Зборник радова са VIII научног скупа младих филолога Србије

одржаног 2. априла 2016. године

на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу

САВРЕМЕНА ПРОУЧАВАЊА
ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ
Година VIII / Књ. 2

Крагујевац, 2017.
 Претходно саопштење
821.163.41-1.09 Kostić S.

Жарко Миленковић1
Нови Сад

Поезија Слободана Костића

Иако је објавио свега пет збирки песама (ако не рачунамо две збирке изабраних пе-
сама), Слободан Костић је један од значајнијих српских косовско-метохијских песника.
У његовом опусу препознајемо три песничке фазе, које су повезане са животним путем
овог песника – прву фазу чине прве две збирке песама Метак на послужавнику (1974) и
Обрачун с анђелом (1977), другу фазу чине песме из збирки Читање мапе (1983) и Жи-
лиште (1987), док трећој фази припада једна, али можда најбоља збирка песама Покај-
ничке песме (2000). Прва фаза је изразито модерног сензибилитета, негаторска, обрачуна-
валачка, друга фаза је завичајна поезија, смештена у песников завичај, обмотана митском
ауром, иницирана потребом за жилиштем, али и указивањем на њега, док је трећа фаза
повратак Богу – Прволику. Земља и Бог су у Костићевој поезији једно. Земља као уто-
чиште на овом свету, а Бог као вечно уточиште.
Кључне речи: завичај, Косово и Метохија, жена, Бог, смирење.

Слободан Костић спада у ред оригиналнијих и значајнијих српских песника

Косова и Метохије, али и српске поезије уопште. И поред тога што је објавио
само пет песничких књига, ако не рачунамо две књиге изабраних песама (Метак
на послужавнику – 1974; Обрачун с анђелом – 1977; Читање мапе – 1983; Жи-
лиште – 1987. и Покајничке песме – 2000), а свесни смо да квалитет не зависи од
квантитета, створио је много.
Иако његов песнички опус чине свега пет збирки песама, у њему препо-
знајемо три песничке фазе, три заокрета. Прва фаза је поезија изразито модер-
ног сензибилитета, коју чине прве две збирке песама, обрачунавалачка, бунтов-
на и негаторска. Друга фаза, коју чине две следеће збирке, завичајна је поезија,
повратак завичају, природи, миту, инспирисана потребом за жилиштем, али и
указивањем на њега, као нечега што чека да му се вратимо. Трећа фаза, коју чини
последња збирка песама, нови је заокрет, и то ка Богу – она је директно ини-
цирана завичајем, јер песник, оставши без завичаја, има само једно упориште,
и једино право уточиште, а то је Бог, повратак Прволику. Иако ову трећу фазу,
чини само једна збирка (Покајничке песме), она је, можда најбоља збирка песама
коју је написао.
Ове три песничке фазе оличење су животног пута самог песника, који у
раној младости, мислећи да су сва друштвена питања решена, окренут себи,
обрачунава се са свиме, па и са анђелом чуварем, јер мисли да је његово време
прошло и да му више није потребан, али убрзо схвата да је све то био привид,
само симулакрум друштвене сигурности братства и јединства, окреће се зави-
чају, с циљем да се покаже вишевековна укорењеност на косовском тлу, суочен са
сецесионистичким тежњама албанског народа да преотме оно што није њихово,
а када се и то десило, окренут Богу, као једином правом човековом упоришту,
моли за спас отетог завичаја и спас огреховљене душе.

