potrosnja domacinstva
moze se posmatrati u kracem i duzem roku. U kracem roku egzistencijalne potrebe potrosaca moraju se
zadovoljiti nezavisno od visine raspolozivog dohotka. U duzem periodu potrosnja pokazuje stabilnost i
uravnotezenost, odnosno u duzem roku potrosnja domacinstva zavisi od raspolozivog dohotka i granicne
sklonosti potrosnji.

55. Investiciona potrosnja, drzavna potrosnja i neto izvoz

=> Obicno se pojam investicije vezuje za kupovinu deonica i drugih hartija od vrednosti. Ekonomisti pod
investicije podrazumevaju stvaranje kapitalnih dobara, odnosno dobara koja se upotrebljavaju u proizvodnji
drugih dobara i usluga. Preduzeca investiraju sa ciljem da ostvare profit. Ostvaren profit i rast dohotka mogu
da znace investiranje, ali ono zavisi i od drugih faktora. Racionalnost investicione odluke uslovljena je
poslovnim optimizmom preduzeca, kretanjem kamate i poreske stope, tehnoloskim promenama i drugim
promenama koje uticu na privredni ambijent. Odluka o investiranju zahteva racionalnost analize ocekivanih
prihoda i ocekivanih troskova. Ukoliko je odluka investirati to znaci rast investicione potrosnje, rast ukupne
potrosnje i rast realnog bruto nacionalnog proizvoda, u suprotnom usledjuje pad svega.
Drzavna potrosnja zavisi od konkretne ekonomske politike drzave, ne od visine ukupnog dohotka.
Drzava moze, shodno ekonomskim ciljevima, da kupi razlicita dobra i usluge i time pospesi potrosnju. Rast
drzavne potrosnje znaci rast ukupne potrosnje.
Saldo izvoza i uvoza jednak je vrednosti izvoza umanjenog uvozom. Odredjen je domacim i stranim
kretanjem dohotka, visinom domacih i stranih cena i deviznim kursom. Sve dok je izvoz veci od uvoza,
neto izvoz ce uticati na rast ukupne potrosnje i rast BNPa. Ukoliko je saldo negativan smanjice se ukupna
potrosnja i opasce BNP.

56. Pojam investiranja i vrste investicija

=> Ostvarenje nekog cilja podrazumeva ulaganje u buducnost. To znaci da se odlaze moguca potrosnja
danas da bi se obezbedila nova potrosnja i privredni razvoj sutra. Stvarni prozvod jedne drustvene zajednice
izrazen BDPom moze se potrositi u celosti ili delimicno. Otuda se on izrazava kao zbir komponente
potrosnje i stednje (GDP = AE + S). Ukoliko se stednja posmatra iz imovinskog aspekta, onda je rec o
investicijama (GDP = AE + I), to pokazuje da su ustede jednake investicijama. Ova analiza BDPa nas
dovodi do zakljucka: investicije su deo drustvenog proizvoda koji nije potrosen u odredjenom periodu, na
kraju perioda negde se nalazi, odnosno negde je investiran.
Investicije su deo globalnog problema razvoja drustvene zajednice. One su uslov i pretpostavka
realizacije planiranih razvojnih ciljeva privrede. Medjutim, mogucnost realizacije podrazumeva spremnost i
sposobnost privrednih subjekata, drustvene zajednice i stranog kapitala da ulazu u odredjene razvojne
projekte. Razlozi zbog kojih su investicije vazna komponenta agregatne traznje:
- S obzirom na to da se investicione odluke zasnivaju na ocekivanjima buducih kretanja, koja su
veoma neizvesna, investicije su podlozne oscilacijama, sto moze da prouzrokuje privrednu
nestabilnost
- Buduci da predstavljaju znacajnu komponentu ukupnih izdataka, variranjem obima investicija
moze se uticati na proizvodnju i zaposlenost preko agregatne traznje ili agregatne ponude
34
 Obim investicija varira po pojedinim godinama (nije fiksna kategorija), sto znaci da na investicije uticu
odredjeni faktori. Faktori koji uticu su:
- Ekonomska politika drzave – drzava merama monetarne i fiksne politike moze da pospesi ili
destimulise investiranje u odredjenom periodu
- Ocekivani prinosi od investiranja – Investicione odluke zasnovane su na proceni buducih prihoda
i troskova od investicionog projekta. To znaci da investicije uvek zasnovane na odredjenom
stepenu rizika. Ocekivanja da ce neki investicioni projekat biti realizovan uz ostvarenje profita,
preduzece ce doneti odluku o investiranju
- Troskovi investiranja – Izvori sredstava za investiranje mogu biti sopstveni i tudji. Ukoliko su iz
tudjih izvora, tada se kao kriterijum investiranja namece visina kamatne stope po kojoj se
obezbedjuju sredstva za investiranje. Veca kamatna stopa znaci vece troskove, sto destimulaticno
deluje na investiranje
- Oportunitetni trosak investiranja – Odluka da se sredstva investiraju u neki projekat znaci
propustenu mogucnost ulaganja datih sredstava u druge alternativne projekte
Kriterijumi klasifikacije investicija mogu biti: kvantitativni, kvalitativni i vremenski efekti. Prema
kvantitativnim efektima razlikuju se: investicije u raznim sektorima preduzeca i investicije u realna dobra.
Prema kvalitativnim efektima razlikuju se: investicije za zamenu, investicije radi poboljsanja i
racionalizacije proizvodnje i investicije socijalnog karaktera. Prema vremenskom efektu postoji:
kontinuirano investiranje i diskontinuirano investiranje.
Iz aspekta finansiranja, investicije mozemo posmatrati kao:
- Bruto investicije – obuhvataju sva proizvodna kapitalna dobra tokom godine, nezavisno od toga
da li su namenjene nadoknadi utrosenih kapitalnih dobara ili njihovom uvecanju. Tu spadaju
investicije u gradjevinsku opremu, objekte, stambenu zgradu i sl.
- Neto investicije – predstavljaju neto prirast kapitala u nekoj privredi.
Prema izvoru investicije mogu biti:
- Sopstvene – rezultat unutrasnjih rezervi preduzeca
- Tudje – rezultat pozajmljenih sredstava od subjekata na finansijskom trzistu
Kada se investicije posmatraju po poreklu, razlikujemo domace (poticu od rezedenata zemlje investitora)
i strane (rezultat investiranja inostranih subjekata na domacem trzistu).
Takodje se mogu razvrstati na primarne i sekundarne investicije. Primarne su namenjene razvoju i
unapredjenju neposrednog proizvodnog procesa, sekundarne ostvarivanju logickih potreba preduzeca.

57. Osnovni motivi za investiranje i podsticaji investiranju

=> U ekonomskoj literaturi, motivi za investiranje mogu biti: strateski, subjektivni i ekonomski.
Strateski motivi investiranja su produkt strateskih projekcija drzave. Strateske odluke drzave mogu biti:
proizvodnja radi obezbedjenja resursa, proizvodnja obezbedjenja trzista , proizvodnja radi ostvarivanja vece
efikasnosti i sl. Vazan motiv za investiranje je obezbedjivanje razlicitih vrsta resursa po nizoj ceni nego sto
bi to bilo mogucce u inostranstvu. Investicije radi obezbedjenja prirodnih sirovina uglavnom preuzimaju
kompanije iz primarnog ili industrijskog sektora da bi obezbedile jeftin i siguran izvor za snabdevanje inputa
za ciju dalju obradu poseduju komplementarnee preradjivacke kapacitete. Investiranje u tehnoloska,
menadzerska, marketing i organizaciona znanja preduslov su za uspeh. Investicije koje su motivisane

35
zadrzavanjem postojecih ili osvajanjem novih trzista, nastaju u uslovima prisutsva odredjenih trgovinskih
ogranicenja. Nedostatak trzista, konkurencija, losa distribucija i sl uticu na donosenje odluke o investiranju.
Subjektivni motivi investiranja su: licni interes i egoizam, investiranje usled straha zbog gubitka trzista,
prisustvo na trzistu koje je u tom trenutnku atraktivno, jak pritisak konkurencije na domacem i inostranom
trzistu, profit itd.
Ekonomski motivi vezani su za nesavrsenost trzista robe i faktora proizvodnje, ali obuhvata i vecinu
motiva iz prethodna dva pojma.
Drzava na razlicite nacine nastoji da podstakne priliv investicija u svoju privredu: direktnim i
indirektnim merama utice na privlacenje investicija. Vecem prilivu investicija drzavna zajednica doprinosi
izgradnjom odgovarajuceg zakonodavnog okvira i institucija trzisne privrede, sto dovodi do veceg nivoa
zaposlenosti i proizvodnji u manjim preduzecima. Merama podsticajne ekonomske politike privlace se
strane direktne investicije i jaca konkuretska pozicija domace privrede.
Odgovor na pitanje sta bi vlade i administracija drzava u tranziciji trebalo da urade da bi podstakle
investiranje, sadrzan je u Ministarskoj deklaraciji jugoistocnih zemalja Evrope. Usvojeni principi koji bi
trebalo da doprinesu poboljsanju uslova za regionalne i medjunarodne investicije su:
- Transparentnost nacionalnih politika, zakona i propisa, kao i administrativnih procedura za strane
i domace investicije
- Koherentnost i stabilnost nacionalnih politika, zakona i propisa, pri cijim se promenama ne smeju
ugroziti stecena prava stranih investitora
- Briga o tretmanu stranih investitora, kao u fazi pre, tako i nakon investiranja
- Procedure pravovremenog i neogranicenog transfera investicija kao i davanje garancija za
repartrijacije kapitala, kada se investicioni procesi okoncaju
- Jednak i nepristrasan tretman stranih i domacih investitora, ukljucujuci potpunu zastitu prava
svojine, narocito intelektualne svojine i visoke standarde kada je rec o kompenzacijama za
moguce eksproprijacije??
- Obezbedjivanje efikasnih mehanizama stranim investitorima za resavanje mogucih sporova,
ukljucujuci mogucnost medjunarodne arbitraze??
- Omogucavanje dolaska, boravka i rada kljucnom personalu i pojednostavljivanje izdavanja viza i
potrebnih dozvola
- Pojednostavljivanje administrativnih procedura za osnivanje novih preduzeca, preuzimanje
postojecih domacih firmi, kao i obezbedjivanje garancija za dozvole, koncesije i licenci za druge
operacije i transakcije, neophodnih za razvoj procesa investiranja
- Transparentna i ujednacena regulativa u oblasti privatizacije i demonopolizacija
- Postovanje medjunarodno priznatih principa drzavne odgovornosti za ekonomsku bezbednost
rada stranih stranih preduzeca
- Stvaranje uslova za efikasan i odgovoran rad drzavne administracije
- Uklanjanje prepreka za slobodnu trgovinu, podsticanjem regionalne saradnje drzava potpisnica

58. Pojam i oblici stranih direktnih investicija

=> Na obim i pravac kretanja kapitala iz jedne u drugu drzavu uticu: monetarna politika (inflacija,
devalvacija), promene u fiskalnoj politici i politici regulisanja profita i dividendi, drzavna intervencija i sl.
Kretanje kapitala iz jedne nacionalne ekonomije u drugu podrazumeva dva oblika izvoza: investicioni i
kreditni. Investicioni oblik sluzi za obavljanje razlicitih privrednih delatnosti u inostranstvu i ispoljava se na
36
dva osnovna nacina: jedan je kupovina stranih hartija od vrednosti od strane domacih deviznih rezidenata
(portfeljni sistem), a drugi su direktne investicije za prosirenje postojecih i osnivanje novih privrednih
subjekata od strane maticnih preduzeca. Kamatonosni oblik javlja se kada se kreditiraju strana preduzeca ili
drzava, pri cemu investitor dobija fiksne kamate od duznika. Osnovni kriterijum za obim i pravac kretanja
kapitala je razlika u visini profita investicionog oblika izvoza, odnosno visini kamatne stope, ako je rec o
zajmovnom kapitalu.
Motivi za izvoz kapitala u obliku direktnih investicija su razliciti. Motiv moze biti ostvarenje visokih
profita, obezbedjenje sirovinske i energetske baze, mogucnost uvozne supstance, izbegavanje carinskih
barijera, stvaranju novih prostora za svoju delatnost, ostvarenju ek i pol dominacije i dr.
U ostvarenju osnovnog cilja kome teze zemlje u tranziciji (postizanju stabilnog dugorocnog privrednog
rasta) strane direktne investicije imaju znacajnu ulogu, odnosno predstavljaju priliv stranih resursa koji
povecava ukupne investicije u zemlji domacinu. One se smatraju najkorisnijim i najjeftinijim izvozor
kapitala za zemlje u tranziciji. Imaju nekoliko prednosti u odnosu na druge izvore koji se mogu koristiti –
zaduzivanje u inostranstvu i portfolio investicije. Prednost u odnosu na kredite iz inostranstva je sto one ne
podrazumevaju odlive u buducnosti koji bi mogli da ugroze tekuci bilans i privredni rast u tom periodu.
Prednost u odnosu na potrfolio je u tome sto su strane direktne investicije mnogo stabilniji od portfolio
investicija jer podrazumevaju investicije u fiksnu imovinu koja reprezentuje dugorocne namere investitora.
Strane direktne investicije su znacajno doprinele i finansiranju gepa izmedju domace akumulacije i
rastuce investicione traznje bez dodatnog zaduzivanja u inostranstvu. One mogu da uticu i na nivo spoljne
zaduzenosti.
Negativan efekat koji strane direktne investicije mogu imati jeste na platni bilans zemlje domacina. One
se preduzimaju da bi se ostvario odredjeni profit koji se reinvestira i transfornise u maticnu zemlju.
Reinvestiranje profita ppredstavlja odliv sdi, tako da su neto sdi (koje sluze za pokrice deficita tekuceg
bilansa) manje sto je transfer profita veci.
U najnovijem World Investment Report, vladama zemalja u razvoju se sugerise da razmotre nekoliko
kljucnih pitanja nacionalne politike za privlacenje sdi:
- Smanjivanje prepreka stranim investicijama
- Unapredjivanje standarda u tretmanu stranih investitora
- Zastita imovine stranih investitora
- Podizanje standarda u resavanju sporova
- Obezbedjivanje odgovornog ulaganja
- Unapredjenje sistematske doslednosti
- Promovisanje privlacnih stranih direktnih investicija

