Похвала досади

Ако не успеш да задржиш своје царство

И дођеш, као твој отац, тамо
Где се мисао оптужује а осећање исмева,
Веруј своме болу...
В. Х. Одн: “Алонсо-Фердинанду”

Важан део онога што вас чека у животу биће изазван досадом. Разлог тбог којег бих
хтео да проговорим са вама о томе у овој свечаној прилици је тај што вас, како ми се чини,
ниједан хуманистички колеџ не припрема за такву будућност; стога ни Дармут није изузетак.
Ни егзактне ни хуманистичке науке немају у програму курсеве из досаде. У најбољем случају
могу вас упознати са досадом изазивајући је сами. Али шта је случајни контакт у поређењу са
неизлечивом болешћу? Најгоре монотоно мрмљање са катедре или опширан уџбеник над којим
падају капци – нису ништа у поређењу са писхолошком Сахаром која настаје у вашој спаваћој
соби и сужава хоризонт.
Позната још и као: чама, мора, тескоба, равнодушност, депресија, сплин, апатија,
клонулост, учмалост, пустош, малодушност, меланхолија итд, досада је веома сложена појава и
у целини је производ понављања. У том случају, најбољи лек за њу би била стална
инвентивност и оригиналност. То јест, оно на шта ви млади и дрски рачунате. Али авај, живот
вам неће пружити такву могућност, јер је у животној механици главно – управо понављање.
Неко може, наравно, оспорити став да је постојана тежња за оригиналношћу и
инвентивношћу покретач прогреса, а самим тим и цивилизације. Међутим – а у томе је
предност ретроспективног погледа – тај покретач није највалиднији. Јер ако издвојимо историју
нашег становишта у односу на научна открића, резултат неће бити весео. Добићемо, да се
конкретније изразим, векове досаде. Сам појам оригиналности или инвентивности показаће
монотонију реалности живота чији је главни стих, прадон стил – досада.
Тиме се он – живот – разликује од уметности, а најљући непријатељ уметности је, као
што већ знате – клише. Зато није чудо што вас ни уметност не може научити да излазите на крај
са досадом. На ту тему написано је неколико романа, нешто мање сликарских платана; што се
тиче музике, она је углавном несемантичка. Једини начин да уметност за вас постане уточиште
од досаде, од тог егзистенцијалног еквивалента клишеа, јесте да будете оригиналан, инвентиван
уметник. Мада, гледајући колико вас је на броју, та перспектива је мало вероватна и прилично
нереална.
Ако се сада баците свом снагом на писаће машине, нећете се сасвим заштитити од
досаде. Ако је мајка досаде – понављање, ви ћете, млади и дрски, веома брзо бити пригушени
одсуством признања и ниском зарадом, мада је и једно и друго верни пратилац уметности. У
том односу књижевни рад, сликарство, компоновање узмичу пред адвокатском канцеларијом,
банком или чак лабораторијом.
У томе се, с друге стране, и састоји спасоносна снага уметности. Пошто није носна она
прилично нерадо постаје жртва демографије. Ако је, као што смо рекли, понављање – мајка
досаде, онда је демографија (којој предстоји да у вашем животу одигра много већу улогу од
било којег предмета који сте овде усвојили) – њен други родитељ. Можда звучим као
мизантроп, али сам дупло старији од вас и становништво Земљине кугле се на моје очи
удвостручило. У време када ви дођете у моје године оно ће се увећати четири пута и то не на
начин који очекујете. У 2000. години доћи ће до такве културно-етничке прерасподеле која ће
довести у питање ваш властити хуманизам.
Већ сâмо то ће редуковати перспективе оригиналности и инвентивности као
противотрова од досаде. Други проблем са ове две категорије је у томе што могу бити
рентабилне. Под условом да сте способни за то, обогатићете се веома брзо. Ма колико то било
пожељно, вечина од вас зна из властитог искуства да се нико толико не досађује као богати
људи, јер новац купује време чије је својство – понављање. Узимајући у обзир да не тежите
сиромаштву – у противном не бисте ступили на овај колеџ – можемо очекивати да ће вас досада
шчепати чим вам постану доступне прве алатке самозадовољавања.
 Захваљујући савременој техници те алатке су многобројне колико и синоними за
досаду. Ви улазите у свет у коме запис догађаја умањује сам догаћај – у свет видеа, стереа,
даљинског управљања, спортске одеће, тренажера који вас одржавају у форми да бисте поново
проживели властиту или нечију прошлост, удахнули крвоток у конзервирано узбуђење.
Све што испољава извесну регуларност обилује досадом. То се у великој мери односи и
на новац – како на саме новчанице тако и на њихово поседовање. Разуке се да не прокламујем
сиромаштво као вид спасења од досаде, мада је Светом Фрањи управо то пошло за руком. Но,
стварање нових монашких редова не изгледа особито забавно у нашој епохи видео-
хришћанства. Према томе, вама – младима и дрскима – нико не препоручује беду. Све што могу
да вам предложим је да будете обазриви с новцем јер се нуле на вашим рачунима могу
претворити у ваш духовни еквивалент.
Као потенцијално имућнима убрзо ће вам досадити ваш посао, пријатељи, брачни
другови, љубавници, поглед са вашег прозора, намештај или тапете у вашој соби, ваше мисли –
ви сâми. У складу с тим покушаћете да нађете пут спасења. Осим већ поменутих играчака што
доносе задовољење, можете кренути да мењате радна места, места становања, познанике,
државу, климу; можете се препустити промискуитету, алкохолизму, путовањима, часовима
кулинарства, наркотицима, психоанализи...
Нервоза и депресија ући ће полако у ваш подсетник, таблете у вашу кућну апотеку. У