1 zarkomilenkovic@hotmail.rs
99
 Поезија Слободана Костића

Костићева поезија је и дубоко лична, али и општа. Поникла на личном ис-

куству и личним преокупацијама, постаје општа. Само његова (песникова) и
свачија (наша). Савремена, анахрона и свевремена. Савремена, јер је одраз савре-
меног тренутка. Анахрона, јер бива обмотана митском ауром и смештена у давна
(пре)словенска времена. Свевремена, јер Бог није омеђен временом, Он је сада,
увек и у векове векова, свевремен и безвремен.
С обзиром на то да сматрамо да су књиге Читање мапе, Жилиште и Покај-
ничке песме најбоље што је песник створио, ја ћу се у овом раду бавити искљу-
чиво њима. Главне одлике ових трију збирки песама су завичај и Бог. Завичај као
место у коме се сусрећемо са Богом и Бог као вечни завичај. Косово и Метохија
јесу такво место – земља и Бог као једно. Отуда код писаца са ових простора то-
лика опседнутост завичајем и Богом. Готово потпуно одвојена од матичне књи-
жевности (која се неретко потцењивачки односи према њој), ова књижевност
живи један свој живот „независан од свих зависности”, како би рекла Исидора
Секулић. Чак и код најмодернијих писаца (овде термин модерно узимамо као
нешто ново, несвакидашње) завичај и Бог су саставни део њиховог стварања
(што никако не треба да чуди, с обзиром на то да су и Васко Попа и Миодраг
Павловић стварали поезију дубоко надахнуту земљом, Богом и културом – под-
разумева се српском – чак и када су стварали најмодернију поезију). Косовско
опредељење је код ових писаца, па и код Слободана Костића, вечити усуд, казна
и награда, у исто време. Раскид са косовским опредељењем значио би раскид са
поезијом, јер све је њиме прожето, па чак и љубав између мушкарца и жене.
Нико као Слободан Костић није толико волео свој завичај. Место у ком је
рођен постало је центар света. Primarium mobile његове поезије. У Речану се све
догодило, оно што се ту није догодило, није се догодило уопште. Речани су ти
од којих је све постало. Они су открили све тајне света и пренели их будућим
нараштајима. Они су измислили љубав, додир мушкарца и жене, штављење
коже, како се бруси жиг, како се пита за љубав, они су изумели точак, читање
мапе и племенске клетве, они су изумели све. Они су чак утврдили да „време не
постоји” („Речани су изумели љубав”), да су они опстали упркос свему, иако је
„нестало мноштво светова / после њих”. Речани су чак познати и старом Хомеру,
као „својеглави и честити Сораби / рањиви и видовити” („Упорни Речани”), они
су друговали са Венетима, Заратустром, Феничанима, преточили су воде Ра у
Криву реку, измислили писмо и све остало. Речане, у Костићевој поезији, поста-
ло је место на коме је све почело, а корени становника овог места сежу далеко
до у праисторијско време: „Речани су дубоко спавали / не приметивши кад је
прошло / Александрово царство / и упад Авара у њихово село” („Речански сан”).
Речани су дубоко везани за свој завичај, за жилиште, стога, ма где били, они му
се увек враћају: „За тајнама лончарства и видања, / звездочатства и песмарења /
до Нила, Ганга и Тесалије / стизаху Речани”.
То жилиште је њихово поље, Косово, које су спремни да бране и одбране од
свих непријатеља, који би хтели да им га одузму, да их оставе без жилишта, јер су
свесни да су без жилишта нико, плева на ветру:
Вратише се на своје Поље
са сенком мртвог Коса на челу,
спремни да затегну лукове. („Речанске тајне”)

100
 Жарко Миленковић

Русоовски повратак природи и завичају представља песма „Конак”. Јунак

ове песме, сам песник, позива све који нису били у Речану, као и оне који јесу, да
дођу и заувек остану:
Дођите на скроман конак у Речане,
у дом од древног стабла
које посече отац и сакова ковчег.
[...]
Дођите на Криву Реку и, останите.
Позив на останак значи стављање тачке на сеобе, јер је ова поезија, како смо
већ напоменули, иницирана искорењивањем Срба са њихових древних огњишта.
Отуда у следећој Костићевој збирци песама Жилиште, један универзалнији тер-
мин – древљани, који означава све Србе на Косову и Метохији, суоченим са ма-
совним исељавањем уз прећутну сагласност матичне државе. Стога је у праву
Драгиша Бојовић када каже да је „извор његове поезије у евокацији мита, али не
временско-поетски окамењеног мита, већ мита коме су се придодали садашњост
и будућност” (Бојовић 1993:84). Древљанин је Антеј, везан за своју земљу, из које
црпе своју снагу, коју воли и кад није благонаклона према њему, она је храни-
тељка и сахранитељка. Отуда поштовање према њој, обожавање. У антологијској
песми „Жилиште”, по којој цела збирка носи назив, а која као мото има веровање
Речана да онај ко погази жилиште траг ће му стопала бити на језику једини глас
(„Згазићеш жилиште, и траг ће ти стопала на језику бити једини глас”) је намера
да се упркос свему, остане на древном тлу, да се на сеобе стави тачка, да се опста-
не и живи, да се на косовској земљи на ветру вијори само наш клас:
И нема стрепње; начетак је, иако пребирем по себи
и препирем се:
на корак с мапе сеоба тачка;
стабљика се моја и даље њише, повесмо и клас.
У овој програмској песми Слободан Костић исказује своје непристајање на
сеобе, иако их је свестан, јер се неминовно морају догодити, што је пророчки
наслутио, исказана је песникова жудња да се кад тад врати на своју земљу, с које
га више никад нико неће отерати, јер, како каже у песми „Повратак”: „Ма где по-
шао, Косово носим као стару бору на челу”. Косово је увек ту, у срцу, у мислима,
јер се одатле не може отети, једино је ту сигурно и непоражено.
Костић, трагањем за архетипским почецима, ствара поетику жилишта,
особену у српској поезији: „Дубоко наднет над бунаром прајезика и сфингом
прасловенских корена, Костић својом поезијом покушава да нагласи колек-
тивну свест о драгоценим коренима једног зла и народа” (Андрејевић 1988: 111).
Поезија Жилишта је сва у трагању за изгубљеним временом и језиком, па због
тога је тон ових песама свечан, готово молитвен, плачеван, а, да би то постигао,
Костић посеже за необичном формом песме, која није шкрта на речима, стога
његове песме имају фабулу и ликове, а Прибил Речански, Прибил Черни и Ла-
зар Гребострек су главни ликови ових песама, уз мноштво споредних. Костићеве
песме су повеље, хрисовуље, поруке, стрепње, монолози, казивања, простагме,
Прибила Речанског, Черног и Лазара Гребострека, остављене као аманет пото-
мцима, да се зна где им је место. Погледајмо само песму „Порука”. Јунак песме
Прибил Речански на крају животног пута („Пуст сам и сам, ко кула немањићка
/ жут већ, и земљан, мирис. / Видим како јесен долази кроз сенку, лист”) сумира
своје поступке и дели наук за потомство, али и слути, а као по правилу оно што
101
 Поезија Слободана Костића