59. Znacaj stranih direktnih investicija za privredu Srbije

=> U periodu od 2001-2015 godine priliv stranih direktnih investicija imao je tendenciju rasta do 2011.
godine, a nakon toga evidentne su oscilacije. Imajuci u vidu da je preovladjujuci deo priliva stranih direktnih
investicija ostvaren kroz privatizaciju, nije se znacajno uticao na privredni rast i izvoz.
Ucesce izvoza u BDPu ukatuje na dve slabosti privrede Srbije:
- ostvaren je nedovoljan uvoz savremene tehnologije i opreme neophodne za strukturne promene
proizvodnje

37
 - ostvareno je nedovoljno investiranje mereno ucescem bruto fiksnih investicija u BDPu
Znatnije povecanje udela izvoza nije moguce ostvariti u BDPu Srbije bez novih investicija, koje bi
podrazumevale uvoz savremene opreme i tehnologije, otvaranje novih malih i velikih preduzeca. Ovo
zahteva povoljnu investicionu klimu u duzem periodu, kao polaznu pretpostavku za porast motivisanosti
stranih investitora za investiranje.

60. Kejnsov pristup ravnotezi

=> Kejnsov model polazi od stanovista da su uzroci neravnoteze u privredi posledica nedovoljne
potrosnje i da trzisni mehanizam nije u stanju da pokrene privredu. Kejns razvija model prema kome
privredna ravnoteza nastaje uvek kada je nivo ukupne potrosnje jednak velicini stvarnog proizvoda (AE=Y,
AE=Y=C+I+G+(X-Z)). Nivo stvarnog proizvoda odredjen je velicinom ukupne potrosnje. Rast potrosnje
dovodi do rasta stvarnog proizvoda i obrnuto.
Kejnsov model ravnoteze zasniva se na nekoliko pretpostavki:
- za Y<Q, sve dok je stvarni proizvod manji od potencijalnog, odnosno dok postoji nedovoljna
zaposlenost proizvodnih cinilaca, dodatna potrosnja utice na rast stvarnog proizvoda, a cene i
usluga su konstantne
- za Y>Q, cene proizvoda i usluga rastu
- kolicina novca u opticaju je konstantna
- potrosnja domacinstva funkcionalni zavisi od visine ukupnog dohotka
- investiciona potrosnja, drzavna potrosnja i neto izvoz funkcionalno ne zavise od visine ukupnog
dohotka, niti su u medjusobnoj finkcionalnoj zavisnosti
Kriva od 45 stepeni predstavlja nivo ukupne potrosnje i stvarnog proizvoda. Ako je ukupna potrosnja
dovoljno velika da je stvarni proizvod na nivou potencijalnog proizvoda, tada je privredna ravnopteza
ustanovljena na nivou pune zaposlenosti. Ako je ukupna potrosnja suvise niska, pa je stvarni proizvod manji
od potencijalnog, tada se ravnoteza uspostavlja na nizem nivou zaposlenosti od pune. Dakle, Kejnsov model
podrazumeva da se privredna ravnoteza moze uspostaviti na razl nivoima zaposlenosti.

61. Koncept makroekonomske trzisne ravnoteze

=> Uzrok neravnoteze privrede prema kejnsovom konceptu je u preteranoj potrosnji, odnosno u traznji.
Mdjutim, uzrok neravnoteze privrede izazvane 70tih godina proslog veka nije izazvan traznjom, nego
inflacijom troskova, neposredni uzrok bio je rast cena izazvan rastom troskova proizvodnje. Uticaj promena
opsteg nivoa cena na privrednu ravnotezu i rast nacionalnog dohotka predmet je koncepta makroekonomske
trzisne ravnoteze. On prihvata sve pretpostavke Kejnsovog modela, izuzev stava da su cene proizvoda i
usluga konstantne sve dok je stvarni proizvod manji od potencijalnog (Y<Q).
Koncet ove ravnoteze zasniva se na pretpostavci o medjuzavisnosti formiranja cena na trzistu finalnih
dobara i usluga, trzistu proizvodnih cinilaca i trzistu zajmovnog kapitala. Stanje opste privredne ravnoteze
odgovara pojmu makroekonomske trzisne ravnoteze jer nema segmenata nacionalnog trzista na kojem je
moguce da se cene formiraju nezavisno od formiranja cena na svim drugim trzistima.
Makroekonomska trzisna ravnoteza postoji onda kada je na trzistu dobara i usluga agregatna ponuda
jednaka agregatnoj traznji, na trzistu rada ukupna ponuda radne snage jednaka ukupnoj traznji radne snage, a
na trzistu zajmovnog kapitala velicina ukupne traznje jednaka velicini ukupne ponude slobodnih dugorocnih
sredstava.

38
 Da bi se uspostavila priv ravnoteza neopohdna je interna konzistentnost trzista dobara i usluga, trzista
radne snage i zajmovnog trzista, to znaci da je neophodno da cena dobara i usluga bude visa od cene faktora
proizvodnje bar za velicinu upotrebe zajmovnog kapitala, u suprotnom privreda ce biti u neravnotezi.

62. Model agregatne traznje i ponude

=> Model agregatne ponude (AS) i agregatne traznje (AD) razvijen je po modelu makroekonomske
trzisne ravnoteze. On pokazuje ravnotezu ponude i traznje na makro nivou jedne privrede. Uzrok privredne
neravnoteze je neravnoteza izmedju agregatne ponude i agregatne traznje na trzistu dobara i usluga.
=> Agregatna traznja pokazuje ukupnu kolicinu dobara i usluga koja ce biti kupljena pri razlicitim
nivoima cena, uz ostale nepromenjene uslove. Ona se sastoji iz: licne potrosnje, investicija, drzavno
potrosnje i neto izvoza i uvoza. Na njeno kretanje utice veci broj faktora, koji se mogu grupisati u: faktore
ekonomske politike i eksterne faktore. Faktori ekonomske politike su pod kontrolom drzave, tu spadaju:
monetarna i fiskalna politika. Esterni faktori mogu biti: neekonomski (ratovi, prirodne katastofe i sl) i faktori
van kontrole domace ekonomske politike (berze, medjunarodni standardi i sl).
Moze se predstaviti graficki pomocu krive agregatne traznje. Ona pokazuje relativne promene agregatne
traznje dobara i usluga kao posledica promena opsteg nivoa cena. Svako povecanje opsteg nivoa cena
dovodi do pada agretgatne traznje i obrnuto. Graficki predstavljena ona ima negativan nagib. On nije
rezultat efekta supstitucije kao kod krive mikroekonomske traznje, vec je rezultat efekta inverznog odnosa
izmedju kretanja agregatne traznje i kretanja opsteg nivoa cena. Taj odnos posledica je inverznosti osnovnih
komponenti agregatne traznje i opsteg nivoa cena.
Rast opsteg nivoa cena utice na inverzno kretanje licne potrosnje. Dohoci potrosaca odrazavaju njihovu
kupovinu i fiksni su u nominalnom iznosu, ali u realnom iznosu pokazuju inverzan odnos prema kretanju
opsteg nivoa cena. Ukoliko cene rastu realni dohodak potrosaca pada i obrnuto. Dakle, u svim slucajevima
kada opsti nivo cena pada, raste kupovna moc potrosaca.
Promena opsteg nivoa cena utice i na inverznu promenu traznje za investicionim dobrima promenom
visine realne kamatne stope. Niza kamatna stopa deluje stimulativno na investicije, a rast deluje
destimulativno. Takodje, inverzno utice i na kretanje neto izvoza i uvoza. Rast cena na domacem trzistu
delovace negativno na izvoz. Strani kupci za isti iznos svoje valute mogu da kupe sve manje proizvoda
domaceg proizvodjaca i obrnuto.
=> Agregatna ponuda pokazuje ukupan obim proizvoda i usluga koji su proizvodjaci spremni da
proizvode pri razlicitim nivoima cena, uz ostale nepromenjene uslove. Ona je osnov razvoja privrede u
kracem i duzem roku. Na agregatnu ponudu uticu potencijalni proizvod i troskovi proizvodnje. On
predstavlja onu kolicinu dobara i usluga koju privreda moze da proizvede uz punu zaposlenost proizvodnih
faktora i uz stabilne cene. Privreda moze da proizvede manje ili vise usluga od potencijalnog proizvoda.
Rast troskova proizvodnje uslovice i rast cena dobara i usluga. Troskovi proizvodnje koji uticu na kretanje
agregatne ponude su: najamnine proizvodjaca, troskovi energije, fiskaliteti, cene uvoznih i domacih
sirovina...
Agregatna ponuda se prikazuje krivom agregatne ponude. Potrebno je razlikovati krivu agregatne ponude
u kracem i duzem roku. Kriva agregatne ponude u kracem roku pokazuje da se sa rastom cena povecava i
agregatna ponuda, ima pozitivan nagib sa leva udesno. Dakle, u kracem roku troskovi proizvodnje su fiksni,
te su proizvodjaci u uslovima rasta cena i povecane profitabilnosti zainteresovani da proizvode vise. Kada se
profitabilnost poveca preduzeca su motivisanija da proizvedu i prodaju vecu kolicinu dobara i usluga i

39
obrnuto. U duzem periodu troskovi proizvodnje nisu fiksni vec se prilagodjavaju opstem nivou cena na
trzistu dobara i usluga, to znaci da promene opsteg nivoa cena nece uticati na promenu velicine proizvodnje.
Rast ili pad opsteg nivoa cena na trzistu dobara i usluga u duzem periodu nema za rezltat porast ili pad
profitabilnosti. Ponuda privrede u duzem roku jednaka je potencijalnom proizvodu i na njegovom je nivou.
Kriva agregatne ponude u duzem roku ima oblik vertikalne linije koja se poklapa sa potencijalnim
proizvodom, to znaci da u duzem roku rast agregatne traznje nece uticati na promenu proizvodnje, vec samo
na promenu cene.

63. Makroekonomska ravnoteza na trzistu dobara i usluga

=> Makroekonomska ravnoteza na trzistu dobara i usluga se predstavlja krivom agergatne ponude i
agregatne traznje. Makroekonomska kratkorocna ravnoteza na trzistu dobara i usluga uspostavlja se kada
agregatna traznja odgovara agregatnom ponudi. Tacka preseka kriva predstavlja tacku kratkorocne
makroekonomske ravnoteze. Makroekonomska kratkorocna ravnoteza izrazava onaj nivo cena pri kom su
kupci dobara i usluga spremi da kupuju tacko onoliko dobara i usluga koliko su proizvodjaci spremni da
proizvedu i prodaju. Ukoliko bi opsti nivo cena bio iznad ravnoteznog, proizvodjaci bi proizvodili vise nego
sto bi kupci zeleli da kupe, sto bi nagomilalo njihove zalihe. Nemogucnost prodaje i gomilanje zaliha
uslovice smanjenje cena dobara i usluga, ali i smanjenje obima proizvodnje sve dok se ne dostigne
ravnotezni nivo.
U duzem roku makroekonomska ravnoteza na trzistu dobara i usluga uspostavlja se u preseku kriva
agregatne ponude u duzem roku i agregatne traznje.