суштини, нема ничег лошег у томе да се живот претвори у стално тражење алтернатива, у честе
промене посла, супружника, ако имате услова да приуштите алиментације и пометњу у
сећањима. Тај положај је прилично често опеван на екрану и у романтичарској поезији.
Зачкољица је једино у томе што се тај поушај претвара у редовну преокупацију и ваша потреба
за алтернативом постаје равна свакодневној дози наркомана.
Међутим, из те ситуације постоји још један излаз. Можда не најбољи са вашег
становишта, и не обавезно безопасан, али директан и не тако скуп. Они који су читали Слуга
слугама Роберта Фроста памте његове стихове: Најбољи излаз је – увек до краја. И оно што
хоћу да вам предложим је варијација на ту тему.
Кад вас обузме досада – предајте јој се. Пустите да вас смлави, зароните у њу,
дотакните дно. С непријатностима је следећа ствар: што се пре дочепате дна, пре ћете
испливати на површин. Идеја је – служећи се речима другог великог песника енглеског језика –
да погледате у оно најгоре. Разлог због којег досада заслужује овакву пажњу је тај што она
представља чисто, неистражено време у свој његовој понављаној, преобилној и монотоној
лепоти.
Досада је заправо ваш прозор у време, прозор у она његова својства која смо склони да
игноришемо до мере угрожене духовне равнотеже. Укратко, то је ваш прозор у бескрајност
времена, односно на вашу безначајност у њему. Када се тај прзор једном отвори не трудите се
да га затворите. Напротив, отворите га широм. Јер досада говори језиком времена и предстоји
јој да вам одржи најважнији час у животу – часкоји нисте слушали на овим зеленим
пропланцима – час о вашој безначајности. Он је важан и за вас и за оне с којима ћете општити.
“Ти си коначан” – говори време гласом досаде – “и ма шта чинио, са мог становишта је
узалудно”. Ово, наравно, неће зазвучати као музика за ваш слух, али осећање узалудности
ваших најузвишенијих поступака боље је него илузија о њиховој плодотворности и верном
пратиоцу таштини.
Шта значи бити безначајан? Ако је потребна досада да паралише вољу да би то
сугерисала, онда – живела досада. Ви сте безначајни јер сте коначни. Међутим, што је већа
свест о коначности она се више пуни животом, емоцијама, радошћу, страховима, патњама. Јер
бесконачност није нарочито живахна, није посебно емотивна. Ваша досада вам, у крајњој
линији, говори о томе. Уколико потиче од бесконачности.
Поштујте у том случају њено порекло, али не мање од свог властитог. Зато што управо
предосећање те бездушне бесконачности објашњава интензитет човекових осећања која често
доводе до зачетка новог живота. То не значи да су вас зачели из досаде и да коначност рађа
коначност (мада и једно и друго звучи вероватно). То пре наводи на мисао да је страст
привилегија безначајног.
Зато се предајте страстима а оставите хладнокрвност сазвежђима. Страст је, пре свега,
лек од досаде. И, наравно, бол – физичка више него душевна, која је редовна пратиља страсти,
мада вам не желим ни једну ни другу. Међутим, када вас боли свесни сте да нисте били
преварени. И оно што је добро у досади, тескоби, осећању бесмисла вас лично или осталих
бића – јесте чињеница да то није превара. Чврсто загрлите некога или пустите да вас загрле
досада и туга које су у сваком случају веће од вас самих. Несумњиво ће вам бити тешко да
издржите те загрљаје, али се трудите да издржите колико можете, а затим још мало. Најважније
је да не мислите да сте негде погрешили и да не покушавате да се вратите да бисте исправили
грешку. Не – како је рекао песник: Веруј своме болу. Ти ужасни медвеђи загрљаји нису
погрешка. И све остало што вас узнемирава. Увек се сетите да у овом свету не постоје загрљаји
из којих се, на крају крајева, не можете ишчупати.
Вас сутра неће бити овде јер су ваши родитељи платили само за четири године и ни
дана дуже. Јер, треба кренути некуда, градити каријеру, стицати новац, стварати породицу,
треба се суочити са јединственом личном судбином... Одлазите у свет који ће бити насељен
много гушће од ове тишине и где ће вам посвећивати много мање пажње него за ове четири
године. Од сада сте препуштени себи.
Ништа вам не желим више осим среће. Међутим, биће доста мрачних и, што је још горе,
досадних сати изазваних колико спољашњим толико и вашим унутрашњим светом. Треба на
неки начин створити за то одбрамбени механизам. А то је управо оно у чему сам се трудио да
вам помогнем овде, уз известан напор који је очигледно био недовољан.
Јер оно што вам предстоји дивно је, али заморн путовање; данас се укрцавате у воз који
је такорећи без возног реда. Нико вам не може рећи шта вас чека, а најмање оне што остају
позади. Једино у шта могу да вас уверим је да је то путовање у једном правцу, без повратне
карте. Зато покушајте да пронађете утеху у помисли да, ма колико била непријатна ова или она
станица, воз се у њој не задржава дуго. Зато ви никада не застајете, чак и кад вам се чини да то
чините, јер ово место од данас постаје ваша прошлост. Од сада ће се оно за вас постепено
смањивати, јер је тај воз у сталном кретању. Оно ће вам постајати све мање чак и кад вам се
буде чинило да сте застали. Зато га погледајте последњи пут јер још увек има своје нормалне
димензије, још није постало фотографија. Осврните се на њега са највећом могућом нежношћу
јер гледате у своју прошлост. Фиксирајте поглед широко отворених очију у, како је рекао
песник, оно најбоље. Јер сумњам да ће вам икада бити боље него овде.

Опроштајни говор Јосифа Бродског дипломцима Дартмутског колеџа, јун 1989.