се слути то се и догоди: „Сад говеда моја више нису; / ни јастук, сан за немир.
/ Тумарам, као птица забринута / која се нагло тргне / и главом о небо лупи” и
какву нам само поруку носи:
Пуст сам, и мирис земље, сам.
И нико сам и ништа,
јер не могу да се светим,
и селим;
јер божур сам, и завичај, и лишће.
А песма „Исповед Прибила Черног Древљанима”, варирајући основни мо-
тив предходне песме, доноси још једну поруку, јако битну за самог Костића, али
и за све Србе на Косову и Метохији:
Но нека се опрости,
ако се деси оно што ће се десити;
и нека се кост Костића корени на Косову.
Понирањем у дубине језика, пониремо у саму суштину бића и мисли, до
саме суштине, како рече Настасијевић – „смаку до у корен смем”. Суштина ове
поезије је у језику, а избор тема и мотива захтевао је и посебан језик, што Кос-
тићу није представљало проблем јер је: „Дочаравајући прошлост избором речи,
мелодијом која повремено упућује на везе са старом књижевношћу и ритуалним
појањем, а такође и тоном средњевековних хрисовуља – Костић са изузетном
умешношћу сугерише временске повезаности и судбинске условљености, заго-
нетне закономерности трајања, универзалност зебње, несигурности, неизвес-
ности и угрожености” (Мирковић 1989: 254).
Стварајући „раскошну фреску једног животног простора” (Мирковић 1989:
254), Костић ствара сопствену космогонију, „речански космички еп”, како рече
Д. Бојовић. „Магијски реализам” (уколико смем да употребим тај термин) Сло-
бодана Костића непроцењив је за српску поезију. Фантастично и реално у овим
песмама се међусобно преплићу, тако да нам се често реално чини фантастич-
ним, а фантастично реалним и то је још једна од особености ове поезије. Пог-
ледајмо само песму „Како су Древљани опевани”, која као поднаслов има „Лом у
песми” и биће нам јасно о каквом се споју реалног и фантастичног ту ради.
Речани и Древљани нису везани само за земљу, везани су и за жену, како се
каже у песми „Двоглав над рукописом” неизлечива је жудња владарева за собом,
„а човекова за тлом и телом”. Жена је у Костићевој поезији и ватрена љубавница
и смерна кућаница. Она је чувар породице, потпора свом човеку, али и блудни-
ца, податљива оном коме мора. Задах тела присутан је у свакој Костићевој песми,
ерос и танатос у вечитој борби за превласт. Младе Древљанке жуде да што раније
постану жене, стога „прилазе моћном стаблу, са очупљеном / жилом” („Сумња”)
и тако у једном иницијацијском следу постају жене.
Еротски мотиви у појединим Костићевим песмама постају толико доми-
нантни, да само они остају у читаочевој свести:
Не схватам моју жену
која завија у црно песнике,
а рука јој стално
на стидноме месту меснога врача;
иако схватио сам жуту птицу
која дуби у иловачу рупе
што могу да роде;