64. Pomeranje kriva agregatne traznje i ponude

=> Jedan broj faktora utice na pomeranje kriva agregatne ponude i agregatne traznje.
=> Na pomeranje krive agregatne traznje mogu da uticu: ocekivanja preduzeca o buducim privrednim i
politikckim kretanjima, promene u velicini bogatstva domacinstva, njihova ocekivanja o sigurnosti
zaposlenja i dohotka, promene visine realnih kamatnih stopa, ocekivana stopa inflacije i ocekivanje promene
velicine dohotka u inostranstvu.
Potpuno zadovoljiti svoje potrebe s minimumom sredstava, cilj je svakog ko se bavi privrednim
aktivnostima. Na aktivnosti privrede uticu domace i medjunarodno okruzenje, ali i drzava. Drzava,
ostvarujuci svoju ekonomsku ulogu, pridrzava se principa racionalnosti, odnosno principa koji najpovoljnije
utice na formiranje nacionalnog dohotka. Ona je politicki fenomen, njene mere nose pecat politickih ciljeva.
Politicki ciljevi pojedinaca i grupa su razliciti – pojedinacni i kolektivni, subjektivni i realni. Brojnost i
raznolikost pol. ciljeva uticu na racionalnost odluke subjekata privrede, koja zahteva utvrdjivanje odnosa
izmedju ocekivanog prihoda na ulozeni kapital i ocekivanih troskova.
Ocekivani prihod na ulozeni kapital nosi u sebi faktor rizika. Preduzece mora da prikupi i sagleda sve
pokazatelje buducih privrednih tokova, narocito ocekivanja o buducem privrednom rastu, stopi ocekivanje
inflacije, socijalnim davanjem, fiskalnoj i monetarnoj politici, ocekivanja o pol i ek prilikama u zemlji i
medjunarodnom okruzenju. Ocekivanja preduzeca o buducim privrednim i pol kretanjima mogu biti
optimisticka i pesimisticka. Ukoliko su optimisticka, to znaci za preduzecca mogucnost ostvarenja vecih
prihoda. Optimizam uslovljava rast traznje za svim dobrima koja ce pospesiti i unaprediti proizvodnju
(pomeranje krive investicija kao komponente agregatne traznje).
Povecanje realnog dohotka domacinstva u kracem roku pospesice potrosnju samo trenutno (ima
privremeni karakter, ne utice na dugorocnu potrosnju). Dohodak koji ima karakter stalnosti i sigurnosti,
40
utice na mogucnost potrosnje domacinstva. Rast bogatstva domacinstva znaci rast potrosnih mogucnosti
domacinstva, odnosno pomeranje krive agregatne traznje udesno, u suprotnom ulevo.
Promene na trzistu zajmovnog kapitala uticu na pomeranje krive agregatne traznje. Ako na trzistu
zajmonog kapitala dodje do pada kamatnih stopa, to ce pospesiti investicione aktivnosti preduzeca i
potrosnju domacinstva, pa se kriva agregatne traznje pomera udesno, u suprotnom ulevo.
Ocekivana stopa inflacije utice na odluke potrosaca. Ukoliko preduzeca i domacinstva ocekuju veca
inflantorna kretanja u buducem preiodu, povecace svoju potrosnju u tekucem periodu, pa ce kriva agregatne
trzanje otici udesno, u suprotnom ulevo. Rast dohotka spoljnotrgovinskih partnera moze da utice na rast
traznje za domacim dobrima i uslugama, to znaci pomeranje krive agregatne traznje udesno, u suprotnom
ulevo.
=> Treba razlikovati faktore koji uticu na pomeranje krive agregatne ponude u kracem i u duzem roku.
Kljucni faktori koji uticu na pomeranje krive agregatne ponude u duzem roku su oni koji uticu na povecanje
proizvodnih mogucnosti jednog drustva. Njeno pomeranje pokazuje da je u nacionalnoj privredi doslo do
promene proizvodnih mogunosti. Na pomeranje krive agregatne ponude u kracem roku uticu faktori
povecanja proizvodnih mogucnosti i faktori koji samo privremeno uticu na rast proizvodnje: promene cena
proizvodnih cinilaca i ocekivana stopa inflacije. Ukoliko u jednoj nacionalnoj privredi cene proizvodnih
cinilaca rastu, to ce usloviti rast troskova proizvodnje, pa se kriva u kracem roku pomera ulevo. Pad cena
cinilaca proizvodnje uslovice pad troskova proizvodnje, pa se kriva agregatne ponude u kracem roku pomera
udesno.

65. Pojam i istorijski razvoj novca

=> Sve transakcije u robnoj privredi ostvaruju se pomocu novca. Novac ima posebno znacenje kako za
gradjane, tako za ekonomiste. Za gradjanina novac je izraz moci, bogatstva, ali i sredstvo placanja.
Ekonomisti definisu novac kao opsteprihvacen instrument prilikom placanja robe i usluga ili prilikom
otplate duga.
Istorija nastanka novca povezana je sa nastankom privatnog plasnistva i robe kao spoljnog izraza tog
vlasnistva. Pojava prve razmene i uspostavljanje odnosa razmene razlicitih proizvoda oznacila je pojavu
novca. Razmena individualne robe po obimu i kvalitetu preiod je prvobitne zajednice. Tada su neka plemena
svoj visak robe koji su gomilali, razmenjivali za visak proizvoda drugih plemena i zajednica. Sto je
proizvoda bilo vise, to je razmena bila intenzivnije. U najranijim oblicima razmene ulogu novca imale su
razlicite vrste robe, vrednost jedne robe mogla je biti izrazena citavim nizom vrednosti druge robe.
Vremenom iz mnostva robe izdvojila se jedna koja je mogla da izrazi vrednost svake robe – opsti ekvivalent.
Ulogu opsteg ekvivalenta dobila je ona roba koja je za to podrucje i vremenski trenutak imala poseban
znacaj (luk i strela, platno itd). Dakle u prvoj fazi novac je imao ulogu posrednika u razmeni i robno
svojstvo. To svojstvo novcane robe zadrzao je tokom celog istorijskog perioda svog razvoja sve do pojave
papirnog novca u vreme razvijenog kapitalizma.
Svi dosadasnji pojavni oblici novca morali su da ispune odredjene uslove: da budu trajni, lako prenosivi,
deljivi na manje jedinice istog kvaliteta, da budu prepoznatljivi, teski za falsifikovanje i da im proizvodnja
ne bude previse skupa. Ove karakteristike odrzavaju stabilnost vrednosti novca.
Istorija razvitka novca pokazuje da su plemeniti metali prva dobra koja su zbog deljivosti, trajnosti i
homogenosti imali ulogu sredstva razmene. Tada je nastao kovani novac, koji je sadrzao oznake o tezini,
finoci izrade i poreklu. Vremenom, zlato je postalo pogodno sredstvo za razmenu dobara i usluga, preuzima

41
funkciju novca. Ovaj sistem placanja dobara i usluga poznat je kao zlatni standard. Zlatni standard zasnivao
se na tri osnovne pretpostavke: na slobodnom kretanju zlata, slobodnom kovanju zlatnog novca i
konvertibilnosti novcanica za zlato. Period nakon Prvog svetskog rata oznacio je kraj zlatnog standarda. Na
Djenovskoj konferenciji 1922. godine preporuceno je da se usvoji sistem standarda prema kome se zlato
koristi samo kao obezbedjenje razmene, a u novcanim tokovima funkcionise papirni novac. Proces izrade
papirnog novca tekao je uporedo sa izradom kovanog novca. Vremenom je kovani novac gubio na tezini (jer
se teze prenosio), zbog toga je drzava emitovala papirni novac u zamenu za kovani. Papirni novac koriscen
je u robnim transakcijama kao zamena za zlatni novac, a vlasnik je takodje mogao da ga konvertuje u zlato.
Napustanje zlatnog standarda polako je novac sve vise zamenjivao zlato, te je on postao zakonsko sredstvo
placanja.
Danas, zlato ima znacaj kao oblik monetarnih rezervi u centralnim bankama. Cuva se u polugama koje se
nazivaju ingoti (eng). Moze da sluzi kao osnova za emitovanje razlicitih hartija od vrednosti (zlatne
obveznice). U savremenim oblicima prometa novac se moze javiti kao: kovani, papirni (novcanice) i ziralni
novac. Ziralni novac ima nematerijalan oblik i nalazi se na ziro racunu preduzeca. Kada je u pitanju trgovina
na finansijskom trzistu podrazumeva se novac koji je na ziro racunu. Novi pojavni oblici novca manifestuju
se u vidu elektronskog novca. Kupovina i prodaja roba i usluga obavljaju se elektronskim transferom novca,
u okviru koga stvarni novac uopste ne postoji. Elektronski prenos novca zahteva samo knjigovodstveno
evidentiranje transakcija, a sredstva se prenose odmah po elek. unosu transakcija. Razvoj plasticnih kartica
omogucava kupovinu i placanje robe, sto znaci dalji razvoj novca.
1. Sistem robnog novca
2. Robno-novcani sistem
3. Apstraktna jedinica

66. Funkcije novca

=> Novac u okviru robno-novcane privrede ostvaruje vise funkcija, to su:
Novac kao mera vrednosti. Da bi ostvario ulogu u procesu razmene neophodno je da novac ostvari ulogu
obracunske jedinice kojom se meri vrednost dobara i usluga. Time novac kao opsta obracunska jedinica ima
funkciju mere vrednosti. Dakle, novac kao obracunsko sredstvo omogucava da se izmeri vrednost svake
robe ali i da se uporedi sa drugom robom. Vrednost svakog dobra i usluge sadrzi onoliko jedinica novcane
obracunske jedinice koliko u datom trenutku to trzisni mehanizam valorizuje. Novac omogucava da se preko
jedinstvene zajednicke mere odredi vrednost svake robe. Izraz vrednosti neke robe u novcu naziva se cenom.
Novac kao sredstvo prometa. Zadatak prometnog procesa sastoji se u drustvenoj razmeni dobara i
usluga, sadrzi radnju prodaje i radnju kupovine. Novac u prometnom procesu ima ulogu prometnog sredstva,
odnosno sredstva koje povezuje kupovinu i prodaju kao sadrzinske elemente prometa. Prvo se roba pretvori
u novac i to je akt prodaje, a zatim se novac pretvara u robu i to je akt kupovine. Ucesnici prometa su
proizvodjaci i potrosaci. Da bi se drustvena razmena dobara i usluga mogla obaviti, neophodno je da se u
prometu nalazi ona kolicina novca koja je dovoljna da opsluzi promet (kolicina novca mora da odgovara
kolicini robe u prometu na tom podrucju u tom vremenu).
U pravnim propisima nase zemlje novac kao zakonsko sredstvo razmene moze biti u razlicitim oblicima:
gotov novac, depozitni novac i kvazi novac. U obliku gotovog novca dinar se moze naci u obliku kovanog
novca ili dinarskih novcanica. Osnovni oblik depozitnog novca su tekuci racuni stanovnistva, odnosno ziro
racuni pravnih lica. Hartije od vrednosti imaju funkciju novca kao sredstva razmene, medjutim, one nose
odredjeni rizik i prilikom pretvaranja u likvidno sredstvo razmene mogu da izgube deo svoje vrednosti.
42
 Novac kao platezno sredstvo. Odlozeno placanje. Obaveze prema prodavcu kupac placa po isteku
odredjenog vremena. Roba se vec nalazi kod kupca i on je koristi, a i novac je u rukama kupca. Preci ce u
ruke prodavca tek kada dospe obaveza placanja, Kada nastupi momenat placanja, novac ulazi u promet kao
platezno sredstvo i tada prelazi iz ruke kupca u ruku prodavca. Novac se u funkciji plateznog sredstva
pojavljuje tek kada se pristupi neposrednom aktu placanja ukoliko je roba prodata na poverenje. Akt prodaje
nije istovremeno i akt placanja.
Novac kao blago. Cuvanje novca za buduca vremena. Proizvodjac nakon prodaje svojih dobara i usluga
dobija novac koji ce koristiti za kupovinu drugih dobara i usluga. Medjutim on ne mora istovremeno da
prodajom svoje robe da kupi neku drugu. Na taj nacin roba proizvodjaca se prodaje da bi se robni oblik
pretvorio u novcani i u tom novcanom obliku zadrzao. Dakle, ukoliko u robnom prometu posle metamorfoze
robe u novac ne usledi metamorfoza novca u robu, odnosno ukoliko novac prestane da funkcionise kao
sredstvo prometa , pocinje proces tezauracije novca. Novac na taj nacin gubi funkciju prometnog sredstva i
postaje tezauran. Tezauracija je upotreba novca u nemonetarne svrhe tako sto se novac zadrzava izvan
prometa.
Motivi ljudi da cuvaju novac kao blago su razliciti i brojni, opsti i pojedinacni. Novac pojedincu moze
dati moc slicnu drustvenoj moci. Interesi drustva zahtevaju prikupljanje novca za njihovo zadovoljenje.
Novac kao svetski novac. Uslovi rada i poslovanja privrednih sistema podrazumevaju i obavljanje
aktivnosti izvan granica jedne zemlje, odnosno razmenu dobara i usluga u medjunarodnim okvirima.
Razmena u medjunarodnim okvirima podrazumeva primenu i koriscenje svetskog novca. Funkcija novca
kao svetskog novca je izvedena funkcija, ima iste funkcije novca kao u nacionalnim ekonomijama (kao mere
vrednosti, kao prometnog sredstva, kao plateznog sredstva i kao blago), ali razlika je sto novac kao svetski
obavlja sve funkcije novca ali sada u okvirima svetskog trzista. Pretpostavka koja obezbedjuje ispunjenje
funkcija novca na medjunarodnom nivou jeste njegova konvertibilnost (medjunarodna priznatost), odnosno
razmenljivost za sve ostale konvertibilne valute koje su u opticaju na drugim ek teritorijama. Konvertibilnost
znaci mogucnost da rezident, kao vlasnik potrazivanja u jednoj valuti moze takvo potrazivanje da pretvori
(konvertuje) u bilo koju drugu valutu, a pri tom potrazivanju zadrzati svoj prvobitni karakter. Savremena
konvertibnilnost (spoljna) ima vaznu ulogu u normalnom funkcionisanju svetske privrede.