102
 Жарко Миленковић

оца кад показивао је мајци нешто

од чега је престајала да плаче,
и младу сестру кад пружала је
псу доњи веш
да оњуши. („Сумња”)
Покаткад разуздана у приказивању еротског, ова поезија приказује при-
родну потребу мушкарца и жене, жена је живот, продужетак врсте, стога веома
кључна у овој поезији. Она је често приказана и само као објекат сексуалне жу-
дње човека, јер Древљанин није вичан само војевању већ и вођењу љубави, за
шта не бира ни место ни време, те стога жилиште није само животни простор
већ и асоцијација на мушку жилу, секс и рађање. Јер, насупрот Танатосу стоји
Ерос. А кад остаре, Древљани „крај огњишта, држећи спарушене жиле, / при-
сећају се кад, / изгризаних псећим зубима опанака, точаху ноћ и / семе / иза себе”.
То семе су млади Древљани који настављају тамо где су стали старији. Поезија
живота и смрти, умирања и обнављања.
Песма „Изненађење” се завршава следећим стиховима:
И нема изненађења: претњама и пресретањима;
похарама и прогонима; погромима и поморима.
Једно дрво стрпљиво расте за мене; за крст.
Тако се завршава ова песма, али са овим стиховима отпочиње и једно дру-
го поглавље у стваралаштву песника Слободана Костића. Покајничке песме су
збирка која чини нову фазу у стварању Слободана Костића. Она је можда нај-
боља збирка коју је песник написао. Потпуно јединствена у новијој српској по-
езији. Она је пример повратка на саме почетке књижевног стварања код Срба,
повратак Прволику, „повратак светоотачкој поезији” (Бојовић 2012: 57) Стога се
за „Слободана Костића може слободно рећи да је обновитељ овог жанра у са-
временој српској поезији. Најистрајнији, најоданији, највештији, па према томе,
сасвим сигурно, и најистакнутији духовни песник данас у српској поезији, у срп-
ској књижевности, на српском културном простору, у српском језику” (Костић
2009: 180).
Заокрет ка Богу, ка самој суштини, десио се када је све друго изневерило.
Бог је једини истински завичај човека. По губитку завичаја, Костић открива да
се једнини излаз може пронаћи у Богу, само са вером у Бога се може истрајати
у потпуно дехуманизованом свету. Слободан Костић показује да се може бити
песник и у оскудном времену. Мотиви греха, крста, покајања, љубави, смирења,
смерности, отети завичај, основни су мотиви ове збирке песама. Оне су доказ
да, иако смо егзорцирали и сахранили Бога, да је Он ту, увек, у нама, јер сви смо
ми по његовом обличју саздани. Он је ту „и биће Бог са нама до свршетка свег”,
како се каже у песми „Свитак”. Прволик, Надодавац, Даходавац, само су нека од
имена којима Костић ословљава Бога. Први део збирке чини један личнији круг
песама, у којем песник свестан своје грешности, иска милост од Бога. Покајава
се и моли за спас своје душе. Самоунижава се. У њима се песник обраћа Богу као
првопеснику, да га удостоји недостојног да напише песму која ће бити химна
Њему, Слово о Љубави:
Слово словесно не сакриј од мене, неумна,
Химну о слави Твојој, својој слабости, да испевао
бих Господе,
не заточив је у немост, но, непрестано, нека

103
 Поезија Слободана Костића

благодарење било би, љубав жива, и милост;

Богословље, и распев, и разлог за разлаз са
развратњом. („Слово”)
Песник би хтео да буде он тај који ће грехове читавог човечанства да понесе
као крст на својим плећима, јер сматра да су греси читавог човечанства мањи
од његових: „Удостој, Господе, да туђу тегобу потеглим / и трње у трагу, труње у
тајни, отребим трајно”.
Покајање је основни мотив ове збирке песама, стога она и носи наслов По-
кајничке песме, а ево како се Костић покајава у песми „Покајање”:
Од несмирења ме, гршна и слаба, јадна –
избави, Боже; и правдања, самомнења.
Пут покајања, престанком преступа, пак,
приносом у плачу, прсопреклоњењу, несмиреноме
мени покажи.
И као Ахав ходаћу худ пред хвалом Твојом
и затвореништвом зазиваћу вазда незаблуду
и незлобље, само ако загладио грех бих свој;
и на суд спреман, срамоту, на тмину и глад;
најмањи постав, најнижи, невидив, црв;
само да силом Својом, Спасе; милошћу;
погасиш у мени плам, и славе ме,
земне, залудне, и заблуде;
силе јаросне, ослободиш ослабив ме свег.
Јер ко ће грех ми покрити, ко кривицу
скрити,
ми страсти, покорити; препород души дати?
Ко књигу која осуђује с погледа уклонити,
ко у заборав сагрешења, смртна, и срамна,
предати?
Подржи да почне, подло потискивано пре,
покајање.
И у поетско-путописној прози Путник кроз сећања и светиње и Пут сазр-
цања смиреног срца покајање је основни мотив; тако свој запис о прецима из
књиге Пут сазрцања смиреног срца започиње следећом реченицом: „Сви моји
преци (према предању) тешко су живели, а лако умирали. Не зато што су мало
грешили, него зато што су се увек пре смрти искрено и дубоко кајали: пред
свештеником или пред славском иконом; не ретко и пред својом домаћицом,
потврђујући све сумње у незгодне преступе што су их пратиле на брачном путу,
просећи опроштај” (Костић 2011а: 15).
Ако је у поезији жилишта песник био у трагању за изгубљеним временом и
језиком, у овој збирци песник је сав у потрази за изгубљеним рајем, смирењем и
спасењем. Ако је језик жилишта био језик старих меропха и ратника, језик По-
кајничких песама је језик старих средњовековних текстова и Библије. Он овим
песмама обнавља жанрове старе српске књижевности: оду, химну, слово, молит-
ву, плач. Жудња за смирењем је песникова главна преокупација, јер се Богу може
обраћати само ако смо смирени и помирени са смим собом и са светом, зато
Костић у песми „Смирење” моли: „Смирење, Господе, за којим чезнемо, подари,
/ а мржњу и немир, немерљив, немару / намени. // (...) Помози, Господе, да себе
саме, смиримо, / коримо, и са стрпљењем се и трпљењем / самеримо”.

104
 Жарко Миленковић

„Ко је задобио смирење, задобио је Бога” – каже Костић у својој књизи

Стварање и творевина (2001: 76–77), која нам може пружити податке о свим
проблемима православног стварања. У овој теоријској књизи Костић разматра
све аспекте песничког стварања као састварања са Богом, јер је Бог једини који
је створио ни из чега, док остали стварају из и уз помоћ нечега. Бог тај највећи
поета је основни стваралац сви други су само „перо у рукама Бога”. „Стварање је,
несумњиво, у првом реду, израз Божије благодати. Писање је дело славе Божије,
јер је списатељ сарадник Божије љубави, коју прославља кроз своје славословље,
и сам радујући се, а та радост стварања почетак је царства Божијег, које је у нама;
насупрот одступљености, а то значи, у покушају стварања мука духа, хаос” (Кос-
тић 2001: 48). Оно што је највећи покретач стварања је љубав, љубав према Богу,
ближњима, свету: „Величаћу увек силу Твоје неизрециве Љубави, / Господе”
(„Химна љубави”).
Највећа радост хришћанског песника је крст. Крст је симбол муке и стра-
дања, али и симбол победе. „Велика је тајна Крста” – каже Костић у „Беседи о
Крсту” (2011б: 53) приликом примања награде „Златни крст кнеза Лазара” у пор-
ти манастира Грачанице. Крст је „вечно дрво живота” њиме одлазимо у наше
вечно жилиште. У песми „Крст”, Костић каже: „радости нема / изван крста; у
нади и животу, у љубави без / Христа / (...) / Крстом ми, крстом, Господе, радост
васкрсни / крсну”.
Други део збирке Покајничке песме чине песме о Косову и Метохији. Песник
не тражи кривце за губитак Косова и Метохије, он зна да је кривица само наша,
па у песми „Песма благодарења Богу, и по губитку завичаја”, каже: „Колико муч-
но је грешити, а грехова не гнушати се”, он не хули на Господа, иако би се многи
питали зашто и то Господ допушта, зашто допушта да му се пале цркве у којима
му се приносе молитве, зашто допушта да невини страдају, зашто допушта плач
невине деце, дакле, он не хули, иако би имао права на то, он благодари Господу
и за то искушење (јер како је имао прилике да каже „искушење је знак да нас
Господ није напустио”). Он једино што тражи од Господа је да га не лиши „утехе
сећања на Косово” („На Косово нада”), а то је једино што му остаје – само сећање
на Косово: „јер прогнан и презрен, могу се само сећати / Косова; / чезнути, ча-
мити; себе корити, а Господа / славећи” и жудња, жудња за Косовом: „Ко хаљина
Господњих кад бих се могао Косова / дотаћи”.
Оно што је у ранијим песмама слутио и пророковао десило се свом сили-
ном. Остао је без завичаја, а опстанак без жилишта је немогућ, јер, како каже у
песми „Корен”, у којој се назире извесно неслагање са Божјом вољом:
А корен кад ишчупа се, одакле ће гране јавити се,
одакле плодови? А извор ако сасуши се,
одакле потећи потоци ће, облаци обновити се,
Боже?
За истину, немамо више шта да дамо, да би нам
нешто остало.
Поезија Слободана Костића је поезија библијских тонова, нарочито оних из
псалама, погледајмо само стихове: „Ко земља безводна жедна Те је душа моја,
Храме”; „Гуше ме греси док невидљива природа поје” („Грачанички храм”);
„Душа која иште Господа – и нађе Га ма и позно” („Покајни монолог монахиње”);
„Тужи за Тобом душа моја пуста, Господе; копни”, „Диви се душа моја свој твари
твојој, Боже”, „Ишту те мисли моје, и вапаји у тузи” („Псалам”).