67. Vremensa vrednost novca

=> Vremenska vrednost novca predstavlja odredjenu vezu izmedju neke novcane jedinice u sadasnjosti i
te novcane jedinice u buducnosti. Vrednost novca u sadasnjosti je veca nego nominalno jednak iznos u
budunosti zbog mogucnosti profitabilnog ulaganja novca u sadasnjosti i ostvarivanja vecih iznosa u
buducnosti, kao i zbog postojanja rizika ulaganja. Da bi novac doneo zaradu mora se uloziti, ako se ne ulozi
nastaje oportunitetni trosak koji je jednak propustenom prinosu koji se mogao ostvariti njegovim ulaganjem.
Teskoce pri odredjivanju vremenske vrednosti novca nastaju jer se ulaganja obavljaju ranije, a finansijski
ucinci ocekuju kasnije u buducnosti. Buducni novcani tokovi svode se na sadasnju vrednost metodom
diskontovanja. Primenom ove metode ocekivani buduci neto novcani tokovi diskontuju se i svode se na
vrednost koja im odgovara u sadasnjosti mnozenjem buduce nominalne vrednosti novca s vrednoscu
odgovarajuceg (prvi, drugi) diskontnog faktora (sadasnja vrednost buduceg novca). Sadasnja vrednost nekog
buduceg novcanog iznosa smanjuje se kada se diskontna stopa (k) povecava i obrnuto. Iz ovoga proistice:
- Kada je diskontna stopa k = 0 tada je sadasnja vrednost jednog dinara jednaka jednom dinaru
- Kada je diskontna stopa k > 0 i povecava se, tada sadasnja vrednost novca opada
- Kada diskontna stopa tezi beskonacnosti, sadasnjost jednog dinara tezi nuli
43
 68. Pojam i vrste banaka
=> Finansijski sektor deluje neposredno na funkcionisanje nacionalne privrede (preko organizovanog
sistema placanja, koncentracije i alokacije, kreiranja i transfera novcanih sredstava). Finansijski sektor
doprinosi uspostavljanju relacija izmedju suficitarnih i deficitarnih subjekata drustva, to se moze ostvariti na
dva nacina: direktnim odnosnom izmedju ekonomskih subjekata i indirektnim odnosom ek subjekata preko
finansijskih institucija.
Savremeni privredni tokovi kreirali su razlicite finansijske institucije koje imaju ulogu da prikupljaju i
mobilisu novcana sredstva i da ih transformisu u potrebe privrede i neprivrede. U zavisnosti od vrste i nacina
prikupljanja i plasmana novcanih sredstava, fin institucije mogu se podeliti na: depozitne, nedepozitne, berze
i berzanske posrednike. Depozitne fin institucije do sredstava dolaze prikupljanjem depozita od ostalih
ucesnika na finansijskom trzistu, u njih spadaju: banke, stedne i kreditne asocijacije, stedionice, kreditne
unije, stedno-kreditne zadruge, finansijske kompanije i drugi institucionalni investitori. Nedepozitne
finansijske institucije mogu se podeliti na: ugovorne fin institucije, investicione fondove i ostale finanstijske
institucije. Berza je organizovani prostor u fizickom i poslovnom smislu, na kome se po strogo utvrdjenim
pravilima trguje hartijama od vrednosti, novcem i stranim sredstvima placanja.
Pojam banke nastao je od italijaske reci banca sto oznacava klupu, tezgu, salter, postavljenu na ulici na
kojoj su se razmenjivali razliciti oblici novca.
Definicije banke:
Banka je preduzece ciji je cilj maksimalno uvecanje profita na ulozeni kapital vlasnika.
Banka je posebnafinansijska institucija monetarno-kreditnog sistema koja obavjadve bazicne grupe
finansijskih poslova: kreiranje depozitnog novca i finansijsko posredovanje.
Osnovne karakteristike banke su:
- Banka je samostalni privredni i trzisni subjekt
- Banka je preduzece sui generis
- Zasniva se na prenetim ovlascenjima i poverenju
- Ima posrednicku ulogu prilikom transfera finansijskih sredstava
- Obavlja sve depozitne, kreditne i novcane transakcije svojih komitenata, pri cemu se odvija
sekundarna emisija novca
- Obavlja sve svoje funkcije profesionalno, organizovano i adaptibilno
- Kroz poslove banke reflektuju se prednosti i nedostaci mikroekonomije banke i doprinos banke
makroekonomiji kao celini
Najcesci kriterijumi vezani za podelu banaka su: rocnost poslova, privredna oblast ili grana iz koje
poticu osnivaci neke banke i velicina teritorije koju neka banka pokriva. Najznacajniji kriterijum
razvrstavanja banaka je nacin na koji one dolaze do svojih sredstava, to znaci da taj nacin odredjuje i prirodu
poslovanja kojim se banka bavi. Podela:
Emisione ili centralne banke, depozitne banke, investicione banke, poslovne banke, univerzalne banke i
ostale vrste banaka (industrijske, hipotekarne, privredne, izvozne i uvozne, zanatske itd).

69. Ponuda i traznja za radnom snagom

=> Rad predstavlja posebnu i specificnu vrstu robe. Ljudski rad ima presudan znacaj za ostvarivanje
projektovanih ciljeva preduzeca. Znanje i organizaciona sposobnost daju mu prioritet u odnosu na sve druge
44
resurse. Ljudski rad ima i svoje granice. Covek ima prirodnu granicu izdrzljivosti, dnevno moze da radi 12
do 16 sati, a nakon toga neophodan mu je odmor. Pojedinac donosi odluku o radu i mestu svog rada, Visina
zaradjenog dohotka odredjuje njegovu odluku. Veci dohodak znaci ce vecu ponudu rada i obrnuto. Kriva
ponude radne snage je rastuca, to znaci da ce pri visim zaradama nezaposleni nastojati da traze posao, dok ce
zaposleni zeleti da rade veci broj casova i suprotno. Na ponudu rada uticu velicina stanovnistva, nivo realne
nadnice i mere socijalne politike.
Za razliku od krive ponude, kriva traznje je opadajuca, to znaci da nize zarade podsticu zaposljavanje
veceg broja radnika. Potraznja za radom je izvedena potraznja jer zavisi od potraznje za proizvodom ili
uslugom u cijoj proizvodnji ucestvuje. Potraznja za radom zavisi od produktivnog rasta u proizvodnji nekog
proizvoda i trzisne vrednosti tog proizvoda. Na traznju za radom uticu: traznja za proizvodima i uslugama,
produktivnost rada, cene ostalih inputa i broj poslodavaca.
Ravnoteza na trzistu rada uspostavlja se u tacki preseka krive ponude i traznje za radnom snagom. Tacka
preseka predstavlja ravnotezni nivo nadnice. U slucaju kada bi nadnica bila iznad ravnoteznog nivoa, doslo
bi do viska ponude radne snage, pa bi nadnica ponovo pala na ravnotezni nivo. Ukoliko bi nadnica bila ispod
nivoa ravnoteze, postojao bi visak traznje za radom, pa bi se nadnica povecala na ravnotezni nivo.

70. Pojam, vrste i osnovne karakteristike nezaposlenosti

=> Nezaposlenost predstavlja sveopsti medjunarodni problem. Ona je verni pratilac privrede koja vise
nije u mogucnosti da da stvori nova radna mesta, a ona zavise od tehnologije i globalne konkurencije. U
privredi postoji odredjeni broj ljudi koji su bez posla, razlozi toga su brojni (neko zeli da promeni posao,
neki su postali visak i dobili otkaz itd.) Radna snaga se moze jeftino naci u doskorasnji socijalistickim
drzavama (1 nemacki radnik = 70 ruski, 38 bugarski, 18 poljskih itd).
Kada posmatramo ukupnu radnu snagu jedne nacionalne ekonomije, nju cine i oni koji su zaposleni i
nezaposleni, a pod zaposlenima se podrazumevaju:
- Lica koja zasnovala radni odnos u preduzecu, organizaciji ili zajednici (u drustvenom sektoru
svojine)
- Lica koja su zasnovala radni odnos s licem koje obavlja delatnost licnim radom i sredstvima u
svojini gradjana ili kod lica koja samostalno obavljaju profesionalnu delatnost u vidu zanimanja
(zaposleni u privatnom sektoru)
Pod nezaposlenima se podrazumevaju lica koja zele da rade, ali tokom celog referentnog perioda nisu
obavljala nikakav redovan posao kojim bi sticali sredstva za zivot. Nezaposlenost obuhvata deo radne snage
koji je bez posla, koji je registrovan kao nezaposlen i nalazi se u potrazi za poslom. Stopa nezaposlenosti
dobija se kada se ukupan broj nezaposlenih satvlja u odnos sa ukupnom radnom snagom. Stopa
nezaposlenosti u Srbiji od 2004-2015 godine je iznad prirodne stope nezaposlenosti sto predstavlja ogroman
pritiak na drzavu i njene socijalne fondove. Drzava mora razvijati instrumente kojima ce razvijati otvaranju
novih radnih mesta.
Zavisno od toga sta je uzrok nezaposlenosti razlikujemo:
Frikciona nezaposlenost. Prisutna je u svakoj privredi, a nastaje usled neprekidne fluktuacije radne
snage. U osnovi ove nezaposlenosti stoji namerno radnikovo napustanje posla, te je ona jednim delom
dobrovoljna.

45
 Strukturna nezaposlenost. Nastaje kao posledica neravnoteze ponude i traznje za radom, koja obicno
nastaje usled zanacajnih promena u strukturi traznje za radnom snagom. Prisutna je u privredama gde postoji
nesklad izmedju kvalifikacije radne snage i slobodnih radnih mesta. Ona predstavlja dugorocni fenomen jer
radnici koji ostaju bez posla posao traze u drugim granama, sto zahteva prekvalifikaciju i sticanje novih
znanja, a to je iz vremenskog aspekta relativno dug period.
Ciklicna nezaposlenost. Nastaje kao posledica ciklicnog kretanja privrede. Pad privredne aktivnosti u
recesionoj i depresionoj fazi ciklusa dovodi do nedovoljne traznje za radnom snagom. Posto je traznja za
radnom snagom izvedena iz traznje za gotovim proizvodmo, dolazo do smanjenja traznje za radnom snagom
i povecanja nezaposlenosti. Ako je recesija kratkotrajna, ciklicna nezaposlenost relativno kratko traje i
nakon nekoliko meseci vraca se u okvire prirodne nezaposlenosti, a ako je recesija dugotrajna, veliki broj
nezaposlenih u duzem periodu nece moci da nadje zaposlenje. U preiodu ekspanzije agregatna traznja raste,
raste zaposlenost, raste proizvodnja sto zanci da se nezaposlenost smanjuje.

71. Prirodna nezaposlenost i Okunov zakon

=> Uslovi pune zaposlenosti privrede podrazumevaju jednakost stvarnog i potencijalnog proizvoda.
Medjutim i u tim uslovima postoji jedan deo nezaposlene radne snage kao posledica frikcione i strukturne
nezaposlenosti. Nezaposlenost koja se redovno javlja u svakoj trzisnoj privredi kao posledica kratkorocne
neuskladjenosti ponude i traznje radne snage naziva se prirodna nezaposlenost. Ona je svojstvena svakoj
privredi (razvijenoj i nerazvijenoj), ali je veoma tesko statisticki ustanoviti njenu stopu. Do 80tih godina XX
veka smatralo se da je prirodna stopa nezaposlenosti iznosila 2,5%, a vec 80tih godina ona je dostigla
5,5%.Pojedini ekonomisti smatraju da stope nezaposlenosti koje se krecu u visini do 7% mozemo smatrati
prirodnom nezaposlenoscu. Na kretanje prirodne stope nezaposlenosti uticu strukturne i demografske
promene u privredi.
Americki ekonomista Artur Okun analizirao je medjuzavisnost izmedju kretanja realnog GDP-a i
nezaposlenosti. Na osnovu analize privrede SADa, Okun je izveo zakljucak o cvrstoj povezanosti stope
nezaposlenosti i nacionalnog proizvoda. Prema Okunu, pad realnog GDP-a za 3% povecava stopu
nezaposlenosti za 1%. Okunov zakon upozorava na neophodnost rasta nacionalnog proizvoda kao
preduslova smanjenja nezaposlenosti (rast mora da bude iznad 3% kako bi nezaposlenost poscela da se
smanjuje).

72. Uzroci nezaposlenosti u Srbiji i resavanje problema nezaposlenosti

=> Osnovni uzroci nezaposlenosti u Srbiji su:

- Proces deagrarizacije – masovnog napustanja sela

- Permanentno opadanje akumulirane i reproduktivne sposobnosti privrede
- Restriktivna ekonomska politika
- Neplanska kadrovska politika, koja je prouzrokovala neuskladjenost potreba privrede i
kadrovskog potencijala
- Neuvazavanje problema zaposlenosti kao osnovnog cilja privrednog rasta
- Neuvazavanje demografskog faktora od strane ekonomske, odnosno socijalno-ekonomske
politike u najsirem smislu reci
U nasoj ukupnoj socijano-politickoj situaciji, problem nezaposlenosti dodatno podsticu:

46
 - Fiktivna slika sigurnosti radnog mesta i socijalno-ekonomskog statusa, sto je formiralo
prikrivene zaposlenosti (latentne)
- Neprekidni porast spoljnih ekonomskih migracija, kroz tzv. armiju radnika na privremenom
radu u inostranstvu
Slozenost problema nezaposlenosti ogleda se u cinjenici da postoji velika strukturna neuskladjenost u
privredi nase zemlje izmedju sirovinskih i bazicni grana sa jedne strane i preradjivackih kapaciteta sa
druge. Zbog toga je neophodno odabrate odgovarajuce metode resavanja ovog problema:
- Povecanje obima ukupne privredne aktivnosti
- Intenziviranje investicione politike
- Smanjenje intenziteta deagrarizacije
- Ispravna politika trzista rada
- Politika fleksibilnog zaposljavanja
- Ulaganje stranog kapitala
- Legalizacija sive ekonomije
Za resavanje problema treba izgraditi ekonomski sistem i institucije koje odgovaraju razvojoj strukturi
ljudskih resursa, a koje bi omogucile razvoj trzista i otvorenu privredu.

73. Drzava i nezaposlenost

=> Cilj svake zemlje jeste da ostvari visoku zaposlenost, stabilnost cena i stabilnu stopu privrednog rasta,
to zahteva ressavanje brojnih konflikata, kao sto su: suzbijanje nezaposlenosti uz pojavu inflacije i deficit
platnog bilansa ili smanjenje inflacije uz nezaposlenost i pad proizvodnje. Ovaj cilj se moze postici samo na
racun delimicnog ili nepotpunog ostvarenja drugih ciljeva.
Regresiranje postojecih radnih mesta zaposlenih iz budzetskih sredstava je znacajan segment politike
povecanja zaposlenosti i smanjenja nezaposlenosti. Subvencije su prisutne kod neformalnih radnih mesta i
dodatnog zaposljavanja. Povecanje zaposlenosti moze se ostvariti: sirenjem javnih funkcija drzave,
socijalizacijom pojedinih segmenata drustvene reprodukcije, izgradnjom objekata drustvenog standarda i
ekonomske infrastrukture, strucnim obrazovanjem kadra itd.
Drzava skupo placa nezaposlenost po osnovu transfera i subvencija za finansiranje programa
zaposljavanja, parcijalne nezaposlenosti i prevremenog penzionisanja. Deo javnih rashoda za povecanje
zaposlenosti pretao se izmedju 0,24-1,04% sedamdesetih godina proslog veka, 0,39-2,78 osamdesetih
godina, a devedesetih godina 0,78-2,76%.
1997. godine stopa inflacije u zemljama EU kretala se izmedju 1,2% (Austrija,Irska i Finska)-5,4%
(Grcka), a stopa nezaposlenosti od 3,6% (Luksemburg)-21% (Spanija) – period niske inflacije i visoke
nezaposlenosti. Pri rastucoj inflaciji i recesiji, razliciti izgovori gubitaka u privredi uzroci su bankrotstva i
finansijskih lomova, ove pojave imaju odraza na nivo zaposlenosti i nezaposlenosti.
NIJE DO KRAJA

74. Sindikat i kolektivno pregovaranje – procitati

75. Konflikt izmedju inflacije i nezaposlenosti – procitati
76. Filipsova kriva

47
 => Analizirajuci odnos izmedju inflacije, nadnica i nezaposlenosti Filips je dosao do zakljucaka o
inverznom odnosu izmedju nezaposlenosti i inflacije. Filips zakljucuje: niska nezaposlenost ima za rezultat
visoku inflaciju, a niska inflacija ima za posledicu visoku nezaposlenost. Ovaj odnos on je predstavio
Filipsovom krivom, gde je na y osi oznacena godisnja stopa inflacije, a na x osi godisnja stopa
nezaposlenosti. Kretanje udesno znaci manju inflaciju, ali i povecanje nezaposlenosti. Pomeranje ulevo,
dovodi do pada nezaposlenosti i rasta inflacije. Prema Filipsovoj krivi privreda moze da ovezbedi visu
zaposlenost ali po cenu vise stope inflacije.

77. Definisanje i merenje inflacije

=> Inflacija, udruzena sa nezaposlenoscu, kao stagflacija (inflacija u uslovima pada proizvodnje i porasta
nezaposlenosti), najveca je privredna bolest druge polovine XX veka i medjunarodni problem sada.
Rec inflacija potice od lat reci inflatio sto znaci nadimanje, naduvavanje, bolesno stanje organizma. U
ekonomiji inflacija oznacava rast cena, koji se manifestuje kroz pad kupovne moci nacionalne monetarne
jedinice. Monetaristi inflaciju tretiraju kao monetarnu pojavu: inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen, u
tom smislu sto se ona stvara samo sa rastom kolicine novca koji je brzi od stope rasta proizvodnje –
preporucuju restriktivnu monetarnu politiku kao nacin suzbijanja inflacije. Prisutno je i shvatanje inflacije
koje polazi od globalne neravnoteze izmedju ponude i traznje. Inflacija definisana kao opsti rast cena, koji je
posledica vece agregatne traznje od ponude je globalni fenomen, koji se moze savladati odgovarajucom
makroekonomskom politikom.
Ekonomska pojava koja je suprotna inflaciji jeste deflacija. Ona oznacava ekonomsku pojavu opsteg
pada cena, koja se manifestuje kroz rast kupovne moci nacionalne monetarne jedinice. Ovakva ekonomska
pojava je retka, ali kada se dogodi, moze da izazovve ogrmone negativne posledice po nacionalnu privredu.
Deflacija se najcesce ispoljava u periodima kada se privreda nalazi u stanju recesije. Nedovoljna zaposlenost
i nedovoljna traznja dobara i usluga dovode do pada opsteg nivoa cena.
Inflacija se moze meriti stopom inflacije koja pokazuje potencijalnu promenu opsteg nivoa cena od
jednog do drugog perioda. Inflacija se moze meriti razlicitim indeksima cena: indeksom proizvodjackih
cena, indeksom potrosackih cena i deflatorom drustvenog proizvoda. Primena razlicitih indeksa cena moze
ukazati na odredjene razlike prilikom utvrdjivanja visine inflacija, zbog razlicitosti samih indeksa.
Najcesce koriscen indeks cena je indeks troskova zivota. On pokazuje rast troskova zivota prosecnog
domacinstva, da bi se izracunao potrebno je najpre odrediti potrosacku korpu. Potrosacku korpu cine ona
dobra i usluge koji su neophodni za podmirenje osnovnih zivotnih potreba prosecnog domacinstva. Nakon
toga, utvrdjuje se njena vrednost u odredjenim sukcesivnim periodima analize, a tokom njih cene dobara i
usluga potrosacke korpe su se menjale. To znaci da troskovi potrosacke korpe jednog perioda nisu jednaki
troskovima potrosacke korpe drugog perioda. Indeks troskova zivota izracunava se poredjenjem troskova
potrosacke korpe jednog perioda (baznog), sa troskovima zivota u svim ostalim posmatranim godinama.

78. Vrste inflacije

=> Zavisno od kriterijuma klasifikacije postoji vise vrsta inflacija. Prema intenzitetu ispoljavanje
razlikuju se: puzeca, umerena, galopirajuca i hiperinflacija. Puzeca je kada stopa inflacije na godisnjem
nivou ne prelazi 5%. Umerena je kada se godisnja stopa inflacije krece u rasponu od 5-15%. Galopirajuca je
kada je godisnja stopa inflacije visa od 15%. Kada stopa inflacije na mesecnom nivou dostigne nivo od 50%
tada inflacija ima odlike hiper inflacije – porast cena na godisnjem nivou se meri milijardama procenata.

48
 Inflacija se moze posmatrati i prema geografskom poreklu, pa moze biti: uvozna i domaca. Uvozna
inflacija je posledica medjuzavisnosti zemalja u uslovima medjunarodne razmene. Domaca inflacija inflacija
je posledica narusene cenovne ravnoteze u okvirima same nacionalne privrede.
Prema kriterijumu nepredvidivosti razlikuju se: ocekivana i neocekivana inflacija. Ocekivana inflacije je
porast opsteg nivoa cena koji se ocekuje od donosioca ekonomskih odluka. Neocekivana inflacije je porast
opsteg nivoa cena koji nije bio ocekivan i predstavlja iznenadjenje za vecinu donosioca ekonomskih odluka.
U zavisnosti od inicijalnog uzroka rasta opsteg nivoa cena razlikuju se:
Inflacija traznje. Uslovljena je viskom agregatne traznje nad agregatnom ponudom.
Inflacija troskova. Nastaje kao posledica rasta neke komponente troskova u strukturi cena.
Strukturna inflacija. Nastaje kao posledica sektorskih neuskladjenosti ponude i traznje.

79. Inflacija u Srbiji

=> PROCITATI IZ KNJIGE

80. Pojam monetarne politike

=> Monetarna politika predstavlja jedan od instrumenata koji ekonoska politika koristi u ostvarivanju
postavljenih ciljeva pune zaposlenosti, privrednog rasta i razvoja i stabilnosti cena. Ciljevi ekonomske
politike = ciljevi monetarne politike, a to su: puna zaposlenost, visoka stopa rasta, stabilnost cena, stabilnost
kamatnih stopa, stabilnost finansijskog i deviznog trzista. U stvarenju tih ciljeva monetarna politika koristi
odredjene instrumente monetarnog regulisanja, otuda je zadatak monetarne politike izbor instrumenata i
pravilno definisanje intenziteta njihovog delovanja. Monetarna politika predstavlja proces upravljanja
instrumentima modernog regulisanja koji treba da obezbedi zadovoljavajuci nivo novcane mase u skladu sa
postavljenim ciljevima ekonomske politike.
Monetarnu politiku sporvodi centralna banka. Centralna banka, kao centralna monetarna institucija,
koristi vise instrumenata monetarnig regulisanja, kao sto su: operacije na otvorenom trzistu, stopa obaveznih
rezervi, eskontna stopa, operacije na deviznom trzistu i sl. Njihovim koriscenjem ona obezbedjuje masu i
strukturu novca i kredita na optimalnom nivou. Pri sporovodjenju monetarne politike, centralna banka se
mora rukovoditi objektivnim pokazateljima kretanja u privredi. Uslov objektivnosti je doslednost i
nezavisnost centralne banke u primeni mera monetarnog regulisanja.
U ekonosmkoj teoriji i praksi postoje razliciti modeli monetarne politike:
 Anticiklicna monetarna politika
 Politika konstantne stope monetarnog rasta
 Politika godisnjeg programiranog rasta monetarnih agregata ...

81. Anticiklicna monetarna politika

=> Anticiklicna monetarna politika je autonomna politika centralne banke koja se primenjuje na kraci
rok. Ona treba da doprinese ostvarenju privrednog rasta uz puno koriscenje kapaciteta faktora proizvodnje i
prihvatiljive stope inflacije. Polazi od stanovista da su glavni uzrocnici negativnih pojava u okviru
nacionalne ekonomije ciklicne oscilacije privredne aktivnosti koje su u korelaciji sa ciklicnim oscilacijama
inflacije. Koristi razlicite monetrane indikatora da bi se ostvarili ciljevi ekonomske, a time i monetarne
politike. Monetarni indikatori se mogu podeliti u dve grupe na: indikatore kretanja na novcanom trzistu i
indikatore koji se odnose na monetarne agregate.
49
 Indikatori kretanja na novcanom trzistu, oslanjaju se na kenzijanski model ekonomske analize. To su:
kamatna stopa na federalna sredstva, kamatna stopa na tromesecne blagajnicke zapise, visak rezervi banaka,
nivo zaduzenosti banaka kod centralne banke po osnovu kredita za likvidnost, slobodne rezerve banaka.
Druga grupa indikatora koja se odnosi na monetarne agregate naslanjaju se na monetaristicki model
ekonomske analize. Ovi indikatori su: novcana masa, primarni novac i bankarski krediti. Na teorijskom
planu problem izbora adekvatnog monetarnog indikatora svodi se na izbor izmedju kamatne stope i kolicine
novca. Dakle centralna banka mora da donese odluku da li ce osnovni model sprovodjenja monetarne
politike biti regulisanje kolicine novca ili kamatna stopa.
Zavisno od stanja privredne aktivnosti delovanje anticiklicne politike je razlicito. U uzlaznoj fazi
ekonomske aktivnosti centralna banka sprovodi restriktivnu monetarnu politiku. Centranla banka u takvim
uslovima primenjuje putem kvantitativnih instrumenata regulisanja, restriktivni uticaj na ponudu bankarskih
kredita. Istovremeno dejstvom na rast trzisnih kamatnih stopa,centralna banka deluje na ogranicenje traznje
svih oblika kredita. U trzisnoj ekonomiji dolazi do uskladjivanja realnog sektora sa finansijskim
ogranicenjima koja su regulisana politikom centralne banke. U silaznoj fazi monetarna politika je
ekspanzivna. Centralna banka nastoji da deluje u pravcu ozivljavanja investicija i privredne aktivnosti.
Mehanizmom rasta primarnog novca i novcane mase, centralna banka deluje na smanjenje kamatnih stopa
sto dovodi do rasta traznje svih oblika kredita, a time i do pospesivanja investicija. Anticiklicna monetarna
politika koristi Filipsovu krivu kao osnovu za neposredno regulisanje agregatne traznje.