105
 Поезија Слободана Костића

„Изгнаничка песма” је ламентирање над изгубљеним завичајем. Све је уза-

лудно. Узалуд нада, узалуд песма, узалуд брига, све је узалуд кад се из завичаја оде.
Песник би хтео у завичај, али тамо не може: „Заиста, све узалуд је, кад се из зави-
чаја оде, / кад, као пресахле наде, ко сузе истекле, тамо / нема мене. / Нема мене”.
Какав непатетичан говор о патетичном, како само песма ромори, како тече,
каква се само осећања из ње развијају. Плачевни тон, ридање за изгубљеним жи-
лиштем, прогнаног и презреног песника, који лута туђином, ишчупаног коре-
на, кога косовска (Лазарева) клетва, пече више од савести. Она (клетва) је знак
(„прст Господњи”) да мора да се врати, предсказање и презир Васељене, јер све је
узалудно кад се из завичаја оде, кад „тамо нема мене”.

Литература:
Андрејевић 1988: Д. Андрејевић, Наук песничког корена, Портрети косовских писаца,
Приштина: Јединство, 109–113.
Бојовић 1993: Д. Бојовић, Речански космички еп, поговор, С. Костић, Изабране песме,
Приштина: Нови свет, 83–89.
Бојовић 2012: Д. Бојовић, Од митског ка светом, Косовска Митровица: Лестве, 3, Косов-
ска Митровица, 56–57.
Костић 2009: Д. Костић, Слободан Костић добитник завичајне награде, Гњилане: Лите-
рарни отисак, 7–8, Гњилане, 179–180.
Костић 2001: С. Костић, Стварање и творевина, Београд: Тројеручица
Костић 2011а: С. Костић, Пут сазерцања смиреног срца, Београд: Хришћанска мисао
Костић 2011б: С. Костић, Беседа о Крсту, Косовска Митровица: Лестве, 1, Косовска Мит-
ровица, 53–54.
Мирковић 1989: Ч. Мирковић, Судбинске вертикале, Суботњи дневник, Приштина,
Горњи Милановац: Јединство, Дечије новине, 252–255.

Poetry of Slobodan Kostić

Summary
Although he published only five anthologies of poems (not counting two anthologies of selected
poems), Slobodan Kostic is one of the most important Serbian writers from Kosovo and Metohija. In his
poetic opus, we can recognize three stages which associate with the life of the poet – the first phase consists
of the first two books of poetry “The bullet on a tray” (year 1974) and “Clash with an angel” (year 1977); the
second phase consists of poems from the anthology ‘Reading of a map” (year 1983) and “Ziliste” (year 1987);
while the third stage belongs to one, but perhaps the best anthology of poems “The repentant poems” (year
2000). The first phase is of a distinctly modern sensibility, negation. The second phase is a native poetry
and it is placed in the homeland of the writer, coiled with mythical aura, initiated by the need for roots and
pointing at him. The third phase is dedicated to the return to God - Firstborn. In Kostić poetry, homeland
and God are one. A homeland as an haven in this world, and God as the eternal haven.
Keywords: native, Kosovo and Metohija , the wife, God , tranquilizers.
Žarko Milenković

106