82. Instrumenti monetarne politike Narodne Banke Srbije

=> Monetarna politika je politika upravljanja instrumentima koje centralna banka primenjuje da bi
odrzavala obim i strukturu novca i kredita na nivou koji optimalno omogucava ostvarenje krajnjih ciljeva
ekonomske politike preko odgovarajuceg kretanja makroekonomskih varijabli: cena, proizvodnje,
zaposlenosti, platobilansnih kategorija.
U Srbiji monetarnu politiku vodi Narodna banka Srbije, koja utvrdjuje i sprovodi ciljeve monetarne
politike primenom instrumenata:

 Izdavanjem kratkorocnih hartija od vrednosti

 Sprovodjenjem operacija na otvorenom trzistu
 Obavljanjem diskontnih poslova
 Odobravanjem kratkorocnih kredita
 Utvrdjivanjem obavezne rezerve kod Narodne banke Srbije
 Utvrdjivanjem eskontne stope i drugih kamatnih stopa Narodne banke Srbije
 Utvrdjivanjem mera za odrzavanje likvidnosti banaka i drugih finansijskih organizacija
 Donosenjem propisa i preduzimanjem mera i dr aktivnosti iz oblasti deviznog poslovanja
utvrdjenih zakona
 Izdavanjem novcanica i kovanog novca
 Utvrdjivanjem drugih instrumenata i mera monetarne politike
83. Restriktivna i ekspanzivna monetarna politika
=> Zavisno od toga da li se privreda nalazi u stanju recesije ili ekspanzije, nosioci ekonomske politike
primenjuju mere restriktivne ili ekspanzivne monetarne politike.

50
 Ekspanzivna politika ili politika jeftinog novca ima za cilj rast i razvoj privredne aktivnosti. Centralna
banka, kao nosilac monetarne politike vodice ekspanzivnu politiku i svojim instrumentima ce uticati na
povecanje traznje i ponude. Ovo politikom centralna banka povecava ponudu novca. Veca ponuda novca
uslovice pad kamatnih stopa, lakse uzimanje kredita i rast investicija, a veci obim investicija uslovice i vecu
zaposlenost i rast nacionalnog dohotka.
Restriktivna politika ima za rezultat suprotan efekat u odnosu na ekspanzivnu. Njen cilj je da se u
periodima privredne depresije smanji ponuda novca. Manjak ponude novca deluje na rast kamatnih stopa,
njihov rast delovace destimulativno na investitore, te dolazi do pada privatnih i javnih investicija. Pad
investicija izazvace dalje smanjenje zaposlenosti i pad dohotka, odnosno uslovice pad traznje i ponude.

84. Definisanje fiskalne politike

=> Naziv fiskalna politika potice od reci fiscal policy sto znaci poltika javnih prihoda. U americkoj i
anglosaksonskoj literaturi ovaj termin obuhvata politiku javnih prihoda i javnih rashoda jedne zemlje.
Samjuelson pod pozitivnom fisklanom politikom podrazumeva proces formiranja oporezivanja i javnih
rashoda, u cilju da se ublaze oscilacije privrednih ciklusa i da se doprinese odrzavanju privrednog rasta u
uslovima pune zaposlenosti bez preterane inflacije i deflacije.
Odnos fiskalne i ekonomske politike moze se shvatiti kao odnos dela prema celini, sto znaci da fiskalna
politika, ostvarujuci svoju fisklanu funkciju, istovremeno mora da se prilagodjava i uskladjuje sa
ekonomskom politikom, ciji je sastavni deo. Velicina i struktura javnih rashoda i prihoda nisu diktirani samo
fiskalnim vec i ekonomskim ciljevima. Fisklani instrumenti se koriste i za ostvarivanje nefisklanih ciljeva:

 Alokativnih – pokazuju kako gde i kada drzava zadire u trzisni mehanizam

 Redistributivnih – podrazumevaju se preraspodela dohotka i imovine na javni i privatni sektor
 Stabilizacionih – ogleda se u takvoj primeni poreskih instrumenata kojima se oni najbolje
uskladjuju sa ciljevima stabilnosti privrede
O fisklanoj politici se moze govoriti i kao:
 Politici zadovoljavanja licnih, zejdnickih i opstih potreba i poboljsanje zivotnih i radnih uslova
 Politici preraspodele dohotka i imovine
 Politici stabilizacije koja je usmerena ka ostvarenju: pune zaposlenosti, stabilnosti cena i
uravnotezenja platnog bilansa zemlje
 Politici ekonomskog rasta – koja je usmerena ka povecanju investicione delatnosti, poboljsanju
strukture radne snage, povecanju broja zaposlenih i podsticaju tehnickog napretka
 Strukturalnoj politici, tj. politici ocuvanja postojece privredne strukture, prilagodjavanja
privredne strukture
Savremena drzava primenjuje mere fisklane politike da bi otkonila nastalu nestabilnost u privrednim
tokovima. Fiskalnim instrumentima drzava moze voditi aktivnu i neutrlanu poresku politiku. Pod aktivnom
se podrazumevaju uvodjenje i primena novih mera, kojima se u periodima kontrakcije stimulise ekonomska
aktivnost (uvodjenjem nizih poreskih stopa), a u perioda konjunkture utice na njenu restrikciju ( povecanje
poreskih stopa). Neutralna fisklana politika je pozeljna da se vodi ukoliko se u privredi ne osecaju znacajnije
neravnoteze. Ona podrazumeva upotrebu istih mera fiskalne politike, koje su ranije odabrane i utvrdjene.

85. Ekonomski efekti fiskalne politike

51
 => U modernom svetu prisutno je shvatanje da drzava moze da napravi sve sem onoga sto je samo po
sebi nemoguce. Drzava nije svemocna.
Oporezivanje za posledicu ima razlicite ucinke: finansijski efekat (prikazuju se u prilivu finanskijskih
sredstava), ekonomski efekat (u promenama ekonomskog ponasanja fizickih i pravnih lica) i socijalno-
politicki efekat (u promenama pozicija razlicitih socijalnih grupa) i dr. Oporezivanjem odnosno
oduzimanjem dela ostvrenog dohotka od poreskih obveznika, drzava ostvaruje efekte na traznju dobara i
usluga, promenu cena, promenu u proizvodnji, ekonomski polozaj obveznika, izbor investicionih odluka itd.
Merama poreske politike drzava nastoji da ostvari optimalnu potrosnju budzeta. Koriscenje mera poreske
politike sastoji se u: promeni postojeceg poreza, uvodjenju novog poreza ili zameni jednog poreza drugim.
Od posebne vaznosti je strategija usmeravanja fiskalne politike kao instrumenta ekonomske politike.
Fiskaliteti se koriste na mikro i makro planu. Na mikro koriste se radi odgovarajucih efekata u odredjenim
delatnostima i kategorijama. Na makro nivou fiskalitetima se zahvata deo dohotka i deo akumulacije
nacionalne privrede.
Zadatak poreske politike sastoji se u pronalazenju najkompatibilnijih instrumenata koji ce omoguciti
relizaciju zeljenog cilja. Pretpostavka za uspesno vodjenje fiskalne politike je relativno visoko ucesce javnog
sektora u drustvenom proizvodu, jer je zadatak javnih finansija da istrazuju kako se na najbolji nacin mogu
kombinovati mere javnih rashoda i javnih prihoda, da bi se formulisanje politike javnog sektora i njena
primena ucinili optimalnim.

86. Granica poreskog zahvatanja

=> Porez je ucesce drzave u raspodeli nacionalnog dohotka. Poreski odnos pokazuje odnos poreskih
(fiskalnih) prihoda prema drustvenom proizvodu i nacionalnom dohotku. Postavlja se pitanje: Da li postoji
granica oporezivanja? Granicu utvrdjuje stanje nacionalnog dohotka. Ako poreski teret i nacionalni dohodak
rastu, granica nije dostignuta. Ako se poreski teret povecava, a nac dohodak smanjuje granica je predjena.
Pitanje granice poreskog zahvatanja moze se posmatrati kao problem donje i gornje granice poreskog
opterecenja. Donja granica poreskog opterecenja odredjena je onom visinom poreza koja obezbedjuje
minimum egzistencije poreskog obveznika. Gornja granica odredjena je ostvarenim dohotkom poreskog
obveznika i raspolozivom imovinom nosioca fiskalne obaveze. Utvrditi donju granicu je lako, problem
nastaje prilikom utvrdjivanja gornje granice. Gornja granica oporezivanja razlikuje se od zemlje do zemlje i
pri istom nivou dohotka. Porastom dohotka po glavi stanovnika povecava se i udeo poreza u nacionalnom
dohotku, te se pomera i gornja granica oporezivanja. U vanrednim prilikama moze biti jako visoko (npr u
toku rata) i to moze izazvati kolaps privrede i ekonomsku neefikasnost.

87. Pojam i oblici kapitala

=> U proizvodnji gotovih proizvoda i usluga koriste se razliciti resursi: rad, zemlja i kapital. Rad cine
ljudske umne i fizicke sposobnosti, zemlja obuhvata sve zemljisne povrsine ali i sirovine koje se mogu
dobiti iz prirode, a kapital obuhvata sve resurse koji se nalaze izvan prirode, a sluze proizvodnji: masine,
alati, gradjevinski objekti itd.
Pojam kapitala u ekonomskoj teoriji se definise kao vrednost stvari, dobara, novca i sl. On je ulozena
vrednost pomocu koje se ostvaruje izvestan prirast te vrednosti (bogatstvo koje se koristi radi uvecanja
bogatstva). Nastojanje da se definise ovaj pojam prisutan je u delima ekonomista iz XVIII i XIX veka (Smit,
Rikardo).

52
 Marks se takodje bavio kapitalom. On smatra da je kapital drustveni odnos koji se uspostavlja izmedju
vlasnika novca, koji novac ulaze u proizvodni posao da bi ostvario odredjen profit, i vlasnika radne snage,
koji pristaje na rad sa tudjim sredstvima kako bi ostvario zaradu (platu, najamninu). Ukoliko ovog
drustvenog odnosa nema, onda nema ni kapitala.
U novoj ekonomiji kapital se definise kao vrednost koja se oplodjuje bez obzira na njen konkretan oblik
oplodnje (novac na racunu u banci ako donosi kamatu predstavlja kapital). Nije svaka vrednost kapital.
Polazeci od oblika ispoljavanja kapital moze biti u realnom i finansjiskom obliku. U realnom javlja se u
formi: masina, alata. Zgrada, poluproizvoda, gotovih proizvoda i sl. U finansijskom moze biti u formi razl
finansjiskih instrumenata: obveznica, akcija, stednih uloga i sl. Prema oblicima ulaganja razlikuje se:
industrijski, trgovacki, zajmovni, akcijski i zemljisni. Industrijski ulozen je u proizvodnju dobara i usluga.
Trgovacki ima ulogu da obavi funkciju prometnog procesa (da omoguci trzistu razmenu dobara i usluga).
Zajmovni omogucava plasman slobodnih novcanih sredstava uz donosenje dobiti imaocu kapitala. Akcijski
predstavlja novi oblik koncentracije i centralizacije kapitala.

88. Profit
=> Vlasnik faktora proizvodnje tezi vecoj dobiti u odnosu na ulozene faktore. Vlasnik rada ocekuje
najamninu, vlasnik zemlje rentu, a vlasnik kapitala profit (kamatu). Cilj svake poslovne aktivnosti jeste
profit – dobit. Ako nema profita, nema ni motivacionog faktora, odnosno nastavka proizvodnje. Uspesni
opstaju, a neuspesni prestaju sa aktivnoscu. Profit zavisi od uspesnosti kombinovanja faktora proizvodnje i
od prodajne cene. Kao cilj jednog preduzeca profit predstavlja razliku izmedju ukupnih prihoda i ukupnih
troskova.
Profit je nagrada za neizvesnost, preuzeti rizik, isticu neoklasicari. Govoreci o profitu Samjuelson smatra
da njegov pojam obuhvata cetiri kategorije: profit kao implicitnu rentu, najamninu i kamatu; profit kao
privremeni prinos smelih nepredvidjenih inovacija; profit kao nagrada za preuzeti rizik; i profit kao
monopolski prinos. Marksisti polaze od shvatanja da je profit rezultat neplacenog rada radne snage, koji
prisvajaju kapitalisti. Svu vrednost stvore radnici, deo uzmu kapitalisti, a deo im vrate kao najamninu.
Prema marksu, rad je jedini stvaralac vrednosti, a u raspodeli tako stvorene vrednosti ucestvuje i kapital.
Cena upotrebe radne snage je najamnina – zarada radnika kao vlasnika radne snage, a cena upotrebe kapitala
je profit – zarada vlasnika kapitala. Profit predstavlja razliku izmedju vrednosti proizvoda i cene kostanja.

89. Zajmovni kapital i kamata

=> Ne ucestvuju svi vlasnici kapitala direktno u proizvodnji. Ako vlasnik kapitala ostvaruje neku
funkciju sopstvenim sredstvima, on je jedini prisvajac oplodjene vrednosti kapitala. Ako ostvaruje neku
funkciju tudjim sredstvima, ima obavezu da ih vrati i tada nije jedini prisvajac. Osim kapitalista –
preduzetnika u funkciji kapitaliste pojavljuju se i vlasnici kapitala kao zajmodavci.
Zajmodavci svoju imovinu ne upotrebljavaju za ulaganje u proizvodnju i sl, vec ustupanje drugom na
privremeno koriscenje. Ako je imovina data na koriscenje uz ostvarivanje dobiti, ona ima svojstvo kapitala.
Ovaj oblik kapitala naziva se zajmovni ili kamatonosni.
Zajmovni kapital svom vlasniku donosi odredjenu dobit – kamatu. Kamata je naknada koju zajmoprimci
placaju zajmodavcima za pozajmljeni novac. To je cena za privrememnu upotrebu kapitala. Koliko ce
iznositi kamata zavisi od ponude i traznje na zajmovnom trzistu. Nivo oplodnje zajmovnog kapitala izrazava
kamatna stopa. Ona predstavlja odnos izmedju mase kamate i mase zajmovnog kapitala. Tako se razlikuju:

53
aktivna i pasivna kamata; zakonska i ugovorna kamata; anticipativna i dekurzivna kamata; nominalna i
realna kamata.

90. Ogranicenost prirodnih izvora

=> Prirodni izvori su vazan element proizvodnog procesa. Oni su pretpostavka proizvodnje (materijali,
informacije, energija koji se preradjuju u gotove proizvode). Grupu prirodnih resursa cine: zemljiste, vode,
sume, prirodno bogatstvo, vazduh i sve organske i neorganske stvari. Drustva koja raspolazu obiljem
prirodnih izvora u mogucnosti su da ostvare vecu proizvodnju, ali to nije pravilo.
Ogranicenost resursa ukazuje na ogranicene proizvodne mogucnosti privrede. Ekonomski izbor zahteva
njihovu racionalnu alokaciju, buduci da se oni mogu upotrebljavati na alternativne nacine.
Prirodni resursi su oni elementi proizvodnje koje odlikuje iscrpljivost izvora (npr nafta, zlato, ugalj).
Njihova proizvodnja i potrosnja jednom ce prestati. Prirodni resursi se mogu klasifikovati iz razlicitih
aspekata. Prema trajnosti dele se na: obnovljive i neobnovljive. Obnovljivi mogu biti stalni (energija vetra,
plime, talasa, reka i sl), periodicni (zitarice i dr poljoprivredni proizvodi) i uslovno obnovljivi (resursi koji
su obnovljivi ako se razumno koriste: sume, zemljiste, voda). Neobnovljivi mogu biti nereciklabilni (goriva)
i reciklabilni (obojeni metali, aluminijum, bakar i sl).
Njihova ogranicenost je bitna komponenta cene, jer se politikom visih cena, oni cuvaju, a manje trose.

91. Zemljisna renta

=> Zemlja kao prirodan resurs ima ogranicen obim i kvalitet. Renta je cena upotrebe odnosno cena za
privremeno koriscenje zemlje. Zemljisna renta je placanje za upotrebu zemljista na duze vreme, odnosno
zemljovlasnikov dohodak od vlasnistva nad zemljom. Rentu kao naknadu sa tudjeg zemljista placa zakupac
koji je iznajmio zemlju da bi na njoj obavljao neku delatnost u koju investira svoj kapital. Specificnost –
zemlja se ne moze proizvesti niti povecati, njena ponuda je fiksna, a to znaci da je kriva ukupne ponude
zemlje vertikalna linija, odnosno neelasticna.
Ravnoteza traznje i ponude za zemljom se uspostavlja samo onda kada je ukupna kolicina zemlje koja se
trazi potpuno jednaka ukupnoj kolicini raspolozive zemlje koja se nudi.

92. Unutrasnja i medjunarodna trgovina

=> Trziste kao organizovani prostor na kom se odvija proces razmene dobara i usluga zahteva prisustvo
najmanje dva partnera i dva dobra. Razmena kao element drustvene reprodukcije ima za cilj povezivanje
ekonomski medjuzavisnih subjekata (pojedinaca, preduzeca, drzava). Velicina trzista uslovljena je
otvorenoscu i sposobnoscu drzave da se ukljuci u medjunarodnu trgovinu. To znaci da razmena ne moze da
nastane bez specijalizacije i podele rada. Specijalizacija povecava proizvodne mogucnosti zemlje, kao i
uslove i standarde zivota. Rast proizvodnih mogunosti zemlje ima za razultat smanjenje troskova
proizvodnje, odnosno smanjenje cena dobara i usluga, a nize cene znace sirenje trzista privrede jedne zemlje
i njeno ukljucivanje u okvire medjunarodne trgovine.
Ukoliko se razmena dobara i usluga (trgovina) odvija u okviru iste drzave u pitanju je unutrasnja
trgovina, a ako se trgovina obavlja izmedju drzava tada je rec o medjunarodnoj razmeni, odnosno spoljnoj
trgovini. Unutrasnja i spoljna trgovina imaju tri osnovne funkcije: interpersonalnu (oznacava posredovanje

54
izmedju ekonomskih subjekata), interlikalnu (oznacava posredovanje izmedju razlicitih mesta) i
intertemporalnu (oznacava kontinuitet u snabdevanju potrosnje).
Spoljna trgovina se razlikuje od unutrasnje pre svega po prostornom obuhvatu (odvija se izmedju
zemalja koje su medjusobno udaljene), a to oznacava razlike u obicajima, normama i navikama potrosaca,
razlicite su i novcane jedinice.

93. Medjunarodna trgovina i ekonomija

=> Vecina zemalja manje ili vise ucestvuje u medjunarodnoj razmeni. Ona omogucava povecanje
proizvodnje, formiranje kapitala i potrosnje. Ima za cilj da nacionalnu ekonomiju osposobi razume sta se u
svetu dogadja, kako se odredjeni proizvodni procesi odvijaju i kako ce pojedine ekonomske promene uticati
na druge zemlje u svetu. Prema Fiseru postoje tri izvora medjunarodne trgovine: razlicitost uslova
proizvodnje, razlicitost ukusa potrosaca i opadajuci troskovi.
Proizvodne mogucnosti zemalja su razlicite, zbog toga se svaka zemlja specijalizuje za proizvodnju
dobara i usluga za koje su na njenoj teritoriji najpovoljniji uslovi. Dobra koja se ne proizvode drzava mora
da nabavi u razmeni sa drugim drzavama – medjunarodna trgovina. Kulturne, monetarne, politicke i druge
razlike zemalja u procesu medjunarodne razmene zahtevaju poseban i izbalansiran ekonomski pristup, a
preferencije i ukusi potrosaca su faktor medjunarodne razmene (primer: dve zemlje proizvode svinjsko i
pilece meso, jedna zemlja preferira svinjsko, a druga pilece – izvoz svinjaskog iz druge u prvu, izvoz pileceg
iz prve u drugu, znaci da ni korist razmene bila obostrana, a zadovoljstvo iz aspekta stanovnistva povecano).

94. Merkantilisticko shvatanje medjunarodne trgovine

=> Koncepcije merkantilista o spoljnoj trgovini nastale su u epohi kad je vodecu ulogu imao trgovniski
kapital. Tadasnja ek.teorija bila je u funkciji dokazivanja da su interesi trgovackog kapitala istovremeno i
interesi drustva i privrede u celini.
Merkantilisti su smatrali da je izvor i osnova drustvenog bogatstva u nagomilavanju plemenitih metala.
Ako zemlja nema sopstvene rudnike zlata i srebra, onda je jedini nacin da se dodje do novih kolicina
plemenitih metala – aktivan saldo spoljnotrgovinskog bilansa tj veci izvoz od uvoza roba. Izvoz dobara
dovodi do priliva novca u drzavi i povecanja bogatstva, a uvoz do odliva novca i smanjenja bogatstva, jer se
sve transakcije sa inostranstvom regulisu kovanim zlatom i sreebrnim novcem.
Postoje dve faze merkantilistickog shvatanja: rani i razvijeni merkantilizam. U ranom, odnosno do kraja
XVI veka, zahteva se da svaki ucesnik spoljne trgovine ostvari pozitivan saldo. U razvijenom svi ucesnici u
spoljnoj trgovini zajedno treba da ostvare suficit (visak) u spoljnotrgovinskoj razmeni.
Koncepcije merkantilista o spoljnoj trgovini kritikovali su liberalisti. Oni smatraju da je pozitivan
trgovinski bilans moguc samo na kraci rok, a druga kritika odnosila se na stav merkantilista da je svetsko
bogatstvo konstantna velicina, to bi znacilo da zemlje ne bi mogle imati koristi od medjunarodne trgovine
istovremeno.

95. Klasicna teorija medjunarodne trgovine – u ovo spadaju dva naredna pitanja
96. Teorija apsolutnih prednosti
=> Adam Smit je formulisao ovu teoriju u svom delu Istrazivanje prirode i uzroka bogatstva naroda.
Prema toj teoriji, ako jedna zemlja ostvaruje vecu produktivnost u proizvodnji nekog dobra u odnosu na
drugu, ona ima apsolutnu prednost u proizvodnji tog dobra. Proizvodjaci se usmeravaju ka proizvodnji onih

55
dobara i usluga za ciju proizvodnju trose najmanje resursa (orijentacija privrede neke zemlje je prema
najmanjim troskovima proizvodnje).
Npr: dve zemlje proizvode dva proizvoda i trose razlicitu kolicinu rada (izrazenu radnim satima) za
proizvodnju jedinice proizvoda. Svaka od zemalja se specijalizovala u proizvodnji jednog dobra u kojem
ima apsolutnu prednost. Obe zemlje ce izvoziti ono dobro koje proizvode jeftinije, a uvoziti ono dobro koje
proizvedu skuplje nego druga zemlja. Nakon specijalizacije ukupna proizvodnja oba proizvoda bice znatno
visa nego sto bi bila u slucaju opredeljenja ovih zemalja za samodovoljnost. Veca proizvodnja znaci vecu
potrosnju oba dobra, ali i veci stepen bogatstva zajednice.
Nedostaci ove teorije: zemlja koja je specijalizovana za vise proizvoda ne bi imala interesa da trguje sa
drugom zemljom, medjutim u realnom svetu i to se dogadja.

97. Teorija komparativnih prednosti

=> Ova teorija dala je odgovor na pitanje zasto neka zemlja moze trgovati sa drugom, iako je apsolutno
efikasnija ili neefikasnija u proizvodnji dobara. Teoriju je formulisao David Rikardo i izvedena je iz teorije
apsolutnih prednosti. On smatra da manje efikasna zemlja treba da se specijalizuje u proizvodnji i opredeli
za izvoz one robe u kojoj ona ima manju nenefikasnost ili minimalan relativni gubitak. Zemlja koja ima
efikasniju proizvodnju, tj apsolutnu pednost u oba proizvoda treba da se specijalizuje u proizvodnji i izvozi
ono dobro u kom je efikasnija, odnosno u kom ima nejvecu apsolutnu prednost (maksimalni uporedivi
dobitak). Specijalizacija pruza mogunost da obe zemlje ostvare pozitivne efekte kroz medjusobnu razmenu.
Spoljna trgovina i specijalizacija omogucavaju obema zemljama da trose vise nego sto proizvedu.

98. Medjunarodna trgovina Srbije

=> Srpska izvozna ponuda bazirana je na primarnim proizvodima i proizvodima tekstilne industrije, dok
na strani uvoza preovladavaju masine, transportna sredstva, nafta i gas. Uvoz proizvoda uslovljava strukturu
traznje. Na trzistu Srbije postoji ogromna traznja za proizvodima cije poreklo vodi iz neke od zemalja EU:
65% svih uvoznih proizvoda Srbije je iz Zapadne Evrope. Osim EU znacajni uvozni partneri Srb su Rusija,
Kina, Turska i Ukrajina.
Problem deficita (manjka) najizrazeniji je u trgovini sa Rusijom i on nastaje zbog uvoza energenata,
odnosno nafte i gasa. Efikasna resenja za pokrice deficita su: veci priliv stranih direktnih investicija,
povecanje proizvodnje, mere ogranicenja domace traznje i unapredjenje izvoza.
Nas drugi partenr po vaznosti su zemlje CEFTA sporazuma. Sa ovim zemljama Srb ima suficit (visak) u
razmeni, koji je rezultat izvoza poljoprivrednih proizvoda (zitarice i proizvodi od njih, razne vrste pica).

99. Svetska trgovinska organizacija - STO

=> Osnovana je januara 1. januara 1995. godine sporazumom iz Marakesa. Osnovni cilj STO jeste da se
obezbedi da se medjunarodna trgovina odvija na slobodan i predvidiv nacin. Ona je zamenila i nasledila
Opsti sporazum o carinama i trgovini (GATT) koji je privremeno bio na snazi od 1948. godine. GATT je
nastao sa ciljem da se proces obnove posle rata obvija bez prekida i sa zeljom da se otklone sve
protekcionisticke mere koje su postojale jos od 1930. Najrazvijenije zemlje su se saglasile da treba razvijati
sistem kojim ce se regulisati oblasti finansija i trgovine u medjunarodnim okvirima. Tako je nastala ideja o
tri stuba multilateralnog sistema – Medjunarodni monetarni fond, Svetska banka i Medjunarodna trgovinska
organizacija.

56
 Prema odredbama STO, zemlja koja stupa pod njeno okrilje prihvata sve sporazume organizacije kao
jedinstven paket. Ona ima i svoje organe. Najvisi organ je Ministarska konferencija, koji donosi odluke o
svim pitanjima iz domena multilateralnog trgovinskog sporazuma. Po utvrdjenom pravilu sastaje se
najmanje jednom u dve godine, zasedanjima prisustvuju sve clanice, zemlje posmatraci i medjunarodne
organizacije sa statusom posmatraca. Na njima utvrdjuje se program rada organizacije, pokrecu se novi
pregovori, donose se odluke o imenovanju generalnog direktora i prijemu novim clanova.
Da bi STO funkcionisala izmedju dve konferencije, formiran je Generalni savet. U njegovom radu
ucestvuju sve zemlje clanice STO. U skladu sa odredbama Sporazuma STO, formirana su tri komiteta:
Komitet za trgovinu i razvoj, Komitet za platnobilansne restrikcije i Komitet za budzetska, administrativna i
finansijska pitanja. Administrativni organ STO je sekretarijat.
Ovom organizacijom upravljaju sve clanice po principu konsenzusa, sto podrazumeva da je organ doneo
odluku o pitanjima podnetim na razmatranjem ukoliko nijedna clanica koja prisustvujene glasa protiv
predlozene odluke. Najvazniji princip na kome pociva STO je princip nediskiminacije.

100. Pojam i struktura platnog bilansa

=> Platni bilans je sistematski pregled svih transakcija koje rezidenti jedne zemlje obavljaju sa
rezidentima druge zemlje u toku poslovne godine, iz kojih proisticu placanja i primanja, bez obzira na to da
li su dospela ili nisu. Uza definicija platnog bilansa naziva se devizni bilans, koji uzima u obzir samo
dospela primanja i placanja u toku jedne godine sa inostranstvom, bez obzira na to kada su transakcije
obavljene.
Dakle, bitni elementi platnog bilansa su: rezidenti, placanja, primanja i transakcije. Pod rezidentima se
podrazumeva pravna i fizicka lica koja imaju svoja prebivalista u odredjenoj zemlji i cije poslovanje
predstavlja sastavni deo privredne delatnosti te zemlje. Ekonomska transakcija je razmena vrednosti,
odnosno akt koji podrazumeva transfer prava na neko ekonomsko dobro s jedne na drugu stranu.
Medjunarodna ekonomska transakcija znaci transfer prava i pruzanje usluge od rezidetna jedne zemlje na
rezidente druge. Ekonomske transakcije ukljucuju placanja i primanja novca u zamenu za ekonomsku robu,
usluge ili imovinu. Transakcije ne moraju uvek da znace placanja i primanja u novcu, ponekad se neka roba
u vlasnistvo drugog prenosi kao poklon, privatna kompenzacija ili trampa.
Platni bilans moze biti tekuci i kapitalni. Shodno ovoj podeli, sve transakcije se mogu podeliti na tekuce i
kapitalne. Tekuce obuhvataju: bilans izvoza i uvoza robe, bilans izvoza i uvoza usluga (bilans nevidljive
razmene) i dohodak od inostranih investicija. Kapitalne transakcije obuhvataju: uniteralne transfere,
dvostrane transfere i transfer monetarnih rezervi. Uniteralni transferi obuhvataju razne oblike bespovratne
ekonomske pomoci kao sto su pokloni, reparacije i sl (ne podrazumevaju duznicko-poverilacki odnos).
Transakcije u vidu dvostranih transfera prenose kupovnu snagu sa jedne zemlje na drugu, stvaraju duznicko-
poverilacki odnos i zahtevaju protivradnju u buducnosti. Transfer monetarnih rezervi se obavlja u skladu sa
stanjem platnog bilansa.

101. Neravnoteza i uravnotezenje platnog bilansa

=> Platni bilans je uvek formalno – knjigovodstveno u ravnotezi: leva strana ili strana primanja jednaka
je desnoj strani ili strani placanja platnog bilansa. Medjutim ovo ne mora da znaci prisustvo njegove prave
ili stvarne ravnoteze. Stvarna ravnoteza je ravnoteza koja se odrzava bez stanog prilagodjavanja deviznog
kursa ili primene devizne kontrole, uz istovremeno prisustvo unutrasnje ekonomske ravnoteze. Neravnoteza
platnog bilansa moze biti privremena i dugotrajna (fundamentalna). Privremena se ispoljava kretanjem

57
kratkorocnog kapitala ili transferom monetarnih rezervi, a fundamentalna podrazumeva nesklad izmedju
unutrasnje i spoljne ravnoteze. Neravnoteza u platnom bilansu moze biti izazvana monetarnim i realnim
faktorima.
Ako se podje od uzroka nastajanja, neravnoteza moze biti:
- Slucajna – nastaje kao posledica vanrednih i vanekonomskih okolnosti (prirodne nepogode, rat)
- Ciklicna – nastaje kao rezultat neravnomernog trajanja ekonomskog ciklusa u svetskoj privredi
- Strukturna – posledica je dugorocnog poremecaja spoljnoekonomske ravnoteze i usko je
povezana sa privrednim razvojem
- Inflaciona – nastaje kao rezultat vece domace potrosnje od nacionalnog dohotka. Inflacija
dvostruko deluje na platni bilasn, tako sto destimulise izvoz, a stimulise uvoz roba i usluga.
Automatski metod uravnotezenja platnog bilansa primenjuje se u uslovima privremene ili kratkorocne
neravnoteze platnog bilansa. Deluje preko promena cena ili promena u nacionalnom dohotku. Metoda
prilagodjavanja i finansiranja svoje efetke ispoljava na duzi rok i podrazumeva promenu privredne strukture.
Nosiocima ekonomske politike nudi: deflaciju (pad cena), devalvaciju (smanjenje vrednosti nac valute) i
deviznu kontrolu.

102. Pojam i funkcije deviznog kursa

=> Devizni kurs je cena jedinice strane valute izrazene u domacoj valuti (npr 1e je 120 din). Postoje
nominalni i realni devizni kurs. Nominalni predstavlja cenu po kojoj se novac jedne zemlje moze zameniti
za novac neke druge zemlje, a realni izjednacava opsti nivo cena na domacem trzistu sa opstim nivoom cena
u inostranstvu.
U vezi sa deviznim kursom su i pojmovi: valuta, devize, valutni paritet i kurs ravnoteze. Valuta je
inostrani novac u vidu papirnih novcanica (banknota) i kovane monete. Devize su sva potrazivanja koja
glase na inostranstvo. Valutni paritet je zvanicno utvrdjena vrednost nacionalne valute u nekom zajednickom
imenitelju. Kurs ravnoteze je devizni kurs pri kom su ponuda i traznja deviza izjednacene.
Osnovna funkcija deviznog kursa je obezbedjenje veza izmedju domacih i stranih cena roba i usluga.
Kada se narusi jednakost izmedju unutrasnje i spoljne vrednosti valute devizni kurs postaje nerealan, tada je
valuta precenjena (u<s) ili potcenjena(u>s).

103. Fiksni i fluktuirajuci devizni kurs

=> Prema nacinu formiranja devizni kurs se deli na fiksni i flukuirajuci.
Fiksni devizni kurs predstavlja cenu strane valute izrazenu u odredjenom iznosu domace valute
utvrdjenom od strane monetarnih vlasti date zemlje za relativno duze vreme. Sistem fiksnih deviznih
kurseva podrazumeva odrzavanje stabilnog deviznog kursa na racun stabilnosti cena na domacem trzistu (to
znaci da su cene stranih valuta stabilne, a cene robe nestabilne). U sistemu fiksnih deviznih kurseva promena
inostranih cena dovodi do promene domacih cena, ukoliko promena domacih ne prati promenu inostranih
cena, fiksni devizni kurs vise nije kurs ravnoteze.
Vecina zemalja je presla na sistem fluktuirajucih kurseva od 1971. Fluktuirajuci devizni kurs formira se
na osnovu slobodnog kretanja ponude i traznje deviza. U uslovima fluktuirajuceg kursa cene ostaju stabilne,
a kurs se menja tj. fluktuira. Prednosti fleksibilnih kurseva su: realnije utvrdjivanje kursa, prilagodjavanje
domace privrede svetskoj ek, automatsko uravnotezenje platnog bilansa, automatsko uskladjivanje domacih
58
i inostranih cena itd. Nedostaci su: ceste promene granica isplativosti uvoza i izvoza, podsticanje
konvertovanja domace valute itd.

104. Devalvacija i revalvacija

=> Devalvacija je smanjenje vrednosti nacionalne valuteprema nekoj drugoj valuti izvrseno odlukom
monetarne vlasti. Nastaje kao posledica inflacije ili devalvacije izvrsene u vise zemalja. Ona moze pozitivno
uticati na platni bilans, podstice izvoz roba i usluga, a destimulise uvoz.
Revalvacija je monetarno-politicka mera kojom se povecava spoljna vrednost nacionalne valute.
Revalvaciji se pribegava da bi se smanjio inflatorni talas iz inostranstva. Ova mera monetarne vlasti
sprovodi se sa ciljem eliminise prisutan suficitu platnom bilansu koji je nastao pod uticajem suvise visokog
deviznog kurs.

105. Medjunarodni monetarni fond i Svetska banka

=> Medjunarodni monetarni fond osnovan je na svetskoj monetarnoj i finansijskoj konferenciji odrzanoj
1944. godine u Breton Vudsu (SAD) uz ucesce 44 zemlje. Ciljevi su: razvijanje medjunarodne monetarne
saradnje, olaksavanje medjunarodne trgovine, stabilnost deviznih kurseva, uvodjenje multilateralnog
sistema. Prilikom ulaska u clanstvo svaka zemlja duzna je da uplati iznos kvote: 25% u konvertibilnoj valuti
i 75% u nacionalnoj valuti. Velicina kvote koju zemlja clanica uplacuje je direktno srazmerna snazi zemlje
clanice u odlucivanju i sprovodjenju poslovne politike Fonda. Na osnovu uplate zemlja clanica dobija 250
glasova, dok se broj glasova iznad toga povecava za po 1 na svakih novih ulozenih 100 000 dolara iznad
kvote zemlje clanice.Zemlje clanice imaju mogucnost koriscenja sredstava Fonda po utvrdjenim pravilima.
Medjunarodna banka za obnovu i razvoj takodje je osnovana na svetskoj monetarnoj i finansijskoj
konferenciji 1944. u Breton Vudsu SAD. Banci je namenjena uloga finansiranja privrednog razvoja. Kvote
zemalja clanica odredjene su na osnovu ekonomske snage zemlje. Visina kvote raspodeljuje se: 8% uplacuje
se u konvertibilnoj valuti, 18% se uplacu u nacionalnoj, a 80% drzi se na posebnom racunu centralne banke
zemlje clanice u nacionalnoj valuti. Pod okriljem ove banke osnovane su jos 4 institucije: Medjunarodna
finansijska korporacija, Medjunarodno udruzenje za razvoj, Multilateralna agencija za garantovanje
investicija i Medjunarodni centar za resavanje sporova. Medjunarodno banka za obnovu i razvoj i
medjunarodno udruzenje za razvoj se zajednickim imenom nazivaju Svetska banka (World bank, WB), dok
se pod nazivom Grupa svetske banke (World bank Group) podrazumeva svih 5 institucija (sediste
Vasington, SAD).

106. Subjekti evropske monetarne unije

=> Evropski sistem centralnih banaka je institucija odgovorna za utvrdjivanje i sprovodjenje monetarne
politike unije. Osnovni zadaci evropskog sistema centralnih banaka su:

- utvrdjivanje i sprovodjenje monetarne politike unije,

- vrsenje deviznih poslova,
- drzanje i upravljanje zvanicnim deviznim rezervama zemalja clanica i
- unapredjenje nesmetanog funkcionisanja platnog bilansa.
Evropski sistem centralnih banaka predstavlja instituciju koja se sastoji od evropske centralne banke i
nacionalnih centralnih banaka koje su povezane zajednickim ciljevima. Njegovi organi su: Savet guvernera,
Izvrsni odbor i Generalni savet.

59
 Evropska banka je samostalna i nezavisna monetarna institucija Evropske unije. Njen primarni cilj je
uspostavljanje stabilnosti cena i vodjenje monetarne politike Unije.

Ostale definicije:
- Produktivnost izrazava efikasnost utrosenog rada u procesu proizvodnje u datom vremenskom
trenutku. Produktivnost je zahtev da se ostvari takvo poslovanje u kojem se u sto kracem
vremenskom roku s datom kolicinom inputa i minimalnim utroskom radne snage ostvari maksimalan
obim proizvodnje.
- Ekonomicnost je zahtev da se dati obim proizvodnje ostvari sa najmanjim troskovima, odnosno da se
sa datim troskovima maksimalno povecava obim proizvodnje
- Rentabilnost je sposobnost preduzeca da sa ulozenim sredstvima ostvari maksimalan profit (da li je
preduzece sposobno da drustvene potrebe zadovolji na efikasan nacin)

60